СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И...

33
СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања : 1. Старозаветна историја I (Божије човекољубље и брига за спасење човека и света) Данило Михајловић (дипломирани теолог) 2. Старозаветна историја I I (Божије човекољубље и брига за спасење човека и света) Данило Михајловић (дипломирани теолог) 3. Стварање света и човека (смисао и циљ стварања) Данило Михајловић (дипломирани теолог) 4. Језик Библије и богословља и језик науке I протођакон Горан Ботошки 5. Језик Библије и богословља и језик науке I I протођакон Горан Ботошки 6. Створеност и грех ђакон Лео Малешевић (дипломирани теолог) Ова брошура штампана је уз подршку Катихетског одбора Епархије бачке а њени аутори су наведени предавачи

Upload: others

Post on 24-Jan-2020

10 views

Category:

Documents


0 download

TRANSCRIPT

Page 1: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА

Теме и распоред предавања :

1. Старозаветна историја I (Божије човекољубље и брига за спасење човека и света)

Данило Михајловић (дипломирани теолог)

2. Старозаветна историја I I (Божије човекољубље и брига за спасење човека и света)

Данило Михајловић (дипломирани теолог)

3. Стварање света и човека (смисао и циљ стварања)

Данило Михајловић (дипломирани теолог)

4. Језик Библије и богословља и језик науке I

протођакон Горан Ботошки

5. Језик Библије и богословља и језик науке I I

протођакон Горан Ботошки

6. Створеност и грех

ђакон Лео Малешевић (дипломирани теолог)

Ова брошура штампана је уз подршку Катихетског одбора Епархије бачке а њени аутори су наведени предавачи

Page 2: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

Старозаветна историја -

Божије човекољубље и брига за спасење човека и света

Свето Предање или „саборни ум“ Цркве јесте неприкосновени услов за сагледавање истинског смисла Светог Писма. Како отац Георгије Флоровски каже: Предање није некакво чврсто језгро или скуп обавезујућих прописа, већ је пре увид у смисао и последице откривењских догађаја, тј. Откривења Бога Који дела. У том контексту треба сагледати и старозаветну историју, односно Божије човекољубље и бригу за спасење света и човека.

Дуго времена у теолошким круговима владало је мишљење да су библијски текстови настајали искључиво од једне личности, личности која је била очевидац догађаја, што не одговара у потпуности духу отачке мисли. Услед тога је настао проблем: Тврдња да нека личност није аутор библијског текста као што се до тада сматрало, доводила би у питање и правоверност самог текста. Што се тиче Старог Завета, текстови типа Мојсијевог Петокњижја су настајали тако што су многобројна предања унутар јеврејског народа, која су препричавала догађаје из прошлости, инкорпорирана у збирку текстова. Каснији редактори (о којима ће бити више речи у наставку) су их уобличили и тако дали Петокњижју коначан облик. Данас у теологији углавном преовладава мишљење да је Петокњижје Мојсијево плод већег броја аутора и редактора, а не само једне личности. Ово мишљење није произвољно виђење неколицине теолога, него је мишљење већине, и оно се заснива на следећим ставакама:

1) У доба патријараха (Аврама, Исака, Јакова) није било раширене писмености, особито код народа који су били номади. Приче и догађаји су преношени усмено са колено на колено. То важи и за период Мојсеја, јер се из извора поуздано зна да су Јевреји усвојили Хананско писмо тек по уласку у Ханан.

2) Догађаји који су активни не записују се, односно, није било потребе да се савременицима тих догађаја пише о њима (догађајима). Тек касније настаје потреба да се одређени догађаји и писмено фиксирају. То између осталог зависи и од техничких могућности. Приликом изласка из Египта и лутања кроз пустињу, није било ни услова ни времена за толико детаљно бележење датих догађаја које налазимо у Петокњижју. Шта више, ни за време освајања Ханана (Обећане земље) које је трајало 200 година, ни тада још увек није било могућности за записивање догађаја. Услови за то јављају се тек са формирањем државног и административног апарата за

Page 3: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

време цара Давида и његовог сина Соломона. То је уједно период са већом временском дистанцом од самих догађаја, и сада се јављају и могућности, али и потреба да се ти догађаји запишу и протумаче што је најважнији фактор у процесу настанка текстова Старог завета.

3) Са тим се јавља и једно ново питање: Шта се преноси из предања, шта се записује? Углавном оно што се сачувало у оквиру богослужења. Предање које се записивало је бивано прочишћавано и преобликовано. Управо је то одлучујући моменат у коме су јеврејски теолози видели прилику да потомству прикажу своје искуство са Јахвеом, односно, да историјским догађајима дају теолошки карактер. Да би генерације Израилаца, које су живеле после догађаја изласка из Египта, били судеоници тих догађаја, они за које такође важи савез са Јахвеом, они су и сами морали да улазе у тај савез. Требали су слободно да кажу „да“ савезу, а то су чинили кроз богослужење. Савез се дакле прихватао учествовањем у богослужењу, на тај начин савез је изнова актуализован. У том контексту богослужења настају библијски текстови. Због тога, наглашавамо, они пре свега имају функцију не да прикажу историјске догађаје као такве, него да препричају и обликују велике догађаје из прошлости новим генерацијама, да их обуку у теолошко рухо, како би нове генерације ступиле у заједницу са Јахвеом кроз савез. Треба дакле имати у виду да су први реципијенти тих описаних догађаја нове генерације Израила које одрастају у Ханану (Обећаној земљи) који карактерише мултиетничко становништво култ бога Вала. Веровање у бога Вала је било велико искушење за Јевреје, који су пре тога и без додира са неким од народа били склони многобоштву (сетимо се да су усред пустиње поскидали злато са себе и направили златно теле, као и то да није случајно што им је прва заповест била: Ја сам бог твој, немој имати других богова осим мене). Новим генерацијама Израила је требало представити Јахвеа као Бога. Тај задатак су преузели на себе пророци и свештеници. То је миље у коме настају текстови Старог Завета.

4) Временски фактор доприноси поновној преинтерпретацији постојећих текстова. Неколико векова после Соломона долазе генерације којима многе ствари у текстовима Старог Завета нису јесне. Услед тога прво су уследила појашњења на маргинама текстова (глосе), као и појашњења у заградама која су временом инкорпорирана у сам текст. Кроз дуги низ година текст Сатрог завета је био овако отвореног типа, имао је развојни карактер и

Page 4: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

није био фиксиран. Све што новим генерацијама, које су требале да слободно уђу у савез са Јахвеом, није било јасно, појашњавано је и тако је текст растао и развијао се. Да бисмо ово разумели, потребно је на моменат присетити се да је тада, а говоримо о периоду 1300-500 год. пр. Хр, то и било веома лако изводљиво јер су се књиге и текстови умножавали преписивањем које није било уједначено као што је то штампање захваљујући штампарској технологији. Уосталом, и преписивање и писменост је била привилегија појединаца, тако да је било тешко изводљиво контролисати писмене људе.

У Вавилонском ропству, јеврејски народ који је претрпео ратове, пустошење и егзил, имао је потребу да запише све оно што се почело заборављати. У Вавилону Јевреји нису имали јерусалимски храм који је био центар њиховог богослушења кроз која се чувала и преносила свест о догађајима у прошлости. Требало је некако осмислити начин на који би се Израилу поново говорило о Јахвеу, како би они могли да и даље учествују у савезу са Њим. У том контексту настају Синагоге. Настају из потребе да се људи окупе на богослужење, будући да немају могућност да богослужење врше кроз жртвоприношење у централном храму у Јерусалиму. Кроз синагоге су јеврејски теолози омогућили јеврејском народу да учествују у догађају Божијег присуства кроз читање текстова који су раније настајали. Управо ту у синагогама су најјасније обрисе, ту су у коначно уобличени у већој мери.

1) Период пре настанка јеврејског народа

Простор на коме су се збивали историјски догађаји Јевреја јесте Блиски исток, тачније, простор тзв. „плодног полумесеца“. Почетак јеврејске историје се везује за праоца Аврама. У том периоду, када се јавља Аврам, начин живота на Блиском истоку је био углавном номадског карактера, тако да су мање сеобе биле уобичајене.

На основу историјских истраживања, која су сагласна са библијским описима, око 2000. године пре Христа долази до већих сеоба народа на Блиском истоку. Један од тих народа су и Семити, чија је постојбина првобитно била Арабија. Одатле, из Арабије, велике семитске групе су населиле Сирију и Вавилон. Превласт Семита на Блиском истоку и у Египту догодила се у 18. веку пре Христа. Познати вавилонски владар Хамураби (1728-1686) створио је веома моћну државу у Месопотамији и у околним земљама, док је у Египту завладао део семитског народа- Хикси са престоницом у граду Аварис. Многи научници су мишљења да се Хамураби помиње у Светом Писму у Књизи Постања (14,1; 14,9) са именом Амрафел, који се убраја у једног од четири цара која су покорила Содом и Гомор и

Page 5: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

заробила Аврамовог братића Лота, а које је потом Аврам са својих 318 слугу победио и потом у повратку срео Мелхиседека.

2) Период Патријараха- од Аврама до Изласка

Сеобе народа

Аврам

Јосиф у Египту

Излазак Доба Судија

Освајање Ханана Цар Саул

Давид Соломон

Вавилонско ропство

2000 1750 1650 1250 1200 1020 1000 961 922 587 538

У Светом Писму, догађаји који могу да се донекле датирају почињу са праоцем Аврамом, односно његовим оцем Таром. Јевреји су дакле потекли од Семита, а својим родоначелником сматрају Аврама са којим почиње историја спасења (Heilsgeschichte). Сматра се да је Аврам живео у 18. веку пр. Хр, односно да је око 1750. год. био у Ханану. Прво спомињање Аврама у Светом Писму налазимо у Књизи Постања 11, 26 одакле почиње опис Аврамовог живота, његовог позива од Бога, као и његовог односа са Богом. Тара, отац Авромов, са својом породицом креће из Ура (Месопотамија) на север у Харан. У Харану умире Тара и Бог позива Аврама. Овај позив који Бог упућује Авраму јесте полазна тачка не само настанка јеврејског народа него и њиховог односа са Јахвеом. Бог Аврама позива у непознату земљу, позива га да се отисне у непознато, што је још важније: до скора непознати Бог га позива на то. Издвојити се из свог племена и кренути сам са својом породицом, на Блиском истоку у овом периоду било је изузетно опасно. Племе, тј. многобројност саплеменика је била гарант безбедности јер је већи број људи лакше могао да се одбрани од мноштва разбојника и племена која су тада харала. Главна нит ове приче о Аврамовом путовању показује како је лично искуство Бога постало кључни елемент за сам опстанак читавог народа Израила кроз многа поколења.

Page 6: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

3) Излазак из Мисирског ропства

Са Аврамовим праунуком Јосифом и његовом браћом се завршава период старозаветних патријараха. Сматра се да је то око 1650. год. пре Хр. Јосифа су браћа продала у Египат, а затим у потрази за храном и сами одлазе код Јосифа који је у међувремену постао први човек после фараона. После Јосифове смрти јеврејски народ остаје у Египту. Тада је уследило ропство Израила које ће трајати око 400 година. После вишевековног угњетавања Израила од стране Египћана Јахве изводи свој народ из Египта у Обећану земљу. Излазак Израила се датира у период око 1250. год. пре Хр. Библијски описи изласка и лутања, иако се засигурно односе на историјске догађаје, приказани су богослужбено и теологизирано. Опис Изласка у форми у којој је до нас дошао, као што смо већ споменули, јесте плод вишевековних редакција и теолошког преобликовања. Као пример да опис Изласка нема првенствено форму историјског извештаја него да је пре свега химна о божанском вођству и старању може послужити број људи који су изашли из Египта. Излазак и Синајско законодавство које је потом уследило, у јеврејској традицији је представљало зачетак сопствене нације. Овај текст о Изласку ће се коначно уобличити тек у Вавилонском ропству (700 година касније), када ће добити једну дубоку теолошку ноту. Преобликујући текст о Изласку, јеврејски теолози су упутили својим сународницима поруку: Као што је Јахве извео некада наше претке, тако ће и нас ако му останемо верни. Остати веран Богу у то време, значило је не прихватити култ вавилонске религије. После лутања кроз пустињу које је трајало око 40 година, Израил долази до Ханана (Обећане земље). Назива се обећана јер је још Авраму Бог обећао да ће његовом потомству дати ту земљу. У 13. веку пре Хр. у Ханану су се налазиле две веће етничке групе, хананска и аморејска, обе семитског порекла као и Јевреји. Ханан се састојао из мањих градова- држава без икакве централне власти. За време египатске премоћи ти су градови били вазали Египта. Када би египатска моћ опала, ти градови су остајали препуштени вандализму страних народа. Ситуација у Ханану у овом периоду 13. века је погодовала уласку Јевреја у Ханан. Египат је био преслаб да одржи власт у Ханану, Хетитско царство је пропало, Асирија је ослабила а у Месопотамији су биле мање асирске државе. Једном речју, ситуација је била више него повољна за јеврејски народ који је био без игде ичег, и који је до тада лутао кроз пустињу.

4) Период Судија и Царева

Када су освојили земљу Јевреји нису одмах формирали моћну државу, него су је поделили по племенима. Сматра се да су у Ханан ушли око 1200. год. пре Хр. а тек за време, другог по реду цара, Давида ће установити моћно царство, што се датира у период 1000- 961. год. „Судије“ се називају не по томе што су Јевреји имали законодавство, него по томе што су биле харизматичне вође народа које су доносиле одлуке у најтежим тренуцима. У Књизи о Судијама крије се

Page 7: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

непрекинута теолошка нит која поручује: Док је Израил веран Јахвеу он напредује, а када одступи од Њега, Јахве им шаље непријатеља кроз неки од народа. Када се Израил покаје и завапи Јахвеу, Он им шаље избавитеља- судију.

5) Вавилонско ропство и његов значај

После пада Самраије (Северног царства) 721. године убрзо је уследио и пад Јерусалима (Јужног царства) 587. године. Вавилонски цар Навуходоносор је освојио Јерусалим и у ропство повео јеврејски народ. Тај период Вавилонског ропства, иако је био веома тежак, ипак је био много више користан за Израилски народ. Израил који се поприлично удаљио од Јахвеа, једино је кроз поновни процес порођајних мука у виду ропства могао да се врати своме доборчинитељу Јахвеу. Јевреји су се у Вавилону материјално добро снашли, чак се већина и обогатила па по завршетку ропства многи нису хтели ни да се врате у Јерусалим. И поред материјалног благостања Јеврејима је претила етичка и верска асимилација. Осећајући да је њихов народ угрожен, јеврејски теолози су веома креативно одвраћали свој народ од вавилонских божанстава остављајући за собом мноштво преобликованих текстова који су до нас стигли у тој форми. Многим Јеврејима је била пољуљана вера: Како да Бог допусти да изабрани народ тако страда? Као што смо већ поменули, тада се преиспитују у чему су погрешили и схватају да је у питању њихово одступништво од Јахвеа Који им је послао Навуходоносора као свој бич, да их казни не били се одвратили од тог пута. Схватили су да је несрећа која их је задесила имала један дубљи историјски смисао. Они су претходно били убеђени да је немогуће да Јерусалим падне под неку непријатељску војску јер је био Божији град чију је безбедност гарантовао божански савез са Давидом. Уосталом, до ропства у Вавилону Јевреји су љубоморно „чували“ свога Бога, чак се јасно могла уочити нека врста верског шовинизма. После ропства јавља се и књига пророка Јоне која са собом шаље поруку да Бог може да спасе и многобожце (Ниневљане). На тај начин, јеврејски народ се пробудио из зна метежног и по повратку у Јерусалим за време Јездре и Немије у великој мери мења своје уобичајене навике склоности ка туђим божанствима.

На основу свега до сада реченог, можемо закључити да су старозаветни теолози кроз реалне историјске догађаје увиђали Божије човекољубље, али не као некакво сентиментално осећање, него као брижну љубав родитеља који снисходи своме немирном детету али га исто тако и препушта његовим непромишљеним поступцима како би оно (дете) схватило да без Њега не може ништа чинити. Та љубав Јахвеа према Израилу врхуни у Његовом непрестаном праштању и настојању да спаси Израил.

Page 8: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

Стварање света и човека - смисао и циљ стварања

Основа наше вере почива на релацији идеје о створености света и човека и идеје о нестворености, односно вечности Бога. Управо та свест, да је свет створен (а самим тим и човек који је најузвишенији део тог света) а да је Бог нестворен, била је звезда водиља у богословским дебатама Отаца са античком философијом. Те дебате са јелинским философским наслеђем често су Оци водили и сами са собом, с обзиром да су били одгајани и образовани у јелинском културном миљеу. Као и целокупно учење Цркве, и овај дијалог створено- нестворено саборни ум Цркве црпео је из Светога писма кроз призму Светога предања, и управо то је оно што је Оцима омогућило да превазиђу сопствено философско образовање и да га преобразе у служби Цркве.

1 Стварање света по књизи Постања

Као што је опште познато, стварање света је описано у првој и другој глави књиге Постања. Користећи се разним херменеутичким методама Оци Цркве су тумачили стварање света на многе начине. У периоду од II века преовладавале су две методе: алегоријска у Александрији (Хераклит, Филон, Климент, Ориген) и историјска у Антиохији (Златоусти, Теодор Мопсуестијски). Ове методе су постојале већ у јелинском свету и Оци су их користили јер су Јудејима и Јелинима оне биле блиске. У том периоду су те две методе биле погодне јер је тадашњем цивилизацијском коду био пријемчив такав начин размишљања. Временом се јавила потреба за новим методама тумачења те је Црква изнедрила трополошки (морални) и анагошки (есхатолошки) приступ тексту Светога писма. Међутим, човек XXI века одгајан на рационалистичким претпоставкама размишља у сасвим другачијим категоријама у односу на период Отаца. После периода Просветитељства човека не занима више толико алегорија колико задовољење потреба разума. Ради лакше илустрације те тематике могу послужити часови Верске наставе у школама, на којима су ученици склони да постављају питања која изискују објашњења догађаја из Светог писма а која су разумски оправдана. То све међутим не значи да је алегорија „превазиђена“ или непотребна, него да се јавља потреба и за новим приступима Светом писму, који би свакако морали бити у сагласности са саборним умом Цркве. Дакле, треба имати у виду да су методе тумачења Светога писма само помоћна средства у откривању Истине која се чува кроз Свето предање. Стога је изналажење нових метода за приближавање смисла самога текста Светога писма новим генерацијама могуће и пожељно, докле год се има у виду да богонадахнутост Библије ни на који начин није у вези са Словом Библије, него се откривеном Истином, са Истином која се верно чува у заједници верујућих и која се верно предаје следећој генерацији чланова те заједнице, како каже професор Јоанис Каравидопулос.

Page 9: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

Једна од метода којом се Црква може послужити јесте чувена Историјско- критичка метода. Циљ ове методе је обраћање пажње на историјске околности (Sitz im Leben) у којима настаје текст. На тај начин се покушава одговорити на делове текста Светога писма који траже разумско појашњење. Нпр. на питање која деца често постављају на часовима Верске наставе: Како тек четвртог дана Бог ствара Сунце и Месец? одговор би био у следећем контексту: Тај текст о стварању света настаје у периоду Вавилонског ропства (VI век пре Хр) где је био веома распрострт сабеизам- поштовање небеских тела као божанстава. На основу археологије, историје и етнологије, познато је да су се на Блиском истоку поштовала небеска тела као богови. Тако су например познати: Син- бог месеца (чији смо култ већ спомињали код праоца Аврама), Шамаш- бог сунца, Астарта- звезда, богиња рата и љубави, Вал- бог временских прилика, посебно кише. Аутор текста прве главе књиге Постања (коју иначе приписују свештеничком редактору) уствари полемише са култом празновања небеских тела коме су Јевреји били склони. На тај начин аутор овог текста, у коме се каже да Бог ствара небеска тела тек четвртог дана, уствари шаље поруку Израилском народу да небеска тела нису божанства, него да их Бог ствара и то тек четвртог дана- пре њих ствара већ много тога, тако да она нису чак ни међу првим стварима која Бог ствара. Због тога не треба да поштују небеска тела него Јединог Бога Творца.

Опис стварања света у првој глави Постања је највероватније настао као једна од литургијских химни тог периода, кроз које су Јевреји славили Бога. Сама композиција овог текста се дели на 7 литургијских формула: 1) уводна формула- тада рече Бог; 2) заповест- нека буде; 3) извршавање- и би тако; 4) опис- и растави Бог (нпр. светлост од таме); 5) благослов- и благослови Бог; 6) одобравање- и виде Бог да је добро; 7) закључак- и би вече и би јутро. Која се то теолошка порука крије иза овог описа? Рекли смо да је овај текст уобличен у Вавилонском ропству. У Вавилону је била изузетно поштована стара акадска прича о стварању света која се називала Енума Елиш, чији се настанак датира много пре настанка књиге Постања. Постоји доста сличности између Енума Елиш и књиге Постања. Између осталог, Енума Елиш је пронађена написана на седам глинених плочица, као што је и Постање описано у седам дана. О чему се заправо говори у тој причи Енума Елиш? Она је била казивана за Нову годину у храму посвећеном богу Мардуку. Говори о томе како у почетку није постојало ништа сем тамних вода првобитног хаоса, које су персонификоване као два божанства Апсу (слатка вода) и Тијамат (слана вода). Њих двоје рађају многа друга божанства која су уствари остали елементи свемира. Долази до побуне тих млађих богова и тако настаје овај свет. Апсу је убијен а Мардук је Тијамат располовио на два дела и од једне половине направио небески свод а од друге земљу. Људи су добили разне понижавајуће задатке. Постоје одређене сличности између описа стварања у Старом завету и Енума Елиш: у оба описа светло се

Page 10: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

помаља из воденог хаоса, затим му следе небеса, суво копно, сунце, месец и звезде и на крају људи а анкон свега тога творац се одмара. У овој вавилонској причи имамо прикривено очекивање да се ове воде поново подићи и све претворити у хаос. Начин да се осигура да се то никада не догоди или да поредак поново буде брзо успостављен био је помоћу празновања вавилонског празника Нове године на коме су сваке године учествовали цар и народ. Јеврејима је религија Вавилона често била примамљива, с тога су јеврејски свештеници (теолози) имали задатак да своје саплеменике одврате од тога подсећајући их на Јахвеа. Због свега тога свештенички писац улази у дијалог са тадшњим мишљењем Вавилоњана и покушава да покаже да је оно погрешно, јер постоји само Један Бог (Јахве) Који све ствара речју а не некаквим борбама са другим боговима. На тај начин је јахвеист настојао да сачува веру у Једног Бога. Слављење Нове године у Вавилону значило је бити припадник те религије а самим тим и отпадање од Јахвеа. Библијски писац се користи спољашњим мотивима који су владали у том свету.

Опис стварања у другој глави књиге Постања помиње рајски врт (Едем) кога је Бог поставио на истоку и у кога је настанио човека. Описујући географски положај Едема, писац каже да га Бог поставља на истоку. Ово се не односи на тачан локалитет него има алегориску позадину: Исток сивболише светлост, рађање Сунца а са тим и извор живота. Створивши човека, Бог га поставља да буде у том врту. У античком свету такве вртове су имали цареви. У њима је боравио само цар и његова деца, то је била посебна привилегија. Због тога аутор наглашава да је Бог поставио човека у рајски врт, на тај начин се шаље порука да је Бог хтео да човек буде у посебном стању, повлашћен. Адам даје животињама имена. Познато је да се код Јевреја сматрало да давање неком имена значи господарење над њим. Посебан акценат у овом опису стварања Јахвеист ставља на стварање жене, тачније на њено достојанство. Ева (човечица) настаје од ребра Адамовог (цела, што означава на другим местима страну брда, бок шатора) и на тај начин аутор шаље поруку да је жена подједнако човек као и мушкарац. Она је саговорник мушкарцу. У доба када аутор пише ове редове Постања жена је била потчињена, сматрана је бићем ниже природе од мушкарца и често је била предмет поседовања. Сада аутор шаље поруку да су они исте природе јер је она од мушкарца створена. У наставку се описује пад човеков, његов првородни грех, тачније промашај постављеног му циља а то је заједница са Богом. У причу се уводи лик змије, чији говор не треба буквално схватити. Већина Отаца и теолога је мишљења да је разговор са змијом персонификован, односно да је човека ђаво кушао као и данас кроз помисао која је изродила жељу а жеља добивши пристанак човекове слободе проузроковала грех.

Из свега овог произилази да писац јахвеистичког извештаја полемише са хананским култовима не би ли сачувао јеврејски народ од отпадања од Истинитог Бога. Он пише свом окружењу, немајући притом историјске амбиције

Page 11: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

колико теолошке. Прича о Стварању управо говори о настанку света и о пореклу греха који је настао као погрешно усмерење човекове слободе а смрт је одвајање од Бога. Како је то историјски изгледало, не знамо. Свест да не можемо са сигурношћу тврдити како је изгледало стварање света и човека оставља простор науци да се посвети томе. морамо имати у виду да између вере и истинске науке нема супротности. Док наука покушава да одговори на питање како нешто функционише или настаје, вера одговара на питање зашто је то тако. Са обзиром да се по својој природи ова питања разликују, никако се не би смело дозволити понављање грешака из периода средњег века када је Црква (углавном римокатоличка) покушавала да потчини науку вери. Насупрот томе, потребно је настојати на дијалогу и комплементарности вере и науке. У том контексту долазимо и до питања о чину стварања света у периоду од 7 дана. Да ли се мисли на 7 дана који су износили 24 часа сваки, или је нешто друго у питању? И по овом питању су мишљења Отаца подељена. Иако међу Оцима има присталица мишљења да је сваки дан износио 24 часа, преовладава став светог Василија Великог који се посебно бавио том темом у свом делу Шестоднев. Свети Василије непрестано инсистира на томе да Бог заједно са материјалним светом ствара и време. Бог по њему ствара свет „тренутно“ и то дело стварања не подлеже времену. Бог је својим хтењем створио свет али не у времену. Оно што је битно у стварању света према књизи Постања јесте то да се у њој говори да је Бог створио свет, а не да је свет настао као безлични догађај сасвим случајно проузрокован комбинацијом околности које су последовале настанак света и живота.

Стварање човека је по свештеничком извештају осмо (последње) дело Божијег стварања у временском периоду од шест библијских дана. Док се приликом стварања појединих дела сам чин стварања описује формулом: И би тако, стварање човека најављује читав један стих (Пост1, 26) и посвећена му је посебна пажња чиме се показује да човек није створен само речју него посебном наклоношћу Божијом, јер је човек Његово монументално дело. То се посебно види из самог описа: Потом рече Бог: да створимо човека по лику нашем и подобију нашем (Пост 1, 26). У чему се огледа то наликовање Богу, та боголикост коју наводи овај редактор? У животу Цркве је преовладало учење да је човек створен по лику Божијем пре свега као жива личност, тј. као људска природа која постоји само на лични, ипостасни начин односно само у људским личностима, у живим и личним људским бићима. Тако и у човеку, по извесној аналогији са Богом Који га је створио по Своме образу, постоји разлика између личности и природе. Дакле, стварање човека по лику Божијем пре свега се односи на стварање сваког човека као живе личности по лику Личног Тројичног Бога. У суштини Оци сматрају да човек није само једна природа, него да је пре свега личност која поседује природу и да се та личност не може свести на само један део човека, било да је то душа или дух, или неки други део човека. Дакле, човекова боголикост се не огледа у његовој

Page 12: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

природи већ напротив, човекова природа се бесконачно разликује од Божије природе. Лик Божији у човеку тиче се онога како, а не онога шта човек јесте. За разлику од лика који је дат човеку, подобије је задато. Подобије (јевр. селем; грч. ομοίωσις) што човек треба слободно да оствари помоћу благодати Божије и правилне употребе сопствених природних сила.

Човек се не састоји из духа, душе и тела, он јесте дух, душа и тело. Дух, душа и тело су начини на које он пројављује своје постојање. Није могуће замислити духовну природу као такву, она постоји само у заједници са телом. Душом се исказује начин на који се живот појављује у човеку. Она се не односи само на један духовни део човековог бића који је у супротности са материјом, те ће се само душа спасити а тело ће иструнути и на томе се завршава.

Бог ствара човека из љубави а самим тим и свет ствара из љубави јер је човек представник тог света. Када кажемо да Бог ствара човека из љубави, не мислимо при томе на некакву сентименталну љубав, него на живу, егзистенцијалну љубав. На љубав која је толика да Он допушта смрт Свог љубљеног Сина зарад љубави ка човеку. Ову врсту љубави сматрамо да могу најбоље схватити људи који су и сами родитељи, јер замислимо се колико је потребно волети некога да би за њега дао и живот свог сопственог детета. Циљ стварања човека није био да се човек учини само господарем земље, него да има јединствени и динамични однос љубави са Богом и да тако у заједници са Њим постане бог по благодати и да творевину приведе своме Творцу.

Page 13: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

Стварање света и човека

Језик Библије и богословља и језик науке

Сваки пут када се на часу веронауке почне са темом стварања света или ако на исти час ученици дођу са часа природних наука, неизбежно долази се до питања ко је у праву, да ли Црква или природне науке. Питања која се углавном постављају јесу: да ли је Бог створио свет или је створен великим праском (Big bang теорија), да ли је стварање света трајало шест дана или временски период не знамо, да ли су животни организми створени одједном или су се постепено развијали од простијих ка сложенијим (путем еволуције)? Очигледно је да ова питања нису само чисто академска (с обзиром да су постављена на часовима веронауке), већ задиру дубоко у људски живот. Питања : Ко сам? Одакле долазим? Куда идем? Зашто постоји нешто, а не ништа? Са много питања стојимо препуни дивљења, како пред неживом, тако и живом материјом која нас окружује. Почевши од тајне атома, свега онога што се дешава на субатомском нивоу до готово не сагледивих даљина универзума. Дивимо се развоју живота од најмањих једноћелиских организама до најразвијенијег живота у човеку, открићу генетског кода који на најмањем могућем простору садржи податке ширења, развоја и размножавању живота. Што истраживање више открива различите тајне природе, са све већом одушевљеношћу постављамо питање: шта све то значи? Може ли се тајна човека и света објаснити само из материје и процеса који њом управљају? Може ли на ова питања одговорити еволуциониста или ће рећи да је све случајност, а самим тим и привремено до следеће случајности.

Из свих ових питања логички следује питање ко је управу? Међутим, да ли ово питање уопште може да се постави. Да ли све мора да се посматра бело-црно? Да ли неко мора да буде у праву, а неко у криву и самим тим наводно да изгуби свој ауторитет. Питање које је за нас тренутно битно, а на које ретко ко обраћа пажњу јесте: одакле толика дихотомија између теологије и природних наука? Да ли је она одувек постојала и ако није када је настала и зашто? Нажалост упознати смо са чињеницом да је мали број учитеља, наставника и професора који код деце развијају критичко мишљење, тако да је крајњи продукт човек који све посматра црно-бело. Да би одговорили на претходна питања морамо да се вратимо у ранију историју, да схатимо одакле потичу неки постулати физике и да ли они данас важе.

Јелинска философија интересовала се за порекло и циљ свега постојећег. Истраживала је основна начела и праизвор свих ствари, тако да Талеса, Анаксимандра и Анаксимена можемо сматрати првим физичарима у историји западне науке. Касније из Парменидове концепције непроменљивог Бића и Хераклитове идеје вечног настајања, рађа се идеја, а самим тим и гледиште на

Page 14: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

свет, о најмањој недељивој честици материје атому. Јелински атомисти повукли су линију између духа и материје показујући материју као нешто што је сачињено од основних елемената атома, који се даље не могу уситњавати. Касније појавом Аристотела, систематизује се знање антике које постаје основа и схема западног погледа на свет наредних две хиљаде година. (Аристотелови закони: први закон-свако тело на које не делује никаква сила налази се у апслолутном мировању; други закон-сила је пропорционална брзини F=mv; трећи закон- тежа тела падају брже него лакша.)

Рађању класичне физике претходио је пораст интересовања за математику и развој експерименталних истраживања, које је унапредио Галилео Галилеј, архетип савременог научника који жели да буде слободан од религијских и философских претпоставки како би дошао до независног закључка. Нажалост, на Западу у одређеним временима и за неке Црква представља тлачитеља научног истраживања, која је осуђујући горе поменутог због његовог коперниканизма, отворила пут подвајању теологије и науке. Само на тренутак да се подсетимо да је Коперник тврдио да је сунце у средишту нашега система, а не Земља какво је било тренутно мишљење. Ово је имало последице на тадашњу Западну теологију, антропологију итд. Међутим, као што то увек и бива, узроци дихотомије теологије и науке су дубљи и везани су за корените промене у западној мисли, како у области науке, тако и теологије. Иначе, морамо да напоменемо да на основу докумената Инквизиције Галилеј није био осуђен због својих коперниканских ставова, већ због свог атомизма и врсте редукционизма који са истим иде. Ово је доделило науци неке од њених савремених карактеристика, пре свега да је сама себи довољна, да на основу резултата сама себе оправдава, ограничавање поља интересовања (специјализација) одакле настаје независност раличитих научних грана и води у распарчавање знања. Све ово прати и философско мишљење и то у лицу Рене Декарта, који је формулисао екстремни дуализам у коме је природа као подељена на две независне области: области res cogitans или мислеће ствари и res extensa или материјалне, односно ствари која се протеже. Оваква подела стварности на два независна ентитета и посматрање природе као независног и самодовољног субјекта који се унутар себе састоји од мноштва различитих објеката састављених у једну механичку машину, послужила је као основа и надахнуће Исаку Њутну да постави нове принципе, сада већ класичне физике, односно механике.

Као што је познато, Њутн је засновао класичну механику на тумачењу и описивању простора, времена и закона о кретању тела. Схватањем простора као апсолутног, самог за себе, простора који је „по својој природи и без икаквог односа према нечем спољашњем, увек исти и непокретан“ и времена које је по природи својој исто такво, без икаквог односа према посматрачу. Ствари унутар таквог времена и простора и њихово кретања посматрају се као изоловани системи чије

Page 15: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

се понашање може предвидети. Ово је формирало механички поглед на свет у којем је доминирало следеће схватање: сва тела постоје у природи као издвојени, независни предмети; у природи влада њужност, детерминисаност, предвидивост и одредивост својстава свих ствари. Простор и време биле су одвојене димензије које су описиване принципима тродимензионалне геометрије. Унутар тога кретале су се материјалне честице, које су биле неуништиве и од којих је сачињена сва материја. Између честица, деловала је гравитациона сила. Читав свет био је дивовска космичка машина. Све природне појаве касније су објашњаване помоћу и разрадом Њутнових принципа и на основу тога изведен је закључак да је механика коначна теорија Природе. Дубљи разлози који објашњавају самодовољност и ауторитет који наука ужива у савременом друштву, потврђују речи једног од најистакнутијих оснивача модерне науке, Декарта у његовом делу Реч о методи (Discours de la methode). „Човек би могао да пронађе технику како да снагу и енергију ватре, воде,ваздуха, звезда, неба и свих осталих тела која нас окружују, баш као што познајемо технике рада наших занатлија, на исти начин примени за све одговарајуће намене, те би тако могли да постанемо господари и поседници природе“. Ове речи истовремено откривају озбиљне последице самодовољности науке у односу на природно окружење. Наука је са великим успехом испунила Декартов сан захваљујући свом механичком приступу природи, својој специјализацији за одређене гране науке које су сада постојале свака за себе и наравно независности од религије. Наука је на тај начин стекла велики углед и утицај на свет, односно човека који тражи срећу. Преко њених достигнућа ми смо постали „господари и поседници природе“ , али без Бога и самим тим промашили циљ да заиста господаримо светом у заједници са Богом. Није ли управо ово узрок наше еколошке, индивидуалне, али и личносне кризе?

Наука међутим није једина била одговорна за ову манипулацију природом. Теологија сноси своју сопствену одговорност. Иста потиснута науком у област митологије, пре свега на Западу, а потом и на Истоку покушала је да одржи раније признање и ауторитет у свету који тражи срећу. Теологија је на западу ступила у надметање са науком (уместо у међусобно изграђивање) у покушају да задовољи растуће захтеве на тржишту среће. Слично науци, теологија је такође подстицала људе да постану господари и поседници природе, било у име Библије, која као да Бога представља Оним Који је човеку наређује да „господари земљом“ (и то сам), било у име духовности која уздиже људску словесност као икину Бога у човеку изнад и насупрот унижене и грешне творевине. Савремена наука и теологија су заборавиле да имају исти извор, а то је теологија предходних векова, која говори да је творевина словесна и да је у исто време апсолутно различита од Бога. Веровање у словесност усмерило је науку на истраживање узрока и објашњења који одговарају стварима какве оне јесу у природи, док је веровање да природа није продужење Божије природе већ различита од Ње, имајући сопствене законе, значило је то да ако хоћемо да сазнамо природу, потрбно је да откријемо

Page 16: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

законе природе по себи. Теологија и наука су на даље противречиле једна другој на различите начине, али по свему судећи добрим делом радиле заједно на индивидуалности, самодовољјности, а самим тим на уништењу Божије творевине.

До преокрета у класичној физици дошло је формирањем две наизглед независне дисциплине. Почетком 20 века Алберт Ајнштајн ствара револуционарну теорију релативитета, а други ново тумачење електромагнетног зрачења. Убрзо долази до теоријског формирања квантне механике у чему учествује читав тим научника.

До почетка 20 века смисао простора око нас је потпуно независтан од времена као што смо то раније и навели. Али шта су уопште то простор и време? Сви људи ове појмове користе свакога дана, али ретко ко се запита шта они представљају, које је њихово физичко значење. Да је ово тачно показују примери и са наших часова када покушамо да објаснимо методску јединицу „Појам сазнања“. Наиме, ко још спознаје оно што га окружује тако сто упоређује предмете? Свима је добро познато да све што се дешава, дешава се негде у простору и у неком временском тренутку. Кроз простор се крећемо, он је постојао пре нас и наставиће да постоји после нас. Исто тако је са временом, време непрекидно тече на исту страну, истом брзином. Деца још могу да прихвате све ово, али какве везе ово има са нама и како су време и простор повезани. На први поглед делује да простор и време немају много тога заједничког, али да ли је стварно тако? Наиме, Ајнштајн је ово променио и у физику увео један нови појам који је објединио простор и време. Тај нови појам био је простор-време. Увођењем овог новог појма свет физике се мења, он престаје да буде тродимензионалан и постаје четвородимензионалан. Простор-време постали су повезани, међузависни и у битном односу са материјом, тако да се могло констатовати да су у различитим деловима космоса различита времена, тј. да постоји лично време посматрача. Вернер Хајзенберг мења оквире класичне физике говорећи да „природа коју посматрамо није природа као таква, већ природа која је подвргнута нашем начину питања“. Дакле, између личности и „објективне“ природе постоји међузависни утицајни однос. О природи не можемо говорити, а да у исто време не говоримо о себи.

Пре него што наставимо даље, морамо се упознати са основним законима посебне теорије релативности (ПТР). Први постулат каже: сви физички закони изражавају се у истом облику у свим системима који се крећу равномерно праволинијски. О чему се заправо говори, замислимо човека који се налази у возу и посматра вагон другог воза који се налази непосредно до њега. Ако један од два воза крене, човек би лако могао да дође у забуну који се воз заправо креће. Наравно, овде је лако одредити ко се заправо креће, потребно је погледати било

Page 17: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

који предмет поред пруге да би се дошло до одговора. Такђе, ако седимо у возу који се у односу на тло креће брзином од 100км/ч, наша брзина у односу на тло је 100км/ч, али у односу на воз она је 0км/ч. Сада замислимо да нам у сусрет долази аутомобил са брином од 80км/ч у односу на тло, али ми се нему не приближавамо брзином од 100км/ч, него брзином од 180км/ч. Брзо се долази до закључка да је без коришћења неког „непокретног“ предмета ради мерења брзине немогуће рећи ко се креће, а ко мирује, ако неко уопште мирује. Немогуће је направити неки инструмент који би показивао да ли се посматрач у односу на нешто креће или не. Уствари ако би се посмарач налазио негде далеко од звезда и планета, у празном простору Васељене без ичега што би могао користити као непокретну тачку за мерење брзине, он никада неће сазнати да ли се креће или не! Стога, свако кретање је релативно (одатле долази назив теорија релативности).

Међутим, ово не важи једино за брзину светлости, што нас доводи до другог постулата ПТР која каже да је брзина светлости максимална брзина преношења интеракције у свим инерцијалним системима, односно у сваком времену и простору без обзира са које тачке се мери.

Још неколико ствари на које ћемо се кратко осврнути, а тичу се брзине светлодти. Замислићемо да можемо да се крећемо приближно и/или брзином светлости. Шта се даље дешава? За посматрача на Земљи који посматра ракету која се приближава највећој брзини, а то је брзина светлости не мења се ништа, али оно што примећује везано за ракету јесте да: време за њу протиче спорије, она се издужује и њена маса се увећава. Посматрачу у ракети изгледа све исто, али ако погледа на Земљу приметиће да време спорије пролази и да се издужује. Када ракета достигне брзину светлости за нас на Земљи ништа се не мења, али посматрано са Земље за ракету је време стало, ракета је нестала, а маса јој је бесконачна. За онога ко је у ракети ништа се није променило. Све ово што смо рекли доводи нас до предвиђања ПТР, да са порастом брзине расте и маса тела и закључује се да и енергија тела мора да расте, јер масивнији предмети имају већу енергију. Ајнштајн је закључио да је сва маса повезана са енергијом, а та веза дата је његовом чувеном формулом коју скоро свако зна:

Е = mc2

где је Е еквивалентна енергији, m маси тела, а c брзини светлости. Другим речима , ако би се маса било које материје претворила у енергију, износ енергије који ће се добити дат је претходном формулом. Данас је добро познато да је први убедљиви доказ овог била експлозија прве атомске бомбе 1945 године. Али са друге стране може и другачији пример. Ако би се у једначину уврстио 1 кг угља, за енергију се добија 250 милијајрди киловат-часова, што би било довољно да Србију огреје у једном дужем интервалу. али из свакодневног живота свима је познато

Page 18: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

да се приликом сагоревања угља ослобађа неупоредиво мања количина енергије. Да ли то указује да је ПТР неисправна? Не, приликом обичног сагоревања угља енергија која се ослобађа је енергија која настаје као резултат хемијског процеса, али не долази до мерљиве конверзије (претварања) масе у енергију, јер се угаљ претвара у чађ, пепео, дим, а не нестаје. Када би се сви ови крајњи продукти измерили њихова укупна маса би била 1 кг.

Као што смо видели раније када смо говорили о простору-времену, свет више није дивовска механичка машина већ просторно- временски континуум (целина без прекида) узајамно и органски повезаних ствари које не постоје за себе, већ једна због друге и у сплету односа. Самим тим материја није сачињена од честица у Њутновом смислу, које су попут изолованих тачака, него представља сложену мрежу међусобног деловања. Не постоји једна честица унутар атомског језгра која „стоји“ наспрам оне друге, њихово постојање је увек у пару и неодвојиво и тек њихов однос чини да буду то што јесу. (Ово почиње да личи на причу о нама као личностима). Нилс Борн, дански нобеловац, констатује да су изоловане честице апстракција, јер се њихова својства могу одредити једино кроз њихов однос са другим системима. Ово заиста наликује човеку који сам за себе, без икаквих односа са другима није ништа друго до затворена индивидуа, а тек наспрам другога личност која се изграђује. Квантна механика продревши у само језгро атома, пронашла је још елементарније честице унутар самог протона, тзв. кваркове. Кваркови су у интерреаговању са лептонима у које спадају и електрони. Не постоји честица која мирује, већ кружи, ротира и интерреагује у времену-простору. Такав карактер материје сведочи да је динамика основ творевине која постоји крећући се и напредујући. Још један закључак квантне механике јесте да се елементарне честице понашају час као честице, а час на начин којим се у математици описују таласна кретања. (пример)Као такве испољавале су „слободу“ у постојању и посебну непредвидивост. Обе величине, односно положај и брзина честице не могу „истовремено“ да се измере. Дакле, Њутновски детерминизам и предвидивост престали су да важе, а фактор слободе управо чине суштину створеног света.

Модерна физика и механика, међутим, није се завршила у области најситнијих честица, већ је њено поље проширено на Васељену и на сам њен почетак. Знање о микросвету постало је од значаја за проучавање космогоније, односно првих делића једне секунде од почетка света. У тумачењу настанка васионе знања из области квантне теорије дошла су у спрегу са савременим теоријама о постанку Васељене. Савремена космологија понудила је више модела о настанку свемира, али су ипак развијене две космолошке парадигме:

Page 19: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

1.Модел стационарне васионе

На почетку двадесетог века мишљење науке је било да је космос статичан и вечан, али објављивањем теорије релативности и Хабловог закона који ћемо касније споменути овај модел посматрања космоса се напушта.

2.Модел великог праска

Наиме, по Хабловом закону свемир се од тренутка свога постанка шири те се објекти у свемиру константно удаљавају једни од других сразмерно њиховој међусобној удаљености. У конкретном случају, посматрано са наше планете, све удаљене галаксије делују као да се од нас и од наше галаксије удаљавају брзинама које су сразмерне њиховој удаљености од нас, што се може закључити на основу црвеног помака френквенције или таласне дужине светлости. (Доплеров ефекат) Овај закон први су формулисали Едвин Хабл и Милтон Хумансон 1929 године и он је био полазишна тачка теорије великог праска и на основу њега је израчунато да је свемир стар 13.7 милијарди година.Суштина теорије великог праска је базирана на томе да се теорија релативности примењује са посматрањем величине галаксије те се на основу тога изводе закључци о стању галаксије напред и назад у времену. По теорији великог праска, Васељена се развила из безконачно мале и безконачно густе тачке времена и простора, та тачка се назива тачка сингуларитета.

Када је теорија великог праска изнесена у јавност почела су и питања где се он збио? Да ли је био овде, овде или овде? Он је био свуда! Дакле, важно је разумети да велики прасак није никаква експлозија у „средишту космоса“, јер исти нема средиште, већ сам догађај стварања простора-времена и енергије. Васељена се након праска почела ширити и шири се и данас. Са ширењем простора материја се разређивала, свемир се хладио и мењао од хомогене масе врелих, нама данас углавном непознатих честица, до данашњег хладног са милијардама галаксија. Сам тренутак стварања и кратак период од 10-44 секунде, односно пето милијардити део секунде након стварања још увек су изван домашаја нашег знања. Наиме, Ајнштајнова ОТР једина опште прихваћена теорија простора-времена не функционише за системе мање од тзв. Планкове удаљености (10-35

метара) и за догађаје који трају краће од Планковог времена (10-44 секунди). Унутар Планковог времена ни простор ни време више немају исто значење као у свакодневном животу. Међутим, да ипак покушамо да дочарамо шта све ово значи. То значи да се Васељена развила из бесконачно мале и бесконачно густе тачке времена и простора која се за милијардити, милијардити, милијардити, милијардити део секунде проширио за милијарду, милијарду, милијарду, милијарду пута, али то значи да се проширио брже од светлости, а чак и основци знају да ништа није брже од светлости! Теоријски физичари кажу да ништа не може да буде брже од светлости, осим самога „ништа“, празног простора, али то су само

Page 20: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

теорије. После периода квантне гравитације историју Васељене можемо поделити у неколико делова. Период великог уједињења, електрослабе силе (или кварковска епоха), лептонски период, затим фотонски, период у којем космос постаје прозиран и период формирања галаксија након које наступа садашња фаза развоја свемира.

У старту настанка Васељене температура је толико велика да честице материје не постоје, све што постоји је чиста енергија. Како се Васељена шири истовремено се и хлади тако да се енергија постепено претвара у прве најситније делиће материје, односно кваркове, али температура је и даље превисока тако да честице поново прелазе у енергију и обрнуто. Ако хоћете ово стање можемо назвати чистим хаосом, али са друге стране како стоји у књизи Постања Васељена и јесте „без обличја“.Васељена је у 10-34 секунди илити у четири милијардити део секунде нарастао од 10-15 метара, односно од билијардитог дела метра до величине десет милиона наших сунчевих система. У том моменту честице се крећу тако брзо да не би могло доћи ни до каквог привлачења међу њима под дејством нуклеарне и електромагнетне силе, али са хлађењем оне би стале да прелазе у енергију и почеле да привлаче једне друге и да се спајају. Штавише, од температуре зависе чак и типови честица које постоје у Васељени. При довољно високим температурама честице имају толико енергије да би при сваком њиховом судару настало мноштво различитих парова честица и античестица, тј. материје и антиматерије. Иако би честице у додиру са античестицама уништиле једне друге, оне би ипак настајале брже него што би нестајале. При нижим температурама, када честице које се сударају имају мање енергије долазило би до споријег настајања парова честица-античестица, тако да би њихово нестајање постало брже од њиховог стварања. При старости Васељене од 10-16 секунди, што је хиљаду билионити део секунде настају лептони у које спадају и електрони, зато се и назива лептонски период. Убрзо после овога кваркови образују прве протоне и неутроне. Како је Васељена наставила да се шири, а температура да опада број настајања парова елоктрона-антиелектрона се смањио испод броја њиховог међусобног потирања. Око 100 секунде због пада температуре протони и неутрони немају више довољно енергије да се одупру међусобном привлачењу и тако производе језгра атома деутеријума (тешког водоника). Језгра тешког водоника спајају се са још протоне и неутрона стварајући тако хелијум. Преостали неутрони распали би се и образовали протоне, који представљају језгра атома обичног водоника. Након овога током бриближно милион година, Васељена се само ширила, без икаквих значајнијих догађаја у њој. У подручјима која су била мало гушћа од просека то ширење било је успорено гравитационим привлачењем. Коначно, ово привлачење обуставило је ширење и нагнало их да се сажимају, а потом и да почну да се окрећу. Област се све више сажимала, брже окретала и тако су оформљене дисколике галаксије. Унутар ових области настале су звезде у чијим језгрима стварају се тежа

Page 21: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

атомска језгра: угљеник, кисеоник, азот и гвожђе, а оне најмасивније врло брзо експлодирају као супернове, чинећи основу за звезде нове генерације. Свемир се наставља хладити све до данашње температуре од 2,7 К.

Као ни све научне теорије, ни Теорија великог праска није непогрешива ни свеобухватна. Иако многи докази, које сада нећемо спомињати јер би нам то одузело доста времена, подржавају теорију неке непознанице још увек остају. Четири су основна проблема везана за ову теорију: недостатак антиматерије, формирање галаксија, колико ће се свемир ширити и шта је било пре великог праска.

После свега реченога, шта за човека верника значи вера у Божије стварање и како треба читати прве редове Светога писма? Наиме, о томе како, на који начин Бог ствара свет из научне перспективе у Светом Писму се не говори. У Старом завету израз стварање односи се на схватање према којем свет и све у њему има свој темељ, почетак и циљ у вољи самога Бога. Оно што се стварањем производи је нешто сасвим ново, нешто што до тог тренутка не постоји или боље да кажемо од тог тренутка постоји. Из богословља знамо да Бог ствара нешто сасвим ново и различито од Њега, а то потврђује теза савременог физичара Стивена Хокинга, да је космос самосвојан, тј. да простор-време образује затворену сферу без граница, која искључује Бога. Најбољу сличност онога што теоретичари говоре да је Васељена настала ex nihilo, налазимо у Другој књизи Макавеја: „Преклињем те, чедо, да погледаш на небо и на земљу и видећеш све што је у њима, да познаш да је то све Бог створио из небића и да род људски тако постаје.“ Концепција експандирајућег свемира не искључује Бога као Творца. Очекује се да нова обједињујућа физичка теорија разреши многе космогонијске дилеме, међу којима је и она којом се бави проф. Карлос Френк, а то је питање гравитације која је утицала на обликовање свемира. У експерименталним условима обликује се свемир са различитим степенима (количинама) гравитације. Низак степен гравитације не обликује ништа, него је материја расута по свемиру. Висок степен гравитације утицао би на то да целокупна твар заврши у црној рупи. Био је потребан „прави“ ниво гравитације да би се космос формирао овакав какав јесте, шта рећи заиста пука случајност!

Време је у есхатолошком богословљу тумачено слично квантно-механичким теоријама. За нас оно је такође створено и битно за спасење. Христос преображава време и уводи га у Есхатон, где се превазилази његова расцепканост. Простор-време, материја тек ће се „догодити“, односно коначно оформити, као што модерна космологија и говори да се Васељена и даље формира. Ово нас наводи на речи светог Максима Исповедника: да се не може „крај објашњавати почетком, већ једино почетак крајем“. Овде морамо да се подсетимо Максимовог богословља о логосима бића, што није ништа друго до

Page 22: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

нестворене енергије Божије. Сво богословље нестворених логоса или енергија (која је на Западу потпуно одсутна) значи управо то да биће света, као и човека, није у потпуности и коначно дато, него овде и сада постаје предмет дијалога између Бога и човека. Будући да је Личност, Бог је зажелео да и човек, односно свет постане личност, оставивши му то као могућност коју ће слободно досегнути у Христу. Одговор на питање ко је у ствари човек и шта је свет биће дат у Есхатону од стране Бога, али ни тада неће престати све веће и веће узрастање човека у благодати Божијој. Но, до тада слику целовитог јединства, њен траг налазимо најпре у унутарљудским, а коначно и међукосмичким односима о чему сведочи модерна физика. Оно што треба на крају да одржи свет јесте његов однос са Богом Оцем кроз Христа. Међутим, творевина се већ сада понаша есхатолошки: слободна је у најситнијим својим елементима, јесте јединствена, али и тежи свом коначном слободном јединству. Микрокосмос и макрокосмос задржали су у себи однос и међузависну повезаност, постоје тек једни наспрам других што је иконично и од Бога установљено.

Наука и Богословље, захваљујући финалним закључцима модерне физике и есхатолошког богословља могу заједнички да превазиђу постојећу дихотомију и постану допуњујуће. Њихови темељни принципи се поклапају и додирују, али Богословље има још један задатак, а то је да бди као Мајка и да нас опомиње на речи као што су већ споменутог Стивена Хокинга: „ ближимо се одговорима на питања из давнина, зашто смо овде, одакле долазимо, да ли васиона има почетак и крај, ако пронађемо одговоре то ће бити крајњи тријумф људске расе и досегнућемо Божији ум“. Морамо пазити на ово речи јер оне одишу оним богословљем које Бога ставља на врх неке пирамиде као најузвишенији Ум, али Ум који може да се сагледа, појми и досегне, што је за Источно богословско предање најнемогућија ствар, да некажем богохуљење. Уместо овога водимо се речима познатог физичара Вернера Хајзенберга који је рекао је да наука и религија могу једна без друге, али да човек не може без једне и друге и обједињујући циљ је Истина којој теже. За нас Истина је Личност и то Личности Свете Тројице.

Page 23: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

Еволуција и Очовечење

У првој и другој глави књиге Постања није примарно реч о стватању света са биљкама, животињама и човеком, већ је извештај о стварању уствари историја спасења. Описивање и извештај о настанку света са тачке природних наука није у првом плану. У неколико теза могу се изнети намере писца о стварању:

-Све што сусрећемо у свету, укључујући и човека, створено је слободно вољом Божијом. Стварање се догађа кроз Божију реч, а не неким физичким напором. То је повезано и са начином како Бог склапа савез са изабраним народом својим, а то је Речју.

-Након свакога „дана“ стварања читамо: „и виде Бог да је добро“(Пост.1,10;12;18;25;31). Дакле, све створено је добро, а то је у супротности са дуалистичким учењима народа у чијем је окружењу живео Израиљ.

-Стварање света усмерено је према човеку. Он је истинска личност у односу (разговору) са Богом и Његова је икона. Свет му је дан да би исти кроз себе принео Богу.

-Постоји повезаност између стварања и савеза. Обоје су саставни делови историје, а историја није нешто статично, него нешто што је у сталном развоју. Стварање је догађај усмерен наједно обећање и његово испуњење у домостроју спасења. Управо због историје стварања и историје спасења Божије стваратељско дело није нешто што се догодило једном у прошлости, него траје до нашега времена и наставља да траје у будућност. Овде се отвара простор за оно што ћемо назвати creatio continua.

У Новом Завету домострој спасења у првом плану писаца новозаветних књига јер је спасење коначно дошло у Исусу Христу. Христос је тачка омега према којој је усмерено читаво створење, с обзиром да је Он и тачка алфа створенога. Из тога се може доћи до одговора на питање о циљу стварања. Међутим, то је одговор који нам остаје дужна и биологија и философија, јер циљ стварања није само човек, како би се по досад постигнутим резултатима могло мислити. Циљ стварања јесте Христос. Јасно је да се оваква еволуција, односно развијање не одвија само по биолошким механизмима и узроцима као што су мутације, селекција, изолација итд., него се налази и у подручју личне, односно слободне одлуке. Без слободне одлуке верник се неможе уподобити Богу Оцу кроз Христа Духом Светим. Као што и каже апостол Павле: „да буде Бог све у свему“ (1Кор.15,28), што нас поново враћа на логосност бића.

Када Свето Писмо говори о стварању света онда оно није нека научна књига у модерном смислу те речи. Свето Писмо у првом реду говори о Богу, али говори људима и то свима, те се одева у стил, књижевне облике, поређења, метафоре, слике света помоћу којих су људи давали њихово богословско тумачење света. Стога, може

Page 24: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

се рећи да је богословље стварања увек поетско богословље, па и онда када се чини да даје некакве дефиниције.

Премда је човек успео открити многе природне законитости, одговорити на многа питања, решити многе проблеме и даље је сам себи у много чему остао тајна. То се односи и на питање о постанку човека као врсте међу другим врстама живих бића. Многе заједничке особине живих бића, па тако и човека указују на то да се све развило из истог корена. Међу основне заједничке особине свих живих бића спадају: ћелијска грађа, индивидуалност, активни раст, покретљивост, могућност подражавања, метаболизам, саморепродукција или репродукција, извесна варијабилност, наслеђивање, еволуција, итд. Молекуларна биологија нас учи да је нпр. генетски код саздан у свим живим бићима по истој схеми. Због тога се говори о „родбинској повезаности“ човека и бактерије и свих живих бића која су између њих смештена на развојној лествици живота. Међутим, поистовећивање човека са мајмуном многи су сматрали и сматрају скандалозним и увредљивим за човека. Судбоносно питање које се пред многе постављало је гласило: да ли је Бог створио директно човека или се он развио од мајмуна?

Већ од античких времена философи су покушали у склопу својих учења објаснити порекло и разноврсност живих бића на земљи. У тим покушајима се углавном следило Аристотелово учење које није могло замислити почетак света те је сматрано да су све врсте одувек и сталне, тј непроменљиве. Овакво мишљење о непроменљивости врста утврдило се и у хришћанском ссхоластичком периоду. Такође, сама чињеница да после стварања животиња шестога дана следи изрицање намере хајде „да створимо човека по лику Нашем“ снажно је утицала на развој свести о човековом посебном статусу у самоме чину стварања. Ова богословска чињеница искључивала је мишљење о некаквој дугој историјској еволуцији природног живота која би на крају, односно на врхунцу изнедрила једну посебну биолошку врсту-човека. Због тога је Дарвиново дело „Порекло човека“ изазвало бурне реакције код оних који су речи два библијска извештаја о стварању човека схатали буквално.

Дарвин човеково порекло не сматра само биолошким него и историјским проблемом. Наиме, ако створени свет има свој век трајања, а данашње процене су отприлике 13.7 милијарди година, ако је затим наше Сунце старо 4.6 милијарди година, ако је потом Земља стара 4.5 милијарди година, те ако се живот на Земљи појавио пре отприлике 3.8-3 милијарди година, онда више није могуће негирати створеноме свету конститутивну историјску димензију. Чињеница да је створени свет подвргнут процесима и законима историјске еволуције уопште не искључује него управо због тога укључује питање о смислу тих процеса и закона. Међутим, истраживање смисла, односно питања зашто, не спада више на природне науке, па нам је данас више него пре јасно да од истраживача природних наука неможемо очекивати одговор.

Први зачетник једне научне и целовите теорије еволуције био је Jean Baptiste Lamarck (1774-1829.) који је у свом делу Зоолошка филозофија (1809.) изнео хипотезу да се живи свет у целини мењао кроз историју, од једноставнијих ка сложенијим

Page 25: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

облицима. Будући да своју теорију није пружио јаснијих доказа исту није успео одбранити. Педесет година касније Charles Robert Darwin (1809-1882) промовисао је своју селекцијску теорију еволуције у делу О постанку врста помоћу природног одабира (1859.)

Дарвинову селекцијску теорију еволуције можемо схватити као један процес у два корака. Први корак види се у стварању генетске варијабилности путем мутација, рекомбинација, итд., што је углавном ствар случаја. Ови процеси омогућавају да се потомци увек помало разликују од родитеља, те након више генерација ова разлика може бити релативно велика. Дриги корак састоји се у сређивању настале варијабилности посредством природног одабира или селекције. Наиме, нису све варијанте једнако прилагођене свеукупним животним условима у којима мора живети неко биће. Тако међу њима конкуренија постаје све јача и на крају се претвара у борбу за живот у којој највише изгледа да преживи и своја својства преда својим потомцима има онај који је најбоље прилагођен некој животној околини. Природна селекција представља сито које између случајних промена пропушта само оне које доносе предност и које се могу прилагодити, а елеминише слабије прилагођене. Може се рећи да случај ствара неред, а природно одабирање ред. Та два главна еволуцијска чиниоца не само да сапостоје, него хармонично заједно раде. Полазећи од идеје да све живо произилази из истог корена, на шта упућују многе заједничке особине живих бића почевши од чињеница молекуларне биологије па до спољашње сличности и понашања појединих врста, сама се од себе наметнула помисао да и човек спада у ту заједницу живих облика, те да се његова врста развила од неке друге животињске врсте. Тако се Дарвин није задржао само на објашњењу путева и начина развоја животињског света, он је учинио и последњи корак па је резултате до којих је дошао применуо коначно на човека. Године 1871. Изашло је његово дело О пореклу човека, у којем је показао да се ни човек као живо биће не може изузети из свеопштег природног збивања, напретка и развоја. Природњачка теорија, која је данас најраширенија и од многих прихваћена, а која покушава дати одговор на питање о узроцима еволуције јесте неодарвинизам, назван и синтетичком теоријом еволуције, јер покушава повезати савремене резултате популационе генетике са Дарвиновом селекцијском теоријом еволуције. Природњаци су пронашли да процеси који се одвијају на нивоу генетског материјала представљају темељ еволуције. Они су утврдили да популација и њен специфични „Genpool“ представљају материјал, односно сировину еволуције. Дарвинова концепција природне селекције заснована је у првом реду на диферецијалном морталитету. За савремену концепцију природне селекције није примаран морталитет (тј. колико дуго ће нека јединка живети) већ диференцијална репродукција (тј. колико ће нека јединка оставити потомака на које ће пренети своје особине). Наиме, познато је да неке јединке угину не остављајући потомке. Неке јединке могу бити врло прилагођене условима живота и живети релативно дуго, а истовремено бити мале плодности или чак стерилне. Јединке које не остављају потомство без обзира на дужину живота немају значај за еволуцију врсте, јер се њиховим нестанком из популације губе њихови гени. Дакле, природна селекција врши се не толико и не само кроз диференцијални морталитет, већ првенствено кроз репродукцију јединки, носилаца различитих

Page 26: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

генотипа. За еволуцију врсте од одлучујућег је значаја она јединка која макар живела релативно кратко, оставља много потомака.

Дарвинова и Хекелова (Генерална Морфологија) објављена дела дала су природњачком истраживању подстицај и омогућила су промоцију мисли о еволуцији организама, укључујући и човека. Међутим, хомонизација, тј. развој човека остаје и даље слагалица без много сложених делова. Мноштвом реконструкција различитих прелазних облика на морфолошком и психолошком плану, настојао се доказати прелаз у развоју од животиње ка човеку. При томе су истраживачи узимали у обзир све могуће узроке који су се могли замислити: утицају мутација, селекције, доместикације (припитомљавање), фертилизације (оплођавање), изолације, итд. Нису били задовољни само утврђивањем сличности и подударности између човека и виших примата, већ су настојали типичне одлике човека као нпр. усправан ход, облик лобање и величину мозга, говор и душевно прожето понашање извести и објаснити помоћу фосилних остатака и животињског начина понашања. Прва сазнања произилазе из чињенице да се морфолошке границе између човека и виших примата, односно њихових фосилних остатака почињу преплитати. Након открића фосилних антропоида (бића сличних човеку), све се више губила нада да ће икада бити могуће на подручју самих облика (морфологије) наћи сигуран критеријум за разликовање човека и животиње. Новији налази фосилних остатака померали су човекове почетке уназад у све старије доба. Ако се питамо о добу када се на стаблу живота грана према човеку одвојила од оне која је водила према човеколиким мајмунима, данас се сматра највероватније да је то било пре отприлике 30 милиона година, али то не значи да је тада започео процес хомонизације, чији се почетак претпоставља да је био пре 6 милиона година. Појава првих анатомских обележја савременог homo sapiensa датира од пре 100 хиљада година. Важна промена културних раздобља догодила се нестајањем мањих ловачких и сакупљачких заједница које су прерасле у више ловачке заједнице. У Европи се то догодило пре око 39 хиљада година. Та смена на преласку из средњега у млађи палеолик, антрополошки је означена једним новим типом човека који је морфолошки био различит од својих предходника. То је homo sapiens sapiens, анатомски модеран човек. Међу најпознатије роналаске овога модернога човека спадају фосили из Cro-magnona (1868.) у Француској, чији остаци припадају најмање петорици, а стари су око 30 хиљада година. Међутим, морфолошка сличност човека и виших примата још не значи идентичност. Очовечење надмашује обичне морфолошке и психолошке аспекте, а појава свести представља јединствен догађај по којем се заиста уздигнуо човек. Даља сазнања односе се на извесне телесне и психолошке предиспозиције које сусрећемо код животиња којих је велики број, а могле би се означити као претпоставке људског говора и психолошког деловања. Овде спадају животињска интелигенција, знатижеља, манипулација предметима, игра, способност учења, исправке у деловању кроз искуство, итд. На социјалном подручју могу се навести чињенице за друштвени живот човека, као што су социјална подела међу половима, иницијатива и активност мушког пола унутар неке врсте, чување територије, хијерархијско устројство и фамилијанизам, итд. Потреба и способност говорне комуникације није споља преузето понашање већ се јавила као резултат психолошког сазревања, јер исти је показатељ мисли. Постојеће

Page 27: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

теорије о настанку говора одбацују идеју да је човек говор развио надовезујући се на сличне животињске манифестације. Човеколики мајмуни не могу говрити јер у мозгу не поседују центар за говор, а проблематичан је и анатомски облик грла. Њихов гласовни орган ствара инстинктивне гласове и сигнале као одраз различитих осећајних подражаја и чувстава. Код човека он постаје средство за вољно изрицање мисли и појмова. Између најпримитивније људске друштвене заједнице и једне нељудске групе постоји у друштвеном понашању квалитативна разлика. Човек који је за разлику од животиње историјско биће, живи не само попут животиње са својим светом и у свету, него је непрестано у односу са светом који и мења, мењајући га мења и усавршава себе као појединца и као члана заједнице којој припада. На разлику наилазимо чим покушамо прећи од бића без културе према човеку као културном бићу. На тај начин уочава се такође и у душевном погледу читав низ прелазних ступњева до човека. Врло важан моменат, уједно и проблем јесте питање човекове моралне свести. За разлику од животиње човек својим разумом познаје неки предмет или чин, његове мотиве па се онда вољом одлучује за или против. И сами природњаци наглашавају јединственост човека, његовог понашања и означавају оно што би у његовом постојању и развоју требало бити научно објашњено и изведено из животињског начина понашања, али не може никада бити изведено до краја и у потпуности. Са нашег становишта природњаци никада неће дати одговор на човекову слободу која га чини личношћу, а самим тим и иконом Божијом.

Као што смо видели чињенице из подручја упоредне анатомије указују на то да се заиста догодила еволуција људског тела из групе животињских врста, али се може видети и особитост човека и неизводљивост из чисто биолошко-животињског упркос свој сличности, ипак се види једна фина али оштра граница раздвајања.

Биолошка врста homo sapiens најраспрострањенија је врста на Земљи. Та чињеница доказује њену велику способност прилагођавања с једне стране и огромну фенотипску (изглед неког организма настао као резултат деловања спољних услова на његове генетске особине) варијабилност насталу под утицајем различитих природних, климатских и географских утицаја са друге стране. Међутим, фенотипска разноликост људи која се показује у различитим расама не представља биолошки аргумент за класификацију људских раса у различите врсте. Људска врста једна је и јединствена, стога Дарвин не оставља простора за идеју полигенизма (теорија по којој људска раса води порекло од различитих предака у разним географским пределима). За Дарвина је моногенизам чињеница, односно да сви људи воде порекло из једног исходишног стабла. Овде на кратко морамо споменути да је дарвинизам претрпео различите облике злоупотребе од стране разних идеологија које су га користиле за расизам.

Упркос чињеницама које је Дарвин изнео многи људи отворено показују осећај срама преме свом природном пореклу. Притом се не мисли само на представнике идеологије креационизма засноване на библијском фундаментализму. Као да су заборавили или не знају да прочитају у извештају о стварању да Бог биљке, животиње и човека ствара од већ постојеће материје! Уместо тога било би примереније изграђивати осећај дивљења према тајни живота. Став дивљења према животу исказао

Page 28: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

је и Дарвин: „и најнижи је организам ипак нешто много више од анорганске прашине под нашим ногама и нико ко је непристрасан у мишљењу не може проучавати неко живо створење, колико год оно било незнатно, а да не буде одушевљен због његовог чудесног устројства и особина“.

Дарвин је закомито покушао доказати да се човек као биолошка врста развио из њижих животињских облика. Међутим, законитост тог доказивања почива на доказаним чињеницама како се човек баш тако развио, али не и зашто. Питање зашто њужно упућује на метафизичку димензију проблема. Разлика између питања зашто и како метафизчке је природе, али међу њима постоји интимна повезаност. Стога, од пресудне је важности да богословље негује однос са данашњом науком да би заједничким снагама дошли до заједничког одговора, а не да богословље измишља неку другу науку за властите потребе. Ниједан верник не може мислити о Богу, а да притом уједно не мисли на Бога као Творца. Богословље својим говором о Богу не допуњује нити укида могућност научног говора о природи него омогућава једно ново и законито гледиште о Богу у светлу динамичких и еволуционих процеса и закона у природи. Претходно размишљање омогућава нам да схватимо да питање избора између еволуције и стварања је неутемељено и лажно. Истински излаз треба да тражимо у будућој антропологији, јер темељи данашњег антропоцентризма, чији је уобличитељ Rene Descartes, укључују радикални дуализам механицистичког типа. Радикално раздвајање духа (res cogintas) и материје (res exstensa) проузроковало је касније радикалним раздвајањем односа Бога и природе. Иако је механицистички поглед на природу напуштен, а то смо видели у претходном излагању када смо говорили о Специјалној и Општој теорији релативности, ипак проблем дуализма још увек постоји поготово када се говори о човеку.

Page 29: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

Створеност и грех

Основна и темељна истина о свету и човеку јесте да су свет и човек створени, да немају вечно постојање и живот у себи, те да нису настали случајно еволуирајући временом.

- Бог је створио свет Сâм (непосредно).- Свет је створен из ништавила (небића), по Његовој слободној вољи, не

из нужности.- Све што је створено Бог је створио као добро и позитивно.

Преблаги Бог је благоизволео, да из своје превелике доброте створи бића, која би учествовала у Његовој доброти, јер се по својој превеликој љубави није задовољавао тиме да посматра само себе. Бог јесте почетак и крај сваког бића и живота. Све што је створено представља Његову слободну одлуку и благовољење Божије.

Однос Бога и твари остварује се кроз Логоса Божијег, Он (Друго Лице Свете Тројице) јесте творачки принцип. Једино кроз Њега (Логоса - Христа) могуће је остварити заједничарење Бога и онога што је Њиме приведено у постојање. Све што је створено представља чудо љубави Божије. Флоровски се пита, чему уопште то парадоксално допуњење бесконачне Божанске суштине? Ово је изнад свега тајна и за људски ум нерешива загонетка бесконачне Љубави. Човек је саздан као изузетно узвишено биће, које је било (створено да буде) посредник између света и Бога. Ради тога нас је створио Бог, да постанемо заједничари Његове природе и причасници Његове вечности, и покажемо се слични Њему по обожењу помоћу благодати, којом је сав састав и битисање створених бића, и произвођење и стварање оних која још не постоје, по речима Светог Максима Исповедника.

Духовно савршенство првостворених људиБог није човека саздао да би он био смртан, то јест, да би умирао, но није га

саздао ни са бесмртном природом и већ оствареним подобијем. Бесмртност и подобије, били су циљ човеков и они су повезани са његовим моралним усавршавањем и са његовим слободним избором.

Човек је створен као безгрешан по природи, пише нам свети Јован Дамаскин, али то не значи да није могао прихватити грех, јер само је Бог непријемчив за грех. Него, човек у својој природи није имао склоност ка греху, она је постојала као могућност, а зависила је од човековог опредељења.

Дакле, првостворени човек није имао савршенство у моралном смислу, јер би то био показатељ одсуства његове слободне воље, те свако његово учињено добро, не би имало никаквог моралног значаја, јер би оно припадало његовој природи, а не његовој вољи, по речима светог Иринеја Лионског. Свакако, да не може бити речи ни о његовом несавршенству, јер би у том случају Бог био

Page 30: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

узрочник пада. Способност људске природе била је у могућности прихватања али и одбацивања добра. Бити образ Божији, означава живу повезаност са Богом, живот у Богу и уподобљавање Њему. Често се у комадићу стакла, које се нађе под зрацима, осликава цео круг сунца, премда не у сопственој величини, него у мери коју парче стакла може да покаже. Тако и у маленкости наше природе просијавају образи оних неизразивих својстава Божанства. (св. Григорије Ниски)

Промашај (пад)Сву тежину, у неостваривању овог Богом назначеног циља, свети Максим

Исповедник ставља на човекову слободну вољу. Први грех човек је учинио злоупотребом своје слободе, којом је управо и требао да оствари своје назначење и своје подобије. Проблем настаје у неправилном кретању природних сила душе, подстакнутих вољним фактором човековим. Уместо кретања ка Творцу и једином Животодавцу, своме циљу и извору обожења, окреће се ка чулним добрима, као према нечему стварнијем. Грех почиње гордошћу, најпре у ангелском палом свету, а потом и човековом гордошћу.

Зло у себи садржи лаж - обману, која представља творачку силу, по Флоровском. Зло ствара нешто што није била замисао и намера Божија. Грех је био ново својство, које је придодато човековој природи, а представља плод његове слободе и његов је добровољни производ. Ђаво је самог себе драговољно учинио извором (носиоцем) греха, па је онда пожурио да и друга створења Божја учини таквим носиоцима. По слободном самоопредељењу уз ђавола су пристали у грех и други неки ангели, а по том и први људи, Ева и Адам.

Змија (ђаво) поставља питање жени је ли заиста рекао Бог? показујући кроз њега тобожње чуђење и сумњу, да би навела још наивну жену да посумња у заповест Божију. Ђаво питањем које поставља већ усмерава жену на одговор. је ли заиста рекао Бог? Не једите од сваког дрвета у врту? Ове речи представљају лаж и фалсификат, јер то нису речи Божије. Бог Адаму говори: Од сваког дрвета врта можеш јести а од дрвета познања добра и зла, не можеш јести од њега. Почетак греха јесте у неприродној човековој жељи да буде као Бог, онако како га змија убеђује: Нећете смрћу умрети, јер зна Бог да у дан кад окусите од њега, отвориће се очи ваше, и бићете као богови, знајући добро и зло. (Пост. 3,4-5). Лажљивац човека наводи на гордост говорећи да му Бог завиди, а у ствари лажљивац је тај који је завидео човеку и похитао да му науди и да га наговори да одбије послушност Богу. Тако је нечастиви кроз лаж... постао узрочник човековог изгнања из Раја. Он клевета (изриче лажи) Божја дела, да би заклонио своја (зла); оптужује Бога, да не би он био оптужен. Ђаволу и демонима је допуштено да нападају човека, премда немају снагу никога да принуде. На нама је да одговоримо на напад или да не одговоримо на напад злога (лукавога). Сатана има власт над оним човеком који је донео одлуку којом изопачује своју слободу, говори не Богу, и да ђаволу, одбацује позив Божији и чини дела злог.

Page 31: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

Адамов грех (а данас и наш грех) јесте дело непослушности, дело злоупотребе човекове слободе према Богу, која навлачи смртну осуду. Зло (грех) представља снажан изазов за човека, који има корен у демонском начелу, у начелу које је изван човека. По учењу Св. Отаца пад човеков уследио је због недостатака љубави према Богу и због преовладавања самољубља уместо богољубља.

Бог у самом почетку, даје човеку разноврсне плодове за храну (Пост. 1, 29), те се човеков живот од самог почетка остварује кроз узимање хране, примање материје света. Но, човек остварујући свој живот кроз узимање те хране, не одржава јединство и заједницу само са светом, него и са Богом. Дрво у Рај није било постављено да би усмртило човека, уколико би он преступио полицијску наредбу Божију. Дрво познања беше добро, а смрт не беше у њему, него у непослушању човековом. Дрво познања добра и зла носи назив по резултату које доноси. Бог човеку даје могућност истинског живота, могућност непропадљивости и живота вечнога, дарујући му храну, као чињеницу заједнице са Њим. Али, човек је такође кроз храну (дрво познања добра и зла), могао да покаже своју слободу и могућност самосталног живота, живота ван Бога. То је са собом повлачило и последицу, јер човек на тај начин нема постојање као личност, која ипостас живота црпи из заједнице љубави, него постоји као физичка индивидуа, која своју ипостас црпи из својих сила - створених енергија својих функција. Како је човек пројавио ову могућност, учињеним преступом, последица је била у отварању смртних врата.

Грех је нови пол, супротан икони Божијој, који живи у фантазији, непостојећи по себи, али за вољу стваран. Грех улази тамо где би требало да влада благодат. Вољом човековом отварају се врата пакла (врата богоотуђења). Адам и Ева, одмах по учињеном греху, схватили су да су голи: И отворише се очи њих обоје, и познаше да су они наги; и сашише лишће смокве и начинише себи прегаче, не по томе што су без одеће, него да су огољени и лишени гледања Божанства, и скренули су своје мисли ка ономе што је сасвим супротно. Кроз непослушност одбацили су одећу светлости Духа Св. и због стида ставили смоквино лишће. Св. Теодор Мопсуестијски говори да је и само дрво познања било смоква.

Пошто се душа удаљила од созерцања духовних ствари и злоупотребила појединачне енергије тела, и пошто је нашла задовољство у созерцању тела - а увидела да јој је то наводно добро, доспела је у заблуду и злоупотребила и само име добра. Помислила је, наиме, да уживање представља истинско добро; као када би неко затражио мач којим ће напасти свакога ко му изађе пред очи, па то сматрао разборитим, каже нам св. Атанасије Велики. Видевши могућности тела и употребивши га на погрешан начин, човек се досети да његове удове покрене и према ономе што је супротно добру. Човек није саздан само зато да буде покретан, него да се креће према ваљаном циљу. Као што ап. Павле каже: Све ми

Page 32: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

је дозвољено, али све не користи. Но, дрскост људска није имала за циљ оно што је корисно и што је долично. Погрузивши се у телесне жеље и маштања човек је заборавио на сваки појам о Богу и на Његову славу, човечији ум се замаглио, или боље рећи избезумио, све оно што му је било видљиво сматрао је за богове, славећи твар умесшо Творца и обожавајући творевину.

Можемо укратко сумирати и подсетити се шта конкретно подразумевамо када кажемо грех. Највише и најпрецизније о томе говори нам грчки глагол амартано – промашити циљ, не погодити (у старој грчкој израз се користио у спортским дисциплинама); не достићи, забраздити, скренути, заћи са циља; варати се, криво мислити, огрешити се о кога или што; изгубити. Стога, можемо констатовати да суштину греха (промашаја) човековог представља стављање себе у центар живота уместо Бога и приношење света себи а не Богу. По св. Максиму ово доводи до отуђења човека од Бога, од других људи и од самога себе. Промашај човеков доводи до дихотомије (подељености на двоје) – служење телу и духу (Рим. 8, 5-7). Грех се, не схвата символички, законски или правно, то јест као преступ Божије забрањујуће заповести, која би детерминисала однос између Бога и човека. Грех, дакле, није преступ који изискује Божији гнев и чије исправљење захтева удовољење Божијој правди. Он је скретање људске природе на зло, рањавање, слабљење, загађење, упрљаност и трулење првобитног бића. Он је улазак неприродног стања у човеков живот, пад из природног стања у неприродно које се одликује индивидуализмом. Грех, који је ушао због наше непажње, увео је неприродно стање. Смрт, као последица греха човековог, није уследила као казна Божија, него као израз човековог богоотуђења, а ништа не може опстати у бићу уколико не пребива у Ономе који јесте, по речима светог Григорија Ниског. Највећа опасност за човека управо је отуђење од Бога, заједница са Богом је живот и љубав и наслађивање Његовим добрима, и као што је одвајање од светлости мрак, тако је и одвајање од Бога смрт (св. Иринеј Лионски). Док се напајамо са Извора живота ми остајемо (пребивамо) у животу. Падом човековим дошло је и до пада у боголикости човековој. Образ Божији није у човеку био избрисан и не може бити, али он је затамњен, јер услед поробљености природе људске она више није могла бити образ Царствене природе. Појам образа за св. Григорија, нераскидиво је везан са учење о богоопштењу.

Напуштање Раја јесте напуштање заједнице са Богом (Извора живота) и припајање закону трулежности (смрти) и губљење достојанства разговора лицем у лице. Но, пре него што је човек напустио рај, Господ показује своје свагдашње човекољубље и кроз таражење човека: И позва Господ Бог човека и рече му: Где си? Тј. по речима св. Василија Великог одакле си, а где си спао? Са које висине и славе у какав пад си доспео?! Даље говори Господ: Ко ти каза да си ти наг? Ниси ли јео од дрвета, за које сам ти заповедио да не једеш од њега? Бог (Христос) поставља питање, не зато што не зна него Дуготрпељиви пружа повод за покајање самовласном (слободном) човеку, међутим човек себично одриче кривицу и пребацује на другога, утврђујући се тиме у греху. Иако пад јесте

Page 33: СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА · 2011-01-25 · СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Теме и распоред предавања: 1. Старозаветна

трагичан догађај, у њему се поново пројављује неизмерна и надумна љубав Божија, јер Бог уклања коначне последице пада. Овај моменат љубави Божије, показује нам се у књизи Постања, где се каже: И начини Господ Бог Адаму и жени његовој кожне хаљине и обуче их у њих (Пост. 3, 21).

Кожне хаљине у себи симвилишу, биолошку ипостас, којом је после пада обложена лична особеност човекова. Смртност јесте хаљина која је на нас стављена споља, која телу привремено служи, премда се на орођује са природом: то је омотач, хитон смртности. По Григорију, ово се односи просто на збир знакова пропадљивости људске природе - зачеће, рађање, постепено узрастање, старост и смрт. Бог љубављу својом, кожним хаљинама, ограничава смрт на биолошку индивидуалност, укидајући лажну ипостас живота, да не би зло бесмртно постало. Дакле, Бог је допустио смрт и уништење човека, са једне стране зато да зло не би постало бесмртно, а са друге да би човека изнова саздао приликом васкрсења, и да би човеку дао прилику да се виђењем смрти покаје. Телесна смрт није завладала одмах после преступа. Напротив, према св. Писму првосаздани људи су живели много година и после преступа, најпре је уследила духовна смрт - одсуство божанске благодати, а после одређеног временског периода и телесна смрт (Каин и Авељ).

На крају можемо закључити да нико није у толикој мери човеку непријатељ као он сам. Циљ аскетског напора, јесте ослобођење од себељубља, од греха и грешних страсти, или победа над егоизмом – највећим непријатељем и најдубљим паклом а тиме и победа над смрћу, у заједници са Господом (Христом). По речима светог Гигорија Богослова: Спасено је оно што је сједињено са Богом, а оно што није сједињено са Њим не може ни бити спасено то јест, вечни живот и пуноћу љубави може имати само онај човек који је у јединству са Оним који даје вечни живот и спасење ( Христос – Св. Тројица).