МЕЂУОПШТИНСКИ ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ВАЉЕВО

ГЛАСНИК 25

1990.

МЕЂУОПШТИНСКИ ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ВАЉЕВО ГЛАСНИК

Редакциони одбор: Мр Милан Трипковић, Синиша Бранковић, Велибор Видић, др Марија Исаиловић,

Мирослав Перишић, Снежана Радић (секретар редакционог одбора)

Главни и одговорни уредник Милча Мадић

Лектор Мирко Бојанић

Корице Бранко Лазић

Превод резимеа на енглески: Јасмина Радић

Објављивање часописа је помогао: Фонд за финансирање културе општине Ваљево

Тираж: 1000 примерака

Штампа: Графичко предузеће „Милић Ракић", Ваљево

Г Л А С Н И К БРОЈ 25, ГОДИНА 1990.

Herald Municipal history archive - Valjevo

number 25 уеаг 1990. Садржај - Summary

ЧЛАНЦИ - ARTICLES

Драгана Лазаревић, Територија краља Драгутина - Territory of king Dragutin 5

Владимир Кривошејев, Претензије Јакова Ненадовића на место вође устанка - Да ли је фалсификован Карађорђев потпис? - Aspira-tions of Jakov Nenadović to the position of the uprising leader -Was Karađorđe's signature forged? 27

Милоје Ж. Николић, Ваљевска нахија у Другом устанку 1815. године - The region of Valjevo in the second uprising in 1815. 31

Бошко Јеремић, „Портрети Ненадовића" - (сликарски радови Уроша Кнежевића) - „Portraits of the Nenadovićs" - (paintings of Uroš Knežević) 49

Зоран Трипковић, Гимнастика, телесно и војно вежбање у Ваљевској гимназији (1870-1914) - Gymnastics, physical and military training in the Grammar school of Valjevo (1870-1914) 69

Милорад Митрашиновић, Штампа и штампарство у ваљевском крају за време првог светског рата (1914-1918) - Press and printing in the region of Valjevo during the world war 1(1914-1918) 77

Милорад Белић, Улога „Крушика" у стварању војне индустрије Ју-гославије (1944-1945) - „Vistad" in the creation of the Jugoslav mi-litary industry 85

Живорад Јевтић, Административно територијалне промене у ваљев-ском крају (1955-1990) - Administrative - territorial changes in the regionofValjevo (1955-1990) 91

ГРАЂА - MATERIAL Зоран Јоксимовић, Брезовица у попису 1863. године (Прилог за хро-

нику тамнавског села) - Brezovica in register of 1963. (Supple-ment AOR chronicle of Tamnava's village) 115

UDK 93/99 YUISSN 0351-6938

Г Л А С Н И К БРОЈ 25, ГОДИНА 1990.

Herald Municipal history archive - Valjevo

number 25 уеаг 1990. Садржај - Summary

ЧЛАНЦИ - ARTICLES

V Драгана Лазаревић, Територија краља Драгутина - Territory of king Dragutin : 5

Владимир Кривошејев, Претензије Јакова Ненадовића на место вође устанка - Да ли је фалсификован Карађорђев потпис? - Aspira-tions of Jakov Nenadović to the position of the uprising leader -Was Karađorde's signature forged? 27

Милоје Ж. Николић, Ваљевска нахија у Другом устанку 1815. године - The region of Valjevo in the second uprising in 1815. 31

^ Бошко Јеремић, „Портрети Ненадовића" - (сликарски радови Уроша Кнежевића) - „Portraits of the Nenadovićs" - (paintings of Uroš Knežević) 49

^ Зоран Трипковић, Гимнастика, телесно и војно вежбање у Ваљевској гимназији (1870-1914) - Gymnastics, physical and military training in the Grammar school of Valjevo (1870-1914) 69

^ Милорад Митрашиновић, Штампа и штампарство у ваљевском крају за време првог светског рата (1914-1918) - Press and printing in the region of Valjevo during the world war I (1914-1918) 77

Милорад Белић, Улога „Крушика" у стварању војне индустрије Ју-гославије (1944-1945) - „Vistad" in the creation of the Jugoslav mi-litary industry 85

^ Живорад Јевтић, Административно територијалне промене у ваљев-ском крају (1955-1990) - Administrative - territorial changes in the regionofValjevo (1955-1990) 91

ГРАЂА - MATERIAL +У Зоран Јоксимовић, Брезовица у попису 1863. године (Прилог за хро-

нику тамнавског села) - Brezovica in register of 1963. (Supple-ment AOR chronicle of Tamnava's village) 115

ИЗ РАДА АРХИВА - OUT OF ТНЕ TRCHIVE'S WORK Ј Снежана Радић, Прилог проучавању привредног развоја бившег ок-

руга ваљевског 1944-1947. година - на основу архивске грађе Одељење за привреду Окружног народног одбора Ваљево - En-closure to the studies of economic development of the previons Va-ljevo district (1944-1947 - on the basic of the archive materials of the Department for the есопоту of the District National Committel 137

v Љубинка Живковић, Преглед фондова органа управе социјалистич-ког периода - Survey of funds of the managing boards in the socia-list period 157

ПРИКАЗИ - DESCRIPTIONS

- i Драгана Лазаревић; Марија Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку - прилози за историју, Ваљево 1989, 397 - Valjevo and surreunding arlas in the medieval century - materials for the history, Valjevo 1989, 397 163

v< Владимир Кривошејев; Велибор Берко Савић, Карађорђе, документи I—III, Дечје новине, Горњи Милановац, 1988 - Карађорђе, Docu-ments I—III 165

Гвозден Ђурић; Момчило Исић, Милан Трипковић и Витомир Ва-сић, Школство у Азбуковици, СИЗ основног образовања и вас-питања општине Љубовија и СИЗ културе и физичке културе општине Љубовија, Љубовија 1987,400 - Schools in Azbukovica 167

БИБЛИОГРАФИЈА - BIBLIOGRAPHY V'" Библиографија радова Јеротија Вујића - Bibliography of Jerotije Vu-

jić's works — 171

IN MEMORIAM ^ Jerotije Ješko Vujić (1921-1988) 174 V Dr Dragoljub Divljanović (1920-1989) 175

Ч Л А Н Ц И

Драгана ЛАЗАРЕВИЋ

ТЕРИТОРИЈА КРАЉА ДРАГУТИНА

Посебно проучавање средњовековне прошлости Ваљева и његовог подручја у српској историографији до 1985. године своди се на два прило-га, Б. Храбака, Трг Ваљево у средњем веку (Историјски гласник 3-4, Бео-град 1953.) и Ђ. Јанковића, Ваљево и његова област у средњем веку (Ис-траживања II, Ваљево 1985. године). Исте године у Ваљеву је израђен проје-кат археолошко-исгоријских истраживања у којем се предвиђа да сеудесе-тогодишњем периоду приступи свестраном проучавању историје овог гра-да и ваљевског краја у средњем веку. У оквиру овог пројекта постигнути резултати бележе расправу Г. Томовић, Надгробни натпис Јефрема Ђурђа, прилог проучавању средњовековног Ваљева (Истраживања II, Ваљево 1985.) и дело М. Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку -прилози за историју (Ваљево 1989). Први прилог представља историјско и палеографско разматрање споменика Јефрему Ђурђу, пронађеног на месту званом Црквиште, десно од утока реке Градац у Колубару, који се хроно-лошки одређује у време између 1312. и 1316. године. Прилози М. Исаило-вић резултат су историјско-географских, политичких, друштвених, а посеб-но привредних истраживања северозападне Србије у целини у којој Ваљево и ваљевски крају средњем веку представљају најзначајнију област.

Историјско-географски прилог о области краља Драгутина настао је у тежњида се допринесе постојећем пројекту, проучавањем Ваљева и ваљев-ског краја у склопу средњовековне историје Србије као целине. Осим тога, време краља Драгутина (1276-1316) веома је значајно за овај део североза-падне Србије, поготову што у литератури постоји чак и претпоставка да је овај владар основао Ваљево.

После повлачења с престола у Дежеву 1282. године, краљ Драгутин је још тридесет и четири године имао значајног удела у историји српског на-рода као господар веома простране територије. У историјској науци одав-но се поставило питање које су све области улазиле у њен састав: Иако су у решавању овог проблема постигнути значајни резултати, не знамо много о „земљи краља Стефана", а разлог је - мали број извора којима распо-лажемо.1

Највише података о Драгутину, а самим тим и о времену када је вла-дао посебном територијом, пружа нам краљев биограф, архиепископ Дани-ло II. Реч је о Даниловом зборнику биографија где су описани животи српских владара и црквених старешина XIII и XIV века. Зборник је настао

1 Термином „земља краља Стефана" назива Драгутинову територију М. Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968, 24-25

5

у XIV веку и у њему се налазе житије краља Уроша, Драгутина, Милутина, Стефана Уроша III и Стефана Душана (само почетак његове владавине). Житија црквених старешина су кратко писана, а изузетак чини житије ар-хиепископа Данила II, од његовог ученика. Зборник није дело једног ауто-ра, већ се претпоставља да их је било најмање двојица, у науци познати као Данилови настављачи. Спис је издао Ђуро Даничић 1866. године.

Од Данила сазнајемо о Драгутиновом паду са коња, о предаји престо-ла млађем брату у Дежеву, о добијању Мачве од угарског краља, о његовој великој побожности и даривању цркава и манастира, о болести и смрти „Стефана Сремског".2 О борби са Дрманом и Куделином и освајању Бра-ничева говори се у биографији краља Милутина. Данило II, угледни цркве-ни старешина, дуго времена је имао видну улогу у политичком животу Ср-бије, што је оставило трага и у живописима, без обзира што су они хагиог-рафског карактера. У сукобу Драгутина и Милутина он је подржавао Ми-лутина, што је разумљиво, јер је његова каријера везана за Милутина и Стефана Дечанског. Данилов зборник биографија је основни извор за Дра-гутиново време.

У овом раду коришћене су повеље које је издао Драгутин да би регули-сао трговачке односе са Дубровником и оне се односе на период његове са-мосталне владавине, изузев Драгутинове потврде Светостефанске повеље из 1316. године. То су „повеља о трговини" (1219-1228.) и „повеља о прода-ји вина и меда" (1219-1228), и „повеља о трговини" из 1281. године.3 Пода-ци које нам пружају угарске повеље, коришћени су посредно, као и они из серија Дубровачког архива.

Од византијских извора велики значај има дело Георгија Пахимера, које обухвата време од 1255. до 1308. године. То је врло детаљан и једини савремени приказ бурне владавине Михаила VIII Палеолога, а пружа и важне податке за први период владавине Андроника II до 1308. Пахимер говори о Србији тог времена, али нам даје мање вести него што би се мог-ло очекивати. Самом Драгутину он не посвећује много места, јер су за Ви-зантију тада били важнији односи са Милутином. Нешто опширније Пахи-мер говори о Драгутиновом опирању братовљевом браку са Симонидом.4 И У ПОСЛАНИЧКОМ СЛОВУ Теогора Метохита такође се истиче нега-тиван став Драгутина према овом браку. Метохит, водећи државник и нај-истакнутији научник на двору Андроника II, водио је преговоре о миру и склапању брака између Милутина и цареве кћери Симониде.5

Анонимни спис ОПИС ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ, написан 1308, који је 1916. године објавио пољски научник Олгирд Горка, пружа информације о Драгутину. Аутор нам није познат, али се претпоставља да је био Француз и то монах у реду доминиканаца који су у XIII и XIV веку слати у источну Европу да шире католицизам међу тамошњим шизматицима. Као такав, он је провео дуже време у Албанији, Србији и Угарској и описи тих земаља базирају се на личним запажањима која су опширна и детаљна. Данас спис носи наслов Anonimi descriptio Europae orientalis, Imperium Constantinopo-litanum, Albania, Srbia, Bulgaria, Ruthenia, Ungaria, Polonia, Bohemia. Anno MCCCVIII eherata, a код нас постоји превод на македонски језик.6 Спис је намењен Карлу Валои и требало је да код њега појача тежњу за освајањем

2 Архиепископ Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, прев. И. Мирковић, Београд 1935, 308

3 Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма И, Зборник КЈИФ, Београд -Сремски Карловци 1929, 644

4 Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд, 1986, 1-63 (Љ. Максимовић)

Ј Исто, 63-143 (И. Ђурић) 6 Anonymi Destriptic ed О. Gorka, прев. Ј. Белчовски: Споменици за средновеков-

ната и поновата историја на Македонија II, Скопје 1977, 447-489

6

византијске империје и других православних земаља. Говорећи о краљев-ству Рашке, анонимни описивач разликује Рашку, којом влада Милутин, од Србије којом господари Драгутин.

УПУТСТВО ЗА ПУТОВАЊЕ ПО СВЕТОЈ ЗЕМЉИ, према ћелији па-пе Јована XXII, написао је 1332. године барски архиепископ Гијом Адам за француског краља Филипа IV Лепог, у вези са тадашњим плановима о ор-ганизовању нових крсташких похода за ослобођење Христовог гроба. У првом плану је било покоравање Балкана. И овде наилазимо на податке о Драгутину.7

За разлику од извора литература је знатно обимнија. Целокупно дело-вање КРАЉА ДРАГУТИНА описао је Станоје Станојевић у расправи КРАЉ ДРАГУТИН.8 О томе да ли је краљ Драгутин од Дежева па до 1284. имао посебну територију, пре М. Динића писао је једино Владимир Ћоро-вић у расправи ПОДЕЛА ВЛАСТИ ИЗМЕЂУ КРАЉЕВА ДРАГУТИНА И МИЛУТИНА 1282 - 1284. ГОДИНЕ.9 Сумњу да је Драгутин задржао за се-бе посебну територију, изразио је још једино Константин Јиричек у својој ИСТОРИЈИ СРБА.10 Ни Мавро Орбин није сагледавао овај проблем. Тек је коришћење Даниловог зборника биографија, помогло осветљавању овог питања.

Михаило Динић је у низу расправа изложио своја историјско - геог-рафска запажања о територији краља Драгутина. У овом погледу од посеб-ног је значаја његова расправа ОБЛАСТ КРАЉА ДРАГУТИНА ПОСЛЕ ДЕЖЕВА, у којој је доказао да у времену од 1282-1284. Драгутин није био без ичега, већ је имао посебну област.11 При одређивању граница Драгути-нове државе консултована је историјско-географска студија Милоша Бла-гојевића ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈСКЕ ГЕОГРАФИЈЕ СРЕДЊЕВЕКОВНЕ СРБИЈЕ.12

О односима са Босном и областима које је Драгутин тамо држао, пи-сао је Сима Ћирковић у својој ИСТОРИЈИ СРЕДЊОВЕКОВНЕ БОСАН-СКЕ ДРЖАВЕ, а у судбини северног дела Драгутинове територије, према Угарској, пратио је у расправи БЕОГРАД ПОД КРАЉЕМ ДУШАНОМ.13 Драгутинову управу над Београдом обрадила је Јованка Калић у књизи БЕОГРАД У СРЕДЊЕМ ВЕКУ.14 У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА И синтетисани су резултати постигнути у решавању овог питања. Марија Исаиловић је у свом делу ВАЉЕВО И ОКОЛНЕ ОБЛАСТИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ - прилози за историју, у разматрањима о Мачванској бановини дала допринос у осветљавању периода када је овим крајевима управљао Драгу-тин.15

Стефан Драгутин је био син краља Уроша I и краљице Јелене. После очеве смрти требало је да он заузме српски престо и у складу са тим добио је одговарајуће васпитање и образовање. Када га његов биограф, архиепис-

7 Исто, 601-620 8 С. Станојевић, Краљ Драгутии, Годишњица НЧ 45, 1936, 2-19 9 В. Ћоровић; Подела власти између краљева Драгутина и Милутина 1282-1284

године, Глас САНУ 1929, 5-12 10 К. Јиричек, Историја Срба I, Београд 1978, 187-209 u М. Динић, Област краља Драгутина после Дежева, Глас 203, 1951, 61-82 и Уз

расправу „Област краља Драгутина после Дежева", ИЧ 3, 1952, 249-251 12 М. Благојевић, Преглед историјске географије средњовековне СрбиЈе, Збор-ник ИМС 20, Београд 1983, 126

13 С. Ћирковић, Историја средњевеквне Босанске државе, Београд 1964, 410 и Београд под краљем Душаном? Зборник ИМС 17-18, 1981, 37-35

14 Ј. Калић-Мијушковић, Београд у средњем веку, Београд 1967, 497 15 М. Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку - прилози за истори-

ју, Ваљево 1989, 397

7

коп Данило II, карактерише као веома побожног човека, може се закључи-ти да је Драгутин васпитаван у религиозном духу, што је уобичајено за оно време.

Да би осигурао добре односе са Угарском, краљ Урош је оженио сина ,кћерком угарског краља Стефана V Каталином (Катарином). Склапању овог брака претходио је сукоб између Уроша и Угара. Наиме, крајем 1267. или почетком 1268. године Урош I се отргао од власти Беле IV и упао у мачванску бановину којом је тада управљао краљев унук Бела Ростисавље-вић. Том приликом Урош je заузео један део бановине и нанео штете, те је краљ послао помоћ свом унуку. Тако је у пролеће 1268. дошло до битке у којој је Урош побеђен и заробљен, а затим до склапања поменутог брака. Највероватније да је то било 1270. када је Стефан V, после смрти свога оца Беле IV, постао краљ читаве Угарске. Међу вазалима Стефана V, у миров-ном уговору од 3. јула 1271. наводе се „поред Беле Ростисављевића херцега Мачве и Босне, бугарског претедента Јакова Светослава и Урош I Стефан, млади краљ Србије, наш зет".16 Пре тога Драгутин је постао „млади краљ", али за разлику од угарских младих краљева он није добио на управу посе-бан део српске краљевине. После женидбе живео је на Урошевом двору као престолонаследник и „млади краљ", али, изгледа, није узимао учешћа у државним пословима, у чему га је спречавао отац који је био деспотске природе. Били су то разлози који су изазвали раздор, а касније и сукоб из-међу оца и сина.

Према казивању архиепископа Данила II, када се Драгутин оженио Урош је обећао да ће му још за свога живота дати власт и престо. На ово се обавезао и угаском краљу. Како Урош није испунио обећање, Драгутин је тражио бар једна део земље на управу, али ни то није добио. Онда је уз по-моћ угарске војске пошао на оца. Пре овога, још једном је молио оца да ис-пуни дату реч. Значи, можемо рећи да се Драгутин, незадовољан што не учествује у државним пословима, или, пак, што не управља посебном об-лашћу, дигао на оца.17

Драгутинову акцију подржавала је Угарска и вероватно да без њене помоћи не би победио и заузео престо. Иако је, према Данилу, Драгутин добио помоћ од свог таста, знамо да је 1276. године краљ био Ладислав IV Куманац, зет Драгутинов. „Рат је био у земљи званој Гацкој и Драгутин је изашао као победник. Урош се повукао у Хумску земљу,ту се замонашио и умро највероватније 1. маја 1297. године."18

Када је реч о овом сукобу између оца и сина, било је важно сазнати ка-кав су став према томе имали меродавни фактори у Србији: властела, кра-љица Јелена, чији је утицај у политичком животу Србије био велики, и црквени кругови. Иако нам ово није у потпуности познато, ипак се зна да Урош није остао сам већ је скупио војску и одупро се сину који је победио због надмоћности своје војске. Посебно су црквени кругови били уз старог краља. Највероватније да ни краљица Јелена ни Милутин нису одобравали Драгутинову акцују против оца.

За Драгутинов положај у држави било је веома важно држање краљице Јелене. Она му је опростила и дала свој благослов, а за узврат је добила од сина један део земље на управу. Данас знамо да је она господарила Зетом, или бар њеним великим деловима, Требињем и крајевима око Плава и Гор-њег Ибра.19 По свој прилици тада је и млађем брату Милутину дао посебну област. Вероватно да је желео да их тако придобије за себе, јер је начин на који је дошао на престо, оставио лош утисак, а можда и зато што је хтео да нагласи разлику између очеве и своје политике.

16 Историја српског народа I, Београд 1981, 352 (С. Ћирковић) 17 С. Станојевић, Краљ Драгутин, 2-3 18 Историја српског народа I, 356 (С. Ћирковић) 19 Историја Црне Горе 2/1, Титоград 1970, 46 (С. Ћирковић)

8

Драгутин је владао Србијом од 1276-1282. године. На почетку владави-не уредио је односе са Дубровником тако што му је обновио трговачке по-властице. Добри трговачки односи успостављени су пре свега у Брскову, важном рударском центру западне Србије. Реч је о „повеји о трговини" ко-ја носи потпис „Стефан краљ и с Богом самодржац Српски", коју је Љуба Стојановић погрешно приписао Стефану Првовенчаном.20 Ова повеља је веома значајна, јер се ту први пут спомињу „властеличићи" и што је у пот-пису стављена титула „самодржац" као и према изразу „пребегар да не влада над ними". Данас се зна да је она несумњиво Драгутинова. Забуну је стварала реченица „и пребегар да не влада над ними". Према А. Соловјеву лично име Фрајбергер, које се односило на име кнеза у Брскову постало је објект преиначавања у Дубровнику у Фабригар а у Србији у Пребегар. Пре-ма њему, „ову повељу треба датирати: 1280-1281, или опрезније 1276-1281, према годинама када је Драгутин био самодржац српске земље.21 И „пове-љу о продаји вина и меда" са потписом „Стефан краљ српски" Љ. Стојано-вић је погрешно приписао Стефану Првовенчаном, иако је Драгутинова.22 Прва повеља је склопљена на 5 година, а „Повеља о трговини" из 1281. го-дине са потписом: „Стеган по милости Божјој краљ српских земаља и по-морских" гарантује Дубровчанима слободу трговине на неодређено вре-ме.23

Драгутин је наставио политику свога оца и био је у савезу са Карлом Анжујским, а против Византије, што се показало неуспешним. Тако се Дра-гутиново доба не може похвалити неким успехом у борби против Византи-је изузев акције пребега Котанића. Котаница је био византијски официр, противник цара Михаила VIII Палеолога, који је пребегао Србима и упа-дао са њима до Сера, пљачкајући незаштићене византијске покрајине.24 У жељи да потчине Србију Византијци су, према речима архиепископа Дани-ла продирали све до Липљана. Било је то последње године краљевања Сте-фана Драгутина.25

Савремени извори као непосредни повод абдикације узимају Драгути-нов несретан пад са коња под Јелечом, али вероватно да је за ту одлуку би-ло и других разлога. Пре свега, он није имао успеха у спољној политици: неуспела је његова акција са Карлом Анжујским против Византије, а непо-пуларан је и његов поступак према оцу. Архиепископ Данило II опширно говори о Драгутиновом паду са коња и предаји престола млађем брату Милутину. Он каже: „Када је јездио неким послом с властелом својом под градом Јелечом (рашка жупа), павши са коња сломи ногу своју."26 Данило говори о великој узбуни која је после тога владала у земљи. Вероватно да се то односи на незадовољство властеле која је желела офанзивну полити-ку, што је изазвало узбуну, као и то што су се плашили интервенције са стране. За време узбуне Милутин није био присутан на двору. О несретном паду са коња говори и анонимни описивач са почетка XIV века, а и Георги-је Пахимер истиче да је Драгутин сломио ногу. У ствари, он наводи разлог његовог силаска са престола. То је због тога што за њега није интересантан ни важан Драгутин сам за себе већ разлог због којег је власт прешла на ње-говог млађег брата и то искључиво са гледишта српско-византијских одно-

20 Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I, 1929, Повеља о трговини (1212-1228) бр. 5, 21 А. Соловјев, Пребегар у Брскову, ЈИЧ, Година III, свеска 1-4, 1937, 275

22 Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I, Повеља о продаји вина и меда (1219-1228) бр. 6, 4 23 Исто, Повеља о трговини (1281) бр. 33, 32-33

24 С. Станојевић, Краљ Драгутин, 7 25 Историја Српског народа I, 437-438 (Љ. Максимовић) 26 Архиепископ Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, 22

9

са. Зато Пахимер више простора посвећује Драгутину у вези са прегоцори-ма око Милутиновог брака са Симонидом, који се томе противио.27

Дакле, можемо рећи да је пад са коња био полазна тачка променама у Србији, али не и једини разлог напуштања престола. Он је изгледа, довео до низа околности које су Драгутина присилиле на абдикацију. Краљ је био онеспособљен да влада због несреће која му се догодила, а налазећи се у атмосфери пуној незадовољства, убрзо је на Сабору у Дежеву уступио престо млађем брату Милутину. Данило II каже: „Даде му драгоцене даро-ве и злато и хаљине (златоткане) скупоцене царске, коња свога и оружје своје које сам на себи, на своме телу ношаше."28 То су били симболи кра-љевског достојанства које је преузео Милутин.

Тако је сабор у Дежеву веома значајан за српску историју, позната нам је само основна садржина његових одлука. Разлог је што је Данило II био наклоњен Милутину те је замаглио важност тих одлука. Према Даниловом писању сигурно је да је Милутин примио власт доживотно, што говори и Пахимер. Анонимни описивач, који пише 1308. године, даје две верзије о уступању престола.

Прва је да је Драгутин напустио власт потпуно и предао краљевство брату без икаквог ограничења и изгубио свако право за себе и своје синове на српски престо. Према другој верзији предаја престола је извршена ус-JIOBHO, јер како, по Анониму, Драгутин није имао деце (што је нетачно, јер је он већ тада имао сина Владислава, а можда и другог Урошица), повукао се под условом да му се престо врати када оздрави, а ако умре, да га Милу-тин задржи. Обе верзије су нетачне.29

Стање које је настало у Србији Драгутиновом болешћу и дежевским споразумом, било је следеће: „Одступајући формално због болести и смут-ње коју је она собом донела, краљ Драгутин је предао власт Милутину, подредио му се и чак, како изгледа, пристао да званично више не носи ти-тулу краља. Требало је да краљ Милутин доживотно остане на престолу, који би потом наследио један од Драгутинових синова, вероватно Владис-лав. Није сигурно, међутим, да ли се нови краљ заиста јавно и обавезао на спровођење овакве династичке политике. Најзад, значајан део целог спора-зума чинило је питање територија које су Драгутину остављене на ужива-ње и управу. Данас се не сумња у то да је споразум између браће садржавао и клаузулу према којој је у Драгутиновима рукама остала посебна об-ласт."30

Сабором у Дежеву завршава се краткотрајан период (1276-1282) Дра-гутинове самосталне владавине над свим српским земљама. Али, и после овог догађаја, он је као господар посебне области имао великог утицаја на политичке прилике у Србији тог доба.

Онда када је утврђено да је од предаје престола у Дежеву па до прима-ња Мачванске бановине и североисточне Босне постојао временски размак од најмање две године, поставило се и питање да ли је у том времену Дра-гутин имао своју посебну територију и која је она била.

Одговор на ово питање дају нам савремени извори, мада од њих мало сазнајемо. Георгије Пахимер говори да је Драгутин препустио власт брату и при том одвојио довољно земље за себе, али не знамо да ли мисли на об-ласт коју је Драгутин заиста задржао за себе или на оне земље које је добио од Угарске.

27 Византијски извори за историју народа Југославије VI, 29 (ЈЂ. Мксимовић) 28 Архиепископ Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, 24 29 М. Динић, Однос између краља Милутина и Драгутина, ЗРВИ III, Сан 1953,

51 i Anonymi Descriptio, ed O. Gorka, 458-488 30 Историја српског народа I, 438-439 (Љ. Максимовић)

10

Данилу, Драгутин је примио Мачву пре извршене предаје престола у Дежеву и док је владао Рашком, држао је истовремено и подунавску и сремску земљу, што је нетачно. Данас знамо да је Драгутин добио Мачву од Угарске тек после 11. јуна 1284. г. Такође, ни анонимни писац не даје по-датке о постанку Драгутинове области, већ сматра да је сва његова област била излучена из Рашке. И Гијом Адам мисли да је Драгутинова држава настала издвајањем једног дела рашких земаља.

Сва три страна писца, Пахимер, Аноним и Адам не спомињу суделова-ње Угарске при образовању Драгутинове државе, већ је сматрају само де-JIOM Рашке. То је чудно, посебно за Анонимног писца и за Гијома Адама, јер су они знали доста о Драгутину.

Ипак се из биографије краља Милутина, од архиепископа Данила II, може извести закључак да је Драгутин морао имати своју посебну терито-рију после Дежева, а пре стицања нових области. Он говори да је у пролеће 1283. г. Драгутин помогао брату са сопственом војном силом у борби про-тив Византије.

Дакле, краљ Драгутин је после Дежева, а пре но што је добио „сремску земљу", имао своју посебну област која није била тако незнатна по про-странству.

Данас је у науци усвојено мишљење да област Требиња није никада припадала краљу Драгутину већ је улазила у земље краљице Јелене.31 На основу података о људима краља Стефана из Ускопља од 10. децембра 1284. г. извођен је погрешан закључак да је он држао Требиње од дежевског споразума па до краја те године, јер већ за следећу годину постоје подаци да је оно подређено краљици Јелени. Ускопље је делом или у целини пред-стављало усамљен посед краља Драгутина код Требиња. Видели смо већ да је краљица Јелена господарила Зетом или барем њеним великим деловима, Требињем и крајевима око Плава и Горњег Ибра. Град Улцињ је у Јелени-но име држала њена сестра Марија Шор. У својим областима она је радила исто што и владари у целој Србији: располагала је владалачким правима на царине на својим територијама, давала их у закуп трговцима, бринула се о снабдевању зетских градова житом, а обраћали су јој се и Дубровчани за решавање сукоба са људима са њене територије. Прилично се посвећива-ла и црквеним стварима. „Промена на српском престолу 1282. г., којом је Драгутина заменио Милутин, није изазвала никакву промену у положају краљице Јелене. Она је остала у својим земљама у добрим односима са оба сина."32

Тежиште Драгутинове области налазило се у северним крајевима та-дашње Србије према Угарској за коју су га везивале породичне везе и поли-тичке амбиције из времена када је још био „млади краљ". Вероватно да је за њега представљало извесну сигурност да поседује област која се грани-чила са Угарском, са којом је од младости био у добрим односима. Био је то крај око Рудника. О томе сведочи изјава једног Дубровчанина из 1926. г. из које се види да је назив „Срем" употребљаван за читаву државу краља Драгутина, те је подразумевао и руднички крај, који је био суседан Мачван-ској бановини која је била део средњовековног Срема. Подаци о припад-ности Рудника територији којом је владао краљ Драгутин после Дежева, могу се објаснити и односом између браће. „Напуштајући рашки престо Драгутин је задржао рудничку област која тада још није имала онај значај који ће добити неколико година касније са полетом рударства па Милутин није имао нарочитих разлога да инсистира да она остане у његовој власти. До 1296. г., када налазимо Рудник „у Срему", тј. у Драгутиновој држави, браћа раде у пуној сагласности и у њиховим територијалним односима се

31 Мишљење да је Драгутин држао Требиње заступао је В. Ћоровић; Подела власти између Драгутина и Милутина 1228-1284. године, 5—12

32 Историја Црне Горе 2/1, 52 (С. Ћирковић)

11

одржава стање створено у Дежеву. Тек са измирењем краља Милутина са Византијом 1299. настаје раздор."33

Чињеница да је Милутин од 1301-2. држао Рудник, навела је неке исто-ричаре да изразе сумњу у то да је он припадао Драгутину после 1282. г. Краљ Драгутин је обновио манастир Ариље пре него што је дошло до су-коба између браће, у време када је држао и руднички крај.

Дакле, после предаје престоја своме млађем брату Милутину на сабо-РУ У Дежеву 1282. г., краљ Драгутин је задржао посебну област (територи-ју). Она је обухватала северне делове тадашње Србије. Колико је био њен обим, не може се тачно рећи, али се поуздано зна да су у њу спадали Руд-ник и Ариље. Требиње у целини није Драгутин имао у својој власти, већ му је у њему припадало само Ускопље, и то можда не цело. На основу Пље-ваљског требника који потиче из времена 1284-1290, писан у области да-барске епископије, у које се узвикују „многа лета" краљу Драгутину, В. Ћо-ровић је извео закључак да је Дабар спадао у првобитну Драгутинову об-ласт. Како нема разлога за претпоставку да је до 1292. дошло до промене у територијалним односима између браће, данас је усвојено мишљење да се ради о делу земаља које је Драгутин задржао за себе после Дежева. Дабар је био крај на Лиму око Прибоја, а седиште дабарске епархије било је у ма-настиру Св. Николе у Бањи.

Ако се узме да је и Дабар спадао у првобитну Драгутинову област, он-да бисмо имали три тачке за одређивање њеног обима: Рудник, Ариље и манастир Св. Николе у Бањи.

Можемо закључити да је првобитна Драгутинова територија, коју је он задржао после абдикације у Дежеву 1282. г., била веома пространа. То су пре свега делови централне Србије у средњем веку где је главна Рудничка област. Близу Рудника налазила се важна тврђава Острвица, удаљена 4 ки-лометра северозападно од Рудника. На западу су била места Трешњица и Липник, а граница је ишла током Дрине до Лима. У југозападној Србији од места је познат Дабар. Као што смо већ напред рекли, био је то крај на Лиму око Прибоја, са седиштем епархије у манастиру Св. Николе у Бањи.

Југоистично је насеље Ариље, које је добило име по манастиру Св. Ар-хилија, где је од 1219. било седиште епископије, а обновио га је краљ Дра-гутин.

Као доказ да је Ариље после Дежева припадало краљу Драгутину, служе два натписа. У првом се он помиње као ктитор и назива „господин краљ Стефан брат краља Уроша", а из садржине натписа, по речима парак-лисијарха Генадија, натпис је настао у време када је Милутин био млад, а то је у средњовековном значењу период од 23 до 44 године живота. Из дру-гог натписа, који је нађен у кубету, сазнајемо да је „Повеленијем" краља Драгутина саграђен нови манастир Ариље. Година из првог натписа 6805. је година живописања, а 6804, која се наводи у другом натпису, година је довршеног зидања. Све док није био познат други натпис, сматрало се да је манастир саграђен у време које добијамо из првог натписа. Портрет архие-пископа Јевстатија II, који је био на челу српске цркве од 1292. до 1309. го-дине, даје сигуран хронолошки оквир. Ликови Драгутинових синова поти-чу из периода око 1293-95. године.34

То је све што се зна о средњовековном Ариљу. Североисточно од Ариља је место Градац Моравски и налазило се баш

на јужној граници Драгутинове области. Југоистично од Рудника налазила се и жупа Лепеница. Драгутин је образовао територију од делова које је задржао за себе по-

сле 1282. г. Она је обухватала крајеве око данашњег доњег Лима, Ужица,

33 М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 141 34 Исто, 142-143

12

Чачка као и цео пограиични појас према Угарској, али ово није био њен крајњи обим.

Две године после сабора у Дежеву и заједничког похода браће на Ви-зантију у јесен 1283. г., дошло је до наглог проширења Драгутинове тери-торије. Оно је било омогућено пре свега њеним положајем на северу српских земаља. Тако је Драгутин, као зет угарске владајуће куће, најрани-је у другој половини 1284. г. добио тзв. Мачванско-босанску бановину коју је пре њега држала његова ташта, краљица Јелисавета. „Под тим називом, већ тада одомаћеним у Угарској, подразумевани су: данашња Мачва, оста-ли српски крајеви уз јужну обалу Саве, укључујући и Београд, и североис-точна Босна. Како су ове области, изузев североисточне Босне око Усоре, називане и Сремом - или у Угарској „оностраним" Сремом, за разлику од „овостраног" данашњег Срема - Драгутин се понекад у изворима назива и као „сремски краљ."35

Архиепископ Данило II говори да је Драгутин добио Мачву од угар-ског краља и да је тамо дошао са својом женом и делом властеле, мада он чешће користи термине „сремска земља" и „Стефан Сремски".36

Назив „Срем" се до средине IIII века употребљавао за област између Саве и Дрине, данашњу Мачву и Колубару. Кад је основана Мачванска ба-новина (која се помиње у угарским повељама од 1254. г., али је вероватно настала већ крајем 1247. г.), Угари више не користе назив „онострани Срем" (ултерион Сжрмиа). У време када је Драгутин управљао Мачван-ском бановином, од 1284-1316. г., Срби су још увек користили стари на-зив.37

Како се и у родословима и летописима Драгутин назива „сремским краљем", раније је у науци сматрано да је он држао и данашњи Срем. Први који је у ово посумњао, био Стојан Новаковић. Иако је Константин Јири-чек истицао да је Драгутинова држава обухватала само земље јужно од Са-ве, дуго је владало старо мишљење.38 Данас се зна да Драгутин под својом влашћу „није имао онај део првобитног Срема на који је током времена је-дино сведен овај назив".39 „Овострани" Срем (цитерион Сирмиа) није ника-да улазио у територију краља Драгутина. Област која се простире између Дунава и доњег тока Саве, а чију западну границу образује неправилна ли-нија која почиње испод Даља, да би се завршила изнад ушћа Босне у Саву, назива се данас Сремом. Ова граница је утврђена тек после ослобођења Срема од Турака када је дошло до обнављања сремске жупаније. У средњо-вековну жупанију Срем улазила је само источна половина данашње облас-ти од линије Сусек-Лаћарак, а западна половина је припадала вуковској жупанији. Као што је већ речено, сем жупаније Срем, истим именом се у средњем веку називала и област јужно од Саве данашња Мачва и поречје Колубаре. Иако је одавно запажено да је средњовековни Срем обухватао обе обале Саве, то се често заборављало, те је долазило до великих заблу-да. Једна од њих је свакако владала и око питања шта је спадало у Сремску земљу краља Драгутина и које су биле њене границе?40 Овде архиепископ Данило II не пружа податке који би нам били од користи. Наиме, како он нигде изричито не спомиње данашњи Срем као саставни део Драгутинове државе, а како се зна да он Сремом назива и крајеве јужно од Саве, не можемо помоћу њега одредити северну границу. Та граница је ишла реком Савом, што доказују други савремени извори. Подаци који се налазе у

35 Историја српског народа I, 441-442 (Љ. Максимовић) 36 Архиепископ Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, 21-42 37 М. Динић, Српске земље у средњем веку, 285-286 38 К. Јиричек, Историја Срба I, 189 39 М. Динић, Српске земље у средњем веку, 140 40 Исто 270-284 и М. Динић, Средњовековни Срем, 1-12

13

Држава краља Милутпна и краља Драгутина

угарским повељама, указују на то да средњовековна жупанија Срем није припадала територији којом је управљао Драгутин. Реч је о томе да угар-ске повеље из времена када је Драгутин владао сремском земљом, често го-воре о сремској жупанији у којој су угарски краљеви поклањали добра сво-јим људима. У повељама се међу црквеним достојанственицима помиње и сремски бискуп. Да је Драгутин управљао сремском жупанијом и да је ос-тао у вазалским односима према Угарској, то би било разумљиво. Међу-тим, знамо да је Драгутин искористио расуло у Угарској за време послед-њих Арпадовића и да је постао независан. Он је против Андрије III пома-гао напуљске Анжујце, а када је Карло Роберт постао краљ, он је бунио властелу против њега и сарађивао са његовим највећим непријатељем Jla-диславом Апором, ердељским војводом. Свога сина Владислава оженио је

14

Апоровом кћерком. Ови аргументи указују на закључак да Стефан Драгу-тин није тада управљао сремском жупанијом. Нормално је да при тако ло-шим међусобним односима, угарски краљ не би поклањао земље властели у сремској жупанији да је она потпадала под власт Стефана Драгутина, ни-ти би сремски бискуп присуствовао крунисању Карла Роберта у Будиму.

Карло Роберт је два пута боравио у сремској жупанији и то 1. септем-бра 1308. када је издао повеље у Петроварадину и у фебруару 1314. у Мит-ровици и Петроварадину. Ни анонимни описивач не спомиње Срем. Према њему је Драгутинова област обухватала три дела, а то су: Босна, Мациа (Мачва) и Марциа (Крајина).

Према М. Динићу, Марциа је била источни део вуковске жупаније. Ка-да у повељи од 20. марта 1310. г. Карло Роберт поклања Павлу Горјанском место Дреновац у пожешкој жупанији, он међу његовим заслугама наводи и борбу против Драгутиновог присталице Јована, сина Енардовог, који је пустошио сремску жупанију. То је још један доказ да она није спадала у „сремску земљу" краља Драгутина.

Рекли смо већ да је најраније у другој половини 1284. г. Драгутин до-био од угарског краља Мачву са Београдом. Мачва је лежала уз Саву пре-ма ушћу Колубаре. Тако су предели којима тече Колубара, ушли у састав Драгутинове државе. Из натписа са споменика Јефрему Ђурђу (пронађен код цркве на ушћу реке Градац у Колубару, познат крајем прошлог века) види се да је подигнут у време краља Стефана-Драгутина, дакле, између 1312. и марта 1316. Али овај податак није довољан за тврдњу и да је Ваље-во у то време постојало као трг. Чињеница да је од Дебрца водио пут доли-ном Саве и Колубаре до Ваљева, одакле се одвајао према Руднику, иде у прилог наведеном мишљењу. Нема сумње да је ваљевски крај потпадао под власт краља Драгутина.41 Места за које сигурно знамо да су ту постоја-ла у Драгутиново време су Дебрц и Београд. Данашње село Дебрц, некада трг Дебрц на Сави, помиње се у једној повељи краља Жигмунда 1392. г. Ту се налазио двор краља Драгутина и он је тамо обично боравио. И код архи-епископа Данила II налазимо податак о постојању овог места у Драгути-ново време. Он неколико пута помиње „славни његов довр у Срему, место звано Дебрц"42Марво Орбин, који је тражио податке у српским изворима, није препознао име Дебрц, већ га је, говорећи о Драгутиновом замонаше-њу, заменио са Дебром у Македонији.43Када су основали Мачванску бано-вину, Угри су је познавали по граду Мачви, чији нам положај није ближе познат.

Београд тада први пут улази у оквир српске државе и добија српску уп-раву. Ова промена била је резултат сродничких веза Драгутина са угар-ским двором и по својим последицама превазишла је време у којем је до ње дошло. Иако је стална Драгутинова резиденција била у граду Дебрцу на Сави, он је први српски владар који је повремено резидирао и у Београду. Једини директан податак о Београду, за читаво време док је био под Драгу-тином, јесте опис посете краљице Симониде овом граду, који је сачуван у тексту архиепископа Данила II.44 У Београду је краљици Симониди прире-ђен свечан дочек. Сачекао ју је Драгутин са женом и властелом, као и по-сланици угарског краља Карла Роберта са даровима. Симонида се покло-нила икони Богородице, која се налазила у највећој градској цркви, а смат-рана је чудотворном. Одлучено је да она и Каталина обиђу гроб краљице Јелене. Данас се узима да је посета Симониде краљу Драгутину била најра-

41 М. Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку, 140 42 Архиепископ Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, 35 43 М. Орбин, Краљевство Словена, 24-25 и 300-301 (коментар С. Ћирковића) 44 Ј. Калић - Мијушковић, Београд у средњем веку, 66-71

15

ниЈе 1315. г. Ради се о времену када је био завршен сукоб између браће Дра-гутина и Милутина, о чему ће касније бити речи. „Нема сумње да рад на ширењу православне вере, као и на подизању нових цркава, треба приписа-ти Драгутину, пошто је то први период српске власти у граду. Изградњу саборне цркве у граду треба ставити у време од 1284. до 1315. године, када ЈУ је краљица Симонида посетила. Београд је тада био највећи град Драгу-тинове области, њен верски центар".45Податак архиепископа Данила, о по-стојању митрополитске цркве, није потврђен у другим изворима тога доба. Икона којој се поклонила краљица, била је највећа београдска светиња још седамдесетих година XI века. Њу су у XV и XVI веку понели Срби из Бео-града када су 1521. године били протерани у Турску.

За време Драгутина српска црква је знатно ојачала. О томе сведочи писмо које је папа Никола IV упутио у лето 1290. г. легату епископу Еугу-бину. Из писма се види да је у Београду постојала епископска црква на чи-јем је челу био епископ српске цркве, који се трудио да своју веру прошири и на суседне области, подижући нове цркве под управом православног свештенства. Папа је био против јачања утицаја српске цркве те је наредио да се београдски епископ замени католичким, што је било тешко остварити за време српске власти у Београду. Ипак се 1295. г. помиње београдски ка-толички епископ Бенедикт, али он јје више боравио у Будиму. Дакле, био је више везан са угарску престоницу, јер у Београду нису били повољни усло-ви за рад римокатоличког верског поглавара. Драгутин је управљао Бео-градом око тридесет година, до смрти, марта 1316.

Мачва се на западу граничила са територијом Соли у североисточној Босни, од које ју је раздвајала река Дрина. Јужно је био део око Рудника и Ариља, тј. првобитна територија краља Драгутина, коју је он задржао по-сле Дежева, а источно Браничевска област.

Северна граница, значи према Угарској, ишла је током реке Саве, а од Београда и Дунавом.

Стефан Драгутин је, као муж краљеве сестре Каталине, добио крајем 1284. године Усору и Соли у североисточној Босни. Овим областима пре њега је владала његова ташта, краљица Јелисавета. У овим крајевима, као и у делу српске државе, Драгутин је владао као „сремски краљ". Није нам много позната његова активност у босанским земљама осим што се жалио папи на јерес у свом делу Босне. Папа је упутио два искусна фрањевца, који су знали српски језик, у земље краља Драгутина. „И у православним круго-вима су биле познате Драгутинове заслуге за веру. Архиепископ Данило II га је хвалио „што многе од јеретик обрати на веру христијанскују и крсти их."46Крајем 1284. године Драгутин је удао своју кћер Јелисавету за Пријез-диног сина Стјепана I Котроманића. „Ова босанско-српска алијанса пока-зала је значајне политичке резултате тек скоро читав век доцније, када је веза са српском „светородном" краљевском породицом пружила бану Твртку правни основ да се прогласи за потомка Немањића и крунише за српског краља."47Апи, изгледа да ова веза није имала веће политичке важности у време када је успостављена, јер ни један од владара није иско-ристио лоше стање у Угарској да предузме било какве мере против ње.

Ове области чине северозападни део Драгутинове државе, а североис-точни Босне. Њихова северна граница иде током реке Саве која их дели од Угарске. Усору од северне Босне одваја ток Врбаса као њена западна гра-ница, а од Соли је дели река Босна чије су притоке у том делу Усора и Спреча. Соли су данашњи тузлански крај и на истоку је њихова граница Дрина, према Србији. Ту знамо за место Сребрник. Усора је у прво време

45 Исто, 67 46 С. Ћирковић, Историја средњевековне Босанске државе, 75 47 Исто, 75

16

била ограничена само на долину Усоре, леву притоку Босне, али су се у њу убрајала и места источно од Босне. Крај око Толисе спадао је 1244. г. у Усору. Она се касније шири према истоку те ће се град Сребрник на огран-цима Мајевице шездесетих година XIV века наћи у њој. Долину Спрече на-зивали Сол према сланим изворима код Тузле. То име је познато још од двадесетих година XIII века и држало се у босанској владарској титули до краја државе. Спомиње се само у повељама бана Стјепана Котроманића, а у повељама доцнијих владара не. То је вероватно повезано са ширењем Усоре.48

Области које је Драгутин добио, најраније у другој половини 1284. го-дине, одговарале би следећим данашњим крајевима: Мачва и крајеви јужно од Саве: део између Шапца и Ваљева, подручје слива Колубаре и Тамнаве и Београд са околином. Драгутину су припадали и предели у севе-роисточној Босни: тузлански крај, поречје Босне и њених притока Спрече и Усоре, део између Босне и Усоре, а и равничарски крај уз Саву. Области у Босни налазе се западно од Дрине, која је и данас њихова источна граница према Србији. Северна иде Савом, а на западу је Врбас. Јужну границу Драгутинове територије у североистичној Босни чинила би данас, грубо ре-чено, линија (ако би се она могла повући) која иде од Бања Луке, преко Маглаја према Зворнику.

У то време још су владали добри односи између браће. Видели смо да је Драгутин помагао брату у његовом походу против Византије у позну је-сен 1283. године. Они су том приликом продрли у византијске области, оп-љачкали струмску и серску област и досегли границе Свете Горе и обале Егејског мора код Христопоља почетком 1284. године. Тада је Котаница поново пребегао Србима. После ових пустошења они се повлаче, сваки у своју област, с тим што је Милутин убрзо сам наставио освајања.49

Велико проширење Драгутинове територије, као и то што он води са-мосталну спољну политику, утицали су да код савременика добије углед владара не много слабијег нити значајнијег од Милутина. Речено је већ да архиепископ Данило II назива Драгутина „Стефан сремски", а његову зем-љу „сремском земљом" и сматра га краљем. Он каже „Стефан краљ" или „благочастиви краљ Стефан Сремски, звани Драгутин"50. Данило наводи да је Драгутин имао сопствену војску, а на једном месту истиче: „Овај бла-гочастиви предржа земљу отачаства свога, доби многе крајеве угарске зем-ље, а такође и од босанске земље".51 Пахимер сматра Уроша само као ре-гента уместо синова старијега Стефана као будућих наследника; по њему, прави краљ је Стефан који се и у напуљским, млетачким и папским повеља-ма свагда означава као „гех Serviae", и силно утуче на државне послове. Ис-то тако, још један савременик, Француз Гијом Адам, архиепископ Бара, ис-тиче Стефана и његове синове као једино легитимне владаоце Србије".52 Георгије Пахимер спомиње „земљу" Драгутинову, иако он мало говори о свом владару, јер је пажња Византије тада била усмерена на Милутина.53 И код Мавра Орбинија наилазимо на термин „земља краља Стефана". „На-зив „земља краља Стефана" налази се код флорентинског хроничара Ма-теа Виланија, који у један мах говори о догађајима у Србији у спису Орби-нијевих аутора наведен је Ђовани Вилани, Матејев брат, писац првог дела хронике."54

48 М. Динић, Српске земље у средњем веку, 295 49 Историја српског народа I, 441 (Љ. Максимовић) 50 Архиепископ Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, 21-42 51 Исти, 34 52 М. Динић, Стефан Драгутин „гех Serviae", Гласник ИДНС 4, 1931, 436-437 53 Византијски извори за историју народа Југославије VI, 44 (Љ. Максимовић) 54 М. Орбин, Краљевство Словена, 301

17

Драгутинову титулу „гех Serviae" другачије објашњава анонимни пи-сац. Српске земље он назива „regnum Rasie". За њега је Милутин краљ Рашке која се састојала из Рашке, Хума, Дукље и Приморја, а Драгутин је краљ Србије у чији су састав спадали Босна, Мачва и Крајина." Дакле, на западу се правила разлика при употреби имена Рашка и Србија, јер се сматрало потребним да се разликују области два краља. „Да се назив Ср-бија употребљава за Драгутинов део српских земаља, допринело је, можда, и то што je он највећи део ових добио на управу као вазал угарских краље-ва, који су се од почетка 13. века стално називали и „краљевима Србије" -никада Рашке. Вероватно је да су прво Угри, као најближи суседи, почели да називају Драгутина „гех Serviae", па су од њих то примили и остали на-роди на западу."56 И у једном папском писму од 1298. године наводи се да се провинција Славонија миноретског реда састојала из Србије, Рашке, Далмације итд., што показује да савремени извори разликују Србију од Рашке. Краљ Милутин се у повељи од 25. јула 1308. године, којом потврђу-је уговор са Карлом од Валоа, назива краљем Србије и Рашке, вероватно да би истакао како је он господар свих српских земаља, а посебно што је тада био у рату са братом. После смрти краља Драгутина изгубила се и разлика у употреби назива Србија и Рашка мада не у потпуности. Псеудо--Брокард у своме Дирецториуму 1332. године разликује Србију од Рашке, а у папској канцеларији та разлика се одржала и почетком 15. века.57

Савременици су уочавали околности изазване ширењем Драгутинове територије. То што се Србија и Рашка помињу напоредо као две различите земље, пре свега је последица самосталне спољне политике бившег краља. У последњим деценијама XIII века његова област је прерасла од полуса-мосталне кнежевине у посебну државу. Овај нагли пораст Драгутинове мо-ћи свакако је узнемирио његовог брата Милутина, те је то један од разлога који ће изазвати сукоб међу њима. Поход на Браничево је последњи случај, за који знамо, да браћа сарађују.

Када се повећала територија краља Драгутина, порастао је њен значај, а тиме и његове политичке амбиције. Дли, ово није ишло без Сметњи те се Драгутин убрзо суочио са озбиљним проблемима. Тада он сарађује са бра-том. Реч је о њиховом заједничком освајању Браничева. Од почетка XIII века Угарска и Бугарска се боре за власт у Браничеву да би средином XIII века преовладао утицај Угара. Ростислав Михаиловић, бан новоосноване Мачванске бановине, имао је под својом влашћу и Браничево, пошто је узео и бугарску царску титулу. Угри су тада основали посебну Браничев-ско-кучевску бановину, да би учврстили своју власт у тим пределима, али је она била кратког века. Угарске повеље помињу њеног бана од 1272. године, Георгија, све до краја јуна 1273. год. Како после тога нема више помена о угарској Браничевско-кучевској бановини, може се закључити да она није постојала ни целу годину дана.58

У то време Татари из (ханата) на црном мору, под каном Ногајем, око 1285. године продиру у Бугарску, Угарску и српске земље. Под њихо�