Глас са Цера 27 број

ГЛАС СА ЦЕРА/БРОЈ 27/МАЈ 2012/

1

www.romanovisrbija.wordpress.com

Адреса: Часопис „Глас са Цера“

Јошева под Цером 15308 Србија

Главни и одговорни уредник:

Пантелија Петровић

Заменик главног уредника: Владимир Петровић

Сарадници:

Антоније Ђурић Слободан Ерић

Александар Вељић Славица Станисављевић

Славица Ђукић Драгана Мирковић

Будимир Кокотовић Јелена Јергић

Техничка припрема и дизајн: Глас са Цера-креативни тим

E-mail:

[email protected]

Интернет презентација: www.glassacera.wordpress.com

Tелефон:

Редакција: 015/849-268

Дистрибуција и маркетинг: 062/979-9707

Штампа:

„Скрипта штампарија“ Београд

У ОВОМ БРОЈУ:

26

Доносимо повест о невероватној љубави и поштовању српских војника према православној светињи

19

У разговору за наш лист игуманија манастира Соколица мати Макарија говори о стању на Косову и Метохији

13

Прослављени писац Антоније Ђурић пише о непоклеку нашег народа пред вековним насртајима туђинаца

3

Тему број посвећујемо највећем српском стратишту - индустрији смрти Јасеновац и страдању Срба у НДХ

2

Главни уредник пише о српској заборавности и великим жртвама које су наши преци дали

УВОДНИК:

ТЕМА БРОЈА:

ДУХОВНОСТ:

ИСТОРИЈА:

34

Представљамо вам чудесни свет поезије, љубави и мудрости Милице Јефтимијевић Лилић

КУЛТУРА:

11 Фашисти у нашем сокаку 12 Друштвена критика 16 Гајење биља (7)

22 Страдање 24 Одвајање Румуна 25 Диана Будисављевић Обавезно посетите 27 Прослава устанка 30 Рација у Шајкашкој 32 Сима Андрејевић 33 Препоручујемо 36 Филмска критика 37 Београдски синдикат 38 Прича за Давида (2) 40 Реаговања 41 Историјске анегдоте

КПЛУМНА

ДРУШТВП

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2:061 (497 . 11) ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уредник Пантелија Петровић. – 2009, бр. 5 (1. јануар)- . – Јадранска Лешница (Јошева бб) : Духовно-национални центар „Свети владика Николај“, 2009- (Београд : Скрипта штампарија) Двомесечно ISSN 1821-0317= Глас са Цера

COBISS.SR-ID 154412812

ДРУШТВО:

ЗДРАВЉЕ

Текстови не представљају обавезно став редакције

Следећи број излази средином месеца јула

ДУХПВНПСТ

ИСТПРИЈА

ИСТПРИЈА

Цена примерка: 100 дин. Год. претплата 700 дин.

За сва питања о претплати и дистрибуцији обратите

се на наше телефоне или е-mail

КУЛТУРА

ИСТПРИЈА

ИСТПРИЈА

ДУХПВНПСТ

ПРИЧА

КУЛТУРА

ППЕЗИЈА

АКТУЕЛНП

ШАРЕНП

mailto:[email protected]

http://www.glassacera.wordpress.com/


2

Кројење прошлости-кројење садашњости ∣ УВОДНИК

Посветивши тему овога броја логору Јасеновац и страдању српског народа свесни смо да ћемо изазвати лавину негативних коментара дежурних душебрижника. За њих је то завршена и небитна прича и свако поновно покретање сећања на невине жртве је директан удар на њих. Пре свега на њихов новчаник. Сви они су скупо плаћени да на сваком могућем кораку што више дискредитују српску историју, традицију и дух. И у томе добро успевају играјући на карту добро познате српске заборавности и глупости која је ових дана највидљивија у очигледној изборној крађи.

У исто време прва асоцијација сваког иоле образованог грађанина света (они обични и не знају ко су то Срби) на Србију је геноцид, клања, етничка чишћења. Тачно по сада већ стандардном холивудском клишеу добрих и лоших момака. Стога није ни чудно што америчка комичарка Челси Хендлер може да изјави да је Србија једно велико разочарење, срамота, место геноцида, земља дивљака, а и да изрази чуђење што ми знамо да користимо интернет. Исто тако могуће је да шведски радио водитељ Герт Филкинг у својој емисије Србе „почасти“ епитетом проклете свиње. После ових инцидената као на покретној траци почели су да се нижу коментари дежурних патриота чудећи се незнању ових јавних личности. А није уопште потребно чуђење јер ни ми сами не знамо своју историју, а тражимо то од других.

Данашња омладина не зна апсолутно ништа о Јасеновцу, Јадовну, Старом Сајмишту, Јајинцима и осталим стратиштима српског народа. Из школских уџбеника је избачена ова тема или сведена

или сведена на најмању могућу меру, под изговором да не буја међунационална мржња. Трома и неспособна држава до сада није учинила ниједан помак да се истина о српском страдању чује у свету. Несхватљиво да ниједан велики логор на територији Србије није претворен у меморијални центар и да не постоји музеј геноцида у земљи која је дала једну од највећих жртава у Другом светском рату. Зашто било која државна инстиција не реагује на смањивање броја жртава логора Јасеновац, подметање кукавијичијег јајета у музејској поставци спомен музеја овог логора, где се уместо аутентичних предмета и истина о овом логору поставља некаква изложба авангардних уметника?

Постављам и питање зашто наша Црква ћути? Ко је избацио јасеновачке страдалнике из црквеног календара, па их онда под окриљем ноћи вратио? Које су то владике и свештеници који не желе да се чује истина о овом месту великог српског страдања?

Исто тако несхватљива је и ароганција излапелих стараца из Српске академије наука и уметности који одбијају да пошаљу већ плаћено издање књиге великог историчара Виктора Новака о Јасеновцу, академијама наука широм света. Срамота, јад и беда! Наш Центар је тога свестан и управо због тога се трудимо да свим својим моћима осветлимо жртве које су пале у заборав. Надамо се да ће нам се у овој борби придружити и остале патриотске организације.

Српске жртве нас опомињу да народ који не памти своју прошлост не може имати светлу будућност. Што би неки жарко и желели.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРПВИЋ, главни и одговорни уредник

Српске жртве нас опомињу да народ који не памти своју прошлост не може имати светлу будућност.

Што би неки жарко и желели

Инквизиција


3

Страдање Срба ∣ ТЕМА БРОЈА

Херцеговина, Далмација (изузев дела где су владали Италијани), Хрватска и Славонија. У тој новоствореној држави Хрвата није било ни 50% док су Срби чинили једну трећину становништва.

ПОЧЕТАК ПРОГОНА Велики

број Хрвата како интелектуалаца тако и грађана и сељака, схватило је НДХ-а на првом месту као могућност да се обрачуна са Србима. Одмах су се дали на посао, да по њиховим речима: „Очисте свету земљу Хрвата од Цигана, Влаха и Балканаца“. У томе су предњачили интелигенција и власт бодрећи то штампом и живом речју. Хрватска интелигенција несумњиво носи највећу кривицу за патњу и страдање Срба. Сам Анте Павелић је рекао: „Ја сам посекао стабло (краља Александра) а ви крешите гране (српски народ)“. Као „србождери“ нарочито су се истакли министри унутрашњих дела Андрија Артуковић, просвете Миле Будак, правде Мирко Пукта, Милован Жанић и бањалучки стожерник Виктор Гутић. Позната је изјава Мила Будака: „Један део Срба побићемо, други ћемо раселити, а треће превести у католичку веру и тако претворити у Хрвате“.

„Описати страдања, мучења, патње и прогоне српског народу у Независној држави Хрватској и злочине у Јасеновцу од стране Хрвата, представника 'слободне' усташке државе немогуће је. Ти злочини и та зверства превазилазе све оно што би човек могао замислити. Такве злочине и у таквом броју као што су Хрвати учинили Србима тешко је наћи у целокупној историји човечанства. Број жртава није могуће тачно установити но ипак оно што знамо на основу процена тако је језиво, страшно и ужасно.“ (др Драгослав Срњаковић)

ПОСТАНАК НДХ Многобројни су узроци брзог априлског пада Југославије и југословенске војске 1941. године, али несумњиво један од главних узрока је било подло издајство скоро целокупног дела хрватских официра, од редова па до генерала. Сви они су неколико година пре Другог светског рата свесно поткопавали темеље Југославије и припремали брзо и катастрофално расуло југословенских војних јединица. Иако су положили заклетву краљу Југославије, велики број Хрвата војника подофицира и официра југословенске војске ступио је у тајне усташке организације примивши на себе задатак да свуда и сваком приликом раде на распаду Југославије.

У четвртак 10. априла 1941. године у 5 часова поподне Славко Кватерник бивши пуковник југословенске војске прогласио је у Загребу у име Анте Павелића НДХ. После неколико дана Павелић је дошао у Загреб. У састав НДХ ушле су следеће покрајине: Срем, Босна, Херцеговина, Далмација (изузев дела где су владали Италијани), Хрватска и Славонија. У тој новоствореној држави Хрвата није било ни 50% док су Срби чинили једну трећину становништва.

Логор Јасеновац и страдање Срба у НДХ

„Убили су нас, јер су наше невине жеље да се радујемо животу и играчкама

прогласили за злочин“ (Драган Колунџија)

ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

УППЗПРЕОЕ: У овом тексту доносимо веома узнемирујуће описе и фотографије


4

Немилосрдност мучитеља ∣ ТЕМА БРОЈА

ПЉАЧКА СРПСКОГ ЖИВЉА Добивши власт усташке власти и масе су се дале на пљачкање свега што је српско. Упутство за то је издавао врх НДХ. За такве пљачке постојале су чак и законске наредбе. Свим просветним, културним, хуманим и националним организацијама одузета је имовина. Целокупна имовина СПЦ предата је у власништво усташкој држави. По другом закону свако ко је напустио НДХ - у, држави је припадала његова имовина. Поред пљачке усташе су и Србе уцењивале на разне начине. То су чинили под окриљем наредби да дотични да толико и толико новца за пуштање на слободу, спасење од стрељања и дозволу за дотурање хране. У низу разних дела које су усташе преузеле према Србима било је и насилно протеривање. Пљачкањем, уцењивањем и насилним протеривањем српски народ је много оштећен. Процењено је да је из НДХ – а протерано око 340 000 Срба.

СТРАДАЊЕ СПЦ Православни епископе, свештенике и калуђере одмах после оснивања НДХ-а усташе гоне као дивље звери. Излажу их подсмеху, ругању и у најсвирепијим мукама их убијају. Сви они који су остали живи слати су у логор Цапраг, а одатле без ичега протерани су у Србију. Њихови домови, цркве и манастири су опљачкани, попаљени и срушени, или су их запосели римокатолици. У православним црквама масовно су клана невина деца, жене и мушкарци, а у многима су силоване српске жене и девојке. Тројица епископа су убијена, један премлаћен, један интерниран у Италију а двојица су побегла у Србију. Страдали су и културни споменици, а верски објекти су порушени или претворени у нужнике, магацине или штале.

УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ Усташка зверства над српским народом превазилазе све оно што људски ум може да замисли. Та идеја се види у франковачком програму: „У Хрватској нема Срба, а ако има некога то је влашки накот који треба истребити“. Одмах почиње хајка на Србе, после хапшења су слати у затворе, а онда у логоре или у смрт. Вођена су деца од седам година па старци до седамдесет година.

накот који треба истребити“. Одмах почиње хајка на Србе, после хапшења су слати у затворе, а онда у логоре или у смрт. Вођена су деца од седам година па старци до седамдесет година. Усташке власти су изналазиле разне начине да би Србе све више мучили и злостављали. Као према мушкарцима усташе су биле свирепе и крволочне и према женама. Све што су примењивали на мушкарцима то су чинили и са женама. У свом безумљу усташе нису обраћале пажњу ни имали образа према малој деци. Многа деца су насилно преведена у римокатоличку веру а многа убијена. Усташе су понекад таква злостављања обављала у српским црквама.

СТРАДАЊЕ ДЕЦЕ Једна од преживелих логорашица о догађајима из Старе Градишке у току 1942. године

Начини страдања Срба

У Јасеновцу Србе су живе набијали на колац, живе тестерисали, убијали дрвеним маљевима по глави, ложили им ватру по голим грудима, пекли их живе на ватри, спаљивали живе у црквама и кућама, бацали живе у усијане пећи, живе закопавали и живим кречем посипали, поливали их кључалом водом и тада поливено месо драли и солили, копали живима очи, резали уши, нос, језик, свештеницима секли бркове и браду заједно са кожом и месом, везивали их за задњи део камиона или аутомобила и онда возила терали највећом брзином, пребијали руке и ноге, забијали им ексере у главе, забијале их великим ексерима за зид и на под, бацали их у бунаре и провалије, разбијали им гвозденим шипкама главе, бацали у живу ватру и у врелу воду, растрзали их за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о кладе и стене, распоравали ножевима мајке и из њихових утроба вадили живу децу и набијали их на ножеве. Силоване су многобројене жене, девојке и девојчице, мајке пред кћеркама, а кћерке пред мајкама.


5

Јасеновац ∣ ТЕМА БРОЈА

је рекла: ,,Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору кад су усташе отимале малу децу мајкама. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама сатерале мајке са децом у већи круг. Најпре су тражили да се одвоје мајке и деца добровољно, а када то никако нису могли постићи, насртали су са пушком и бајонетима на њих и силом их раздвајали. Деца и мајке су се чврсто збијале, запомагале и отимале. Поједине мајке јуришале су на голе бајонете и падале покошене од њихових убода. Усташе би их чизмама газили и одводили отету децу на једну, а мајке на другу страну. Крици су били све јачи. Руке раздвојене деце и мајки, као да су се пружале у најстрашнијем болу и покушавале да се састану. Њихове очи су се шириле настојећи да запамте сваки делић најдражег лика, али раздаљина између њих, постојала је све већа и највише случајева и физички коначна.” Ова логорашица сведочи и о следећем зверству: ,,Децу су масовно убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатеривали су и по 50 деце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Затим су 3 – 4 опатице (часне сестре) ишле од собе до собе носиле канте с текућином и четкицом мазале деци уста. Гласно су говориле да је та текућина против жеђи. Међутим, након једног до два сата сва деца су почела вриштати, јаукати и дозивати мајку, оца, сестре и браћу. Деца су се превијала од болова а јауци и крици постојали су све ужаснији. Малишани су болно цвилели: 'Мајко умирем, сејо боли ме, тетка жедан сам'. Дечија тела грчила су се и почела падати а како места није било рушила су се у гомили као леса. Измешале су им се руке, ноге, главе... Отварале су се живе ране на телима те јадне деце. Убрзо су почела умирати у најтежим мукама и вапајима и то је трајало данима. И призор гушења деце у плинској комори који сам гледала био је такав да га никада нећу заборавити. Плинска комора је била пуна голе деце набацане једно на друго на гомилу. Стално су повећавали ту гомилу живих дечијих тела

носећи их у декама. Стрпали су тако у ту просторију око 500 деце. Пре пуштања плина просторију је дошла прегледати усташка патрола на челу са усташким сатником Барбарићем врло окрутним зликовцем. Једно дете старо годину дана лежало је голо на прагу просторије. Барбарић је својом чизметином стао на једну ногу детенцета, другу ногу је ухватио руком, рашченио је дете и бацио га на гомилу уз псовку српске и комунистиче мајке. Дао је налог да се просторија затвори и у њу пусти плин.“

ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ Усташке власти у августу 1941. године формирају логор Јасеновац, највеће стратиште српског народа. Ово мучилиште је било састављено од комплекса неколико логора распоређених у међуречју река Саве, Уне, Великог Струга и Лоње, а на граници Славоније, Босне и Баније.

Овај комплекс је био састављен од неколико логора: Логор I Брочице формиран је у лето 1941. године од неколико барака ограђених бодљикавом жицом. Радио је само неколико месеци до краја септембра 1941. године када је укинут због поплава. Прогутао је десетину хиљада невиних жртава масовно убијених у шуми Крнадија, где су и закопавани. Логор II Крапље отворен је после првог логора код шуме Горње Крнадије. Трајао је до половине новембра 1941. када је укинут због поплава. У њему је страдало око 10 000 жртава. Масовне гробнице су у оближњој шуми.


6

Описи злочина ∣ ТЕМА БРОЈА

Логор III Циглана уствари главни логор Јасеновац који се налазио испод самог села Јасеновац, а на његовом терену на левој обали па до реке Велики Струг и до стално дограђиваног насипа у мочварном Лоњском пољу тачније Мокром пољу. Када се говори о логору Јасеновац онда се мисли првенствено на овај средишњи логор звани Циглана, назван тако што је ту већ била циглана, парна пилана и друга техничка постројења и радионице. Протезао се овај најстрашнији логор смрти на сто хектара мочварне равнице, тамо где је данас јасеновачки Камени цвет окружен вештачким језерима некадашњих рупа од циглане и бројим хумкама које означавају бивше логорске гробнице.

Логор IV Кожара је био у самом селу Јасеновцу, у тамошњим индустријским зградама (од којих је једна сачувана) ограђених бодљикавом жицом, у троуглу између река Саве, железничке пруге и пута за Дренов Бок. Овај логор је спадао у комплекс јасеновачких логора у коме су осуђени логораши прерађивали коже у неиздрживим условима.

Логор V ромски у самом селу Уштице, на просторима између река Саве и Уне, где су највише довођени и уништавани Роми. Овај логор је трајао од 1942. до маја 1945. године и о злочинима у њему сведоче гробнице у самом селу Уштице и по околини.

Логор VI у селу Млака на реци Сави низводно од Јасеновца (око 10 км) према Старој Градишци где је био тзв. Женски радни логор на њивама села Млаке и Јабланца.

Логор VII у Старој Градишци (који се од усташа називао и логор пет) такође је потпадао под комплекс јасеновачких логора за уништавање људи. Налазио се у самој Градишци на обали Саве, у старој Аустроугарској тврђави претвореној у казнионицу. Имао је три дела - логор за мушкарце, за жене и „оборе“ за децу.

Логор VIII у Доњој Градини на босанској обали реке Саве, преко пута Јасеновца, одмах иза ушћа реке Уне у Саву. Градина уствари није била никакав логор него само масовно Јасеновачко стратиште тј. „прихватни логор“ док усташе не побију многобројно српско робље доведено из Босне и из других крајева НДХ. (опис логора је дат по књизи „Јасеновац после Јасеновца“)

логор него само масовно Јасеновачко стратиште тј. „прихватни логор“ док усташе не побију многобројно српско робље доведено из Босне и из других крајева НДХ. (опис логора је дат по књизи „Јасеновац после Јасеновца“)

О стравичности логора Јасеновац најбоље сведочи овај запис који је настао по ослобођењу логора: „Са спољне стране логор је био ограђен оградом, а према Сави бедљикавом жицом сплетеном у ширини 2 метра. Тачно по систему немачких концентрационих логора. Унутар ограде све зграде логора су порушене. На левој страни видимо кроз жице крај обале Саве женске и мушке лешеве. Леш једног мушкарца је го, руке су му свезане жицом на леђима. Голе ноге младе девојке модре су од удараца. То нису једини лешеви. Њих је много. Леш за лешом, од којих је највише женских леже крај Саве. А по самој реци још пливају лешеви...“

Јасеновачки смртоносни сплет логора нехотице је био распоређен у знаку једног великог крста: од села Крапље на западу па преко Јасеновца у средини, до села Млаке и Градишке на истоку, и од логора 1. у Брочицама на северу опет преко Јасеновца и Саве до Босанске Градине на југу.

Логор Јасеновац је функционисао све до априла 1945. године, када усташе ликвидирају логор и преостале заточенике. Преко 1200 логораша покушава пробај, а преживело је њих 117. Одмах по ослобађању логора комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача извршила је увиђај и дала најбољи опис страдања у овом логору.


7

Заборав ∣ ТЕМА БРОЈА

Нова југословенска власт је убрзо зауставила истраживања и ставила ad acta било какву причу о овом логору бојећи се да ће истина о овом логору побити изједначење четника и усташа. Тек двадесет година после Другог светског рата на месту логора је постављен споменик Камени цвет познатог архитекте Богдана Богдановића. Отворен је и музеј који је девастиран од стране Хрвата деведесетих година. Обновљени музеј у Јасеновцу је променио своју концепцију покушавајући да релативизује страдање недужних логораша.

БРОЈ ЖРТАВА Тачан број жртава Јасеновца није могуће установити. Архиве логора су два пута паљене 1943. и 1945. године. Послератна Земаљска комисија Хрватске је радом на терену и кроз сведочења преживелих установила да се број жртава креће од 500.000 до 700.000 хиљада. Ово истраживање је историјски најутемељеније. Почетком деведесетих у Хрватској број страдалих се умањује да би се чак дошло и до цифре од 30.000 хиљада страдалих. Овакви подаци за различитим варијацијама и даље су присутни у хрватским историјским књигама и школским уџбеницима.

Основни циљ логора Јасеновац и Независне државе Хрватске је било истребљење Срба, Јевреја, Рома и неистомишљеника овог фашистичког и зверског режима.

Срамотно је што данашње генерација Срба не знају ништа о овоме стратишту, а не показују ни било какво интересовање за ову болну тему. Још је срамотније ћутање државе Србије која није предузела ниједан корак да се на међународном плану открију размере ових злочина. За величање и подржавање ових злочина које је и даље присуство у Хрватској не постоје речи које би овакву свирепост могли описати.

Опростити треба, али никада не треба заборавити! На то нас опомињу 700.000 јасеновачких жртава и још много страдалника у злочиначкој НДХ.

Саслушање усташког злочинца -Шта је било ако су те жене имале децу? -Одузимала су им се та деца. -Шта сте радили са том децом? -Та деца су одређивана за домове, а слабију сам ја тровао. -Где сте их тровали? -У једној соби. -Опишите нам како је то било? -Одвели смо их у једну собу, није била велика ни 4 на 4 метра. Онда сам бацио плин. -Какав? -Циклон. -Колико је могло бити те деце? -Деце је отровано САМО 63. -Колико су била стара та деца? -Било их је од 2 до 10 година. (Извод из саслушања Анте Врбана,

заповедника логора Стара Градишка)


8

Новомученици ∣ ТЕМА БРОЈА

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКПЛАЈ

Најстрашнија инквизиција

Па шта треба Срби да чине? Прво да се не свете. Јер ко се свети тај се не посвети. Него да оставе освету Богу, који је

заповедио људима пре Христа: „Не свети се, моја је освета“

То је крвава инквизиција над српским народом у сред 20-ог века. Чувена је по страхоти шпанска инквизиција. Генерални директор ове инквизиције опуномоћен од папе, био је злогласни доминикански калуђер Томас де Торквемада. За 18 година његовог диктаторства сажежено је 10 220 људи, а уморено глађу, мучењем и тамновањем 114 401 лице. Дакле свега сто двадесет и пет хиљада за 18 година. Страшно. Али је несравњено страшнија инквизиција над српским православним народом у Југославији. Јер је ова инквизиција само за четири године убила седамсто хиљада Срба и Српкиња.

Додаћемо само изјаву члана парламента Западне Немачке Јакова Алтајмера, која гласи: „Запад је био забезекнут кад је гледао слике како усташе с бајонетима терају српско православно становништво да се покрштава у католичку веру“. И још: „Крвава владавина Павелићевих усташа постигла је максимум на пољу масовних покоља. Светска историја регистровала је многе крвнике и масовне убице, међутим ни један од њих није био толико свиреп да је тражио да му се у корпама сервирају очи његових жртава. То је био специјалитет Павелића и његових усташа.“ Но сва злочинства над Србима нису још описана. Описаће се, објавиће. Мислили су све покрити мраком и лажном пропагандом. Али, нема пећине у коју су они бацали живе Србе, да се неко није успузао, нити реке у којој су топили Србе, да неко није испливао, нити ломаче, а да неко опаљен није избегао, нити сече, из које неко није изнео живу главу.

Треба ли Срби да се свете? Да не би дао Бог. Они који би се светили, не би

били ни Срби, ни хришћани. Јер Срби немају верске инквизиције у својој традицији, и Срби знају да Христос није обећао Царство небеско мучитељима него мученицима. „Доћи ће вријеме“, рекао је Он, „кад ће сваки који вас убије мислити да Богу служи. А ово ће чинити, јер не познаше Оца и Мене“. Отуда је Херве Лориер правилно назвао творце оне крваве оргије над српским народом: „Убице у име Божје“. Никад се Срби нису руководили паролом: „Циљ оправдава средства“. Зато се они неће ни светити, јер би то било против њихове вере и савести. Ако би се светили равном мером, они би морали да погребују живе људе, да пеку живе на огњу, да деру кожу са живих, да режу децу на комаде на очи родитеља, да копају очи, итд. А то Србин не би могао чинити ни над зверовима, а камоли над људима.

Па шта треба Срби да чине? Прво да се не свете. Јер ко се свети тај се не посвети. Него да оставе освету Богу, који је заповедио људима пре Христа: „Не свети се, моја је освета“. Друго, да јављају свету и објављују сва грозна недела најновије инквизиције над српским народом, да опомињу народе широм света, хришћанске и нехришћанске, да буду на опрезу за себе, јер се и њима може догодити што се догодило народу српском. Треће, да се диче и поносе са својих 700.000 мученика за Христа, да им зидају храмове на местима њиховог мучења, над њиховим гробницама.

Само тако ће српски народ имати за сву будућност једну непобедиву небесну армију од 700.000 Божјих мученика на својој страни као заштиту, одбрану и зајемчену победу. И – један морални капитал коме нема равна у свету.


9

Зашто? ∣ ТЕМА БРОЈА

Може ли се зло објаснити?

Данашње генерације младих, на жалост, мало знају о концентрационим логорима на просторима бивше Југославије.

Свесно се о томе не прича и не пише пуно

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Кажу да неки догађаји и доживљаји из најранијег детињства никако не избледе, не падну у заборав.

Сећам се, још нисам ишла у школу али су ме учили слова тако што сам наглас срицала наслове из „Политике“, под будним оком моје мајке.

Једнога дана, пред почетак лета „читала“ сам Политику“ и одједном, без икаквог видљивог повода упитала: „Мама, мама а шта је то Јасеновац?“ „Јасеновац, Јасеновац, то је сине нешто страшно, страшно!“... И сада видим мамине дивне плаве очи пуне туге и чујем глас који је подрхтавао до шапата. А, онда је заћутала. Осетила сам својом детињом душом да сам питала нешто што није требало, нешто што нисам знала али сам вероватно чула своје родитеље да о томе причају, мислећи да их нико не чује.

Прошло је од тада много година. Ишла сам у школу, учила о НОБ-у, офанзивама, Немцима, о логорима у Немчкој, Пољској, тадашњој НДХ, Јасеновцу, Јадовну и многим другим стратиштима. Схватила, сам на жалост шта су то концентрациони логори те „фабрике смрти“, прочитала „Дневник Ане Франк“ и увек када се о томе причало, питала сам се ЗАШТО?

Ане Франк“ и увек када се о томе причало, питала сам се зашто?

У бурној прошлости нашег српског народа било је буна, устанака, ратова, свега што је доводило до страдања недужног народа, а посебно деце. Али логори?! Мислим да ни један нормалан, здрав разум не може да до краја схвати психу и карактер тих људи који су само у једном дану могли да побију, стрељају, угуше у гасним коморама на хиљаде недужних људи а посебно деце. Зашто? Шта су то скривили Срби, Јевреји и Роми?

Извините, у свом животу могу много тога да бирам. Нпр. пријатеље, радно место. Чак и државу у којој желим да живим, али, родитеље, е то не могу да бирам. Зар сам толико крива што ме је родила српска, јеврејска или ромска мајка а не немачка, хрватска или тамо нека која има ту привилегију да себе сматра „вишом расом“.

Кажу „пред Богом су сви једнаки!“ Ко је дао за право тим моћницима да одређују ко има право на живот а ко мора да умре? Какви су то људи који имају једног „анђела смрти“ (мислим на Менгелеа) који једним замахом руке одређује ко ће да живи, а ко да умре? Страшно! А мој народ има Белог Анђела у светињи Милешеви већ вековима, па опет по мерилима тих људи који су „виша раса“ немам право на живот. На то се поносим!

Зверства која су починили толико су страшна да у сваком нормалном човеку изазивају хладну језу у души и страх да се то више никада не понови. Јер, који и какав то човек може да убија недужну децу, силује немоћне жене и мучи везане мушкарце а онда их веша на прво дрво? Какав то људски ум може да смисли да

Усташки нож “Србосек“


10

Никад не заборавити! ∣ ТЕМА БРОЈА

од одране људске коже прави абажур за стону лампу. Недела, не зверства, јер је увреда за животиње поредити их са овим монструмима у људском облику. У животињском свету тога нема! Животиња убија да би утолила глад и опстала у животу. А човек је кажу, најсавршеније биће! Каква иронија!

Један филозоф је рекао да се човек вреднује према својим делима. А шта су они који чине страшна недела? Не могу чак ни да их мрзим, јер би се поистоветила са њима. Та патолошка мржња руководила их је да чине злодела и свирепости.

Данашње генерације младих, на жалост, мало знају о свему овоме, а посебно о концентрационим логорима на просторима бивше Југославије. Свесно се о томе не пише пуно, не прича, под образложењем „да се не распирује међунационална мржња“. Не слажем се са овим објашњењем јер што је неко више информисан, више ће разумети, схватрити па и опростити, али никако не заборавити! Жртве геноцида то не заслужују. Напротив, стално подсећају и опомињу да се то никада више не догоди. Са посебним пијететом клањам се сенима мртвих ма где су прерано изгубили животе. Многима се никада неће сазнати ни где почивају. Почивајте у миру вечан вам спомен!

Свака молитва узнета за покој душа у црквама, синагогама и џамијама или немо стајање са мислима на милионе нама истих, драгих људи вечан је сведок да се њихово страдање неће заборавити.

А најважније је изнад свега бити човек!

У продаји је књига „Причом да ти кажем“

Јелене Јергић

Читајући ову књигу, посебан осећај испуњава душу сваког верујућег човека, одушевљава чисту и Богом испуњену

децу, отварајући им видике за предстојећи живот, насмејавајући их,

упозоравајући их на искушења која чекају на трновитим путевима какви су они који воде ка срећи, пуноћи,Богу.

Инфо и наручивање књиге:

Tелефон: 065/50-38-372 E-mail: [email protected]

Цена књиге: 150 динара +

поштaнски трошкови



11

Неонацизам ∣ КОЛУМНА


Фашисти у нашем сокаку

Што се тиче ћелаваца који са кукастим крстовима дивљају по граду треба поступити по чувеном филмском цитату:

„Хапши банду, народна милицијо!“

Познајући страдалну историју српског народа у нашој земљи би пре требали да се појаве Марсовци него фашисти. Међутим као и готово све што се дешава у српском друштву и у овом случају важи све обрнуто од реалности. Дакле, нису се појавили Марсовци већ фашисти.

Претражујући интернет човек може набасати на разне сајтове и форуме са нацистичком тематиком. Свачега ту има, а најчешће најмање памети. Многи ће рећи то су само будале које своју глупост пројављују на интернету кријући се под лажним именима. Међутим све то пада у воду, када погледате рецимо списак свих београдских Јевреја, са адресама на којима живе. А испод тог списка следи расправа који ће методи бити употребљени да се ови људи елиминишу. У земљи Србији у којој су Јевреји током Другог светског рата готово истребљени јављају се нови фашисти који би да заврше посао који су започели њихови претходници. У истој земљи Србији кроз коју су крстарили камиони „душегубке“, у којој су оснивани стравични логори смрти у Нишу, Шапцу, на Старом Сајмишту, Бањици, Јајинцима...

Свашта ћете још видети на овим сајтовима. Изливе мржње према Ромима, са конкретним плановима како да се заустави њихово „напредовање“. Стравични су изливи среће и одушевљења када неколицина хулигана и насилника пребије неког несрећног Рома или запали неке њихове сиромашне страћаре.

Индоктринација на овим интернет страницама нажалост даје све веће и веће резултате. На уличним штандовима у слободној продаји налази се издање аааааа

Хитлеровог болесног манифеста „Моја борба“ без икаквог критичког осврта на ставове изнете у овој књизи. Поред ове злогласне књиге продају се и памфлети против Јевреја са небулозним тврдањама, као и планови за етнички чисту Србију и сличне глупости.

Кукасти крстови и остали наци симболи потпуно легално се тетовирају у разним салонима. Фашисти слободно дивљају градом тражећи своје жртве. Често су то тешко оболеле жене и старци, као и мала деца ромског порекла. Ове операције врше групе „храбрих“ нацистичких ћелаваца којима је највеће јунаштво да пребију слабије од себе.

Највећи проблем бујања неонацизма у Србији је објашњење њиховог деловања. Најчешће се крију иза великих програма за спасење Србије и српског народа. Неретко користе скривене симболе да би сакрили своју праву делатност. Позивају се на српску херојску прошлост, великане, хришћанство, иако је чак и њима јасно да се приступањем фашистичком покрету негирају све ове вредности. Тренутна ситуација им одговара. Млади без икаквих вредности, познавања историје, а без икакве наде у бољу будућност, лаки су плен.

Друштво негира ову појаву стављајући је у други план. Са тим треба да се престане. Образовне инстуције би требале да младе упознају са стравичношћу нацистичке идеологије. Исто тако обиласком места стравичних места страдања невиних од фашиста послала би се најбоља порука. А са ћелавцима који са кукастим крстовима дивљају по граду треба се поступити по чувеном филмском цитату: „Хапши банду, народна милицијо!“


12

ДРУШТВО

У ТОКУ 2011. У СВЕТУ ЈЕ УБИЈЕНО

102 НОВИНАРА

www.mojheroj.com

На овој адреси сабрана је ризница животних прича великих и „малих“ људи који плене својом хуманошћу,

љубављу и пожртвовањем. Ко су данас хероји сазнајте на овом сајту.

Данашње новинарство је најбоље приказано на овој слици. Тај принцип најбоље може да се сведе на три кратке реченице. Не види! Не говори! Не мисли! Применом „економских мера“ новинари су данас претворени у зомбије, машине система и слепe презентерe одређених центара моћи. Што више заглупљуј народ је максима по којој медији данас послују. Како иначе прокоментарисати страну једних „угледних“ дневних новина пре неколико месеци на којој један поред другога стоје лауреат НИН-ове награде и учесник неког ријалитија. Никако другачије.

Чини се да никада до сада новинарство није било у горем стању. Девалвација новинарске професије се наставља из дана у дан. Зашто би данас аааа

Фотографија месеца:

Новинаство

данас

Не види! Не говори! Не мисли!

Фото:

„Liverpool daily post“

рецимо новинар морао да зна свих седам падежа. Или да прочита бар две књиге у животу. Шта ће му то?! Важније је да зна када су било којој естрадној профукњачи испале гаће или сличне занимљивости. Исто тако битно је да се новинарка појави деколтирана и у краткој сукњи у студију док је напољу минус двадесет. Систематско уништавање свих вредности устоличено је крунисањем медијског шунда.

У таквом свету већина новинара (част изузецима) је изгубила све моралне и цивилизацијске норме. Све нам се то враћа као бумеранг и није за чуђење то што млађе генерације постају све више и више дебилне.

За то време у читавом свету храбри новинари бране част професије. Стравичан је податак да је прошле године у свету убијено 102 новинара. Њихова жртва треба да буде пример како се брани и чува професија. В. П.


13

Српска храброст ∣ ДРУШТВО

Умире ли савест човечанства? (2)

Занемарујући Божју и људску правду, убијајући сопствену савест и савест човечанства, поједини моћници, умишљајући да су они, а не Бог, господари живота и смрти, приписују српском народу особине варвара

АНТПНИЈЕ ЂУРИЋ

Кажите им да смо једини народ на свету коме је непријатељ подигао споменик - покажите им споменик који је чувени немачки војсковођа, фелдмаршал Макензен, у Кошутњаку подигао браниоцима српске престонице. Кажите им да је Београд одликован орденом француске Легије части и Карађорђевом звездом с мачевима. Легију части уручио је српској престоници лично француски маршал Франше Д’ Епере.

Кажите свету да оба ова ордена носи и мученички град Шабац који је у оба светска рата био први на удару аустроугарске и немачке оружане силе.

Једини смо народ на свету коме је један странац, племенити Швајцарац, доктор Арчибалд Рајс, криминолог светске репутације, завештао своје срце: оставио је аманет да се, после смрти, његово срце извади и похрани у малој српској капели на врху Кајмакчалана, где почивају кости српских ратника с којима је делио зло и добро. Изједначени у племенитости, изједначени у праведној борби, изједначени у незабораву.

Подсетите свет на заповест коју је поменути фелдмаршал Макензен изговорио својим до зуба наоружаним трупама пред напад на Краљевину Србију: „Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли

италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.“

Подсетите свет и на тадашњу заповест врховног команданта српске војске регента Александра Карађорђевића: „Јунаци! Окрвављене наше реке, Сава и Дунав, сведоци су ваше неограничене љубави према отаџбини, вашег самопрегора, ваших нових херојских подвига. Отаџбина је поносита и сигурна кад јој на бранику стојите ви, њени толико пута опробани ратници. Ви сте витешки дочекали непријатеља. Ви сте га зауставили на прагу отаџбине. Пребаците га преко крвавих река, које је пошао да пређе, и покажите му да је земља Србинова огањ који сажиже непријатеља, а нашим великим савезницима да је огањ који загрева топло и искрено друга и пријатеља.“

Продирући дубље у само срце Србије, Макензен је у долини Мораве упитао своје генерале знају ли ко су прави суверени земље Србије. „Како не бисмо знали“, рекли су у један глас генерали, „па то је краљ Петар Први.“ На то Макензен каже: „Варате се, господо, варате се. Погледајте ове шљивике поред обале и међу њима ове беле куће. У њима живе српски сељаци. Они су прави суверени Србије. Зато је овако фанатично воле и овако јуначки бране.“

Готово у исто време, високо


14

Сељаци владари ∣ ДРУШТВО

оцењујући етику српског војника и његову истрајност у борби за слободу, немачки цар Виљем Други рекао је: „Штета што тај мали српски народ није мој савезник!“

Такви су били наши очеви и дедови. И наше мајке.

Подсетите свет на врхунску етику племените Јевросиме, мајке Марка Краљевића, која свом сину овако саветује:

„Немој, сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога Истинога.

Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу.“

Узалуд ћете прелиставати светску историју: такав пример нећете наћи!

Подсетите свет на етику Златије Гредељевић, неписмене сељанке из Биоске, села под планином Таром, која испраћа четири сина у рат и овако им говори: „Моји синови, моји соколови, ви идете у рат да браните отаџбину. Слушајте своје стрешине, али не заборавите мајчин савет: туђе не дирајте, са мртвог ништа не узимајте, рањенима ма чије војске помозите да преболе ране, кући се не враћајте покуњена чела.“

Не заборавите учитељицу Драгу Јанковић, у чију се кућу насилно беху уселили окупаторски војници. Кад су је упитали зашто је у црнини, рекла је: „Жалим мајку Србију која ме хлебом хранила.“ А кад окупаторски официр, скидајући са зида везени грб са српском тробојком, и газећи га, рече да Србија више не постоји, она подиже грб, пољуби га и смело рече: „Варате се, господине, Србија постоји, она је жива и живеће!“

И она и њено четворо мале деце одведени су у логор.

Подсетите наше француске пријатеље на Милунку Савић, која је на својим поноситим грудима носила две француске Легије части и две Карађорђеве звезде с мачевима. Кад се, тешко рањена на Солунском фронту, обрела у француској болници у Бизерти, чувени адмирал Гепрат завапио је поред њене постеље: „Оздрави, сине, Француска те моли.“

Србија то није заборавила: и данас једна улица у Београду носи име адмирала Гепрата.

једна улица у Београду носи име адмирала Гепрата.

Није она крилатица „брат је мио ма које вере био“ настала у Савету Европе, никла је из душе српског народа. Пружите нашим пријатељима Французима и свету доказе о томе. У Тијеу, близу Париза, на Српском војничком гробљу, међу хиљаду крстова, истиче се један споменик са полумесецом. Ту су Срби сахранили Есад-пашу, турског војсковођу албанског порекла. Генерала Есад-пашу Топтанија и његову армију заробила је српска војска у Балканском рату. Његова војска је, разуме се разоружана, а Есад-паши и његовим официрима дозвољено је да носе сабље. Тако је од љутог српског непријатеља, Есад-паша постао његов велики поштовалац и пријатељ. У својству министра унутрашњих послова и војске у албанској влади, Есад-паша је, у јесен 1915. године, упутио ову наредбу својим сународницима: „Чујте Арнаути и Турци, кроз Албанију пролази српска војска. Војска, као војска, тражиће од вас да купи храну. Српски војници немају другог новца сем папирне банкноте од 10 динара. Али, знајте да је она равна турској меџедији. И ко покуша да побије њену вредност, уједаће се онде где се нико не уједа!“

Не само што „Арнаути и Турци“ - како их назива Есад-паша - нису послушали свог министра, него су на сваком кораку убијали и пљачкали изнемогле српске војнике. Есад-паша је трагично окончао свој живот: због поштовања које је указивао српском народу, убили су га у Паризу албански терористи...

На градском гробљу у Чачку постоји необичан споменик, можда јединствен у Европи: на високој пирамиди од плавог камена, на њене четири стране истакнута су четири верска симбола: православни крст, католички крст, исламски полумесец и јеврејска шестокрака звезда. Споменик је подигнут на захтев српског Удружења официра и ратника, а његовом откривању присуствовали су изасланици


15

Косово драгуљ Србије ∣ ДРУШТВО

Француске, Енглеске, Белгије, Италије, Немачке, Бугарске, Румуније и Турске. Сви су указали почаст својим сународницима палим у ратовима на тлу Србије.

И овај камени споменик, подигнут пре више од седам деценија, речито говори да су Срби поштовали све нације и све религије.

И сада, ево, занемарујући Божју и људску правду, убијајући сопствену савест и савест човечанства, поједини моћници, умишљајући да су они, а не Бог, господари живота и смрти, приписују српском народу особине варвара! Без трунке стида и одговорности, претећи силом, све нам отвореније поручују: „Пристаните да косовско-метохијски Албанци, који су протеривањем Срба постали већина, на вашој земљи остваре своју независну државу, а ми ћемо вам поклонити улазницу за Европску унију!“ Па, збиља, ко би на то, при чистом разуму, пристао? Који би народ на свету, показујући тапије на сваку кућу, на сваку светињу, на свако парче земље, пристао на такву отимачину? И који би Србин пристао да с пасошем иде у део своје отаџбине да види Пећку патријаршију, те Дечане и свету Грачаницу, да види Богородицу Љевишку, да види своју спаљену кућу, преорано гробље својих предака, да види Призрен, негдашњу престоницу српских царева, да гледа умукла звона на српским храмовима? И којој смо ми то Европској унији потребни овако осакаћени и сломљене кичме, без очињег вида, без своје земље и својих светиња?

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни? Ћутањем, кукавичлуком и

удворичким понашањем нећемо изазвати самилост моћника, који туђом земљом награђују терористе, а ако одлучно и неопозиво кажемо НЕ насиљу и отимачини, изазваћемо поштовање света! Хоће ли се свет, помињући Србе, упитати: какав је то народ који ћути док му отимају комаде отаџбине?!

Осим честитих и срчаних монаха и још непокланих Срба са Косова и Метохије, нико им није одговорио да Косово није парче обичне земље. Косово није долина, није ни равница, ни брежуљак на Газиместану

Косово није парче обичне земље. Косово није долина, није ни равница, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице; нису ни виногради које су наши преци засадили, а руке потомака неговале; није ни костурница, ни непрегледна, нису само древне светиње, ни рудно богатство... Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и Свето Причешће и Свети завет: спремност умирања у борби за слободу и мржња на ропство.

Косово је непресушни духовни кладенац који преци оставише својим потомцима да их надахњују снагом и Истином, како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове и како би између ропског понижења и смрти радије изабрали смрт као вечни живот, као вечно памћење.

Ето, то је за Србе Косово, а не парче обичне земље.

Не слави Србија пораз у Косовском боју пре шест векова, она слави НЕПОКЛЕК пред освајачком силом.

Знају Срби да сила Бога не моли. Могу нам силом отимати драгуље отачаства, могу нас осакатити, могу нас протеривати са наших огњишта, могу нас разарати бомбама, могу нас лишити и хлеба насушног, али нам никад не могу убити памћење! Знају Срби да је све пролазно и да је вечан само Бог.

Шта ће Срби урадити ако нам отму најкрстоноснији драгуљ отачаства? Хоћемо ли државне заставе спустити на пола копља? Хоћемо ли на своје куће подићи црне барјаке, хоћемо ли око руке и на реверу носити црни флор? Хоће ли Срби на овај начин изразити најдубљу жалост због трагичне смрти савести човечанства?

Знају Срби да Бог силу не воли. И да ће Његова бити последња.

Крај


16

Сађење биља ∣ ЗДРАВЉЕ

Гајење биља на природан начин (7)

Намочено у биљном затапајућем средству, семе упија хранљиве и лековите састојке другог биља, а које поспешује раније

клијање и брзи раст биљке

МПНАХИОА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

Како се у био-башти сеје и сади На лејама које су у јесен растресене вилама и покривене биљним покривачем, у пролеће од тог покривача остају само груби остаци. У марту или априлу треба их грабуљама покупити и склонити са леје, да се земља брже загреје. Тако је леја спремна за сетву. Пошто је земља прве и друге године још тврда, треба је поново растрести вилама, справом за растресање, а њеном горњем, распаднутом слоју додати компост. Може се употребити и незрео компост јер греје земљу. Припремљену леју треба одмах засејати и посути танким слојем насечених отпадака, претходно уклоњених са леје (или насеченом сламом, тресетом, пиљевином, било чиме што вам је у пролеће при руци). На тај начин површина земље биће заштићена од удара пролећне кише који је сабијају, као и од сунца и ветра који је исушују. Тиме се организми у земљи истовремено снабдевају храном - да би могли да наставе са процесом разлагања - и штите од разних промена пролећног времена. Један од начина садње је да леје правимо ширине око 120 цм. Да би семе равномерно проклијало, а и због мешања култура у редовима, у свакој леји треба направити 5 до 6 редова. Најбоље је на почетку сваког реда ставити таблицу са именом предвиђене биљке. У исту леју сејаћете и садити разне врсте поврћа, али тако да међусобно повољно делују на раст и да се штите. Одаберите их тако да им и периоди развоја буду различити.

Семе треба приликом сејања благо притиснути, а затим цео ред посути сувом, лаком земљом, у слоју два пута дебљем од слоја семена. Тако посејано семе брзо проклија, јер доле има довољно влаге за клијање

семе брзо проклија, јер доле има довољно влаге за клијање, а горе веома лаку и суву земљу за изданке. Семе је равномерно дубоко и густо засејано. клија истовремено и птице га мање поједу него ако се само поспе и многа зрна остану на површини. На тај начин се утроши и мање семена.

Затапање семена пре сетве Ако желимо да подстакнемо брже клијање семена, тиме ћемо повећати отпорност биљака према болестима и штеточинама, уместо хемијским средствима, семе можемо ојачати биљним одваром или биљним чајем. Намочено у биљном затапајућем средству, семе упија хранљиве и лековите састојке другог биља, а које поспешује раније клијање и брзи раст биљке. Осим тога због бржег раста мања је могућност да штеточине униште сасвим младу биљку.

Припрема затопа За припрему мешовитог затопа за семе, а које одговара семенкама већине биљака, најчешће се користе Хајдучка трава, маслачак, камилица, одољен и коприва, те кора са младих грана храста. Од хајдучке траве и маслачка користе се само цветови и листови, од камилице и одољена само цветови, а од коприве само цветајући врхови. За припрему затопа за семе користи се само уситњено суво биље, а за мешовито, биље најпре треба помешати у једнакој размери. Намочене семенке треба повремено промешати дрвеним штапићем како се не би међусобно залепиле. Семенке које су након


17

Природна заштита ∣ ЗДРАВЉЕ

кратког времена испливале на површину купке, мртве су или оштећене, те их је најбоље одмах уклонити. Након што семе одстоји у биљном одвару, семенке треба опрезно извадити и оставити да се добро осуше на упијајућем папиру. Већ након 2-4 сата, семенке извађене из биљног одвара могу да се сеју. Зависно од биљне врсте могу се затапати и пар дана, јер ће тада брже проклијати. Семенке које су у међвремену већ почеле да клијају, пажљиво треба посадити како се не би уништила њихова тек изникла клица.

Рецепти биљних затопа Већини биљака одговара мешавина од хајдучке траве, одољена, коприве, маслачка, камилице и коре храста. Поред тога, од сваке биљке може се припремити и засебна рецептура. Тако нпр. мешавина од хајдучке траве и коре храста спечава раст и развој бактерија и гљивица, мешавина од маслачка и коприве јача и храни тек изникле биљчице.

Рецепт за мешавину: 1 кашичица учињене суве биљне мешавине прелити са 1 л топле воде, а најбоље кишницом или прокуваном водом. Након што покривено одстоји 24 часа, течност процедити у плитку посуду у коју умачете семе.

Затоп од одољена-валеријане Поспешује брже клијање семена у пролеће и бржи раст биљке, повећава отпорност биљке према болестима, а код одрасле биљке посешује стварање цетова. У мању пластичну флашу улити 5 дцл прокуване воде или кишнице, додати 5 капи сока исцеђеног из цветова одољена, флашу добро затворити те мућкати око 15 мин. Намочите семе.

Затоп од камилице

Поспешује клијање, спречава развој бактерија и гљивица, а такође повећава отпорност и брзи раст.

1 пуну кашику сувих цветова камилице прелити са 1 лит. Кипуће воде, покривено оставити 2-3 сата и процедити. Намочите семе.

1 пуну кашику сувих цветова камилице прелити са 1 лит. кипуће воде, покривено оставити 2-3 сата и процедити. Намочите семе.

Затоп од прелице-раставића

Повећава отпорност биљке према болестима, гљивичним обољењима и трулежи, учвршћује биљно ткиво, те отежава урашћивање гљивица.

2 кашике уситњене суве преслице прелити са 1 л хладне воде, загревати лагано кувати 1 сат. Течност процедити, затим разредити са једнаком количином воде. Намочите семе.

Затоп од млека Поспешује брже клијање семена, те брзи раст и отпорност биљке.

Намочите семе у малу количину млека. Да би комбинације поврћа биле повољне, треба се придржавати плана сетве, који сте раније направили, узевши у обзир мешовите културе и све друге описане погодности.

На којој дубини треба садити расад?

Салате свих врста, краставце, келерабе и целер сади се плитко, односно тек толико да корен саднице буде покривен. Парадајз, паприка, празилук и све врсте купуса саде се дубоко, тако да земља допре до првих листова. Сади се предвече, да би се биљке лакше опоравиле. У сунчаним часовима, нарочито летњих топлих дана, биљке после пресађивања обично веома увену, а неке се чак и осуше, ако су биле сувише слабе или недовољно заливене. Од припеке, али и наглих захладњења. саднице се могу заштити окренутим саксијама (могу се покрити преко ноћи у случају наилазећег мраза и крупним листовима корова нпр. репом).

Прављење високих леја

Важно је да буде на сунцу, по


18

Високе леје ∣ ЗДРАВЉЕ

сунцу, по могућности у правцу север-југ по дужини. Положај леје у правцу исток-запад мање се препоручује због велике врућине на јужној страни, а сенке на северној. Ширина високе леје треба да износи до 150 цм, а може и 120 цм. Дужина се може одредити по жељи. Претходно треба припремити потребан материјал. Крупне баштенске отпатке, као што су гране и гранчице дрвећа, грмља, дебеле стабљике сунцокрета и слично треба нацепати или исећи на мање комаде.

Потребно је припремити и довољно мешовитог лишћа и по могућности набавити нешто тресета. Ако хоћете да правите високу леју на месту на којем је до сада расла трава, морате да одстраните горњи слој са травом и бусење сложите на гомилу у близини. А ако за високу леју одаберете једну од постојећих леја, одстранићете 25 цм хумусне земље, направити гомилу и покрити пластиком (или нечим да не кисне).

За довоз материјала треба око леје кад је мокро положити неколико старих дасака или крупно грање и преко суву траву и тако заштитити њену околину да не буде сва изгажена. Као доњи слој треба у средину ископаног простора ставити најгрубље баштенске отпатке, одрвенеле делове биљака. Тај дренажни слој треба да буде густ, а висок око 50 цм. Преко њега долазе исечени комади травњака, с тим што се бусени траве полажу окренути травом надоле. Ако их нема, може се узети 15 цм дебео слој мешовитих баштенских отпадака, које треба затим посути земљом.

Површину изравнати лопатом и при томе формирати леју у виду хумке. Затим долази слој мешовитог лишћа које мора да буде влажно. Преко њега треба посути 5 цм земље и лопатом добро потапкати са свих страна. Следећих 5 цм чини груб компост са што више кишних глиста, а онда тањи слој тресета.

Наставак у следећем броју


19

Интервју: мати Макарија, игуманија манастира Соколица

Разговор са поводом ∣ ДУХОВНОСТ

А о значају духовног стања у коме се налази иконописац мати Макарија каже:

Сликање споља, дакле, иконописање, зависи од оног молитвеног сликања изнутра. Иконописање је, очигледно, молитва. Да би икона била пуна светлости и топлине, дакле светости, душа иконописца мора да обитава у миру, у тишини и созерцању Небеских вредности. Јер иконописац може да слика небески свет само онда када је постом, молитвом и бдењем над душом својом ушао у тај свет или бар доживео његов предукус.

Питали смо мати Макарију

како тумачи мишљење појединих „озбиљних“ сликара који кажу да је иконопис, копирање и налик стрипу. А одговор је био овакав:

Сујетни сликари овог трулежног света одричу иконописцима оригиналност. Међутим, оригиналан или изворан је само онај који допире до извора, до Бога. У овом случају добар иконописац јесте оригиналан, јер воли и слика „оригинал“ Бога у телу Исуса Христа. Он постиже највећи степен слободе кроз „монашко“ одрицање својевољности, налази своју непоновивост у личном избору тема и израза из Светог Предања. “Озбиљни“ сликари овог света тврде да је икона само стрип. Они то чине у својој површности и незнању, а тиме доказују да су најнеозбиљнији мислиоци за које важи „Учитељу научи се сам“! Јер икона је целивана уметност. Нико до сада на овом свету није утиснуо печат својих усана ни на један стрип, али је зато породична икона племићки грб породице.

Игуманија манастира Соколица, мати Макарија (др Милица Обрадовић), која са својим сестринством одржава, чува и обогаћује живот и рад у светињи преко 20 година, говори за „Глас са Цера“ о икони као српској историјској и духовној слици и ми тај разговор делимо са читаоцима.

-Православна икона је поглед у Вечност. Она је прозор кроз који гледамо и улазимо у небески свет. Она је отелотворење Божанске лепоте, оне лепоте која је царска одора Божанског света. Зато је икона наша чулна представа истог, дакле небеског света и она мора да улива наду у човеку и да буди његову љубав према истинским вредностима - овим речима нас је мати Макарија Соколичка увела у тему икона. - Сликар је уопште усвајач простора. Он потчињава простор лепоти теологије. Молење је значајан дар свим људима. Божјим. -

А о значају духовног стања у

коме се налази иконописац мати Макарија каже:

Сликање споља, дакле,

Иконопис је целивна уметност

Америка и велике светске силе неће решити питање Косова. Бог ће то учинити, а шта он каже сагнућемо главе своје и рећи: “Нека буде по вољи Твојој“, али ћемо и даље остати верна властела кнеза Лазара

РАЗГПВПР ВПДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ


20

Ангелска лепота ∣ ДУХОВНОСТ

Има се утисак да у овој новој ери, иконопис поново оживљава и да има све више својих поклоника. Али и да има доста непожељних одступања од православне иконе на шта је мати Макарија реаговала још пре две деценије и послала писмо Синоду те смо је због тога питали шта се данас дешава?

У ово немирно време наш усковитлани и страшни свет је поново открио и пригрлио икону. Граде се многи храмови и украшавају фрескама. У њих се уносе иконе свакојаке. На целиваоницама наших храмова најмање се могу наћи православне иконе. Целокупно црквено сликарство данас, често, иде до кича, чак до демонизма. Због свега овога сам још давне 1992. године као знак своје монашке и православне иконописне савести, упутила писмо са конкретним предлозима свим отачаственим архијерејима СПЦ. Оно је разматрано на заседању Светог Архијерејског Сабора, усвојено и уврштено у Саборска акта. Нешто касније, 1995. године сам упутила допунске предлоге Светом Архијерејском Синоду. Од тада су неке ствари кренуле на боље, али многе су остале на мртвој тачки. Рецимо, пре тридесетак година је живописан храм манастира Ваведења у Београду. Уметник није употребио праве природне боје, као ни одговарајући растварач и већ после петнаест година бактерије су, хранећи се акрилним бојама, почеле да уништавају живопис, од којег данас постоји само ругло на зидовима храма који вапије да буде поново живописан. На жалост пракса са акрилним бојама се и даље наставља, јер већина фреско-сликара управо њима раде.

A о икони као духовној и

историјској вредности Косова и Метохије мати Макарија нам је рекла следеће:

Свештеник у храму проповеда науку Божју преко писане речи Евангелија, а иконописац то чини преко боја: Боје су читано духовно писмо за све народе хришћанске екумене. Зато су наше косовске средњевековне фреске телали наше духовне снаге, нашег доживљаја светости и истине и њих као такве, распознаје сав духовни свет и мимо наших граница, као и мимо граница старог континента. Донедавно су

Биографија мати Макарије

Монахиња Макарија (др Милица Обрадовић) рођена је 1940. у Сталаћу од оца Луке, жандармеријског официра и мајке Видосаве рођене Милинковић, учитељице. Основну школу и нижу Гимназију завршила је у Ковину. Године 1963. Дипломирала је на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду. Године 1971. промовисана је за доктора хемијских наука у Љубљани а 1981. године дипломирала је на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.

Период од осам година (1974-1982) проводи у Благовештенском манастиру Ормилији, метоху светогорског манастира Симоно-Петра на Халкидику у Грчкој у којем поред осталог изучава византијску уметност теологије у бојама - православну иконографију. Године 1982. враћа се у Србију и прво борави у атељеу академског сликара Драгољуба Јашовића, пореклом из Пећи, где се упознаје са казеинском техником, затим прати рад истог сликара на терену. Игуманија у манастиру Соколица код Звечана постаје од 1991. године где је и данас. Бави се још и копирањем фресака, илустровањем књига, као и превођењем светоотачке литературе. С. Ђ.

наше косовске средњевековне фреске телали наше духовне снаге, нашег доживљаја светости и истине и њих као такве, распознаје сав духовни свет и мимо наших граница, као и мимо граница старог континента. Донедавно су Американци долазећи у српску покрајину Космет имали водиче под насловом „The valley of frescoes“. Та долина фресака управо јесте долина српске душе коју њена историја и умеће сликара, изражене преко боја на зидовима наших манастира, представља величанствену симбиозу Божанства и човечности. А овај језик боја познају сви народи света. Моја изложба копија фресака „Грачаница заробљена лепота ангелска“ управо јесте покушај да светском човеку прикажем лепоту ту ангелску и да тако подстакнем да размишља да народ који поседује такву лепоту никако не може бити геноцидан народ. Ова изложба је обишла пола Европе и добар део Америке и она је свакако део мисионарске делатности нашег манастира, каже мати Макарија.


21

Бог ће решити питање Косова ∣ ДУХОВНОСТ

ангелску и да тако подстакнем да размишља да народ који поседује такву лепоту никако не може бити геноцидан народ. Ова изложба је обишла пола Европе и добар део Америке и она је свакако део мисионарске делатности нашег манастира, каже мати Макарија.

Каква је данас атмосфера

живота у манастиру Соколица, питали смо мати Макарију.

Монах или монахиња јесу чуло свога народа. У манастиру смо, живимо свој молитвени живот који је не само за душе наше, него и за душе наше сабраће, али зар можемо презрети душе и несрпског живља око наших манастира, људе који живе у већем сиромаштву од нашег српског сиромаштва?

Наш манастир је у потпуном окружењу албанског живља, па ипак, по оној да ти је важнији први комшија до рођеног брата који живи стотину километара удаљен од тебе, покушавамо да успоставимо и Богу хвала, успели смо да успоставимо људске и толерантне односе са околним албанским живљем.

Кроз наш манастир су прошли готово сви командири КФОР-а. Сви су били примљени, домаћински почаствовани чашицом пића и чашицом искреног разговора.

Ми сестре манастира као и сав српски народ на Косову и Метохији били би срећни да живимо у нашој матичној држави. Подржавамо напоре косметских Срба да остваре иста права која у покрајини имају Албанци, подржавамо их када тврде да, ако је једном Приштина могла да каже да више неће са Београдом, тада и Север може да каже да неће са Приштином. Чињенице показују да права људи на Космету нису изједначена.

Америка и велике светске силе неће решити питање Косова. Бог ће то учинити, а шта он каже сагнућемо главе своје и рећи: “Нека буде по вољи Твојој“, али ћемо и даље остати верна властела кнеза Лазара у очекивању дана Божје правде.

Мати Макарија је у манастиру Соколица код Звечана основала иконописну радионицу оквиру редовног послушања те нас је зато интересовало како и колико се ради, како се снабдевају бојама и материјалом за иконописање те какво је интересовање за соколичку икону?

У Соколици постоји иконописна

радионица у којој раде три монахиње у оквиру свог редовног послушања. Иконописни материјал, праве природне пигменте и најквалитетније четкице набављамо из иностранства. Моје чланство у УЛУПУДС-у ми омогућава несметану набавку и увоз истог материјала.

Велико је интересовање за наше иконе, просто не стижемо да насликамо све што се од нас тражи. Људи данас умеју да распознају духовне иконе које сликају за то посвећене особе.

За успешну и добру монахињу школе нису неопходне ни значајне. Сва знања која сам стекла у светским школама су веома корисна у мом досадашњем животу и раду. Хемија ми помаже да, као сликар, од само десет основних боја направим такве нијансе, које други сликари тешко могу да постигну. Знање језика помаже у комуникацији са људима. Припадници других језичких подручја ће наћи саговорника у Соколици. Моје сестре и ја смо мисионари праве српске Истине на Косову и нашој речи, као речи Богу посвећених људи се верује.


22

Благодат Божија ∣ ДУХОВНОСТ

Страдање је нормално стање нашег живота на земљи. Тако нормално и потребно као што је нормално да једемо хлеб и пијемо воду. Благо оном ко то схвати и прихвати.

Страдањем се наша благодат држи на крсту. Због нашег палог стања потребно је да буде тако. Природна својства палог стања људске душе су непокорност, самољубље, гордост... Ако би без разапетости на крсту уздржања и очишћења добили благодат - ми бисмо је у том палом стању користили на зло. Ко је непокоран, био би још непокорнији; ко је горд био би још гордији, јер би добио силу, а окренуо би је на зло (баш као што је сатана урадио), јер воља палог човека има семе зла у себи, семе непослушности, самовоље; јер ум палог човека има семе гордости, самомњења, узношења, обмане; као што и срце палог човека има у себи семе самољубља, и непријатељства.

Али, са крстом све се смирава! И вољa се повинује, и душа доспева у стање уздржања, и срце се очишћује и ум се погружава у дубље, јер човек постаје свестан своје ограничености, постаје свестан да та сила која живи у њему није он, него је то сила Духа Светог у њему.

Кад би добили огромну благодат, а кад је не би држали у смирењу страдањима, ми би се узнели у радости, па би доспели у прелест, или би постали ледени од горде охолости, или би у несмиреној ревности били тако самоуверени да нас ништа не би могло отрезнити. Све у свему, били би у обмани, у једном од разних стања обмане, јер би без крста доживљавали као да је та сила део нас.

Човеку се увек даје крст до крајњих граница његове моћи, докле он може да носи страдање, јер тиме он стиже до спознаје самог себе, ту додирне самог себе; онда зна шта је он сам, а шта је сила Божија у њему.

може да носи страдање, јер тиме он стиже до спознаје самог себе, ту додирне самог себе; онда зна шта је он сам, а шта је сила Божија у њему.

Крстом Бог штити човека!

Страдањима Бог штити човека од обмане. И сваком је човеку заиста најтеже, јер сваки добија страдање по мери своје благодати до своје границе. Ми мислимо да је другоме лакше, јер не знамо колико он има снаге да трпи,а њему је то највише.

И заиста је најтеже и оно што је лако, и оно што је тешко по нашем спољашњем гледању, јер се страдања добијају по мери силе коју човек носи у себи, и по мери спремности да претрпи Христа ради. Кад Господ види да је човек спреман да пређе и преко те своје границе из љубави према Богу, онда нам додаје још већи крст, али и већу благодат.

Духовни живот је једна витешка борба пуна лепоте и достојанства.

Што се срце и душа и ум више проширују да приме силу Божију, то је човек спремнији на жртву, па чак почне и да се радује страдању. А што више страда, више му Господ силе домеће, а њему се чини као да се он ништа не мења, јер је стално до крајње своје границе под оптерећењем. Као вага. Кад ставиш одговарајући тас, изједначавају се казаљке са тежином онога што мериш. И све долази у равнотежу. Тако и кад се добије благодат, ставља се на другу страну тас страдања да би човек био у равнотежи и истини. Благодат је као бујица Неба у нама. Кад је сам човек држи у смирењу и чистоти онда он нема страдања унутра, у себи, јер га та благодат целог обухвата. Али онда има проблема

Страдањем се благодат држи у смирењу

Крстом Бог штити човека! Страдањима Бог штити човека од обмане. И сваком је човеку заиста најтеже, јер сваки добија

страдање по мери своје благодати до своје границе

МПНАХИОА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)


23

Љубав ∣ ДУХОВНОСТ

од споља, јер та благодат иритира друге. Ако су људи око њега смирени, они

реагују на ту благодат поштовањем, љубављу и смирењем и спремни су да послушају таквог човека у сваком трену.

Али, ако су они у несмирењу, гордости, у ма каквом негативном стању, њих та благодат иритира. Благодат у том човеку код њих изазива разне негативне реакције: или доживљавају клеветно тог човека, па сваку његову врлину виде као грех (нечије достојанство духовно доживљавају као гордост; нечију строгост и ревност за Божије - исто као гордост; на чисте духовне односе, који су са дубоким смирењем, као на нешто прљаво; на нечије уздржање и поштовање воље Божије и послушност Духу Светом, и пажњу над сваким покретом свога бића - доживљавају као самовољу).

Ако човек још увек у себи има своје грехе, мане, неочишћене, он носи свој крст и други носе њега. А ако је човек очишћен у себи и смирен, преиспуњен благодаћу Божијом, он носи друге. И посредује од земље ка небу и узноси молбе других ка Богу, и заступа њихове мане и слабости пред Богом.

Он стоји као огњени стуб. Његов крст је онда ношење туђих

слабости и мана. И он тиме добија венце са Неба, а од самих страдања он добија озбиљност, уздржање, опрезност, трезвење, мудрост. И разуме друге и прашта им. Самоcмиравање прикива ту велику силу Божију у њему да буде у чистоти (да не буде усмерена ка погрeшном циљу), у трезвењу (да не приписује себи оно што је Божије)...

Присилна страдања, против наше воље, нису потреба ономе који је сам себе осудио на страдање, ко сам, добровољно, држи дубоко покајно стање у себи, осуђује себе да је гори од демона. Наравно, то је дар од Бога, такво стање. Не може човек сам себи то дати, али може својим настројењем да покрене Бога да му да такво благодатно стање да живи дубоким духом покајања и дубљег смирења, односно, потпуно свестан своје греховности, своје немоћи, потпуно скрушен пред Богом. Смирења које није разумско, није покрет наше воље, иако наша воља добровољно учествује у њему, већ је стање духа који је потпуно себе осудио да је достојан Ада, а у исто време осећа милост и љубав Божију која га држи и чува за вечност.

разумско, није покрет наше воље, иако наша воља добровољно учествује у њему, већ је стање духа који је потпуно себе осудио да је достојан Ада, а у исто време осећа милост и љубав Божију која га држи и чува за вечност.

Што човек дубља страдања прима - своја или туђа, то већу Љубав Божију осећа. Излив Љубави Божије.

Светитељи Божији су тако чували своју благодат. ”Држи ум свој у Аду, и не очајавај.” Држи себе у скрушењу смирено свестан да си Ада достојан, а у исто време срцем и душом примај таласе Љубави Божије, које Он на покајне грешнике излива.

Они који су дубоко уронули у тај дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као васпитање и као лекцију у школи спасења.


24

СПЦ у Румунији ∣ ДУХОВНОСТ

Све до друге половине XVIII века ердељска епархија (на територији данашње Румуније) је била у саставу Српске православне цркве, тачније Карловачке митрополије. Већину верника ове епархије чине Румуни на које римокатоличка црква врши велики притисак да приме унију. У заштиту православног становништва стаје Карловачка митрополија која поставља ердељске епископе.

Таква ситуација је на снази све до 1844. године када на владичански престо ердељске епархије долази Андреј Шагуна. Потицао је из цинцарске породице. Гимназију завршава у Пешти, где студира и право. У исто време студира и у богословском училишту у Вршцу које завршава 1832. године. Приметивши његову енергичност и интелигенцију митрополит Стефан Стратимировић га aaaa

поставља за професора богословије и секретара Митрополије у Сремским Карловцима. Убрзо затим постављен је и за архимандрита манастира Хопово, а преузима старешинство и у Ковиљу. Године 1844. постаје викарни епископ ердељске епархије а убрзо и епископ.

По доласку на епископски трон почиње његова делатност за верску и националну еманципацију румунског народа. Да би то остварио Андреј Шагуна је неуморно радио на оснивању самосталне румунске митрополије.

Да би успео у тој замисли није презао ни од уједињења са унијатским епископом са којим на народном сабору у Блажу тражи верско осамостаљивање Румуна. Закључак сабора је био да Шагуна буде представник Румуна пред бечким двором.

У новој мисији је успео. Царски декрет од 24. децембра 1864. године је потврдио самосталност ердељске митрополије. У склопу православне митрополије у Ердељу ушле су и две подређене епархије, Арадска и Карансебешка. Осим што је остварио верску самосталност за Румуне Шагуна је и учврстио своју власт поставши први ердељски митрополит. У граду Сибињ столовао је до смрти.

Одвојивши Ердељ са арадском и карансебешком епархијом, Андреј Шагуна је нанео велике губитке за црквену и националну политику Карловачке митрополије, који се и дан-данас осећају на територији Српске православне цркве у Румунији. Са друге стране Румуни га сматрају за великог духовног и националног вођу. Одлуком Румунске православне цркве Андреј Шагуна је канонизован за светитеља 2011. године.

Одвајање ердељских Румуна од СПЦ

Одвојивши Ердељ Андреј Шагуна је нанео велике губитке за црквену политику Карловачке митрополије, који се и дан-

данас осећају на територији СПЦ у Румунији

БУДИМИР КПКПТПВИЋ

Андреј Шагуна


25

ИСТОРИЈА

Једна од највећих српских добротворки Диана Будисављевић до скора није била позната нашој јавности. Традиционална српска незаинтересованост за своје добротворе и пријатеље овога пута у комбинацији са идеолошким забранама отерала је у историјски мрак ову веома значајну личност.

Диана Будисављевић је рођена у Инсбрику 1891. године где се и школовала. Удала се за Јулија Будисављевића шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Период између два светска рата проводи у Загребу где се са мужем креће у високим круговима.

Током Другог светског рата схвативши геноцидност усташког режима свим средствима заједно са својим мужем Јулијем покушава да спаси оно што се спасти може. У својим дневниц

Ноћ музеја

Девета ноћ музеја одржава се 19. маја. Преко 150 институција и музеја у 65 градова Србије отвориће своја врата свим заинтересованим посетиоцима.

Највећи број изложби ће бити приређен у Београду где посетиоце очекују живи модели историјских

личности на Филозофском факултету, приказ тридесетих година XX века у

Народној библиотеци, обилазак Краљевских вртова на Дедињу, као и

још много занимљивих изложби. Посетиоци ће моћи да уживају у

програмима и у Новом Саду, Шапцу, Лозници...

више о програму видите на:

www.nocmuzeja.rs

дневницима описала је огромне муке и проблеме са којима се сусретала. Посебно мучан је био сусрет са загребачким надбискупом Степинцем.

И поред свих мука она је успевала у својој мисији. У договору са заточеним мајкама у логорима Горња Ријека, Сисак, Стара Градишка и Јасеновац узимала је децу која су била на прагу смрти, лечила их и предавала на старање хрватским породицама. О свим малишанима које је спасила водила је тачну администрацију да би се после рата могли вратити својим породицама. У овој великој хуманитарној мисији спашено је 12 000 деце. По завршетку рата ОЗНА јој одузима картотеку спасене деце не дозволивши да ради на спајању деце са породицама. Увидевши да њен боравак у Југославији више нема сврхе враћа се у родни Инсбрик где и умире 1978.

Својом пожртвованошћу, храброшћу и љубављу Диана је постала највећи српски добротвор. О величини њене личности најбоље говори цитат из њеног дневника: „Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и мојим ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних.“ И. ГРБИЋ


26

Јадранска Лешница ∣ ИСТОРИЈА

трошку. Од тадашње власти не само да није добио дозволу, већ је доживео и низ тешких непријатности.

Тешко прихвативши постојећу стварност старац у поодмаклим годинама посетио је место страдања и поклонио се изгинулим друговима. Замолио је председника месне заједнице и малобројне саговорнике да обележе ово место када дођу бољу времена. Као председник Црквеног одбора обећао сам тада да ћу се потрудити да поближе расветлим овај догађај као и да га достојно обележим. Већ осам година наилазим на затворена врата, непријатности и исмејавања. Једино сам био подржан од дугогодишњег појца Велизара Миловановића, старца од 95 година који ми је испричао још интересантних детаља.

При прослави Церске битке 2003. године у наш храма навраћа професор Предраг Марковић рођени Ваљевац који живи у Ковину. Замолио је свештеника да дође у наш храма и да дâ парастос своме деди који је овде погинуо. Био сам изненађен да не постоји никакав запис о овом догађају.

Цео овај случај тешко и болно ми пада као унуку Солунског борца. Мој деда Милорад је код куће оставио жену и троје мале деце да би бранио своју земљу. Када се вратио 1918. године, нико га није дочекао. Жена и деца су помрла од болести и немаштине.

У предвечерје стогодишњице ове славне битке ми потомци ових славних витезова не желимо да им дамо достојан спомен и обележје.

Јадранска Лешница је мирно и питомо место на падинама Цера и Иверка са 2500 житеља. Већина становника се бави пољопривредом, а мањи део је у иностранству. Поседује основну школу и православни храм Светог пророка Илије, саграђен 1870. године.

Место је судеоник бурне прошлости овога краја. Посебно треба издвојити Церску битку, славну војничку и људску победу, која се данас изучава у свим војним антологијама.

Током Церске битке коњичка батерија уморних и исцрпљених бораца журећи на положаје Видојевице кроз наше место бива заустављена митраљеским рафалима који су долазили са торња храма. У крвавој заседи претрпели су тешке губитке. Својом храброшћу и жртвовањем пролили су своју крв, али никако нису хтели ниједан метак да испале на непријатеље и на нашу светињу. По причи малобројних зналаца овога догођаја изгинуло је између 40 и 70 бораца. Сахрањени су на оближњој пољани са великим дрвеним крстовима све до 1932. године када су пренети у гробницу на Текеришу. Црква и школа са ђацима је сваке година одржавала парастос у њихову част на месту гробнице.

У посети болесном комшији 2003. године чуо сам највише детаља о овом до тада мени непознатом догађају. Најпотреснија сцена је била када ми је испричао да је осамдесетих година прошлог века добио два писма адресирана на име председника месне заједнице. Један од малобројних преживелих бораца овога догађаја, који је живео у Француској замолио је за дозволу да се сагради спомен обележје својим саборцима о његовом комплетном трошку. Од тадашње власти не само да није добио дозволу, већ је доживео и низ тешких непријатности.

Небески коњаници

Пролили су своју крв, али никако нису хтели ниједан метак да испале на непријатеље и на нашу светињу. По причи малобројних зналаца

овога догађаја изгинуло је између 40 и 70 бораца

РАДИША ТПДПРПВИЋ


27

Трећи српски устанак ∣ ИСТОРИЈА

ПРИРЕДИП: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

Прослава устанка на Равној Гори

Зато немојте више да говорите бивши комунисти владају овом земљом. Нема бивших, јер ко је јео са те идеолошке трпезе, тај је

заувек отрован комунизмом

У организацији Равногорског покрета, на Марковдан 2012. лета Господњег, на Равној Гори, одржан је традиционална прослава Трећег српског устанка у част и спомен на дан када је пуковник Драгољуб Дража Михаиловић стигао на Равну Гору у циљу отпора окупатору и одбране од окупације поробљене отаџбине.

Окупљање на овој слободној српској планини отпочело је од раних јутарњих часова, где су се окупили Равногорци из свих општина. По иницијативи упокојеног Драгана Јовановића Чуваља приступило се добровољном давању крви под слоганом „Дајемо крв за Косово“, а након тога, нешто после 10:00 час, одслужен је парастос ђенералу Дражи Михаиловићу и свим равногорцима који је служио духовник покрета прота Милован Теовановић са свештенством СПЦ. Уследила је предаја рапорта команданта Горске гарде Предрага Богићевића председнику Равногорског покрета Срђану Срећковићу, као и долазак коњице са барјацима и предавање барјактарима покрета. Нешто пред поднева присутном народу се обратило свештенство СПЦ, председник РП Срђан Срећковић, бројни свечани гости из свих српских земаља, као и представници покрета из расејања, да би се затим прешло на богат културно-уметнички програм. На крају су сви присутни

свештенство СПЦ, председник РП Срђан Срећковић, бројни свечани гости из свих српских земаља, као и представници покрета из расејања, да би се затим прешло на богат културно-уметнички програм. На крају су сви присутни поштовааоци Равне Горе били позвани на свечани ручак.

Редакција „Гласа са Цера“ била је присутна на прослави устанка и за читаоце часописа доноси говор протојереја Милована Теовановића, духовника Равногорског покрета и нашег сарадника чувеног писца и великог родољуба Антонија Ђурића.

Корачамо освећеном

земљом

ПРПТА МИЛПВАН ТЕПВАНПВИЋ

Говор духовника Равногорског покрета

Помоз Бог, браћо Срби, дозволите

ми да вас на почетку поздравим најрадоснијим хришћанским поздравом, који се ми православни поздрављамо од Васкрса до Вазнесења Господњег, а то је: Христос воскресе! У овом поздраву изнесена је сва хришћанска теологија, и он нам служи и опомиње какви треба да будемо. Такође и ово свето место на коме се данас налазимо треба да нам каже какви треба да будемо, а све гледајући у светли пример наших предака и праотаца, свих оних који су животе своје положили за Крст часни и слободу златну.

Данас смо се помолили испред овог споменика за покој њихове душе, да да Господ њихову душу настани у


28

Света земља ∣ ИСТОРИЈА

Царство небеско, али морамо свакако да се окренемо и у будућност, ову нашу омладину да васпитавамо у православном-хришћанском духу, да их учимо хришћанским вредностима, и хришћанској традицији, а све угледајући се на светли пример наших предака, међу њима, дакле, и ђенерала Драже Михаиловића, и свих војвода, свих јунака и све омладине, која је своју крв пролила по србској земљи. И зато Србине памти и усправљај се пред људима а пред Богом се сагињи. Зато Србине научи своје дете да и оно научи своје дете и тако да увек зна да корача освећеном земљом, освећена најсветијом жртвом, а то је да нема веће жртве него живот свој положити за Крст часни о слободу златну. На таквим вредностима, на таквој традицији треба да гајимо такво Српство, наш национализам, а друге да поштујемо, а своје изнад свега да волимо. Тако ћемо бити бољи, а опет кажем гледајући на светли пример наших прадедова, који су ратовали, који су се борили да би данас могли слободно да живимо у овој нашој лепој земљи, какаву је само Бог створио.

Ја нећу дуго говорити, желим да међу вама влада слога, мир, јединство, и не само међу вама, него и у вашим породицама. И не заборавите, браћо и сестре, свака породица је Црква у малом, свака породица је мала заједница, а ако не поштује супруга мужа и обратно муж супругу, и деца не поштују родитеље, онда нема јединства, нема слоге, а кад нема слоге у једном дому, онда га нема ни у једном месту, у једном селу, у једном граду, и најзад у једној држави. Дакле, јединство, мир, слога и благослов Божији биће над тим домовима, местима и државом.

За крај увек имајте на уму речи Светог владике Николаја који је рекао и речи молитве: „Дај Боже да се Срби сложе, умноже и обоже!“

Хвала вам и Бог вас благословио.

Честити српски свештеници, саборци генерала Драже Михаиловића, драга моја браћо и сестре, ви знате да у земљи Србији има много планинских висова на којима су вођене знамените битке, и које су потом ушли у историју, али су у наша срца, у нашу свест, у нашу душу, најдубље ушле две горе: Света Гора и Равна Гора. Света Гора је светионик свету и сведок непоклека душе. Равна Гора је светионик српству и сведок непоклека срца, и ви данас сведочите да траје Равна Гора, да је неугасив њен пламен, да ће вечно трајати док има Срба и Србије.

Драга моја браћо, ви који сте читали моје књиге и гледали моје драме, ви знате да ја не могу да изневерим себе, и не могу да изневерим своја уверења, зато хоћу овом реченицом започнем још једно сведочење. Све што се данас збива са нама, све што се данас збива у нама, све што се данас збива око нас, последица је умоболне комунистичке владавине. Ниједна партија у свету није толико разорила и уништила српски народ као што је то урадила Комунистичка партија.

Данас не можемо више да говоримо да су они бивши комунисти. Видели сте их на последњим изборима, и то је најболније моје сазнање, ја сам на измаку свог живота и не бих да умрем у комунистичкој владавини. Зато немојте више да говорите бивши комунисти владају овом земљом. Нема бивших, јер ко је јео са те идеолошке трпезе, тај је заувек отрован комунизмом. Истина има неких који се мало другачије понашају, прилагођавају, те поред партијске књижице носе крстиће, бројанице и иконице, и распитују се како се постаје члан Синода Српске Православне Цркве. Честити наши људи не могу од њих ни у храм да уђу, гурају се уз олтар, дозивају се: „Ево и мене у Цркви“!

Равна Гора је

светионик Српства

АНТПНИЈЕ ЂУРИЋ


29

Неокомунизам ∣ ИСТОРИЈА

У продаји је књига „Геополитика постмодерног

света“

У питању су ексклузивни интервјуи са еминентним саговорницима

широм света

Књигу можете наручити на број телефона

011/3808-912

Црква је наша светиња, Божја кућа, и ми разуме се уважавамо честите српске владике, али умемо и ми да правимо разлику међу владикама. Ми бисмо највише волели када би наше владике питале данашњи режим: Ко уби митрополита црногорског - приморског Јоаникија Липовца? Ко осакати владику Настића? Ко запали ватру на грудима проте Добре Поповића? Ко поби петсто шездесет свештеника и монаха?

Не можемо то да прећуткујемо и мора да се води рачуна коме се даје црквено ордење. Ви сте видели да је сад на овим изборима, несрећним и болним за целу Србију, да је чак и Динкић прешао цензус, да ће највероватније Дачић бити председник Владе, али морам да вам кажем да он носи три црквена ордена. Он носи орден Светог Саве од патријарха српског, он носи орден од владике Лаврентија, и он носи орден од владике милешевског Филарета. А нико не пита ко нас је побио? Ко нас је утамничио? Ко нас је осакатио? Данас и они цвиле над српским светињама на Косову, а прећуткују да су српски комунисти отели Високе Дечане и ту светињу претворили у политичку школу, дајући јој име највећег српског крвника Јосипа Броза. Они прећуткују да су срушили једини православни храм у Ђаковици, и на темељима тог храма, тамо где је био олтар, подигли јавни клозет. Они прећуткују да је сестрић Синана Хасанија (високи фунционер КПЈ, прим. уредн.) запалио конак Пећке патријаршије, они прећуткују да су српски-шиптарски комунисти унаказали Ђорђа Мартиновића. Они прећуткују шиптарске злочине, јер су они нашу Грачаницу били претворили у крваву тамницу, у којој је ломљена кичма оним Србима који за брата нису могли да прихвате дојучерашње фашисте.

Читајте моју књигу „Црвену књигу“. Ту ћете наћи ко нас је побио, ту ћете наћи како је Милка Минић урадила рођеног брата Душана, ту ћете наћи како је Љубица Пурић, председница Матице исељеника Србије, попова кћерка из Нове Вароши, убила рођеног брата Душана, али

али наћи ћете један детаљ који ће вас све одушевити као што је мене одушевио. Ја сам био организатор прве духовне академије у Бања Луци. Када сам у госте водио педесет свештеника Жичке епархије, када смо били на Милошевићевој граници, дошао је полицијац, видео педесет свештеника у мантији, и рекао дословно: „Другови, спремите личне карте“. Када смо прешли ничије земље дочекали су нас Срби из српске државе, ушао је полицијац, видео педесет попова, па рекао: „Браћо, добро дошли у српску државу и срећан вам пут.“ То сам желео да вам кажем. Хвала вам на пажњи.


30

Геноцид ∣ ИСТОРИЈА

Рација 1942. године у Шајкашкој

Шведски новинар Нилс Хорнеј, који је на лицу места прикупио податке о покољу, објавио је да је у геноцидној Рацији

искорењено најмање 10.000 особа

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

Од саме окупације Бачке проносиле су се гласине да Србе чека црн и крвав Божић, што се касније обистинило. У недељу ујутру, 4. јануара 1942. године, окупаторске снаге су опколиле малобројни Шајкашки одред у жабаљском атару и разбиле га у потпуности, а исте вечери је у Жабљу и Чуругу отпочела такозвана Рација, заправо систематски покољ српског и јеврејског становништва. Геноцид у Шајкашкој је захватио и друга места те регије, у којима су са Србима и Јеврејима убијани и прогоњени Роми (у Мошорину, Чуругу и Жабљу), Русини (у Ђурђеву), Словаци (у Кисачу) и поједини Мађари и Немци антихортијевци. Све жртве, изузев у Мошорину, бачене су под лед Тисе, а у Гардиновцима под лед Дунава. Размере геноцидне Рације у селима Шајкашке (троугао Дунава и Тисе у јужној Бачкој) су стравичне:

У Чуругу је искорењено 35% локалног становништва, односно више од половине тамошњих Срба, сви чурушки Јевреји, десетине житеља ромске националности и један Мађар (од 3.800 жртава идентификовано је 1.370: 1.239 Срба, 100 Јевреја, 28 Рома, 2 Руса и 1 Мађар).

жртава идентификовано је 1.370: 1.239 Срба, 100 Јевреја, 28 Рома, 2 Руса и 1 Мађар).

У Жабљу је искорењено 3.500 људи (идентификовано 768 жртава: 681 Србин, 55 Јевреја, 25 Рома, 3 Мађара, 3 особе из мешовитих бракова и 1 Русинка).

У Мошорину је искорењено најмање 300 највиђенијих становника свију професија, а уз ове побијене су све ромске породице са свима члановима, а ових је било око 50 породица и сви су на брегу потучени и на оближњем гробљу сахрањени (идентифкована 241 жртва: 204 Срба, 33 Рома, 2 Јеврејина, 1 Русин и 1 Мађарица).

У Ђурђеву је искорењено око 350 жртава (идентификовано 347: 248 Срба, 64 Русина, 29 Јевреја, 4 особе из мешовитих бракова, 1 Буњевац и 1 Немац).

У Госпођинцима је идентификовано 90 жртава: 79 Срба, 10 Јевреја и 1 Русин.

У најмањем шајкашком селу Вилову идентификовано је 65 Срба, жртава Шајкашке рације 1942.

У Тителу је убијено око 60 жртава (идентификовано 58: 55 Срба, 1 Јеврејин, 1 Мађар и 1 потомак мешовитог брака).

Из Темерина су 54 особе камионом одвезене на обалу Тисе код Жабља и бачене под лед (45 Јевреја, 4 Срба, 2 Мађарице и 3 потомка мешовитог брака).

У Локу је председник општине морао да одреди 50 особа за ликвидацију. Идентификоване су 52 жртве: 51 Србин и 1 Мађар.

У Гардиновцима су идентификоване 44 жртве: 42 Срба и 2 особе из мешовитих бракова.

У Шајкашу је убијено 27 жртава:

Магацин смрти у Чуругу, фото: Политика


31

Жртве рације ∣ ИСТОРИЈА

26 Срба и 1 Јеврејка. У Кисачу је спроведена последња

сурова „рација“ у шајкашким селима. Кисачка рација је почињена 26. јануара 1942. године од 6 изјутра до 6 увече. Око 150 ухапшених Словака су Кепирови саборци држали голе и босе на снегу испред општине, а потом их одвезли у новосадску „Армију“. Већина се није вратила кућама.

Након Шајкашког геноцида, који је однео преко 8.000 људских живота, како по исказу наших сведока, тако и према мађарским војним круговима од којих је тај податак добавио Ендре Бајчи Жилински, народни посланик Странке малих поседника, опозиције Миклошу Хортију, уследиле су „рације“ у градовима: Новосадска рација од 21. до 23. јануара 1942, у којој је истребљено преко 4.000 људи; „рација“ у Србобрану, где су 25. јануара 1942. убијена 2 Србина и 1 Јеврејин, а други ухапшеници отерани у бачкотополски логор; Бечејска рација у којој је од 26. до 29. јануара 1942. под лед Тисе бачено 400 идентификованих жртава: 255 Срба, 132 Јевреја, 3 Мађара, 2 Русина, 4 особе неразјашњеног порекла, 3 Хрвата и 1 Чехиња.

У погледу броја жртава Рације воде се вишегодишње полемике и борба мноштва грађана у земљи и свету да докажу истину о укупном броју од 12.763 жртве Шајкашко-новосадске рације, по тврдњи мађарског посланика Жилинског који је тај податак добио из мађарских војних кругова. Доказ о потпуној исправности тог броја, који представља основу Борбе за истину: Рација 1942., налази се и у шведским изворима. Шведски новинар Нилс Хорнеј, који је на лицу места прикупио податке о покољу, објавио је у листу Social Demokraten (издање од 12. октобра 1943. године) да је у геноцидној Рацији искорењено „најмање 10.000 особа“.

У „Новосадској рацији“ 23. јануара 1942. под лед Дунава бачено је преко 4.000

наших сународника, међу којима је било и неколико великана. "Рација" је после

рата забрањена тема да не би реметила међунационалне односе! Фалсификована,

идеолошки обојена историја глорификовала је поједина стратишта, а хиљаде жртава "рације" остале су под

ледом - заборављене!

Најновија истраживања у књизи историчара Александра Вељића „Истина о Новосадској рацији“

раскринкавају очигледне недоследности и предочавају праву

истину.

Инфо и наручивање књиге:

Телефон: 063/168-8897 E-mail: [email protected]


32

Велики добротвори ∣ ИСТОРИЈА

Сима Андрејевић Игуманов

У српском народу увек су постојали велики људи који су презревши уживање у материјалним добрима сво своје богатство давали

сиромашним и немоћним и улагали у образовање будућих генерација

ИВАН ГРБИЋ

У српском народу увек су постојали људи који су презревши уживање у материјалним добрима сво своје богатство давали сиромашним и немоћним и улагали у образовање будућих генерација. Један од тих великана је био и Сима Анрејевић.

Рођен је у Призрену 1804. године. Симин отац Андрија је био веома богат човек, али је из љубави према отаџбини потрошио сав свој новац на набавку оружја за Карађорђеве устанике. Детињство проводи у манастиру Светог Марка код Призрена где је његов најстарији брак Аксентије био игуман. Ту је научио да пише и чита и стекао за то време завидно знање. Због блискости са братом прозвали су га Игуманов, а тај надимак је са поносом носио и доцније га узео као друго презиме.

Прве предузетничке кораке учинио је као шегрт у фабрици дувана где убрзо постаје ортак газде. По затварању фабрике од Турака одлази у Алексинац где покушава да се бави истим послом али

али доживљава пропаст. Одлази у Македонију где узгаја пијавице, односи их у Београд и препродаје по Европи. Поново се враћа производњи и продаји дувана и ту стиче велико богатство.

По смрти свог вољеног сина Манојла почиње да великим новчаним прилозима помаже сирочад, манастире, школе, ђачке домове, певачка друштва, болесне и гладне.

Године 1871. оснива Призренску богословију која је за будући позив спремала учитеље и свештенике. За опстанак богословије основао је фонд којим је управљавала задужбина његовог имена. Богословија је српском народу даровала низ великана од којих су најзначајнија три патријарха.

Умро је 1882. Сахрањен је поред манастира Св. Марка у Призрену.

Игуманова палата

По многима једна од најлепших зграда у Београду је Игуманова палата. Саграђена по пројекту архитекте Петра Костића монументална теразијска грађевина у модерном стилу била је седиште задужбине овог великог добротвора. Елементи српско-византијског стила у комбинацији са модерном дали су изанредан резултат. На врху зграде налазила се биста Симе Игуманова са сирочићима која је уклоњена по наредби комунистичке власти. Југословенска власт после 1945. године укинула је задужбину и отуђила палату. Такво стање је било све до 1991. године када је иницијативом блаженопочившег патријарха Павла палата враћена СПЦ а задужбина наставила свој рад.


33

КУЛТУРА

У новој „Геополитици“ можете прочитати

интервју са Нићифором Аничићем

о потреби промене националне политике,

искуству српског домаћина и препороду

земље.

Обновљена Кула Небојша са новом

музејском поставком сведочи о тешком

животу Србије под турским ропством, а осветљава и личност грчког хероја Риге од

Фере.

Руски филм „ Сибир, Монамур“

маестарално доноси слику сибирске зиме у којој се мења судбина једног деде и његовог унука. Ко је победник

у дуелу човека и природе?

Своје богато дипломатско

искустство наш нобеловац Иво Андрић је

преточио у роман „Травничка Хроника“. Кроз животе страних дипломата он ствара слику живота Босне и

њених народа.

У склопу своје духовне мисије владика Николај

је често одговорао на писма која су ми слали

верници са различитим проблемима и

недоумицама. У овој књизи та писма су сабрана на једном

месту.

Задирући дубоко у психу човека Милош Црњански

у свом роману „Сеобе“ описује тешке

тренутке и преломне догађаје једне епохе. По

многима „Сеобе“ припадају самоме врху српске књижевности

икада.

Из пера нашега сарадника Александра

Вељића долази нова књига о Новосадској рацији 1942. године

овога пута на енглеском језику. Сведочанство о

великом злочину над српским народом сада је

још доступније.


34

Милица Јефтимијевић Лилић ∣ КУЛТУРА

се то докучити, питали смо нашу косовско-метохијску песникињу.

-Не може се спознати шта је љубав. Све велике љубави су трагичне. Управо због немогућности да се допре до суштине другог бића, до сржи другог бића. И ако се коначно нађу два бића која се до сржи схвате и прихвате и прожму једно друго онда се деси несрећа, смрт или нешто друго што прекине такву љубав и напросто тако велика љубав не може да траје дуго. Али зато је њено дејство у човеку дуготрајно, у ствараоцу посебно-, каже Милица.

-Када је права љубав у питању нема пред њом никаквих ограничења. Права љубав је безусловна и у том случају све евентуалне препреке падају у воду. Све се брише пред силином љубави када се она појави у самој својој суштини, каже наша саговорница. Ви је осећате, она Вас испуњава и ви сте надахнути и обожени њоме.-

„'Мистерија љубави' има два циклуса: 'Тренутак збиље' и 'Љубав ова готово равноправно са Ја је и Ти'. Читава збирка пуна реторских питања, дрхтаво изнутра узнемирена, велики је дијалог са оностраним, одуховљеним, обоженим. Шта је у љубави мистериозно осим ње саме? Јесу ли људи уопште за љубав рођени? Ева је од Адама одребрена и придодата му. Недуго потом са змијом се здружила, озмијила се и сама“, каже о овој књизи Душан Стојковић, коме је Милица поверила рецензију ове књиге љубавних песама.

„Листају се најразличитији „слојеви“ љубави. Присутна је и космичка димензија ових песама“, наставља Стојковић. „Свемир се додирује, и не само у наслову једне песме. Љубав је титанска снага. Prima materia.

Награда за животно дело „Сретењска повеља“, везана за Први српски устанак, додељује се у Орашцу и добијају је најистакнутије личности које афирмишу српство, традицију, српску историју и културу. Публициста и новинар, реномирани књижевни критичар и песникиња која је свој стваралачки дар одржавала дугогодишњим стрпљивим радом, едукацијом и талентом, мр Милица Јефтимијевић Лилић са Косова и Метохије добитник је и ове престижне награде. Недавно је објавила и две песничке збирке што је додатни повод за разговор за „Глас са Цера“.

-Посебне активности везане су за моју поезију јер сам објавила две песничке збирке. Једна је избор поезије и нове љубавне песме у књизи „Мистерија љубави“ а друга „Тетоважа ума“ - каже Милица Јефтимијевић Лилић.

А у чему је тајна љубави, може ли се то докучити, питали смо нашу косовско-метохијску песникињу.

-Не може се спознати шта је љубав. Све

Ода емоцији и интелекту

Када је права љубав у питању нема пред њом никаквих ограничења. Права љубав је безусловна и у том случају

све евентуалне препреке падају у воду

СЛАВИЦА ЂУКИЋ


35

Мистерија љубави ∣ КУЛТУРА

Покретач свега. Логос се често у књизи спомиње. Јесте ли то Логос Љубави? Да ли је Бог заволео Реч? Једнако као Адам и Ева рај? Међутим то што су кажњени изгоном и учинило их је људима. Престали су да буду вртне играчке. Ерос присутан у песмама ове збирке у дослуху је са танатосом. Иза сваког угла поетске куће вире или један или други. Неретко, један другога и на кркаче забаци“, тумачи љубавну поезију Милице Јефтимијевић Лилић рецензент Душан Стојковић.

Милица Јефтимијевић Лилић, права је небеска вила када су наслови у питању. Ту јој је вероватно, помогло квалитетно и богато новинарско искуство, али и даровиотост.

Тако су интересантни и за ухо лепљиви наслови њених песама у збирци „Мистерија љубави“: “Укрштена моћ“, „Бог је по среди нас“, „Додир свемира“, „Сажета љубав“, „Нестварно постојимо“, „Енергија љубави“, „Угравирана светлост“, „Јесте и није“... Уосталом нема наслова Милице Јефтимијевић Лилић који је без чаролије. Збирка „Мистерија љубави“ порука је без премца и могла би се и овако тумачити: „Волите се и водите љубав а не рат“.

То је есенцијална порука песничке збирке „Мистерија љубави“. Песникиња за „Глас са Цера“ каже да је разговор највећи афродизијак и да је велика лепота постојати за некога и бити нечија срећа.А праву љубав није лако препознати јер се човек чешће заљубљује него што воли. О свом стварању нам је поверила још једну „тајну“ да тешко савладава време и да јој то ствара велики немир.

Таленат и рад овенчала наградама

Стваралачка и радна биографија мр Милице Јефтимијевић Лилић је богата и разуђена. Подсећања ради, ова песникиња, новинарка и реномирани критичар са Космета, рођена је у Ловцу крај „малене“ Бањске на Косову, магистар је филолошких наука. Била је професор на Универзитету у Приштини, уредник редакције за културу у Телевизији Приштина дугогодишњи уредник у Телевизији Београд у редакцији за културу и Редакцији дигиталног програма и ТВ критичар. Аутор је бројних значајних емисија из културе и књижевнсоти, ТВ фељтона о ствараоцима из свих области уметности и културе.

Објавила је збирке песама: „Мрак, избављење“, „КОВ“ (Вршац, 1995), “Хибернација“, „Путопис коже“, (Београд, 2003.) и поему „Чарање“, „Панорама“, „Приштина“ (Београд, 2007), као и збирку прозе “Сиже случаја“ (Београд, 2002.), као и књигу критика „Поетика слутње“. Пише и приче за децу које су објављиване у „Дечјим новинама“ и „Јединству“. Добитник је награда: “Григорије Божовић“, „Лазар Вучковић“, „Песничке повеље Соколица“, „Змај Огњени Вук“, „Кондир Косовке девојке“, „Бронзани Орфеј“ и награде за животно дело “Сретењска повеља“. Песме и критике су јој превођене на: руски, енглески, француски, мађарски, македонски, турски, шведски, немачки, арапски и италијански. Живи у Београду од 1999. године. Потпредседник је Удружења књижевника Србије. С. Ђ.

Милице Јефтимијевић Лилић рецензент Душан Стојковић.

Милица Јефтимијевић Лилић, права је небеска вила када су наслови у питању. Ту јој је вероватно, помогло квалитетно и богато новинарско искуство, али и даровитост.

Тако су интересантни и за ухо лепљиви наслови њених песама у збирци „Мистерија љубави“: “Укрштена моћ“, „Бог је по среди нас“, „Додир свемира“, „Сажета љубав“, „Нестварно постојимо“, „Енергија љубави“, „Угравирана светлост“, „Јесте и није“... Уосталом нема наслова Милице Јефтимијевић Лилић који је без чаролије. Збирка „Мистерија љубави“ порука је без премца и могла би се и овако тумачити: „Волите се и водите љубав а не рат“.

То је есенцијална порука песничке збирке „Мистерија љубави“. Песникиња за „Глас са Цера“ каже да је разговор највећи афродизијак и да је велика лепота постојати за некога и бити нечија срећа. А праву љубав није лако препознати јер се човек чешће заљубљује него што воли. О свом стварању нам је поверила још једну „тајну“ да тешко савладава време и да јој то ствара велики немир.


36

Филмска критика ∣ КУЛТУРА

Руски историјски спектакл


Александар - Невска битка РЕЖИСЕР: ИГОР КАЉЕНОВ ГОДИНА: 2008 ЗЕМЉА: РУСИЈА ЖАНР: ИСТОРИЈСКИ/РАТНИ ГЛАВНЕ УЛОГЕ: АНТОН ПАМПУШНИ, ИГОР БОТВИН, СЕРГЕЈ ЛИСОВ, АЛЕКСАНДАР ОРЛОВ

Окретање руској кинематографији у времену које је презасићено плитким холивудским, турским и латиноамеричким сапуницама било би право освежење. Нажалост то се неће остварити док на уредничким местима највећих српских телевизија седе модерни јаничари. Уместо да се српском народу понуде филмоване приче о богатој српској историји (које би сигурно биле веома гледане) даје нам се сапуница о турском султану Сулејману Величанственом. То не би био толики проблем да је Сулејман као велика историјска личност верно представљен, а не као швалер за којим заробљене робиње секу вене, а непријатељи и пре његовог напада предају оружје.

Како би права екранизација великих историјских догађаја требала да изгледа показала нам је руска кинематографија. У низу одличних руских филмова овог пута издвајамо дело „Александар – Невска битка“ режисера Игора Каљенова.

Радња филма се дешава у првој половини XIII века. Млади Александар (глуми га Антон Пампушни) долази на престо новгорадских кнезова. Његову власт слаби похлепа и властољубивост руских племића – бојара. У исто време његову државу окружују непријатељски располежени Монголи и Швеђани. Ову историјску причу прати и љубавни троугао у којем се око вољене жене сукобљавају кнез Александар и његов најбољи пријатељ војвода Миша (глуми га Сергеј Лисов). У најгорем могућем тренутку у Новгорад долази делегација Швеђана и римокатоличког свештенства на челу са племићем фон Вељвеном (глуми га Александар Орлов) са понудом да Александар са народом пређе у римокатоличанство и преда се Швеђанима. Александар одбија овај предлог и ставља одбрану земље изнад своје круне. Иако је суочен са много већом војском, као и издајом у својим редовима кнез Александар побеђује Швеђане у чувеној Невској бици.

Велики буџет филма омогућио је добру костимографију и одличан приказ саме битке. Филм је изузетно питак за гледање а верни приказ историјских догађаја одушевиће све гледаоце. Нажалост филм је упао у стандардни стереотип о добрим и лошим момцима, па су поједини делови филма у потпуности предвидљиви. Ипак и поред овог недостатка филм је велики историјски спектакл зачињен политичком и љубавном причом, дворским интригама, као и сценама битке. Право дело за све љубитеље историјских и ратних филмова.

ОЦЕНА::


37

Патриотизам ∣ ПОЕЗИЈА

БЕПГРАДСКИ СИНДИКАТ

Оловни војници

Говор браниоцима Београда мајора Драгутина Гавриловића: "Тачно у 3 часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!"

Не знам где сам, лежим у глувој мрачној соби Али знам да нисам мртав, јер исувише ме боли Као кртица у рупи користим мирис и додир Хладне шипке кревета, на болест смрди фротир Цевчица из руке се завршава у боци Док у паници схватам да завој прекрива ми очи Скорела крв под газом несносно ме сврби Ваљда сам у болници, најгоре слутим Дозивам у помоћ, надам се да ће ме чути Ваздух напушта ми груди, ал' изостају звуци Да схватим шта се догађа узалуд се мучим У сећањима тражим делић слагалице кључни. Извучен нам је број, ми више нисмо битни Јуришамо у бој само народ да преживи Сложили смо корак, усмерили мисли Потребан је сваки борац као бедем офанзиви. Предах од крви, тишина гробна Дужином хоризонта тежак барута облак И километри жице, сат каже да је зора Живот тече негде, ја изгубио сам корак Дуго падала је киша, у костима хладноћа Каљава вода спира зидове рова Нови запис у дневник и опет ме копка Да ли су то можда моја последња слова Прича једног вода, људи сваког соја У униформе иста све их обукла је борба Кроз безумље фронта, један другом одан Неодлучност једног за све би била кобна Наредба иста сваког јутра се чека Ослобађамо места којим не памтим имена

Ослобађамо места којим не памтим имена После погибељног јуриша до последњег метка Судбина је крвава на врху бајонета Долазим себи, покрет истог часа Гледам лица око себе, добро позната гримаса Оружје на готовс, на место дневник враћам Артиљеријска ватра нашем јуришу је пратња. Први корак кроз блато, под унакрсном ватром Отежано дисање под заштитном маском Освајање ничије земље, метар по метар Мирис барута и крви који носи ветар Лешеви и рањеници, не чују се крици К'о страшила масакрирани, грче се на жици Топовско месо, оловни војници Ово поље је табла - ми фигуре у игри Немам времена да мислим, пролећу хици Ни не види се положај до којег треба стићи Док живота је у мени руке нећу дићи За виши циљ - ми уопште нисмо битни. Крвљу плаћамо цену слободе... Опрости нам Господе... Језа ми пролази кроз кичму од страха Скидам маску, успевам да дођем до даха Пеку ме очи од крви што се слива Сви и даље јуре - није стала офанзива Устајем полако, нога ми се грчи Осећај се враћа и почињем да трчим Зуји ми у ушима, ал' не видим шта се догађа Почињем да пуцам - не знам да ли погађам Пробили смо линију - непријатељ се повлачи Улетели у ров више него одлучни Да идемо до краја дуго чекао се помак Очи у очи - бајонет у стомак. Извучен нам је број, ми више нисмо битни Јуришамо у бој само народ да преживи Сложили смо корак, усмерили мисли Потребан је сваки борац као бедем офанзиви. Извучен нам је број, ми више нисмо битни Јуришамо у бој само народ да преживи Сложили смо корак, усмерили мисли Потребан је сваки борац као бедем офанзиви.


38

Миш и пиле ∣ ПРИЧА

- Пустимо баку да прича, па ћемо чути – досети се најстарија девојчица, која у крилу држаше Давида.

И бака настави с причом: „...он, онако замишљен, нагази на

нешто. - Хеј, пази куда идеш! – цикну

амбарски мишић, извлачећи репић испод петлићеве ноге.

- Ох, опрости, мишићу! Нисам те видео... Жао ми је! – правдао се Миле Пиле, искрено.

Мишић, устрајавши да задржи израз неугодности на свом лицу, примети:

- Мишићу, кажеш?!? А ти си ми као па већи...!?

И стварно, кад су се обојица загледали један у другог и спознали да су сразмерно исте висине, они се најпре почеше смејуљити, да би потом праснули у гласан смех. Био је то уједно сам почетак једног посве необичног пријатељства.“

- Мишић Мишко, је л` тако, бако? – упита Давид.

- Баш тако, чедо бакино. Мишић Мишко му је било име.

„И, као што рекох, од тог су дана Миле Пиле и мишић Мишко били нераздвојни. Двориште у којем су се играли било је мирно и хране је било у изобиљу, па родитељи нису имали никаквог разлога да се брину. Два су другара време проводили у најразличитијим авантурама, скачући и трчећи, али им је највеће задовољство представљало провлачење и завлачење на места где други нису могли ни нос да промоле.

А онда, ненадано и на своје велико изненађење, открише рупу на огради и, провиривши, открише комшијско двориште.

Прича за Давида (2)

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

двориште. Било је слично њиховом, изузев

што је било туђе и ненастањено живином, па им се учинило као мали рај. И свакога наредног дана они почеше, корак по корак, да га игром и несташлуцима освајају. Већ су били скоро стигли и до прага комшијске куће, кад испред њих нагло и неочекивано искочи пар најватренијих очију из којих само што муње нису почеле искакати...“

- Јаој, мачор! – повикаше деца у глас.

- Да, децо, био је то комшијски мачор – додаде бака и настави.

„Престрављени и усплахирених срдаца, петлић и мишић, брже-боље, скочише у грмље, па кривудајући одовуд-одонуд гледаху да се што пре домогну рупе. Срећом, па је било пуно алата и којечега расутог по дворишту, тако да се малишани успеше пробити до бурета с водом, које стајаше наслоњено тик уз ограду - таман поред рупе. И, провукавши се крај њега, они збрисаше у своје двориште, тражећи најпогодније и најскривеније место за избацивање страха.

И ту њих двојица чврсто решише да више никада тамо не провире, не док је зли мачор ту.

Како решили тако су и поступили и наредних дана наставише по старом.

Али за тај њихов договор није знао и мачор, а по осмеху који би му се појавио на лицу - кад год би помислио на њих - сумњам и да би пристао на њега. Тако је он, од тог њиховог сусрета, почео да размишља како да их улови и своју трпезу обогати. И реши се, неваљалац, да се попне на дрво и извиди куда су нестали. И на своје чуђење, откри прави мачји рај! Комшијско двориште је

Мали јунаци, који су, уместо ордењем, били даривани великим срцима, на ову молбу нису умели да одговоре

друкчије већ радосном потврдом


39

Љубав ∣ ПРИЧА

било пуно пилића.“ - Нећу да их мачор поједе, нећу! –

узбуни се Давид и скоро се истргну сестри из руку.

- Ма неће, сачекај, сад ће бака да га удеси – објашњаваше девојчица чврсто га држећи и поседајући назад на крило.

„И вребајући једно поподне“, продужи старица причу, „кад је живина прилегла да се мало одмори, мачор тихо прескочи ограду и без много муке уђе у дворишни круг. А док је он, у својој злурадости и похлепи, загледао које пиле прво да уграби, његову појаву примети петлић Миле Пиле, који се, у друштву свог другара мишића Мишка, никада није одмарао; њих двојица су увек били у покрету. Његовим срцем још једном прође хладни талас страха који, овог пута, љубав и брига за своје рођене истера. У неколико одважних скокова, он се нађе тик уз мачков реп, наскочи на њега и, снажно га кљуцнувши, протрча му кроз ноге, те изби испред њега. Мачор није могао тако брзо да испрати све ове радње, па се, зајаукавши од бола, спотаче на свој сопствени реп, што је, наравно, пробудило успавану живину: пилићи брзо шмугнуше под дрва, а родитељи и сами насрнуше на уљеза својим оштрим кљуновима.

Миле Пиле се обрадовао, видевши оца и мајку у акцији, али је одлучио да се са мачком разрачуна сам, и тако занавек отера овога из њиховог окружења. А то је он тако осмислио, јер је осећао да га је ономад, својом посетом, незвано дозвао. И позвавши мишића Мишка у помоћ, објасни му план, те њих двојица одјурише у близину рупе на огради. Затим стадоше добацивати мачку, не би ли му скренули пажњу. Овај, како их угледа, истог тренутка полети према њима. Кад им се прилично примакао, два другара се дадоше у трк према рупи. А мачак, да би испао паметнији, крену пречицом право преко ограде не би ли их дочекао. Али, уместо да он њих дочека, њега угости оно буре са водом...“

- Тако ти и треба, мачору неваљали! – сав весео и тапшући узвикну Давид. Његово одушевљење изазва осмехе и на лицима друге деце.

осмехе и на лицима друге деце. „Након овог подвига Миле Пиле и

мишић Мишко постадоше хероји дворишта. Од тог дана, мачор, посрамљен, никада више није завирио код њих, а старија браћа и сестре с поносом приђоше брату и његовом другару, тражећи да их приме у друштво.

Мали јунаци, који су, уместо ордењем, били даривани великим срцима, на ову молбу нису умели да одговоре друкчије већ радосном потврдом.“

- Миле Пиле и мишић Мишко су показали да и мали нешто могу да ураде, је л` тако, бако? – рече Давид по завршетку приче.

- Тако је, пиле моје – додаде бака, помно мотрећи лица преостале дечице.

Наравно, оним старијима је прича била више него јасна и на лицима им се огледала понека сенка стида.

- Лепа је прича, бако. А како се зове? – упита млађа сестрица.

- Нема наслов. Могли бисте ви да јој дате назив – примети бака.

И деца зажагорише. Наслова је било свакаквих, почев од тога да се прича зове „Миле Пиле“, па затим „Мали хероји“, „Миле Пиле и мишић Мишко“ и још сијасет других, да би, најзад, причи кумовао Давид:

- Ја знам! Нека се зове „Прича за Давида“...

- Мислим да је то и најбоље и најправедније решење – правдољубиво изјави старији брат. – Ми нисмо могли да нађемо игру у којој би учествовао и Давид, али је зато у „Причи за Давида“ било места за све нас.

И тако, с још једном поуком и причом за пред спавање, Зима, и сама дирнута призором, испрати друштво на починак. Но, бакином будном оку није промакао њен поглед, и премда се насмешивши госпођи леденог даха, она ипак, за сваки случај, добро ушушка своје унучиће, пожелевши сваком од њих, као и увек, Анђела чувара.

Крај


40

© Духовно-национални центар, издавачко-информативна делатност www.glassacera.wordpress.com

Коментари ∣ АКТУЕЛНО

Реаговања Анкета

На интернет порталу нашега часописа: www.glassacera.wordpress.com постоји опција коментарисања текстова. У сваком броју објављиваћемо неколико коментара.

Улога жене у српској историји (број 25): Наше дивне мајке, супруге и кћерке, анђели без којих живот нема смисла!!! Све на свету родила је мајка. Нажалост светом владају мушке незналице које ово не цене. Рале Издаја (број 26) Јако смо чудан народ. Увек за своје грешке пронађемо оправдање уместо да реално сагледамо ситуацију и исправимо оно што је лоше и што ће нас кад-тад стићи. Милош Да ли ће породица опстати (број 26) Многи су покушали да сломе породицу али нису успели. Неће ни сад. Не постоји та сила која би могла да сломи најлепшу и најјачу ствар на свету-породицу. Невена

Гајење биља на природан начин (број 25): Хвала Вам на овим изузетно практичним и корисним саветима. Мирослав

Нашим читаоцима на интернет сајту часописа поставили смо питање: Да ли ће породица опстати у савременом времену?

Одговори изгледају овако:

-Хоће 55% -Неће 36% -Не знам 9%

У анкети је учествовало преко 450 наших читалаца. Питање за следећи месец је: Да ли Србија достојно памти своје жртве и хероје?

НАРУЏБЕНИЦА ЗА ПРЕТПЛАТУ

Неопозиво се претплаћујем на часопис „Глас са Цера“* Име и презиме_________________________________ Улица и број___________________________________ Место____________________________________________ Број поште_____________________________________ Број телефона_________________________________ И-мејл___________________________________________

Уз наруџбеницу приложите доказ о уплати (трећи примерак уплатнице).

Уплату извршити на рачун: 160-5100101680986-13 банка Intesa. Наруџбеницу и уплатницу пошаљите поштом на адресу редакције: Глас са Цера, Јошева под Цером, 15308, Србија или и-мејлом на: [email protected] (наруџбеницу и уплатницу скенирати и послати мејлом).

*Једногодишња претплата са поштарином износи 700 динара





41

ШАРЕНО

Само је Бог виши од руског цара!

Приликом боравка Петра II Петровића Његоша у Русији, владика црногорски се састао са руским царем Николајем I. Руски цар био је изненађен видевши владику у живописној црногорској ношњи и изванредно високог стаса. -Па Ви сте виши од руског цара! - рече Николај. -Не бих рекао, ваше величанство. На то Николај замоли Његоша да стану један поред другога, и тако се увери у тачност онога што је рекао. -Видите да сте виши - рече Николај. - А не, никако. Само Бог је виши од руског цара! - одговори самоуверено Његош.

Замало избегла гиљотину

Марија Антонета и њен муж су имали прилику да се спасу гиљотине. Њихови следбеници су испланирали да пребаце сваког члана краљевске породице понаособ. Међутим краљица није хтела да се породица раздваја, па је за све њих требала већа и спорија кочија. Због мањка времена, нису стигли на састанак са својим присталицама, и пали су у руке револуционарима.

Отац у 75 години Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и књаз српски постао је отац кад

је имао 75. година! Његова љубавница Марија, извесна Рускиња, родила му је сина 1857. године коме је наденула име Милан.

-Када жена од мужа може

створити милионера? - Само онда када је муж

милијардер.

Човек се навикне на све,

па чак и на самог себе.

улични графити

Виле новопечених богаташа имају

међународни карактер. Шпански зид и пољски WC.

Mиодраг Стошић

КАКП ЛИ ИХ САМП ПРПИЗВПДИ?


42

Глас са Цера 27 број

Documents