Гимназијалац 2020gimnazijabp.com/wp-content/uploads/2020/05/gimnazijalac-2020 … ·...

Гимназијалац 2020


3 Гимназија Милоје Добрашиновић


Гимназија Милоје Добрашиновић 4

Увод

Човјек постоји, пише да би био упамћен, а остаће упамћен ако буде вриједио. Да ли

вриједи - показаће вријеме, до тада ће цијело човјечанство пркосити времену, а на

нама је да се потрудимо за нешто више.

Овај Гимназијалац биће Гимназијалац у доба короне, али ми нећемо много страница

потрошити темама везаним за овај вирус. Ми ћемо побјећи од њега, захваљујући њему

и времену које нам је дао.

Пред вама је двоброј Гимназијалца јер нам је слободно вријеме омогућило да

удахнемо пуним плућима, размислимо и пустимо да ствари теку спорије. Тако смо

успјели да испратимо више и да капирамо боље. За разлику од прошлог пута, више

посвећеног времена дало је резултате. Сада смо, како се надамо, креативнији,

обимнији, разноврснији и, надамо се, зрелији, а све у духу наше ере, у даху нове

младости. Можда је то најбоље објаснио наш професор ликовног, Мехмед Суљевић,

чија изложба је носила назив Нова реланост, а ако додамо нове околности, у којима и

пишемо наш Гимназијалац, нека слоган буде Нека нова нормалност!

Verba volant, scripta manent – Ријечи лете, оно што је написано остаје. Тако каже стара

латинска пословица, и заиста је тако. Дакле, драги гимназијалци, нека ваша дјела буду

свијет, нека ваше учење тај свијет учини бољим и нека ваша љепота тај исти свијет

учини љепшим!

Бити човјек који учи није задатак, то је привилегија. Богаство је имати знање, а

вриједност - користити га! Бог нам даје живот, а Андрић је рекао: ,, Живот нам враћа

само оно што ми другима дајемо“, па, драги гимназијалци, вјерујмо у своје знање, оно

нас неће издати. Помоћи ће нам да остваримо своје снове, а дружење кроз гимназијске

дане свакако јесте својеврсно најљепши сан.

Радивоје Фемић, уредник часописа Гимназијалац



За Гимназијалц пише: Ајсела Маџгаљ, проф.

Свима нам је драго што се најмлађи враћају у

школске клупе. Али бих вољела да кажем коју ријеч

о мало старијима. Онима који и даље са уздасима

сједе и чекају.

Драги тинејџери, нисмо вас заборавили!

Нама је циљ да се вратите у школу прије љета.

Захвалили смо се овдје досад многима на

доприносу и труду током ове епидемије. И сада је

крајње вријеме да се захвалимо нашој омладини.

Они су поднијели заиста велику жртву. Последњих

недјеља су одрасли били у невјерици због забране

одласка у викендице и фрустрирани што морају да

раде од куће. И ја саосјећам с њима! Али, викендице ће нас сачекати кад све ово

прође. На послу ће нам се исто све вратити у нормалу. А када сте млади, ништа се

касније не може поредити са овим сада.

Прољећни дани када имате 14 година вас неће сачекати да се вратите.

Љето са 17 година је само једно.

Матуранти неће поново бити матуранти.

Ми, одрасли, можемо лако да ”разглабамо” о сљедећој години. Сљедећа година је за

маторце који купују мљевено месо и тоалет папир на акцији. Сљедеће љето не постоји

када је човјек млад. Млади размишљају само о томе шта ће се десити данас или сјутра.

Млад си кад:

- машташ о томе шта ће бити овог љета и овог полугођа;

- сањаш да побиједиш на турниру у фудбалу и освојиш лигу с најбољим скором икада;

- једва дочекаш екскурзију гдје ћеш коначно прићи својој симпатији;

- планираш хаљину за матуру (убјеђујеш се с родитељима мјесецима да ти купе баш

ону најљепшу), сањаш то вече гдје ћеш плесати и проводити се до касно у ноћ.



Али, ето… Дође вирус и развеје све те снове. Нема више турнира у фудбалу и нема

екскурзије. Нема матурске вечери. А онда мораш да се сконцентришеш на

телевизијске часове док родитељи галаме око тебе на Скајп састанку за посао.

Немогуће!

Вољела бих да могу да вам кажем да ће све ускоро бити као прије. Али… неће.

Ово полугође ће бити другачије.

Ово љето ће бити другачије.

Цијела ова година ће бити другачија.

Ви сте генерација која ће морати другачије.

Ви сте ставили свој живот на чекање да би други свој живот сачували.

Надам се да ћете ипак плесати, иако матурске вечери неће бити.

Надам се да ћете ипак постићи сјајне резултате – иако неће бити у фудбалу.

Надам се да ћете ипак флертовати са симпатијама – иако неће бити екскурзије.

Надам се да ћете лијепо прославити своју матуру – иако ће бити другачија од оног на

што сте навикли.

Ваше године су специјалне и непоновљиве!

Надам се да ће вам бити лијепе и у оваквој ситуацији.

Омладино, најљепше вам хвала! И хвала матурантима генерације 2020. Нећемо

вам ово заборавити!

Након недавно одржаног говора министра здравља Норвешке, на конференцији за

новинаре, мало који виртуоз би се усудио да остави на папиру траг неке ријечи, стих

или текст који би елиптичност, емпатичност и компактност овог текста допунио

ваљаним ријечима,а да га не “оскрнави”. Водећи се хаику принципом да “ријечима

треба да буде тијесно, а мислима пространо” кроз наредне редове, инспирисана горе

наведеним текстом, покушаћу само да дио своје мотивације проузроковане овим

говором пренесем на вас, драги ученици, и покушам да освијестим и предочим

просторе за рад на себи, за лично напредовање и побољшање претходних активности

које су безмало дехуманизовали и знатно редуковали истинске и исконске људске

вриједности и стријемљења.

У недавној анкети, 91% Британаца изјаснило се да не жели да се врати у "нормалу"

(YouGov анкета спроведена 17. априла 2020. на узорку од 4343 одрасле особе):

Нећемо се вратити у нормалу. Никад није ни било нормале. Наше функционисање

прије Короне није био „нормално“, осим што смо нормализовали похлепу,

неједнакост, исцрпљеност, истрошеност, дисконектованост, збуњеност, бијес,

гомилање, мржњу и оскудицу. Добили смо прилику да сашијемо нову одјећу - ону која

ће пристајати и човјечанству и природи. - Б. Браун



Стога, како бисмо избјегли отуђење, „алиенизацију“ са чијим концептом су сви

матуранти добро упознати кроз дјела Кафке и Камија, неопходна је самоконтрола,

промишљање и рационализација поступака и враћање на исконске функционалне

вриједности какве су породица, љубав и знање.

Толико ће се људи, када ово једном заврши, наћи на неком новом почетку, отпочети

“Нови живот” (О. Памук), да више уопште неће бити тако чудно да се започне нешто

сасвим ново, од почетка, без икакве бриге шта ће ко други о томе да мисли. Тада,

довољно људи би могло да се нађе у сличној ситуацији да никога неће морати да буде

срамота да крене за неким сасвим новим циљем. Ако је икада било вријеме за потпун

заокрет у животу, сада је.

Период иза нас је тежак. Слиједи много тежи. Не желећи да патетично залазим и

прогнозирам несрећну будућност, сматрам да је вријеме да коперникански обрнемо

ствари у нашу корист. Будимо свјесни да се ,,на муци познају јунаци” и да кад изађемо

из ове пошасти, као побједници, ми ћемо писати историју! Бићемо виновници наше

будућности и стамено и поносно ћемо да блистамо са врха који нас нетакнут чека!

Јунак се не постаје велики током удобности. Свијетле и племените душе нашег свијета

постају снажне, храбре и моралне одлучно пркосећи олујама потешкоћа и сумњи. У

тренуцима највеће слабости добићемо прилику да искујемо своју снагу. Стварна моћ,

стога, не произилази из лагодног живота, већ из силног труда и зноја, дисциплине и

посвећености, као и тешког рада у стријемљењу ономе што ваше најузвишеније “ЈА”

зна да је исправно. Настављању и кад вас све притиска и тјера да одустанете.

Зато наставите! Наставите да радите домаће. Да спремате матуру. Пријемне испите.

Да будете здрави, изврсни и млади. Јер ова година је посебна за вас, само зато што сте

и ви посебни.

Мени, мени је лично, сјајно! Када бих знала да нико више не оболијева и не умире,

рекла бих хвала короно на овом миру и ваздуху гдје сувишностима нема мјеста, а

личном унапређењу таман колико треба!

Приредио: Радивоје Фемић



Драги Гимназијалци, вјероватно је неко од вас већ чуо за ово име, за име чувеног

професора Тодора Дамјановића. Али, вјероватно нисте знали да је управо он оснивач

Гимназијалца. Да, баш тако. И он је био уредник највећег броја издатих Гимназијалаца

до сада. Како је настала та идеја и како је некада изгледао часопис, сазнаћемо у

наставку текста.

На питање како је дошао на идеју да започне рад на школском часопису, поштовани

професор је одговорио:

Пронашао сам у Гимназији лист који је стајао у библиотеци, а изашао је, и

Гимназија га је издала, вјеровали или не, 1955. године. Прочитао сам те радове, а

аутори су, што се и касније видјело, постали озбиљни писци, а тада су сарађивали у

том листу. Тако је и у мојим листовима, а изашло их је десетак, највише страница

утрошено за радове, поезију и прозу, приповијетке, пјесме, а једна ученица је чак

почела писати и роман.

Професор, који је већ тринаесту годину у пензији, са својих 77 година, још увијек се

радо сјећа дана проведених за катедром. Какав је то човјек и какав професор, ми данас

можемо видјети из његових порука које шаље гимназијалцима!

И учи!

Учи!

Читај!

Књига је посластица.

Књига је уживање.

Књига је утјеха!

Када сам га питао како је било у том времену радити

Гимназијалац, професор Тодор је одговорио:

Било је потешкоћа. Било је тада тешко доћи до новца. Највише сам учествовао ја,

али и по неки ученик из мало имућније породице. Тада руководство није имало пуно

разумијевања за мене. До новца се долазило потешко, а када сам највише залауфао,

тада се догодило да више нисам могао створити новац. Тако се све и завршило.

Причао ми је професор Тодор Дамјановић, оснивач

Гимназијалца, достојан незаборава



Треба нагласити да се времена мијењају, па и људи. Данас школа има ведар дух својих

ђака, ново руководство које се несебично даје за разумијевање ученика, а све то у

корист афирмације школе, ради очувања легендарног имена Гимназије!

Сада, као што се већ почело назирати, мудрости никада доста!

Понекад када се критикује, треба и заћутати. Не треба много ни причати. Андрић

би рекао: ,,Говорење је слабост, јер старци и дјеца воле да причају.“А и ја сам ушао у

године, па ми то наиђе у сјећању. А заиста ми године не доносе памет него заборав.

Много шта сам и заборавио. Једино остане урезано дубоко у глави старца оно што је

искучио. Но, треба радити. Ниједан се посао не може завршити без рада. А радити

Гимназијалац, било је задовољство! То тек сада, у овим старим годинама, видим.

Каква је то била сарадња са ученицима!

Млади људи читају да би сазнали, да би научили, а стари да би заборавили. Чини

ми се да је негдје Бајрон рекао: ,,Ја сам пепео, гдје сам негдје био ватра!“ Тако нама

старима суперлатив више није потребан. Терет година учини да изгубимо повјерење

чак и у себе. Но, пиши. Написана ријеч остаје!

Дотакавши се поезије о којој је доста писано како некада, тако и сада, професор је

рекао следеће:

Мора и срце да се наслика. Шта би била пјесма без срца? Таман када су ми ђаци

почели писати приповијетке и једна дјевојка је приводила крају роман, а ја сам неке

инсерте уносио у Гимназијалац, таман када сам прешао на прозу, више нико није

хтио да ми помаже. Ах, а био сам два броја припремио и остадоше нештампани.

Жао ми је, и до краја живота то нећу заборавити.

Направивши паралелу између часописа некада и сада, утврдили смо да нема

драстичних разлика. Смисао је остао исти.

Имао сам више рубрика, али сам највише пажње посветио литералној секцији. Биле

су и рубрике о спорту, о ђацима који су освајали награде. Писали су ми и матуранти.

Писали су утиске са екскурзије. Имао сам осврт и на дјечије радове. И о њима сам

писао.

За крај, професор нам је поручио да истрајемо!

Наравоученије је да се треба потрудити, учинити добро и паметно, јер рука која даје,

већа је од оне која узима, како је једном приликом професор Тодор и рекао.




Видјевши на огласној табли школе позив за тестирање интелигенције у организацији

Менсе, одлучио сам да се пријавим. Искрен да будем, нијесам вјеровао у себе, али је

нада да ћу да задовољим услов за чланство постојала дубоко скривена у мени. Када

сам добио резултате, нијесам могао да вјерујем - постао сам члан друштва којем сам

се одмалена дивио. Бити члан Менсе посебна је част, част која са собом носи и дозу

одговорности.

Предсједник Менсе Црне Горе, Марко Лакић, представиће нам ову организацију

и рећи нешто више о активностима и плановима за наредни период:

Менса је међународна организација са само једним условом за чланство - коефицијент

интелигенције (IQ) већи од 130 по Векслеровој или 148 по Кателовој скали остварен

на стандардизованом (IQ) тесту. У складу са нормативама MENSE International чији

смо дио, ова тестирања у Црној Гори организујемо посљедњих 20 година.

Основни циљеви Менсе су да препозна и помогне развој интелигенције, да охрабри

истраживање њене природе, као и стварање стимулативног, интелектуалног и

друштвеног окружења за своје чланове, у коме ће кроз размјену искустава и знања

дати допринос остваривању добробити локалних заједница и друштва уопште. Кроз

умрежавање натрпросјечно интелигентних особа, њихове размјене информација и

искустава, стварамо платформу за партнерства на домаћем и међународном нивоу као

и промоцију и валоризацију капацитета и ресурса чланова.

За заједнице у којима дјелујемо у Црној Гори трудимо се да организујемо различите

активности, неке самостално, друге у сарадњи са партнерским институцијама или

организацијама. У питању су семинари

интелектуалних вјештина, курсеви, радионице и

други облици унапређења интелигенције и

знања. Неке од тих активности су курс брзог

читања, тренинзи емоционалне интелигенције,

комуникацијских вјештина, самопоуздања,

партнерски односи...

За чланове, њихове породице и пријатеље

организујемо мјесечна дружења уз друштвене

игре, спортске активности, посјете културним

манифестацијама, планинарење. Неке од ових

акривности су постале већ традиционалне и

међународног карактера попут рафтинга на Тари у јулу и ски викенда у марту сваке

године. Ове догађаје користимо и да нове чланове активно укључимо у процесе

организовања и уведемо их у друштво пуно различитих знања и великих могућности.

У Менси Црне Горе имамо чланове из скоро свих пословних сфера, економиста,

правника, умјетника, информатичара, војних лица, полицајаца, љекара, просвјетних



радника... Сама професија и образовање нису индикатор интелигенције, као ни године

живота и град из кога долазе.

Ова година има посебан значај за нас, славимо 20 година рада у Црној Гори на

најљепши начин - бићемо домаћини састанка директора свих Менси свијета – IBD

2020. Претходно успјешно организоване

активности и сталан раст броја чланова су

између осталог били главна препорука

Менси Црне Горе да наша кандидатура

побиједи у веома оштрој конкуренцији за

домаћина овог најзначајнијег догађаја у

свијету Менсе. Осим директора и

предсједника свих Менси свијета,

очекујемо и значајан број делегата и

њихових породица који ће имати прилику

да упознају Црну Гору са свим њеним

љепотама, гостопримством и непресушним националним ресурсом – интелигенцијом

њених становника.

Посљедњих 5 година имамо одличну сарадњу са Општином Бијело Поље. Није

прошла ни једна година а да нисмо организовали тестирање у вашем граду, бесплатно

за све бјелопољце. Градоначелник је показао

изузетан осјећај за потребе младих људи

који желе да испитују своје могућности и

умрежавају се са другима сличних

интересовања па нам је ваш град био и

изузетан домаћин и годишње Скупштине,

догађаја на коме се окупе чланови из цијеле

Црне Горе и када се представљају резултати

претходне године и креира стратегија развоја за наредну годину.

Надам се да ћемо добру сарадњу наставити на обострано задовољство и у будућности,

те да ће се друштву менсаша Бијелог Поља придружити још гимназијалаца и повећати

тренутни број од девет чланова који су ђаци Гимназије и једног професора Гимназије

барем дупло. Током године очекујемо и да ће друштво из IV-3 организовати оно што

су нам обећали почетком године: роштиљ и

риболовни дан на Лиму кад се за то стекњу услови.

Желио бих такође да истакнем да је овакав часопис

својеврстан доказ креативности и озбиљности

бјелопољских гимназијалаца. Они су препознали

потребу да се настави са издавањем једног оваквог

часописа који је изузетно битан, како за садашње

тако и за оне будуће генерације. Овај пројекат би по



мом мишљењу требао да се настави и убудуће, јер се на тај начин биљеже успјеси

школе, али и изврсних појединаца којима ће се сјутра поносити град Бијело Поље и

држава Црна Гора.

Осим предсједника, за Гимназијалац су о Менси говориле двије ученице наше

Гимназије које су оствариле услов за чланство:

- Тамара Шећковић: Постоји једна организација у којој

људи могу слободно да износе своје мишљење, идеје,

препоруке и ставове, а да их притом неко разумије и

саслуша. Тешко је повјеровати у то, зар не? Нисам ни ја

вјеровала. Отишла сам на тестирање Менсе да бих упознала

боље себе и своје способности. Нисам осјећала страх, с

обзиром да IQ није једини предуслов за успјех. Ипак, добила

сам ту привилегију да са још пар другара из школе пођем на

сједницу Менсе. Осјећала сам се као да сам годинама била

изгубљена у непознатој галаксији и коначно стигла на своју

планету. Уколико сматрате да "болујете од шаренила сиве

масе", Менса је право мјесто, не за лијечење, већ за подстицање ове "болести".

- Петровић Дијана: За Менсино тестирање чула сам од професора информатике, али

сам за ову организацију чула и раније и заиста сам се дивила људима који су њени

чланови. Први пут сам се плашила да се пријавим, али сматрам да сваки човјек осјећа

трему оног момента када се процјењује нека његова способност. Када сам добила

резултате, заиста сам се осјећала поносном, јер нисам вјеровала да ћу постати члан ове

организације, а успјела сам! За мене, бити члан Менсе, значи бити дио једног скупа -

скупа једнаких, без икакве разлике на било којој основи. То са собом доноси

задовољство, али и одговорност. Чланство у Менси подстакло ме је да радим више на

себи, јер снови се остварују уколико радиш на њима.

Ако нешто стварно желите, оствариће вам се. Увијек

дајте све од себе и покушајте!

Напосљетку, ову прилику искористио бих да позовем

све гимназијалце и друге до којих овај чланак дође, да

ураде тест без имало страха. Нисам заговорник

теорије да је интелигенција све, тако да какав год да је

резултат, он не чини човјека. Човјек је нешто много

више (али му је живот много љепши и лакши са добрим

познанствима које Менса пружа).

Приредио: Ајлан Зајмовић



Наш град се може похвалити изванредним

културним и књижевним манифестацијама.

Једна таква је и фестивал фантастичне

књижевности, Рефестикон. На питања је

одговарао лично Драгић Рабреновић и дао

нам је кратак опис фестивала, упутивши

нас да се окренемо читању и писању, а што

је најбоље од свега, позвао нас на сарадњу!

Овим путем му се и захваљујемо!

Преносимо у цјелости одговоре и

обраћање господина Драгића

Рабреновића.

Поштовани Радивоје, драги гимназијалци,

веома ми је драго што постоје млади људи који су креативни и заинтересовани за

новинарство и књижевност. У потпуности подржавам идеју школских новина и

можда у наредном периоду можемо да направимо сарадњу да неке од ученика чији су

радови објављени (поезија или проза), укључимо и у промотивне активности

фестивала.

Оно што ми пада на памет јесте и сарадња на порталу www.refesticon.com, ако има

заинтересованих ученика. Иначе, идеја коју настојимо помоћу фестивала да

спроведемо, јесте подршка младим ствараоцима, афирмација умјетника из Бијелог

Поља и Црне Горе. Између осталог је важно истаћи да је и нама ваша подршка

значајна и да овакви фестивали постоје, опстају и остају младим ентузијастима.

Наиме, прва европска конвенција фантастике одржана је још 1972. године у Трсту и

од тада се сваке године одржава у другој држави. Ми смо поносни на чињеницу да је

РЕФЕСТИКОН члан Европског удружења научне фантастике, као једини фестивал

из Црне Горе и да равноправно учествујемо у одлукама на европском нивоу.

Због тога упућујемо позив свим младим ствараоцима да нам се придруже, како би и

садржаји које имамо у Бијелом Пољу били квалитетнији и како би имали оне

програме који интересују наше младе суграђане.

Драги читаоци, редакција Гимназијалца је имала част да угости

у свом малом литералном кутку, директора Радија Бијело

Поље, господина Драгића Рабреновића.

http://www.refesticon.com/



1. Зашто треба читати и наравно, према вашем мишљењу, зашто је добро писати

и стварати?

Увијек је добро читати. Најбоље је ако је то квалитетна књижевност, али млади

могу да читају и стрипове, забавне или мотивационе садржаје. Читање оплемењује,

едукује, проширује видике, ангажује машту и отвара нове свјетове. Због тога је

неопходно да и данас, за вријеме доминације визуелних медија, у ери интернета и

екрана на додир, имамо комуникацију са књигом.

Са друге стране, нијесу сви љубитељи читања опредијељени да буду писци. Али,

уколико се примијети потенцијал и склоност према поезији или прози, добро је да се

млади људи посвете том умјетничком изразу како би исказали емоције, запажања,

мисли.

Било који вид стваралаштва је значајан за човјека јер се тако разликујемо од осталих

животиња. Уосталом, шта је човјек до homo ludens, биће које се игра. Та игра и

креација треба да су увијек присутни.

2. Да ли у овој новонасталој ситуацији управо фантастика може бити пут из

безизлазне досаде и монотоније коју свијет намеће, ако је већ у свијету књиге,

како знамо, љепше?

Ако је у свијету књиге љепше, него што је то свијет који смо створили и у коме

живимо, онда је фантастика прави пут. У свијету фантазије, маште, имагинације,

нема досаде и монотоније.

Књижевна фантастика нам је понудила хилљаде свјетова, од Жил Верновог, преко

Толкиновог, до онога који је створио Џорж Р. Р. Мартин. Познато је да су у

књижевности деценијама уназад најављени изуми које данас користимо, попут

мобилних телефона, летилица, подморница. Руски књижевник Одојевски је још 1835.

године писао о интернету, контроли временских прилика и свемирским путовањима у

футуристичком роману ,,4338. година: Петрербуршка писма“. Такође, у дјелима

фантастике су давно описани различити политички системи и друштвена уређења,

почев од Ратова звијезда, до оних у којима смо сви под контролом, попут Орвеловог

романа ,, 1984“. Да не говоримо о темама као што су вируси, путовање кроз вријеме,

сингуларитет, клонирање, нано технологије и другим са којима се већ сусрећемо или

нас очекују у будућности.



3. Шта бисте још поручили гимназијалцима када је ријеч о фестивалу

фантастичне књижевности како би они који можда нијесу имали прилике да

прочитају неку књигу у издању истог, схватили о чему се заправо ради?

Гимназијалцима и свим младим људима у нашем граду препоручујем специјализовани

веб портал www.refesticon.com посвећен књижевности, филму, стрипу, видео играма.

Дакле, свему што има везе са фантастиком. Ту могу сазнати новости из Црне Горе,

региона и свијета, пронаћи разговоре са истакнутим књижевницима, али и

електронска издања фестивалских збирки. Када се упознају са оним што радимо од

2013. године, сигуран сам да ће их заинтересовати да буду дио фестивала.

Наиме, Регионални фестивал фантастичне књижевности, РЕФЕСТИКОН, је први и

једини ове врсте у Црној Гори. Са партнерима из Србије, Босне и Херцеговине,

Хрватске, Словеније и Македоније, формирали смо мрежу фестивала и конвенција

фантастике. Наш циљ је допринос очувању културне баштине кроз теме које се могу

обрађивати у књижевности. Настојимо да упознамо регион са нашим истакнутим

писцима и истовремено афирмишемо нове ауторе. Програми које током фестивала

грађани могу да виде, осим књижевних, имају и садржаје из ликовне и музичке

умјетности, едукативне радионице, округле столове и обиласке културно-

историјских знаменитости.

А да би се млади заинтересовали да прочитају неку од објављених збирки издвојићемо

чињеницу да су у њима објављене приче најпознатијих аутора из цијелог региона, да

су теме увијек повезане са Црном Гором, да су у питању подџанрови научне

фантастике или епске фантастике, фантазија и хорора, са главним ликовима који су

смјештени у прошлост, садашњост или будућност.

4. Да ли мислите да у нашем граду постоји неки нови Ратковић, неко ко ће

успјети да своје име упише у сами врх наше књижевности или се ми ипак

налазимо у извјесном ,,Невидбогу”?

Дубоко сам увјерен у то да је Бијело Поље специфична средина која има таленте у

многим областима, па тако и у књижевности. Само је потребно да им се обезбједе

услови за развој тих предиспозиција и успјех. Због тога смо и покренули фестивал

како би ова средина изњедрила што више успјешних стваралаца. Поносни смо на то

да већ у седам збирки имамо приче од 27 аутора из Црне Горе, а да смо у првој збирци

за ученике симболичног назива ,, Змајеви долазе“; објавили 40 одличних прича. Због

тога све ово и радимо како би се млади укључили, подстакли да стварају, јер смо

увјерени да се и међу онима који ће прочитати овај текст крије писац по коме ће бар

једну улицу назвати његовим именом.

http://www.refesticon.com/



5. Човјек који пише добро, не пише како се пише, већ како он пише? Лежи ли

можда у томе тајна фантастичне књижевности?

Његош пише: ,, Тајна чојку, човјек је највиша“. Ту се крије и тајна умјетности, па и

фантастичне књижевности. Сваки човјек има своје виђење, стил, и начин

изражавања. Такође, сваки човјек крије тајну о којој може настити и прича.

Потребно је докучити тај микрокосмос и одгонетнути бар дјелић и из тог

фрагмента створити комплетну слику. Међутим, прије свега је неопходно учити

како се пише, да би се постигла оригиналност и писало добро. Када аутор добро

пише, да то задовољава стандарде књижевности, онда може да се поиграва и

надахнуће искористи за дјело које ће имати елементе фантастике.

6. Свјесни смо да данас више људи пише него што донекле чита, стога нас

интересује шта мислите о књижевности 21. вијека, и наравно коју бисте поруку

упутили младим писцима?

Професор Зоран Живковић, тренутно најпревођенији писац у Србији, добитник

свјетске награде за фантастичну књижевност и наше награде Златни змај, има

обичај да каже да се писац не постаје прије педесете године, и додаје да би постали

писац неопходно је што више читати, посебно класике попут Достојевског. Иако ја

не бих ограничавао године, сложио бих се са тим да је неопходно читање, без обзира

колико имате талента или вам се чини да га имате. Свједоци смо да се многе навике

мијењају, те да неке рутине нијесу исте код свих генерација, али ипак је већи број

оних који заиста читају, било да је ријеч о штампаном или online формату. Немогуће

је без тренинга да постанете Роналдо или Ђоковић, такав је случај и ако не читамо

истакнуте књижевнике. Као тренинг ученицима средњих школа, савјетујем да

прочитају неко од фестивалских издања доступно на поменутом сајту, а након тога

и да напишу причу на тему Илирске легенде и учествују у нашем конкурсу јер је

продужен рок до даљњег због тренутне ситуације. Можда тако створе причу која

ће бити објављена и тако добију нови подстрек да се и у будућности баве писањем.




БЕЗ ТРАДИЦИЈЕ НЕМА НИ КУЛТУРЕ

Наша је школа полако постала препознатљива и по квалитетним културно –

умјетничким дешавањима, Гимназијалци су положили испите који су носили

највише могуће вриједности наше културе,у следећем тексту можете прочитати

интервју са нашим истакнутим гимназијалцима!

Традиција је дијамант непроцјењиве вриједности једне земље као што је и љубав која

се гаји према њој.

Гимназија већ годинама његује ту посебну врсту љубави која се преноси са генерације

на генерацију, спашава од заборава праве вриједности које представљају свјетлост у

мраку пролазних новитета. Кроз богат фолклор, игру и гусларске пјесме, наша земља

је утиснула снажан печат у историју европске, али и свјетске умјетности. О чувању

традиције и њеном ширем значају, рећи ће нам наши ученици: Катарина Марковић,

Андреа Радовић, Томица Војиновић и Матија Ракоњац.

1. Како схватате одговорност његовања традиције? Да ли је то позив,

обавеза, љубав или сте све објединили?

- Катарина: Поред тога што сви имамо

обавезу да будемо одговорни чланови друштва,

такође имамо свету дужност да његујемо и

чувамо нашу традицију. Било чиме да се у

животу бавимо, морамо то чинити с љубављу. У

обавези смо да то радимо крајње одговорно и

професионално, што значи да је то једна

нераскидива цјелина која по својој природи

увијек има одређену везу са традицијом.

Уосталом, наша прва сазнања стичемо од својих

родитеља, као што су они од својих. И тако, с

кољена на кољено, традиција чини нераскидиву

нит између прошлости, садашњости и

будућности.



- Андреа: Његовање традиције, за мене

прије свега фолклорних игара, свакако јесте

једна велика одговорност. То је нешто што

мора да се његује и оваплоћује како би

опстало. Прије свега, на првом мјесту бих то

поистовијетила са љубављу. Вјерујем да

сваки играч који истински воли то што ради,

што игра, да има један невјероватан осјећај,

поготово када то касније изнесе на концерту.

Фолклор је нешто што доста људи може да

представи, али не може да доживи уколико

нема искрену емоцију према истом.

- Томица: Традиција као комплексан

мозаик повлачи за собом мноштво знања,

обичаја, начина понашања, историје,

културе... Захтијева велику посвећеност,

његовање и одговорност. Добро сте рекли, ја

сам објединио ове три компоненте јер су све

три повезане и једна без друге не би могла

функционисати.

- Матија: Његовање традиције је пут

који смо ми као фолклораши изабрали, још

првог дана када смо се одлучили да упловимо

у воде фолклора. Наравно, да нема љубави

према томе што ми радимо, не би ни уживали,

а ми заиста волимо фолклор.

2. На који начин традиција пркоси

времену и да ли се тај исти дух осјећа у

народу?

- Катарина: У данашњем времену

високе технологије и модерних схватања,

праве и истинске вриједности које се темеље

на традицији и историји, једва одолијевају

изазовима савременог доба. Али, како наш народ каже: ,,Што те не убије, то те ојача’’.

Тако и наше цјелокупно културно и историјско наслеђе пркосно одолијева изазовима

новог времена. Тај дух се осјећа у нашем народу, јер ипак, има и нас који се никада

нећемо одрећи своје традиције, коју ћемо чувати од заборава.



- Андреа: Пркоси својим очувањем, гајењем, преношењем с кољена на кољено,

оснивањем културно умјетничких друштава која трају годинама попут нашег КУД-а

“Текстилац”, које је основано 12. јуна 1964. године, а које броји више од 300 чланова.

Сматрам да се тај дух осјећа у народу, али не довољно. Многима фолклор није близак

и не доживљавају га као нешто што се треба чувати, али мислим да један дио нас који

настоји да га очува, у великој мјери успијева у томе, иако би то могло још много више.

Јер је фолклор право мјесто гдје можемо научити, не само о култури у својој држави,

већ и у другим државама и о другим народима и културама.

- Томица: Пјесник каже: ,,Дух се не да у ланце везати", што кристално јасно

говори о моћи опстанка традиције кроз вријеме. Последњих деценија, тај дух све више

васкрсава у народу, што ме јако радује.

- Матија: Јасно је да живимо у јако чудном

времену гдје многи покушавају да се одрекну

свега традиционалног и држе се неких савремених

стандарда. Али, са друге стране смо ми, заједно са

људима који желе да се наша традиција што дуже

задржи, да и будуће генерације осјете ту дужност

очувања традиције. О томе како традиција пркоси

времену, највише нам говори то да када било гдје

у свијету долази неки важан државни пријатељ,

дочекују га управо људи у традиционалној ношњи

те земље.

3. Томице, бити гуслар је веома захтјеван

посао. Можеш ли нам укратко рећи о свом почетку и шта те је највише

подстакло да се вежеш за овај древни инструмент?

- Томица: Као и сваки почетак, и овај са гуслама тражио је огромну

посвећеност и рад. Љубав према гуслама у мени је пробудио грандиозни Његош са

стиховима: ,,Ђе се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи", и то узимам као

почетак свог пријатељства са овим древним инструментом.



4. Себе сте дали да прошлост сачувате, садашњост уљепшавате - садашњост

живите, а како себе видите у будућности?

-Катарина: На ово питање ћу вам

одговорити кроз лични примјер. Од своје

пете године сам члан КУД-а ,,Текстилац’’.

Кроз ово друштво чувамо један добар дио

свог културног наслеђа од заборава. На тај

начин уљепшавамо своју младост и живот

чинимо испуњеним правим вриједностима.

Има ли љепшег тренутка у животу од онога

када у црногорској ношњи широм свијета

изазивате нескривено дивљење? То је у

ствари најљепши дар прошлости који нам

уљепшава садашњост. Себе у будућности

видим као остварену личност на свим

животним пољима. Да бих то постигла,

увијек ћу имати на уму да морам чувати све

оне вриједности које проистичу из наше

богате традиције. У нашем друштву имамо

низ динамичних и занимљивих

кореографија са прелијепим ношњама које

су некако срасле са мном и у свакој се

осјећам прелијепо. Имам ту част да играм

соло тачку у

врањској

свити као и у

банатским

мотивима.

- Андреа: Свако наше путовање, сваки доживљај

са концерта , свака проба, све је то другачије,

непоновљиво, и све са собом носи другачију и љепшу

причу. Због свега тога, вјерујем да ћу и у будућности,

поред завршеног факултета наравно, наставити да се

бавим фолклором гдје год да ме живот однесе. Наравно,

најљепше успомене ће ме увијек везати за Културно-

умјетничко друштво “Текстилац”, у којем играм већ 9

година, у којем сам научила прве кораке, стекла праве

пријатеље и велику љубав.



- Томица: Како је прошлост темељ будућности, тако ћу и ја покушати да

наставим и одржим нит која повезује два времена.

- Матија: Ако бисмо баш морали да кажемо да смо себе дали да прошлост

сачувамо, онда нек се то гледа као на својевољно ,,жртвовање”. Јер, ко једном обуче

ношњу, једноставно жели да је не скида. Самим тим, ја лично видим себе као некога

ко ће се и када не буде могао да игра, борити да сачува традицију. Мислим да ћу бити

неко ко ће своју дјецу учити прве кораке, причати о ношњи, наступима, пјесми, игри и

свему везаном за фолклор.

5. Знамо и вјерујемо да је све потекло од љубави и дружења, тако и јесте

најлепше, у ком смислу се љубав враћа и колико пријатељства трају?

- Катарина: Да нема љубави не би ни свијета било. Живот не би имао смисла.

Да би било љубави, мора бити дружења. Сама ријеч ”пријатељство” има своју велику

тежину, свакако позитивну. Зашто волим КУД ,,Текстилац’’? Зато што сам ту стекла

праве пријатеље, научила бити човјек без скривених намјера и личне користи.

Научила сам и да цијеним своју традицију и културу и да је преносим другим земљама

широм свијета. Свака турнеја је била специфична са пуно лијепих успомена,

доживљаја, дружења и тешко је било коју издвојити као најбољу. Свака је имала своју

причу. Порука за вас: Будите весели и широког

срца. Играјте, пјевајте, волите се и чувајте нашу

традицију!

- Андреа: Љубав се враћа у најљепшем

могућем смислу. Када после много проба све то

изнесемо на концерту, пред препуном салом, уз

громогласан аплауз, то је невјероватан осјећај који се

не може описати. Такође, та иста љубав се враћа и

кроз људе са којима играм, са којима, како сте и сами

рекли, градим пријатељства. Не сумњам да ће нека

трајати и до краја живота, после свега што сам

прошла са тим људима, много концерата на којима

доживимо разна искуства, за која само ми, играчи,

знамо, после много путовања на којима дијелимо буквално све, проживимо најљепше

дане, после много проба, љубави. То је нешто што ћу памтити док сам жива и за чим

ће ми срце увијек ићи.

- Томица: Гусле и епска поезија широкогрудо пружају руке свакоме ко се за

њих заинтересује, дајући при томе ковчег знања, љубави, дружења и пријатељства.

Љубав према епској поезији и гуслама у једном тренутку додирне звијезде, а

пријатељства која се стекну овим путем ријетко када блиједе.

Аутор: Марко Петрић



,,Велики умјетник никада не види ствари онаквима какве јесу. Кад би их видио

таквима, више не би био умјетник."

Те ријечи чувеног сликара Винсента ван Гога

многи ученици у нашој Гимназији

обестињују кроз свој рад. Човјек

сазријевајући схвата да је читав свијет као

галерија пуна слика, симбола, а његов задатак

је да их субјективно проучи. Постоји само

један начин да се човјек избори за свој глас, а

то је управо слободно изражавање. Све оно

што се крије дубоко у људској подсвијести,

умјетник без уздржавања разоткрива до сржи.

Не постоји ниједно важеће логично

објашњење зашто и како се то ради.

Једноставно, емоционална интелигенција надјачава

логику, а и стварност.

Питали смо за мишљење наше талентоване ученике

- Ивану Шпањевић и Ермина Меховића.

Шта је за вас умјетност и шта је потребно да

будете умјетник?

- Ивана: Па, знате како кажу, умјетник се

не постаје, већ се као такав рађа. Донекле се

слажем с овом реченицом, иако се с умјетником у

себи човјек може упознати и касније. То је нешто

што осјећамо и носимо са собом, баш као и знање

које нам се не може одузети. За умјетност је

потребан само осјећај да ту гдје јесте и томе што радите - једноставно припадате.

Наравно, и да дате максимум од себе у оно што волите и што вас испуњава и чувате

дијете у себи. Јер, свако дијете је чиста, умјетничка душа, али је мало оних који

његују ту особину и онда када одрасту. За умјетност не бих могла дати тачну

дефиницију. У то убрајам све што ме испуњава и инспирише. Умјетност је саставни

дио живота сваког човјека, само што је ми умјетници проналазимо у свему. Без ње,

свијет би био безличан и “суров”, бавили се директно њоме или не.

УМЈЕТНОСТ ГЛЕДА ДРУГИМ ОЧИМА



(Иванин рад)

- Ермин: За мене умјетност није само знати како сликати, писати или пјевати.

Умјетност значи имати способност преношења приче или поруке кроз умјетничко

дјело и гледати свијет отворених очију. Да би били умјетник, поред талента,

најважније је бити оригиналан.

2. Шта вас обично

инспирише за стварање и да ли

неке баналне ствари могу бити

инспирација?

- Ивана: Као што рекох, умјетност је

оно када инспирацију видите у свему што вас

окружује, било добро или лоше,

оптимистично или ипак не, а посебно ако је

видите у себи самоме. Конкретно, ја посебну

инспирацију проналазим у сопственој самоћи

и мислима, снажним емоцијама које ме

обузму усљед нечега, такође. Јер... човјекова

машта је једино чему се не могу поставити

границе! Свака, чак и банална ствар,

временски услови, природа, човјек и слично,

могу бити инспирација.



- Ермин: За стварање ме инспиришу животни догађаји, некад лијепи а некад

тешки. Наравно да могу. Ја инспирацију добијам гледајући излазак сунца.

3. Како сте први пут открили умјетника у вама и ко вам је био узор?

- Ивана: Па, искрена да

будем, значајног узора нисам

имала. Нисам се упоређивала ни

са ким већ напредовала осврћући

се само на своје раније

резултате. И то је, тврдим,

много боље за вашу психу и

свијест о својој вриједности и

напретку него да свој рад,

посебно ако сте почетник,

упорно упоређујете с људима

који дуго “пливају у тим водама”. Цртање и сликарство, као и музика, моја су

страст од кад памтим, откривена још у вртићу. Са писањем сам почела нешто

касније, почетком средње школе, у четрнаестој години живота, ушавши дубље у

свијет књижевности и поезије.

- Ермин: Умјетника у себи сам открио са четири године када сам и почео да

сликам. Од тетке сам добио платно и боје на поклон и од првог направљеног трага

четкицом осјетио сам љубав према умјетности.



4. Јасно је да умјетност не познаје границе. Да ли се бавите још неким

умјетничким гранама?

- Ивана: Слободно ћу рећи да једна врста умјетности повлачи другу и том

низу нема краја. Као што већ знате, у први план истичем таленат за писање

(посебно поезије), цртање и сликарство јер је то нешто што носим као заштитно

име и радо га представљам људима. А умјетник не би био умјетник да барем једном

није одустао од неке своје замисли, гледајући је као неоствариву. Мало ко зна за мој

таленат за музику, плес и пјевање, јер вјешто се држим по страни већ дуже вријеме

што се тога тиче. Такође, ту спада и позоришна умјетност којом сам се већ раније

“бавила” неко вријеме. Мада, овом приликом могу и тиме да се похвалим као

посебним хобијима. Можда се некад више посветим и томе.

- Ермин: Сликање је касније резултирало присуством на умјетничкој колонији

у Бијелом Пољу и неколико изложених радова. Кроз године, љубав је расла, па сам

заволио филм и фотографију.

5. Поменули смо емоционалну интелигенцију. Шта под тим сматрате и

зашто је то неопходно?



- Ивана: О овој теми бих могла да напишем роман. У свијету у каквом живимо,

мало је људи у којима се она може осјетити, нажалост, а чувамо је и његујемо

управо ми - умјетници. Замислите баладу написану од стране човјека без

емоционалне свијести и душе у себи. Те двије ствари су просто неспојиве.

Емоционална интелигенција је, по мом мишљењу, једнако значајна као и она о којој

стално говоримо, и то не само

у “умјетничким водама”, већ и

генерално посматрајући. То је

из простог разлога, што скоро

ништа на свијету не би имало

своју вриједност када не би

изазивало барем неку емоцију у

човјеку. Не треба заборавити

да човјеком владају и срце и

мозак, и да је више него

неопходно ускладити обоје.

- Ермин: Емоционална интелигенција је способност проналажења и

разумијевања дубоке поруке у дјелу као и у животу. Веома је важно да умјетник има

ову особину како би разумио друга дјела а и сам стварао своја.



6. Како гледате на то како наше друштво тумачи умјетност?

- Ивана: Па, тужно је посматрати једна те иста лица у позориштима,

културним центрима и галеријама. Људи се данас више отимају око мјеста у

кафићима него у културној сали. Него, ако ништа друго, обрадује ме број људи на

сајмовима књига, барем на оним који се организују у већим градовима и државама у

окружењу. Свакако да још увијек има људи које умјетност интересује, али

посматрајући на глобалном нивоу, чињеница је да их је јако мало. То ми је тек било

јасно онда, када сам видјела колико мало људи цијени умјетничка дјела и сматра их

посебно вриједним и јединственим.

- Ермин: Не могу генерализовати, али што богатији и шири приступ имамо

према умјетности, шире и свестраније ће наше тумачење умјетности бити. Па

тако дио нашег друштва има уско, а дио широко тумачење умјетности.

7. На крају, као младе особе, сви би требало да имамо неке своје

звијезде водиље у животу. Имате ли неки мото по којем се водите?

- Ивана: Наравно, као и сваки човјек. У животу се водим тиме да се треба

ослањати само на себе и вјеровати у себе, бити свјестан својих вриједности,

посебности и могућности. За човјека важе само оне границе које сам себи постави, а

своју свијест не требамо спутавати и ограничавати. За крај бих поручила младима

да мисле о овим ријечима и више се посвете себи и грађењу своје личности, јер никад

није касно да себе назовете умјетником. Или једноставно, да схватите да сте по

нечему посебни и другачији од осталих.

- Ермин: Сматрам да појединац најбоље зна свој пут и да не треба у

потпуности слушати друге.

Приредио: Марко Петрић



Шућро Маџгаљ

Шућро Маџгаљ је бивши ученик наше школе и студент пете године Медицинског

факултета у Београду, и то са општим просјеком 10.0. Поред студирања које само по

себи подразумијева велики труд,

рад и одрицање, Шућро се бави и

различитим стварима како на пољу

рекреације, тако и на пољу саме

науке. Пише бројне истраживачке

радове и континуирано се

усавршава. До сада има око десетак

научно-истраживачких радова које

је написао како као коаутор, тако и

као аутор.

Радови су препознати од стране свјетских колегијума који формирају конгрес.

Апстракти су прихваћени, излагани, и котирали су се на високо запаженим мјестима.

Прошле године на Међународном конгресу је са својим радом из хистологије (који се

бави васкуларизацијом ганглиона у уху) био најбољи на сесији, при чему је и добио

адекватну награду. Ради се о немалом броју конгреса на којима учествује како као

активни, тако и као пасивни партиципант. Можда и најзанимљивији рад је онај у коме

се бавио конкретно клиничким предметима, а то је утицај музике или музикотерапије

на лијечење анксиозности код пацијената који су доживјели акутни инфаркт

миокарда. Ту је доказано да се музика тачно у одговарајућим дозама, са различитим

параметрима, негдје синхронизовано са електроенцефалографском активношћу,

имплементира и даје пацијентима заједно са терапијом или чак без ње, што доводи до

значајно бољих резултата.

Послије четврте године у Гимназији, Маџгаљ је био растрзан између науке и

умјетности. Како и сам каже, налазио се на ,,таквој вјетрометини огољен до голе

коже“, морајући да се саставља дио по дио.

,, Никад нисам хтио да упишем медицину. Увијек сам волио и биологију и хемију, али и

са друге стране и књижевност и филозофију. То ме је заиста опсиједало све вријеме

још од основне школе. У основној школи сам ишао на такмичење из биологије које је

развило истраживачку активност и жељу да будем што бољи у тим областима. У

средњој школи сам добио додатну мотивацију од стране професора Томислава

Томовића који је открио сваки мој таленат, односно разрадио и обезбиједио да у

средњој школи на различитим такмичењима освојим различита мјеста. Са друге

стране, омогућио је како мени, тако и мојим другарима, да пођемо на различите

истраживачке кампове дуж Црне Горе гдје смо радили и упознавали се са основама

научно-истраживачког рада. Био сам члан истраживачке станице ,,Петница“, а



онда сам био прво полазник, затим научни сарадник, а сада сам асистент у

фондацији за промоцију науке Прона на Ловћену гдје сам и ментор великог броја

радова.

Са друге стране, професорица Биљана Брауновић и покојна професорица Нада

Павићевић, жене су које су у мени откриле нешто до тада скривено, својим радом и

својом жељом да једном ученику обезбиједе откривање нових хоризоната

књижевности и филозофије, начина размишљања, и до те мјере истанчале душу,

што вјероватно и има реперкусује на моју будућу област којом ћу се бавитии. И то

не неке ургентне, мануелне вјештине, већ више досезање дубоких дијелова људске

психе и душе, што се огледа вјероватно у психијатрији.

Професорица Нада је у средњој школи до те мјере утицала на мене, на мој развитак,

у смислу једне пјесничке настројености, до те мјере инспирисала и мотивисала сваку

моју жељу и потребу на плану рецитације, књижевности, љубави према истој, да

сам јој вјечно захвалан. Кажу да су људи живи све док живе њихова дјела... Мислим

да је професорица Нада толико дјела за свог живота урадила да ће да буде заувијек

жива. ,,Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити“, рекао би велики

Његош. Све што сам био, она је обликовала. И заиста јој хвала до неба!

Постоји једна анегдота. Наиме, на Државном такмичењу из рецитације које је

одржано у Беранама, добио сам прво мјесто гдје је жири био потпуно одушевљен. У

жирију је био редовни професор Факултета драмских умјетности (ФДУ) на Цетињу,

а такође је био у комисији за одабир студената за ФДУ. Питао ме је: „Које ће ти

бити бесједе?“ Није доводио у питање то да ли ћу да упишем ФДУ, јер је знао

(мислио) да хоћу. Та умјетност затрује крв, а од “дасака које живот значе“ јако се

тешко одвојити. И то ме је баш дислоцирало. Искочио сам из зглоба и био у

потпуности занесен идејом да будем глумац и да упишем ФДУ. Али, сада када знам

шта је медицина, ни у једном моменту се нисам покајао.

На питање који је најбољи савјет који може да да, Маџгаљ одоговара:

Не знам ни да ли би најбољи виртуоз могао да да савјет који би сви прихватили. С

тим у вези, јако је тешко говорити о томе. Тематика је јако комплексна и ако бих

вам рекао да је неопходно одржавање континуирног залагања, труда, рада,

дисциплине, зноја, крви, то је заиста неопходно. Моја порука свима је да одржавају

континуитет себе, да кад заволе нешто, раде то пасионирано, препуни страсти,

занесењачки, да живе за то што раде, јер управо та страст је нешто што човјека у

сваком тренутку враћа са пута са ког је скренуо у било којој области. Латинска

пословица каже: ,,Sciencia passio est ; наука је страст“. Управо ту страст могу да

препоручим свима, не само у науци, него у свакој области. Уколико је неко

страствено заинтересован за област којом се бави, нема бојазни од неуспјеха.

Припремила: Самира Сијарић



Интервју о корона вирусу са ученицима III-5 одјељења

И тако је почела 2020. година. Били смо убијеђени да је то наша година. Неки су рекли

да ће у 2020. отићи на путовање, обићи пола свијета, поћи и на концерт омиљеног

бенда, смршати, више шетати и дане проводити вани... Али ипак, 2020. је имала неке

другачије планове за нас.

Код куће смо. У ситуацији нама потпуно непознатој. Навике које смо имали морали

смо да мијењамо, планове смо промијенили и прилагодили се новонасталој ситуацији.

Свакодневно путем медија добијамо податке о броју новообољелих, оних у тешком

стању, преминулих, како у нашој држави, тако и у свијету. Оно што је најбитније јесте

да не дозволимо да нам се дан сведе на слушање дневника, на јело, спавање и

песимизам. И тачно је, одлазак на посао смо замијенили радом од куће, шетње парком

смо замијенили шетњом од кревета до фрижидера, школске клупе замијенили смо

телефонима, таблетима и компјутерима. Изласке са друштвом порукама и видео

позивима. Али, није све тако црно. Најбитније је да останемо здрави и вријеме којим

располажемо, искористимо на најбољи могући начин.

С обзиром на то да је школа затворена и да немамо прилику да водимо дуге разговоре,

онако одјељенски, како смо навикли, дошла сам на идеју да одрадим интервју са више

ученика из одјељења. Говорили су о томе како проводе дане у карантину, давали идеје

како да паметно искористимо вријеме и послали поруке осталим људима!

У интервјуу су учествовали: Елдина Пућурица, Ђорђе Бошковић, Ања Ракочевић,

Марко Кљајевић, Ивана Сошић, Владан Цмиљанић, Мелиса Баховић, Благоје

Ковијанић, Минела Пућурица и Милисав Перошевић.

Ево како су они одговорили на питања...

1. Колико се ваш начин живота током карантина разликује од оног обичног,

какав сте раније водили?

Благоје: Мој начин живота у карантину се у суштини и не разликује много од оног

какав иначе водим. Доста времена проводим код куће, излазим вани и шетам. Све то

радим и сада, тако да ми тренутна ситуација не представља посебан проблем.

Ања: Живим на селу, па се нису десиле неке велике промјене. Излазим, дуге шетње ми

пријају, поготово сада када је вријеме прелијепо. Више времена проводим са

породицом и сада сам више укључена у обављање послова везаних за домаћинство, с

обзиром да имам више слободног времена.



2. Опишите ми како изгледа један ваш дан

Ђорђе: Не устајем ни превише рано, а ни касно. Обично од 10, па наредних пар сати

проведем испред ТВ-а с обзиром на то да су нам тада предавања, која се трудим да

не пропустим. Након тога имам доста слободног времена. Наравно, ако нисмо

затрпани домаћим задацима, а то се дешава често. Обично играм игрице након

''школе''а онда изађем напоље и шетам. И тако до 3,када је ручак. После ручка често

играмо породично неке игре као што су,, Не љути се човече'' или' ,,Фирцик''. Ако је

лијепо вријеме, искористим прилику да још једном изађем напоље прије 7, када почиње

забрана кретања. Након вечере, гледамо ТВ. Волим да гледам серију ,,How I met your

mother'', па ако не знате шта да гледате, ето једног предлога. Након серије обично

играм игрице са друштвом после чега долази вријеме за спавање.

Милисав: Па у суштини, дан као и сви други.

Устанем, бацим поглед на предавања, завршавам

домаће задатке, ако их има. А има их стално.

Изађем вани, прошетам. Вратим се, играм игрице

или узмем нешто да читам. Већ годинама

тренирам, па и сада током изолације свакодневно

проведем по 2 сата тренирајући. Након тога

одмарам уз неки добар филм или књигу.

3. Да ли сте почели да се бавите неким

новим хобијем?

Елдина: Имам један хоби који је због свакодневних обавеза био доста запостављен и

којем нијесам имала довољно времена да се посветим, због брзог начина живота

каквим сви ми живиимо. Иако ситуација у којој се налазимо није уопште лијепа

захвална сам јој из једног разлога, а то је да сам се поново вратила цртању.

Минела: Ових дана имам више времена за цртање а и коначно могу да водим бригу о

цвијећу у којем просто уживам.

4. О чему размишљате ових дана?

Ивана: Ових дана имам више времена и да се посветим својим мислима и прављењу

планова за живот након карантина. Мада ме често муче и мисли о тренутној

ситуацији, о људима који су болесни и о томе колико ће све ово трајати.

Минела: Обично дан проведем размишљајући о томе шта ми је још остало да

завршим и како да распоредим вријеме за све обавезе. Мотају ми се и мисли о



тренутној ситуацији и о томе како је све могло бити, али нажалост, због пандемије,

није.

Мелиса: Могу да кажем да ме муче мисли да вријеме пролази превише брзо.

Поготово кад помислим како смо сада матуранти, како ускоро завршавамо средњу

школу и постајемо пунољетни. Практично, дјетињство се ближи крају а замјењује

га хрпа обавеза и одговорности. И јако ми је жао када помислим да ћу са својим

пријатељима дијелити клупе још само годину дана.

Владан: Па највише размишљам о тренутној ситуацији и о томе како једва чекам

да прође јер желим да се врати мој претходни начин живота.

5. Шта вам представља највећи проблем током карантина и шта вам

највише недостаје?

Владан: Највећи проблем ми представља затварање кафића, јер под хитно морам

да попијем кафу.

Ђорђе: Највећи проблем ми представља то што не можемо да играмо баскет, а то

смо стално радили прије или послије школе, у зависности од тога која смо смјена. То

је нешто што ми највише недостаје. А осим тога, недостаје ми ''Boss'', јер смо ту

стално излазили и окупљали се.

Елдина: Недостаје ми школа и људи. Постоји много људи

које једва чекам да видим.

Милисав: Највећи проблем ми представља то што не могу

да изађем са својим друштвом! Недостају ми ти дани.

Марко: Тренирам кошарку већ 8 година, без прекида и

посебно ми је тешко пало што сада немам тренинге као ни

утакмице. А кошарка је саставни дио мог живота.

6. Да ли затворени простор утиче на то да осјећате

нервозу или досаду и како рјешавате те проблеме?

Елдина: Карантин јако утиче на моје расположење. Поготово када сам сама са

својим мислима и када почињем у глави да смишљам сценарио за неки догађај, обично

и не баш лијеп, за који је вјероватноћа 99% да се неће остварити. Али ме те мисли

ипак муче јер нема нико да прекине моје размишљање у том тренутку. А и иначе сам

особа која не воли да буде сама и воли да се налази у већој групи људи које воли. Тако

да ми људи заправо највише недостају. Најчешће, проблем са нервозом рјешавам

тако што позовем другарицу.



Ђорђе: Па обично нисам нервозан, али ако дође до тога, почнем да радим вјежбе и

нервоза одмах прође.

Владан: Те проблеме рјешавам шетњом.

Ања: Обично укључим музику, она ме увијек орасположи. А неријетко и направим

концерт у својој соби. Без публике, наравно.

Марко: Такве проблеме рјешавам тренингом. А и ових дана имам сасвим довољно

времена за читање, које јако волим. На тај начин се опустим и уживам.

7. Које су то пјесме које вас увијек орасположе и

које бисте препоручили и другим људима да их

послушају?

Ђорђе: Постоји много таквих пјесама. Неке одњих су:

THCF -,,Немам ал' кидам'' и такође њихова ,,Не брини''.

Затим ЈНА – ,,Немој бринути за нас“, Еминем- ,,Till i

collapse“, као и ,,Venom“.

Милисав: Дефинитивно, Тоше Проески- ,,Ледена“.

Марко: SALES - ,,Chinese New Year“ , Drejk- ,,Toosie

Slide“.

Ивана: Галија- ,,Котор“.

Ања: Лексингтон - ,,Дођи ове ноћи“.

8. С обзиром на то да не знамо још колико ће

трајати изолација и да сада све више читамо

књиге, гледамо филмове и серије, какви су ваши

предлози за исте?

Марко: Што се тиче књиге, то би била ,,Нико и

ништа у Паризу и Лондону'', филм

,,Parasite '' и серија ''La casa de papel''.

Ђорђе: Филм,,Spenseer Confidental'', серија

,,La casa de papel'' и књига ,,Љубав у доба

кокаина''.

Елдина: Тих препорука имам баш доста. Од

серија бих издвојила: ,,Elite'', ,,Money Heist'' ,



,,Prision Break'' , ,,4 blocks''. А од филмова: ,,The Notebok, Me before you''. Провјерено су

добри! Погледајте!

Милисав: Филм ,,Step up''. Добар је јако!

9. Шта ћете прво урадити када се заврши карантин и када се вратимо

нормалном животу?

Ђорђе: Дефинитивно ћу прво отићи на баскет!

Марко: Отићи ћу на тренинг!

Елдина: Састати се са људима које нијесам дуго видјела!

Благоје: Ићи са Ђорђем на баскет!

Милисав: Отићи на путовање!

10. Коју бисте поруку послали осталим људима?

Мелиса: Да бисмо помогли људима око нас а и себи, најбитније је да останемо код

куће и да се стрпимо! Није лоше бити код куће, са породицом, вјерујте ми. Сада

имамо прилику да помогнемо свима које волимо, зато учинимо то! Останимо код

куће!

Марко: Вријеме у карантину проведите на што бољи начин. Ово је право вријеме да

урадимо све оне ствари за које раније нијесмо имали времена!

Милисав: Стрпимо се још мало и проводимо што више времена са породицом!



Ивана: Останимо код куће!

Порука је јасна! Као што све у животу пролази, проћи ће и ово! Доћи ће бољи дани а

из свега овога ћемо изаћи бољи, јачи, са више знања, више прочитаних књига и оно

најбитније, научићемо да цијенимо здравље и слободу! Свима нам је тешко и сви са

нестрпљењем чекамо повратак у нормалан живот и поновни сусрет са нама драгим

особама. Ипак, на нама је да ове дане што боље искористимо.

И ми, ученици трећег разреда Гимназије ,,Милоје Добрашиновић'', са нестрпљењем

чекамо тај дан, када ћемо се сви поново видјети, дијелити школске клупе и држати

оловке у руци. Када ћемо поново функционисати као

једно, као породица. Да дијелимо све бриге а да нам

највећа поново буде писмени из математике. И

обећавамо једни другима, све пропуштено

надокнадићемо дугим загрљајима и пољупцима када

се видимо! Још само мало...

Аутор : Милица Шарчевић

Елдина: Никада нијесмо проводили више времена са

породицом, зато искористимо то и правимо

успомене!Ово је идеално вријеме да се посветимо

својим најмилијима али и себи и неким својим

интересовањима!

Ања: Имамо прилику да усавршимо себе, зато

урадимо то!

Владан: Будимо прије свега позитивни!

Благоје: Одржавајмо контакт са свима које волимо!

Минела: Ништа не траје заувијек!

Ђорђе: Биће боље!



Наша образовна установа

школовала је и изњедрила читаву

плејаду успјешних и културних

радника од којих су многи постали

научници, књижевници, публицисти,

стручњаци разних профила из области

друштвених и фундаменталних наука.

Кораци су индивидуални за сваког ко

корача на путу до успјеха и за сваког

су потпуно другачији. Оно што доноси

успјех једнима не мора нужно и

другима. Оно што је универзално јесте

воља која представља покретач и мотор

цјелокупног механизма успјеха.

За Гимназијалац, о успјеху и начину на

који су дошли до истог, говорили су

нам бивши ученици - Имелда Хот,

Едина Хот и Амар Спахић. Али, не

очекујте да вам открију формулу истог,

јер до ње свако долази користећи своје

варијабле и корачајући својим путем.

1. Можете ли да нам кажете нешто о области Вашег рада?

- Амар: Бавим се софтверским инжењерством. Тренутно сам запослен у једној

америчкој компанији која своје филијале има на чак 4 различита континента, а ужа

специјалност ми је Intelligent Documet Proccesing, тј. извлачење информација од

интереса из паприних или електронских докумената, посредством најсавременијих

метода вјештачке интелигенције. Да мало приближим вашим читаоцима, ради се о

ексктракцији података са слика, скенираних текстова или већ постојећих

електронских облика, уз препознавање штампаног или руком писаног текста, баркод-

ова, слика и осталих графичких елемената, те анализирању и обогаћивању истих

примјеном одређених бизнис правила.

- Едина: Ја сам се до прије 2 године бавила академским истраживањем, у којем сам

била скоро 10 година. Онда сам почела да радим као медицински консултант за

фармацеутске компаније, у једној компанији за здравство. Ту сам задужена за

кардиоваскуларне и онколошке терапије (имунотерапије) за неколико специфичних

болести.

- Имелда: Моје специјализације су синтетичка и органска хемија. Током докторских

студија сам истраживала нове методе за формирање C-N веза кроз нитренијумске

интермедијере (азотне јоне од 6 валенцних електрона). Моји радови су фокусирани на

синтезу алкалоидних производа који имају примијену у развоју медицине и

технологије.

УСПЈЕХ БИВШИХ ГИМНАЗИЈАЛАЦА



2. Шта Вас је заинтересесовало за ову област ?

- Амар: Интересовање да се бавим овим позивом први је пробудио Ваш и мој бивши

професор информатике, Никола Пајевић, на часовима Алгоритама и програмирања.

Како сам одувијек волио рачунаре, идеја да почнем писати програмски код ми се

учинила изузетно примамљивом. Уз помоћ професора, почео сам да развијам неке

једноставне апликације и просто се заљубио у овај позив. Након средње школе,

стручно усавршавање сам наставио и завршио на Природно - математичком

факултету у Подгорици, гдје сам стекао неопходне вјештине да конкуришем за посао

у престижним домаћим, регионалним, па чак и европским и свјетским компанијама.

- Едина: То да сам могла да имам директан imapct на побољшање здравља (и

здравства) кроз мој нови рад. Док сам у академији морала да чекам по 4-5 година док

добијем резултат који је могао да буде објављен и има неког ефекта за даље студије

или људско здравље, сад ствари које радим имају заиста видиљив резултат скоро

одмах.

- Имелда: Ја сам сваког љета током основних студија радила праксе у одјељењима

хемије у Iowa State Univerty и Pennsylvania State Univeristy гдје сам учила хемијску

праксу од доктора и пост-дипломских студената. У њиховим истраживачким

групама сам тада научила пуно хемијских техника и рада на лабараторијским

инструментима, и тада сам почела да се интересујем и мотивишем за хемију.

Љетњи одмори су за мене били радна полугођа током којих сам радила као асистент

у тим лабораторијама и научила о разним областима истраживања (не само хемију).

Највише сам уживала у раду синтеза органских једињења. Током основних студија

сам се упознала са системом пост-дипломских истраживања (докторских студија) и

мотивисала се да наставим докторске студије у хемији.

3. Шта Вас узбуђује у Вашем раду ?

- Амар: Посебну чар овом позиву даје чињеница да ниједан радни дан не личи на неки

од претходних. Сваког дана се раде иновативне ствари, рјешавају нови занимљиви

проблеми и математичко-логичке "загонетке". Зато многи од нас који се бавимо

софтверским инжењерством у овом или оном облику и не виде овај позив као посао у

строгом смислу те ријечи, већ, усудићу се рећи - и као хоби или забаву.

- Едина: Сазнања о томе шта је тренутно најактуелније што се тиче успјешних

истраживања у одређеним областима за болести којима се ја бавим. Чест рад са

докторима који су врхунски стручњаци у свом пољу, и то на глобалном нивоу. Од њих

учим пуно и увијек је интересантно.



- Имелда: Чињеница је да доста информација које дуго учимо у књигама и знамо на

папиру није детаљно објашњено. Ја имам прилику да, заједно са свим научним

истраживачима (студентима или димпломираним др), допринесем том знању и

радим експерименте, предам информације и теорије које помажу да се наука

прошири и аплицира у разне сврхе технологије и медицине.

4. Шта је највећи фактор који Вам је помогао да будете успјешни ?

- Амар: Па рекао бих жеља и воља за константним усавршавањем, а која је посебно

битна у овој бранши, јер се нове технологије рађају и развијају буквално на дневном

нивоу.

Наравно, ту су и велико одрицање и самокритика које су ме пратиле још од дана када

сам одлучио да се бавим овим позивом.

- Едина: Досљедност и истрајност, јер препреке увијек постоје. То важи како у

приватној тако и у професиоланој области. Мислим да сам до сада прилично доста

морала да прођем сама, и наравно са мојима који су ме увијек подржавали од куће.

- Имелда: Подршка породице и наравно самосталност која се стиче временом и

искуством.

5. Која је била најтежа одлука коју сте морали да донесете на свом путу ка

успјеху ?

- Амар: Не бих рекао да се ради о једној, већ о доношењу низа, некад и не тако

једноставних одлука. Приликом доношења истих, најбитније је имати пред собом

визију сопственог професионалног развоја, те вјеру у своје способности и домете.

- Едина: Успјех је релативан, мислим да ако се прича о каријери коју сам до сад

успјела да правим, најтеже је било донијети одлуку да се не враћам на Институт да

радим даља истраживања, или да не почињем никакав нови рад таквог типа на

другим институтима, кад сам завршила постдокторске. И даље се, наравно, осјећам

научницом у срцу и волим науку, али сва поступања према људима у тој професији,

интернационално, су ме натјерала да се не вратим.

- Имелда: Да наставим пост-дипломске студије у Америци а не у Европи.

6. Који је најбољи савјет који можете дати ?

- Амар: Немојте дозволити да се икада задовољите просјеком и немојте слушати

оне који вам кажу: "Ти то не можеш". Увијек грабите напријед и трудите се да

будете бољи од оних какви сте били јуче.



Настављена дугогодишња традиција

- Едина: Ако се односи на ученике Гимназије, ја бих имала само један савјет: да више

читају! Без обзира да ли су већ страствени читачи, мислим да је данашњи свијет са

друштвеним мрежама веома неправедан према младима, и увијек треба да се

подсјете да би било супер да генерално више читају!

- Имелда: За све студенте који су сада на прекретници између избора шта даље

радити са животом, мој савјет је да изаберу нешто што им се свиђа, да не брину о

успјеху, финансијском или приватном. Уколико неко жели помоћ или више објашњења

поводом процеса уписа и апликација на америчке колеџе, свакако су добродошли да ми

се обрате са питањима.


Познато је да су гимназијалци увијек били жељни знања и да су стечено знање увијек

умјели да искористе на прави начин. Свој таленат и знање сваке године показују и на

разним такмичењима, на којима освајају бројне награде. И ове године, како традиција

налаже, ученици наше школе постигли су задивљујуће резултате на Државном

такмичењу.

Такмичари су, из свих предмета, били подијељени у двије категорије. Прву категорију

чинили су ученици I и II разреда, а другу категорију ученици III и IV разреда. Ова

подјела се једино није односила на географију, гдје су се за награду борили ученици

од I до IV разреда, у истој категорији.

Из географије, Василије Вуковић, ученик III разреда, освојио је прву награду.

У категорији за ученике I и II разреда, награде су бројне:

➢ Амир Колић, ученик II разреда, освојио је друго мјесто на такмичењу из

математике. Амиров ментор била је проф. Споменка Рабреновић;

➢ Матија Павићевић, ученик II разреда, заузео је прво мјесто из физике уз помоћ

свог ментора, проф. Јеве Шћекић;



➢ Игор Поповић, ученик II разреда, освојио је прву награду из историје. Ментор:

Љубинка Ћоровић;

➢ Томица Војиновић, такође ученик II разреда, освојио је друго мјесто на

такмичењу из историје, а ментор му је такође била проф. Љубинка Ћоровић;

➢ Ана Ковачевић, ученица II разреда, освојила је другу награду на такмичењу из

руског језика уз велики труд и помоћ менторке, проф. Бојане Бошковић.

И ученици III и IV разреда су показали велики успјех на истом такмичењу:

➢ Елена Лопушина, ученица III разреда, освојила је прво мјесто из руског језика

а ментор јој је проф. Бојана Бошковић;

➢ Ајлан Зајмовић, ученик IV разреда, освојио је треће мјесто на такмичењу из

математике а ментор му је проф. Александра Обрадовић;

➢ Амина Ћатовић, ученица IV разреда, освојила је другу награду на такмичењу

из биологије. Ментор: Томислав Томовић, проф.

➢ Алекса Матијашевић, такође ученик IV разреда, на такмичењу из математике,

заузео је четврто мјесто;

➢ Владан Вукић, такође ученик IV разреда, освојио је, на Државном такмичењу

у дебати, трећу награду у појединачној конкуренцији.

➢ Урош Рабреновић, ученик III разреда, на такмичењу из историје, освојио је

четврто мјесто.



Изазов је тек пред њима

Ученици који су се на Државном такмичењу показали као најбољи, остварили су

право учешћа на Међународној олимпијади. Нажалост, олимпијада је, због

новонастале ситуације, одложена до даљњег. Ипак, вјерујемо да ће наши ученици када

се олимпијада буде одржала, бити потпуно спремни и постићи задивљујуће резултате.

На олимпијаду ће ићи:

Приредила:

Милица Шарчевић



Награде из Фонда за таленте

Министарство је и ове године додијелило награде талентованим ученицима.

Критеријум је за све био исти и односио се на успјех у школи, награде на

такмичењима у претходној години, чланство у репрезентацији, освојену награду

на Државном спортском такмичењу, чланство у ученичком парламенту као и

ваннаставне активности! И ове године, слоган је гласио - За одличан пет. И

наравно, на списку награђених ученика, нашли су се, као и увијек, и ученици

наше школе.

Владан Вукић, ученик је IV разреда и један од

награђених ученика. Награда из Фонда за таленте

је признање за његов рад и труд свих претходних

година. Његово интересовање је дебата, кроз коју

је показао способност да аргументовано брани

своје ставове и упусти се у дијалог са онима

другачијег мишљења. Дебата му је донијела и

бројне награде, као што су: четврто мјесто на

Државном такмичењу (школске 2018/2019.), а исте

те године освојио је и четврто мјесто –

индивидуална конкуренција, као и треће мјесто у

квизу ‘’Мислионица’’. Осим тога, ту је и трећа

награда у индивидуалној конкуренцији, на



Међународном такмичењу у Будви ( школске 2019/2020. ). Оно што карактерише

Владана јесте вишестраност, па се упоредо бави и спортом. Члан је одбојкашког клуба

,,Јединство’’ са којим је освојио бројне награде. Осим тога, члан је и школског

одбојкашког тима, који је 2019. године освојио прву награду на Државном такмичењу.

Осим дебате и одбојке, показује велико

интересовање за књижевност и психологију.

Алекса Матијашевић је ученик IV разреда.

Његово интересовање, а уједно и омиљени

предмет у школи, је математика. Љубав према

математици траје годинама. Први пут на

такмичење из математике отишао је као ученик 6.

разреда. Прву награду на Олимпијади знања

освојио је у 7. и 9. разреду (када је имао

максималних 100 бодова). Наставио је да се

такмичи и као ученик Гимназије. У првом разреду

(2017.), на Олимпијади знања, заузео је друго

мјесто. На истом такмичењу, као ученик другог

разреда (2018.), заузео је треће мјесто. Ове године, на Државном такмичењу из

математике, био је четврти. Математика је оно у чему се проналази, па ће, како каже,

уписати факултет који има за основу исту. Поред математике, велики је љубитељ

спорта којим се бави рекреативно. Велики је и Звездин навијач па не пропушта њене

утакмице, а када има прилику, одлази да је подржи са трибина. У слободно вријеме

воли да одгледа неки добар филм или прочита

књигу.

Немања Ћинћур је такође ученик IV разреда.

Програмирање је оно што га интересује, па

планира и да се тиме бави у будућности. Осим

програмирања, гаји велику љубав према спорту.

Члан је одбојкашког клуба ‘’Јединство’’, које му

је донијело мноштво награда. Члан је и школског

одбојкашког тима, који је 2018. године заузео

друго мјесто на Државном такмичењу, а прошле

године су били државни прваци. Ова година им је

донијела побједу на општинском и регионалном

такмичењу, а остварили су и пласман за Државно

такмичење, које није одржано због корона вируса.



Илха Андровић, ученица је III разреда. Ако бисте питали

било кога од њених пријатеља да опишу Илху, они би вам

рекли да је у питању јако вриједна, марљива, одговорна

дјевојка, а прије свега одан пријатељ. Како каже, звијезда

водиља јој је мисао Исака Њутна: Оно што ми знамо је

једна кап, а оно што не знамо је океан. Жеља за знањем и

успјехом довела је Илху до бројних награда. Она је 2019.

године освојила другу награду на Државном такмичењу из

географије и била дио тима који је Црну Гору представљао

на 16. Међународној географској олимпијади,

одржаној у Хонг Конгу. Исте године је са тимом освојила и

прву награду у квизу ‘’Кота +382’’ и отишла на наградно

путовање у Италију.

Како каже, читање поезије јој причињава задовољство, баш као путовања, упознавање

нових мјеста и људи.

За успјех су, како каже Достојевски, потребни дивовски рад и воља, али ја мислим да

је кључна ствар вјера у себе. Захвална сам на награди и потрудићу се да наставим

овим путем. Свако признање представља сатисфикацију за успјех, али и обавезује да

радимо више, казала је Илха.

Ана Ковачевић је ученица I разреда и такође једна од награђених. Много воли језике,

посебно руски, из којег је 2019. године освојила прву награду на Државном

такмичењу. На истом такмичењу је учествовала и ове године и однијела другу награду

у категорији за ученике I и II разреда. Гаји и велику љубав према цртању, па су се

неки њени радови могли видјети на различитим изложбама.



Ајлан Зајмовић је ученик IV разреда. Љубав према

науци, а посебно математици, открио је још у

основној школи. Његов таленат за краљицу науке

(како је он назива), препознала је његова учитељица

и предложила да се пријави за такмичење. На тај

начин, Ајлан је уз помоћ менторке Хидајете Лукач

ушао у свијет такмичења, који му је донио мноштво

награда. Током основне школе освојио је 5 награда,

од чега су три биле прве. Нешто касније, као ученик

наше Гимназије, Ајлан је уз своју професорицу, Зору

Булатовић, заволио хемију, а професорица је у њему

пронашла потенцијал за исту. Тако је, радом са

својом менторком, заузео друго мјесто на

Олимпијади знања. Ни успјех из математике није

ништа мањи. У трећем разреду, уз велики труд и

помоћ од стране професорице Александре

Обрадовић, на Олимпијади знања је био први, а на

Државном такмичењу четврти. Ове године, на Државном такмичењу, заузео је треће

мјесто. Сва та такмичења, осим што су ме квалификовала за добитника награде из

Фонда за теленте, пружила су ми знање које ћу кроз пар мјесеци надограђивати на

факултету. Желио бих да се захвалим свима који су били уз мене све ове године, који

су ми преносили знање, били моја подршка и вјеровали у мој успјех, чак и онда када

сам ја сумњао у то, рекао је Ајлан.

Ајлан је неко ко је преопознат и по многим ваннаставним активностима, члан је

МЕНСЕ и својевртан доказ како наука и умјетност иду заједно. Наиме, у његовом

лику и дјелу већ можемо видјети признатог пјесника нашег времена!

Амина Ћатовић је ученица IV разреда. Како

каже, биологија за њу није само обичан предмет у

школи, већ представља нешто много више од

тога. Она јој даје могућност да стално учи и

открива нешто ново, да напредује, али јој је

донијела и бројне награде како у основној, тако и у

средњој школи. Као ученица првог разреда наше

Гимназије, освојила је прво мјесто на Олимпијади

знања. Затим, на Државном такмичењу 2019.

године, освојила је другу награду и на тај начин

остварила право учешћа на Међународној

олимпијади, одржаној у Мађарској. Ове године,

Амина је освојила другу награду, такође на

Државном такмичењу, и спремала се за пут у

Јапан, гдје је ове године требала бити одржана



Међународна олимпијада. Нажалост, њен пут је отказан због пандемије.

Диван је осјећај када још у основној школи пронађете свој пут и нешто што вас

испуњава. Још тада сам знала да је биологија нешто чиме желим да се бавим у

будућности. Поред свих непроспаваних ноћи и спремања за такмичење, биологија ми

никада није представљала терет, зато што сам радила оно што волим, истакла је

Амина. Осим биологије, сликање је такође нешто што је испуњава и у чему је

подједнако талентована. Тако је прошле године освојила награду на ликовном

конкурсу ‘’Стоп корупцији’’. Највише јој се допада сликарство из постимпресионизма

и омиљени сликар јој је Ван Гог. Поред тога, Амина је ишла у нижу музичку школу

гдје је стекла основно музичко образовање и научила да свира флауту, а опробала се и

у хорском пјевању.

Амир Колић је ученик II разреда. Љубав према

математици и таленат за исту, довели су га до бројних

награда у основној школи. Традиција је настављена и

у средњој школи, па је 2019. године освојио прву

награду на Државном такмичењу из математике, као

и на Олимпијади знања. То му је омогућило учешће

на Балканској математичкој олимпијади, али и на

Међународној. Ове године је на Државном

такмичењу био други, па се спремао за одлазак у

Румунију, гдје се требала одржати Балканска

математичка олимпијада, а нешто касније и

интернационална - у Русији. Поред математике, Амир

се бави и глумом. Играјући у представама, успио је да

остави јак утисак на публику али и да освоји награде,

међу којима је и она за најбољу глумачку бравуру.

Поред свега наведеног, Амир је и делегат Уније средњошколаца за нашу школу и

позван је да са одбором иде на први FYO Kick-off Meeting, који се требао одржати у

Lubеck-у.

Као признање за сав његов рад и труд, добитник је стипендије United World Colleges-а

за интернационалну школу UWC у Мостару, за двије наредне године. Стипендију

добијају само два ученика у Црној Гори. Заслужено, Амир се нашао међу њима!

Поруке које можемо да извучемо из приложеног су бројне. Треба вјеровати у себе,

радити на себи и уложити много труда. Можда све не успије из првог пута, али зато

пробајте поново. Пут до успјеха је трновит, али се сваки рад и труд исплате. То је оно

што Министарство просвјете жели да поручи ученицима, а награда оваквог типа

постаје додатан мотив за рад и успјех!Свако од нас посједује неки таленат. Зато, не

дозволите да он остане скривен или неискоришћен! Дајте све од себе и успјећете!

Можда ће ријечи баш о вама испуњавати странице наредног Гимназијалца!

Приредила: Шарчевић Милица



Слово по слово, настаде ријеч.

Ријеч по ријеч, настаде реченица.

Реченица по реченица, настаде

пјесма.

Честе су олује које погађају човјекову душу. Ударају га, ломе, разносе му емоције,

буде у њему немир и доводе га до наизглед безизлазног стања. Као резултат тог

душевног протреса, емотивног набоја и психичког земљотреса, човјек посеже за

оловком, остављајући на папиру траг своје душе.

Та емотивно-интелектуална напетост, односно прегршт мисли и емоција које

резултирају хаотичним стањем, буде у пјеснику (ствараоцу) невјероватну потребу да

се изрази, да се “испразни“, те да вишак негативне енергије претвори у универзалне

стихове.

У свему овоме, надахнуће игра и те како битну улогу. Можемо га схватити као

врхунац бола и патње кроз коју пролази аутор, а из које неминовно произлази и

инспирација. Када се мисао отелотвори, тада долази и до ослобођења свих

негативности и фрустрација којима је претходно аутор био запосједнут.

Ауторегенерација и душевни склад ствараоца такође се регулишу писањем, те тако

долазимо до закључка да је поезија лијек захваљујући коме њени ствараоци лијече

себе, односно своју душу.

Пожелимо ли да се излијечимо, или пак отиснемо негдје изван ове реалности, у неке

сфере које су ван домашаја обичном човјеку, пишимо! Стварајмо! Живимо поезију!

Ставимо свој живот у стихове! Јер... какав је то живот без поезије и има ли он, као

такав, уопште икаквог смисла?

Поезија - лијек душе



Слобода

Иза мојих слова

остаће траг тегетне тинте

и прегршт топле, љубавне квинте

кад једног дана из свега овог

изађем свјежа и нова.

Тад по мојој кожи расуће се цвјетови

рада бијелих,

а ја ћу лежати на крову солитера

са очима прикованим за кров свијета,

и коначно ћу ваздух удисати снагом

плућа цијелих

јер поново све живи, јер поново све

цвјета.

Пјесник у мени, ооо, и он ће цвјетати,

али истински, искрено, онако до сржи,

попут врцавог дјетета док га топла,

мајчина рука држи,

а у чељусти среће, и пјесника и то

дијете, само слобода може да одржи.

Јер пјесник, баш као и дијете,

вапи за слободом,

а у слободи лежи безброј топлих љета,

сва срећа и чар,

овог шареног свијета!

Аутор текста и пјесме

Проф. Ирма Трубљанин



Ајлан Зајмовић - Одређена неодређеност

Полузамрачену собу окупа бљесак

плавичасте свјетлости. Ођедном се

пробудих, годину дана млађи него што

сам малочас био.

Успио сам! Напокон. Толико труда и

рада. Мислио сам да ће бити узалуд.

Сав срећан сам излетио из собе и

угледао их онако раздрагане. Свако од

њих имао је диван осмијех који ми је

срце испуњао необичном топлином,

само мени знаној. Насмијешио сам се и

ја. "Ту сте, драго ми је да вас опет

видим. Недостајали сте ми много",

рекао сам дрхтаво. У гласу се могла

осјетити срећа испреплетена благим

заносом. Сви су ме гледали зачуђено,

као да сам пређашњу реченицу

изговорио на латинском. Њима,

разумљиво, није ни могло бити јасно

шта се догађа. Они су ти који су

заувијек отишли, управо сјутрадан. Да,

сјутрадан. И вама је ово сигурно чудно,

знам. Него, ништа то нема везе. Шта,

забога, данас и има везе, када је само

наше битисање апсурд? Мада, ако мене

питате, није чак ни апсурд већ само

његова рефлексија. Него, ни то нема

везе.

Заборавио сам због узбуђења и да се

представим. Ја сам човјек, од крви и

меса. Мјешавина емоција и разума,

предрасуда и емпатије, слабости и

снаге. Одређена неодређеност одређена

управо својим неодређеностима. Ови

овђе људи, што ни не слуте шта се

догодило сада, односно за годину дана,

су комадићи мог срца. Када сам

изгубио њих, изгубио сам и себе. Зато

сам радио све да их повратим. И ето

ме, послије небројано непроспаваних

ноћи пропраћених мушким сузама.

Стојим ту, опет са њима, знајући шта

ће се ноћас догодити. Пролазићу

поново кроз исто, али сада сигуран у

успјех. И опет ћу успјети, и они ће опет

отићи. Тако је записано, забога. Али

нека, ја ћу опет успијевати, док ме не

изда последњи атом снаге у измученом

тијелу. Јер ја ипак живим од њих, они

су ја, и ја сам они. А и ако не успијем

поново, успио сам сада, зар не? То ће

ми бити довољно сазнање за онај

рационални дио мене, али безвриједна

будалаштина за онај други. Него, ни то

није важно. Ја сам сада задовољан,

побиједио сам смрт. Није то мала

ствар, макар не за моје вријеме.

Само се бојим, изгубићу разум када

схватим да је ово све само илузија

створена у глави смртника, довољно

храброг да вјерује да је превазишао

судбину.


Загрли ме - Ајлан Зајмовић

Загрли ме и пусти да тишина свира

испуњене љубављу ноте своје,

загрли ме јер ја само имам мира

када нам се срца у једно споје.

Загрли ме и никад ме не пуштај,

љубав наша нек Шекспирову смрви,

да судбина нас растави не допуштај,

будимо побједници времена први!

Не дај, драга, да олако нас збришу,

пусти да остваре се наши снови,

нек у пјесмама својим о нама пишу

Ратковић и Шантић неки нови.

Кад читали буду нек мисле да су луди

они што о љубави тако поје,

нека их, то само су људи,

нормално је да љубави се боје.

Значење – Радивоје Фемић

Дуго сам ја једну пјесму значио

Онда када сам се по стиховима

једначио

Те стихове ја сам лично смишљао

И о свима сам подуго размишљао

Сада се они од мене разилазе

Али опет ме у другима обилазе

Дуго сам ја једну пјесму значио

Тада када сам се словима јуначио

Са тог мегдана побједник је блистао

Само зато што се није истао.

Рај – Јована Обрадовић

И све се сведе на један корак

Све се сведе на један дах

Сваки ми корак постане горак

И сваки покрет претвори у прах.

И све се сведе на љета хладна

На пахуљу што закасни на длан.

Све се сведе на маштања гладна

И но ћшто је давно прогутала дан.

Све се сведе на твоје очи

И само један откуцај на сату.

Све се сведе на моћ без моћи

На душу која је давно угасила ватру.

И све се сведе на ред без реда

На рупу без дна и страшан пад.

На све нас што горимо од једа

Све што нас је давно прогутао јад.

И шта ће ми овај без краја крај

Шта ће ми без очију твојих дани

Ја још одавно снила сам рај,

И све се своди на оно од лани.

Зато те молим, мира ми дај!



ЕМОЦИЈЕ

- Андреа Радовић

Емоције су један чудан склоп у

човјеку, који он не може да

контролише ако су оне праве, јаке и

искрене. Колико год покушавао и

трудио се, увијек ће, када остане сам,

схватити да то није нешто у шта он

вјерује. Када год затвори очи и одлута

у неки други свијет, схватиће да он

заправо живи у илузији и да нам, осим

љубави, ништа није потребно.

Попут неуког дјетета, које се бори да

свеже пертле на својим патикама, тако

се и човјек бори са својим емоцијама.

Уз сав уложени труд, пертле се или

замрсе или не свежу уопште, али дијете

упркос томе, одлази да се игра.

У страху да не буде повријеђен, човјек

не доноси одлуке које су емоционално

утемељене, иако тај исти ризик постоји

и када донесе рационалну одлуку. Али

ко може да гарантује да је она као

таква била исправна?

Много је грешака, много покушаја да

се оне исправе, много питања.Одговора

нема. Ипак, човјек када нешто довољно

жели, трудиће се да то оствари и

чврсто ће вјеровати. Јер човјек само

срцем добро види.

- Эмоции - это такой необыкновенный

мир в человеке, который ему трудно

держать под контролем, особенно если

эти эмоции настоящие, сильные и

искренние. Вопреки всем попыткам и

стараниям держать эмоции под

контролом, он, оставаясь наедине с

собой, будет понимать что в это даже и

не верит. Каждый раз, когда закрывает

глаза и уходит в какой-то другой мир,

он будет понимать, что на самом деле

живёт в иллюзии и что, кроме любви,

нам больше ничего не нужно.

-Человек-как ребёнок, питающийся

зашнуровать свои кроссовки. Именно

так со всеми усилиями человек борется

со своими эмоциями: шнурки то

запутываются, то вообще не

завязываются, но даже несмотря на это,

ребёнок бежит играть.

-Боясь, что ему сделают больно, он не

принимает решений, которые

эмоционально основаны, хотя этот

риск существует даже после принятия

рационалного решения. Но кто может

гарантировать, что именно этo

решение исправное?

-Много ошибок и много попыток

исправить их, много вопросов. Ответа

нет. Однако, когда человек чего-то

очень сильно желает, он будет

пытаться сделать это и будет верит в

это. -Человек хорошо видит только

сердцем.

Андреа Александровна Радович

IV-4

Ментор Наташа Аничић проф.



Човјек је јак онолико

колико не одустаје када му је

најтеже - Ђорђе Јеврић

Мали-велики Лима је тог мрачног

јесењег дана сједио сам на клупи,

покрај набујале ријеке. По парку се из

његових уста ширио сиви дим

последње цигарете. Облаци су се

пружали градом и надмено дочаравали

своје сивило. Лима је већ данима

животарио тек онако, без неког

посебног смисла. Тешке су те

седамнаесте, мислио је он газећи ногом

опушак.

У његовим водњавим и благо црвеним

очима јасно се видио гнијев. Био је љут

на мајку, иако је ријетко имао снаге да

је тако назове. Та жена, како би

почешће рекао, напустила је њихов,

сада већ хладни дом. Отишла је без

поздрава. За собом је оставила само

траг парфема с мирисом дивље руже.

Лима од тада презире руже.

Проклињао је свако ново јутро, јер

живио је само кроз снове. Мрзио је и

уплакани градски бетон, који му је

несебично однио много више од онога

што му је дао. А дао му је само привид.

Капи оловне јесење кише спуштале су

се низ његово тужно лице. Стао је још

пар тренутака и одлучио да мало пусти

корак низ нијеме улице сивог града.

Подрхтавао је. Вјетар се бездушно

пробијао кроз пукотине на његовој

јакни. Покисле ноге клецале су му од

хладноће. Тишину су скрхале црне

вране пјевајући своју пјесму зле коби.

Вријеме је текло полагано, а Лима, био

је тек неколико корака до жељезничке

станице. Из мрачног пролаза, одмах ту

поред, чуо се грохот градских

деликвената.. Била је то његова екипа.

Непомично је стајао пред пролазом,

којег су његова екипа и он звали тунел.

Лима није био сигуран. Много се тога

ломило у њему. Запљускивали су га

таласи покајања. Тражио је бијег од

бијега. Ипак је поклекао. Његови

кораци звучно су одзвањали тунелом.

Дочекан је уз пропратне погледе и

дрхтаве руке.

Стали су у круг, као по обичају и

причали о безнађу живота. Око њих су

се налазили разбијени парчићи

кристала и гомила опушака.

Атмосфера је била све напетија, а руке

све нервозније. Лима је гледао њихова

болна лица и неиспаване очи. У

тренутку се накашљао, ухватио за џеп,

извинио се екипи рекавши да му звони

телефон. Телефон му је био празан. А и



ријетко га се ко сјети. Похитао је ка

крају тунела.

Лима је опет сам. Наслонио се на

ограду и незнанца који је пролазио крај

њега замолио за цигарету. Покушао је

да избистри мисли. Није му ишло.

Спокој је тражио у дочеку путничких

возова. Један такав је пристигао на

перону број један. Посматрао је те

људе. Тумачио је њихове животе и

осјећања. Смјењивали су се брзо. Лима

је жудио за погледом. Повукао је и

последњи дим цигарете, опушак бацио

на тло, згазио га бушном ципелом.

Изгледа да воз убрзо креће, неким

својим путем. Лима је спазио прамен

црне косе зањихане вјетром како

излази из последњег вагона. Ведро

лице неке младе школарке зарило је

поглед право у његове црне очи. То је

Тина, његова тајна љубав, она из

трећег Гимназије. Осмијех се насликао

на њеном лицу. Осмијех упућен њему,

том малом-великом дјечаку сазрелом

на градском бетону.

Лима је био збуњен, али након дуго

времена, и његове усне су се накосиле

и саткале искрени осмијех. Осмијех

упућен Тини, оној дјевојци црне косе,

из трећег Гимназије.

Пут у понор - Матија

Ракоњац

Мучећи се да својим, још нејаким

рукама, свеже пертле на старим

патикама које је скоро добио од тета-

Иване, Милош је једва чекао да изађе

напоље како би се играо са осталом

дјецом из своје сиве, јако језиве улице.

Уз сав уложени труд, шестогодишњак

ипак није успијевао да свеже пертле.

Из сусједне собе зачуле су се злобне

ријечи његовог, већ пијаног оца, који је

изгубио жену када је Милош био беба.

Сурове ријечи Мирка, Милошевог оца,

попут најоштрије стријеле забадале су

се у рањиво дјечије срце. Милош је

управо због тих ријечи мислио да је,

како то већ његов отац каже,

недовољно способан за живот. Тихо

обрисавши сузе да се не примијети да

је уопште и заплакао, несвезаних

пертли, дјечак је отишао на његово

мјесто за игру, тамо гдје је бјежао од

свих и од свега, на улицу.

Поред страха и превише размишљања

о томе како ће проћи први дан у



средњој школи, Милош је био свјестан

да ако не пожури, већ први дан ће

закаснити. Ушавши у стари, блиједи

кабинет, запазио је да сви ученици

помно прате сваки његов покрет, да

нико не жели да подијели мјесто у

клупи са већ разочараним дјечаком.

Угледао је на крају учионице магарећу

клупу у којој нико није сједио јер је

била јако стара и у лошем стању. Ту је

и одабрао, а и био приморан да сједне.

Али, и даље није разумио зашто сви у

њега гледају тако чудно. Да ли је то

због његових ожиљака које је задобио

док га је отац као још јако малог тукао?

Или је то ипак због његове не тако

“фенси“ одјеће која се косила са

трендом. На Милошевом лицу јасно се

могло видјети разочарење изазвано,

већ на први поглед, осудом његових

вршњака. У његовом, тада сломљеном

срцу, текле су горке сузе. Јецаји његове

душе убијали су тишину која је у

Милошу владала. Још тада се у себи

заклео да ће се осветити свима, да ће

заувијек угасити емоције и оно

најважније, да се ником, никада и

ништа не смије опростити.

Касније, како су године пролазиле,

Милош је одрастао у правог младића.

Но, умјесто да тражи посао од кога би

требао да живи као и остали

двадесетпетогодишњаци који се не

одлуче на студије, Милошу, прозваном

Херкул, циљ је био да уђе у

најозлоглашенију групу хулигана у

граду. То је био онај Херкул коме је

срце ломљено најсуровијим начинима

од раног дјетињства, онај који је

осјетио одсуство мајчинске љубави и

руке која ће да га изведе на прави пут,

исти онај дјечак коме је срце сломљено

онога кобног дана у средњој школи,

када су га већ на први поглед сви

одбацили. Херкул се држао своје

заклетве да у њему више нема емоција,

нема праштања ни љубави према било

коме, па чак ни према оцу. Мрзио је

противничку групу хулигана, мрзио је

све оне који не мисле или се не

понашају као он, не зато што он мисли

тако, већ јер је чуо да тако треба.

Да би успио у остварењу свога циља да

постане хулиган, Херкул је требао да

се докаже пред члановима. Познато је

да су новајлије увијек на тешким

изазовима, па ни он није био изузетак.

Враћајући се кући са својом екипом

криминалаца из провода, у ноћи црној

као угаљ, пролазили су поред оближње

кафане у којој је обично Мирко пио са

осталим локалним алкохоличарима.

Кроз мутни прозор кафане, Мирко је

угледао сина који пролази. Изашао је и

у алкохолисаном стању почео викати

на Херкула говорећи му и сада како је

неспособан за живот, изговарајући те

кобне ријечи које су Херкула уходиле

откад је сазнао за себе. На крају су чак

услиједила и два шамара.

Будући хулиган није смио да дозволи

да га отац тако осрамоти пред својим

колегама, а додатно га је погодио и

овај непотребни потез његовог оца.

Одједном се пробудило све оно што се

у њему скупљало још од оних ријечи

када је као мали покушавао свезати

своје пертле на патикама, а које је

слушао толико пута послије тога, па

ево и сада. Нож који му је био у џепу

сијевнуо је у црној ноћи попут

дијаманта који се на сунцу пресијава.

Пар тренутака затим, зачуо се крик



старог Мирка који је рањен полако

падао на земљу. Гледајући свог оца

како полумртав лежи на улици мокрој

од кише, у локви сопствене крви,

Херкул се запитао зашто?! У њему су

се скупљала оловна питања, док се на

његовом каменом лицу ништа није

могло примијетити. Затим се

пробудила и савјест уз ријечи: Зашто

Милоше?, Је ли ово твој циљ?“, Зар

овако да се докажеш хулиганима?, Зар

да убијеш онога ко је теби живот дао?

Исте оне горке сузе које су првог дана

школе текле из његовог срца, потекоше

сада низ Херкулово, већ видно препуно

емоција, лице. Погазио је дио заклетве

о емоцијама, али то уопште није

погађало сада већ избезумљеног

младића.

Последња ријеч Мирка који је у локви

крви лежао, Сине! , била је кап која је

прелила чашу и учинила да његово

срце овај пут стварно препукне, али од

туге која се скупљала још од његовог

рођења, туге и чежње које су га убијале

и због којих је он постао све оно што

јесте. Исто оно срце које се Милош

трудио да нема, овога пута је

преовладало и убило га. Младић је као

покошен пао поред свог, већ мртвог

оца, и уз ријеч Тата, испустио душу...

Повратак - Илха Адровић

Пуковник Радоје Д. се послије

дугогодишњег рата вратио у домовину.

Уморан и рањен, пуковник је у родни

град стигао касно. Крочивши на перон

жељезничке станице, запази неку

чудну таму у граду, необичну за то

доба дана. По његовом сату сунце би

требало да је високо на небу, а у граду

као да уопште није ни свануло. Нека се

чудна магла бјеше надвила над градом

његовог дјетињства.

У возу није доручковао, а и био се

веома ужелио домаћег хљеба који

мирише на његову покојну мајку, па

одлучи да сврати до оближње пекаре. ,,

Купићу најдраже пециво, сјешћу на

клупу у парку у којем сам се играо као

дијете, и одморићу се од дугог пута“,

мислио је у себи пуковник Радоје.

Међутим, пекаре његовог дјетињства

није било а пекар му рече да хљеба

више нема, да је све распродато и да је

закаснио.

,, Па добро“, помисли пуковник, ,,

сјешћу у градску кафану и тамо се

одморити и доручковати.“ Уосталом,

бјеше се ужелио разговора и матерњег

језика па се надао се да ће тамо срести

неког од старих пријатеља. У возу ни

са ким није разговорао, није срео ни

једног познаника који би му умогноме

скратио дуго путовање, а никог није

упознао, јер то све бјеху неки чудни



људи, коју говараху само између себе о

неким још чуднијим стварима за које

пуковник не бјеше ни чуо.

Одлучи, дакле, да сврати у једну од

градских кафана, надајући се да ће

срести неког од старих пријатеља. Али

се пуковник још једном изненади.

Кафана из његове младости је и даље

била на истом мјесту, али тамо сједаху

неки чудни људи, налик онима из воза.

Причаху неке неповезане ствари, као

да причају само да би говорили,

помињаху акције, покрете, планове, а

сви некако поспани, уморни,

нерасањени, као хипнотисани.

Пуковник није могао ни помислити да

ти људи могу покренути неку акцију,

покрет или да имају неке планове које

би могли остварити. Не хтједе да сједи

са њима, иако бјеше веома уморан и

гладан, јер поред тога што бјеху чудни

и њему далеки, нико га не позва за сто

нити понуди пићем. Свако пијаше и

плаћаше само за себе.

Једно од ријетких задовољстава

пуковника Радоја Д. у пензионерским

данима било је читање новина.

Одувијек је волио да чита и новине је

сваког дана куповао. Сматрао је да

тако дознаје истину и чињенице и да на

тај начин остаје, иако пензионер, у

корак са збивањима у свијету. Одлучи

тако да купи новине на матерњем

језику, бар ће на тај начин мало

утолити глад за познатим ријечима.

Али се пуковник четврти пут тога дана

изненади. У продавници није било

ничега што би он назвао новинама.

Само је било нечега за шта би он рекао

да су сликовнице за малу дјецу. Врло

мало текста, двије-три реченице, и то

са неким ријечима које је у доба

пуковникове младости било срамота и

помислити, а комоли написати. Не

бјеше ни на једној страни вијести о

представама, изложбама, подвизима и

успјесима, уопште о неким лијепим

стварима за које свијет треба да чује и

зна, већ само о неким људима који за

себе кажу да су “естрадни умјетници,

звијезде у успону, модни стручњаци,

млади аутори...“ . Пуковник остави

новине са излога у чуду, питајући се

какви су то занимања и какви су то

људи. Изгледа да се у његовој

домовини доста тога промијенило.

Није доручковао, није срео никог

познатог, није купио новине...

Пуковник, помало разочаран, одлучи

да прошета. На градском тргу, тамо

гдје се некад шетало, разговарало и

дружило, сада бјеше скоро пусто. Али

пуковник видје нешто што га, по први

пут тога дана, пренерази. Нешто што га

подсјети на једну књигу коју давно

бјеше прочитао. Наиме, на једном зиду

бјеше истакнута парола:

НЕМОЈ ДА МИСЛИШ СВОЈОМ

ГЛАВОМ

А испод ње, као у пост скриптум-у

дописано: ,,Свако ко чита књиге и

одлази у позориште биће најстроже

кажњен.“ Пуковник Радоје Д. се

прекрсти и управи поглед ка небу. Не

могавши да задржи бијес и очај у себи,

проговори наглас: ,,Боже велики на

небесима, каква је ово земља? Зар нема

више људи? Гдје су људи, Боже? Гдје

је нестала људскост, част, слобода,

кућно васпитање, основна култура? Зар

нема више хљеба за гладне војнике?

Зар нема више пријатеља да упита за



здравље и дочека ратника са далеког

пута? Зар нема више истине и човјека

који би рекао истину? Зар да нам

парола буде: ,,Немој да мислиш својом

главом“? Зар да ријеткост и нешто

ненормално буде читање књига и

одлазак у позориште, свете и

племените дужности? “

Али Бог је ћутао.

Но, неки људи нису. Исти они људи из

воза и кафане, одведоше пуковника

Радоја Д. пред суд. Оптужише га за

нарушавање јавног реда и мира. У

оптужници је, између осталог, писало:

,,Пуковник Радоје Д. на јавном мјесту

реметио јавни ред и мир. Разговарао са

неким “Богом“ који није био присутан,

постављао нека чудна и бесмислена

питања, помињао неке појмове који за

нас немају значења, неку “част“ и

“слободу“ , нешто што се зове “кућно

васпитање и основна култура“.

Сматрамо дотичног лудим и

захтијевамо од суда да га најстроже

казни. “ Људи као људи, осудише.

....

Пуковник Радоје Д. умро је у затвору.

Није имао родбине ни пријатеља.

У његовом тестаменту, кад је отворен,

стајало је:

,, Видим да умирем и није ми жао. Сви

ћемо умријети. Живот је кратак и смрт

је неминовна. 'Живимо на земљи само

један дан или мање.' Али кад већ треба

да умремо и кад знамо да ћемо

умријети, онда макар треба да живимо.

Не да животаримо и само постојимо,

већ да живимо живот достојан

живљења и живот достојан једног

људског бића. Има ствари које сваки

човјек мора од себе да захтјева, које су

вриједне жртве, али и оних на које жив

човјек никада не смије да пристане. Не

смијемо да пристанемо да нам неко

забрани мисао, да нам одузме право

ријеч и да својевољно постанемо

робови. Услови за достојанствен живот

су став, карактер и поштовање самога

себе.

Када сам се вратио из рата, био сам

жељан грумена родне земље. Сада бих

волио да је никада нијесам ни видио. Ја

своју родну земљу нисам нашао.

Земљу храбрих, поштених, часних и

искрених људи. Те земље више нема.

Ову земљу су нам оставили велики

јунаци. Не смијемо земљу на коју је

пала њихова крв и у којој се преврћу

њихове кости бесрамно расипати и

трошити, као да смо је сами стекли и

као да је имамо на претек.

Један велики пјесник је једном рекао да

се домовина брани животом и лијепим

васпитањем. То је велика истина.

Домовина се чува знањем, поштеним

радом, очувањем породице и

пријатељства, сјећањем на наше претке

и славну прошлост, читањем књига и

очувањем матерњег језика. Тако се

домовина штити и то је нешто што се

зове родољубље. Парола треба да нам

буде:

МИСЛИ. УЧИ. РАДИ.

Само то имам да оставим.“

У спомен на пуковника Радоја Д. и на

људе сличне њему, написах ову причу.



Зар је важно

Ивана Шпањевић


чијим се рукама покриваш,

чије те заштите чувају,

с којим мислима заспиш

и с којим се будиш,

облачиш ли црвену или

зелену тканину, је ли

уска или широка ако се

испод ње крије

слободна

и чиста душа? Зар је важно

којим се језиком служиш,

на коју помисао се

смијешиш а на коју заплачеш,

које те бриге муче

а на какве си већ навикао,

какву храну једеш

и чему се дивиш,

каквог су ти изгледа дланови

ако нису укаљани злобом

и које су ти боје руке

докле год њима умијеш загрлити?

Зар је важно, човјече,

у чијим рукама си повијен,

чије невоље носиш,

коју тугу ти носи отац а коју мајка,

с којим тугама се ти бориш,

шта те чини срећним,

налазиш ли спас

у Богу,

и ако налазиш молиш ли се

Христу

или Алаху?

Јесу ли ти дланови спојени

или руке раширене

ако говориш из срца

незатрован мржњом

и невезан оковима својих

избора и припадања.

Јер, вјера је љубав!

Вјера окови нису!

Вјера мржња није!


у чему тражиш утјеху

и окрећеш ли странице

Библије ил Кур’ана

или треће књиге

која нема везе

ни с једном ни с другом

ако знаш смисао

и вриједност

онога што читаш?

Зашто,

човјече,

себе с поносом гледаш

у огледало

ако не прихваташ различитости

људске природе?

Одакле ти право

да ограничаваш љубав?

Зашто имаш потребу да мрзиш

ако

око врата носиш крст?

Скини га

ако ти само служи

да се њиме дичиш

поносно приповиједајући

приче које

можда и не знаш,

ликујући за сваком изреченом

молитвом

ако ниједну из срца не изговори.

Зар ти је важно

чије име носиш,

којим се презименом одијеваш,

ако ту одјећу

не знаш носити,



и зашто се

човјече

молиш Богу

ако ти пред Богом

нису сви једнаки,

у чему тражиш

опрост

од гријехова

ако гријеха

свјестан ниси?

Чију милост

очекујеш

ако су ти преча

гладна уста

бијеле

од црне коже,

над чијом муком се снуждијеваш

а над чијом ликујеш

вјерујући у исправност

своје грешке и хвалећи се њоме као

добрим дјелом?

Зар се Бога

у којег се молиш

и кога волиш

нимало не бојиш?

Није важно,

човјече,

ко засади цвијет

и гдје он изниче

ако има лијеп мирис

и здрав коријен!

Исто тако,

човјече,

није ни важно

у шта човјек одрасте

само ако себе,

таквог какав јесте,

Може ЧОВЈЕКОМ назвати!

НЕБО – Јована

Обрадовић

Често не знамо шта живот

спрема,

Кроз које све буре требамо

проћи

И учини се некад да излаза

нема

Али ипак излаз, сам ће нам доћи.

А има дана кад корак нестане,

Кад све битке предали би радо

И све прћије које вучемо са стране

Оставили негдје да чекају, са надом.

И тек онда, ми сјетимо се тебе.

Тек када даха и душе више нема.

Тек кад нас опколе животне биједе

Сјетимо се, тебе, сјетимо се неба.

Плавог свода, што над главом бдије,

Још прије свих брига и свих мука

наших.

И сви они што их чува и у себи крије

Све које смо изгубили, а радо би их

нашли..

И зато, кад мислиш да излаза нема

Погледај горе, подигни главу

Излаз је близу, у тајнама неба

Само наћи треба звијезду праву.


Томица М. Војиновић

Посложени сати

Мрак настаде, сунце зађе,

Мјесец небом господари,

Кроз ноћ вјетар лаган пирка,

Показује свитац чари!

Као огледало ријека сија

И мјесец се огледава

Своју тајну разоткрива

Даници се приближава.

Крај ријеке љубав, ко ће бити први

Бор је гране раширио вити

Са јелом се непрестано грли

Од вјетрова њено тјело штити.

Одјекнула улица, дјечјим корацима

Одјекују поља њиве и ливаде

И све исто као дјеца

Играју се па се сваде!

Тако граја одјекује

За њом зора нова доди

И природа весели се

Све љубављу новој води!

ЦИПЕЛЕ

Овога пута морам успјети, ово је моја животна

шанса...

Уморно сунце је расипало своје посљедње

зраке и утањало у монотонију сумрака. Облаци се распршише и заузеше своја мјеста

кружећи небом, притом наговјештавајући промјену времена. А у ваздуху је још

мирисао врео задах асфалта, а из удаљених четврти надолазили су дим и магла, дајући

ваздуху још мрачнију ноту.

У скромној сиромашој четврти, на крају тијесне улице, још увијек је горјела лампа.

Пригушено свјетло већ дотрајале петролејке одавало је утисак учмалости и мртвила.

Све је било у хармонији са трошном собицом, изнајмљеној на неодређено, у којој је

стојао Виктор пред напрслим ситним огледалом. Разговарао је сам са собом. Из

крупних, влажних очију исијавао је понос. Говорио је самоувјерено, сваки покрет руке

је био пажљиво смишљен, објашњавао је невидљивом аудиторијуму... Посљедњи пут

је увјежбавао свој дуго спремани говор. Сјутра је велики дан за њега. Коначно је

добио шансу да покаже своје квалитете без обзира на околности у којима је

животарио. Имаће прилику да достојанствено покаже другима да заиста вриједи и да

није само узалудна творевина времена. Он је сада у огледалу видио “новог“ Виктора,

поносног и успјешног, побједника над недаћама које су га задесиле.



Особењак и човјек са другачијим погледима на свијет рано је стекао епитет чудака и

лудака. Још као младић доживио је дубоко разочарење у свијет и остао потпуно сам,

без ослонца и подршке. Доживјевши и проживјевши бродолом изазван окрутношћу

друштва, пролазио је кроз паклене кругове данашњице и окусио многе горке плодове

живота. У безнађу и пропасти, повукао се у себе и изгубио је сваку наду да на овом

свијету има мјеста и за другачије људе. Коначно је схватио да ће му живот бити

једноставнији ако замијени своју кожну испуцалу рокерску јакну са неким џемпером

испод чијег оковратника вири испеглана кошуља, ако скине метално прстење и скрати

тршаву косу, ако старке замијени италијанским моделом ципела. Знао је да га је

његова опсесија природом, природним уређењима, гледање у звијезде и проучавање

вансвјетовних свјетова довело до одбачености и беспарице. Знао је да пред новим

послодавцем и колегама не смије причати оно што стварно мисли и осјећа, већ да

мора бити шаљивџија, присан, заинтересовано климати главом када се буде причало о

политици, економији и женама. Од како су га звали из Агенције за запошљавање,

данима је измишљао сопствени живот, смишљао приче којима, коначно, неће отјерати

људе око себе. Морао је, био је принуђен да у четрдесетим годинама одбаци себе и

постане неко други. Јер бити свој, у његовом случају, значило је бити гладан, бити

усамљен, бити исмијан.

Свануло је ново јутро. Сунце се издизало над неугледним крововима сивог предграђа.

Влага се мијешала са јутарњом спарином и мирисом прљавих улица. Неустрашив, у

новом оклопу, низ улицу је ходао дотадашњи мрачни особењак и доживотни

губитник. Он се овог јутра поново родио промијенивши своју јединственост у намјери

да добије наклоност других. Ово је његова животна шанса.

Виктор је изашао из аутобуса и жустро се упутио низ главну улицу провинције у којој

је провео скоро цијели живот. Увијек је желио да напусти то мјесто, али живот је

такав, углавном нас осуди и углавном нам досуди оно што не желимо. Подигавши

главу са својих нових ципела, угледа свој одраз на једном излогу бутика женске

одјеће. Осјети снажну нелагодност при сусрету са очима издајника. Видио је

улицканог кловна, човјека без душе, видио је у излогу лаж и ђавола који је продао

себе. Проломи се гром у даљини, а ваздухом проструја горак мирис кајања. Спознаја

да је највећа казна када човјек сам себе изда како би се уклопио у малограђанске

норме и правила, пренерази Виктора. Осјети како се хладне капљице зноја скупљају

међу храпавим длановима и брже-боље направи корак. Корак уназад. Уморно сунце

опет је расипало своје посљедње зраке и утањало у монотонију сумрака. У скромној

сиромашој четврти више није горјела ниједна лампа. А из канте за ђубре, на дну

тијесне улице, вириле су нове ципеле.

Аутор: Никола Бараћ, ученик IV разреда

Ментор:Слађана Булатовић, проф.



КОФЕР ЉУБАВИ

Распремајући таван у трошној бакиној кући, поглед

ми је привукао прашњави ковчег пун дјечјих играчака, а

на дну, свезан обичним канапом, стајао је свежањ

писама. Пожутјели, крхки папир, пробудио је моју

радозналост, иако сам знала да није баш лијепо

претурати по туђим стварима. Ни слутила нијесам да је у

том коферу била скривена бакина младост, бакине

успомене...Ни слутила нијесам да сам пронашла кофер

љубави, односно, дедина писма упућена мојој баки.

Највољенија моја,

Прошло је три мјесеца од мог посљедњег писма. Не знам ни да ли ћу бити жив када

оно, коначно, теби стигне, а твоје одговоре жељно ишчекујем. Подношљивији је и овај

рат и овај фронт када знам да мене неко чека ван овог безумља. Нада да ће све ово

проћи и оданост која нас веже ми помажу да заварам смрт. Тешко је овдје,

свакодневно гледам војнике који дају животе за отаџбину, некада смо у позицији

освајача, некада поражених...А рат је као огромна аждаја, незасит крви, смрти,

болесних умова, халапљиво поједе све оне најњежније емоције и човјека претвори у

камен, убилачки камен.

Кроз главу ми прође мисао да никада дирљиве ријечи нијесам прочитала. Мој ђеда,

моја крв, као у најљепшим дјелима свјетске књижевности, причао је неку своју причу,

емотивну, искрену, реалну, сурову животну причу.

Много потреснији од смрти војника је призор када одвајају дјечицу од својих

родитеља, када им очеве и мајке убијају пред очима, ни криве ни дужне. Убија их

човјек у коме је људско одавно мртво. Најрадије бих одустао, побјегао, не могу више

да издржим...Снови су ми крвави, а мозак тутњи од граната и митраљеза. Нећу убити

никога, нећу, знаш како сам ти обећао. Ти не заслужујеш да волиш убицу, ти

заслужујеш да те волим ја - обичан човјек неупрљаних руку...

Мој деда, мој херој, велики човјек, увијек нам је испунио свако задато обећање, надам

се да је и ово. Колико ли је само бринуо о баки и мислио на њу у тим мутним

временима? До посљедњег тренутка његовог живота била му је центар свијета, његов

тихи вјетар у леђа.



Маштај, препусти се тој сили, сањај, сањај о нама. Срешћеш ме тада, у том свијету.

Потражи малу кућу са верандом у долини Лима, нашу скромну кућицу јер би нам све

скупље и веће било сувишно. Нећемо имати ни велико двориште, него неко мало,

љупко, испуњено мирисима ружа које ти највише волиш. Обећавам ти да ће те свако

јутро дочекати најљепши призор кад погледаш кроз прозор. Нећемо имати велике

собе и велике скупе ограде и капије, али ћемо градити међусобно, заједно, велику

љубав, поштовање...Само кад би се ускоро појавио тај зрачак златне слободе.

Како су нам дјеца? Да ли Немања вјежба математику? Да ли Магдалена и даље плаче

када примијети да њен велики брат није у њеној близини? А Алексија и Лазар, јесу ли

направили прве кораке? Да ли ме помињу, траже, питају ли за мене? Причај им о

мени, мила моја, причај им...Да бар тако створе неке слике и успомене, јер ако

погинем у овом проклетом рату, наша дјеца морају да знају да их је тата волио, да је

дисао за њих. Пиши ми, пиши о било чему...јер само ријечима и љубављу можемо

побиједити овог демона и бесмисленом животу овом дати мало смисла. С љубављу,

Коста

Брзо склопих странице писма и убацих га у кофер. И заплаках се. Плакала сам од

радости јер је мој деда успио да преживи вријеме зла и лудила и да дочека да и са

својим унуцима и унукама ради задатке из математике. Успио је да се врати својој

највољенијој и да предвече, тихо пјевушећи, залива малу башту богату ружама.

Плакала сам јер сам схватила да је дошло неко чудно вријеме отуђености и

себичности даривања себе, и да на овом свијету све мање има мјеста за романтике као

што сам ја, као што је био мој деда. Какав то рат опет водимо?

Ауторка: Андреа Недовић, ученица III -1

Ментор: Слађана Булатовић, проф

Азербејџан виђен мојим очима –

Харис Бучан

Очи, за њих кажу да су огледало душе , бисери у

шкољци, показатељи реалности. Или пак зли свједоци

нас самих и наших барбарских душа. Моје су очи

вечерас натопљене тугом. Као и сваке вечери, чим

завршим посао у нафтној компанији, сам одем у

ресторан који има предиван поглед на Каспијско море.

Волио сам одувијек тај моменат растерећена након



напорног посла, и да уз шољу црног

чаја сумирам успјехе и неуспјехе

радног дана. Већ 20 година живим у

Бакуу, волим овај град, његове

торњеве, његов стари дио, његове

булеваре и споменике. Волим све оно

што ми пружа, а и коме не би пријао

лагодан живот. И док су ми очи, као

двије запете стријеле, биле

устремљене ка Каспијском мору, и

док сам ослушкивао благи шум таласа

и хучање вјетра, преплави ме носталгија и осјетих се усамљено. Сјећања на једну

провинцију кренуше да ме обузимају и осјетих се кривим што сам заборавио нека

мјеста и неке људе, што сам заборавио ко сам био, и што ме жеља за новцем и

богаћењем удаљила од свог извора. То не смије да се деси једном Азербејџанцу, он

увијек мора да чува од заборава мјесто одакле је почео. Рођен сам у једној малој

провинцији Азербејџана. Сангацаи је посебан град, с посебном архитектуром и

културом. Грађевине су већином од трошног камена, с уским прозрачним прозорима

од дрвета, а улице су простране и поплочане калдрмом која би се усијала преко дана

као жар на Прометејовој ватри. Кад год покушам да призовем слике мога родног

мјеста, једна ми се увијек наметне. Шаренило престижа и сиротињских уздаха. Иста

слика какву и дан-данас видим у Бакуу. Пси луталице, неухрањени и пропали, код

којих би се могла пребројати свака кост трупа , први се јављају у мом сјећању. Можда

јер сам некада био најсличнији њима. Слободно шетају и чекају остатке хране које им

радосно бацају босоноги и разиграни малишани. Ужурбани пословни људи у

фраковима и са кожним торбама хитро јурцају на посао, а насупрот њима стоје

сићушне бакице насмијаних лица које продају вруће приганице на тезгама. Често сам

и ја са својом баком нудио пролазнике тим слатким посластицама и радознало

посматрао градске даме, које би се углавном труцкале на својим свјеже лакираним

кочијама од храстовине и хладиле лепезама своја докона, блиједа лица , не осврћући

се на отужне погледе сељака и сиротиње. Азербејџан – земља моћи и немоћи!

Сјећам се свих оних ћошкова гдје сам са другом дјецом играо фудбал у поцијепаној

гардероби, с крпењачом у руци умјесто лопте. Подерани лактови и огуљена прашњава

кољена нијесу нас никада спријечила да одустанемо од игре. Били смо безбрижни,

невини и ведри као и небо над мојом земљом. Смијали бисмо се често наметљивости

рибара који су продавали свој улов случајним странцима и које су убјеђивали да

нигдје није тако укусна риба као у овом дијелу планете Земље. Азербејџанци воле све

што је њихово, па и када увидите да можда негдје претјерају у похвалама, ви им се

насмијешити и ставите им до знања да су вас убиједили. Срце ће им бити пуно, иако

неће можда зарадити ниједан манат. Волио сам да се шетам око луке. Лука је, као и

све луке овог свијета, бучна и пуна бродова који су довозили китово уље у великим

бачвама. Уживао сам у томе да посматрам свако истоварање, дивио сам се снази



радника и величини бродова док сам пребројавао бурад. И сањао сам о великим

градовима, завидио тим бродовима и путевима којима су они пловили. Моји земљаци

воле да уживају у малим стварима и у њима да траже сву сласт и љепоту

овоземаљског живота. Али оно што највише цијенимо јесте пријатељство. Хасан.

Хасан и ја смо били велики пријатељи. Био је мој комшија, а уједно и локални рибар.

Често сам ишао с њим на пецање, и причали бисмо тако читавог дана док посљедње

зраке сунца не прогута ноћ. Сједјели бисмо на једној црвеној стијени и он би ми,

држећи штап дрхтавим рукама, причао о својој младости, о данима које је провео на

броду. Пјенушаво море би нас прскало, а сваки нови талас, чини ми се, будио је код

Хасана неку нову успомену. Често, када бисмо завршили с дневним ловом, Хасан би

ме позвао у своју кућу . Частили бисмо се врућим чајем заслађеним, помало

загорелим, џемом од шљива. Хасан је живио у малој једноспратној кућици грађеној од

печене цигле. Унутрашњост куће личила је на национални музеј. По зидовима соба

налазиле су се разне успомена са различитих путовања, сликовнице, украси, разапета

стара мрежа за пецање и ћилими… Тај мој пријатељ је волио да прича шале, волио је

да се смије. Заправо, увијек се и смијао и, кад год би то учинио, забљештао би његов

златни зуб. Знао је често да се шали на свој рачун и рачун тог златног умњака и да ми

каже како је боље имати богатство у глави него у сламарици. Нисам те ријечи разумио

као дијете, а сада се тим ријечима слатко насмијем. Много је волио да прича, причао је

и када није било времена за дуге разговоре И дангубу. Био је то мудар старчић и кроз

дјетињство сам много ствари научио од њега. Он ме је научио пецању, тесању дрвета,

како се спремају кутаби, како се јаше карабак, како се игра ћовкан, чак сам и руски

језик научио од њега. Диван је то човјек био. Мој херој, мој учитељ. Као и сви у мом

граду, и нас двојица смо обожавали мугаму. Заиста је била очаравајућа та наша

традиционална игра у којој би се надметали најбољи пјевачи мога краја у пјевању,

рецитовању и свирању традиционалне пјесме. И онда ме је једног дана позвао Хасан

да идем са њим у позориште у велики Баку. Купио је двије карте за балетску

представу. Пристао сам одмах, био сам ганут великодушношћу тог великог човјека и

одушевљен што ћу присуствовати првом балетском извођену у исламском свијету.

Био сам уплашен од сусрета са великим градом, широким улицама, брзим

аутомобилима, али радост је брзо савладала страх. Хасан и ја смо се тог дана

задовољно смјестили у стари аутобус и задовољно запљескали рукама. И од тог дана,

мој живот је кренуо другим током… Када смо изашли из старе крнтије којом смо се

дотруцкали до града вјетра, Хасан и ја пођосмо пут позоришта, загрљени као два

ратна друга. Велики свијет се бјеше скупио да гледа то чудо. Мој поглед се није

одвајао од богатих мушкараца у скупоцјеним одијелима и одважних дама у свиленим

хаљинама. Све је мирисало на отменост, новац и моћ, и пожељех тада да постанем дио

тог свијета. Гледао сам представу с одушевљењем, а балерине, као најљепши анђели

који су се спустили са неба у Баку, изводиле су грациозне покрете које нијесам

разумио, али то је било нешто најљепше што сам икада до тада видио. Желио сам да

вјечно останем ту, желио сам да напустим свој градић, желио сам да будем дио

великог града и вратио сам се. Док сам мучки радио првих година и борио се за своје

мјесто у великом граду међу великим небодерима, највише ми је недостајао мој



На литерарном конкурсу (мај, 2019) за ученике основних школа на

територији Општине, на тему ,,Превенција болести зависности“, одлуком

жирија рад је освојио II (другу) награду.

пријатељ, његова подршка, његове приче и шале. Али уморан од сиротињског

провинцијског живота, нијесам себи дозволио да одустанем. Све мање сам ишао у

Сангацаи, а све више сам напредовао у послу и уживао у новцу. Отуђење је полако

носило са собом и заборав на човјека који ме је искрено волио и без икакве користи

држао уз себе и научио ме свему што нема цијену. Хасан је умро прије 10 година и,

када су ми јавили ту вијест, осјетио сам бол и грижу савјести што се нисам одужио

том човјеку онако како је требало…А њему је био потребан само слушалац за све оне

приче које су, као гејзири, извирале са његових усана.

Не знам зашто се баш ове ноћи сјетих једне старе азербејџанске пословице која каже

да је ,,једна зима у домовини боља је од сто прољећа у туђини”. Можда јер сам

усамљен у овом великом граду, можда што ни после 20 година нијесам упознао

искреног човјека као што је Хасан, можда што је давно прохујало моје дјетињство,

можда… И заплаках горко након толико времена, у скупом ресторану са погледом на

Каспијско море. И док сам кришом брисао сузу са лица, учиње ми се да на небу једна

звијезда јаче засија, и не знам зашто, ја повјеровах да се то мој пријатељ насмијао

негдје далеко, негдје високо и ја угледах, умјесто оне звијезде, његов златни зуб.

Марсеј, 13. март 2007.

Драги мој дневниче,

Почињем овим клише поздравом јер се може рећи

да ми креативност није јача страна. Пошто је ово прва

страница мог дневника, бонтон налаже да се прво

представим. Зовем се Мери Џонсон, рођена сам у

Америци, у Њујорку. Отац је годинама био директор

банке, али након банкрота смо се преселили у Марсеј.

Недуго након наше селидбе, моја мајка, које се једва

сјећам прије болести, преминула је. То су биле страшне

муке. Канцер на њеним плућима ју је мучио до последњег часа. Не волим да понављам

већ речено, али опет ћу рећи, једва се сјећам своје мајке прије болести. Али оно што

сигурно знам је то да је одувијек била пушач. На почетку је то на неки начин било

умјерено, али након губитка великог богатства, угледа, и скоро свега што смо



посједовали, погоршало се. Још увијек у глави имам јасну слику мајке у новој кући у

Марсеју, првог дана доласка. Сједјела је у фотељи са танком и дугачком цигаретом у

руци и већ пуном пепељаром. Дјеловала је тако отмено у мојим дјечјим очима, као на

филмском платну. Међутим, плавичасти колутови дима, који су били свуда око ње и

који су били јасно видљиви због сунчевих зрака, као да су плели неку чудну замку око

моје мајке. И када су изненада, и за мене необјашњиво, сузе клизиле низ њено

бледуњаво лице, изгледала је божанствено, као права дама. Не знам зашто је тако

често плакала. Иако данас имам многе теорије, претпостављам да је највише жалила за

животом. Оним којим је хтјела живјети, а више није могла. Него, доста о прошлости,

превише је емотивно. Одлучила сам да почнем са писањем дневника јер сам много

забринута, а не желим да узнемиравам пријатеље и породицу, нарочито оца. У

посљедње вријеме се не осјећам најбоље. Доста сам смршала, а тамни подочњаци

навукли су се испод мојих зелених очију. Увијек сам вољела своје очи, исте су као очи

моје мајке. Често је помињем, сигурно си примијетио, драги мој пријатељу. Питаш се

зашто? Данас сам ишла у Лион на преглед. И погоди шта! Након низа тестова,

утврдили су да имам канцер на плућима. Случајност? Не бих рекла. Само сам три

године млађа него што је мајка била у вријеме своје смрти. Шансе за изљечење су

мале, али постоје. Збуњена сам, не знам шта да радим. Успут, извини за рупу на

страници, од цигарете је. У посљедње вријеме много пушим, ваљда од нервозе.

Цигарете су увијек биле мој једини порок, а сада ми више него икада помажу да се

смирим. Једноставно, не вјерујем да судбина, живот или већ која сила приређују

репризе. Не вјерујем, не може се то мени десити. Хоћу да вјерујем да мене смрт

презире, да ме не жели у своје наручје. Узела ми је мајку, шта више хоће! Ух… Морам

да идем, пишем ти ускоро.

Мери

Марсеј, 28. март 2007.

Драги мој дневниче,

Напољу је облачно, падаће киша. Марсеј није ни упола лијеп када се тмурни облаци

надвију над њим. Но може се рећи да се све уклапа са мојим тренутним

расположењем. Цијеле ноћи нијесам спавала, размишљала сам. Заправо, од тебе

ништа не морам крити, па ћу ти рећи. Боли. Ужасно, много. Кида ме бол и слама мој

дух. Пошто сам имала времена на претек, донијела сам велику одлуку. Нећу ићи на

лијечење. Пустићу да ме канцер докрајчи. Зашто? Цијеле ноћи сам размишљала о

мајци и присјећала се њеног лијечења. Узалудног. Крајњи исход је био поражавајући

за моју породицу. Признајем, медицина је напредовала, али шта ако не.... Ако не

успијем. Моје мучење би се на тај начин само одужило. Оцу још ништа нијесам рекла.

Данас ћу на послу дати отказ. Одлучила сам да ћу новац, који сам скупљала за

куповину новог стана, донирати градској канцеларији за превенцију болести



зависности. Можда ће они помоћи некоме и учинити да не заврши као ја. Ко зна?

Остатак новца ћу утрошити на нека задовољства која сам планирала да искусим у

тридесетим, четрдесетим годинама, годинама које нећу дочекати и које ме неће

чекати. Паника ме хвата кад помислим како више нисам слободна него сам

ограничена временом. Сада разумијем зашто је моја мајка често плакала. Сада знам да

је била уплашена, а уједно и љута на себе, као ја сада. Знала је она тада, а и ја знам

сада, да смо само ми криве. А онда покушам да се утјешим тиме како сви ми у неком

тренутку напуштамо Земљу и идемо даље. На боље мјесто, надам се. Испалићу још

једну цигарету, још једну у низу, и надам се да ћу након тога коначно, макар на

кратко, заспати.

Мери

Лион, 8. јун 2007.

Хеј дневниче,

Извини што нисам писала посљедњих мјесеци. Просто нијесам имала довољно снаге,

чак и сада не знам хоћу ли успјети да завршим страницу. Сада је два сата послије

поноћи и ја сам у болници у Лиону. Соба није лоша, кревет је удобан, особље

љубазно, али то није оно о чему ћу ти писати. Скупљам посљедње атоме снаге да ово

довршим. Кајем се. Кајем се као никада прије. Кајем се што се нијесам одмах

лијечила, што сам умјесто могућег живота бирала сигурну смрт. Али највише од свега,

стидим се свог порока. Кајем се што сам прву цигарету запалила већ у средњој школи,

након ње другу и што никада нијесам престала, никада размишљала о томе. Жао ми је

што сам непромишљено поступала, што сам хтјела да будем, на тај начин, копија своје

покојне мајке. Мислила сам да су цигарете чаробни штапићи који ослобађају стреса,

умирују, смањују тјескобу. А мој порок ме је полако, али сигурно, убио. Плашим се.

По први пут се плашим смрти. Одувијек сам била атеиста, али се сада надам да

постоји нешто након смрти. Боли ме, знам да нећу преживјети ноћ, тијело ми је

одавно изгубило снагу и љепоту. Тако брзо нестајем и смањујем се, као снијег под

мартовским сунцем. Болови су страшни. Сломила сам оца, особу која ми значи

највише, моју звијезду водиљу. Од доласка у Лион оставља ме само када мора. Чак и

сада спава на неудобној столици, у хладној чекаоници, док му сноп мјесечеве

свјетлости пада на, прерано остарјело, лице. Чува ме. И вјерује да је очинска љубав

јача од смрти, и да ћемо у овој борби ми побиједити. Смршао је, изгледа лоше скоро

колико и ја. Плачем, дневниче, и ти ћеш моје сузе осјетити прије него што се лист

хартије осуши, а мастило разлије. Надам се да ће тата овај дневник пронаћи и

прочитати, зато ћу сљедеће реченице посветити њему.

Тата, ако икада будеш читао ово, знај да те много волим и увијек ћу те вољети, и

обећавам ти да ћу ја тебе убудуће чувати . У најтежим тренуцима био си уз мене.

Хвала ти. Прије него што одем, надам се на неко боље мјесто, гдје мање боли, имам за

тебе једну молбу. Наравно, прије свега, желим да наставиш даље. Вољела бих да



нађеш другу жену, породицу, све оно што би те учинило срећним. Али ту је још једна

ствар. Знам колико волиш да пишеш, стога те молим да напишеш књигу о мајци и

мени. Опиши наше кратке животе и све оно што смо изгубиле због једног порока.

Пиши о нашим кајањима, боловима, љутњама и мукама. Нека то буде порука свим

тадашњим и будућим родитељима, подсјети их да дјеца пате када нас они напусте.

Поручи свим синовима и ћеркама овог свијета да је живот слађи без дуванског дима,

да живот може бити дуг и лијеп, само ако га ми не прекратимо једним пламеном из

упаљача. Не скривај им ништа, тата, не користи живописне описе и реченице, не буди

сентименталан када будеш писао о мами и мени, већ буди сурово реалан, јер наши

животи, нажалост нашом кривицом, заиста су били сурови. Још једном, волим те, и

сада збогом. Заувијек.

Мери

Аутор: Јана Величковић, I-3

Ментор: Слађана Булатовић, проф. Ц-С,Б,Х језика и књижевности

Мирис јоргована и Смрти

Не волим да причам много о себи јер сам заправо

врло стидљива. Све што би требало да знате о мени

налази се провучено кроз странице познатих

трагичара, романописаца и пјесника. Али ипак ћу вам

рећи несто. Моје име је Смрт. Можете ме звати death

,morte, la mort, на којем год језику је изговорено

изгледа тако језиво и оштро да често пожелим да га

промијеним. Обично за собом остављам сузе, крв или

осушена тијела из којих је испијен сав животни сок,

али ја нисам крива за то. Једноставно, обављам своју

дужност.

Волим да путујем и то је једина добра ствар у опису мог радног мјеста. У најгорем

случају прођем барем десетак пута кроз сваку земљу, некада дођем ненајављено, а

некада чак и касним, па читава церемонија умирања буде спремна само још ја

недостајем. Некада ме дочекају са сузама, некада са оним збуњеним и блиједим

лицима која нијесу способна да произведу сузе, а некада, додуше врло ријетко,

дочекају ме са осмјехом. Такве највише волим, такви презиру овај свијет.



Када бих вам причала о свему сто ми се десило током мог живота, вјероватно би

настало ново ледено доба и поново дошло до великог отапања, зато желим да вам

испричам само једну причу.

Јуче, око поднева, док сам сам купила са сувог пијеска гладну Афричку дјецу, са

израженим костима и упалим јабучицама, инстикт ме је навео да кренем према

Аустрији. Тачније према Грацу. Болница Клагенфурт, трећи спрат, соба број 47 (иначе

мрзим непарне бројеве). Без куцања ушла сам на врата, људи ме обично и не

примјећују, али овога пута омања жена са главом заривеном у шаке, са смеђом косом

и испијеним лицем по којем су бриге шарале боре, испусти испрекидани јецај.

Сједјела је на кожној похабаној фотељи покрај маленог болничког кревета са чистом,

бијелом постељином. Крај кревета је крупним, штампаним словима писало:,,Николас

С. Дијагноза: карцином плућа”. Десетогодишњи дјечак, блијед у лицу, лежао је

непомично са свим оним цјевчицама и помагалима која само привидно симулирају

живот. Десна рука била је чврсто стегнута у песницу, а у њој се налазила пластична

играчка - авион са поломљеним лијевим крилом.

У собу је ушао високи човјек са изгужваном кошуљом на пруге и неуредном риђом

косом. Загрлио је уплакану жену која поче да се клати напријед-назад. Обоје су

плакали. У соби се осјећао мој мирис, мирис смрти, помијешан са мирисом јода и

омескшивача од јоргована .

Било ми је уистину жао овог малише. Касно откривање рака. Неуспјела операција.

Недостатак новца. Јединац. Одличан ученик. Можда будући пилот. Страшна судбина.

ЈА.

Приближила сам му се, осјетила сам да је спреман, није ме се плашио или једноставно

није знао ко сам заправо ја, био је исувише лак за своју висину. Пажљиво сам га узела,

трудећи се да га не пробудим из полусна, и изашла не затворивши бијела болничка

врата.

Оно што сам за собом оставила било је беживотно тијело које је свој посљедњи атом

снаге утрошило на испрекидани кашаљ. Из уста је шикљала крв. Свјежи мирис

јоргована био је натопљен крвљу. Потом крик неутјешне мајке од којег је читава

зграда занијемила. Непресушне сузе оца и снажно лупање о тврди зид који је једва и

осјетио икакав потрес.

Док сам путовала ка пуфнастим облацима дјечак се пробудио и тихо рекао: ,,Гдје је

мама”? Ћутала сам, правећи се да не видим тај знатижељни поглед зелених окица

испод којих су биле посуте пјеге.

Јелена Смоловић, II-3


Оно што из душе долази

Марко Петрић

Оно што из душе долази

када снагом једном клонем

твом ћу срцу предати

мјеста гдје сада не залазим.

Очекујући вријеме, скамене се уморне

пете

и удаљаваш се од љубави пролазно,

а чекајући вријеме, све жеље полете

и задовољство је обострано.

А можемо ли промијенити свитање?

Тамо гдје мјесец залази

истрајати је у суштини битно,

све друго као нијемо пролази…

Зато ћу ти и узети руку

да схватиш да џеп сам тајни,

и када најмање очекујеш

увући ћеш прсте.

А сада пусти то, моја зелена,

не пуни нам љубав теретима,

јер оно што од душе пут пређе

свуд се осим ка забораву креће

Нешто умјесто љубави

Протјеран у Божијим очима

не видим се у људским грудима,

док око мене становници свјетла

круже,

моја одбрана је уздах.

Нисам тужан а ни забринут,

што мостови нису као везе,

само се осврћем на мјесец

и питам освјетљава ли их безвезе…

Да се срце ка небу усправи

требаће нешто умјесто љубави,

као седатив од изговорене ријечи

коју кажу многи, без страха шта ће

рећи.

Па нек сам жигосан ко незрела врећа,

иритира ме под маском срећа!

Карикатуре чаробњака и анђела

тркају се у истопљеним главама.

Нешто умјесто љубави

могло би све да их удави,

ако престану са егоизмом

ког ли ће газити под чизмом?

И тако истјеран из птичијег лета

питам љубав да ли је иком света,

или ће и даље умјесто себе да газе

по несрећном путу монотоне стазе…


Пјесма у пјесми –

Радивоје Фемић

Људски сине и громе небесни

Мисли твоје пребројали свјесни

Источно сунце сад у мене бљесни

Да ове груди срце не тијесни

Да ова рука свако перо опјесми.

Господе слушај моју пјесму у пјесми

Анђеоски гледе сад у мене бљесни

Ми препуни памети а још увјек

несвјесни

Господе громом о мали мозак тресни

Да ову главу само велики тијесни.

Господе Боже можемо ли се срести

Или на твојој порти или на мојој цести

Да те питам смртан за ма какве вијести

Да питам за оно изван моје свијести

Кунем се научићу сваку пјесму у

пјесми.

Не дај боже да се памет надомјести

Шта ће бити са мојом пјесмом у пјесми

Хоће ли срце груди да тијесни

И ово перо папир да опјесми

И нову главу мозак да тијесни.

Игра истине

Успомене –

Ђорђе Јеврић

У кућици трошној

Стоје закључани

Дани

Које су проводили моји стари.

Све умире …

Све умире

Само се успомене буде на блиједом

Давно креченом зиду

И

Стоји слика

На њој кроз маглу сретам познате

људе!

Под ногама звучно пуца под

Давно већ није окусио ход

Кроз помало напрсли прозор,

Посматрам бунар који дуго не толи

жеђ,

Љуљашку која дуго не слика осмјехе

И лица…

И лица

На трулом дрвету стоји гнијездо, без

птица

Гнијезда без птица.



Игра истине – Ивана Шпањевић

Хајде да се играмо

жмурке,

ћутања,

па онда мало

оних старих питања,

још несигурнијих одговора.

Хајде да ми

не будемо ми

него неки други,

огрнимо капуте

да сакријемо

најежену кожу,

ставимо маске

да нас образи не одају,

лажирајмо погледе,

одглумимо хладноћу.

Зашто да не окривимо

јануар

за дрхтаје?

Хајде да глумимо

јер то добро знамо

па да тако обучени

будемо голи са истином.

Хајде да прекинемо

ову агонију!

Изговори: "Никад те нијесам ни

желио",

реци да друга

боље љуби,

љепше грли,

па да хладно,

самоувјерено,

поновим исто.

Хајде већ једном

окрени леђа

и ја ћу своја,

овај те пут

нећу тражити,

па ћемо ћутке

да загрлимо понос,

па да крене

свако својим путем

док обоје знамо да

како добро

изговорисмо лаж,

тако још боље

прећутасмо истину.

Приредили – Радивоје Фемић

и

Томица Војиновић



ПРЕПОРУКЕ НАШИХ ГИМНАЗИЈАЛАЦА ЗА

КЊИГЕ КОЈЕ ВРИЈЕДИ ПРОЧИТАТИ

Књиге представљају неумољиво надирање ријеке знања. Оне нам помажу да почнемо

критички да апсолвирамо ствари како не би остали на нивоу перцепције. Не вољети

читати књиге граничи се са умном ограниченошћу и не читајући остаћемо заувијек

иза саме ивице видног поља. Стара кинеска пословица каже: Три дана немојте

читати књиге и ваше ће ријечи изгубити љепоту. За све ученике који су спремни да

сачувају љепоту својих ријечи и који су заљубљеници у литературу, ученици наше

школе су вам припремили пар приједлога.

Хана Хоџић, ученица III-2 одјељења, препоручује нам књигу Поларна свјетлост коју

је написао Филип Пулман, а за коју постоји и популарна филмска адаптација. Хана,

међутим, истиче да се дугачке траке не могу мјерити са исписаним ријечима. ,,Роман

Сјеверна свјетлост Филипа Пулмана спада у ред књига за све године јер крије

узбуђења, акцију и чудеса која ће заинтересовати како почетнике у вјештини читања

епске фантастике, тако и оне са дугогодишњим искуством. Књига започиње акцијом,

тако се наставља и тако завршава; сва потребна објашњења о ономе што је било прије,

као и потребна тумачења непознатих појава, дају се успут. Главна јунакиња књиге је

Лајра која живи у свијету који дјелимично подсјећа на наш када би се смијешали

XVIII, XIX и XX вијек, и стицаји околности воде је у велику авантуру откривања тајне

свемирског Праха, Ауроре и свјетова који су иза ње. На путу до Сјеверне свјетлости

мораће да побјегне од љупке, али зле госпође Коултер, да са Цингарима организује и

учествује у експедицији на Сјевер ради спасавања отете дјеце а потом балоном крене у

спасавање свог оца, у чему ће јој помоћи опасни оклопљени медвјед. Пустоловина је

препуна неизвјесности појачаних сваковрсним чудима."

Николина Гребовић, ученица III-5 одјељења, опредијелила се да нам препоручи

књигу Авантуре Шерлока Холмса, аутора Артур Конан Дојла: ,,Ова књига ће вас

заиста повести на једно узбудљиво путовање с главним јунаком Шерлоком Холмсом с

којег нећете пожељети да се икад вратите. Холмс је познат по пажљивом посматрању

и логичком закључивању, способан је да разријеши мистерију а да не напусти одаје.

Случајеви, који су за полицију претешки, за Холмса представљају прилику за забавно

ментално разгибавање. Уз њега је увијек присутан хроничар његових истраживања и

незаменљиви помоћник доктор Вотсон. Шерлок се упушта у 12 напетих авантура,

обојених његовим духовитин, бритким опаскама и надасве харизматичном

личношћу.“

Али Хасковић, ученик II-4 одјељења, љубитељ је дјела Стивена Хокинга и његова

дјела радо препоручује свим љубитељима писане ријечи. Кратки одговори на велика



питања (Brief answers to big questions) је дјело астрофизичара покојног проф. др

Стивена Хокинга. Књига се састоји од 4 дијела који се баве сљедећим темама: Зашто

смо овде? Хоћемо ли опстати? Хоће ли нас технологија спасити или уништити?

Како ћемо напредовати? У дјелу нам аутор даје конкретне одговоре на велика питања

које је сваки маштовити макар једном себи поставио: Постоји ли Бог? Како је све

почело? Шта се налази у црној рупи? Можемо ли предвиђети будућност? Да ли је

могуће путовање временом? Да ли ћемо преживјети на Земљи? Постоји ли други

интелигентан живот у свемиру? Да ли би требало да колонизујемо простор? Да ли ће

нас вјештачка интелигенција надмудрити? Како ми обликујемо нашу будућност?

Ову књигу препоручујем сваком ко жели да прошири своје видике и као што аутор

каже ...и запамтите да треба да гледате ка звијездама а не под својим ногама, јер

колико год да живот изгледао тежак увијек можете наћи нешто у чему ћете

успјети.

Антоније Поповић, ученик III-5 одјељења, препоручује нам серијал романа Хари

Потер, генијалне енглеске књижевнице Џоане К. Роулинг. Он сматра да је читање

ових романа величанствена прилика да било ко приступи свијету магије и

чаробњаштва. ,,Пут Хогвортс експресом, Дијагон и сам Хогвортс само су неке од

авантура овог, од рођења познатог јунака. Учествујте у магичном спорту квидичу,

спорту који функционише помоћу летећих метли. Ово је јединствена прилика да

„нормалци“ проживе узбудљиву авантуру у свијету магије. Ове књиге прате живот

сасвим обичног дјечака који живи испод степеништа. Да, испод степеништа у кући

својих не тако добрих рођака Дарслија. Упоредо пратите животе породице Визли и

свих дешавања у дворцу изван Лондона под називом Хогвортс, школом за вјештице и

чаробњаке. Како вријеме пролази Харијев брод плови по разним немирним морима,

али ипак на крају увијек нађе своју мирну луку. Пратите живот „дјечака који је

преживио“, најпопуларнијег и најпознатијег у том свијету. Преживио је једну од 3

забрањених чини, која је уједно и смртоносна. Пратите причу о Тому Ридлу, односно

Лорду Волдемору, човјеку који је повезан са Харијем. А на који начин су повезани,

можете сазнати само ако прочитате књиге. Моја препорука је да прво прочитате

књиге, а затим да се баците на гледање вјероватно најпопуларније филмске

адаптације."

Сара Божовић, ученица III-3 одјељења, опредијелила се за један безвременски

класик, Оркански висови'. ,,То је роман феноменалне Емили Бронте. Уједно је и њено

једино дјело икада, али то му није сметало да се уврсти у ремек-дјела енглеске али и

свјетске књижевности. Овај је роман и био окидач мог прекомјерног заљубљивања у

класичну књижевност. Прича прати двије породице, сурову стварност живота која се

стапа са дубоким емоцијама и жељом за осветом, а истовремено показује величину

људске несреће изазвану сопственом ограниченошћу. Пратећи Кетрин и Хитклифа,

њихову трагичну љубавну причу, читалац се губи у чарима сјеверне Енглеске и ту

заувијек остаје. Ово је књига којој се више пута враћате, свима је препоручујете и

никада је не заборавите."



Николина Гордић, ученица III-3 одјељења, препоручује књигу за коју сматра да сви

треба да је прочитају и извуку поуку из ње. Она каже да је Љубав у доба кокаина једна

од многих истинитих прича списатељице Симониде Милојковић. ,,Као и у својим

осталим дјелима Симонида не преза да ствари назове својим правим именима што

оставља снажан утисак на све који дођу у додир са књигом. Ово је бестселер који је

оборио са ногу све генерације. Истините приче су посебне, јер управо кроз њих

разумијемо круцијалне проблеме друштва и никада више на њих не гледамо истим

очима. Главни женски лик суочава се са једном од највећих пошасти нашег времена -

наркотицима, а све то да би повратила вољену особу која то не заслужује. Спада на

најниже гране егзистенције и остаје без моралних и етичких норми. У овој књизи на

суров начин се приказује мрачна страна љубави. Књига је посебно намијењена

женским читатељкама јер дубоко продире у животну причу младе студенткиње која је

скренула са правог пута само једном погрешном одлуком, а након једне остале се само

ређају једна за другом."

Ђорђе Јеврић, ученик III-3 одјељења, сматра да је Меша Селимовић непрекосновени

писац чијим дјелима се увијек радо враћа. Троје нас је, у цијелом свијету само троје:

моји прсти, њено тијело и његов уједначени дамар. Није важно шта се дешава у

свијету, није важно шта ће бити сутра, важан је овај час блаженства без мисли.

Хиљаду нечијих срећних часака биће као овај, али овај никада више. Хиљаду туђих

љубави биће као ова, али ова никад више. Тврђава је, како је и сам писац рекао, дјело о

Ахмету Шаби. Главни јунак романа, жели да нађе мост до других људи, да изађе из

тврђаве, јер зна, раздваја нас и уништава мржња, одржава нас само љубав, или макар

вјера да је могуће ма какво споразумијевање међу појединцима и заједницом. Вођен

том вјером и жељом, он остаје ведар и морално чист. То је роман рата и мира у

њиховој унутрашњој вези као људско појединачно и укупно искуство.

Александра Божовић, ученица III-3 одјељења, за све љубитеље античке културе,

тројанских јунака и култног Хомеровог дјела Илијада препоручује Под уклетим

звијездама. ,,То је трилогија фантастике коју је написала Џосефина Анђелини. Ова

прича ће вас научити митолошким дешавањима и увући вас у свијет тројанских јунака

и њихових љубавних интрига. Главна јунакиња трилогије, Хелен Хамилтон, заснована

на лику Јелене Тројанске, провела је првих 16 година покушавајући да сакрије и

схвати своју различитост. Упознавши Лукаса Делоса, тројанског принца Париса,

сусреће се са божанским свијетом који је главна препрека њиховој љубави. Заробљена

између свјетова, Хелен увиђа да је њена улога да заштити човјечанство од

апокалиптичког рата, увјерена да су митови и легенде заиста истините."




Скадарско језеро је еколошко царство, оаза

тишине и блиског контакта са нетакнутом

природом. У њему можете наћи 50 врста врста

риба од којих су аутохтоне врсте крап и укљева.

Ово језеро представља највећи језерски резерват

у Европи.

У водама које припадају Националном парку

Скадарско језеро живи 39 врста риба од којих су

најпознатије: укљева (Alburnus alburnus

alborella), крап (Cuprinus caprio), јегуља (Anguilla

abguilla), ципол (Mugil cepxalus), скакавица (Lisa

ramanda) и бројне друге. Што се тиче врста које

повремено настањују језеро, ту су: змија бјелоушка (Tropidontus natix), барска

корњача (Emus orbicularis), блавор (Opxis aurus apodus), као и бројни други. Скадарско

језеро је хабитат 280 врста птица од којих су неке на листи угрожених врста. 73 врсте

су гњездарице селице; 18 врста су редовне пролазнице; 45 врста су зимски гости; 12

врста редовно проводе љето не гнијездећи се. У врсту угрожених птица спадају, на

примјер, пеликан (Dalmatian pelican Pelecanus crispus) и корморан (Pugmu cormorant

Pxalacrocorax pugmeus). Током прољећне миграције број водених птица на језеру је

изузетно велик. Могућност посматрања птица како од стране орнитолога, тако и од

стране аматера заљубљеника у птице је огромна. На језеру се налазе бројни торњеви и

палтформе које су прављене специјално за посматрање птица и постављене су на 5

орнитолошких резервата: Манастирској тапији, Грможуру, Омеровој горици, Црном

жару и Панчевом оку. Грможур је, осим по називу црногорски “Алкатраз”, такође

познат и као “острво птица”. Изузев, као стално станиште појединих врста птица,

Скадарско језеро је за неке врсте само привремено одмориште током њихове

миграције из средње и сјеверне Европе ка Африци. Ово језеро томе погодује управо

због тога што лежи у зони сучељавања великих зоогеографских области (артичких

предјела, Медитерана и Сјеверне Африке), али и зато јер је просјечна температура

воде у језеру током љета 22 Cº, а током зиме темепература се не спушта испод 11

подиока. Ово се најбоље може доказати чињеницом да на Скадарском језеру можете

наћи примјерке афричких врста птица, као и неких врста птица из западног Сибира.

Оно по чему је ово језеро још посебно јесте и гнијездилиште сребрнастог галеба, на

Галебовом острву, највећем у Црној Гори те врсте. Од птица неке врсте које су

Фауна Скадарског језера – Томислав Томовић проф.



присутне на Скадарском језеру су: дивља патка (Anas platurxuncxos), гњурац (Gavia

imme), планински орао (Xieraaetusа fasciatus), патуљасти орао (Xieraatus pennatus) и

бројне друге.

Што се тиче сисара, они су знатно мање везани за мочварне биотопе него птице, а има

само неколико типичних водених представника, од којих су најбројнији: – водена

ровка (Neomusс Fodiens), водени волухар (Arvicola terrestris), и видра (Lutra lutra). Од

сисара који насељаваљу копно, најчешћи су: обични зец (Lepus eyropeus), вјеверица

(Sciurus vulgaris), вук (Canis lupus), лисица (Vulpes vulpes), и дивља свиња (Susus

scrofa). Од острва која су јако насељена птичијим врстама посебно се истиче Галебово

острво које је уједно и највеће гњездилиште сребрнастог галеба у Црној Гори. Оно

што је интересантно за посјетиоца да зна јесте чињеница да се морске птице гнијезде

на слатководном острву. Гнијезда и птице је дозвољено сликати и снимати док се

наглашава да се јаја не требају и не смију дирати јер су, као што је познато, галебови

законом заштићена врста. Бројна интересантна острва не само да су културно-

историјски споменици прошлих времена, већ представљају и прави птичији рај. На

острву Бешка посјетилац често може видјети јата дивљих голубова или пар малих

сова. На острву Омерова горица, пак, врло често затећи ћете чапље. Међу стаблима

ловора постоји око 40 гнијезда сивих чапљи за које се сматра да су једина врста чапљи

које станују на ловору. Осим ових сивих чапљи, ту ћете наићи и на мале бијеле чапље,

а обје ове врсте чапљи спадају у угрожене и законом заштићене врсте.

Овакав. изузетно плодан развој богатог еко-система Скадарског језера, омогућили су

бистра вода и очувани природни амбијент

ПРОГНОЗА СВЈЕТСКОГ СТАНОВНИШТВА ДО 2050.

ГОДИНЕ

Према процјенама Популацијског одјељења

УН, сматра се да је средином 2019. године број

становника наше планете износио око 7,71

милијарду, од чега готово 60 посто у Азији, 17

посто у Африци, 10 посто у Европи, а остатак се

односи на друге континенте.

Становништво у свету је све старије и мада број

становника расте споријим темпом и даље се

очекује да ће са садашњих 7,7 милијарди порасти

на 9,7 милијарди 2050. године, наводи се у

извештају Уједињених нација.



Према новим показатељима више од половине очекиваног раста броја становника од

данас до 2050. године биће у свега девет земаља света. Набројане од највишег ка

мањем броју очекиваног раста становништва тих девет земаља су Индија, Нигерија,

Пакистан, Конго, Етиопија, Танзанија, Индонезија, Египат и САД.

Годишњи број живорођене дјеце у свијету износи око 141 милион, а умре око 58

милиона становника, те природни прираштај износи око 83 милиона становника

годишње.

Процјењује са да је у 2016. години стопа наталитета на глобалном нивоу износила око

18,9 промила, стопа морталитета око 7,7 промила, што је дало природни прираштај од

око 11,2 промила. Постоје изразите разлике у природном кретању становништва

појединих региона и земаља свијета. Тако је у развијеном дијелу планете (односи се на

Европу, Сјеверну Америку, Аустралију, Нови Зеланд, Јапан) стопа наталитета

износила 10,9 промила, морталитета 10,1 промила, а природног прираштаја 0,8

промила. У мање развијеном дијелу свијета, стопа наталитета износила је 20,5

промила, морталитета 7,2 промила, а природног прираштаја 13,3 промила.

До 2050. ЕУ остаје без трећине радно способних грађана

До 2050. године Европа ће да изгуби једну трећину економски активног

становништва. Старење становништва узроковаће озбиљну штету европској

економији. За разлику од Сјеверне Америке, где ће становништво до 2050. да се

повећа за 75 милиона људи, Европа ће и даље имати 500 милиона, али ће да изгуби 49

милиона радно способног становништва старости између 20 и 64 године, од чега ће

само Њемачка да изгуби 11 милиона. Шпанија и Италија ће такође да изгубе 7 до 8

милиона потенцијално економски активног становништва. "Требаће нам руке и мозак

да бисмо надокнадили ове губитке", каже већина научника, што значи да ће

миграцијски притисак на Европу бити већи него икад.

У Европској комисији, као и већини међународних организација, питање везе између

демографије и привредног раста ријетко се отвара, а сва пажња је усмјерена на

технологију, иновације и конкуренцију. Људи се перципирају само као људски

капитал и посматрају се кроз призму образовања, што се с правом сматра улагањем у

дугорочни привредни раст. Али, старење становништва је већ видљиво, као и низ

проблема који из тога произлазе, проблема попут стабилности пензијског система,

здравственог осигурања и бриге за старије особе, закључују научници и не предвиђају

свијетлу будућност за ЕУ.

До 2050. године Црна Гора ће имати 50.000 мање становника

Ако се остваре суморне статистичке прогнозе, до 2050. године у Црној Гори ће

живјети 7,9 одсто мање људи него данас. То би, илустрације ради, могло да значи да

ће нестати читав један град и то величине Никшића. У бројкама, то је 50 хиљада људи.



Скоро све сусједне земље могу да очекују овакав сценарио, а међу њима предњачи

Србија која ће изгубити 33, 2 одсто становника, БиХ (8,2), Хрватска (7,7) и

Македонија (4,4). Једино мјесто на Балкану гђе ће се у наредних 30 година десити

потпуно супротно – повећање популације, јесте Косово.

Иако је претпоставка да је за “нестајање” популације заслужно то што више људи

умре него што се роди, исељавање и старост, тај тренд није карактеристичан само за

средњу и источну Европу, јер су му подлегле и неке од најразвијенихих земаља попут

Њемачке, гдје је процјена да ће 12,8 одсто становништа мање живјети у овој земљи до

2050. године.

Због повећања броја свјетског становништва јављају се и савремени свјетски

проблеми као што су: еколошки проблеми, демографски проблеми (сиромаштво,

болести, неписменост, ратови), мањак воде, хране и других природних ресурса

нужних за преживљавање становништва.

Аутор: мр Сафета Алибашић, професор географије

Зашто је важна намјера у учењу?

Да би неко градиво ученик успјешно научио није

довољно да га само понавља, већ треба себи да постави

као циљ да научи то градиво, односно да има намјеру да

га научи. Ово је нарочито важно у школском учењу.

Потврду за ово имамо у резултатима једног

истраживања о процесу учења, које је спроведено у

лабораторији једног психолошког института. Као

материјал за учење употребљавани су бесмислени

слогови. Испитаници су били студенти, који су углавном били странци. Један од тих

испитаника, Румун, није добро разумио језик којим се у институту говорило. Зато није

тачно разумио ни упутство које је испитивач дао. У том експерименту, на једном

апарату, полако се окретала листа бесмислених слогова коју су испитаници учили.

Поменути испитаник разумио је да само треба да сједи испред апарата и да чита

бесмислене слогове. Остали испитаници су после неколико понављања листе научили

све бесмислене слогове, само је овај испитаник сједио поред апарата и читао листу

бесмислених слогова. Испитивачу је изгледало чудно да и после толико понављања



Филозофија је много више него што можемо да

схватимо и много боље него што мислимо!

испитаник још није научио ту листу. Зато је пришао испитанику, зауставио апарат и

рекао му да покуша да понови листу. Испитаник се изненадио: Зар слогове морам

научити напамет? Покушао је да понови листу слогова, али није успио, иако је листу

прочитао 46 пута. Међутим, пошто је сазнао да листу слогова треба научити, а не само

читати, као што је раније мислио, он је листу прочитао још само 6 пута прије него је

потпуно научио. Значи, 46 понављања је имало мање ефекта кад субјект није имао

намјеру да листу научи него свега 6 понављања када је та намјера постојала.

Јасно је да је овај примјер екстреман и да се у пракси ријетко дешава. Много чешће се

дешава да ученик пасивно чита градиво, аутоматски понавља материал, али се не

усредсређује на садржај онога што чита и не оријентише на то да га треба запамтити.

Јасно је да је успјех у оваквом учењу релативно слаб. Да би успјех био бољи, ученик

стално мора имати на уму да оно што чита треба и да научи и да ће касније то морати

да репродукује. Аутор Данка Гурешић, проф


За гимназијалац пише: Радивоје Фемић

Ако се бавимо филозофијом, онда смо спремни да

учествујемо у расправама о питањима која су мучила

човјечанство много година. Философија нам даје

храбра и креативна објашњења на многа наша

постављена питања: шта је лијепо, добро, мудро,

истина, љубав?

То би могла бити питање које би свако могао

поставити себи? Не морамо учити од других оно што

можемо научити од себе, али можемо научити многе

ствари које ће нам бити од помоћи у будућем

животу.

Колико често чујемо фразу: Не филозофирај. Па то

јесте поента, али каква? Филозофија значи љубав према мудрости или знању, али

филозофија има много тумачења, значења и дефиниција, а отуда и погрешна схватања

истих. Код нас се термин филозоф користи претежно за оне људе који се баве

филозофијом, али и за оне људе који су склони филозофирању, који су склони

заправо, размишљању. Па зар не треба свако од нас прво да размисли, како би после

тога нешто учинио, рекао? Отуда и изрека Боже, опрости им не знају шта раде , али и



Боже, опрости им јер знају шта раде. Постоје људи који ,,превише мудрују“, али и

поред њих и они чије је мисли или ријечи ,,тешко разумјети“.

Прво што би требало научити од ове веома битне науке јесте како бити умјерен.

Учећи се умјерености у складу са врлинама, стећи ћемо знање. Понашајући се

умјерено, имаћемо морал. Изражавајући се у складу са овом врлином, имаћемо

самопоуздање. Понашање, учење, знање, морал и самопоуздање значе егзистенција.

Док други хрле свему што је туђе, ја ћу скинути капу и осврнути се на оно што је

наше! Потрудио сам се да нађем оне мисли који су неправедно запостављене, а о

квалитету истих не смијем ништа рећи!

Ваша мржња претворена у електричну енергију могла би осветљавати градове и

градове. (Никола Тесла)

Мир у свијету може доћи само као природна последица универзалног просветљења.

(Никола Тесла)

Самообмана је убитачна и за људе и за народе. (Његош)

Што људи хоће, то и вријеме трпи. (Његош)

Лактом вјере глупост човјека мјери, а озбиљност дјелом и врлином. (Његош)

Као што се свијећа од свијеће пали, тако и добро дјело од доброг дјла. (Николај

Велимировић)

Скромност је врлина!

Сократ је рекао: ,,Знам да ништа не знам“. Вјероватно и не слутећи да ћемо га ми

данас неизмјерно цијенити и уврстити у сами врх филозофије. Он је том реченицом

рекао све, спознавши своју и објаснивши туђу филозофију.

Кажу да су једном приликом Ајнштајна упитали: ,,Како је бити најпаметнији човјек на

свијету“? Он је на то рекао:,, Не знам, питајте Теслу“! Дакле, зар скромност није

врлина? Хм! Самим тим да признаје друге људе за себи равне, а овдје и веће од себе,

човјек се пење ка врху, к божанственим врлинама које су запале земаљско обличје.

Све у свему, ко је већи? То је најмање битно! Највећи је њихов рад поклоњен

човјечанству и, још више, универзуму.

Када је Раде Томов полазио у Царство Небеско, још увијек бијаше дијелом ума, и

тијелом својим, на земљи, па пожеље своју потоњу жељу - да га сахране на Језерском

врху. Пожељеше Црногорци да га сахране на Штировнику - већи врх, за највећег

човјека. Међутим, Пресвети Владика остао је при своме ставу, а касније је то епска

позија уобличила кроз стихове:



У будућа покољена родиће се неко већи

Нек Штировник гроб ми буде у који ћу мртав лећи.

Мислите ли да је случајно то што је пред крај живота Сократ рекао: ,, Знам да ништа

не знам“! Хм, случајно је колико и то да је ,, Луча микрокозма“ написана прије

,,Горског вијенца“.

Приредио Томица Војиновић

Метафоричка значења именица које означавају

животиње

Одавно знамо да је језик жива категорија

која се непрестано мијења. Као што настају и

нестају нове ријечи, тако се мијењају и значења

ријечи – проширују се, губе се, а нека остају

вјечна и трајна. Такве појаве у језику проучава

семантика, а у оквиру семантике треба посебно

да истакнемо полисемију, односно способност

једне ријечи да оствари више различитих

значења. Та значења могу, али и не морају бити,

повезана облички, семантички, асоцијативно,

емотивно, логички или на неки други начин, па

је зато увијек прави изазов проучавати семантику лексема. Прије свега, треба

напоменути да ријечи имају основна и пренесена значења, а тема овога текста јесу

управо та пренесена значења, и то она која настају личним и колективним

асоцијацијама, односно у личној, а чешће, у колективној свијести. Размишљајући о

метафоричким значењима ријечи које означавају животиње, долазимо до не баш

охрабрујућег закључка: такве ријечи у негативном контексту описују женски род, а

примјећујемо и да се родна неравноправност не огледа само у недостатку ријечи

којима ће се означити женска занимања и титуле, већ је умногоме присутна и у

значењима ријечи. Па да кренемо од ћурке...

Свима је познато да је примарно значење те ријечи највећа перната домаћа животиња,

али некако, упоредо са тим основним значењем, помислимо одмах и на оно

секундарно, метафоричко значење. А оно није нимало захвално и лијепо јер ову

именицу често користимо да опишемо духовна, односно интелектуална својства жене.

Ако се удаљимо од ћурке, па продужимо до пренесених значења именица кокошка

или гуска, чека нас исто значење – будаласта женска особа, глупача. Да је некада



пренесено значење доминантније у односу на основно, најбоље нам показује употреба

ријечи тука. Иако је то други назив за ћурку, односно представља врсту ћурке,

говорници нашег језика је скоро увијек употребљавају када хоће на погрдан начин да

опишу женску особу, а скоро никада ту ријеч не употребљавају у правом значењу.

Истина, употребљавају се у нашем језику и ријечи типа патак, гусан, пијевац (у

пренесеном значењу) при описивању и карактерисању припадника мушког рода, али

употребом тих ријечи више указујемо на одређено негативно понашање, став, покрет

тијела, и опет све је то занемарљиво и мање увредљиво у односу на женску глупост,

односно на колективну свијест припадника једне говорне заједнице која нам казује да

су жене глупље од мушкараца.

Иста и слична значења можемо примијетити и код секундарних значења именица које

означавају остале домаће животиње. Уколико неко хоће да жену негативно

окарактерише и да укаже на њене духовне, интелектуалне, логичке или физичке

недостатке, може да бира да ли ће је назвати кравом, козом, кобилом, прасицом,

овцом и сл. Називима животиња у нашем језику се описују и мушкарци (свиња,

магарац, коњ и сл.), али морамо примијетити да су та метафоричка значења прилично

неодређена, а самим тим блажа, мање ефектна и мање емотивно обојена у односу на

она која се односе на женски род.

Ако будете тражили од својих пријатеља и познаника да вам наведу бар два примјера

имена животиња којима се може указати на позитивна својства жене, одмах ћете чути

ријечи: мачка и риба. Да, често ћемо у нашем језику, посебно посљедњих неколико

деценија, чути реченице типа: Права си мачка! Она је риба! Употребом оваквих

реченица неко жели да посебно нагласи позитивна физичка својства жене, односно

њену спољашњу љепоту и сва значења се строго задржавају само на том аспекту. Али

колико је то заправо пожељан комплимент, односно, да ли је пренесено значење ових

ријечи недвосмислено? И те како нам је познато да се под употребом ових именица

(можемо додати још лексему тигрица) крије често понижавајуће, помало вулгарно и

непримјерно значење, тако да о апсолутно позитивним вриједностима значења

оваквих именица не можемо говорити. Употребом ових ријечи само се истиче љепота

женског тијела, односно указује се на постојање форме (физичко), а одсуство материје

(духовно) или једноставно речено – жене су нижа бића, небитна је њихова духовна

страна, ако и постоји, али их зато краси савршено тијело. Заправо, овакви примјери

указују на још једно негативно присуство у нашем језику, а то је полна

дискриминација, која је код нас дубоко укоријењена, прилично заступљенау свим

сферама и нормализована. Него да наставимо даље са ријечима и значењима...

Жену можемо назвати и хијеном, змијом, лисицом, свраком, враном. Мушкарца

можемо назвати медведом, мајмуном, дивљом свињом, али можемо и лавом, вуком,

делфином. Он може бити и соко, орао, односно,ако желимо да укажемо на позитивна

својства припадника мушког рода, имамо широк избор. Међу ријечима, које

означавају животиње у основном значењу, једино позитивну конотацију (а да указује

на особе женског рода) има лексема лавица. Када жену назовемо лавицом описујемо



Да ли сте се икада запитали шта заправо значи ријеч

гимназија?

њену храброст, пожртвованост, борбеност, комплетну личност. Питање је, какво би се

временом, у нашем језику, и ту развило значење да се неко није досјетио да наше

шампионке у рукомету назове тим именом.

Сложићете се да је заиста необјашњива та чудна појава у нашем језику, па нам остаје

да се запитамо – да ли су животиње највећи непријатељи жена? Или је, ипак, крива

она колективна свијест коју смо поменули на почетку текста? А ако је тако, откуд

толики негативни лични и колективни однос према жени? Ако се сјетимо оне старе

изреке Дуга коса, кратка памет, која се вјековима чувала и преносила као највећа

мудрост, схватићемо да су многе генерације одрасле и живјеле са том предрасудом

како су жене лакомислене и како је женски интелект инфериоран у односу на мушки.

А још када знамо како се код нас нека погрешна увјерења преносе с кољена на кољено

и како се у њих слијепо вјерује, онда и не треба да нас чуди оваква ситуација у

значењском слоју ријечи које примарно означавају животиње. На крају – велика хвала

лавицама што нам освјетлаше образ!

Аутор: Слађана Булатовић, проф. Ц-С, Б, Х језика и књижевности

Драги гимназијалци, јасно је да сте ви примјер културне еволуције. Али да ли сте

знали да је гимназија некада била једина школа? Наиме, прије него што је код старих

Грка школа постала мјесто гдје се учи, или како се то у неким изворима може наћи

училиште, школа је била мјесто гдје се скупљају дјеца робовласника ради доколице,

дружења и игре. Да, добро сте прочитали - доколица је некада била школа. Оно што је

још занимљиво је и чињеница да наши матуранти често посјећују теретане, а да

притом нијесу свјесни да је теретана некада била ближа школи него ли било каква

библиотека или скупина мудрих људи. Да, и то је истина. Блискост између енглеске

варијације ријечи теретана или gym као и гимназије је изразито велика. Наиме, некада

су се училишта, односно школе, бавиле првенствено гимнастиком. Отуда и назив

гимназија, а коријен потиче од грчке ријечи gymnos, што се опет повезује са

теретаном, а значи неодјевен и наг. Вјероватно већ сви знамо да су се у античкој

Грчкој све спортске дисциплине одвијале без одјеће, па тако и ова прича добија

уверљиву конотацију. За нас гимназија значи један велики и неизбрисив дио живота,

лијепе успомене на најљепше дане и то је одлично и треба заувијек да остане тако, али



ФРАЗЕОЛОГИЗМИ

ми, као они који „љубимо мудрост “, данас учимо и од чега је потекла та ријеч,

односно бавимо се етимологијом те именице.

Гледано са позиције данашњости, у цијелом свијету гимназија значи исто. На

интеренту се може наћи објашњење које говори да је гимназија заправо припрема за

факултет. Наравно, те чињенице смо и сви ми у потпуности свјесни. Али сигурно

нијесте знали да гимназија не траје свугдје као код нас четири године. Рецимо, у

Русији траје 6-7 година, у Шведској 3 године, у Албанији исто као и у Шведској, у

Финској од 2 до 4 године, док у Мађарској гимназијско образовање траје чак и до 8

година.

У основи гимназије, као школе, посебно се даје предност подстицању и

надограђивању тјелесних и умних способности ђака. Све у свему, одувијек је био

понос бити Гимназијалац. То треба да остане заувијек тако. На нама је да што

поносније, љепше и достојанственије носимо звање гимнзијалца! Велики је задатак

пред нама, али не постоји посао који се не може одрадити без муке. Ниједна школа се

не завршава без учења, и ниједна се школа не завршава - она животна траје и трајаће

док ми будемо постојали. Не треба дозволити да се човјек изгуби, а до тога долази

онда када каже: ,, Завршио сам са школом“! Не, тада је тек почео!

Аутор : Радивоје Фемић

Фразеологизми су устаљене језичке јединице састављене од најмање двије ријечи које

имају јединствено значење.

- Адамско кољено - осмо дијете исте мајке, које

је, по народном вјеровању у свему изузетно, али

без среће у животу.

- Трла баба лан да јој прође дан - бавити се

бескорисним послом.

- Коцка је бачена - одлучено је, нема повратка.

- Бити у свакој чорби мирођија - мијешати се у

све.

- Обрати бостан - лоше проћи, пропасти,

настрадати.

- Красти богу дане - траћити вријеме, ништа не

радити.



- Причати са пепелом по глави - кајати се због учињеног.

- Гордијев чвор - нешто изузетно запетљано, замршено.

- Грлом у јагоде- без претходних припрема, непромишљено, неспремно.

- Кад на врби роди грожђе - Никада.

- Дамаклов мач - Стална опасност и пријетња.

- Тражити длаку у јајету - бити ситничав, тражити и најмањи недостатак.

- Зубна болест - онај који је веома досадан, несносан.

- С неба па у ребра - изненада, неочекивано, одједном

- Ићи мечки на рупу - упасти у клопку, наћи се у невољи.

- Без длаке на језику - отворено, без устручавања говорити, рећи.

- Пала књига на два слова - остао је мали број људи који нешто раде.

- Висити о концу - бити у великој опасности.

- Ронити крокодилске сузе - претварати се, лажно изражавати жаљење, неискрено

жалити.

- Квадратура круга - нерјешиво питање, проблем, бесмислица.

- Правити рачун без крчмара - доносити једнократну улогу, без знања, учешћа, онога

кога се тиче и који заправо одлучује о томе.

- Градити куле од карата - заносити се нереалним, радити узалудан посао.

- Млатити празну сламу - радити бескористан, јалов посао.

- Опрати руке - скидати са себе одговорност.

- Између Scile и Xaridbe - између два зла, два велика проблема, између двије

опасности.

- Бити на другом штапу - бити неизвјестан, остварив тек у далекој будућности уз

неопходност испуњења више услова.

- Не видјети шуму од дрвећа - виђети појединости, детаље, али не и цјелину, од

ситница не видјети оно гавно.

За овакве скупоцјене ријечи, осим термина фразеологизам, употребљавају се и

термини фразеолошка јединица, идиом и идиоматски израз.

Припремила Рајка Минић. Проф.



Пролази вријеме, пролазе људи, ствари се мијењају...

Зачарани круг који се врти, изнова и изнова. Читав наш живот пролази брзо као

трептај ока. На нама је да ухватимо моменат, пригрлимо љубав, стварамо успомене и

оставимо траг за собом. Сваки тренутак у животу је битан зато што се проживљава

само једном. Не зна им се број, али је опет сваки од њих другачији, посебан.

Кажу да је ђачко доба, најљепше доба у животу. И колико год да пролази вријеме, да

се свијет мијења, да долазе неке нове генерације са другачијим начином живота и

навикама, овај период је онај који оставља печат на све нас и остаје урезан негдје

дубоко у нама. Неисквареност, безбрижност, љубав. Много љубави. Радост, осмијеси

упућени пријатељима, енергија и жеља за успјехом.

Гимназија. Некада и сада. Многе ствари су се промијениле. Сада су ту рачунари,

пројектори, паметне табле, боље опремљени кабинети физике и хемије... Ипак, остали

су они исти зидови који свједоче о генерацијама и генерацијама ученика који су

ходали Гимназијом…Свједоче сваком осмијеху, свакој сузи због лоше оцјене,

успјесима, симпатијама, великим љубавима које су се овдје родиле, пријатељствима за

читав живот.

Оно што је такође остало, што је било исто прије десет и што ће бити исто и у

наредних десет година, јесте огромна жеља за знањем и успјехом. Рад, труд и напор

који ученици улажу да би изградили себе и постали људи чија се каријера и успјех

темеље на знању. Гимназија нас учи да се боримо, да искажемо свој таленат и радимо

на њему. Учимо да не можемо увијек лако да добијемо оно што хоћемо, већ да се за

исто некада морамо намучити. Учи нас да изнесемо своје мишљење, да на неправду

реагујемо и да је све грешке могуће исправити, само ако се довољно потрудимо.

Свима нама је дата прилика да стекнемо знање, покажемо своје умијеће и искажемо

своје мишљење. Битно је само имати вољу и искористити дату прилику.

Осим знања које професори преносе на нас, ученике, поткраде се и неки савјет или

мисао који завијек остају урезани. Оно што ћу ја сигурно памтити јесу ријечи нашег

професора, Нова Вуковића, који нам је стално говорио да је између осталог најбитније

постати добар човјек.

Милица Шарчевић, III-5

О Гимназији



Гимназијалац, тринаести по реду, изашао је након дуго времена, у тренутку када сам

напуштала школску клупу. Осјећала сам се испуњено и срећно јер сам знала да ће у

њему писати о свим достигнућима које смо моја генерација и ја постигли. И тек, након

свих сумираних утисака, схватила сам да су моји средњошколски дани управо били

посвећени циљу да пронађем себе, искористим сваку шансу која ми се пружила у

датом тренутку и уживам у четири безбрижне године. Неизоставно је да у средњој

школи често не постоји план, већ само жеља да се иде напријед ка изградњи своје

личности и то је оно што би свакоме препоручила.

Гимназију ,,Милоје Добрашиновић'' свакако ћу памтити као добру основу за следећи

корак ка будућности, коју су нам обезбиједили наши професори, али и по лекцији коју

ме је ова школа научила, а то је да ако се борим за нешто што волим и желим, поред

много препрека, уз истрајност, могу то и добити.

На крају бих само истакла задовољство што се мој коментар налази, сада већ у 14.

броју Гимназијалца!

Ива Кљајевић

Трудила сам се да запамтим све гимназијске дане, надајући се да ћу из ладица увијек

моћи да извадим проживљене тренутке, као аргументе да сам била срећна. Мада

човек је несавршен а и сви тренуци нијесу заслужили да буду запамћени. Остали су

исписани знојави дланови пред одговарање, пријатељства, изненадни сусрети на

великом одмору, кашњења, дуге ранојутарње приче о Питагори, Карамазовима,

Пунским ратовима и ко зна о чему... Сви ми који смо се са њом поздравили, чувамо је

брзим шетњама, задихани, пењући се уз Алеју љубави, да јој само кажемо: ,,Још се

добро држиш, матора.''

Ксенија Вукојевић

Дани проведени у Гимназији су нешто чега ћу се увијек сјећати. Дружење, слога,

љубав према људима са којима смо дијелили школске клупе. Било је ту и нервозе пред

одговарање или писмени задатак, као и других, не тако финих ствари. Али, то није

оно што се памти. Памтимо само лијепе ствари, које то и заслужују. И људе, који су

те дане чинили још љепшим!

Снежана Кнежевић

Приредила: Милица Шарчевић

Други о Гимназији:



Говор тијела

,,Ни један језик није тако јасан као језик тијела, кад га једном научимо читати.“

Доступност великог броја комуникацијских средстава много је човјеку олакшао начин

размјене мишљења и личног изражавања. Међутим, и поред тога свједоци смо да

сваки човјек, ипак,прибјегава виду невербалне комуникације, односно говору тијела.

Говор тијела, уопштено, представља способност размјене порука, знакова и сигнала

које наше тијело, често несвјесно шаље. Међутим, дубљим тумачењем овог

психолошког феномена долазимо до закључка да се њиме преносе емоционално важне

поруке наше свијести и разума. Намеће се питање зашто човјек, иако посједује

савршено средство говора, користи невербалне знаке? Одговор на ово питање нуде

психолошка истраживања, која наводе низ разлога човјековог изражавања

унутрашњих емоција путем говора тијела. Само неки од њих су: немогућност

потпуног изражавања вербалном комуникацијом, жеља за јаснијим и прецизнијим

исказивањем ставова, потреба за личним увјерењем лишеним манупулације.

Колико је говор тијела и оно што се њиме постиже важно говори феномен ,,првог

утиска“. Оно што човјек примијети приликом првог сусрета са неким је слика, која

убрзо формира комплетан став о некоме. Због тога се говори да никада нећемо имати

другу прилку са иставимо први утисак. О значају невербалне комуникације доста нам

говори и чињеница да скоро сви свјетски лидери имају своје “учитеље“ за говор

тијела. Свјесни тога да је сваки њихов покрет и изговорена ријеч под будним оком

јавности и да се тумаче до детаља, званичници и те како воде рачуна о својим

покретима и на тај начин покушавају да убиједе јавност у истинитост и увјерљивост

својих ријечи. Покретима често показују моћ и самопоуздање, али како је говор

тијела, ипак, сфера несвјесног, често нам открију и оно што можда нијесу или јесу

хтјели. Један од занимљивијих задатака стручњака за говор тијела био је први сусрет

два свјетска званичника Доналда Трампа и Ким Џонг Уна и они су тада изнијели

сљедеће запажање: ,,Амерички предсједник Доналд Трамп и сјевернокорејски лидер

Ким Џонг-ун покушали су да се представе као доминантни, али су показали

анксиозност. Амерички предсједник је уобичајно покушао да прикаже своју

доминацију тиме што је први пружио руку и потапшао сјевернокорејског лидера по

рамену. Не желећи да заостаје, Ким је чрвсто стиснуо Трампову руку, гледајући га

право у очи током руковања, прије него што су се обојица окренули медијима.То није

било обично руковање. Ишло је горе доле, било је нервозно, обојица су привлачила к

себи оног другог. Обојица нису пуштала оног другог да буде доминантан".



Уколико и ви пожелите да просуђујете саговорника на основу говора тијела, само га

посматрајте, а ми ћемо вам открити нека значења:

• Изложеност стресу исказује се честим трептањем, грицањем ноктију или

пуцкањем прстију.

• Чешкање носа, помјерање јабучице или често скретање погледа од

саговорника указују на то да неко не говори истину.

• Знак да вас неко пажљиво слуша док причате јесте нагињање главе у страну.

Тиме особа исказује емпатију и жељу да вас размије.

• Док човјек покушава да се присјети нечега, рефлексно подиже главу према

горе.

• Лажни осмјех можемо препознати уколико је он присутан око 5 секунди и

само уснама.

• Склањање руку иза леђа или у џеповима указује да саговорник нешто скрива.

• Играње прстима може бити знак за мањак самопоуздања или знак стида.

• Нагињање према саговорнику је знак да вам се допада, док је одмицање

супротнак знак.

• Научна истраживања су показала да особа која лупка стопалима најчешће

покушава да сакрије свој став или мишљење, али јој то не полази за руком. Са друге

стране грчење стопала, одаје напетост и несигурност исте.

• Мргођењем, шкргутањем зубима и непрекидним гледањем у некога,

показаћемо љутњу.

• Прекрштене руке на грудима означавају одбрамбени став и неспремност за

комуникацију.

• Ослањање главе о длан означава досаду.

• Прикривање уста означава прикривање неискрености.

• Да ли сте саговорнику досадили својим причањем знаћете оног момента када

он почне да скреће поглед са ваших очију и почне да се врпољи.

Припремила: Анђела Величковић, IV-4



Гдје нестаје смисао – почиње фолк музика!

Под термином народна музика обухваћене су и старе изворне пјесме и

новокомпонована турбо-фолк музика, али их не треба доводити ни у какву везу,

поредити, нити успостављати било какав однос. Народне пјесме настале су у

прошлости, на свој начин су оригиналне, препознатљиве, имају неку своју занимљиву

причу, интересантну емоцију, често и поуку или поруку. Оне су свевремене и дан-

данас их радо слушамо.

Новокомпоноване пјесме, које су медијски и у народу (посебно међу млађом

популацијом), веома популарне пуне су нелогичности, баналности, често вулгарности

и простаклука, а сувишно је рећи да су лишене сваког умјетничког квалитета. То су

пјесме које, хвала Богу, имају кратак вијек, али, нажалост, њихови насљедници се

непрекидно размножавају и нападају својим бесмислом оне који не умију да кажу НЕ

новокомпонованој музици.

Ставивши себе у улогу књижевног критичара, а као велики заљубљеник Доманићеве

ироније и сатире, покушао сам да анализирам неке стихове популарне музике, И то би

изгледало овако:

,,Ране'', Анастасија

Словени су, као и многе друге претхришћанске цивилизације имали јак култ и

симболизам камена. Они су као и многе тадашње, али и старије цивилизације у камену

виђели анимизам, односно способност да он буде мртав или жив, као и способност да

се у њега удахне душа. Египатска Сфинга, англосаксонски Стоунхенџ или

мексикански Мачу Пикчу су, такође, поштовали овај култ.

Важност камена и неминовности његове употребе у свим сегментима јасно су

видљиви и у пјесми домаће пјевачице Анастасије, чији су стихови неизоставни на

свим прославама и окупљањима. Она каже: ,,Ова мала је к'о камен, она зна како да

падне...'' Мотив камена доминира у пјесми и кроз ефектно поређење говори о снази

духа и тијела. Сјетимо се само Зоговића који, говорећи о камену и маслини, улива

вјеру у постојање и велича љепоту живота, и шаље исту поруку човјеку – не одустај.

Анастасија је, очигледно, прихватила ове инструкције и постала неуништива, јер она

је као камен, а само се усуди да је сломиш.

,,Било је лепо'', Ана Николић

Није мали број оних који практично и не живе сопствени живот, већ он пролази крај

њих док се присјећају успомена. Свако понекад у мислима одлута у прошлост, било да



изнова проживи лијепе тренутке, било да размишља о оним тешким. Има и оних који

живе од бескрајних сјећања и евоцирања давнашњих епизода и који на сваки начин

настоје да задрже везу с прошлошћу јер им то пружа осећај сигурности. Проблем

настаје када „подлегнемо” таквим осјећањима и живимо од успомена, јер тиме

пропуштамо прилику да уживамо у садашњости.

Несвакидашњим одабиром ријечи и сложеношћу својих мисли, пјевачица Ана навела

нас је све на размишљање о прошлости. ,,Седим тако и размишљам како је било лепо

и стварно је било лепо...'', стихови су којима нас уводи у своју пјесму. Понављање у

овим стиховима има фунцију истицања битног садржаја, а Ана, по угледу на

умјетнике ренесансе који су се враћали утицајима Антике, враћа се својој прошлости

и тражи кривца, при чему показује упорност И истрајност: ,, Вртим филм у глави,

гледам ко је крив, али на крају није ни важно ко је крив, ни то ништа није важно”.

,,Грми'', Мили

Јован Дучић јесте најзначајнији пјесник српског модернизма и најзначајнији лиричар

златног доба српске књижевности. То мишљење дијеле све генерације књижевних

критичара, пјесника, ученика. Најпознатији су његови стихови о љепоти жене која је

,,недостижна, нема и далека”. Она је недодирљива, сва од пјене и маште, нестварна…

Међутим, култ љепоте жене саткан је и у стиховима савременог великана Милија. Он

се супроставља Дучићу и приказује конкретно живо биће, код њега нема

неодређености и мистерије у дескрипцији већ отворено, путем спољашње

карактеризације, говори о њој.

,,С другарицом се снима за Инстаграм док ђуска

на сликама стално пући уста

и кад није нашминкана лепа је к'о лутка

и кад је у патикама, изгледа брутал''

Дуго ће људски род памтити овакво умјетничко дјело, заиста – брутал!

,,Хеинекен'' Вук Моб

Од давнина нам је познато благотворно дејство пива на организам. Оно наиме, чува

срце, штити од дијабетеса и својим хранљивим састојцима даје снажну потпору

организму. У различитим културама пиво има веома важно мјесто на пирамиди

исхране. По угледу на ове чињенице и у циљу промовисања здравог живота, Вук Моб

је снимио пјесму под називом Хеинекен. Кроз стихове ове пјесме апелује да се



окренемо здравом животу и да оптималном употребом овог напитка можемо

поправити и продужити живот.

,,А ја пијем хеинекен, хеинекен никад ниси лепша била

хеинекен, хеинекен а ја горим од промила

Хеинекен, хеинекен била љубав или флаша

хеинекен, хеинекен хеинекен, хеинекен''

Осим што носи снажну поруку, ова пјесма обилује разноликим колоритом ријечи које

употпуњују доживљај и тјерају нас да се препустимо пјесми и живимо здрав живот.

Мојем III-5

Никола Бараћ, IV-4

Још као мала, радознало сам посматрала брата како прелистава збирку задатака из

математике. То ми се чинило некако занимљиво. Обично би ми говорили да му не

сметам, како он иде у Гимназију и спрема се за писмени задатак. И тако мала, увијек

сам размишљала каква је то Гимназија школа и зашто Марко нема времена да игра

одбојку са мном. И онда, доста година касније, и сама сам постала њен ученик. Сати

проведени учећи и недостатак слободног времена су ми постали сасвим познати.

Морам признати, Венеова збирка и припрема за писмени ми више не изгледају тако

занимљиво. Али, открила сам много других занимљивих ствари и упознала много, још

занимљивиих људи. И коначно, у потпуности сам открила шта је то заправо Гимназија

и какве све тајне крије.



Три године су прошле, боље рећи “пролетјеле“. Кажу да смо од септембра матуранти.

Ми, који као да смо јуче по први пут ушли у Гимназију, вођени тадашњим разредним

старјешином, Јефтом Пајевићем. Ми, који смо тумарали по школи тражећи кабинете,

преплашени. Полако смо се упознавали са школом, професорима, упознавали једни

друге. И сада, када смо се коначно упознали, када сам сазнала да Илха воли стихове

Мике Антића, баш као и ја, када сам сазнала да Ања не воли да јој неко дира косу, да

Василије јако лијепо пише и да Минела и Ивана праве најукусније палачинке… Сада

када су Мелиса и Елдина постале моји лични преводиоци турског и њемачког језика и

када сам схватила да је Ђорђева главна особина брзоплетост, баш сада нам кажу да се

ускоро растајемо и да долази крај нашим безбрижним данима… Кажу да одрастамо и

постајемо озбиљни људи.

Ипак, једно је сигурно. Читав период средње школе, саткан од тренутака, остаје у

коферу скривеном негдје дубоко у нама. Лагала бих кад бих рекла да је било само

лијепих ствари. Знојави дланови, непроспаване ноћи и сати и сати проведени над

књигом пред одговарање. Сузе због ненаучене лекције, изгужвани папири и

неуспјешно ријешен задатак из физике, као саставни дио периода званог средња

школа.

Ипак, зар не бисмо радије памтили оно лијепо, чега је знатно више?

Мале одморе и дружења у ходнику школе, осмијехе које смо упутили или који су нама

упућени, тајне повјерене најбољим пријатељима, шетње на одмору, радост када

пропада час или када је одложен писмени из физике. Дрхтање руку и лептирићи у

стомаку, али не због одговарања или писменог задатка, већ због неког случајног

сусрета у ходнику. Снијег, грудвање и топла кифла на одмору. Одлазак на спавање у

пола два, због љубавних брига које нас муче, а у пола осам предавање о угљеним

хидратима.

Осим што смо учили подјелу нервног система, синусну и косинусну теорему, пет

деклинација у латинском језику и Шантићеву биографију, научили смо и многе

животне лекције. Научили смо да функционишемо као једно и постали друга

породица. Научили смо да је повјерење најбитнија ствар и да све несугласице

рјешавамо разговором. Одрастајући заједно, учили смо да будемо добри људи и

увијек будемо праведни. Мада смо та правила знали да прекршимо, шапнувши другу

из клупе на одговарању или бацивши понеку квитицу.

Имамо још тачно годину дана. Постајемо матуранти, најстарији ученици у школи,

који су по неком неписаном правилу узор млађим ученицима. Истина, вјероватно

немамо матурску екскурзију о којој се машта од првог разреда и која по причи

претходних генерација, представља ''круну'' школовања. Ипак, сигурна сам да ће и без

ње ово бити школска година за памћење. Мноштво нових успомена из учионице и

школског ходника. Слике са екскурзије ћемо замијенити онима са излета и великих

одмора. Побјећи ћемо са часа и отићи на Милисавову или Маркову утакмицу. Опет



ОДРАЗ АМЕРИКЕ У НАШЕМ ОГЛЕДАЛУ

ћемо Езреми јако аплаудирати на смотри бесједе. Смијаћемо се и надокнадити све оно

што нам је новонастала ситуација ускратила. И све ће имати посебну чар јер знамо да

све то по последњи пут радимо. Заједно, као породица!

Аутор Милица Шарчевић

Харис Кајабеговић, ученик наше

школе, у августу 2019. године,

спаковао је свој живот у два

кофера за наредних 10 мјесеци.

Изабран од стране програма на

који се пријавио, провео је једну

школску годину у Сједињеним

Америчким Државама. Као

ученик на размјени, добио је

прилику да на најбољи начин

представи Црну Гору.

Боравио је у граду Сијетл (tech

centar Америке са сједиштима

Amazonа, Microsofta, једног

дијела Facebоок-а и Googlе-а,

Boeinga и Starbucksa у овом

граду). Ријеч је о

вишемилионском граду са

предивном историјом и познатим знаменитостима, као што су: Space Neddle, Smith

Tower, Amazon Spheres и Public Place Market испод које је највећи зид у цијелом граду,

Gum Wall, на којем туристи лијепе своје жваке. Чудно, али веома популарно.

Многи Американци зову Сијетл америчким Лондоном јер од октобра до марта сваки

други дан пада киша. Али, тамо нико не користи кишобран већ вас сви гледају чудно

када вас виде са истим (као што су и мене гледали). Управо због тога можете наћи

бесплатне кишобране по цијелом граду. Само их покупите и ваши су!

С обзиром на то да је познат скуп идеала ове земље, који су најпознатији као

амерички сан, Харис издваја како функционише живот у једној од највећих свјетских

сила:



Мислим да живот зависи од локације на којој се налазите јер је Америка огромна и

разноврсна, тако да не могу да причам у тоталу. Али, у предјелу Сијетла, а

вјероватно и у другим већим

градовима, примијетио сам да људи

планирају како ће провести своје

вријеме и шта ће радити неђељу

дана или двије унапријед. Људи који

раде, заузети су послом, тако да је

вечера главно мјесто на којем се

цијела породица састаје након

радног дана и тих пола сата/сат

причају о свом дану и разним

темама да би се, када се заврши

вечера, сви вратили својим

обавезама. Изузетак су петак или

субота када сви излазе да раде

нешто по граду, иду у биоскоп,

шетају...

Баш као и сви на путовањима, и

Харис је доживио одређене

културолошке шокове, а за њега су

то били храна, религија и школски

систем.

Сијетл је град који се налази на западној обали, тако да је утицај Азије на културу и

храну велики. По први пут сам пробао тајландску, кинеску, индијску, корејску и

пакистанску храну, а није ми требало много времена да се привикнем. Такође, код њих

су “leftoвers“ веома популарни јер су им порције огромне, тако да не могу да се поједу

као један оброк већ се пакују и стављају у фрижидер да би се појеле сјутра за ручак

или за ужину.

Религија као религија ми није била страна. Стран ми је био начин на који је религија

заступљена у свакодневном животу. Много Американаца иде недјељно у цркву или у

друге вјерске објекте, у зависности од њихове религије. Већином су тзв. “недјељни

обреди“, у поређењу са нашим, забавног карактера, јер се пјевају пјесме, играју разне

игре, прича се о темама које нису везане за религију и слично.

Харис каже да је једна од првих великих разлика с којом се сусрео и школски систем.

Ђаци у школама морају већ од првог разреда средње школе да размишљају шта ће да

раде у будућности, који ће факултет да упишу, јер посао који ће да раде, односно

факултет који желе да упишу, диктира како ће тећи њихово школовање и ваншколске

активности. У већини случајева, када дођу у трећи разред, већ су се пријавили за



факултет и одрадили САТ (нешто слично нашем матурском испиту само што се много

више вреднује).

Моје искуство са школом се много разликовало од искустава

других ученика на размјени (а и од већине Американаца), јер сам добио стипендију да

похађам приватну школу у Сијетлу.

Имао сам само 6 часова и на већини од тих часова било нас је само 5-6 ђака, што

изгледа добро, јер професор сваком ђаку може да се посвети максимално. Али, за

мене којем енглески није први језик, значило је да сам сваки дан по читав час морао да

будем активан и да дајем 100% себе уколико сам желио добру оцјену.

Такође, уколико се ради неки пројекат, а један или два ђака не ураде исти, то значи

да 40% одјељења није урадило домаћи и одмах се настава теже одржава. Тако сам

морао домаћи да радим стално и никада није прошао дан у којем није имало нешто да

се ради или учи.

Школски систем је направљен тако да морате испунити норму неких часова да би

могли да матурирате. Они ђаци који желе да заврше школу раније, могу да испуне

норму часова прве 2-3 године и посљедњу годину да проведу слободни, док се код нас

сви часови морају положити, односно, морамо имати најмање двојку, да би неко

могао да матурира.

Код нас је олакшање што факултет можете уписати прилично лако, док је код њих

другачији случај јер ако желе да похађају неки боље рангиран факултет, морају да

дају свој максимум, не само на пољу оцјена, већ и у ваншколским активностима (као

што је свирање инструмената, бављење спортом, цртање, глума...). Занимљива

чињеница је да сам упознао огроман број ученика који се баве неким спортом или

свирају неки инструмент који не воле, али то раде да би њихова апликација за

факултет који желе да похађају изгледала што боље.

Америка је земља различитости и отворена је за све људе који ће некако да допринесу

добробити или унапређењу државе. Међутим, Харис истиче да постоје дијелови и

људи у Америци који су конзервативни и не мисле да би Америка требала да буде

отворена држава. Штавише, своје емоције према људима који нису исте расе, боје или

религије, исказују кроз расизам, говор мржње, а понекад и вандализмом (проблем који

је много заступљен у Америци и о којем се прича, али не довољно).

Што се социјалног аспекта у Сијетлу тиче, заснован је на индивидуализацији, што

значи да се људи не социјализују много ван своје породице те да највише слободног

времена проводе управо са њом. До овога је можда довео њихов режим рада који

заузима већину дана многим породицама. Код њих се изузетно поштује изрека - “Time

is money“, па су им тако цијели дани организовани да би били што продуктивнији.



За Гимназијалац пише:

Марија Маџгаљ

FLEX размјена

Харис истиче и да је ово било једно од најљепших искустава у његовом животу јер се

прилика да одете „преко баре“ не добија свакога дана. Савјетује свима да се пријаве, а

уколико срећа буде на њиховој страни, и упознају са Америком и свим предностима и

манама које она посједује.


Моје име је Марија Маџгаљ. Ученица сам

трећег разреда средње школе и добитница

стипендије ФЛЕX програма 2019/2020,

која ми је омогућила да учим и проведем

8 мјесеци у Сједињеним Америчким

Државама.

Највећу захвалност дугујем управо ФЛЕX

програму који је спонзорисан од стране U.S. Department of State-а, а који се побринуо

да и у току ове непредвидљиве ситуације брине о нама и нашој сигурности. Ове

године Црна Гора је имала 15 финалиста - амбасадора који су носиоци ове стипендије

широм SAD-а. Гимназија “Милоје Добрашиновић” је ове школске године имала два

ученика са ФЛЕX стипендијом, а то смо Харис Кајабеговић и ја. Ми трећу годину

завршавамо у америчким школама које су због тренутне ситуације у којој се сви

налазимо пребачене на online учење, али се исто тако радујемо да сљедећу годину

проведемо у нашој Гимназији прије него се одлучимо за велики корак у даљем

школовању.

Ова година је за мене била пуна изазова, година сазријевања, пуна нових животних

лекција и авантура. Упознала сам људе широм свијета које са задовољством могу да

зовем својим пријатељима. Сва пријатељства и познанства која сам стекла у

претходних 8 мјесеци су конекције за које сам сигурна да ће трајати цијелог живота.

Културну размјену предлажем свим својим вршњацима јер сам тек сада добила ширу

слику о свијету и свјетским проблемима, али и научила да више цијеним поједине

ствари.

Сви људи које сам имала прилику да упознам у Америци, почевши од моје хост-

породице, професора у школи и људи задужених за програм, па све до мојих

пријатеља, показали су огромну заинтересованост за државу из које долазим. Током

свог боравка, одржала сам више од 10 културних презентација и едуковала их о својој



држави, њеној историји, религији и култури. Велику пажњу посветила сам и

волонтирању, те за неколико мјесеци постигла 75+ сати друштвено-корисног или

хуманитарног рада. Узбуђена сам да започнем личне пројекте које већ имам у плану и

да наставим да волонтирам у Црној Гори. Наравно, вољела бих да све ово пренесем и

на своје вршњаке у школи.

Осим учења и едуковања других о Црној Гори, у Америци сам имала прилику да се

опробам у стварима за које раније нисам имала прилику. Учествовала сам у

продукцији мјузикла Newsies, али сам се неко вријеме бавила и спортом. Имала сам

прилику да узмем неколико предмета који нама нијесу доступни у Црној Гори, па сам

то искористила да наставим да унапрјеђујем своје знање о музици, али и да пробам

нешто другачије. Било је интересантно учити у другачијем школском систему са

циљем да наставим свој досадашњи успјех и уживала сам усавршавајући енглески

језик. Уз помоћ мог програма, добила сам стипендију да посјетим главни град САД-а,

Wasxington D.C, па на овом путовању видјела и научила много тога о историји и

политици Америке, али и упознала преко 100

ученика ФЛЕX програма. Обишла сам још много

мјеста у Америци од којих су ми омиљени

Milwаuкее, Cxicаgо и Portland. Уживала сам и у

откривању нових обичаја, празника и популарних

догађаја којима се пружа велика пажња. Много

ми се допало то што у Америци живе људи

различитих култура и религија, па сам имала

прилику да научим много нових и интересантних

података о истим. Такође сам упознала много

других ученика на размјени и научила много

нових ствари о државама из којих они долазе.

Дружење са истим је имало посебан значај јер су

они пролазили кроз исто што и ја, па самим тим

су могли добро да ме разумију.

Због тренутне ситуације у којој се сви налазимо,

због вируса CОVID-19, моја размјена се завршила мало раније од планираног.

Путовање назад за Црну Гору је било изненадно, па самим тим је било веома тешко

опростити се у тако кратком временском периоду. Као и за све, па и из ове ситуације

одлучила сам да извучем само оно позитивно. Уз помоћ ФЛЕX програма у сарадњи са

Амбасадом Црне Горе, све је протекло на најбољи могући начин и за то смо им

бескрајно захвални. Ово је за мене још једно другачије искуство, али сам веома срећна

јер ћу након карантина бити у прилици да видим своју породицу и пријатеље, а за пар

мјесеци и да наставим школу. Надам се да ће тренутна ситуација проћи што прије,

тако да савјетујем све да предузму превентивне мјере како би дали свој допринос у

борби против овог вируса.



Пријављивање за ову стипендију је за мене била најбоља одлука и добијање исте ми је

омогућило да остварим свој сан. Ово није била само година у мом животу, већ живот у

години.

За све оне који слику о Америци добијају на основу стереотипа који су нам такорећи

наметнути у различитим медијима, увјеравам вас да није све онако као што изгледа.

Осим што је била најљепша година у мом животу, била је и најтежа. Баш због тога

савјетујем све да се, уколико испуњавају услове ове стипендије, пријаве за ФЛЕX

програм или да се распитају о другим стипендијама на нашим просторима (ту сам за

све оне којима је потребно више информација), а Црна Гора ће увијек бити дом свих

нас. Изаћи из зоне комфора и топлине свог дома није нимало лако, али је веома

узбудљиво и на крају се и те како исплати.

Ово искуство ће ми помоћи да будем спремнија у даљим изазовима и даљем

школовању о којем тренутно, сигурна сам, сви размишљамо. Спремна сам да наставим

да радим на себи јер сам сигурна да увијек има нешто више и боље чему тежим.

За сада, останимо код куће, а ми се ускоро видимо у школским клупама!

Придедио : Радивоје Фемић



Сигурно сте сви чули за професора

Косту Вујића, за његов шешир и за

несташлуке матураната којима је он

предавао. Неки од вас су сигурно

зажалили што немају једног професора

као што је био он, али ми са поносом

можемо рећи да смо ми имали бољег!

Вјеровали или не, заиста је тако. Умјесто

по шеширу, наша професорка, Зора

Булатовић, била је позната по плавом лабораторијском мантилу. Она је успјела да

споји неспојиво - имала је ауторитет и дозу строгости, али и искрене црте лица, које су

у сваком тренутку одавале сигурност и повјерење. Она је, прије свега, била искрени

пријатељ сваком од нас, спремна да саслуша било који наш проблем и удијели нам

савјет. Слушајући њу, ми нијесмо ишли у погрешивост. Када бисмо у нечему успјели,

увијек би нас похвалила искрено и од срца. Наш успјех, био је и њен лични. На наше

грешке реаговала би добронамјерним критикама, желећи да нас натјера да их

исправимо. Чак и када нас је иза врата кабинета чекало пропитивање, њени часови

били су радо посјећивани и увијек једва ишчекивани, иако смо били свјесни да ће

професорка наше знање наградити, а на наше незнање реаговати дијелећи нам

"петице" и говорећи нам да загријемо столицу. На истим тим часовима били смо

мирни, достојанствени и спремни, да и после незнања научимо, макар на личној

грешци.

На предавањима смо, а и како би другачије, као што је и требало, учили хемију, али

смо осим ње научили и нешто што ћемо заувијек памтити. Научили смо много ствари

о животу и чули смо многе анегдоте које су са собом носиле прегршт порука. Учили

смо хемију а схватили смо живот. Схватили смо живот јер нам је хемија помогла. Са

сигурношћу могу рећи да ходници школе више нису исти откада професорка Зора не

хода ка свом кабинету очекујући неког од ученика да дође по кључ и отвори врата

учионице.

Овим путем желим да у име своје генерације, али и цијеле школе, изразим захвалност

професорки Зори Булатовић на свему што је кроз свој радни вијек урадила за нашу

Гимназију и нас, а заиста је урадила много тога.

Мантил професорке Зоре

Булатовић



Будите сигурни да ће Вас свако од нас памтити по добром и да ће свако ишчекивати

сусрет са Вама, само ван школских клупа, знајући да ће послије тог сусрета изаћи

богатији за пар савјета и са осмијехом на лицу.

Одјељење IV-3 са својом професорком Зором

Булатовић

Аутор: Зајмовић Ајлан у своје лично име и име

одјељења IV-3

Приредио : Радивоје Фемић



Ко гледа споља, сања. Ко гледа унутра, буди се. - Карл Густав Јунг

За Гимназијалац пише: Омар Диздаревић

Кендо

Уистраживању различитих спортских дисциплина и у испробавању бројних

вјештина, своје испуњење сам пронашао у Кендо-у. Након атрактивних спортова,

Кендо ме привукао због посебне духовне особености коју посједује. Зато сам се и

најдуже задржао у овој дисциплини, проналазећи из тренинга у тренинг све дубља и

снажнија значења ове древне јапанске вјештине.

Истражујући о Кендо-у дошао сам до података да је ова древна вјештина

примјењивана у Јапану прије више од 1000 година као усавршавање ратничких

вјештина код самураја. У том времену се јавља Бушидо (пут ратника) који је

самурајима представљао етички кодекс, као и упутства за опхођење у одређеним

ситуацијама.



Опрема “самураја”:

- Men (заштитна кацига);

- Kote (рукавице);

- do (заштита у пределу стомака);

- tare (појас);

- Xakama и Gи;

- Sxinai (мач).

У Кендо-у је циљ да у мечу освојите 2 поена у једној јединој рунди која траје 3,5 или

10 минута. Да би освојили поен морате да урадите напад који би требало да буде

изведен са високом прецизношћу. Прва ствар коју ћете примијетити у Кендо мечу јесу

гласни крици. Кроз киаи (врисак) борац исказује самопоуздање, снагу, сигурност,

одлучност у незаустављивости напада. Борилиште је ограничено а ако током меча

изађете са борилишта противник добија 0.5 поена.

У Кендо-у постоје различити нивои искуства (кренувши од 6. "кyу" до 9. "дана"). За

сваки "кyу" морате тренирати најмање пола године да бисте полагали за наредни, док

за "дан" морате сачекати онолико година у зависности од тога који сте "дан" (нпр. ако

сте први "дан", онда морате сачекати једну годину да бисте полагали за други "дан",

исто тако ако сте други "дан" морате сачекати двије године да бисте полагали за трећи

"дан", итд).

Зашто Кендо?

Кендо вас учи дисциплини, истрајности, упорности, снази и доприноси развоју

чврстог карактера. Кроз Кендо сам научио да никада не одустајем ма колико пут до

циља био тежак. Научио ме је да и када паднем, и када је најтеже, када се осјећам као

да сам на дну, морам да се издигнем из свега тога, устанем и поносно наставим даље.

Кендо је у великој мјери утицао на снажење мог самопоуздања и ширем погледу на

свијет, тако да је Кендо моја искрена препорука свима!

Приредио : Радивоје Фемић



Вијест о изненадној смрти професорке

Наде Павићевић затекла је и растужила не само

њене ближње – родбину и пријатеље, већ и

многобројне поштоваоце и баштинике њеног

педагошког и умјетничког рада. Професорка

Павићевић била је узорна илустрација мисли да

истински умјетник не може имати каријеру, већ

много више од тога – судбину. То потврђује

фасцинирајућа енергија којом је она кроз готово

четири десетљећа у узвишену племениту мисију

спајала искуство просвјетног, театарског и

књижевног рада.

Од повратка у завичај, по окончању

студија на Филолошком факултету у Београду, па готово до посљедњег животног

тренутка, професорка Нада је задивљујућим ентузијазмом спроводила своју

еманципаторску дјелатност. Својом појавом и својим дјелом обједињавала је урођено

осјећање истинољубивости и изграђену врхунску ерудицију, због чега су њени часови

књижевности, бесједништва и глуме били раскошна духовна гозба. Њен хоризонт био

је бескрајно широк – као свјетски путник и истински космополита, професорка Нада је

знала да исцрпно и топло приповиједа о значају других народа и култура.

Истовремено, с исихастичком преданошћу је његовала, афирмисала, а када је то било

потребно – и бранила своје језичко, културно и духовно насљеђе. Виталистички

настројена, професорка Нада је драгоцјеност бодрог духа преносила на све који су

били привилеговани њеном близином, од гимназијских ученика до најмлађих

полазника драмске школе. Истовремено је тихо, лирски меко сабирала туге због

одласка најдражих. Посебно мјесто у том смислу свакако је припадало пјесникињи

Даринки Јеврић, на коју је гајила успомену и о чијој књижевној заоставиштини је

предано бринула.

ЛУЧОНОША СРПСКОГ ЈЕЗИКА У НЕВИДБОГУ

(IN MEMORIAM)



Разнородно стваралаштво професорке Павићевић представљало је рафинирани,

марљивим, често и мукотрпним радом избрушени ход ка остварењу естетског идеала.

О томе увјерљиво свједоче генерације њених пулена у којима се препознају плодови

њеног рада, али и неизбројиве награде, плакете и признања. Професионални и

приватни боравак у друштву професорке Павићевић императивно је захтијевао

напуштање просјечности и мобилисање интелектуалних и умјетничких чула, како би

креативна размјена рађала нови квалитет у коме би потом са задовољством сви

учествовали.

Име професорке Наде Павићевић отварало је бројна културна врата на

најширим просторима обједињеним сличним духовним искуством. Ипак, њена

бескомпромисна лојалност српском језику и писму посљедњих година удаљила је од

највиших завичајних и државних почасти.

Није због тога ни најмање жалила, будући

да није пристајала на девалвацију

вриједности које је с непоновљивом

елеганцијом и достојанством досљедно

артикулисала. Луча српског језика, чији

просвјетитељски пламен је освјетљавао

таму Невидбога, згаснула је одласком

професорке Наде Павићевић.

Нека јој је вјечна слава и хвала!

Мр Радоје Фемић,

асистент на Филолошком факултету у Никшићу

Пририедио Радивоје Фемић



Када пређете праг Гимназије ,,Милоје

Добрашиновић”, кренете степеницама до првог

спрата и прошетате до краја ходника, сачекаће

вас тамо кабинет који носи натпис Руски језик, а

иза чијих је врата сакривена једна тужна, али

чиста прича, позната само онима који су имали

прилику да сједе у клупама ове школе.

Кад учитељ сједини љубав према послу и према

ученицима – он је савршен учитељ. – Лав

Толстој.

Управо такав учитељ, односно професор, била је

професорица чију причу крију врата овог

кабинета, Биља Јакшић. Професорица, какву је

данас тешко срести. Професорица која није

предавала само о школи, већ и о општем,

животном знању. Свој живот посветила је

ђацима, љубави према руском језику и знању

које је пружила великом броју генерација које ће

је памтити као брижну професорицу и доброг,

искреног пријатеља.

Својим ученицима била је ослонац и путоказ, а својим колегама прави пријатељ. Али,

иако је она била рјешење многим, туђим проблемима, њене битке биле су тешке.

Тако је професорица, чији ће кораци још дуго одзвањати ходницима ове школе, чији

су ђаци велики и признати људи, једнога дана тихо и полако напустила просторије

Гимназије, заувијек затварајући врата са друге стране зида, остављајући празнину у

срцима свих оних који је и даље чекају испред кабинета. Разредни старјешина и

брижан родитељ у последњој години свог живота, Биља Јакшић, била је одјељењу I-3

(генерација 2003), чији је последњи поздрав разредној изгледао овако:

Рекли су нам да у најљепшем сјећању остају успомене из средње школе, и знамо да, и

ако смо тек на почетку, заувијек ћемо памтити Ваш лик, као најљепшу успомену на

прве кораке направљене под кровом ове школе.

У чст имену и дјелу професорице Биље Jакшић, живјећете у срцима

својих ђака!



Заувијек ћемо памтити први дан школе. Када смо међу гомилом ђака стајали

уплашени чекајући да нас прозову. Ваш широки осмијех и ријечи: ,,I-3“, заувијек ће

остати у најдубљем сјећању.

Често сте нам говорили како смо дивно и складно одјељење, ни не слутећи да сте за

то заслужни Ви, Ваш широки осмијех и топле ријечи које сте нам упућивали.

Не кажем, нисмо били савршени, и често смо и ми знали да будемо дио ваших

проблема, али и онда када смо ми били најгори, Ви сте остајали најбољи.

Критиковали сте нас кроз осмијех, кроз шалу. Били свједок наших суза и наших

највећих радовања.

Провели смо заједно 8 мјесеци и неки би можда рекли да Вас и не познајемо довољно.

Можда је то и истина, али ово је оно што сигурно знамо.За ових 8 тако дугих, а опет

превише кратких мјесеци, пружили сте нам љубав и топлину, какву неки људи не

осјете током свога постојања. За нас, Ви сте били много више од професорице. Били

сте ослонац, савјест, мирна лука, рјешење за сваки наш велики и мали проблем. И за

овако дуго, а опет тако кратко вријеме, били сте нам као мајка. Поред неизмјеррне

љубави коју сте нам пружили, даровали сте нас и знањем. И сад боље разумијемо,

зашто сте онако силно жељели да научимо Љермонтовов ,,Парус“. И сами сте били

мирни бродић, који је у бури тражио спас. И надамо се да сте га пронашли.

Нажалост, Ви нећете бити ту да видите “Када смо сад овакви, какви ћемо бити на

матури“, али ми обећавамо да ћемо остати оно I-3 које сте Ви знали и вољели и на

које сте били поносни. И срце дрхти при самој помисли да ћемо даље морати да

корачамо без Вас, вашег топлог осмијеха који нас је чекао сваког дана испред

кабинета руског језика. Обећавамо да ћемо наставити да се трудимо и учимо и да

ћемо Вас једнога дана учинити поносном.

Драга наша разредна,

никада нећете бити заборављени! Остаћете најљепша успомена из наших

средњошколских дана.

Ваше I-3

Аутор: Јована Обрадовић

Приредио: Томица Војиновић



Драги читаоци, вјероватно су многи од вас познавали цијењену

професорицу Нермину Хаџајлић? Њен изненадни одлазак,

оставио је дубок траг у срцима оних који су је познавали!

Поводом тога, професор Томислав Томовић, одазвао се на позив

,,Гимназијалца“ и дао је свој несебични допринос како небисмо

заборавили име и рад наше професорице Нермине!

Диван и одговоран посао

просвјетног радника, предавача и

васпитача за бројне генерације

ученика, посветивши се проучавању

знања и одговорности за предемт

Биологија, постављало је нашу

Нермину на највиши ниво!

У њеном раду било је све као кристал

чисто: принципијалност, тачност,

објективност, блага строгоћа али и

правичност и реланост.

Трудила се да на крилима своје

чаробне ријечи, објасни појаве,

процесе и законитости биолошке науке

и да из скученог простора учионице

пренесе знање модерне Биологије.

Ми, колеге, били смо испуњени

искреном зебњом за њен живот али

болест је била неминовна. Преминула

је дана 28. 08. 2017- те године у 52

години живота. Тужна вијест о

изненеадној смрти наше поштоване

колегинице и пријатељице, све нас је

потресла и дубоко ражалостила пред

сам почетак нове школске године.

Живјела је достојанствено, поштовала

људе, разумијевала проблеме дјеце и

проблеме својих колега. За релативно

кратак период рада у нашој школи,

четрнаест година, нико од ње није чуо

повишен тон, она је пружала једино

топлину и разумијевање.

Све њене генерације ће памтити овог

врсног просвјетног радника по

јединсатвеном родитељском приступу.

А Ми, њене колеге, остали смо без

искреног друга и пријатеља.

Нама који смо са њом радили,

сарађивали и дружили се, остаће

частан примјер до којег се не стиже

пречицом.


Први сусрет са мојом разредном,

Нермином Хаџајлић професорицом

биологије, ћу увијек памтити као и

њено прво предавање, тренутак уласка

у учионицу и утисак који је тада

оставила.Одмах је још на првом часу

успоставила такав ред и дисциплину.

Вјешто је повукла невидљиву, али

јасну линију дистанце између нас и ње

и није било шансе да је пређемо.

Сусрет са таквом женом за мене био је

драгоцјен, јер нам такви професори

преносе духовно знање. Много тога нас

је научила и било ми је задовољство

имати такву разредну. Једног дана

професор Томо Томовић је најавио

нашем одјељењу да ће он мијењати

нашу разредну, јер ће она бити одсутна

због болести. Нијесмо могли ни да

помислимо да је у питању опака болест

са којом се дуго борила. Након

извјесног времена када се опоравила

дошла је са истим осмјехом као и првог

дана када смо се упознали са њом.

Наша лица су била озарена, били смо

срећни што смо опет сви заједно, јер

смо осјећали велики недостатак, а ни

слутили нијесмо да ће јој то бити

посљењи радни дан. На њеном

посљедњем предавању у мом одјељењу

тачније , испитивању остала сам до

самог краја, односно до посљедњег

ученика који је одговарао

покушавајући тиме да јој искажемо

захвалност на свему што нам је

пружила. Знам да је била и на том часу

промишљена, инспиративна, ни за

милиметар не губећи професорски

ореол који јој је тако добро стајао. Дала

је све од себе да нам помогне не само

из биологије већ из свих предмета.

Оставила је за мном једно велико

присуство празнине јер је колико јуче

била ту. Ипак тек када неко оде кад

остану успомене, ријечи и дјела,

празнину попуњава једно ново сјећање

и оживљава пред нама нови бесмртни

човјеков дух. Ми тада још дубље

откривамо и спознајемо величину

човјековог бића и саму његову мисију.

И када пофесор отпутује и пресели се у

неки други вишњи дом иза граница

смрти он истовремено остаје у сјећању

својих ученика и пријатеља у порукама

и ријечима у учењу и знању. Многи

студенти хвале њену емпатију и

отвореност према свим њиховим

проблемима и тежњама да буду што

бољи у ономе чиме се баве. Увијек ће

остати у нашим срцима, не памтимо је

само као најбољу разредну, већ и као

правог педагога, добру жену, мајку...

О професорици Нермини

је за Гимназијалац још

писала и њена бивша

ученица Ирма Баџић



ЈЕСЕН ПЈЕСНИКА

У Бијелом Пољу одржано је поетско

вече са циљем промоције збирке

пјесама ,,Јесен пјесника“, аутора

Божидара Пророчића. Ова збирка

говори о помало заборављеној теми –

љубав. Љубав је, како каже сам

пјесник, остављена по страни, па је он

желио да је актуелизује и да све људе

подстакне не само на љубав, већ и на

међусобно поштовање. Током поетске

вечери, осим аутора, говорили су и

Кемал Мусић и Сретен Вујовић.

Стихове овог пјесника читале су

ученице четвртог разреда Гимназије:

Анђела Поповић, Андријана Рудић,

Џана Нумановић и Магдалена

Смоловић.

За њих је ово било веома лијепо и

пријатно искуство. Пјесме су бирале

заједно са професорком Милком

Шпањевић, а жељели су да то буду

најупечатљивије, оне које у себи носе

основе поетике поменутог пјесника,

али и оне које одговарају њиховим

способностима и које ће изнијети на

најбољи могући начин. Свакако да је

било интересантно упознати се са

стваралаштвом Божидара Пророчића и

још једном макар на кратко закорачити

у свијет поезије.

У ЧАСТ ЈЕСЕЊИНУ

Ученици Гимназије ,,Милоје Добрашиновић“

одржали су 28.02.2020. године књижевно

вече посвећено Сергеју Јесењину у кући

Риста Ратковића. Учесници овог програма,

Магдалена Смоловић, Владан Вукић, Јована

Обрадовић, Амина Пачариз, Никола Бараћ и Дамир Црновршанин, имали су идеју да

својим вршњацима, али и бјелопољској публици, пруже увид у живот и дјело овог

руског писца. На ову идеју одлучили су се како би научили нешто више о Јесењину,

али и како би показали своју љубав према писаној ријечи. На један овако лијеп

пројекат подстакла их је њихова менторка у овом пројекту, професорка Милка

Шпањевић, која их је охрабрила да истражују и самостално тумаче књижевна дјела,

пружајући им додатна сазнања како би овај поетски час био и занимљив и едукативан.

Присутни су могли да чују бројне интересантне чињенице из Јесењиновог живота,

значај његове поезије, али и стихова из његових познатих пјесама и поема (између

осталих Збогом друже, Писмо мајци , Црни човјек). Програм поетске вечери водио је

Дамир Црновршанин.

Приредио: Марко Петрић



ЛЕГЕНДА О ЗМАЈУ СЕ ПРИЧА И КОД НАС

Регионални фестивал фантастичне

књижевности ,,Рефестикон“ који се у

јуну 2019. седми пут одржао у Бијелом

Пољу, био је посвећен змају као

легендарном и митском бићу. Овај

фестивал, поред богатог програма, дао

је могућност младима да покажу своје

умијеће на пољу књижевности,

сликарства и говорништва. Другог и

трећег дана, од 10 (колико је трајао

фестивал), одржавао се мини-сајам

књига.

Ученице четвртог разреда Гимназије,

Кнежевић Дијана, Поповић Анђела,

Конатар Божица и Смоловић

Магдалена, својим активностима

помогле су при реализацији сајма. За

њих, то је било једно лијепо искуство,

које им је пружило могућност да се

упознају са читалачким навикама

наших суграђана и открију колико се и

шта чита у нашем граду.

Наредног дана, у нашој школи,

одржана је панел дискусија под

слоганом „Фантастика и млади“, гдје

су ученици, Магдалена Смоловић и

Владан Вукић, показали како млади

могу бити одличан примјер својим

вршњацима. Магдалена је говорила о

значају фантастике за младе, али и

уопштено о важности читања и о томе

на који начин можемо актуелизовати

читање. О животу и раду Миодрага

Булатовића, али и о његовом дјелу

„Црвени пијетао лети према небу“,

говорио је Владан Вукић. Владан је

указао на значај прозе Миодрага

Булатовића, али и описао и присутнима

предочио необичан свијет друштвене

средине који је осликан у романима

овог бјелопољског писца. Професорка

књижевности, Милка Шпањевић, која

је заправо и подстакла ове младе људе

да детаљније истражују и уроне у

свијет књижевности, истакла је да

фантастика представља човјекову

потребу и жељу за спознању онога што

нас окружује, али и да је фантастика

такође веома подстицајна за развијање

маште, а резултат је људске склоности

ка сањарењу и потребе да се сазна

несазнатљиво.

Учесници овог програма били су и:

професор књижевности - Радоман

Чечовић, академски сликар -Лука

Јоксимовић и организатор фестивала -

Драгић Рабреновић.

Приредио : Марко Петрић



Када кажемо учење, ученици прво

помисле на сате и сате проведене

читајући лекције из хемије или

биологије. Ипак, учење не мора бити

ни напорно а ни досадно. Само је

битно да се нађе прави начин и

одговарајући приступ истом. Наука је

сама по себи занимљива и увијек нуди

нешто ново. За њу никада не можемо

рећи да смо у потпуности све научили.

У нашој школи, 10. и 11. марта у

периоду од 10h до 16h , одржана је

научна експредиција под називом

''Пробуди научника у себи''. У оквиру

експедиције, ученици наше, али и

других школа су имали прилику да

виде и учествују у различитим

експериментима из области физике,

хемије и биологије, али и да се

упознају са свијетом роботике и науче

много нових ствари.

Са експедицијом ће нас боље упознати

један од предавача, Гојко Ратковић,

дипломирани инжењер роботике.

Поштовани Гојко, реците нам нешто више о самој експедицији

- Министарство науке у сарадњи са невладиним организацијама: ,,Монтенегро

Роботиkс“, ,,ПРОНА”, ,,Политехника”, ,,Енергеко” и ,,Информа”, покренуло је овај

пројекат ''Научна експедиција''. Главни циљ пројекта јесте представљање науке из

другог угла, уз забавне експерименте и практични приступ, чиме би заинтересовало

основце и средњошколце широм државе. Дакле, представљање науке на што

занимљивији и приступачнији начин, заинтересованој јавности.

Да ли се експедиција одржавала и претходних година и да ли постоји план за

њено одржавање у предстојећим?

- Не, ово је прва година како се експедиција одржава. Мада, идеја је да се одржава и

сваке наредне. Искрено се надам да ћемо идеју спровести у дјело.

Научна експедиција одржана у нашој школи



Реците нам је ли се експедиција, осим у Бијелом Пољу, одржала и у другим

градовима?

- Експедиција се требала одржати у Пљевљима, Бијелом Пољу, Беранама,

Андријевици, Бару, Котору, Цетињу, Даниловграду и Никшићу. Међутим, одржана је

само у Пљевљима и код вас, у Бијелом Пољу, а прекинута је због новонастале

ситуације око вируса.

Хоће ли се експедиција наставити и одржати у планираним општинама, када

прође цијела ствар око вируса?

- Надамо се да хоће. Али све зависи од тога колико ће ово трајати и какво ће стање

бити када вирус прође.

Да ли су ученици показали заинтересованост?

- Јесу, наравно. Дио њих је показао јако велику заинтересованост. Неки су већ имали у

плану да се баве науком, па их је ово додатно усмјерило и схватили су да је то заиста

оно чиме желе да се баве у будућности.



За коју област је показана највећа заинтересованост?

- Дефинитивно за области електронике, програмирања, роботике али и хемије.

Овом приликом бих се захвалила Гојку који је одговорио на наша питања и упознао

нас са самом експедицијом, циљем пројекта и плановима за будућност!

А ми, ученици Гимназије, са нестрпљењем чекамо наредну годину, да их поново

угостимо у својој школи и научимо неке нове ствари!

Приредила: Милица Шарчевић



„Бијеле раде“ друге на

Државном такмичењу

Већ четири године, одржава се квиз познавања

историје Црне Горе који организује Министарство

просвјете. И ове године су у квизу учествовали

ученици наше школе. Након првобитног

општинског такмичења, пласирали су се на

Државно такмичење које је одржано у Бару, 29.

октобра 2019. године. На Државном такмичењу,

нашу школу је представљао тим „Бијеле раде“

који је освојио другу награду. Тим су сачињавали:

Лејла Црновршанин, Дамир Црновршанин и

Катарина Марковић, ученици IV разреда, а ментор

им је био Томислав Томовић, проф.

Ученицима су додијељење награде у фебруару 2020. године.

Учешће на овом такмиченју за мене представља једно велико искуство. Нас троје

смо се вриједно спремали за ово такмичење, што показује и освојено друго мјесто.

Морам напоменути да је учествовало 17 екипа и да је конкуренција била јака. За нас и

за нашу школу ово представља велики успјех. Драго нам је што смо били дио ове

прелијепе приче. Ипак онај који не познаје своју прошлост нема ни свијетлу

будућност, казала је Катарина

Припремила:

Милица Шарчевић



Квиз знања

У нашој школи смо ове године ми, матуранти, одлучили да провјеримо знање првака и

видимо да ли су достојни да се називају гимназијалцима. У то име, организовали смо

квиз знања који се састојао из неколико секција, као што су: најдужа ријеч,

препознавање личности са слике, питања из опште културе, као и незаобилазни

логичко-математички дио. Сви новопридошли ученици су показали солидан ниво

познавања опште културе, али и веома добар ниво развијености логике. Побједници

овог квиза били су ученици одјељења I-1. Овим путем им још једном честитамо!

У побједничком тиму били су ученици: Шпањевић Огњен, Вишњић Емин, Гутић

Василије, Бучан Харис и Софтић Емир!

Наша каснија замисао била је да

квиз организујемо и за остале

ученике наше школе, али нас је у

томе спријечио вирус који је

зауставио планету. Желио бих да

апелујем на неке од сљедећих

генерација да овај квиз претворе у

традицију и тиме омогуће

одјељењима да одмјере знање на

један фер и пријатељски начин.

Организатори и идејни творци квиза били

смо Фемић Радивоје и ја, а у његовој

реализацији је помогла професорица

Ајсела Маџгаљ, као и ученици IV разреда:

Гогић Аћим, Бошковић Стефан и Којовић

Ања.




КВИЗ ЗНАЊА



УТИСАК О СЕРИЈИ ЈУЖНИ ВЕТАР

Феномен серије Јужни ветар,

јако је тешко објаснити, јер

популарност која је на првом

мјесту стечена преко филма, а

затим и кроз епизоде, скоро

није виђена у региону о чему

свједочи и широка група

фанова који су, стиче се

утисак, више него икада,

подржали неку серију, а да она није снимљена у златно доба нашег телевизијског и

серијског програма. Доказ за то је велики успјех филма и серије у цијелом региону.

Неки људи препознају своју свакодневицу у Јужном ветру. Оно што привлачи

публику широм свијета, која није прошла кроз транзицију, је жанровски утемељена

прича која је у својој суштини и дефиницији универзална.

Како и колико им се допала серија, питали смо ученике III-3 одјељења, а у интервјуу

су учествовали: Анастасија Божовић, Дамир Пилица, Катарина Ракоњац, Ерна

Ћеранић, Николина Гордић и Сара Божовић.

1. Који вам је омиљени лик из серије и зашто ?

- Анастасија: Омиљени лик ми је Петар Мараш, зато што је главни глумац али

и најпаметнији члан Царевог, а касније и сопственог клана.

- Дамир: Мараш, јер из његовог примјера видимо да се из свијета криминала не

може извући тако лако.

- Катарина: Омиљени лик у серији ми је дефинитивно Баћа јер у њему не

видим негативца већ оданог пријатеља. Баћа ће до краја слијепо да слиједи Мараша и

никада га неће издати. Такође, има тенденцију да буде велики Србин и патриота у

систему вриједности у којем живи.



2. Зашто се ова серија издваја из мора серија које се код нас снимају ?

- Николина: За серијом Јужни ветар се од самог почетка подигла велика

прашина, због истоименог филма који јој је претходио и оставио снажан утисак и море

позитивних коментара. Један од разлога је и Милош Биковић, један од

најпопуларнијих глумаца са наших простора. Поред славе коју заслужује својим

талентом, он је, по мом мишљењу, и најквалитетнији млади кадар у свом послу. Други

разлог за овако велику гледаност ове серије је и сама радња за коју је заслужан Милош

Аврамовић. Радња је динамична и на оригиналан начин приказује другу страну закона

и живот у њему.

- Сара: Ако бисмо гледали садржај саме серије, он се не би много разликовао од

серија које се данас пласирају на Балкану. Али, сама глумачка постава и начин

снимања, допринијели су до њеног разликовања од осталих.

- Анастасија: Ова се серија издваја из мора других серија јер има радњу која је

дефинисана на некој реалној ситуацији која се одвија на нашим просторима. Дакле,

није нека типична прича на коју смо навикли да нам пласирају на телевизији.

3. Зашто је ова серија поучна и коју поруку носи ?

- Сара: По мом мишљењу, ова серија кроз савршено реалну глуму и реалан

сценарио, приказује данашњицу. И сам Биковић је то лијепо рекао: Неуспех малог

човека у суровом окружењу.

- Дамир: Приказује реално стање у нашој држави, превоз наркотика, наручена

убиства, итд...



- Николина: Ова серија приказује начин живљења криминалаца и чланова једне

од највећих мафија на свијету. Приказује да тај живот није блистав и да долази до

незаобилазних посљедица за све у њему. Интересантно је што је у серији приказано

да државни органи реда са највишим чиновима стоје управо иза ових људи и чувају

им леђа.

- Ерна: Мислим да Јужни ветар не настоји да нам пошаље неку одређену

поруку већ да прикаже проблематику која мучи цио Балкан од распада Југославије и

краха Источног блока. Сматрам да је порука серије перцепција сваког од нас

понаособ. Неки ће протумачити поруку серије онако како не треба радити, а неко ће

можда озбиљно схватити сцене које смо имали прилике да гледамо.

4. Зашто је ова серија баш толико привлачна млађим генерацијама ?

- Николина: Серија Јужни ветар оставила је највећи утисак на младе генерације

које су је помно пратиле претходних мјесеци. Разлог за то је несумњиво тематика и

начин на који је све ово приказано, реалистично и без устручавања. Млади воле да

виде како заправо изгледа тај свијет и шта он крије иза кулиса новца и живота на

високој нози.

- Анастасија: Ова серија је привлачна млађима јер, као што рекох, одступа од

осталих наших серија. По мом мишљењу, млади више преферирају крими жанр од

љубавних сапуница. Свиђа им се слободно изражавање које им је блиско, реалистично

приказана проблематика и амбијент.

- Катарина: Мислим да је у питању глумачка постава и начин на који су

изнијели своје улоге.

5. Како вам се допада глумачка постава и да ли би замијенили некога?

- Сара: Глумачка постава је одлична. Заправо, ово је једна од ријетких серија

гдје сваки глумац одговара лику и представља га на начин на који је заправо и

замишљен. Има наравно и неких мањих промашаја у одређеним сценама, али све у

свему, јако је добро одрађено.



- Дамир: Глумачка постава ми се допада. Мада, можда су могли да ангажују и

глумце “старог кова“ који су оставили неизбрисиви печат у нашој кинематографији.

- Николина: Глумци који су допринијели реализацији овог беспријекорног

драмског комада су дефинитивно били на висини задатка. Мислим да су сви они

пажљиво бирани и да су на најбољи могући начин изнијели све што је било потребно.

Такође, сматрам да су учествовала једна од најквалитетнијих глумачких лица са

наших простора. Не бих замијенила никога од њих. Иако је Биковић, као главна

мушка улога, засијенио све, и остале улоге су одличне и свакако нису за занемарити.

6. Да ли вам се допада развој радње и ликова?

- Сара: Као што сам већ рекла, за ликове немам никакве замјерке. Што се тиче

радње, ту је већ друга прича. Сценарио сам по себи није лош, ако узмемо у обзир

чињеницу да је ово само још један у низу сличних крими трилера. Ток радње је некад

одличан и динамичан, а са друге стране, понекад и досадан и беспотребно успорен.

Крај је мало разочаравајући јер су прве епизоде много више обећавале, за разлику од

посљедње три које су убрзане и помало недовршене.

- Катарина: Радња је могла још мало да се развије. Прве 4 епизоде серије се

ослањају на радњу из филма и самим тим су предвидљиве. Како су епизоде одмицале,

било је занимљивије и динамичније.




Математика је још од давнина код људи

стварала утисак нечег несхватљивог и

вјероватно монотоног. Сви ти силни бројеви и

тај грчки алфабет код људи, а нарочито код

дјеце, изазивали су страх који је, по мом

мишљењу, сасвим неоправдан. Математика

НИЈЕ БАУК. Она је језик науке и природе.

Она је умјетност. Велики математички геније,

Рене Декарт, рекао је: Природа је огромна

књига у којој је написана наука. Она је стално

отворена над нашим очима, али је човјек не може разумјети уколико претходно не

научи језик и слова којим је написана. А написана је она језиком математике. Овај

цитат својеврстан је доказ важности математике. Зато ћемо наредне странице нашег

часописа посветити математичким занимљивостима како бисмо макар мало

приближили невјероватни свијет математике свима онима који се до сада нису

усуђивали да у њега кроче.

Математички парадокси

Парадокс представља расуђивање које нас обавезно доводи до противрјечности, без

обзира колико нам полазне претпоставке изгледале тачне, а правила расуђивања

исправна. Испред вас је неколико занимљивих парадокса као и њихова објашњења.

Дихотомија: Мислили сте да можете да се крећете? Е па овај математички парадокс

каже да не можете! По њему кретање је немогуће јер оно што је у покрету мора прво

прећи пола пута прије него што стигне до циља. Замислите ствар која треба да иде од

тачке А до тачке B. Да би дошла до тачке B ствар прво мора доћи до средње тачке C

која је између тачка А и B. Али, прије него што се ово догоди, ствар мора доћи до

тачке D која је између А и C. Слично, прије него што може и то урадити, мора прво

доћи до тачке Е која је између А и D, и тако даље. Како са овом аналогијом можемо

наставити до бесконачности, јер увијек постоји тачка између двије дате тачке, кретање

никада не може почети, односно потребно нам је бесконачно много времена да бисмо

га уопше и започели.

Занимљива математикa



А Е D C B

Како смо сви свјесни чињенице да кретање постоји, дајемо вам рјешење овог

парадокса:

Потребно је примијетити да као што се удаљеност смањује, смањује се и вријеме

потребно да се пређе та удаљеност. Такав приступ рјешавању парадокса доводи до

деманта тврђења да је потребно бесконачно много времена да се пређе коначна

удаљеност. Архимед је развио метод да изведе коначни одговор за бесконачно много

чланова који постају прогресивно мањи. Ове методе дозвољавају конструкцију

рјешења које кажу да (под нормалним условима) ако се удаљености стално смањују,

вријеме је коначно. Та рјешења су у ствари геометријски низови.

Ахил и корњача: У њему се показује да у некој трци између брзоногог Ахила и једва

покретне корњаче, која има малу предност на старту, Ахил никада не може стварно да

престигне корњачу. Када Ахил достигне полазну тачку са које је кренула корњача, она

је већ прешла на другу тачку. Растојање између Ахила и корњаче ће се непрестано

смањивати, али да оно никада неће бити поништено јер ће корњача увијек бити

испред Ахила за онолико колико је у међувремену прешла од стазе и тако у недоглед.

Како знамо да је немогуће да корњача побиједи у овој трци (осим ако се Ахил не

опусти па мало прилегне да одспава!) овдје је рјешење овог парадокса: Замислимо да

се корњача креће брзином v и да има предност од d метара. Ахил трчи брзином xv (x

пута брже од корњаче) и да би дошао до тачке K у којој је корњача била када Ахил

креће да трчи, треба му d/x времена, док корњача за то вријеме прелази d/x пута у

јединици мјере. Да би достигао корњачу, Ахилу је потребнo,



времена а како је ово коначна вриједност закључујемо да ће Ахил достићи корњачу.

Ова два парадокса примјер су примјене геометријских низова у свакодневном

животу. Оба ова проблема лако се рјешавају уз знање те математичке области.

Парадокс стријеле: Показује да стријела која лети у сваком појединачном тренутку

заузима одређени положај у простору (када фотографишемо тијела која се крећу, ми

их на слици видимо како мирују), што значи да мирује, а није разумно мислити да

збир мировања може да буде кретање. Значи да је то привид чула и да кретање заправо

не постоји.

Рјешење: Кретање је релативан појам. Не можемо на основу једног тренутка

просудити да ли тијело мирује или се креће. Тачније, потребни су други, слични

тренуци који би одредили, поредећи се са другим тренуцима, да је стријела у једном

тренутку непомична. Према томе, у поређењу са другим тренуцима, стријела би била

на другом мјесту него што је била и што ће бити у времену прије и послије. Узевши

ово у обзир, стријела се креће. Ово је уједно и показатељ Ајнштајнове теорије

релативитета! Ипак, наука може да буде занимљива!

Ова три парадокса позната су под називом Зенови парадокси. Зен је био старогрчки

филозоф који је овим парадоксима, то јест проблемима, покушао да покаже

немогућност кретања.

Сада је испред вас још један занимљив парадокс о рођенданима који је доказан уз

помоћ вјероватноће (област математике са широком примјеном).

Рођендански парадокс: Замислите да се у вашем одјељењу налазе 23 ученика. Која је

вјероватноћа да је двоје људи из разреда рођено истог дана? Умјесто да рачунамо то,

израчунаћемо вјероватноћу да тих 23 ученика није рођено истог дана. То се рачуна

веома једноставно. Један ученик слави рођендан на један од 365 дана. Сљедећи, да му

рођендан не би био истог дана као првом, може бити рођен на један од преостала 364

дана. Вјероватноћа за то је 364/365. Како су два дана „заузета“, трећем остаје на

располагању 363 дана.



Вјероватноћа да је трећем ученику рођендан различит од рођендана прва два ученика,

тј. да је рођен на један од преосталих 363 дана је 363/365, итд. На основу овога,

вјероватноћа да ниједна 2 од 23 ученика рођендан не славе истог дана је

0.4927027657

(Резултат добијамо множећи појединачно горе неведене вјероватноће. )

На основу тога, вјероватноћа да од 23 ученика макар 2 славе рођендан истог дана је

1-0.4927027657 =0.5072972343, односно приближно 50,7%.

“Не постоји грана математике, колико год била апстрактна, да једног дана

не би могла бити примењена у пракси“ - Николај Иванович Лобачевски

Ајлан Зајмовић

Занимљивости о људском тијелу

Људско је тијело сложено, невјероватно, језиво, али понајвише од свега, оно је

изузетно. Креће се, осјећа, размишља и расте, а истовремено је способно за

размножавање, обнављање и самоодбрану. Људско тијело је врло сложен и

мистериозан механизам који понекад збуњује чак и докторе и научнике.

Оно је било инспирација за многе изуме и умјетничка дјела. Ајфелов торањ (la Тоur dе

Еиffеl) је, на примјер, челична имитација човјекове бедрене кости.

1. Људи сјаје у мраку - Јапански су истраживачи веома осјетљивим камерама

открили како наша тијела емитују мале количине свјетлости које су превише слабе да

би их људско око регистровало. Иако је одавно познато да сва жива бића производе

малу количину свјетлости, као посљедицу хемијских реакција у станицама, јапански

су научници први пут то успјели доказати и забиљежити.



2. Тијело производи аспирин - Конзумирање воћа и поврћа људском тијелу

може помоћи да направи лични аспирин. Једно је истраживање показало како људско

тијело од кисјелине из воћа и поврћа производи салицилну кисјелину, кључну

компоненту која аспирину даје антиупална и својства против болова.

3. Код одраслог човека, 25 одсто костију се налази у стопалима.

4. Слијепо цријево није бескорисно - Дуго се сматрало да је слијепо цријево у

потпуности бескористан орган, но оно заправо има своју функцију. Слијепо цријево,

наиме, представља 'сигурну кућу' за корисне бактерије које живе у људском стомаку и

потичу пробаву.

5. Људске уши и нос никада не престају да расту.

6. У устима човјека се налази више бактерија него што на свету има људи.

9. Три дана након умирања, ензими који су некада варили храну, почињу да

"варе" тј. разлажу људско тијело.

10. Да би једна одрасла особа начинила само један корак, у тијелу се активира и

до 200 мишића.

11. Људски скелет се у потпуности обнавља сваких 10 година.

12. Особа која пати од аносмије не може да разликује мирисе.

13. До периода када особа напуни 70 година, он или она је попио око 45 420

литара воде.

14. Кост је пет пута јача од комада челика исте ширине, али је крта и може да се

поломи под утицајем неких фактора.

15. Тијело може да детектује мирис за 0.0015 секунди, што је брже од једног

трептаја оком.

16. Сваког сата, са људског тијела спадне око 600.000 ситних комадића коже, што

је око 600 грама годишње. До периода када особа напуни 70 година, изгубила је око 47

килограма коже.

17. Највећа ћелија у људском тијелу је овум или јајашце које се оплоди, а једва је

видљиво голим оком.

18. Чула укуса нису видљива голим оком. Мале избочине које могу да се виде на

језику су папиле, а на њиховом врху се налази чуло укуса.

19. У људском тијелу се налази десет пута више ћелија бактерија него што има

људских ћелија.



20. Мозак садржи 86 милијарди нервних ћелија које су спојене билионом (хиљаду

милијарди) нервних веза. То је више него што има звијезда на Млијечном путу.

21. Рубатоза је узнемирујућа свијест о откуцајима сопственог срца.

22. Ринотилексоманија је назив за навику константног чачкања носа.

23. Омот у унутрашњости стомака се обнавља сваких четири до пет дана како не

би сварио сам себе.

24. Код одрасле особе, танко цријево је дугачко између 5,4 и седам метара, што је

отприлике пет пута веће од човекове висине.

25. Нокти на рукама расту брже на оној руци којом пишете. Такође, расту и брже

од ноктију на ногама, а такође могу да порасту и више него нокти на ногама.




ЗАНИМЉИВОСТИ

Леонардо да Винчи могао је једном руком да пише, а

другом да црта у исто вријеме.

Исак Њутн као тинејџер био је избачен из школе на захтјев

његове мајке, која је жељела и надала се да ће њен син бити

фармер.

Мирослав Мика Антић је своју прву пјесму преписао

од Десанке Максимовић. Када је његов сеоски учитељ

то открио, Мика Антић се покајао. И сам је касније

говорио о томе - ,,Никада у животу нисам написао

прву песму, већ другу. Прву сам преписао од Десанке

Максимовић.“

Пуж може без прекида да спава три године.



Нојево око веће је од његовог мозга.

Зебре не виде наранџасту боју.

Једна цигарета загађује ваздух више од мотоцикла.

Према мјерењима Државног института за туморе у

Милану, у дуванском диму има седам пута више честица

штетних по здравље него у издувним гасовима скутера.

Шестогодишњаци се смију 300 пута на

дан, док одрасли то чине само 15-100

пута.

Прве новине направљене су у Кини. У

Европи су се појавиле почетком 17.

вијека и то у Венецији. Излазиле су

једном недјељно.

Припремила: Ирма Трубљанин



ГРЧКА МИТОЛОГИЈА

Мит о Персефони

Свијет грчке митологије знамо као свијет богова, хероја, морских немани, троглавих

паса и остале менажерије. Не бисмо погријешили ако бисмо рекли да се читава

европска умјетност, култура и наука у некој мјери заснива на грчкој традицији. Наш

свакодневни језик испуњен је изразима и пословицама које своје поријекло воде из

древне Хеладе. Стога, дајемо омаж једној од најплоднијих и најзамиљивијих

митологија и издвајамо једну од небројено много митова које вриједи памтити.

Персефона, богиња Подземља и

природе, Деметрина и Зевсова

кћи, Хадова супруга.

Као страшна краљица Подземља,

она спроводи у дјело клетве људи,

господари сјенама и влада

чудовиштима подземног свијета.

Персефона живи иза Океана, у

влажним Хадовим дворима, крај

којих теку подземне ријеке

Пирифлегетонт, Ахеронт, Кокит и

Стига.

У младости, док је још била дјевојка (Кора), Персефона је безбрижно живјела уз мајку

и често се играла са својим другарицама на цвјетним ливадама. Њена срећа била је

непомућена све до дана кад је Хад, уз Зевсову дозволу, одлучио да је одведе у

Подземље и да се њоме ожени. Кора се једног дана удаљила од мајке да би са

Океановим кћерима брала руже, љубичице, перунике, шафране и зумбуле. У жељи да

Хаду учини услугу, Геја је тог дана створила цвет нацрис, који је одмах привукао

Корину пажњу. Кад се дјевојка сагла да убере овај примамљив цвијет, земља се

распукла и из ње се појавио Хад, гоподар Подземља, на златним кочијама. Он је

зграбио Кору и повео је у мрачно царство мртвих. Све док је гледала земљу и море,

Кора је призивала оца и мајку , али њен глас нису чули ни људи ни олимпски богови.

Једино је Хеката у својој пећини зачула њене болне крике, а Хелије је, са небеских



висина, видио и њеног отмичара. Кад су до Деметре стигли одјеци Кориних јаука, она

се винула попут птице да по копну и мору тражи своју љубљену кћер. После девет

дана лутања, Деметра је сазнала од Хелија да је Зевс одобрио Хаду да отме Кору.

Богиња се тада у највећој тузи повукла од богова и људи.

Да би се измирио са Деметром, Зевс је, послије извјесног

времена, био присиљен да пошаље Хермеса у Подземље

да отуда изведе Кору. Иако није желио да се растане од

своје младе супруге, Хад је морао да се повинује Зевсовој

вољи. Он је обећавао Персефони да ће бити господарица

свега што живи на земљи, али је Деметрина кћер

нестрпљиво чекала да се упрегну коњи који ће је одвести

мајци. Лукави Хад је пред растанак наговорио своју

супругу да поједе зрно нара и тиме је заувијек везао за

мрачно царство мртвих. Од тог времена Персефона је

двије трећине године проводила на земљи, уз мајку, а

једну трећину у Подземљу, уз свог супруга.

Персефона је у миту повезана са Хераклом, Орфејем, Тезејем и Пиритојем. Она је

вољела лијепог Адониса и дијелила је његову наклоност са Афродитом.

У каснијим предањима Персефона се помиње као Зевсова и Стигина или Зевсова и

Рејина кћи. Орфичари су је сматрали мајком Диониса Загреја. У римској религији

поистовијећена је са Прозерпином и повезана са богињом Либером.

У култу и миту Персефона се појављује у два вида: као господарица Подземља она је

мрачна, тајанствена и застрашујућа богиња, а као Деметрина кћи Кора – она је њежна

и љупка дјевојка. У својству богиње Подземља она нема посебан култ, а као Кора

поштована је заједно са Деметром, посебно у Елеусини.




Представљамо нашег угледног професора Мехемеда

Суљевића

Недавно је из штампе изашао каталог радова

професора ликовне умјетности Мехемда Суљевића,

који носи назив ,,Нова Реланост“. О дјелу нашег

професора писали су Мр Младен Блажевић и наш

истакнути завичајни сликар Лука Јоксимовић.

Између осталог Јоксимовић наводи:

Чест мотив у ликовном стваралаштву Мехмеда

Суљевића је човјек. Његови унутарњи процеси и

догађаји условљени оним спољашним – социјалним,

антрополошки, егзистенцијалним, моралним,

традиционалним...

...У ликовним остварењима, аутор човјека некада

јасно издваја и позиционира у односу на простор који га окружује, тј. простор у ком

егзистира. Док је некада човјек дјелимично или у потпуности стопљен са простором,

односно производ је средине. На радовима можемо уочити како човјек у многим

ситуацијама преузима анималне обрисе док је негдје потпуно метаморфозирао у

животињу. Алудирајући тиме на базичне, пориве и карактеристике заједничке за

човјека и животињу.

... човјек је представљен на

радовима симболички,

асоцијативно, сведен је на

знак или је разложен у

фрагментима, декомпонован.

Увијек је у интеракцији са

другим човјеком или самим

собом, постављен на

позорницу ауторове

атипичне жанр сцене из

живота.



Човек који не чита добре књиге нема никакве предности над човеком који

их уопште не зна читати. – Марк Твен

Инвестиција у знање плаћа најбоље камате. – Бенџамин Френклин

Никад нисам ништа научио причањем, него постављањем питања. – Лу

Холц

Образовање је скупо, али је незнање још скупље. – Клаус Мосер

Геније без образовања је као сребро у руднику. – Бенџамин Френклин

Гимназија ће бити јединствена док су њени професори

оригинални а ученици креативни! Зато нека на крају

слоган буде, да је вјечна гимназија и цијењено знање!

Р.Ф

Образовање, то је оно што остане након што заборавите све што сте

научили у школи. – Алберт Ајнштајн

Гимназијалац 2020gimnazijabp.com/wp-content/uploads/2020/05/gimnazijalac-2020 … ·...

Documents