ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ИСТОРИЈА И СТАНОВНИШТВО ПОЖАРЕВЦА ОД 1467. ДО 1900.

ГОДИНЕ Семинарски рад из историјске демографије

Професор: Студент:

Гордана Војковић Никола Кнежевић 17/2011

Београд, 2013

2

Садржај:

1. Увод .......................................................................................................... 3

2. Историја Пожаревца ............................................................................... 4

2.1 Име Пожаревца ….................................................................................... 7

3. Становништво ........................................................................................ 9

3.1 Миграције …............................................................................................ 13

4. Браничевски тефтер ............................................................................... 14

5. Становништво Пожаревца 19. века ....................................................... 18

6. Тефтер као извор података о становништву ….................................... 20

7. Закључак .................................................................................................. 21

8. Литература ............................................................................................... 22

3

1. Увод

Још од првог помена у 15. веку Пожаревац је нестајао и поново се ''рађао'' као село

које је кроз бурну историју на том подручју преживело две окупације, једну под

Османлијским царством и другу под Аустријским царством. У том времену кроз цело

то подручје настанили су се многи народи као што су: Власи, Цигани, Аустријанци,

Бугари и многи други. Пожаревац постаје познат и ван ових простора потписивањем

Пожаревачког мира када је припао Аустријској власти где се под њиховом влашћу

кратко задржао. После Другог српског устанка Пожаревац се нагло развија заслугом

кнеза Милоша и постаје веома просперитетна варош и друга главна престоница у

Србији. С тим у овом раду биће речи о самом почетку настанка Пожаревца, његове

историје и становништва. Такође, спомиње се и Браничевски тефтер као и процена

становништва нахије Лучица у којој је укључено и насеље Пожаревац. Обухваћен је и

попис становништва у периоду од 1859. до 1900. године.

4

2. Историја Пожаревца

Током средњег века на месту Виминацијума настао је најзначајнији средњевековни

град Браничево по коме је цела област добила име. Захваљујући свом геостратешком

положају, Браничево у XII и првим деценијама XIII века доживљава процват и постаје

важан трговачки центар. У посед српске средњевековне државе долази крајем XIII века,

1291. године, након победе краља Драгутина и Милутина над татарским вазалима

Дрманом и Куделином. Од 1361. године у Браничеву су се осамосталили били браћа

Растислалићи, као српска властела, али их је 1380. године напао и победио кнез Лазар, а

затим целу ову област повратио у оквире српске државе. У том времену он је подигао

манастир Горњак. Међутим, пропашћу српском на Косову 1389. године, Турцима буде

отворен пут за стална надирања у Србију. Српски владари Стеван Лазаревић и Ђурађ

Бранковић били су немоћни да се одупру Турцима. Браничево је најпре заузео 1413.

године син цара Бајазита - Муса, а затим је султан Мурат II. 1439. године осим

Браничева, заузео је и град Смедерево.

Први помен Пожаревца према турским тефтерима-изворима датира из 1467. године,

мада је, према непотврђеним траговима, постојао и раније. У Браничевском тефтеру

помињу се два насеља под овим именом, оно веће насеље налазило се на месту

данашњег Пожаревца. Већа села од Пожаревца тада су била: Салаковац, Петка,

Кленчика, Браничево, Костолац, Кисиљево, Храм, Долње Црниће и Лучица, као

седиште области и трг са пазарним даном. Турски извори у XVI веку говоре о великом и

напредном селу Пожаревац, које је престало да постоји негде крајем XV или почетком

XVI века, у време великих и често насилних пресељења Срба у Угарску. Ново насеље

на месту старог почело се развијати под истим именом тек у двадесетим годинама XVI

века и убрзо је добило урбано-рурални изглед. У попису Смедеревског санџака,

састављеном између 1521. и 1523. године, за време треће управе Бали-бега Јахјапашића,

уписано је његово добро у пуној приватној својини (тур. mulk).

Претходни ''вилајетски тефтер'' из 1516. године није забележио село Пожаревац, може

се закључити да је Бали-бег, тек после те године почео насељавати Пожаревац и то

влашким породицама. Треба рећи да се овде не ради о етничким Власима, већ о људима

који су сачињавали влашки део српског народа, погодан за насељавање. Власи који су

настанили Пожаревац састојали су се из једног мањег броја породица чије су старешине

примиле земљу за становање и обрађивање од њеног власника, Бали-бега. Простор који

5

је султан даривао Бали-бегу био је прилично велики. Поред Пожаревца обухватао је још

четири мезре. Мезра је назив за селиште које има познате синоре и све неопходне

услове да једног дана постане село. Од четири мезре само Кочица није постала

самостално село, а није утврђено ни где је било, док су Кленовник, Ћириковац и

Брежан била и остала на местима где се налазе и сада. У опширном попису

Смедеревског санџака из 1560. године, највеће село Пожаревац било је издељено на

четири групе становништва. То су биле ''заједница опроштених муслимана'',

''заједница неопроштених муслимана'', ''заједница неверника'' (хришћана) и најмања

''заједница Рома''1. Пожаревац као некадашњи вакуф Бали-бега Јахјапашића од села

прерастао у касабу, а нешто доцније постао је касаба са чаршијом и занатством и

средиште посебног кадилука. У том погледу Пожаревац је јединствен град у Србији. У

XVII веку подаци упућују на то да је Пожаревац био насеље са градским обележјима

које је имало значајну улогу као саобраћајна раскрсница.

Историја Пожаревца, у Новом веку, започиње Пожаревачким миром, догађајем који је

овај град увео у светски историју. Мировни конгрес између Аустрије, Млетачке

републике, с једне и Турске с друге стране, уз посредништво Енглеске и Холандије,

одржан је на брду Сопот. Овај значајан догађај у светској историји одиграо се почетком

осамнаестог века, тачније 1718. године. Догађај таквог значаја изазвао је пажњу

најширије јавности Европе, с обзиром на промене које су настале, пре свега, између

великих сила, Аустрије, Турске и Млетачке републике. Поред овог европског карактера,

догађај је имао посебан значај за српски народ на кога се овај мир посредно односио.

Рат из кога је проистекао Пожаревачки мир вођен је углавном у областима где живи

српски народ. Мировни конгрес је почео 5. јуна и трајао до 21. јула 1718. године. У току

преговора било је више конференција на којима су преговарачке стране дуго биле

несагласне да је чак претило да се разиђу а да мир не потпишу. После више од месец

дана преговарања 12. јула одржана је последња седница на којој је постигнут мир. Осам

дана касније 21. јула, последњи пут је одржана седница на којој су изасланици и

посредници потписали текстове уговора. По потписивању Пожаревачког мира,

североисточна Србија је припала Аустрији, па самим тим и Пожаревац. Краткотрајна

владавина Аустрије у једном делу Србије, српском народу није донела ослобођење већ

новог окупатора који није ништа битно променио. Аустријска окупација северне Србије

од 1718.-1739. године донела је нову административну-управну поделу. Цела територија

1Манојловић М., (2002): Браничевски алманах. ''Културно просветна заједница Пожаревац'' Пожаревац

6

била је подељена на дистрикте. Пожаревачки дистрикт, Рамски и Градиштански,

Кучајски, Мајданпечки и Хомољски обухватали су Браничево. После пораза аустријске

војске и склапања Београдског мира 1739. године, североисточна Србија поново је

припала Турској. Следећих неколико деценија Пожаревац је утонуо у миран паланачки

живот какав је већ био у Турској током XVIII века, са измешаним Србима, Турцима,

Грцима, Цинцарима и Циганима.

Пожаревац има важну и значајну улогу у току националног и социјалног ослобођења

Србије у првим деценијама XIX века, у време српске револиције 1804.-1815. године.

Улога Пожаревца у првој половини XIX века била је вишеструка као устаничког

подручја, тачне српске националне интеграције, војно-одбрамбеног места, седиште

највеће нахије и важног трговачко-занатског центра. Значајан и важан допринос

Пожаревачке нахије током национално-ослободилачке борбе у српској револуцији

огледао се кроз улогу и значај који су имале пожаревачке војводе: Миленко Стојковић и

Петар Добрњац. За бржи и полетнији развој Пожаревац може да захвали кнезу Милошу

који је овде имао свој двор у коме је често боравио, а породица, кнегиња Љубица са

децом, дуже живела. Присуство кнеза Милоша, његове породице и високих функцонера

државне управе, утицао је на свестрани и бржи развитак пожаревачке вароши, као

окружне вароши. Као средиште највећег и најбогатијег округа у Србији, Пожаревац се

врло брзо развио у већи трговачко-занатски центар Србије. Уобличавање Пожаревца у

окружну варош одвијало се установљењем државних установа. Изградњом управно-

административне власти, Пожаревац је постао не само управно-административни

центар највећег округа у Србији, већ и просветно, здравствено и културно и привредно

средиште Пожаревачког, а у неким службама и суседних округа. Средином XIX века

Пожаревац је био по свим показатељима просперитетна окружна варош, привлачна за

многе десељенике из Аустрије, неослобођених српских крајева, Влашке, Бугарске,

Македоније, Епира и других земаља. Пред крај педесетих година XIX века била је то

варош са око 6000 житеља, одмах иза Београда претежно настањена Србима.

7

2.1 Име Пожаревца

Легенда коју је препричао М. Ђ. Милићевић у својој књизи ''Кнежевина Србија'' о

настанку Пожаревца каже: ''Змај деспот Вук заједно с једним братом Јакшићем удари на

Турке и оплени им град Кулуч; удари на Смедерево, ну не могне му ништа; после се

врати преко Дунава у свој Сланкамен. Не прође много а чувени турски јунак, Алибег,

похара деспотове дворе у Сланкамену, кад деспот није био дома. Дознавши за то деспот

се спусти низ Дунаво, и више Смедерева, на оном месту где је била Тулба, подели с

Алибегом мегдан и рани га. Алибег побегне у једно село и сакрије се; сељаци га не

смедоше проказати, а гневан деспот погуби до 70 људи, те остану само удовице, од чега

се то село и данас зове Удовице. Алибега ипак нађе и потера га; код Смедерева га

стигне и опет га рани. Алибег побегне преко Мораве и склони се у један рит у који није

могао нико ући. Стога деспот запали тај рит и Алибег изгори, а на месту од тога пожара

остане име Пожаревац''.

Постоји више претпоставки и докумената о настанку назива града Пожаревца. Једна

од претпоставки је да генеза имена потиче од крчења и паљења шума на овом простору,

односно везује се за ''пожар'' или за ''пожаре'' у множини. Такође постоји претпоставка

да Пожаревац носи име по досељеницима из села Пожеране (Пожарње) које је

постојало у околини Гњилана.

Ипак први писани помен насеља под именом Пожаревац потиче из турског периода,

из 1600. године. Постоје индиције да је на то месту 1467. године постојало село које је

највероватније добило назив по човеку који је ту имао свој земљишни посед. Од имена,

или презимена власника поседа - ''Пожара'' еволуцијом нашег језика постало је име

Пожаревац.

У документима који говоре о ратовима између Турака и Мађара око Браничева у

другој половини 15. века, спомиње се и место Пожазин за које се претпоставља да

представља почетак данашњег Пожаревца.

Документ из 1862. године потврђује да тадашње аустријске власти у Воводини трагају

за неким Србином који је био пребегао у Србију. Његово презиме ''Пожарев'' наводи на

још чвршћи закључак да је насеље Пожаревац стварно добило име по некадашњем

власнику поседа, без обзира да ли је име настало од презимена или власника земљишта.

8

Ако нам будућност пружи нове податке и документе бићемо у могућности да тачније

утврдимо постанак града. За сада бисмо узели годину 1458. као време у којем су људи

из долине Мораве створили ново насеље које се данас зове Пожаревац.

9

3. Становништво

О великој депопулацији на територији Браничева у деценијама борби за опстанак

спске државе у времену њеног коначног пада под османску власт посредно говоре и

подаци о ишчезлим насељима у другој половини 15. века.

Од 163 посведочена средњевековна сеоска насеља, свега 82 су у попису из 1467.

године убележена са статусом села, а 23 као мезре, док 58 није уопште унето у тефтер.

То значи да је 50,3% познатих средњевековних насеља у Браничеву наставило да живи и

после османског освајања 1458/9. године, да је 14,1% напуштено, али се очувао траг

њиховог постојања, а да је нешто више од 35,6% насеља нестало. Половина

браничевских насеља је, дакле, потпуно остала без својих житеља током османског

покоравања Србије. То је огроман број, а може се само нагађати до каквих је промена

дошло у оним насељима која су успела да преживе долазак Турака. Више конкретних

података о миграционим и демографским кретањима у Браничеву имамо за другу

половину 15. века. Поред османских пописних тефтера, који пружају могућност

детаљне квантитативне анализе, података има и у другим изворима. У Браничевском

субашилуку се у року од десетак година (1467.-1476.) број домаћинстава повећао у

великој већини насеља (83,5%), али је релативно мали број њихових старешина остао

исти. Нестајала су једна, а јављала су се нова домаћинства. У селу Божевац у нахији

Лучица, на пример, број кућа у истом периоду повећао се са 42 на 53, али је истих

старешина домова било свега 15, односно 21%. У тефтеру из 1467. године у Божевцу су

уписана и двојица ''дошлаца'', а у оним из 1476. године један. Досељеници су убележени

и у многим другим браничевским селима, али је ипак тешко тачно одредити колики

укупан удео у увећаној популацији чине досељене породице, а колики природни

прираштај становништва.

У погледу националности Пожаревачког краја, Срби су неупоредиво најбројнији. Сем

њих помиње се неколико Влаха и три Цигана. Презимена и имена у тефтеру показују не

само родове и национално порекло становништва појединих места у то време, него нека

од њих дају и слику ранијег стања у пожаревачком крају. Да би попуниле територију

која се празнила, османске власти су током друге половине 15. и првих деценија 16.

века Смедеревски и део Крушевачког санџака колонизовале влашким, сточарским

становништвом. Влаха је на тој територији Браничева било местимично и у средњем

10

веку, о чему сведочи топонимија: два браничевска Влашка Дола, један у Пеку и један у

Лучици забележени су 1467. године. Исте године у нахији Лучица постојало је и село

Влашинци и мезра Влашица. Власи сточари су као посебна друштвена група зависног

становништва у средњевековној Србији имали своје тачно утврђење обавезе, и били су

организовани у катуне и на челу са кнезовима и примићурима. Ступивши колективно у

турски феудални систем и укључивши се у њихову војну организацију, власи су

задржали своју самоуправу, што је био подстицај да прихвате османску колонизациону

политику. У првој фази овог процеса која је трајала током шездесетих и седамдесетих

година 15. века, њих су насељавали погранични турски господари у напуштена насеља

на својим територијама. Ускоро је, међутим, дошло до промене у колонизационој

политици. Већ у време следећег пописа, 1476. године, власи су насељавали на царском

хагу, па су и дажбине које су давали припадале султану. То указује да је насељавање

опустошених области постало један од приоритета државне политике, и да су правци

сеоба влаха били дефинисани превасходно војним циљевима.

Власи, као романизиране скупине остатака различитих староседелачких

старобалканских племена, живећи током средњег века поред словенских племена,

касније обухваћени војно-феудалним системом у јужнословенским државним

заједницама, поготову у српским државама средњег века, падају под одлучујући утицај

културнијих и цивилизованијих Словена тако да их већ у турским пописима XV и XVI

века, где је лично име и име оца практично и једино обележје етничке припадности, не

можемо разликовати од аутохтоног српско-словенског становништва. Турска одредница

''влах'', која се среће у пописима и у другим турским изворима, има првенствено

фискално-правни карактер - она не обухвата сво становништво влашког порекла већ

само оне влахе, тј. ''влахе'', ''влахе''-сточаре који улазе у статус посебне социјалне групе

са законом регулисаним друштвеним положајем, правима и обавезама. Изузев ових

институционализованих влаха турски пописи не разликују остало становништво

влашког порекла, које је раније већ прешло на земљорадњу, али је у основи остало

влашко.

Демографске процене за средњевековни период није могуће правити, јер у изворима

не постоје подаци о броју становника или домаћинства. Османски пописни тефтери, са

друге стране, пружају могућности за истраживања ове врсте, али уз ипак велика

ограничења. Врло је тешко проценити број становника по селима. У историјској

демографији постоје различита схватања о величини домаћинстава у средњем веку: док

неки истраживачи рачунају да је породица просечно имала 3,5 чланова, други сматрају

11

да је тај број износио око 5 глава по кући. Постоје мишљења да је у нашим крајевима

под османском влашћу овај број већи, чак и двоструко.

Изучавање етничких и демографских кретања становништва у области Браничева, као

уосталом, и на целини српског етничког простора, додатно је отежано услед

немогућности да се тачно процени број муслиманског становништва. С обзиром да су

муслимани били ослобођени највећег дела пореских дажбина, пописима није

обухваћена њихова укупна популација. Ипак, због специфичног процеса исламизације,

у сеоским насељима поименично су убележене муслиманске старешине домаћинстава,

који су по правилу конвертити. У времену о коме говоримо тешко да би се исламизација

могла посматрати као значајна друштвена појава. Попис из 1467. године не бележи ни

једног новог муслимана (тур. musliman-i nev), већ су исламске вероисповести само

дошљаци из других делова Османског царства-спахије и посада у тврђавама. Ситуација

је нешто другачија по попису из 1476. године. Овај попис региструје и два џемата

муслимана у Тополовнику (18 кућа) и Ждрелу (42 куће).

Како је попис вилајета Браничево из 1467. године настао мање од 10 година након

османског заузимања, потпуно је разумљиво да на плану топонимије он осликава

средњевековно стање. У анализираним тефтерима скоро у потпуности су задржани

ранији српски топоними, само их је писар понегде, приликом бележења, прилагодио

карактеристикама осмаског језика и арапског писма. Турски називи јављају се само код

већих насеља-градова, и то оних који су имали тврђаву и велику османску посаду у њој,

као и код нових утврђења која су Турци изградили. Такав је пример Голупца, који се у

пописима јавља под турским називом Gügürcinlik, што је директан превод његовог

српског назива.

Однос турских власти према ''ђаурима'', хришћанима који су постали османски

поданици мора се посматрати у оквиру њихове популационе политике, која је већ

детаљно разматрана. Свакако, теоријска утемељеност условно речено благонаклоног

става према хришћанима, јер у другој половини 15. века у Браничеву нема појава да је

читаво насеље или нека друга заједница преведена у ислам, може се тражити и у Курану,

који учи да зимије – једнобожачке народе (хришћане и јевреје), не треба насилно

преверавати. Ипак, вероватнија претпоставка је да је такав став произашао управо из

практичних разлога, ради лакшег успостављања и одражавања власти.

После потписивања Пожаревачког мира Аустрија се надала да ће трајно задржати

окупирану територију, те је приступила изради нове административне поделе и попису

становништва и природних богатстава Србије тога времена. По новој административној

12

подели створен је Пожаревачки дистрикт (Passarovic) у којем је место Пожаревац

наведено као варош. Чак за првих шест година, Аустријанци су извршили три пописа, а

четврти су спровели 1735. године. Из пописа се може утврдити да је стање у Србији па

и самом Пожаревачком дистрикту, било горе, а живот тежи него раније под Турцима.

Попис домова извршен 1734. године показује да насеље има само 233 куће са неких

2500 становништва, што представља стагнацију у односу на ранији турски период.

Разлог томе је свакако аустријска политика која је максимално експлоатисала

становништво које се због тешких услова живота исељавала. Године 1739. када је

склопљен београдски мир, североисточна Србија је поново враћена Турској.

Устројство црквених матичних књига у српској православној цркви везује се за 1727.

годину. Конкретније интересовање за '''исписивање'' црквених матрикула (пописна

књига) на просторима на којима су живели Срби у Аустроугарској уследило је у другој

половини 18. века. Први државни акт у овој области који се односи на српску

православну цркву објављен је 1779. године. Са јачањем државне интервенције, 1784.

године је донета Наредба о обавезном вођењу матичних књига рођених, венчаних и

умрлих из 1784. године, уведена је обавеза вођења матичних књига за све признате

вероисповести, међу њима и српску православну. Законским прописом уз 1827. године

утврђено је вођење црквених матичних књига у два примерка, од којих се први чувао у

регистратури ствараоца, односно у цркви, а други у архиви муниципије, односно

државне администрације, при чему су се дупликати достављали државним органима

једном годишње. Матичне књиге садрже значајне податке о грађанима, па стога

представљају драгоцена документа, архивску и историјску грађу, како о садашњим

генерацијама тако и о генерацијама које су раније живеле. Архивска служба у Србији,

указивала је на потребу да се ова архивска грађа, која се ретко или уопште више не

користи, на адекватан начин и трајно чува, како би била доступна грађанима за њихове

потребе као и за потребе научних истраживања.

13

3.1 Миграције

Тек из времена кнеза Лазара помињу се први пут српска насеља у овој области, иако

су, разуме се, постојала и много раније, али нису забележена у споменицима. После

Косовске битке становништво из јужних области почело се селити на север, већином

силазећи низ Мораву, због тога је за време деспота Ђурђа област вероватно била гушће

насељена него за време кнеза Лазара. После пропасти деспотовине настају чешће и јаче

сеобе становништва са југа на север. Становништво се не зауставља у овој области, већ

прелази Дунав и насељава се по Банату. Са њима се сели и део становништва из

Пожаревачке области које је било на удару турских најезди. За време велике сеобе

народа маса избеглица из Косовске области преко Ибра прошла је долином Мораве. Зна

се да је патријарх Арсеније Чарнојевић био 1689. године у Пожаревцу и тада је са њим

прешао у Аустро-Угарску и велики део народа из ове области. Због великих дажбина за

време аустријске окупације било је доста исељавања у крајеве које су Турци држали.

После аустријске окупације, за време Турске владавине, овај крај се све више насељавао

и развијао. Ово насељавање је прекинуто крајем 18. века за време Кочине Крајине.

После Кочине Крајине један део избеглица се вратио из Баната на стара огњишта, а сем

њих досељавали су се са југа нови досељеници тако да је област убрзо била насељена

као и пре Кочине Крајине. После Првог српског устанка овај крај насељава

становништво из јужних крајева које се настањује оснивајући нова насеља или су се

насељавали у појединим српским селима која су имала довољно земље за нове

досељенике. Године 1813. област је опустошена, а становништво се већином разбежало

на све стране. Мало је становника остало у овој области и то кријући се по збеговима.

После Другог српског устанка становништво се нагло увећава долажењем нових

досељеника са свих страна.

14

4. Браничевски тефтер

После освајања области Браничева (у ширем смислу), нема сумње да су Турци ту

успоставили своју државну и војну управу. Браничеву су прикључене и друге

запоседнуте области овог дела Србије, укључујући Раваницу и Ресаву, па је од свих тих

регија образована нова турска војно-територијална јединица под називом Вилајет

Браничево или Субашилук Браничево. Из овог најранијег периода турксе власти у

Браничеву потиче вероватно и први званични попис области, који нажалост није

сачуван, а то је браничевски тефтер.

Оригиналан назив за ''браничевски дефтер'' или ''браничевски тефтер'', како се код нас

преводи са османско-турског језика, јесте ''Поименични попис покрајине Браничево''

(''Defter-i asami-i vilayet-i Braniceva'') из 1467. године. Овај попис спада у ред

поименичних, детаљних пописа, које је турска администрација вршила повремено ради

евидентирања државних прихода, односно фискалних обавеза становништва према

држави. То је најстарији сачувани административни попис једног северног дела бивше

српске деспотовине, а уз попис области Бранковића из 1455. године представља

најважнији и најстарији турски извор и има изузетну важност за познавање историје

овог периода, јер изискује стање становништва и земље затечено приликом турског

освајања и одражава, на известан начин, минули период српске историје. Попис почиње

браничевским каноном, заправо једним резимираним текстом законских одредби о

обавезама становништва Браничева и о новчаној вредности мерних јединица за

поједине пољопривредне производе, важећих у то време и на овој територији, после

чега следи преглед насеља, становништва (опорезованих лица), добара и пореских

задужења. Тефтер је писан османскотурским језиком, арабичким писмом типа tevki.

Ако бацимо један општи поглед на податке који говоре о становништву, видећемо да

се прилике у Браничеву у време турских освајања и у почетном периоду турске власти

не разликују много од прилика у другим нашим крајевима из тог времена. Констатујемо

читаве области без насеља, велики број старих селишта где су се некада налазила

насеља, такође врло велики број села са само неколико, или чак само једном кућом.

Становништво (а самим тим и насеља) концентрише се у плодним долинама Млаве,

Пека и Ресаве, крај обале Дунава и Велике Мораве. Али-бегово насељавање влаха-

сточара у поменутим селима Ждрела, Звижда и Ресаве има пре свега за циљ да се тај

15

простор попуни новим становништвом. На основу података о броју кућа може се

приближно утврдити колики је број становника у Браничеву у седмој деценији XV века.

Приближан број забележених кућа у свих седам области браничевског субашилука

износио је 5250. Ако се прихвате неке апроксимативне процене да је просечно сељачко

домаћинство у том периоду бројало негде између 7 и 8 чланова, онда би се број

становника Браничева 1467. године кретао између 37-42000, или по областима: у

Лучици - између 15-17000; у Ждрелу - између 8-9000; у Пеку између - 6-7000; у

Ресави - између 3700-4200; у Хомољу - између - 2200-2500; у Раваници између - 1400-

1600 и у Звижду - између 550-650 становника.

Подаци из пописа Браничева, с обзиром да се ради о детаљном, односно поименичном

попису, омогућавају нам да поуздано судимо и о етничком саставу становништва на

овом простору. Према томе, ако изузмемо муслимане, који су углавном били настањени

у утврђењима Голупца и Ресаве, у Браничеву, су били настањени искључиво Срби и

власи, или, тачније речено, српско и српско-влашко становништво. Колика је била

пропорција између српског и влашког становништва није могуће дати сасвим прецизан

одговор.

Овај катастарски попис Браничева и њему припадајућих области омогућава заиста

детаљан, такорећи комплетан увид у демографску структуру целог подручја. Подаци из

овог пописа, као и подаци из пописа смедеревског санџака из 1476-7. године, од великог

су значаја за историографију овог периода, али би, без сумње, још више добили на

значају када бисмо поседовали одговарајуће пописе с краја XV века. Њихово значење,

пак, умањује донекле чињеница што не поседујемо сличне домаће изворе из периода

деспотовине, што би нам омогућило да пратимо демографске процесе и кретања на

овом терену за један дужи период, кроз цели XV век, да утврдимо све узроке и

последице тих процеса с обзиром на историјске околности - агонија српске деспотовине,

турска освајања, успостава турске власти.

16

Табела 1. Процена броја становника нахије Лучица 1467. године

Насеље

Број кућа Укупан

број кућа

Укупан

број

становника Удовице Дошлац Поп Остало1

Лучица 1 6 2 10 93 459

Селце 1 / / / 17 83

Берјани / 2 / / 15 75

Поповац 1 2 / / 11 53

Пољана / / / 1 14 70

Пенкеле / / 1 4 26 130

Гложан / / / 2 11 55

Прибишница / / 1 / 31 155

Салаковац / 6 1 2 56 280

Брегово 2 / / 2 23 110

Заплан / / / 4 29 145

Семихово 1 3 2 2 40 198

Пожаревац 1 4 1 / 49 243

Кумани / 1 1 / 24 120

Летниковци / 3 / 2 25 125

Добрујевица / 1 1 / 26 130

Суботица / / 1 / 39 195

Петка / 2 1 / 64 320

Кличевац / 1 / 1 14 70

Кленчика / / 1 4 57 285

Затон / / / 1 26 130

Тополовник / / / 1 22 110

Браничево / / / 4 66 330

Костолац 1 3 1 1 65 323

Устје / 8 1 1 35 175

Кисељево / 8 1 2 80 400

Храм / 1 / 1 56 280

∑ 8 51 16 45 1014 5049

Извор: Стојаковић М., ''Браничевски тефтер 1467. године''

1У колони остало спадају куће: кнез, грнчар, ковач, шивац, просјак, говедар, сиромах, златар, калуђер

17

У табели 1. урађена је процена становништва за нахију Лучица 1467. године по

подацима из Браничевског тефтера, у које је укључено и насеље Пожаревац. Процена

становништва је вршена тако што је у сваком насељу сабран број кућа па потом

помножен са 5 (колико се сматрало да је у том времену просечно сељачко домаћинство

имало чланова), док су удовичке куће помножене са 2.5 (у табели је број заокружен).

Нахија укупно има 27 насеља. Из табеле се јасно може видети да је укупан број

становника нахије 5049, док је број кућа 1014. Удовичких кућа има 8, куће које су

обележене као дошлац има их 51, поповских кућа има 16, док колона која је уписана као

остало има 45 и ту спадају: кнез, грнчар, ковач, шивац, просјак, говедар, сиромах,

златар, калуђер. Насеље Лучица има укупно 93 куће, од чега је 1 удовичка и једна кућа

у којој живи просјак, али он је урачунат у колону остало као једно домаћинство и није

помножен са 5 тако да у том домаћинству живи један члан. Насеље Пожаревац има 49

кућа од чега је једна удовичка и укупно има 243 становника.

18

5. Становништво Пожаревца 19. века

После Другог српског устанка Пожаревац се нагло развија а за тај полетнији развој

може захвалити кнезу Милошу који је овде имао свој двор у коме је често боравио, а

породица, кнегиња Љубица са децом, дуже живела. Њихов утицај је деловао на

свестрани и бржи развитак пожаревачке вароши, као окружне вароши. Средином XIX

века Пожаревац је био по свим показатељима просперитетна окружна варош, привлачна

за многе десељенике. Пред крај педесетих година XIX века била је то варош са око 6000

житеља, одмах иза Београда претежно настањена Србима. 1900. године варош је имала

скоро 13000 становника што је више него дупло.

Табела 2. Укупан број становника Кнежевине и Краљевине Србије од 1834.-1900.

године

Година Укупно становништво Индекс пораста становништва

1834 678192 /

1841 828895 122

1843 859545 104

1846 915080 106

1850 956893 105

1854 998919 104

1859 1078281 108

1863 1108568 103

1866 1215576 110

1874 1353890 111

1884 1901736 140

1890 2161961 114

1895 2312484 107

1900 2492882 108

Извор: ''Два века развоја Србије-статистички преглед'' Републички завод за

статистику Србије 2008. године

19

Табела 3. Број становника округа Пожаревца по полу и укупном становништву у

периоду 1859.-1900. године

Година Мушко Женско Укупно

1859 63938 59071 123009

1863 67476 62525 130001

1866 72885 67716 140601

1874 81917 77005 158922

1884 94243 89879 184122

1890 104761 100268 205029

1900 109909 107673 217582

Извор: Државопис Србије 1859.-1890. године и Статистички годишњак 1900. године

Табела 4. Број становника вароши Пожаревац по полу и укупном становништву у

периоду 1859.-1900. године

Година Мушко Женско Укупно

1859 2864 2445 5309

1866 3903 3006 6909

1874 4369 3460 7829

1884 5221 4173 9394

1890 6425 4709 11134

1900 7987 4993 12980

Извор: Државопис Србије 1859.-1890. године и Статистички годишњак 1900. године

20

6. Тефтер као извор података о становништву

Међу релативно тешко доступним архивалијама османксе провенијенције, тефтери-

османске пописне књиге, представљају један од основних и најзначајнијих историјских

извора посебно важних за проучавање историје народа и земаља над којима се

простирала власт Османског царства. Настала превасходно због потребе обезбеђења

установљеног начина функционисања османске државе, за коју је прикупљање пореза и

намета од становништва освојених територија био један од основних извора државних

прихода, ова врста архивских докумената по много чему је специфична. Њихов

превасходно фискални карактер чини их битно различитим у односу на историјске

изворе политичког или војног карактера. Али, без обзира на специфичност података

које они пружају, садржај тефтера представља примарно полазиште модерне домаће и

европске историографије у проучавању османског периода историје појединих народа

или земаља. Шта више, писање историје појединих области, како европског тако и

азијског дела Османског царства скоро да је незамисливо без извора ове врсте. У

комбинацији са археолошким и етнографским резултатима, историографска сазнања о

насељима на српском етничком простору током османске власти, могу се у великој мери

унапредити коришћењем поменутих османских пописних књига – тефтера, који су у

савременој српској, и шире гледано европској историографији добили одговарајући

ниво научне елаборације. У том смислу, област Браничева може се сматрати

репрезентативном, с обзиром да је за њу сачуван низ пописа насталих у периоду од

1467. до 1560. године, од којих је први (настао 1467. године) објављен и чије је

критичко издање доступно како научној, тако и широј публици. Други за нас овде

нарочито важан тефтер је први сачувани, а вероватно други или трећи по реду

обављени попис Смедеревског санџака из 1476/8. године.

21

7. Закључак

Током своје историје кроз округ Пожаревца али и самог насеља, прошли су многи

народи који су оставили своји траг и знатно допринели развитку насеља Пожаревца од

села до главне окружне вароши. У периоду када је вршен Браничевски тефтер јасно

можемо да видимо да је насеље Пожаревац село које припада нахији Лучица и да је

имало свега 243 становника. Током једног периода насеље је било потпуно напуштено

што потврђује ''вилајетски тефтер'' из 1516. године. Неколико година касније, отприлике

1520. године, Бали-бег Јахјапашић поново насељава насеље и добија урбано-рурални

изглед. Све до потписивања мира, у Пожаревцу се није ништа нарочито збивало. Када је

североисточна Србија припала Аустријској власти, а самим тим и Пожаревац, није се

ништа битно променило. Аустријска власт је направила нову административну-управну

поделу и цела територија је била подељена на дистрикте. После Београдског мира,

североисточна Србија је поново враћена Турској. У времену Кнежевине и Краљевине

Србије, Пожаревац се нагло развија, становништво се удвостручује за кратак период и

постаје једна од битнијих вароши Краљевине Србије.

22

Литература:

1. Годишњак историјског архива Пожаревац (година I, број 1). ''Историјски апхив

Пожаревац'', Пожаревац 2012.

2. Манојловић М., (2002): Браничевски алманах. ''Културно просветна заједница

Пожаревац'' Пожаревац

3. Манојловић М., (2011): Пожаревац окружна варош 1858-1918. ''Историјски

архив Пожаревац'' Пожаревац

4. Марковић С., (1957): Пожаревачки алманах 1957. ''Глас'' Београд

5. Милетић С., (2006): Допломски рад: Генеза, насеобинска еволуција и

геопросторне промене Пожаревца. Универзитет у Приштини, Природно-математички

факултет одсек за географију, Косовска Митровица

6. Миљковић Е., Крстић А., (2007): Браничево у XV веку. ''Народни музеј

Пожаревац'' Пожаревац

7. Перуничић Б., (1997): Град Пожаревац и његово управно подручје. ''Пожаревац:

Скупштина општине: Браничево'' Београд

8. Стојаковић М., (1987): Браничевски тефтер. ''Историјски институт Београд''

Београд