ПРОЛЕЋНИ СВИТАЦ; УСКРС; БР. 25, ГОДИНА 4

2016

PROLEĆNI SVITAC

Željko Lj. Krstić USKRS SVITAC, april/maj 2014

1

Urednik: Ţeljko Lj. Krstić

Adresa: KaraĊorĊeva 84,

14.ooo Valjevo, Srbija.

Kontakt : [email protected]

Mob.tel.: 065 300 1996

Naslovna strana: Uskršnje jaje

Niko nikome ne može natovariti toliko muke

na vrat koliko može čovjek sam sebi.

Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?

Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i

radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je

nada u tome da sve prođe?

Nije pravo da pošteni ljudi ostaju pod sumnjom

zato što su drugi rđavi.

Hoću da budem čovjek, borite se sa mnom

ljudski.

Mehmad Meša Selimović , TVRĐAVA

Sadrţaj:

Ivan Ivanović, knjiţevnik:

Rimejk ( ponovo pročitati )

Prolazio kroz Stradiju

Ana Šomlo: Prikaz ‘‘ Zatvorske

podmornice‘‘ iz 2013 godine.

Priĉe Ţeljka Krstića : Zatvorska

podmornica izbačena iz gradske biblioteke,

Prete mi otkazom zbog price sa psom

Suspendovan zatvorski vaspitač: Iscedili me

kao limun pa me tretirali kao vazduh,

Nigrina I Fonti, Tito u česnici ,

fudbalski derbi : ‗‘ Četnik – Partizan‘‘,.

Autor slike na zidu: Davor Filakov ( 2007.)

UVOD :

U ovom broju navodimo dve sudbine ljudi

koje su napisali svoje knjige. Ivan Ivanović

je sa pisanjem svoje knjige ‘’ Crveni Kralj’’

izgubio posao profesora srpskog jezika u

kuršumlijskoj Gimnaziji. Ţeljko Krstić je

mobingovan zbog Zatvorske Podmornice.,

knjige kojom pokušava da sa struĉnog I

nauĉnog stanovišta predstavi dešavanja u

Kazneno popravnom zavodu za maloletnike.

Sudbina ova dva pisca govore da se granice

slobode govora i pisanja u Srbiji slabo

pomeraju. Kada je Ivan Ivanović izgubio

posao u Kuršumliji 1972 god. tada je Ţeljko

Krstić krenuo u prvi razred O.Š. ‘’ Sestre

Ilić’’ u Valjevu. Zanimljivo je da je tokom

školovanja za odliĉan uspeh u IV godini

srednje škole dobio knjigu ‘’ Crveni Kralj’’.

mailto:[email protected]

Књижевник : Иван Ивановић

РИМЕЈК (ПОНОВО

ПРОЧИТАТИ)

Кад су комунисти осудили моје

ране радове (романи „Црвени краљ― и

„Време спорта и разоноде―), нарочито су

се окомили на два поглавља у њима.

После толико времена, да их вратим у

литературу и ставим под критичку лупу.

„Црвени краљ“, поглавље 15

И стварно се ја, док сам играо у

Југовини, у политику нисам мешао. Једм

што сам увек имао на уму речи Моше

Перишића. А друго што ја с политикон

немам везе. За политику сам дудук. Не

волим ја много да увијам и д паламудим.

Не умем то. Ја идем отворено. Једном ме

је један студен у Паризу тако

испрескакао да ми одонда више не паде

напамет да се ме шам у политику. За

политику треба човек да има муда до

колена. А та студент је био добро

поткован и знао је све. То му је занат, као

мер фудбал. А ја — дудук. С тим

студентом сам почео да се препирем и

зезања, онако без везе. Волим ја понекад

да се тако опустим да ми ј све равно, да

ме за ништа не боли кита. И онда се

препиремо који је пореда бољи:

капитализам или социјализам. Он као

заступа капитализам а ја соција лизам. А

мени смешно, да се упишам од смеха. Па

ја сам стопут већи капиталиста од њега.

Он нема жилет да се обрије него је

зарастао у браду као владика, а ја имам

дебелу књижицу у банки. Али тако се

лопта наместила. А он учен. Зна тај и

историју, и филозофију, и много тога. А

ја без тренинга. Откад сам напустио

школу ни новине честито не читам. Као

теле. Али то ми ништа не смета да будем

агресиван и да нападам.

»Јеби ти тај капитализам«, кажем, »кад

на једној страни имате супербога-таше а

на другој страни сиротињу и

незапослене«.

»Што се тиче незапослености, слабо си

информисан, мсје«, каже он. »Незапо-

слености је било у класичном

капитализму, данас је скоро нема«. »Не

знам«, кажем ја, »тако сам учио у

школи«. »Не ваља та твоја школа, мсје«,

каже он.

»Дабоме да не ваља«, сложим се ја.

»Иначе је не бих напустио«.

»А имате ли ви богате, мсје?« пита

студент.

»Немамо«, кажем ја, »код нас су фабрике

радничке«.


1

»И исто стоје економски онај што ради у

руднику и онај у влади?«

»Какви«, кажем ја. »Онај у влади је

рокфелер за оног у руднику«. Уједем

се за језик, али касно. Отказале кочнице.

»И код вас нема великих економских

разлика међу људима?« тера он даље.

»Какви нема«, кажем ја. »Знам неке што

имају двоја кола, вилу и стан . .. и неке

што једва имају за леба. Ето, доле, у мојој

Јужној Србији има много те сиротиње«.

Развезао ми се језик па не могу да га

зауставим. Нешто ми ладно око срца, као

да видим оног суповца Божића из Ниша.

Али шта могу кад сам такав. Тако ми и

треба кад сам се ухватио у политику.

Уместо да ватам цуре по Паризу, за шта

ме је бог створио, ја се уплео у ствари за

које сам дудук. Али не могу сад да се

повучем. Не могу да му пре-дам

парфорфе. Не би било спортски. »А

имате ли ви незапослене?« каже студент.

»Па«, кажем, »имамо«.

»Па како то тумачиш, мсје?« пита

студент. Ста да му кажем, мајци му га

његовој? Не умем ја да објасним што у

Југославији има незапослених. »Не

знам«, кажем. »Има ко о томе мисли.

Мени посао не треба. Ја сам фудбалер

»А што ваши радници долазе овамо на

рад?« вели студент. »Па да раде«, кажем

ја.

»Сто иду из социјализма кад им је толико

добро?« каже он.

»Не знам«, кажем. »Овде су веће зараде.

Не долазе овамо само наши.

Долазе и Турци, и Грци, и Италијани, и

Шпанци. Дајете већу лову, зато долазе«.

»А како су плаћени фудбалери у

Југославији?« пита студент. »Макси«,

кажем ја.

»Па што онда прелазе у наше клубове?«

»Дајете већу лову«, кажем.

»А ти, мсје«, каже он, »хоћеш ли једнога

дана у иностранство?«

»Хоћу«, кажем. »Због лове. Хоћу да се

обезбедим за читав живот«.

»А добро, мсје«, каже студент, »како то

кад су фабрике радничке и кад

радници сами њима управљају за једне

има посла а за друге нема?«

»Нисмо још довољно развијени«, кажем.

»Зашто не делите?« каже он.

»Не знам«, кажем.

»А како то, мсје«, каже он, »нисте

довољно богати а појединце плаћате

макси? Ето фудбалере«.

»Па«, кажем, »нисмо још довољно

усавршили расподелу«.

»А добро, мсје«, каже студент, »зашто

они који имају много не одвоје за

оне који имају мало. То би било

социјалистички«.

»А одвајају ли код вас?« кажем. Најзад

укопчам. Боље да је њега испи-тујем него

он мене.

»Не«, каже он. »Али ово је капитализам и

газда присваја вишак рада. Зато је

капитализам говно. А колико ти добијаш

месечно што играш фудбал?« »Зависи

какве резултате постигнемо«, кажем.

»Али ухвати се преко пола милиона

динара«.

»А колики је код вас минимални лични

доходак?«

»Не знам«, кажем. »Има их који примају

педесет хиљада динара«.

»Па зашто, мсје, ти не одвојиш од твоје

плате за оне који примају тако

мало?«

»Нисам толико луд«, кажем. »Био бих

највећа будала да тако нешто урадим«.

»А јеси ли ти члан партије?« пита

студент.

Видим да не могу с њим да се надмећем.

Говори као навијен, маму му његову. Не

могу чак ни да га фаулирам. »Јок«,

кажем. »Откуд ја у партији?«

»А знаш ли неког ко је у партији да се

одрекао својих примања у корист...?«

»Какви«, излети ми, »не верујем да такав


2

постоји«. Ста сам друго могао да кажем?

Ја стварно не знам ниједног у Југославији

који је дао своју плату сељаку или рудару

или незапосленом. Не кажем да нема

таквих. Али ја за такав случај не знам. Не

знам ниједног у Југославији који је

урадио тако нешто.

»А добро, мсје«, каже он, »је ли истина

да Руси немају никакву политичку

слободу?«

»Не знам«, кажем. »То пише у нашим

новинама. Ако нешто кажеш против

власти, одмах те шаљу у концентрациони

логор у Сибир«. Стварно сам тако нешто

читао у новинама.

»Мораш да мислиш као партијско

руководство?« каже студент. »Иначе ти

не-ма опстанка?«

»Јесте«, кажем. »Једино су се мало

отворили док је био Хрушчов. После су

се опет затворили. Код нас је у том

погледу много боље. Имамо, истина, и ми

понеког Божића, али Моша Перишић не

мисли тако«.

»Како, мсје?« каже студент.

»Ништа«, кажем. »Нека моја приватна

размишљања. А смеш ли ти, мсје, да

говориш против власти?«

»Што да не?« каже он. »Па ја то стално

чиним«.

»Не знам«, кажем ја. »Збунио си ме.

Изгледа да сам за политику теле. Не могу

ја да одговорим на та питања. Немам

знање. Изгледа да мени глава више служи

за фудбал. Мислим да сам у игри главом

раван Кочишу. А о политики има ко води

рачуна«. Тако му се отворим.

»Знаш шта, Југослав«, каже студент,

»капитализам је говно. Ја сам студент и

припадам левици. Неколико пута сам

штрајковао и ево шта ми је остало од

полиције. Капитализам је говно. Само ја

бих рекао да се и социјализам . . .« »Не

знам«, кажем ја. И тад сам се чврсто

зарекао да не улећем у такве разговоре.

Политика није мој терен. То је исто као

да ме стави тренер између статива.

Набијали би ми мангупи голове кроз

ноге. Ја сам центарфор. Моје је да играм

фудбал а за све остало ме боли ђока.

Мени је добро. Јебе се мени како је

другима и што Чехословачка нема море!

Кад данас размишљам о томе, не

знам да ли сам погрешио. Нема сумње да

су политички ставови о капитализму и

комунизму Зоке Кинга моји ставови. Ни

капитализам, ни комунизам, трећи пут!

Који? Да ли уопште постоји трећи пут?

Шта о томе може да каже писац који није

изишао из своје провинције?Једино што

бих данас могао да кажем: Кога брига

што Србија нема море!

„Време спорта и разоноде―, глава

четрнаеста

КАЖИ МИ ШТА СЕ ИГРАШ ПА

ЋУ ТИ РЕЋИ КО СИ!

Једно време је Стефан Живковић

писао чланке у ревији „Спорт и свет".

Издвајам три његова чланка, који, по мом

мишљењу, имају значаја за схватање

наше генерације. Рекао бих да нас је

Стефа погодио у саму душу!


3

Зашто је фудбал шра нашег

времена?

Фудбал, онај који се игра на

пољанама или на стадионима, бесумње

спада у такмичење, односно у agon (види

књигу Роже Кајоа, „Игре и људи"). Две

екипе се међусобно такмиче у оквиру

одређених и прихваћених правила.

Будући да је фудбал у Двадесетом веку

постао „опијум за народ", државе су се

постарале да га институционализују,

уведу на стадионе и контролишу. Тако су

створене моћне фудбалске организације,

како националне тако и међународне,

које контролишу игру. Изграђени су

огромни стадиони који могу да приме и

преко сто хиљада гледалаца, тако да је од

игре начињен масовни спектакл. Тако

фудбал добија елементе mimicry.

Утакмице често подсећају на драме, са

заплетом и расплетом, са актерима и

херојима. Огромно гледалиште стадиона

активно учествује у призору, узбуђује се

и оду-шевљава, радује или разочарава.

Гледаоци се на неки начин идентификују

са такмичарима, и са-ми преживљавају

њихову драму, као што добар читалац

романа или гледалац филма препознаје

себе у јунаку романа, односно филма.

Публика од такмичара ствара јунаке;

победници игре, шампиони, постају

звезде и уживају подршку и нaклоност

најширих народних слојева. Како је

публика ипак у основи пасивна, и поред

тога што се активно односи према

такмичарима, не учествује у раду,

односно у такмичењу, она тражи и сама

да се такмичи. За њу је најподеснија

коцка, односно а1еа, јер срећа у коцки

значи лаку зараду, много већу него што је

она коју пружа живот пун рада и зноја.

Публика се активира на тај начин што се

клади, добија или губи. Овде се ради о

преношењу вредности, јер онај који

добија у најбољем случају може да

добије збир улога оних који губе. Када су

државе схватиле да страст публике за

коцком може да представља леп извор

зараде, ставиле су коцку под своју

заштиту и појавиле се као њени

организатори. Фудбалске организације су

организовале спортске кладионице

помоћу којих контролишу клађење и

наплаћују своје услуге. Тако сви играју,

сви се такмиче, једино организатори

сигурно добијају. На крају, фудбал има и

неке елементе ilinxa. Игра је до те мере

продрла у људску психу и заузела место

у њој да су утакмице праћене

колективном вртоглавицом, паником,

пометњом. У тој навијачкој хистерији се

испољавају „сирове и неуглађене форме

афирмације личности". Навијачи победу

свог тима доживљавају као сопствену

победу. Тако се фудбал јавља као

компликована игра која одражава

компликоване односе у савременом

друштву.

Фудбал је игра Двадесетог века јер

адекватно одражава психологију

модерног човека. Фудбал је колективни

спорт, судар екипа састављених од

појединаца који морају да се уклопе у

колектив. У том погледу фудбал подсећа

на савремену технологију у којој се

индивидуални рад све више уклапа у

колективни. Екипе, као ни технолошке

организације, не трпе индивидуалне

побуњенике и постепено их елиминишу.

У фудбалу, као и у технологији, могу да

опстану само они појединци који своје

индивидуалне интересе подреде

колективном интересу екипе. Тако

гледалац на фудбалском стадиону

репродукује свој живот, своју свест, која

се овога пута јавља као отуђена свест, као

туђи живот. Гледалац ужива у представи

„туђег живота", нимало свестан да је то и

његов живот. Он доживљава

функционисање колективног строја у

коме сваки играч има своје одређено


4

место, у коме појединац има право да

покаже своје индивидуалне способности

само у границама колективног интереса.

Фудбалска игра, сведена на резултат, у

суштини је једна дубоко утилитаристичка

представа, као и живот. У крајњем збиру

битан је само резултат, победник иде

даље, побеђени отпада, као и у животу.

Зато романтичари у фудбалу, као и у

животу, слабо пролазе јер их спутава

утилитарни дух колектива. Укратко, фуд-

балска представа има све елементе

стварног живота, а јавља се у његовом

отуђеном виду, и зато привлачи и

узбуђује масе. Фудбалска игра је

репродукција живота.

Фудбалска игра има у својој бити

многе елементе рата. И поред тога што у

игри постоје извесна правила, играчи се

труде да их изиграју, нарочито у области

фер плеја. Утакмица је нека врста рата

између две екипе у којој је једини циљ

победа. Да би тај циљ оствариле, екипе се

специјално припремају, њихови генерали

- стручњаци разрађују посебну тактику

како да онемогуће противничке играче,

укључујући у тај план и погибељну игру.

Рат се води не само на терену него и на

трибинама, где сваки час избија туча

између навијача противничких екипа.

Двадесети век је, као и све раније епохе,

још увек време рата. Свет је исувише

навикнут на рат да би могао да га не

репродукује у својим играма. Требаће,

свакако, много времена да се људи

привикну на мир, наравно под условом да

је Други светски рат последњи рат

великих размера у историји човечанства.

Од свих човекових игара фудбал највише

одговара ратничким генерацијама које

још увек доминирају светом.

Поред овога, узрок популарности

фудбала треба тражити и у

урбанизованом начину живота модерног

човека. Ако узмемо у обзир да је фудбал

игра човека из града, онда је јасно да на

фудбалском стадиону тај човек налази

минимум потребне слободе коју му град

ускраћује. Притешњен огромним

стамбеним блоковима, затрован смогом и

отровним гасовима, обесправљен разним

притисцима, човек на стадиону отвара

свој вентил издушка и ослобађа из себе

вишак енергије, либидо, и чини све оно

што му цивилизација ограничава. Тако

фудбалска представа има помало и

анимални карактер, јер на стадиону, у

маси од више хиљада људи, све је

дозвољено, од безазлених увреда на

рачун играча до патолошког ослобађања

анималних нагона. Зато на стадионима

често долази до туча, како на терену тако

и на трибинама, које понекад прерастају

у прави рат.

Са своје стране, државе

манипулишу великим интересовањем

својих поданика за фудбалом. Тако

фудбалска игра постаје важна друштвена

делатност и од ње се прави култ. Није

нимало случајно што је фудбалска игра

дигнута на ниво култа у земљама

неслободе, социјалне беде, нерешених

друштвених питања. Тамо се она нуди

као замена за прави живот.

Фудбал је најпопуларнија игра

човека Двадесетог века јер најверније

одражава његов живот.

Фудбал се отуђио од широких

народних маса оног тренутка кад је ушао

на велике стадионе. Огромне грађевине,

колосеуми наших дана, служе малој

елитној групи одабраних фудбалера, не

да у њима играју, него да зарађују хлеб.

Тако стадиони постају радно место

фудбалера, монотоно и досадно као свако

радно место, нарочито за професионалца

притиснутог тешком обавезом да увек

побеђује. У исто време хиљаде градских

дечака немају никакве могућности на

асфалту и бетону да сами играју, да буду


5

сами актери, јер су стадиони намењени

најужем кругу одабраних.

Стадионски фудбал, наравно, као

ни гладијаторске борбе, није забава,

разонода, игра, него борба, ако не за

живот а оно за успех, за славу, за

просперитет, за новац. Новац је у крајњој

линији разорио све људске вредности

фудбала као игре и свео га на

„индустрију забаве" и на трговину туђим

вредностима. Велики фудбалски тимови

организовани су као предузећа, њима

руководе искусни и пословни менаџери,

саму игру организују као борбу

школовани стручњаци, мајстори тактике.

Играчи су деградирани на ниво робова,

потпуно су потчињени клубу. Клуб

располаже њиховим вредностима до те

мере да може да их прода на тржишту као

робу. Сасвим је јасно да ће побеђивати

они клубови који поседују боље играче,

то јест бољу робу, па се клубу више

исплати да купује готове, изграђене и

формиране фудбалере, него да их подиже

и васпитава од подмлатка до првог тима.

Логично је да сваки младић не може да

постане врхунски фудбалер па ма колико

то желео и ма колико се трудио, да се

истински велики фудбалери рађају. Зато

је далеко лакше купити правог

фудбалског аса него пронаћи га између

хиљаде амбициозних дечака и однеговати

га. У пракси то значи да велике тимове

могу да имају само богати који могу да

одреше кесу и да плате једног Пушкаша,

Еузебија, Пелеа, Кројфа или Бекенбауера.

То доводи до концентрације великих

играча у мали број најбогатијих клубова.

Новац је у потпуности изопачио игру,

свео је на посао, на бизнис и индустрију.

Тако се међусобно такмиче само велики и

јаки, док мали не излазе из својих уских

региона.

Један од важних елемената

отуђења фудбалске игре лежи у њој

самој. Наиме, у фудбалу су једино важни

голови. Побеђује онај тим који постигне

више голова, без обзира на све друге

елементе игре. Циљ је, дакле, постављен

изнад свега другог. Зато фудбалски

романтичари полако нестају са сцене а на

њихово место долазе снагатори. Вештина

уступа место сировој снази. Тактика

замењује технику. Витештво одумире на

рачун грубијанства. Фудбалери постају

гладијатори Двадесетог века. Тренери

који су то на време схватили постигли су

највеће успехе.

Карактеристичан случај је тренера

„Интера" из Милана, Хеленија Херере.

Херера је од „Интера" створио онакав

тим какав је фудбалско јавно мњење од

њега захтевало: тим који побеђује.

Херера је схватио да у условима

савременог фудбала, кад се игра нон стоп

и кад се тражи победа по сваку цену,

шансе има само она екипа која игра

индустријски фудбал, која дејствује као

добро уходани машински строј. Зато је он

из игре избацио све елементе романтике

и из екипе удаљио непослушне

фудбалере који се заносе игром и не

уклапају се у рад строја. Пошто се

надмоћност у игри не бодује него

рачунају само голови, Херера је

великодушно препустио средину терена

противницима. „Интер" се постројавао

испред свог шеснаестерца и на тај начин

стварао готово непробојан бункер, а

нападао брзо и једноставно кроз

разређену противничку одбрану. На тај

начин се стварао привид да су

„Интерови" противници надмоћнији и да

„Интер" незаслужено добија. Хереру у

суштини није интересовало да добије

игру у свим њеним елементима него само

у једном, али у оном који се рачуна, који

се броји, - у головима. „Интерови"

ривали су наседали овом, у основи

јефтином, фудбалском трику и борили се

за оно што им је „Интер" без борбе

препустао, за средину терена. У тој борби


6

су по правилу сагоревали и притом

готово нису стварали шансе за гол.

Херера је пошао од начела да није важно

играти него побеђивати. Зато се није

трудио да његов „Интер" развије своју

игру него да онемогући противникову.

Утакмице у којима је „Интер" побеђивао

биле су досадне, незанимљиве, монотоне.

Ипак, Херерин „Интер" био је двапут

клупски првак света!

Савремени фудбал је у потпуности

одбацио витештво и прихватио сурову

борбу као једину законитост. Неки

тренери су схватили да је најлакше

онеспособити противника

онеспособљавањем његовог најбољег

играча, оног који је носилац игре. Чак и

на светским шампионатима ова „тактика"

је доносила резултате. Немци су 1954.

године у Швајцарској победили Мађаре и

освојили првенство света на тај начин

што су у финалној утакмици избацили из

строја најбољег мађарског играча

Ференца Пушкаша. На светском

фудбалском првенству у Енглеској 1966.

године на Пелеа, по општем мишљењу

најбољег фудбалера свих времена, сви су

јуришали настојећи да га онеспособе за

игру и избаце из екипе Бразила. Рачуница

коју примењују тренери је веома проста и

једноставна: пре утакмице одређују

једног грубог и снажног играча да се

прилепи уз правог мајстора фудбала и да

га задржи по сваку цену, не бирајући

притом средства. Од фер плеја нема ни

трага! Али шта друго и може да се

очекује од игре која у својој суштини

имитира рат!

Најпопуларнија игра савременог

света, фудбал, готово да се извргла у

своју супротност.

Стефан Живковић

Одумирање фудбала

Нема сумње да је фудбал по

општој популарности игра нашег

времена. Али, постоје неки знаци да

фудбалска грозница полако слаби, бар у

земљама са високим друштвеним

стандардом.

Ако је веровати једном од

највећих фудбалских менаџера

данашњице, Јулијусу Украјинчику,

човеку без чијег посредовања (али и

масне провизије) већ двадесет година

није одржан ниједан значајнији

међународни клупски сусрет, чији су

клијенти највећи фудбалски клубови као

што су „Реал", „Бенфика", „Интер",

„Ботафого", „Милан", „Манчестер" итд.,

под садашњим околностима век овог

спорта, бар у Европи, веома је кратак.

Украјинчик не даје фудбалу више од две

деценије живота. По њему, сем

традиционално фудбалске Енглеске,

остале земље високог стандарда нису

захвалан конзумент фудбалског

спектакла. Украјинчик каже да су

потребе европских грађана за забавом

разноврсније и шире, а врсте и

могућности забаве бројне, тако да

фудбалу преостају једино „рестлови"

публике кабареа, биоскопа, балова и

варијетеа, који из дана у дан нуде

потрошачу све атрактивнији програм.


7

Како протумачити чињеницу да

престоница света, Париз, већ годинама не

повећава свој централни фудбалски

стадион „Парк принчева", чији капацитет

једва достиже педесет хиљада гледалаца?

Највећи фудбалски стадиони света,

„Маракана", „Неп стадион", „Сан Сиро",

„Шамартен", готово су увек празни и

пуне се само у изузетним приликама.

Највећи стадион наше хемисфере,

глазговски „Хемпдон парк", који прима

сто педесет хиљада гледалаца, пуни само

финале Купа шампиона. Други разлог

пропадања фудбала Украјинчик види у

блазираности европске фудбалске пу-

блике. Велика такмичења и супер тимови

учинили су да европска публика постане

незаинтересована за мале и осредње

тимове и њихове утакмице. У сенци Купа

шампиона и Купа купова одржавају се

национална првенства а пријатељски

међународни мечеви не привлаче више

пажњу ... Прошла су златна времена кад

је ратом осиромашена Европа гутала

сваки иоле значајнији меч и плаћала

минимум две до три хиљаде долара по

утакмици водећим тимовима Југославије,

Аустрије и Мађарске. Данас европски

„фудбалски сноб" не пита за цену само

ако унапред зна да ће на терену видети

Пелеа, Еузебија, Чарлтона или неку другу

ведету са врха ранг листе најбољих

фудбалера света. За „ситне рибе" не

показује готово никакво интеоесовање.

Дакле, сама публика ће затворити

фудбалске стадионе.

А највећи бизнисмен

југословенског фудбала, тренутно један

од водећих менаџера америчког сокера,

доктор Александар Обрадовић, мисли да

је за кризу европског фудбала криво

осиромашење садржаја фудбалске игре.

Доктор Обра-довић каже да није крив

само, од свих анатемисани, Херера, него

гро фудбалских тренера који су

прихватили његово гесло: лакше је не

примити него дати гол! Из ове негације

фудбала произишле су и остале:

дефанзивна игра (све врсте бункера),

премештање тежишта акције искључиво

пред голове (то задовољство пружају

гледаоцу у већој мери кошарка и

рукомет), доминација атлетизма и

безобзирности (што брише границу

између фудбала, рагбија и кеча) и као

логична последица свега овога нестанак

изразитих фудбалских личности. Све

више се претпоставља „утовљени

силеџија" тананом уметнику лопте. Такав

фудбал, из кога нестају голови и асови

који их режирају и постижу, губи

гледаоце који се окрећу на другу,

атрактивнију страну.

Да ли ће фудбал успети да се

извуче из ове „кризе"? Јулијус

Украјинчик предвиђа да ће фудбал да се

пресели на неки други континент. Већ

сада метрополе Латинске Америке граде

но-ве, веће стадионе, пошто досадашњи,

капацитета осамдесет до сто хиљада

гледалаца, постају мали чак и за мечеве

националног шампионата. Земље

Латинске Америке су данас захвално

тржиште за европске тимове. По

Украјинчику фудбал будућности је

фудбал земаља у развоју, пре свега оних

са црног континента. У тренутно ниском

стандарду живота Африканци немају

нарочити избор забаве. Фудбал им је

најјевтинији, менталитетски најближи.

Зато су готово у свим афричким земљама

фудбалске инвестиције високе, стадиони

ничу као печурке, а клима пружа

могућност дванаестомесечног нон стоп

играња и масовне посете публике у

чаробним тропским ноћима под

рефлекторима. Дода ли се овоме да је

одавно констатована изразита

диспозиција људи овог поднебља за

фудбал (брзина, одраз, окретност, снага и

чудесни рефлекси), онда је задовољена и

трећа претпоставка: могућност


8

лиферовања играчког кадра на

бесконачној траци. Украјинчик каже да

ће овај трећи фактор убрзо избацити

Африку и Африканце у врх. Неће се

зачудити ако се за петнаест - двадесет

година као фаворити за осваја-ње титуле

светског шампиона појаве нове

фудбалске силе Сенегал, Кенија, Конго,

Уганда или нека друга до јуче фудбалски

непозната земља у којој је ова игра у

повоју, тачније у стогодишњем

закашњењу за Европом. Украјинчик каже

да се међу милионима становника

Африке крије на стотине Пелеа и Дидија!

Треба их само открити, а то неће учинити

некакав момак с „Гајгеровим бројачем за

таленте", већ онај (или они) који буде

синхронизовао изузетан дар ових

фудбалера у колективан напор екипе -

машине. Увозни тренери, вероватно

европски, превешће их са ура система

каквим сад играју - сви су тамо где је

лопта - на осмишљену и организ

овану игру.

Доктор Аца Обрадовић мисли да

је обећана фудбалска земља у будућности

- Америка. Ако је гарантија за то спрега

потрошачких маса, великих инвестиција

и екстракласног играчког кадра, онда су

Јенки на добром путу да постану

фудбалска велесила и једно од

најуноснијих по-дручја фудбалског

бизниса. Америка ће више него ико

инвестирати у клубове и нове стадионе.

Крупни финансијери клубова су већ у

првој години тек колико „за почетак"

уложили у своје тимове од сто до

петстотина хиљада долара. Америчка

лига ће апсорбовати највеће фудбалске

феномене света! Неће проћи много

времена а у дресовима калифорнијских,

чикашких, филаделфијских и других

клубова заиграће Пеле, Мур, Бекенбауер,

Ривера, Санчиз, Торез или Џајић.

Сведочење двојице светских

фудбалских експерата показује да, бар у

Европи, фудбалска лађа полако тоне.

Таквим капетанима треба веровати!

Међутим, фудбал је веома виталан и

опираће се још неко време, али је већ

сада у агонији. Јулијус Украјинчик и

доктор Аца Обрадовић су то добро

схватили и предлажу радикалне реформе

за спас фудбала.

Украјинчик размишља на који

начин да се повећа број гледалаца на

утакмицама. Решење није у увођењу

претплатних карата по стадионима, јер то

личи на изреку „дуга болест сигурна

смрт". Теза о тикету и кладионицама које

наводно повећавају интересовање за

фудбал такође није убедљива. Море

„коцкара" и не помишља да иде на

утакмице. За њих је то чист хазард као

лутрија или рулет. Ако хоће да поврати

гледаоце, фудбал мора да повећа

атрактивност. А то се може постићи само

новим сензационалним такмичењима која

ће „уздрмати свет"! Украјинчик мисли да

су то континенталне лиге на два

колосека: рецимо ЕВРО лига

националних првака и ЕВРО лига

државних репрезентација. Пошто

размажена публика воли само „нај - нај",

ето јој прилике да током читаве године

посматра врхунске фудбалере

континента. То би донело позитиван


9

финансијски ефекат, чиме би се повећале

стимулације и награде играчима који се у

тим конкуренцијама надмећу. Самим

тим, свако би у свом клубу „гризао" да

постане репрезентативац, односно сваки

клуб у првенству мобилисао би све снаге

да се домогне титуле и непресушних

извора прихода у ЕВРО лиги. Значи, сви

заинтересовани би били задовољни:

публика спектаклом, екипе и фудбалери

новцем, а национални и светски фудбал

порастом квалитета! Био би максимално

задовољен чак и основни спортско

такмичарски захтев: шампион би постала

екипа која не захваљује успех коњуктури,

тренутном расположењу или срећи, већ

истинска супермомчад устаљене форме

током дужег временског периода, која се

хватала у коштац са свим противницима.

Доктор Аца Обрадовић сматра да

фудбал може да спаси само измена

постоећих правила игре. Док се други

залажу да се укине офсајд правило, да се

аут изводи ногом, да се укине „живи

зид", дакле да се правила мењају у сфери

напада, доктор Аца Обрадовић сматра да

би их требало мењати у сфери одбране.

Новим правилима би се одбране натерале

на чисту и поштену борбу. А то значи

разликовање опструкције од фаула,

забрану сваког старта коме је циљ играч а

не лопта, деведесет минута чисте игре (не

урачунавати време док је лопта ван

терена), једнократно искључивање до

краја полувремена или до краја игре,

немилосрдно кажњавање сваког

прекршаја у казненом простору пеналом.

Све би то аутоматски елиминисало

могућност саботирања игре од стране

инфериорнијих тимова и играча,

поготово њихових одбрана које при

данашњим правилима и стандардима

суђења у свету одузимају сву драж,

лепоту и аткрактивност игри.

Забринутост стручњака за будућност

фудбала показује да је кризни процес у

одумирању ове игре већ почео. По

мишљењу овог аутора, прави узроци

опадања интересовања савременог човека

за фудбал налазе се у чињеници да је

фудбал игра која не одговара развијеном

свету. Човек мира је све мање

заинтересован за рат па самим тим и за

игре које одсликавају рат. А фудбал је у

суштини ратничка игра. Сви су изгледи

да се налазимо на прагу дуге епохе мира

која ће створити своје вредности у чијем

ткиву ће бити мир а не рат.

Међутим, проблем се може

поставити знатно шире: права дилема

човечанства није толико које ће игре да

одбаци а које да прихвати колико за шта

ће да се определи, за спорт или за

уметност. Показали смо да се игра нашег

времена индустријализовала и да се

изопачила у своју супротност. Исто тако,

јасно је да професионализација спорта

диже његов ниво, али га отуђује од маса

којима је намењен. Човек Двадесетог

века је све мање учесник у игри а све

више пасивни посматрач. Људи се у

играма деперсонализују, удаљавају од

основних проблема своје егзистенције,

постају све мање заинтересовани за своју

судбину. Ма колико игре биле човекова

потреба, оне не могу да задовоље ни

приближно његово биће.Homo ludens -

човек који се игра - није у стању да

одговори ни на једно битно питање

човекове егзистенције. Зато нисмо далеко

од помисли да фетишизирање игара на

рачун других људских делатности -

толико карактеристично за време у коме

живимо - у основи значи човеково

бежање од проблема са којима као

историјско биће мора да се суочи.

Друштво које се много игра а мало мисли

налази се у стању декаденције. Друштво

у коме је игра негована до култа а

уметност и филозофија потиснути налази


10

се у стању алијенације. Зато се, по

мишљењу овог аутора, савремено

друштво, поред низа других дилема,

налази и у ситуацији да се определи:

спорт или уметност? Наше време је време

спорта. Фудбал је дигнут на ниво

религије а уметност и наука су готово

јереси. Зато су лажне звезде и надувени

шампиони у експанзији а уметници и

научници у опозицији. Међутим, такво

стање је „стање недонесености", како га

је назвао немачки марксистички филозоф

Ернст Блох.

Нормално је очекивати да ће

развојем социјалистичког друштва,

поготово после коначне победе новог

друштвеног система, човек постати по

први пут у својој историји свој сопствени

господар. А да би дошао до тог степена

развитка, човек мора да се бави собом, да

детаљно проучи своју природу која је,

још увек, велика непозната. Човек мора

коначно да одговори да ли је он рођени

ратник или може да живи у миру?

Нормално је очекивати да ће човек

будућности много већу пажњу да

поклони свом уму него свом телу, јер му

снажно тело више неће бити потребно за

рат, што је случај са човеком нашег

времена. Социјализам ће рат потпуно да

укине, јер две социјалистичке земље неће

имати никакав мотив да ратују једна

против друге. Принцип братства ће

превагнути над принципом поседништва.

Homo sapiens ће се окренути себи, свом

интелектуалном и етичком бићу. А то

значи да ће нови човек осећати све мању

потребу за играма а све већу за

уметношћу. Време које долази морало би

да буде време уметности.


Случај Милоша Милутиновића

Фудбалер Милош Милутиновић

је, по много чему, а највише по свом

животном путу, представник једне

генерације која је много хтела а мало

учинила; он је чак њен симбол,

најуспешнији примерак. За целу

провинцијску Србију Милош је био узор,

симбол узлета у небо; дигао се изненада

и одједном ни из чега и полетео право на

небо. Хиљаде провинцијских дечака се

потајно надало и сањало да ће једнога

дана поновити његов случај, дићи се ни

из чега. Сви дечаци који су трчали за

лоптом између педесете и шездесете

године имали су пред очима, као звезду

водиљу, овога младића из Бора кога су

преко ноћи 1951. године начинили

суперстаром. Можда ће се и неком од тих

анонимних тркача за лоптом осмехнути

срећа као младићу из Бора! „Плавокосог

центарфора промовисали су у звезду када

су га после једне запрашене ауто-јурњаве

на релацији Београд - Бор 1951. године,

тада високи и одговорни другови

функционери, довукли да запали

фудбалски Београд. До дреса

„Партизана" довезао је најталентованијег

омладинског репрезентативца човек који

је брже возио аутомобил и вештије

организовао „отмицу" од конкурента из

„Црвене звезде"."

Који малишан не би пожелео да

буде јунак овакве фудбалско-животне

бајке? „Плавокоси осамнаестогодишњак

одмах је исплатио инвестицију

авантуризма и сам је бануо за један

једини дан из живота крајње скромности

у метрополску важност и изобиље. Од

1952. до 1958. године „Партизанов" и

државни нападач, фудбалски шармер,

био је једна од оних личности која се

наметнула као модел успеха тиме што је


11

спортски, и по животном стилу, био

сасвим изнад реда".

Тако је Милош Милутиновић

отелотворио колективни сан о брзом и

изненадном успеху. Генерације младића

су сањале да понове подвиг Милоша

Милутиновића, да се дигну из прашине,

да се извуку из провинције, из

анонимности, да постану неко! Који

провинцијалац није дошао у Београд с

циљем да се прослави, да постигне успех,

да буде велики, да се о њему прича! У

том смислу Милош Милутиновић је

симбол једног времена.

Али, у време кад је генерација

аутора овог текста на студијама, Милош

Милутиновић је већ у агонији! Са

трибина се није видело да он игра у грчу,

под температуром, да му пре утакмице

дају инјекције да би га оспособили за

изузетне напоре, да је крпљен; а за то

време га неталентовани фудбалери на

стадионима ударају по ногама, саплићу и

ломе, пљују и псују, чак нокаутирају, јер

само тако могу да га зауставе; а тренери

одређују специјално обучене играче,

фласtere, да се прилепе уз њега, да га

онемогуће, а при том да не бирају

средства! Публика није могла да зна да

Милоша вуку од лекара до лекара, од

специјалисте до специјалисте, а да му

нико није рекао да је болестан на

плућима, нити колико је болестан. Те

јесени - педесет осме године -

најталентованији југословенски фудбалер

свих времена игра за друголигаша "ОФК

Београд" - пошто се с „Партизаном"

разишао у непријатељству и гневу - да би

после једне утакмице остао да лежи у

блату Карабурме са процесом на

плућима! Али Милошево крварење није

било само његово; то је било крварење

генерација које су одабрале погрешну

љубав! Тад је Милош Милутиновић имао

двадесет пет година и био отписан за

фудбал с медицинске тачке гледишта! И

нико га није гледао јер више ником није

био потребан, јер му процес на плућима

није дозвољавао да прави велеслалом

кроз противничку одбрану и набија

голове!

И ко зна шта би било од нашег

Милоша да није било једног од његових

међународних поклоника, председника

минхенског „Бајерна", који га је одвео

код чувеног плућног хирурга професора

Бурнера у Цириху.

„Велики мајстор скалпела усекао

је на том стаменом спортском тораксу рез

дуг педесет сантиметара - и данас врло

видљив - и одстранио му болесни део

плућа. После два месеца Милутиновић је

тренирао, у пролеће 1959. године заиграо

је пробно полувреме за минхенску чету".

Али... „још у болесничкој постељи у

Цириху пријатељи из Београда су га

,,обрадовали" вешћу да у Фудбалском

савезу Југославије сматрају да је његова

операција инсценирана да би зарадио

паре! И одиста ФСЈ, који му је по

„стручној" оцени неупотребљивом - за

време београдског лечења једанпут

послао четири поморанџе, присилио је

Фудбалски савез Немачке да забрани

играње „бегунцу Милутиновићу" у

законском року од једне године ..."

Случај Милоша Милутиновића

прелази оквире судбине овог екстра

фудбалера. Он симболизује животни пут

генерација у залету које су доживеле свој

пад. На неки начин, у свим младићима

који су животну мудрост потражили на

стадионима, временом се отворио процес

на плућима; или негде другде.


Шта данас да кажем? Моја

прогноза о одумирању фудбала погрешна

је исто толико колико Марксова о

одумирању државе. Спорт је победио

историју, а држава човека. Нема ништа


12

од слободног човека. Ово је време

робота (Љубодраг Симоновић). А моја

држава је негативна утопија: спортски

шампиони се дочекују као богови, пред

скупштином, а песници се бацају у корпу

за отпатке. Међу њима је, нажалост, и

Иван Ивановић.

Ivan Ivanović: Prolazio sam

kao u Stradiji Ivan Lovrić | 20.

januar 2013. 07:45 | Komentara: 3

Poznati pisac Ivan Ivanović, od velike

golgote do nagrade "Radoje Domanović"

za satiru. Zbog romana "Crveni kralj"

sedamdesetih godina prošlog veka

Ivanović osuĊen na robiju

Čovek koji u svom ţivotu doţivi stradiju,

dobije toliko dangi po glavi i preţivi voĎu,

sigurno zasluţuje nagradu "Radoje

Domanović". Upravo ta čast pripala je ove

godine Ivanu Ivanoviću. Ali, ne onom

prepoznatljivog imena i prezimena, već

jednom drugom kome su davnih godina

precrtali i ime i prezime.

Zbog romana "Crveni kralj", u kome je

kritikovao komunistički reţim, sedamdesetih

godina prošlog veka, pisac Ivan Ivanović je

osuĎen na robiju. Izgubio je posao

profesora, ali je nastavio da piše iz ilegale,

odnosno iz invalidske penzije.

Sledi priča o njegovom stradanju i ţivotnoj

golgoti. Po završetku studija svetske

knjiţevnosti, Ivanović je počeo da radi kao

profesor u kuršumlijskoj gimnaziji. Kada je

izašao njegov prvi roman "Crveni kralj"

1972. godine, krenuli su "kuršumi" na njega.

Zbog kritike društva, otpušten je s posla

kao "moralno i politiĉki nepodoban da

vaspitava omladinu".

Inače, glavni junak romana "Crveni kralj"

Zoran Jugović bio je plod autorove

imaginacije stvoren umetničkim sredstvima,

u koga su ugraĎeni ţivoti, karijere i sudbine

stvarno postojećih fudbalera tog doba:

Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze...

Ali, ne lezi vraţe. Malo ko je hteo da

poveruje da se naslov ovog dela ne odnosi

na najvećeg sina naših naroda i narodnosti.

Pogotovu što je Broz u to vreme počeo da

"fura" crvenkastu, talasastu frizuru.

TREBA NAM NOVI PISAC "KUMA" -

DRAGO mi je što sam dobio nagradu

"Radoje Domanović" - kaţe Ivanović.- Ali,

stvarnost je, po svojoj surovosti i

izopačenosti, prevazišla njegovu alegoriju.

Sada nam je potreban jedan drugi pisac, a on

se zove Mario Puzo - pisac "Kuma". Neko

mora da piše gangsterske hronike, i to

surovo, i opisuje sve naše kriminalce,

političare, javne ličnosti, pa i pisce. I da

napravi jedan gemišt do bola.

- Namerno sam stavio taj naslov - kaţe

Ivanović.- Studenti su se 1968. pobunili

protiv crvene burţoazije i taj termin je bio

prokaţen. I, ako postoji crvena burţoazija,

naravno da postoji i crveni kralj. Tito u

mojoj knjizi nije ni pomenut, to je nadimak

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:415663-Ivan-Ivanovic-Prolazio-sam-kao-u-Stradiji


13

jednog fudbalera. Ali, dogodilo se da je u to

doba Broz menjao kosu, i to u crvenu boju.

U inostranstvu se mnogo pisalo o crvenom

kralju, a da ja to nisam ni znao. Sve mesne

zajednice na jugu Srbije morale su da me

osude. I uvek je figuriralo da sam napao Tita

i sintagmom "crveni kralj" aludirao na

njega. Ali, to nije bila istina.

A zašto bi neki uvaţeni sudija uopšte gubio

vreme iščitavajući ovaj, za mnoge

generacije, kultni roman, i to "sina jednog

četnika, dakle dokazanog drţavnog

neprijatelja, koji svojim perom nastavlja

zlodela koje je do tada činila puška

njegovog prokazanog oca"!

- Naravno da se iko od nadleţnih dosetio da

inkriminisano delo makar prelista, shvatio bi

očiglednu istinu da je crveni kralj nadimak

glavnog junaka, crvenokosog Zorana

Jugovića, alijas Zoke Kinga, emigranta

nekada proslavljenog jugoslovenskog

fudbalera, a potom jednog od pionira sokera

u SAD. No, ipak su to bila zaista "vunena

vremena" - objašnjava Ivanović.

Sagovornik "Novosti", Ivan Ivanović bio je

ţrtva tri procesa:28. decembra 1972. godine

Okruţni sud u Pančevu trajno je zabranio

rasturanje romana "Crveni kralj";

13. januara 1973. godine Radna zajednica

Gimnazije "Radoš Jovanović Selja" u

Kuršumliji, u kojoj je Ivanović bio profesor

srpsko-hrvatskog jezika, izrekla mu je

disciplinsku meru isključenja iz radne

organizacije, sa prestankom radnog odnosa

danom uručenja odluke o isključenju. To je

istovremeno faktički značilo proterivanje iz

Kuršumlije i sa juga Srbije uopšte, pa se

prognani Ivanović već 16. januara 1973.

godine našao u Beogradu;

23. oktobra 1974. godine Okruţni sud u

Prokuplju osudio je Ivana Ivanovića na dve

godine zatvora zbog krivičnog dela povrede

ugleda drţave, njenih organa i predstavnika

iz člana 174. KZ, koje je počinio

objavljujući roman "Crveni kralj".

A u obrazloţenju je izmeĎu ostalog pisalo i

ovo: "Kriv je što je u knjizi 'Crveni kralj'

izloţio poruzi SFRJ nazivajući je na više

mesta "Juga" i "Jugovina", u kojoj je, pored

ostalog, kroz usta nogometaša Zorana

Jugovića omalovaţavao Jugoslaviju i

sledećim rečima: 'Nemam ni domovinu. Što

da se laţemo, ne mogu da kaţem da mi je

Jugovina majka. Isuviše toga mi se desilo. A

i da nije, ja sam internacionalac. Mi

internacionalci nemamo ni kuću, ni zemlju.

Za Jugu me baš briga! Pa ipak, volim je,

majke joj ga...'"

Inače, u to vreme naše poznate estradne

umetnice su na sve razglase pevale omiljene

pesme u kojima se pominjala i Juga i

Jugovina.

Samo je oštra reakcija, pre svega

beogradskih knjiţevnih krugova, ali i

domaće i strane javnosti, nasuprot

kuršumlijskim "prvoborcima", spasla

Ivana Ivanovića dosuĊene mu robije.

Ivan Ivanović kaţe da se nije bolje "proveo"

ni u vreme vladavine Slobodana Miloševića,

a ni demokrata. Očekivao je da će sa

pobedom DOS-a za njega doći bolji dani:

- Uzaludno sam čekao da će demokratska

vlast da ispravi nepravdu komunističkog

sistema i da meni i drugim disidentima bar

prizna da smo dali doprinos njegovom

rušenju. Ali, ništa od toga. Stari komunisti

su preuzeli nove stranke i postali njihovi

čelnici. Tako smo umesto jedne, dobili više

komunističkih partija, nedemokratskih,

autokratskih. Obradovalo me je kad su

doneli Zakon o rehabilitaciji. Zatraţio sam

od nadleţnog suda da odgovori da li sam


14

zakonito otpušten sa posla. Iako je sud po

tom zakonu bio obavezan da mi odgovori za

dva meseca, oni se, evo, do današnjih dana

ne oglašavaju.

Bez obzira na sve, smatram da pisci treba

da se stvaraju kroz delo, a ne kroz afere,

ali - što bi rekao moj Zoka King, nekad se

i tako lopta namesti - zaključuje Ivanović.

Ana Šomlo, knjiţevnica

ZATVORSKA PODMORNICA

Autor knjige pod naslovom ―Zatvorska pod-

mornica‖, Ţeljko Krstić, objavio je zbirku

svo-jih stručnih i naučnih radova nakon

deseto-godišnjeg rada i iskustva u Kazneno-

popravnom zavodu u Valjevu, gde je

zaposlen kao vaspitač.

Ţeljko Krstić je diplomirao na Filozofskom

fakultetu u Beogradu – Odseku za

sociologiju, sa temom ―Teorijska shvatanja

u jugoslovenskoj urbanoj sociologiji‖ 1992.

Tokom studija i kasnije učestvovao je u

mnogim sociološkim istraţivanjima kao

anketar i koordinator. Još kao student počeo

je da se bavi novinarstvom. Objavljivao je

svoje tekstove u ―NIN-u‖, ―Politici‖,

―Radio-Jugoslaviji‖, časopisima

―Sociologija‖ i ―Nova srpska politička

misao‖, kao i u gradskim valjevskim

listovima ―Napred‖ i ―Revija Kolubara‖.

Mogle bi se navesti i mnoge druge publi-

kacije u kojima je objavljivao rezultate

svojih istraţivanja koja je tokom rada

obavljao.

U knjizi su predstavljene institucije koje su

uključene u rad popravnih zavoda, kao što je

―Centar za socijalni rad‖ koja je nadleţna za

is-pitivanje delikvenata od 14. do 18.

godina. Rad ovakvih institucija sadrţi

nekoliko faza: otkri-vanje prestupa;

dijagnostiku; tretman i post-tretmanski

postupak, kako se u praksi sprovode

vaspitne mere i kako one utiču na

delikvente.

Razmatrani su, pre svega, poremećenost po-

rodičnih odnosa: siromaštvo, odnosi medju

roditeljima, uslovi stanovanja…, ali i

situacija u društvu, prosvetne institucije u

kojima se malo-letnici vaspitavaju i druţe.

Autor je analizom prestupa kroz pojedinačne

slučajeve mladih osoba koje su upućene u

Zavode za maloletnike, stvarao svoje

zaključke. To nisu bili samo sta-vovi koje je

stekao na osnovu ličnog, profesio-nalnog

iskustva već i studijom ponašanja deli-

kvenata u drugim zavodima u Srbiji, gde su

smešteni maloletni delikventi, kao što je,

recimo, VP Dom u Kruševcu, Dom za decu

bez roditeljskog staranja u Banji Koviljači i

sličnim institu-cijama, na osnovu čega je

stvorio tipologiju osu|enika. Istovremeno,

sociolog Krstić je u svom tekstu formirao i

odre|ene grupe ličnosti, uključene u rad

zavoda: ―kolektivce‖, ―margi-nalce‖,

―psihopatske ličnosti‖, ―cinkaroše‖, ―nar-

komane‖ i druge jedinice.


15

Sem praćenja rada zavoda u Srbiji, u

―Zatvorskoj podmornici‖ predstavljeni su i

zna-čajni autori teorije ―maloletničkog

prestupništva‖, kao što je Mišel Fuko dao u

svom delu ―Nad-zirati i kaţnjavati‖, gde

navodi nekoliko definicija: ―Zatvor je malo

stroţija kasarna, nemilo-srdna škola,

sumorna radionica‖, ali i:

―omnidisciplinarna institucija, čije je dejstvo

na jedinku celovito i potpuno, to je

neprekidna disciplina‖ (1997). Kazneno

popravna kolonija za mlade, koju opisuje

Fuko, slična je Kazneno-popravnom zavodu

za maloletnike u Valjevu, a otvorena je u

Francuskoj 1840. godine, 125 godina ranije

nego u našoj zemlji.

Koristeći neformalne intervjue sa osobljem i

zatvorenicima pripremajući svoju knjigu

―Zatvoreničko društvo‖ Jelena Špadijer

Đinić koristila je neformalne intervjue sa

zatvorenicima i osob-ljem kao i osuĎenička

pisma, koja, kako je na-pisala ―predstavljaju

dušu zatvora‖, ali je do njih teško doći.

Sociolozi Vlajko Petković i Duško Sekulić

objavili su značajne radove u časopisu

―Sociologija‖ krajem sedamdesetih godina

prošlog veka. Suština njihovog rada je

proučavanje neformalnih organizacija. Oni

smatraju da nije bitno ko se u popravnom

zavodu formalno deklariše (bilo osu|enik ili

rukovodilac-sluţbenik), već je vaţno ko šta

radi i kako se ponaša.

Na osnovu tipologije ličnosti, angaţovanih u

popravnim zavodima, autor knjige dolazi do

zaključka da je ―profesionalac‖ – tip

vaspitača koji pokušava da radi ne praveći

razliku me|u osu|enima, ―najčešće postaje

ţrtva neformalnih grupa, kako osu|enih, tako

i zaposlenih, jer su i jednima i drugima ―trn

u oku‖ zbog dobronamernih kritika. U

zavodu postoji korupcija, dogovori uprave

sa ―kolektivcima‖, osudjenicima koji vode

glavnu reč u radu, tako da formalna

struktura institucije nije bitna. Stoga se često

doga|a da osu|eni maloletnici nakon

izdrţvanja kazne, uskoro posle novih

prekršaja, čak ozbilj-nijih zbog kojih su

prvobitno bili dovedeni, učestvuju u teţim

pljačkama, tuči, prodaji droge, pa čak i

ubistvu. Svi ovakvi primeri prikazani su

autentičnim doga|ajima, navo|enjem

inicijalima imena učesnika, datumom i

mestom zbivanja.

Zaključak sociologa-vaspitača je da je rad u

vaspitno-kaznenim zavodima onemogućen

okoštalim stilom rada i da ne vodi ka uspehu

ovakve institucije.

U knjigu ―Zatvorska tamnica‖ uključena su i

poglavlja ―Zatvorski rečnik i termini‖ i

―Kriminalni razvoj i nasilničko ponačanje‖

koja do-prinose shvatanju ove veoma

ozbiljne teme i čijim sadrţajem autor Ţeljko

Krstić, vaspitač, smelo zaključuje da

popravni domovi za maloletnike nemaju

svrhu i ne ispunjavaju svoju duţnost u

savremenom društvu Srbije.

ЗАТВОРСКА ПОДМОРНИЦА

ИЗБАЧЕНА ИЗ ГРАДСКЕ

БИБЛИОТЕКЕ

Звучи патетично рећи да је у Ваљеву

велики грех самоинциjативно прочитати

књигу, а још написати је третира се као –

злочин. Мени се десило и једно и друго.

Почетком 2012 г. прочитао сам књигу

Слободана Тишме: ''Бернардијева соба'',

и покушао да на књижевној вечери

препричам њене делове. На измаку исте

године објавио сам своју књигу: ''

Затворска подморница'' и један примерак

однео у Библиотеку. Исто као што сам

ометан да искажем своје мишљење о

''Бернардијевој соби'', тако сам ове


16

године доживео да ми се моја књига

''Затворска подморница'' на културан

начин торпедује из библиотеке.

Незахвалну улогу избацивача књиге на

себе је преузела Радмила Ребека

Драгутиновић Леман.

Кренимо хронолошки у механизам

цензуре: У библиотеци ваљевске чаршије

на реци Колубари, 2012 године у марту

месецу на младенце збило се Књижевно

вече, у оквиру Дана града Ваљева . Гост

вечери је био Слободан Тишма добитник

НИН-ове награде за најбољу књигу :

''Бернардијева соба''. Како ред налаже у

таквим приликама у библиотеку се сјатио

крем Чаршије. То што већина није

прочитала књигу, није ни битно. Знали су

да их писац Тишма сигурно неће

пропитивати и давати оцене. Довољно је

да се појаве, седну и аплаудирају и

сликају за локалне ТВ. Они ће то

емотивати током целе недеље, што је

свима битно. Књижевно веће би битно и

директорки Библиотеке јер се ближио

крај трећем мандату. Она ће уз помоћ

поетесе Десанке Макимовић покушати да

га продужи.

Само Књижевно вече би најављено са

лепo одштампаним плакатом, где

ставише малу Тишмину слику а већи део

плаката, скоро трећинa би у знаку

слогана: '' Граду на дар.'' У левом ћошку

црвеним словима ставише име и презиме

уредника Ласла Блашковића ( у даљем

тексту Блашко ) који је као директор

Културног центра Новог Сада у оквиру

едиције Џепни анаграм, објавио

награђени роман. Све то даде Књижевној

вечери, и пре него што се одржала,

велики опште друштвени и државни

значај. То вече се у ваљевској

библиотеци по броју гостију, осећао

свечарски тон.

Елем, гости стигоше из Дечије

библиотеке преко пута Градске, где је

Писац прозборио коју са тадашњом

директорком Зорицом Миленковић ( у

даљем тексту Директорка) у њеном

кабинету. Када се неформални део

завршио, Писац пређе семафор на зелено

и дође у крцату библиотеку. Обучен у

браон сомотски сако ,купљеном на рате,

,ја му потури на улазу Политикин

културни додатак где на насловној

страни би његова карикатура. Писац без

речи ми даде аутограм. Од гужве нисам

запазио , ко је коме дао оловку; ја Писцу,

или је Писац имао оловку код себе. Биће

да сам имао и хемијску код себе коју сам

посудио Писцу.


17

Гости уђоше у приземље библиотеке и

седоше за сто које је ван Књижевних

вечери радно место библиотекара. Писац

скромно седе у средину. Крупан и здрав

к'о дрен уредник Блашко седе са његове

десне стране, до прозора. водитељ

програма Бранко Лукић са ганц новом

књигом писца, која није ни отварана, седе

са његове леве стране.

Књижевно вече, већ како доликује отвори

директорка библиотеке, која је истакла да

је Писац рок музичар. ( податак који је

писао на плакату ). Након тога реч је

добио водитељ Књижевне вечери, који је

испред себе држао неотварану књигу.

Ја сам већ седео на кожној црвеној

столици која је празна стајала између

публике и стола где су седели гости. У

руци сам држао већ споменути Културни

додатак, из кога су вирили бели листови,

исписани руком . Пред улазак гостију на

тој столици је седела Јасмина кустос

Муселимовог конака при Градском

музеју.

Због даљине, нарaвно, нисам могли да

прочитамо шта пише, на папирима

испред уредника Блашка , мада су нa

неким местима слова била подебљана.

Реч након Водитеља, директоркиног

кума, узе уредник Блашка испред кога су

стајала три листа А -4 формата на коме је

откуцан текст у Мicrosoft Word ( 2003 ili

2007 ) u slovima Times New Roman ,

veličine slova 12 ili 14, u boldu ) . Иза њега

Писац уста и прочита свој, по себи

најлепши део своје Књиге. Када Писац

заврши читање наста пометња; мимо

свих очеикивања и протокола ја се јавих

за реч, обраћајући се директно Писцу. И

ако је директорка изразила

незадовољство, вероватно због

нарушавања протокола, ја у лепом браон

сакоу од сомота, купљеном на рате, успех

у једном даху да препричам

најупечатљивији део књиге, где је како

сам се изразио, нашао веома лепо и

животно приказани драмски обрт.

Водитељ програма Лукић Бранко ,

директоркин кум , иначе школовани

драматург, ништа не рече.

Поново сам се обратио Писцу, са молбом

да прочитма написану компарацију две

књиге, јер сам нашао сличности између:

Писца Госта Слободана Тишму и Писца

Чаршије Славена Радовановића , који

није био присутан те вечери ни у

публици. То је већ било превише за

директору, која се спремила да скочи са

свог места у Првом реду. Мој наступ,

односно читање компарације, омогућио

познати бивши Боксер из Чаршије

Слободан Лазић- Цимер.

Како сам приметио , Цимер тренер Мате

Парлова је зауставио директорку тако

што је ставио своје руке, наравно без

рукавица, на њена рамена. Након тога

директорка Зорица је одустала.

Приметивши њену спремност на скок

упитао да ли можда не жели да позове

полицију. Ипак, сам прочитао свој запис

, који се , односио на болан сукоб

појединца и околине која онога кога не

признаје по својим мерилима, вечито

покушава да дискредитује (прогласи

лудим ) или протера.

Након непредвиђеног излагања и наступа

, водитељ Бранко Лукић је покуша да

смири ситуацију и да Књижевно вече,

врати '' у нормалне оквире''. То му није

баш пошло за руком, јер у жељи да ми


18

опонира он је изнео податак из Тишмине

књиге за који сам рекао, да није битан.

Господин Тишма да би смирио страсти

похвалио је Водитеља и мене , односно

делове његове књиге, које смо обојица,

сваки на свој начин приказали.

Друштвени успех. У глумачком стилу,

театрално са подизањем гласа у

наглашавању битног истакнух

реч:''ПАРЕ''. Након тога Књижевно вече

се брзо заврши. Уредник позва још

крупнијег са торбом да прода књиге

Писца. Након неславног наступа у

Библиотеци почех да завршавам своју

књигу : '' Заттворска подморница''. (

165 стр.). Када сам се вратио на посао чу

'' шта се заправо десило у библиотеци''.

Постојало је више верзија. По једној,

блажој, ја као налактио на сто и држао

''банку'' 45 минута. По другој, правио сам

НЕРЕД у библиотеци, јер нисам хтео, да

седнем у публику, где му је место.

Толико сам , кажу, био жустар у наступу

да су ме покушали да одвоје од стола за

кога сам се грчевито ухватио и рипао

ногама ко коњ. Требао сам да ћутим.

Пошто то нисам урадио, директорка

библиотеке је позвала управника

установе, где радим , дећ скоро две

деценије.

Како смо разумели бивша директорка је

јавила сада већ бившем упранику затвора

да је његов радник у библиотеци правио

неред. Како смо разумели директорка je

помислила да сам , у свом трећем

јављању читао свој неки манифест, у

коме је вређао неку Познату Личност из

јавног и политичког живота. Она је

самтрала да је требало да седим у

публици у задњем реду , и да ћутим.. То

што сам прочитао две књиге то је,

испаде, већ његов проблем. Поготово кад

сам још и написао књигу. Наиме , у

мећувремену ја сам објавио монографију

под називом: ЗАТВОРСКА

ПОДМОРНИЦА 1 Пошто сам је

''циповао'' у Народној библиотеци Србије

један примерак сам однео у градску

Библиотеку и предао Радмили

Драгутиновић Леман, која је узела књигу

почетком 2013 године.

Ипак нису одустајали од намере

да ми изрекну казну. То се и деси.

Казнише ме на основу чл. 266 став 16

Закона о извршењу кривичних санкција

са тридесет одсто од плате на један

месец, због нарушавања Угледа установе.

Дисциплинска комисија не наведе прави

разлог кажњавања, његов наступ у

библиотеци, већ смислише што

1 Zanimljivo je da sam svoju prvu verziju

Zatvorske podmornice, pod radnim

nazivom: odneo na ruke bivšem direktoru

Slobodanu Gavriloviću, sociologu iz Uţičke

republike. On je rukopis predao uredniku dr.

Iliji Vujačići i takodje, bivšem dekanu FPN-

a. Ubrzo sam e mailom dobio obaveštenje da

moj rukopis neće biti štampan. Jednog leta

pred otvaranje knjiţare Sluţbenog glasnika

u Valjevu imao sam priliku da sretnem

zajedno Ivana i Slobodana u dvorištu

valjevske Biblioteke. Gospodin Gavrilović

je bio prema meni blagonaklon, dok sam od

gospodina Ivana Vujačića, ma pitanje :- da

li ima šanse da se odštampa moja knjiga

ZATVORSKA PODMORNICA , dobio

odgovrio nepokolebljivo : NE, koje mi još

odzvanja u glavi. Nije mi jesno šta se krije

iza te izričitosti. Moţda će mi se jednog

dana , kazati i samo. Nedavno je gospodin

Vujačić imao neprijatnosti, sa napadačima.


19

баналнији. Тако и би новчано кажњен

због разговора са псом- луталицом.

Занимљиво је навести шта се за ове три

године десило са актерима ове приче.

Писац Слободан Тишма и даље живи

повученим и мирним животом , како је и

живео пре добијања награде. Уредник

Ласло Блашковић је најпре смењен са

места директора Културног ценгтра у

Новом Саду. После појављивања у

Политикином културном додатку, са

редовном колумном и својом сликом,

почетком године постао је В.Д.

директора Народне библиотеке Србије у

Београду. Директорка Библииотеке

Зорица Милинковић је распоређена на

Научно одељење ваљевске Библиотеке.

Бранко Лукић је из ваљевске Културне

заједнице прешао у Градску библиотеку.

Упраник ваљевског Затвора Слободан

Арсенијевић је отишао дефинитвивно у

пензију у марту месецу 2015. Након тзв.

''Циљаног прегледа'', проглашен сам

поново способним за посао затворског

васпитача .

Последања вест : Негде у зиму 2016

год. Зорица Миленковић и Радмила

Ребека Леман су премештена са Научног

одељења у приземље библитеке , на

радна места билиотекара. Имао сам

занимљим сусрет са госпођом

Миленковић у новим улогама на исопм

месту где је било књижевно вече, 2012.

Она је била сада професионални

библиотекар а ја члан библиотеке, као и

увек. На крају ћу цитирати Владимира

Рабреновића- Шефа , који ради као

архивар у НБС, иначе врсни правник.

Док смо студирали у Београду, приликом

једног случајног сусрета у некој мензи,

ми рече: У Ваљеву када ти одреде место,

за које они мисле да ти припада, можеш

се трудити колико хоћеш, али са тог

места се нећеш помаћи. Време је

показало да је колегас Рабреновић био

управу. На жалост!?

Tekst o disciplinskoj kazni u Danas-u.

PRETE MU OTKAZOM ZBOG PRIĈE

SA PSOM

Da se nešto čudno dešava u valjevskom

Kazneno popravnom zavodu za

maloletnike govori podatak da i pored toga

što se u petak u samici obesio pritvorenik

već u ponedeljak je odrţana disciplinska

rasprava zbog teţeg disciplisnkog prestupa

, kojeg je navodno počinio sociolog Ţeljko

Krstić. Njemu se na dušu stavlja teţa

povreda radnih duţnosti i obeveza na

osnovu Zakona o izvrešenju krivičnih

sankcija ( ZIKSA) na osnovu čl. 266 i

tačke. 16. Naime rukovodioci valjevskog

zatvora su procenili da je sociolog Krstić

počinio teţi disciplisnki prestup jer je 25.

februara pred dolazak radničkog autopisa,

„pričao― sa psom lutalicom. Sprovodilac

disiciplinskog postupka je pravnica

Svetlana Veselinović, Načelnica sluţbe za

opšte poslove u KPZ Valjevu. Krstića je

09.03. branio njegov stariji kolega Draško

Radojiĉić, iskusni penolog i kriminolog


20

koji je u valjevkom KPDomu radio 23

godine, do 1993 god.. Inače teţe

Povrede radnih obaveza i dužnosti na

osnovu čl. 266 ZIKS iz 2014. ,

zaposlenih u Upravi smatra se i: 1) prijem

poklona od lica lišenih slobode, njihovih

roĎaka i drugih lica povezanih sa licima

lišenim slobode; 2) trgovina i razmena robe

sa licima lišenim slobode; 3) unošenje ili

iznošenje iz zavoda stvari za račun lica

lišenih slobode; 4) dogovaranje sa licem

lišenim slobode upravljeno na pomaganje

njegovog bekstva ili oteţavanje istrage; 5)

neprijavljivanje dogovora lica lišenih

slobode za organizovanje pobune, bekstva ili

drugih oblika povrede propisa o kućnom

redu zavoda; 6) nepreduzimanje radnji

prema licu lišenom slobode koje pokušava

da pobegne; 7) kršenje propisa koji ureĎuju

čuvanje i zaštitu tajnih podataka; 8)

bavljenje poslovima koji su nespojivi sa

sluţbenom duţnošću; 9) izdavanje ili

izvršenje nareĎenja kojim se očigledno

ugroţava sigurnost lica lišenih slobode i

imovine; 10) prekoračenje ovlašćenja u

primeni sredstava prinude; 11) nedolično,

nasilničko ili uvredljivo ponašanje prema

rukovodiocu, saradnicima ili strankama, kao

i prema licima lišenim slobode; 12)

neovlašćeno udaljenje sa radnog mesta ili

napuštanje lica prilikom sprovoda; 13)

neovlašćeno davanje podataka ili

obaveštenja u vezi sa vršenjem sluţbe ili

rada zavoda; 14) dolazak na rad pod

dejstvom alkohola ili psihoaktivnih

supstanci ili konzumiranje alkohola ili

psihoaktivnih supstanci u toku rada; 15)

nepostupanje po naredbi rukovodioca; 16)

ponašanje koje šteti ugledu Uprave. Za sve

teţe povrede radnih obaveza i duţnosti moţe

se izreći mera prestanka radnog odnosa.

Iza svega očigledno stoji sinhroni

mobbing koji se kontinurano već godinama

sprovodi prema već bivšem vaspitaču

Krstića. On je nakon slanja na tzv. ― ciljani

pregled‖ u Zavod MUPA- a u koji se nalazi

u Duritorskoj ulici u Beogradu, izbačen iz

vaspitne sluţbe. . Iza stoje najmanje dva

razloga, najpre što Krstić godinama ne

prihvata način rada sa osuĎenima u kojem

se favorizuju I nagraĎuju agresivni i

problematični osuĎenici.TakoĎe Krstić je

moţda jedini zatvorski vaspitač u

domaćem izvršenju koji objavljuje stručne i

nauče radove u domaćim I stranim

naučnim časopisima. Nedavno mu je naučni

časopis iz Rijeke - JAHR objavio naučni

rad: Činioci delinkventnog ponašanja.

TakoĎe, Krstić je napiso i Zatvorsku

monografiju povodom pedeset godina

postojanja valjevskog Zavoda za maletnike

koji je počeo sa radom 1965. god. a koji ove

godine slavi jubilej – pedetogodišnjicu svog

postojanja.( R.T.)


21

ДИРЕКТОРУ УПРАВЕ

Др. Милану Стевовићу

УПРАВНИКУ КПЗ ВАЉЕВО

Владимиру Буквићу

ПРЕДМЕТ : суспензија васпитача

Жељка Љ. Крстића из КПЗ Ваљево

Поштована господо,

Немам намеру да паметујем и да Вас

учим послом. Желим само да наведем

да је у мојој брзометној суспензији

направљено пар професионалних

пропуста, што као васпитач који

радим у Заводу већ седамнаест година

не могу да не приметим. У конкретном

случају 02.03.2016 г. главни актери

који су водили поступак моје

суспензије су „изгубиле главу“ и у

свему томе реаговале више емотивно

него рационално, што им позиције

које заузимају НЕ налажу.

Реч је о начелници Службе за третман

Наташи Стевановић- Парементић ,

која је у конкретном случају са мном

комуницирала тек на крају свих радњи,

тражећи изјаву и начелници службе

Општих послова Светлани

Веселиновић.

Није јасно из којих разлога и побуда

начелница Стевановић је тражила од

командира да слика тзв. лице места. Ја

сам са заповедником Љубисавом

Пантелићем, покушао да приђем

заменику господину Рацковићу са

којим је седела начелница Стевановић (

Управник Буквић је тог дана био одсутан

) којој сам пред њим пружио моју

изјаву, ( требало би службену

забелешку, а не изјаву коју дају

осуђеници?) очекивајући да нас двојицу

прими на разговор. Приликом повратка

од заменика Рацковића приметио сам да

Светалана Веселиновић начелница

Општих послова жустро и брзо куца

нешто на свом компијутеру. У

неформалном разговору са заповедником

Пантелићем , помислио сам да очекујем

своју суспензију, и запалио цигарету

после пет година апстиненције. Господин

Рацковић је приликом предаје решења о

суспензији , умирујуће разговарао са

мном, имајући разумевања, а поред њега

је седела начелница Стевановић будно

слушајући ток разговра. Она се

повукла након мог потписивања

решења о суспензији На крају свега

уследило је понижење , да уз пратњу

стражара узмем своје личне ствари.


22

Догађаји који су уследили након моје

суспензије а у вези понашања осуђеног

Ивана Спасића, осуђеног за обљубу

малолетнице, говоре да сам

професионално поступио јер сам

интуитивно препознао да је реч о

дрском, неваспитаном и ризичном

осуђенику коме није било место у

васпитачком ходнику. Време и његово

понашање према службеним лицима,

дисциплински поступак који му је писан

05. марта 2016 г. говоре да је овај

осуђеник погрешно распоређен у тзв.

''нераднике'' и да је он требало давно да

буде у ОПН-у , где се сада налази. Чији

су то пропусти у његовом

разврставању у нераднике ?

Не кријем да сам ушао у вербалну

расправу са дрским осуђеником, али

могу рећи да сам само за дан проведен у

Служби после три године одсуства

приметио доста пропуста, у раду са

осуђенима. Почев од опуштеног

понашања осуђених који у васпитачке

канцеларије улазе без куцања, до тога

да су васпитачи претворени у пуке

извршиоце испуњавања осуђеничких

жеља. Мени ј е било незамисливо чути да

осуђеник у А 2 третману тражи викенд

одсуство у сатима од 96 сати, радним

данима, почев од понедељника. Други

осуђеник је тражио да му се сати

преполове на два дела, што није била

пракса. Сем суштинских промена у раду

са осуђенима приметио сам и решетке на

васпитачким канцлерајама које

угрожавају безбедност васпитача. И

лоше кључеве.

На крају да кажем. Мене ће те се лако

ослободити али тиме нећете решити ни

један проблем у КПЗ заводу за

малолетнике у Ваљеву . Ја сам увек

радио у „ руднику― било на којој

позицији да сам се налазио, за разлику од

начелница које су увек гледале на

осуђене из позиције Управе, што је

разлика „ као небо и земља― или као „ рај

и пакао―. Ја сам у последњих десет

година прошао кроз пакао. Својим

несрачунатим поступком сам повратио

углед и достојанство Службе за третман

која годима стагнира и губи на значају

у раду са осуђенима према којима се

понаша снисходљиво а не

професионално.

Сматрам, да ће се „ мој случај―, који је

већ добио негативне конотације са

злонамерним објављивањем трача у

градском листу Напред, сагледати

објективно као и поступке свих актер

који су учествовлали у мојој

навратнанос суспензији која је била

исхитрена.

У Ваљеву, Жељко Љ. Крстић, ср

22.03.2016.

Autor : Slobodan Ćirić – dopisnik

’’Politike’’ iz Valjeva, 2016.


23

SUSPENDOVAN ZATVORSKI

VASPITAĈ: Ţeljko Lj. Krstić, sociolog

ISCEDILI ME KAO LIMUN PA

ME TRETIRALI ME KAO

VAZDUH

Pitanje: Iza ove brzometne suspenzije i

Vašeg udaljena sa posla iz zatvorske

ustanove u kojoj radite punih šesnaest

godina, izgleda da stoji nešto mnogo

ozbiljnije neko što je, navodno, vaš

incident sa osuĊenim ?

Odgovor: Što se tiče samog incidenta sa

osuĎenim o njemu neću ništa govoriti dok se

disciplinski postupak ne okonča. Sam

incident nije toliko bitan koliko je bitno

sve ono što se prema meni sporovilo

godinama, a to je sistemski i kontinuirani

mobing koji se sprovodio od strana

rukovodilaca ali i većine kolega iz sluţbe.

Takodje oni koji iole poznaju napeti

zatvorski sistem, znaju da se veoma lako od

ţrtve postaje agresor. Pogotovo ako je ţrtva

šikanirana godinama.

Pitanje: Moţete nam opisati koj su to

modeli mobinga primenjivani prema

Vama?

Tekst iz Telegrafa objavljen 2004 god.

Odgovor: Od strane rukovodilaca bio sam

godinama izloţen fenomenom punog stola,

kada su mi davali zadatke koje nisam

mogao objektivno da završim u roku kojeg

su oni opdredili. Što sam se ja više trudio

oni su bili sve gori. Osoba koju sam kao

mentor uveo u posao , Načelnica sluţbe

Nataša Stevanović Paramentić je u svemu

tome bila najagilnija. Ona je bila zaduţena

da mi traţi slovne greške u izveštajima koji

su internog karaktera. Posle par godina od

početka 2013 g. oduzeti su mi svi radni

zadaci. Pomeren sam u Istraţni zatvor gde

sam dve godine proveo u kancelariji koju

sam delio sa straţarkom. Posle dve godine

tak kada je Istraţni zatvor dislociran zbog

pretrpljene poplave, ja sam se našao u

arhivu zatvora. Tu sam sredio ceo arhiv.

Pitanje: A kako su se kolege ponašale

prema Vama?

Odgovor: Spadam u generaciju kojima je

opšte bitnije od pojedinačnog i gde je

altruizam bitniji od egoizma. To u

zatvorskoj sredini nije proznato, jer se svaka

inicijativa podvodi pod ţelju za

napredovanje, na hijerarhijskoj lestvici.

Medjutim došli su se novi mladi ljudi sa

novim vrednostima. Osetio sam da nemam

komunikaciju sa njima. Pa smo se uzajamno

distancirali. Bilo je tu i zlonamernih

etiketa da nisam za druţenje, upravo od

onih kolega koji su se na druţenjima

ponašali kretenski. Tako da sam ja sam tom

etiketom izbegavan od mladjih kolega koji

me nisu pozivali na slavlja, svadbe. Sa

spisak za svadbu jednog kolege sam skinut

na naredbu načelnice, koja kad je videla

moje ime i prezime povikala: ‘‘Ovaj nije


24

naš‘‘. Ja te mlade ljude razumem i jasno mi

je da su se plašili da me pozovu na vesllja,

kako ne bi oni imlali problema.

Pitanje: Kada su zaprvo poĉele mobing

aktivnosti prema vama u KPZ Valjevo?

Odgovor: Pa već nakon prve godina rada

sa osudjenima 2001 g. imao sam peticiju ,

odnosno primedbu na moj rad. Poznato je da

peticije u zatvorima organizuje zatvorska

uprava, upravnik i njemu lojalni vaspitači i

osudjenici. Meni su na taj način pisane-

organizovane tri peticije. Druga peticija iz

2004 god. bila je najjača jer su me osudjeni

bojkotovali dva meseca , jer nisu smeli da

udju u moju kancelariju. Oni su bili taoci

rizičnog osuĎenika koji je bio u dilu sa

tadašnjim upravnikom i kolegom vaspitačem

koji još radi u KPZ. Taj osudjenik je u

meĎuvremenu postao razbojnik i siledţija i

stalni gost naših zatvora. Treća peticija se

desila u novembru 2015. Pokušao sam da se

spasem tako što sam otišao kod dašnjeg

direktora Uprave, D. Lončarevića koji me je

primio na razgovor. On me je paţljivo

slušao ali ništa nije preduzeo.

Karikatura osudjenika iz KPZ – a .

Pitanje: Kako ste se izvukli iz te situacije?

Odgovor: Novi upravnik koji je u

medjuvremenu stigao me je u novembru

2005 god. privremeno poslao u Istraţni

zuatvor, gde sam proveo par meseci. Tu sam

radio sa malom grupom osudjenika. Posle

par meseci sam se vratio u Zavod da

pomognem novoj koleginici Nataši

Stevanović koja je vodila reţijsku grupu.

Tako da sam tri godine vodio osudjene u

otvorenoj i poluotvorenog grupi. Ali tek u

maju 2008 g, kao sociolog sam dobio svoju

pravu šansu jer sam kao vaspitač raspordjen

u Prijemno odeljnje. Tu sam došao na svoj

teren gde sam radio kriminološke nalaze sa

osudjenima. Ali izgleda da sam ih previše

dobro radio da sam time iritirao svoje sve

koleginice, pedagoga i psihologa, koje su se

udruţile i ostavile me samog da radim, kada

sam dobio drugi ili treči disciplinski raport,

jer sam odbio da obradjujem osujdneog. Ja

sam pokušao da objasnim da radim najviše

izveštaja. Bio je to školski primer mobinga i

fenomena : punog stola.

Pitanje: Kome ste se obraćali od

institucija i pojedinaca u drţavi?

Odgovor: Obraćao sam je gospodinu Milošu

Jankoviću, zemeniku zaštitnika gradjana

kojeg sam upoznao dok je direktor Uprave

za izvršenje krivičnih sankcija,

Republičkom inspektoratu, Inspekciji rada u

Valjevu, Seketaru ministarstva Prave

Slobodanu Homenu, Agenciji za mirno

rešavanje sporova gospodji Olgi Kićanović..

Niko tu nije imao sluha niti volje.


25

Pitanje: Koju ste strategiju primenili

nakog njihovih odgovora?

Odgovor: Kada sam shvatio da nema

pomoći od institucija je sam se posvetio

naučnom radu i sociološkom istraţivanju.

Počeo sam da objavljujem stručne i naučne

radove u dnveniom slistovima, ali i naučnim

časopisima. Zbog dva teksta objavljena u

Politici iz 2009 g. tadašnji upravnik mi je

pokrenuo disciplinski raport. Na intevencij

Srpskog sociološkog društva, on je

disciplinski postupak povukao. Ali su posle

toga promenili taktiku. Kaţnjavali su me

zbog svega i svačega. Čak su me u jednom

trenutku poslali na tzv. ciljani pregled u

Duritorsku.

Liĉni stav u Danas- u objavljen 23. Marta

2105 god. u podlisku Pravo Danas.

Pitanje: Šta se htelo sa ciljanim

pregledom postići?

Odgovor: Najpre su hteli da me zaplaše. Ali

sam odlazak u Duritorsku u Zavod Mupa

na procenu radne sposobnosti , je

protumačen u ustanovi na psihijatrijski

pregled i tako sam dobio etiketu da sam

:LUD. Shvatio sam da je nemoguće da se

skine etiketa ali sam stojoički pondeo

izbacivanje iz Sluţbe za tretman, jer sam de

fakto dobio nalaz da nisam sposoban za rad

sa osudjenim licima, medju kojima su tada

na izdrţavanju kazne bili tzv. ‘‘Tatonci‘‘ (

ubice francuskog navijača Brisa Tatona). Ja

sam ih za razliku od većine sluţbenika

gledao drugim očima. Da oni imaju veze sa

mojim drugim proterivanjem iz KPZ

govori podatak da su me tek vratili iz Istrage

kada su oni na osnovu uslovnih optusta

odlazili kući.Inače smatram da je odlazak u

Duritorku na proccnu radne sposobnosti

treba da bude uvedeno kao praksa, a ne

sporadično da se radnik šalje kada oseti da

ima zdravstvenih probelma.

Pitanje: Koje ste prve zdavstvene tegobe

osetili?

Odgovor. Meni se kao posledica mobinga

prvi problem javio sa hipetenzijom. Nosio

sam holter na posao . do povečanja pritiska

je dolaziko prilikom susreta sam moberom

načelnicom Sluţbe za tretman Natašom

Stevanović.. Kulminacija se desila u proleće

2008 g. kada nisam prošao na javnom

konkursu na meto Organizatora . Ušao sam

u depresivno raspoloţenje, iz kojeg sam se

jedva izvukao. Jednostavno sam mi je pao

sistem.Iakao sam imao sve kvalifikacije,

primljen je čovek sa strane fiktivno. On

nikada nije radio na tom metu već je posle

tri meseca trajno premeštan u zatvor u svom

gradu. Mene je više od poraza na

nameštenom konkursu pogodilo ponašanje

mojih rukovodilaca. Oni su me u svmeu

tome tretirali kao vazduh, ne priznavajući

činjenicu da sam učenik konkursa. Još su

tada hteli da me proteraju u Tehničku

pripremu. NA sreću ja sam nakon toga


26

počeo da radiom kao sociolog, ali od

pretpostavljenih sam trpeo svakodnevno

mobing. Iţivljeavli su se na meni traţeći

slovne greške u izveštajima. Zbog jednih su

mi pokrenuli i disciplinski postupak. Tada je

krenulu ludilo koje niko nije mogao da

zaustavi.

Pitanje: Koja je to kap koja vam je prlila

posle sedamnaestg gidina rada?Odgovor.

Od predesdika sindikata Ţivomira

Lazarevića, sam dobio prijateljsko

upozorenje da će me načelnica Nataša

Stevanovič i načelnica Svetlana Veslinović

‘‘odraditi‘‘ i da će me novi upavnik

Vladimir Bukvić, ‘‘torpedovati ‘‘. Nisam

verovao kolegi ali se za desetak dana

obestinila njegova proglnoza. Najpre su me

brzometno 22.02.2016. vratili u sluţbu za

tretman, pismenim putem. IzmeĎu

faktičkog povratka u sluţbu 01.03.

obvešten sam od strane blagajnice da mi se

od plate skida 18.000 dinara na ime kazne

od prošlogodišnjeg disciplisnkog postupka.

Naime, tada sam pred odlazak upravnika

Arsenijevića kaţnjen sa 30 posto od plate.

Oni mi je nisu oprostili nego su sa dolaskom

novog upravnika iskoristili priliku da je

aktiviraju. Kao i tada tako iprilikom

suspenzije nisam bio u prilici nita da kaţem

šta se desilo.. Meni su praktično

disciplinkse raprave bile prve prilike da

podnesem svoju izjavu.

STRUĈNE I NAUĈNE AKTOVNOSTI

VAN KPZ VALJEVO

Jedan od vidova mobinga je i ne

priznavanje kompetentnosti za posao koji

obavljaš. Ja sam svojevremeno bio mentor

za novopridošle kolege. Kada sam od jednog

rukovodioca- pravnika traţio rešenje za

obuku novih kolega on mi je rekao da ja to

volim. Od sada ne volim, odgovorio sam , i

nisam više hteo da obučavam kolege koji su

posle napredovali u sluţbi i postojali glavni

moji progonitelji. Takodje , od 2002. Do

2015 g. objavio sam više naučnih i stručnih

radova u renomiranim

časopisima;‘‘Sociologija‘‘, ‘‘Sociološki

pregled‘‘, ‘‘Nova srpska politička misao‘‘ i

u hrvatskom časopisu ‘‘Jahr‘‘. Naslovi su

sledeći: ‘‘Zatvorsko duplo dno‘‘, (

Sociologija i Sociološki pregled; 2002 i

2003. ) ‘‘Sociolog u totalnoj ustanovi‘‘ (

Sociologija; 2010). ‘‘Loši djaci dobri

kriminalci ‘‘ ( NSPM ; 2012, vanredni broj).

‘‘ Nasilništvo nad nasilnicima‘‘ NSPM-

redovni broj 2012) . ‘‘ Činitelji delinkventog

ponašanja‘‘ ( JAHR).

Takodje sam učestvovao na okruglom stolu,

posvećenom temi Kapitalizmu. Naučnoj

konvferenciji posvećenoj obrazovanju u

Srbiji, Konferenciji obeleţavanja 100

sociologije u Srbiji, i na medjunarodnom

skupu sociologa u Ljubljani u novembru

2015 godine. Osim toga od 2009. Do 2013.

Sam objavio više stručnih časopisa u

‘‘Politici‘‘, ‘‘Republici‘‘ i‘‘ Danas‘‘ – u.

Kao sociolog učestvovao sam 2013 g. u

emisiji Beogradska hronika, gde sam

predstavio svoju kjnigu u PDF izdanju.

‘‘Zatvorska podmornica‘‘.

Tokom 2014 god. na poziv Bio etičkog

društva imao sam tribinu u Domu omladine

u Beogradu. Domaćin je bila dr. Sandra

Radenović a moji gosti dr. Ivana Spasić i

dr. Milan Kostić, čije sam govore preneo u

posebnom broju novembarskog Svitca,

posvećenog razgovorima.


27

Moji prijatelji: Nigrina, Fonti, Nadica i

Knjige.

Жељко Љ. Крстић

НИГРИНА И ФОНТИ

Фонти Зверка и ћерка Нигрина, на позив

комуналног инспектора дођоше на шести

спрат Општине. Са собом понеше своје

пасоше у којима наведени основни

подаци и време вакцинације. Инспектор

их дочека срданчно и поче да им чита

пријаву коју је комшија, војно лице

поднео против Нигрине. Нигрина се

побуни и рече да не жели да слуша

пријаву, јер је заставник у њој навео

лажног сведока, који није ни

присуствовао критичном догађају.

Фонти као мајка, рече да јој је жао што је

уопште дошло до ове непријатне

ситуације и да се комшија вероватно

плаши кучића и да можда има неку

трауму из детињства. - Моја ћерка је

хтела да се поигра са њим, а не да га

уједе- рече Фонти. Инспектор погледа у

Нигрину која је широм отворених очију

исчекивала казну. Сркну кафу, стави

наочаре и написа записник.

Добро, рече инспектор, за сада морате

обе носити корпе на својим њушкама,

када излазите у шетњу. То ће вам

онемогућити лајање и покушај да неког

уједете. Будите сретне што сте прошле

са корпом, следећа казна је присилно

упућивање у АЗИЛ, где ће вас

раздвојити за цео живот.

Мајка и ћерка се само погледаше. Нису

могли да верују да су неки људи тако

сурови и да их кажњавају само зато што

желе са њима да се играју. Било им је

јасно да их је ВЛАСТ , са ношењем корпе

понизила, јер многи њихови рођаци иду

по граду и шепуре се без корпи. Њих не

носе агресивни.

Фонти поведе ћерку у прву радњу и

купи пластичну корпу. Када је ставише

Нигрина осети бол и поче да плаче.

Фонтију се стегло у грлу. Уз пут су обе

плакале. Нико није обраћао пажњу на

њихове сузе. Када су стигле кући

Нигрина је зграбила пластичну корпу и

појела је. И ја бих да сам је добио.!!!

Svadba mojih roditelja 1963 god.


28

Жељко Љ. Крстић

ТИТО У ЧЕСНИЦИ

Договоре се свекрва и снаја да заједно

припреме трпезу за протекли Божић.

Син&супруг&отац , како доликује

обезбеди печеницу, бадњак и црно

вино.

Снаха се прихвати торте и ситних

колача.

Бака &свекрва & мајка умеси

чесницу

по обичају, са скривеним

златником.

Када се све три генерације нађоше око

Божићне трпезе, свако одломи

по једно парче чеснице за себе.

Унука викну: - Ово је бако маршал!!!!

Снаја и супруг&отац се погледаше.

Син&супруг&отац се обрати мајци:

- Мама, шта ће ти Тито у чесници?

Бака&мама&свекрва одговори:

- Шта хоћеш, битно је да је

златник.!!!!

Ţeljko Lj. Krstić

TEŠNJARSKI TEŠAN


29

Tešan Krstić sa gazdom Jovanom

Selakovićem ispred vunarske radnje u

Tešnjaru.

U jedno hladno decembarsko veče ,

nekim poslom sam otišao na vrh

Tešnjara, koje su stari valjevci zvali

Kupatilo, jer je nekad tu bilo gradsko

kupalište. Čim sam posao završio ,

poţeleo sam da se spustim niz

Tešnjarsku kaldrmu. Na početku

šetnje , zapade mi za oko stara ali

zdrava prizemna kuća , sa poloţenim

dvokrilnim prozorom na krovu.

Pripadala je poznatom valjevcu koji je

odlično poznavao istoriju starog

tešnjara. Ipak, pomiso na tog već

starog čoveka, u meni pobudi ţalosnu

priču, u kjoj je , taj vlasnik kuće

oterao mog pokojnog dedu Tešana u

aps. Priča veli da je Tešan pri piću u

čuvenoj kafani Šangaj rekao , da će u

inat komunistima staviti metalnu

štanglu u mašinu za preĎu vune i

polomiti je. Inače, Tešan je još pre

Drugog svetskog rata počeo da radi

kod gazde Selakovića. Ele, neko je

Tešana prijavio vlasniku Kuće a ovaj

ga je par dana drţao u hladnom apsu.

Tokom 48 sati Tešan obole od

turbekuloze i završi na groblju u

Leliću.

Moja baba Zorka, Tešanova supruga

ostala mu je verna sve do svoje smrti

1988 g. i umrla je pričajući o njenom

Teji, koga je očigledno neizmerno

volela. Baba Zorka je meni i mom

bratu često recitovala Tejinu pesmu:

Kuda će te drage rode/ zar nas već

ostavljate, k ‘o da suncu da idete/ da

nas više ne gledate. Tešan i Zorka su

izubili dosta muške dece, koja su bila

krštena i imala svoja imena. Jedan od

njih se zvao Stojan. Od svih njih

pretekao je jedino moj pokojni otac

Ljubisav, koji je ostao jedinac. Posle

očeve smrti o njumu je brinuo stric

Ţivorad, strina Milka i majka. Sećam

se da je baba Zora pričala da je

petkom dolazila iz Lelića da obiĎe

muţa koji je ţiveo u gradu u ulici

Hadţi Ruvimovoj, i nalazlia pile u

prozu od radnje koje je prošlog petka

donela. Ţene koje su mu donosile

vunu na reĎenje su donosile rakije, a

posao je bio dosta prašnjav. Posle

njegove smrti na njegovo mesto je

došao roĎeni brat Bogosav, koji se iz

Lelića odselio u Popučke, na imanje

koje se nalazi pored čuvenog

Bojovića groba.

Četvrti brat Jovan je otišao najdalje u

selo Rubrebrezu, gde je izrodio

ţensku decu. On je bio ţelezničar i

dosta štedljiv čovek. Kada je dolazio

kod brata Bogosava na slavu nije

imao strpljenja da sačeka ručak, već je

odlazio. Donosio je za slavu divku..

Inače sva četiri sina u velikoj sirotinji


30

odgajila je majka Milica, koja je

izgubila supruga Dragu i sina Ţivka

na Solunskom frontu, koji su izginuli

na Kajmakčalanu. . Uspela je da ih

odgaji u velikoj nemaštini, i da im

sačuva ţivot. Ţivorad je krenuo u

Gimnaziju.

Umrla je početkom 1941 godine, u

mesecu kada se moj otac Ljubisav

rodio. Priča se da mu je Švaba darivao

paru.Na ovom mestu se vraćam u

svoju decembarsku šetnju u kojoj

sam stigao do bojadţijske radnje , sa

izloţenom obojenom vunicom u

izlogu. Odlučih se da uĎem. Pošto

videh praznu radnu pomislih da će

pred mene izbiti krepki starac koji

poznaje mog dedu Tešana. U

stvarnost me vrati momačka šarena

jakna i kačket, okačeni na čiviliku. Iza

paravana se pojavi momak. Upitah ga

da li zna gde se nalazila vunarka

radnja. On pokaza u pravcu kuće u

kojoj se nalazi kafić Bahus.To je

vunarska radnja Plavšića. Kada dobi

odgovor, izaĎoh iz bojadţijske radnje

ostavljajući iza sebe belu predenu,

vunu, koju je čakalo kupanje u

bojama. Prilikom izlaska iz Tešnjara,

preko kamenog mosta naiĎoh na

unuka gazde Selaković. Lepo se

pozdarvismo. On okrenu svojoj kući

u Tešnjar, a ja u ovu priču koju sam

napisao za Vas. Da li ima kakve

sličnosti izmeĎu moje i sudbine dede

Tešana, vunarskog radnika iz

Tešnjara, zaključite sami.


1


2


3

.

ПРОЛЕЋНИ СВИТАЦ; УСКРС; БР. 25, ГОДИНА 4

Documents