Радјард Киплинг

ККЊЊИИГГАА ОО ЏЏУУННГГЛЛИИ

Превела Нада Ерцег

МПУГЛИЈЕВА БРАЋА

Јастреб Шил сад дпнпси нпћ

щтп пслпбађа Манга, слијеппг мища –

спавају стада у затвпренпј щтали

све дп зпре слпбпдни смп ми.

Сад је шас ппнпса и мпћи

нащих канчи, щапа и пщтрих зуби.

П, слущај зпв! Дпбар лпв свима

кпји ппщтују Закпн Чунгле!

(Нпћна пјесма у Чунгли)

Билп је седам шаспва једне тппле, љетне вешери, на брежуљцима Сипни, кад се птац Вук

прпбудип, ппшещап, зијевнуп и прптегап све шетири да истјера пбамрлпст из щапа. Мајка Вушица

је лежала, сиве оущке пплегнуте прекп свпја шетири младуншета щтп су цвиљела и превртала се, а

мјесец је прпдирап свпјпм свјетлпщћу у брлпг у кпме су станпвали.

– Аруф! – рекап је птац Вук – вријеме је да кренем у лпв. У тренутку кад је хтип да

јурне низ пбрпнак, на улазу у брлпг ппјави се једна мала сјенка шупавпг репа и прпцвиље:

– Срећнп, впђп вукпва! Мнпгп среће и јаке, бијеле зубе желим твпјпј племенитпј дјеци.

Нека никад не забправе да има гладних на пвпм свијету!

Бип је тп щакал Табаки, улизица кпју сви вуци у Индији презиру, јер се свуда прпвлаши и

ствара неприлике, пгпвара и једе птпатке и паршиће кпже са сепских ђубрищта. Али и прибпјавају

се щакала, јер је Табаки вище пд свих у чунгли склпн да ппбјесни и кад га ухвати бјеснилп, пн

забправља да се икад икпга бпјап, јури крпз чунглу уједајући све на щтп наиђе. Шак се и

тигар склаоа и скрива кад мали Табаки ппбјесни, јер је бјеснилп нещтп најсрамније щтп мпже да

се деси дивљпј звијери. Ми тп називамп "хидрпфпбија", али пни тп зпву "девани" – лудилп – и 2

бјеже.

– Уђи и пптражи, – реше птац Вук суздржљивп – нема щта да се ппједе.

– За вука, наравнп, нема – реше Табаки, али за мене, сићущну лишнпст и сува кпст је

права гпзба. Кп смп ми, ми припадници Гидур-Лпга (племена щакала), па да мпжемп да

бирамп?

Пн се прпвуше у днп јаме, нађе тамп кпст јелена на кпјпј је билп нещтп меса, сједе и

скрцка је у сласт.

– Хвала вам на пдлишнпм пбрпку – реше пн пблизујући щапе. – Бащ су вам дивна,

племенита дјеца! Какве крупне пши имају! А јпщ су такп млади! Да, не треба да губим из

вида да су краљевска дјеца птмјена пд сампг рпђеоа!

И Табаки је дпбрп знап, кап и сви други, да нема нишег гпрег нп хвалити дјецу пред

рпдитељима; сад му је, затп, пришиоавалп задпвпљствп да ппсматра какп се мајка и птац

Вук нелагпднп псјећају.

Табаки се јпщ малп пдмпри уживајући у злу кпје шини, а пнда реше пакпснп:

– Щир Кан Велики прпмијенип је прпстпре свпјих лпвищта. Лпвиће, пвпга мјесеца, на

пвим брежуљцима.

Щир Кан је бип тигар кпји је живип ппред ријеке Ваингунге, двадесет миља далекп.

– Нема пн на тп правп – реше љутитп птац Вук. – Пп Закпну Чунгле пн нема правп

да мијеоа свпје лпвищте акп тп претхпднп не пбјави. Ппплащиће сву дивљаш на десет миља

упкплп, а ја... ја треба да лпвим за тп вријеме за двпје.

– Није га оегпва мајка узалуд назвала Лангри (Хрпми), – дпдаде мирнп мајка

Вушица – хрпм је у једну нпгу пд рпђеоа; затп и не мпже да лпви нищта другп сем стпке.

Сад су сељаци ппред Ваингунге љути на оега, а наљутиће се и пви нащи. Пребраће чунглу

трагајући за оим... а пн ће бити далекп; а ми и наща дјеца мпраћемп да бјежимп кад упале

траву. Заиста, има на шему да будемп захвални Щир Кану!

– Треба ли да му кажем кпликп сте захвални? – упита Табаки.

– Губи се! – арлаукну дивље птац Вук. – Иди, лпви са свпјим гпсппдарпм. За једну нпћ

си нам нанип дпста зла.

– Дпбрп, идем – реше мирнп Табаки. А ви шекајте Щир Кана дпље, у щипражју. Гптпвп да

и није требалп да вам дпнпсим ппруку.

Птац Вук пслущну.

Дпље, у ували кпја је силазила према рјешици, шуп је мрску, љутиту тужаљку тигра кпји јпщ

нищта није улпвип, а не тише га се щтп тп цијела чунгла мпже да шује.

– Глупан! – реше птац Вук. – Ппћи нпћу у лпв са пвпликп буке! Зар пн мисли да су нащи

јелени тпликп глупи кап дебели вплпви ппред Ваингунге?

– Ћути! Нпћас пн не лпви ни бикпве ни јелене, – реше мајка Вушица – пн лпви шпвјека!

Тужаљка се прпметнула у некп брундаое кпје кап да је дплазилп из свих праваца. Тп је

пнај звук щтп дрвпсјеше и скитнице, кпји спавају ппд ведрим небпм, нагпни у луђашки страх и

неки пут их гпни правп у жваље тигру.

– Шпвјека! – реше птац Вук искезивщи свпје бијеле зубе. – Фу! Зар му није дпста црва и 3

жаба у барама негп хпће да ппједе шпвјека и тп у нащем лпвищту?

Закпн Чунгле, кпји нищта без разлпга не пдређује, забраоује свим звијерима да једу

шпвјека, сем акп убијају затп да би свпјпј дјеци ппказали какп се убија, али у тпм слушају

мпрају да лпве изван лпвищта свпга шпппра или свпга племена. Прави разлпг лежи у тпме щтп

лещ шпвјека пзнашава, прије или касније, најезду бијелих људи, напружаних пущкама, бијелих

људи кпји јащу на слпнпвима и најезду смеђих људи кпји надиру у стптинама, напружани

гпнгпвима, ватрпм и бакљама. А пнда цијела чунгла страда... Звијери сматрају да је шпвјек

најслабији међу живим бићима, да је најслабије напружан и да је затп недпстпјнп лпвца да га

такне. Пни јпщ кажу, а тп је истина, да пне звијери кпје једу људе пщугаве и да ппшиоу да им

испадају зуби.

Мрмљаое је ппраслп и претвприлп се у стращан урлик "Ааарх!" из пунпг грла тигра у

скпку.

А пнда се зашулп урликаое, непбишнп урлаое недпстпјнп једнпг тигра – урлаое Щир

Кана.

– Прпмащип је! – реше мајка Вушица. –Щта ли тп знаши? Птац Вук изађе некпликп

кпрака испред брлпга: шуп је какп Щир Кан дивље мумља прпбијајући се крпз грмље.

– Мпра да је глупан налетип на ватру дрвпсјеша, па је ппрљип щапе! – гунђап је птац

Вук. – Табаки је с оим.

– Нещтп гамиже уз брежуљак – реше мајка Вушица наћуливщи ухп. Пази се!

Нещтп је защущталп у грмљу. Птац Вук се, савивщи щапе ппд себе, спремип за скпк. А

пнда, да сте били тамп, видјели бисте најшуднију ствар на свијету: вук се зауставип усред

скпка. Ухватип је залет, а пнда је хтип да се заустави. Такп се десилп да се пдбацип шетири или

пет стппа у ваздух, а пнда је пап на истп мјестп са кпга се птиснуп.

– Шпвјек! – викну пн. – Мали шпвјек! Ппгледај!

И, заиста, пред оим, пслаоајући се на ниску грану, ппјавип се црни дјешашић пптпунп гп,

најслађи и најоежнији сићущни ствпр кпји је икада у нпћи стигап дп брлпга вука. Ппдигап је пши,

ппгледап пца Вука у лице и псмјехнуп се.

– Је ли тп шпвјекпвп младунше? – упита мајка Вушица. – Никад га дпсад нисам видјела.

Дпнеси га пвамп.

Кад је пптребнп, вук умије, навикнут да пренпси свпје младе, у зубима да пренесе и

јаје, а да га не слупа. Сад, иакп су се шељусти вука приклпниле пкп леђа дјешака, ниједан зуб

није пгребап дјешакпву кпжу кад га је спустип међу свпје младе.

– Какп је сладак! Какп је гп! И какп је јак! – гпвприла је оежнп мајка Вушица.

А дјешашић се гурап међу вушићима да се дпмпгне тпплпга крзна.

– Гле, гле, хпће да једе са нащима... знаши тп је шпвјекпвп младунше. Је ли се икад

Вушица мпгла ппхвалити да је ппдпјила шпвјекпвп младунше заједнп са свпјима?

– Шуп сам да су п тпме гпвприли, али не у нащем шпппру и не у наще вријеме – реше

птац Вук; – Нема ниједне длаке и мпгап бих да га убијем дпдирујући га самп нпгпм. Али,

етп, пн ме гледа и није га страх!

Утп се мјесешина на улазу у јаму застрије, јер се ппјавище шетвртаста глава и снажна 4

рамена. Щир Кан затвпри улаз у намјери да уђе у јаму. Табаки је скривен иза оега викап:

– Гпсппдару, гпсппдару, ту је ущап!

– Щир Кан нам указује велику шаст – реше птац Вук љутита ппгледа. – Щта жели Щир Кан?

– Мпј плијен! Шпвјекпвп младунше је кренулп пвуда. Рпдитељи су ппбјегли. Дајте ми

га!

Щир Кан је налетип на ватру дрвпсјеша, кап щтп је птац Вук претппстављап, па је збпг

ппекптина на щапама бип страхпвитп љут. Али, птац Вук је знап да је улаз у брлпг претијесан

за једнпг тигра. Шак и тамп гдје је стајап, Щир Кану је билп тијеснп, па су му щапе и рамена

били уклијещтени, кап щтп шпвјек, приклијещтен у некпм бурету, не би мпгап да се бпри.

– Вуци су слпбпдан нарпд – реше птац Вук. – Наређеоа примају самп пд Врхпвнпг

савјета свпг шпппра, а не пд некпг убице стпке кпји је маое или вище пругаст. Шпвјекпвп

младунше је наще – ...шак и акп хпћемп да га убијемп.

– Акп хпћете!... Какп ви тп разгпварате са мнпм? Такп ми впла кпга сам малпшас

убип, зар треба да шекам нпса забитпг у ващу псећу јазбину, иакп се ради п мпм пунпм

праву? Слущајте, гпвпри вам Щир Кан!

Тигрпвп рикаое је испунилп брлпг кап грмљавина. Мајка Вушица птресе младуншад са

свпга крзна и устреми се, пламених пшију кап двије зелене ватре у тмини, према ужареним

пшима Щир Кана.

– А сад ћу ти ја, Ракща (Ђавп) пдгпвприти. Младунше припада мени! Упамти Лунгри

(Хрпми). Мпје је! И нећемп га убити! Живјеће и тршаће са шпппрпм, и лпвиће са шпппрпм. И

припази се, ти лпвше на мале гплаће, ти једижабп, убицп риба! Јпщ ћещ дпшекати да те пн гпни! А

сад, излази пдавде или ћещ се, такп ми Самбура кпга сам улпвила (а упамти да ја не једем

изгладоелу стпку), свпјпј мајци вратити, нагпрјела живптиоп Чунгле, јпщ хрпмији негп щтп си

бип. Губи се!

Птац Вук ппдиже ппглед, запрепащћен. Већ је бип забправип на дане кад је јурип за

мајкпм Вушицпм, у праведнпј бици прптив пет других вукпва, у пнп далекп вријеме када су

је у лпвпвима шпппра, не самп из милпщте, звали Ђавплпм.

Щир Кан би се јпщ упустип у бпрбу са пцем Вукпм, али се није усуђивап да нападне

Вушицу, јер је знап да у ситуацији у кпјпј се нащап, Вушица има бпљи пплпжај и да би се бприла

на смрт. Затп се пн ппвуше са улаза режећи, а кад се нађе на птвпренпм, пн ппвика:

– Пас лаје у свпм двприщту. Видјећемп щта ће рећи шпппр кад шује да сте ппсвпјили

шпвјекпвп младунше. Пнп припада мени и ппд мпј зуб треба на крају да стигне, шујте ви,

шупавпрепи крадљивци!

Мајка Вушица леже ппнпвп, задихана, међу свпје младе, а птац Вук реше забринутп:

– У тпме Щир Кан има правп – малпга треба да ппкажемп шпппру. Хпћещ ли заиста да

га задржищ, мајкп? Пна је дрхтала:

– Да ли хпћу да га задржим? Дпщап је наг, нпћу, сам, умирући пд глади, а није се

бпјап. Гледај, већ је једнпга пд нащих пдгурнуп. А пвај хрпми касапин би га убип и

ппбјегап би према Ваингунги, а пвдащои сељаци би дптршали дп нащих скрпвищта и све би

ппбили

у жељи за псветпм... Да ли ћу га задржати? Наравнп да ћу га задржати! Лези ту, мала жабп... П 5

ти, Мпугли, јер ја ћу те звати Мпугли-Жаба, дпћи ће вријеме па ћещ гпнити Щир Кана кап щтп је

пн гпнип тебе!

– Али щта ће рећи на тп шпппр? – реше птац Вук.

Закпн Чунгле је предвидип да се сваки вук мпже, кад се пжени, ппвући из шпппра

кпме припада; али, истп такп, кад оегпви млади ппрасту да мпгу да се држе на нпгама,

треба да их дпведе пред Савјет шпппра кпји се редпвнп састаје, једнпм мјесешнп, кад је

мјесец пун, да би пстали вукпви мпгли да их дпбрп уппзнају. Кад се пвај испит заврщи, вушићи

смију да јуре куд им је впља, а кад убију и свпг првпг јелена, нема вище пправдаоа ни за

кпга пдраслпг вука да једнпг пд оих убије. Убицу, ма гдје да га нађу, шека смртна казна

и, акп тренутак размислите, видјећете да такп мпра да буде.

Птац Вук је сашекап да оегпви младунци прптрше, а пнда је, пне нпћи кад се пдржавап

савјет, са мајкпм Вушицпм све оих заједнп са Мпуглијем пдвеп на Стијену Савјета – на

каменити брежуљак на кпме је мпглп да се сакупи стптиоак вукпва. Акела, сиви, усамљени

Вук, кпји је збпг снаге и лукавства бип изабран за впђу у шпппру, лежап је испружен на

стијени; недалекп, нещтп ниже пд оега сједјелп је шетрдесет вукпва, свих велишина и свих бпја,

пд пних старих кпји су ппсивјели кап јазавци и кпји мпгу, кад гпд хпће, сами да се

пбрашунају са јеленпм, дп пних црних трпгпдищоака кпји су тек вјерпвали да су и пни у стаоу

да тп ушине. Усамљеник им је бип впђа тек гпдину дана. Некада, у младпсти, два пута је

упап у замку за вукпве, а једнпм су га и претукли и пставили убијеђени да је мртав; такп је

наушип пбишаје и нарав људи.

Малп кп је на стијени гпвприп. У кругу, међу мајкама и пшевима, млади су се играли, а

с времена на вријеме ппнеки старији вук би се приближип некпм вушићу, ппсматрап би га

пажљивп, а пнда се тихп вратип на свпје мјестп. Ппнеки пут, ппет, нека мајка би свпје младп

гурнула ппд пуну мјесешину да би била сигурнија да није псталп незапаженп. Акела је, с

времена на вријеме, викап:

– Знате нащ Закпн, знате нащ Закпн. Дпбрп ппсматрајте, п, вукпви! А мајке су

ппнављале за оим:

– Гледајте, дпбрп гледајте, п, вукпви!

На крају (мајка Вушица је псјетила какп јпј се накпстријещила длака кад је дпщап

тренутак), птац Вук гурну Мпуглија-Жабу, какп су га звали, у средищте круга, а пн се тамп

на земљи смијап и играп каменшићима кпји су се пресијавали на мјесешини.

Акела није ни ппдигап главу са щапа, негп је једнплишнп наставип свпј зпв:

– Гледајте дпбрп!...

Утп се иза стијена зашу рика – бип је тп глас Щир Кана:

– Мали припада мени. Вратите ми га. Щта ће Слпбпднпм Нарпду шпвјекпвп младунше?

Акела шак и не мрдну ущима; пн једнпставнп реше:

– Гледајте дпбрп, п вукпви! Щта се Слпбпднпг Нарпда тише тамп некаквп наређеое,

кпје не ппщтује Слпбпдни Нарпд... Дпбрп гледајте!

Утп се јави мумљаое међу присутнима, а један млади шетверпгпдищои вук се пкрену

Акели и ппнпви питаое Щир Кана: 6

– Щта ће Слпбпднпм Нарпду шпвјекпвп младунше?

Закпн Чунгле предвиђа да, у слушају да нису сви сагласни да се некп пд младих прими

у шпппр, двпјица пдраслих шланпва, а кпји нису ни птац ни мајка младпг вука, гпвпре у

оегпв прилпг.

– Кп ће да гпвпри у кприст пвпга? – упита Акела. Кп ће међу припадницима

Слпбпднпг Нарпда да гпвпри?

Није билп пдгпвпра, па се мајка Вушица већ припремила за свпју ппсљедоу бпрбу, јер

је знала да би јпј тп била ппсљедоа бпрба акп би дп ое дпщлп.

Пнда једини странац кпји је примљен у шпппр – Балу, стари Балу, мрки саоиви медвјед

кпји је младе вукпве ушип Закпну Чунгле, стари Балу кпме је дпзвпљенп да се креће куд

хпће јер једе самп прахе, кпријеое и мед, диже се на задое щапе и прпмумља:

– Шпвјекпвп младунше... Шпвјекпвп младунше... – ппше пн. – Евп ја ћу гпвприти у

прилпг шпвјекпвпг младуншета. Нема зла у шпвјекпвпм младуншету. Ја немам дар гпвпра,

али гпвприм истину. Дпзвплите му да јури са шпппрпм и да пстане са оим. Ја ћу га лишнп

ппдушавати.

– Јпщ некп треба да гпвпри – реше Акела. – Балу је гпвприп, а Балу васпитава наще

младе. Кп ће гпвприти кап Балу?

Утп на круг паде сјенка. Била је тп сјенка Багира, црнпг пантера. Крзнп му је билп

црнп кап мастилп, али у извјесним данима пантерске щаре су се на оему расцвјетавале кап

щтп се свила прелијева. Сви су ппзнавали Багиру и никп није желип да се сретне са оим, јер је и

Табаки у ппређеоу са оим бип маое лукав, дивљи бик маое јак, а раоени слпн маое

безпбзиран. Али глас му је бип сладак кап дивљи мед кад капље кап пп кап са дрвећа, а

крзнп мекще пд паперја.

– П, Акелп и ти Слпбпдни Нарпде! – преп је Багира свпјим умиљатим гласпм – ја знам

да немам никаква права да присуствујем ващем састанку. Али Закпн Чунгле предвиђа да

се у слушајевима у кпјима се ппјави сумоа, укпликп није ријеш п убици, а ради се п младпм

вуку, оегпв живпт мпже да се пткупи. Закпн не гпвпри нищта п тпме кп има, а кп нема

правп да плати цијену пткупа. Имам ли правп?

– Такп је! Такп је! – јавище се млади вукпви кпји су увијек гладни. Шујмп Багиру!

Младпг мпже некп да пткупи. Закпн такп гпвпри!

– Знам да немам правп да пвдје гпвприм и затп тражим ващу сагласнпст.

– Гпвпри! – јави се двадесет гласпва.

– Убити гплищавп младунше представља срампту. Псим тпга пн мпже да нам мнпгп

ппмпгне у лпву кад пдрасте. Балу је већ гпвприп у оегпву кприст. Евп, ппред Балупвих

ријеши ја вам нудим бика, дебелпг бика, свјеж је, убип сам га на непуне ппла миље пдавде,

акп хпћете да прихватите Шпвјекпвп младунше пп Закпну. Хпћете ли?

Ппдиже се граја пд гласпва кпји су гпвприли:

– Защтп да не? И такп ће ппд зимскпм кищпм угинути; сагпрјеће га сунце.... Каквп злп

мпже да нам ушини једна мала, гпла жаба?... Нек јури за шпппрпм!... Гдје је твпј бик,

Багире?... Прихватамп! 7

Пнда се ппет јави Акела:

– Гледајте... дпбрп гледајте, п, вукпви!

А Мпугли се играп каменшићима; није уппщте пбраћап пажоу на вукпве кпји су му се,

један пп један, приближавали да га псмптре.

На крају, сви се спустище низ брежуљак да пптраже убијенпг бика, а сами пстадпще Акела,

Багира, Балу и Мпуглијеви вукпви.

Щир Кан је јпщ рикап у нпћ јер је бип ужаснп љут щтп му нису предали Мпуглија.

– Да, имащ правп да ришещ кпликп хпћещ, – мрмљап је Багира сам себи у брк – јер дпћи

ће вријеме када ће пвп малп, гплищавп ствпреое изазвати ппнпвп твпју рику из сасвим

других разлпга. Или ће бити такп или ја нищта не знам п шпвјеку.

– Дпбрп смп ппступили – реше Акела: људи и оихпва младуншад су мудра ствпреоа:

дпћи ће вријеме па ће се ппказати да мпже да нам буде пд велике кпристи.

– Такп је, – реше Багира – дпћи ће тренутак у кпме ће пн бити неппхпдан: јер никп не

мпже пшекивати да ће дпвијека впдити шпппр!

Акела на тп нищта не пдгпвпри.

Мислип је на пнп вријеме кпје дплази за свакпг впду шпппра, на вријеме кад губи

снагу и кад га, све слабијег из дана у дан, сами вукпви убијају и бирају нпвпг впђу, кпга ће

ппет, истп такп, убити.

– Впдите га – реше пн пцу Вуку – и васпитавајте га кап щтп прилиши припаднику

Слпбпднпг Нарпда.

Такп је Мпугли примљен у шпппр вукпва Сипни, пп цијену једнпг бика и лијепе ријеши

Балуа.

А сад се пптрудите да прескпшите десет или једанаест пуних гпдина и да замислите какав је

шудан живпт впдип Мпугли међу вукпвима, јер кад бисмп све тп пписивали, испунили бисмп не

знам кпликп коига. Растап је са вушићима кпји су прије израсли у вукпве негп щтп је пн

ппстап дјешак; а птац Вук ушип га је живпту и пбјащоавап му смисап свега у чунгли, све

дпк му сваки щущао траве, сваки дах тпплпг вјетра у нпћи и свакп хукаое спве над главпм,

свакп гребаое канчи слијеппг мища кпји се пдмара на дрвету и пљесак рибице у језеру нису

ппстали такп блиски кап щтп ппстају ствари у уреду некпм шинпвнику. Кад није ушип, љещкарип

је на сунцу и спавап, пнда је јеп и ппет је спавап. Кад је псјетип да је прљав или кад му је

билп вруће, пн се купап у щумским језерима, а кад је бип жељан меда (јер га је Балу наушип

да су праси и мед истп тпликп дпбри за јелп кап и сирпвп месп), пеп се на дрвеће да га пптражи,

а тпме га је наушип Багира. Испруживщи се пп грани, пантер га је дпзивап: "Дпђи пвамп, мали

брате!" а Мпугли се пеп исппшетка какп се пеоу мајмуни – "љенивци", али се убрзп псмјелип

и бацап са гране на грану истп пнакп вјещтп какп тп шине сиви мајмуни.

И пн је заузеп свпје мјестп на Стијени Савјета кад се тамп шпппр пкупљап и пткрип је да

мпже, кад усредсреди свпј ппглед на билп кпга вука, да га присили да пбпри ппглед; а тп је

шинип самп из забаве. У другим приликама извлашип је дугп трое из крзна свпјих пријатеља,

јер вуци ужаснп пате пд троа и иглица кпје им се забија у крзнп. Нпћу је силазип низ бријег, дп

пбрађених ппља и са великпм радпзналпщћу ппсматрап сељаке у оихпвим кплибама. Али, пн 8

се прибпјавап људи јер му је Багира ппказап шетвртасту кутију са пдигнутпм рещеткпм, такп

вјещтп сакривену у чунгли, да Мпугли умалп није у оу упап и пбјаснип му да је тп замка.

А највище пд свега вплип је да са пантерпм пде дп тпплпг црнпг срца щуме и да тамп

преспава цијели бпгпветни дан, па да ппд веше ппсматра какп се Багира спрема за лпв.

Деснп, лијевп, већ какп му је глад налагала – а такп је ппступап и Мпугли – самп са једним

изузеткпм. Шим је дпрастап дп гпдина у кпјима мпже да схвата, Багира га је ппушип да

никад не смије да напада стпку јер је и оегпв живпт пткупљен, на Савјету шпппра, пп цијену

живпта једнпга бика.

– Цијела чунгла ти припада – гпвприп му је Багира – и мпжещ да лпвищ све щтп мпжещ да

дпхватищ, али, у знак сјећаоа на бика кпји те пткупип, никад немпј да нападащ стпку, ни стару

ни младу. Такп је записанп у Закпну Чунгле.

Мпугли се свјеснп придржавап пве преппруке.

И такп је растап и ппстајап све јаши кап щтп се дещава са дјешакпм кпји не иде у щкплу и у

цијелпм свпм живпту нема друге бриге негп да се брине щта ће ппјести.

Мајка Вушица му је гпвприла, једнпм или два пута, да Щир Кан не припада пнпј врсти

ствпреоа кпја су безппасна и да ће, збпг тпга, мпрати једнпг дана да убије Щир Кана; без

сумое, млади вук би се пвпг присјећап у свакпм тренутку свпг живпта, али Мпугли је на тп

забправип јер је пн ипак бип самп мален дјешак – иакп би, да је знап људски гпвпр, сам себе

назвап вукпм.

А Щир Кан је у чунгли сталнп бип на Мпуглијевпм трагу. Какп је впђа шпппра, Акела,

из дана у дан све вище старип и све вище губип снагу, хрпми тигар се спријатељип са млађим

вукпвима из племена кпји су ищли за оим да би се дпшепали пстатака оегпвпг плијена, щтп би

им Акела забранип да је мпгап да упптријеби сву свпју власт. С друге стране, Щир Кан им се

улагивап: шудип се какп такп лијепи млади лпвци мпгу да се задпвпље тиме да им впђа буде

један пплумртви вук или шпвјекпвп младунше.

– Кажу ми – гпвприп је Щир Кан – да ви шак не смијете за вријеме Савјета да му

ппгледате у пши!

Млади вуци су на тп зарежали и кпжа им се јежила.

Багира је и пкпм и ухпм бип свуда присутан. Сазнап је за пвп и једнпм или два пута

уппзприп Мпуглија да се Щир Кан спрема да га једнпг дана убије. Мпугли се насмијап и

пдгпвприп:

– Са мнпм је шпппр, са мнпм си ти... и Балу, и ма какп да је лијен, сигурнп би пристап

да једнпм или два пута щаппм размахне у мпју шаст. Шега, пнда, да се бпјим?

Једнпг вепма тпплпг дана у Багиринпм мпзгу је сазрела непбишна мисап. Мпжда му

је п тпме нещтп натукнуп Ики, бпдљикавп прасе. У свакпм слушају пн реше те вешери

Мпуглију, дпк је дјешак, дубпкп у чунгли, лежап главе пплпжене на лијепп црнп пантерпвп

крзнп:

– Мали брате, кпликп сам те пута уппзприп да ти је Щир Кан непријатељ?

– Пнпликп пута кпликп има праха на пвпј палми! – пдврати Мпугли, јер, кап щтп се и

мпглп пшекивати, није знап да брпји. – Па щта?... Спава ми се, Багире, а Щир Кан је 9

хвалисавац... бащ кап Мап-Паун.

– Није сад вријеме за спаваое. И Балу тп зна; и ја знам, цијели шпппр тп зна, па шак и

пни глупани, пни луди јелени тп знају... а и Табаки ти је тп рекап.

– Пх, пх, – пдврати Мпугли – ташнп је да је Табаки дплазип неки дан и пришап ми неку

смущену пришу какп сам ја шпвјекпвп младунше, какп сам гплаћ и да нисам дпстпјан шак ни

кпријеое да кппам... а ја сам Табакија дпхватип за реп и два пута га треснуп п палму да

науши какп се треба ппнащати.

– Глупп си ппступип, јер мада је Табаки зап, мпжда је хтип да ти исприша нещтп щтп се

тебе тише. Дпбрп птвпри пши, мали брате. Щир Кан се неће усудити да те убије у чунгли. Али

Акела је стар и дпћи ће ускпрп вријеме кад пн вище неће мпћи да улпви свпг јелена и неће вище

бити впђа шпппра. Мнпги је пд пних вукпва кпји су те ппсматрали кад су те ппказивали

Савјету већ пстарип, а млади вукпви мисле, јер их је Щир Кан тпме ппдушип, да шпвјекпвп

младунше не спада у шпппр. Ускпрп ћещ ппстати пдрастап шпвјек...

– А пп шему шпвјек не би смип да јури са свпјпм браћпм? – упита Мпугли. – Ја сам се

рпдип у чунгли, прихватип сам Закпн Чунгле и нема ниједнпг међу нащим вукпвима

кпме нисам из щапе извукап трн. Зар нису пни мпја браћа!

Пантер се прптеже цијелпм дужинпм и приклппи пши.

– Мали брате, стави свпју руку ппд мпју оущку.

Мпугли пружи свпју снажну, смеђу руку и ппд сампм свиленпм брадпм Багиринпм,

гдје су се сплели снажни мищићи, скривенп у сјајнпм крзну, напипа гплп мјестп.

– Никп у чунгли не зна да ја, Багира, нпсим пвај пжиљак... траг пгрлице; рпдип сам се,

мали брате, међу људима и међу људима је мпја мајка умрла, у кавезу краљевскпг двпрца

у Удајпуру. Затп сам и платип цијену у Савјету кад си бип јпщ мала, бесппмпћна беба. Да, и

ја сам рпђен међу људима. И нисам ппзнавап чунглу. Хранили су ме иза рещетака, у

гвпзденпм затвпру, али, једне нпћи, кад сам псјетип да сам ја Багира пантер, а не играшка

за људе, слпмип сам биједни катанац једним ударцем щапе и ппбјегап сам. А какп сам

ппзнавап пбишаје људи, ппстап сам у чунгли стращнији пд сампг Щир Кана, је ли такп?

– Да, реше Мпугли, сва чунгла се бпји Багире... сва чунгла сем Мпуглија.

– Ех, ти, па ти си шпвјекпвп младунше, – реше црни пантер са бескрајнпм оежнпщћу – па

кап щтп сам се ја вратип у свпју чунглу, такп и ти треба да се вратищ међу људе, међу људе

кпји су ти браћа... акп те прије тпга у Савјету не убију!

– Али защтп, защтп би некп хтип да ме убије? – упита Мпугли.

– Ппгледај ме – пдгпвпри му Багира.

И Мпугли га ппгледа правп у пши. Није ни ппла минуте прптеклп, а пантер пдврати ппглед.

– Етп защтп! – реше му Багира укрщтајући щапе на лищћу. – Ни ја не мпгу да птрпим твпј

ппглед иакп сам рпђен међу људима, а вплим те, мали брате. А други те мрзе јер оихпве пши

не мпгу да птрпе твпј ппглед, затп щтп си мудар, затп щтп умијещ из оихпвих щапа да извадищ

трое... затп щтп си шпвјек.

– Нисам тп знап – реше Мпугли пјађенп. И намрщти густе, црне пбрве.

– Знащ ли щта каже Закпн Чунгле? "Првп нападни, а пнда се јави гласпм". И пп твпјпј 10

безбрижнпсти пни виде да си ти шпвјек. Али ти буди мудар. Ја сам у дубини свпг срца убијеђен:

први пут кад стари Акела прпмащи свпј плијен, а сваким данпм му је све теже да ухвати

јелена – шпппр ће се пкренути и прптив оега и прптив тебе. Сазваће на Стијени скупщтину и пнда

... и пнда... Ах, да, сјетип сам се! – реше Багира дижући се. – Сиђи дпље дп кплиба у дплини и

узми малп Црвенпг Цвијета кпга људи гаје. Такп ћещ, у тренутку кад ти затреба, имати

савезника јашег пд мене и пд Балуа и пд пних у племену кпји те впле. Иди, пптражи Црвени

Цвијет!

Именпм Црвени Цвијет Багира је звап ватру. И ниједнп ствпреое у чунгли није ватру

називалп оеним правим именпм. Јер свака звијер цијелпг живпта псјећа самртни страх пд

ватре и измищља стп нашина какп да избјегне да је назпве правим именпм.

– Црвени Цвијет! – реше Мпугли. – Пн расте у сумрак, ппред оихпвих кплиба. Ићи ћу да

га узмем.

– Такп треба да гпвпри шпвјекпв син! – реше са ппнпспм Багира. Не забправи да расте

у лпншићима. Птми га на брзину и не забправи да треба да га сашуващ дп тренутка у кпме ће

ти затребати.

– Дпбрп, – реше Мпугли – идем. Али, јеси ли, драги Багире, увјерен – пн загрли оегпв

сјајни врат и ппгледа га дубпкп у пши – да је све тп дјелп Щир Кана?

– Такп ми слпмљенпг катанца кпји ме пслпбпдип, сигуран сам, мали брате!

– Е, пнда, такп ми Бика кпјим сам пткупљен, платићу Щир Кану дуг кпји му дугујем и

тп шаснп: мпже му се десити да шак дпбије и вище нп щтп је заслужип.

У једнпм скпку Мпугли пдјури.

– Тп је шпвјек! Тп је прави шпвјек – мрмљап је пантер ппруживщи се ппнпвп. – П, Щир

Кане, никад ниси бип у ппаснијем лпву пд пвпг десетпгпдищоег лпва у кпме гпнищ жабу!

Мпугли је јурип крпз щуму, а срце му је лудп лупалп. Стигап је дп брлпга у тренутку кад

се ппшела дизати вешероа измаглица. Ппвратип је дах и гледап дпље, у дплину. Млади вукпви

нису били ту, а мајка је, из дубине јаме, пп узбуђенпм дисаоу Мпуглијевпм разумјела да

нека брига мпри оену Жабу.

– Щта ти се десилп, сине? – упита га пна.

– Щир Кан кпјещта брбља! – пдгпвпри пн. – Вешерас ћу лпвити на узпраним оивама.

Пнда је пдјурип крпз щипражје дп пптпка у дну дплине. Тамп се зауставип јер је шуп

урлик шпппра у лпву на самбура-јелена и завијаое живптиое кпја се упустила у бпрбу са

гпнипцима.

А пнда су се зашули ппдругљиви узвици младих вукпва:

– Акела! Акела! Нек Самац ппкаже свпју снагу! Дајте прпстпра впђи шпппра! Скаши,

Акела!

Мпра да је Самац скпшип и прпмащип, јер је Мпугли шуп щкљпцаое оегпвих празних

вилица, а пнда и бплни урлик кад га је самбур предоим нпгама ударип. Није се вище

задржавап да слуща, негп се даде у трк. Урлици за оим били су све тищи укпликп се вище

приближавап пбрађеним ппљима на кпјима су живјели сељаци.

– Багира је гпвприп истину! – уздахнуп је Мпугли прикрадајући се кплиби гдје се сакрип у 11

слами исппд прпзпра. – Сутра ће бити мпј и Акелин дан.

Пнда се лицем приљубип прпзпру и ппсматрап ватру на пгоищту. Видип је какп се жена

дпмаћина у тпку нпћи дизала и хранила пламен црним грумеоем, а кад је сванулп и забијелила

се хладна магла, видип је какп дијете ставља у кпрпицу пблијепљену земљпм ужаренп

угљевље, умптава је у свпј пгрташ и пдлази са кравама на пащу.

– И тп је све? – упита се Мпугли. – Акп дијете тп мпже да ушини, ни ја не треба да се

плащим.

Пн пбиђе пкп куће, срете се са дјететпм пши у пши, пте му ватру из руку и нестаде у

магли, дпк је дјешак врищтап пд страха.

– Сасвим лише на мене! – реше Мпугли дувајући у лпнац кап щтп је видип да тп шини жена.

– Цвијет ће умријети акп га не храним...

Пн набаци сувих граншица и сасущене кпре дрвета на црвенилп. На ппла пута дп брежуљка

сусрете Багиру. Оегпвп крзнп је блисталп пд рпсе кап да је билп укращенп сјајним драгуљима

са мјесеца.

– Акела је прпмащип – реше пантер. – И убили би га прпщле нпћи, али су тражили и тебе:

Тражили су те свуд на брежуљку.

– Бип сам на праницама. Спреман сам. Ппгледај! Мпугли му пружи лпнац пун ватре.

– Дпбрп... Видип сам какп људи на пвп баце суву грану, па се Црвени Цвијет пдмах

расцвјета... Зар те није страх?

– Не... Шега да се плащим? Сад се сјећам... акп тп није бип самп сан... да сам, прије

негп щтп сам ппстап вук, спавап ппред Црвенпг Цвијета и да ми је билп тпплп и пријатнп.

Некпликп дана је Мпугли сједип у пећини и шувап свпј земљани лпнац дпдајући суве

гране да би ппсматрап какп гпре. Прпнащап је и једну грану кпја му је нарпшитп била

ппгпдна, па је увеше, кад се ппјавип Табаки да му саппщти да га траже у Савјету на Стијени,

праснуп у смијех и такп се смијап све дпк Табаки није ппбјегап. Смијући се птищап је и у

Савјет.

Акела-Самац лежап је ппред свпга камена да би тиме ппказап да је сад оегпвп

мјестп Впђе слпбпднп, а Щир Кан, са пратопм вукпва кпји су се хранили оегпвим птпацима,

щетап се щирпм узвищеоа и слущап свпје ласкавце. Багира је ппружип свпје тпплп мекп тијелп

ппред Мпуглија, а дјешак је међу кпљенима држап свпј земљани лпнац.

Кад су се сви сакупили, први ппше да гпвпри Щир Кан, щтп се никад није усудип да ушини за

вријеме дпк је Акела впдип шпппр.

– Пн на тп нема правп – прпщапута Багира. – Реци. Пн је кујин син. Препащће се.

Мпугли скпши:

– Слпбпдни Нарпде, зар је Щир Кан нащ впђа? Пткуд тигар мпже да впди шпппр?

– С пбзирпм да је скупщтина птвпрена и да су ме замплили... – ппше Щир Кан.

– Кп те замплип? – упита Мпугли. – Зар смп ми щакали, па да пузимп пред пвим

месарпм? Впдствп у шпппру тише се самп шпппра! Зашуще се урлици:

– Ћути ти, Шпвјекпвп младунше!

– Пустите га нека гпвпри. Пн брани нащ Закпн. И на крају, зашуще се стари вукпви: 12

– Нека гпвпри Мртви Вук!

Јер, кад впђа шпппра прпмащи свпј плијен, називају га Мртви Вук, дпк јпщ живи, а тп не

траје дугп.

Акела с мукпм ппдиже главу:

"Слпбпдни Нарпде и ви, щакали Щир Кана, впдип сам вас дванаест лпвних гпдина и за свп

тп вријеме ниједан пд вас није упап у замку нити је иједан пд вас псакаћен. Нисам вище у

стаоу да улпвим плијен. А ви знате какп је изведена завјера. Знате ви дпбрп какп сте ме

дпвели дп разбјещоелпг јелена да бисте ппказали кпликп сам слаб. Дпбрп је тп смищљенп. И

имате правп да ме пвдје на Стијени Савјета убијете. И затп вас питам: кп ће бити насљедник

Вука Самца? Јер, припада вам правп, пп Закпну Чунгле, да ми приђете један за другим".

Завлада тищина. Ниједан пд вукпва није се усуђивап да се упусти у смртпнпсни бпј са

Самцем. Пнда заурла Щир Кан:

– Тја, щтп да губимп вријеме са пвим безубим старцем? Свакакп је псуђен на смрт.

А Шпвјекпвп младунше предугп живи. Слпбпдни Нарпде, пн је мпј плијен пдавнп. Дајте ми

га. Дпсадилп ми је пвп укрщтаое шпвјека и вука. Дпста је заваравап чунглу десет гпдина.

Дајте ми тп Шпвјекпвп младунше јер ћу инаше сталнп лпвити пвдје и нећу вам пставити нищта нп

кпсти. Тп је шпвјек, шпвјекпвп дијете и ја га мрзим дп сржи кпстију! Пнда вище пд ппла шпппра

заурла:

– Шпвјек? Шпвјек! Щта ће шпвјек међу нама? Нека иде свпјима!

– Таман ппсла! Па да пкрене прптив нас сав нарпд из села? – успрптиви се Щир Кан. – Не,

не, дајте га мени. Пн је шпвјек и никп међу нама не мпже да му ппгледа међу пши!

Акела ппнпвп диже главу и реше:

– Пн је са нама дијелип наще пбрпке. Спавап је са нама. Лпвип је дивљаш за нас. И није

изневјерип ниједнп слпвп Нащег Закпна Чунгле!

– А ја сам платип за оега једнпг бика прије негп щтп сте га примили. Па дпбрп, нека

цијена једнпг бика и није такп виспка, али шаст Багирина дпстпјна је ппщтене битке! – реше

Багира најумиљатијим гласпм.

– Бик је плаћен прије десет гпдина! – зарежа скупщтина. – Щта нас се тише щта је билп прије

десет гпдина!

– А ваща ријеш? – упита Багира пткривајући бљещтавп бијеле зубе. – И вас називају

Слпбпдним Нарпдпм!

– Шпвјекпвп младунше не смије да јури са станпвницима Чунгле! – зарежа Щир Кан. –

Дајте ми га!

– Пн је нащ брат пп свему, сем пп крви – настави Акела. – А ви хпћете пвдје да га

убијете!... Ташнп је, предугп сам живип. Неки међу вама убијају стпку, а шуп сам да неки

међу вама, пп нагпвпру Щир Кана, нпћу силазе и краду са сепских прагпва дјецу. Знам да

сте кукавице, па кукавицама и гпвприм. Знам да мпрам умријети и мпј живпт је

безвриједан: инаше ппнудип бих вам свпј живпт за живпт шпвјекпвпг сина. А да бих спасап

шаст шпппра, јер сте на шаст забправили пткакп сте без впђе шпппра – ја се пбавезујем да

нећу ни најмаоег птппра пружити кад дпђе вријеме да умрем, акп пустите Шпвјекпвп 13

младунше да се врати међу људе. Умријећу без бпрбе. На тај нашин ће шпппр сашувати три

живпта. Тп је све щтп мпгу да ушиним: акп пристанете, ущтедићу вам срампту да убијете свпг

брата кпји вам нищта нажап није ушинип... брата кпји је пткупљен да би ппстап шлан шпппра, кап

щтп предвиђа Закпн Чунгле.

– Али пн је шпвјек!... шпвјек!... шпвјек! – мумљала је скупщтина. Већина вукпва је

прищла Щир Кану, а оегпв реп је щибап крпз ваздух.

– Сад је твпја судбина у твпјим рукама! – реше Багира Мпуглију. – Нама псталима

препстаје самп да се бпримп!

Мпугли устаде држећи у рукама лпнац. Прптеже се и зијевну пред свим вуцима: бип је

пгпршен и увријеђен јер, иакп су били вуци, никад му дптада нису рекли кпликп га мрзе.

– Шујте! Немпјте вище да завијате кап пси. Дпста сте ми пве нпћи нагласили да сам

Шпвјек (иакп бих ја пстап вук међу вуцима дп краја свпг живпта) и тек сад сам схватип

истину у ващим ријешима. Затп вам и не кажем "браћп" негп вам кажем "саг" (пси), пнакп

какп ви зпвете шпвјека... Щта ћете ушинити или щта нећете ушинити, тп је ваща ствар. Али, щтп се

мене тише, прије негп щтп ствари истјерамп на шистац, ппказаћу вам щта сам ја, шпвјек, дпнип

међу вас: дпнип сам Црвени Цвијет кпга се ви, пси, бпјите.

Пн баци лпнац на тле и некпликп зажарених кпмада запалище суву махпвину кпја плану,

а цијели Савјет се ужаснут ппвуше пред искрама пламена.

Мпугли спусти суву грану у ватру и држап је такп дпк није примијетип да се врх пали и да

ппшиое да пуцкета, а пнда је диже изнад главе и махап је опме такп изнад глава, пд страха

избезумљених вукпва.

– Ти си сад гпсппдар! – реше му тихп Багира. – Спаси Акелу смрти! Увијек је бип твпј

пријатељ.

Акела, стари сиви вук кпји није у свпм живпту наушип да мпли, баци на Мпуглија мплећив

ппглед. Пн је стајап изнад оега, наг, са дугпм црнпм кпспм кпја му је пала пп

раменима, псвијетљен пламенпм упаљене гране кпја се оихала и искрила у тмини.

– Дпбрп – реше Мпугли кружећи ппгледпм унапкплп. – Видим да сте пси. Пставићу вас и

вратићу се међу слишне мени... Чунгла ме избацује и треба да забправим ващ језик и ваще

другарствп: али бићу самилпснији пд вас – затп щтп сам бип ващ брат пп свему сем пп крви,

пбећавам вам да вас нећу, кад будем шпвјек међу људима, пред оима издати кап щтп сте

ви издали мене.

Пн удари нпгпм у пламен и на све стране пплетјеще искре.

– И неће бити бпрбе међу нама у шпппру. Али мпрате да ми платите један дуг прије негп

щтп пдем.

Пн приђе крупним кпрацима према Щир Кану кпји је лежап и глупп жмиркап у пламен и

ухвати га за длаке на ппдбратку. Багира га је слиједип да му се нађе при руци.

– Дижи се, псетп! – ппвика Мпугли. – Дижи се кад ти наређује шпвјек јер ћу ти упалити

крзнп!

Щир Кан ппгну ущи и затвпри пши јер му се упаљена грана приближила.

– Пвај кпји убија стпку рекап је да ће ме убити у Савјету затп щтп ме није убип кад сам 14

бип мали. Евп... гледај... пвакп ми, људи, бијемп псе. Мрдни самп бркпм, Лангри, па ћу ти у

грлп сасути Црвени Цвијет!

Пн удари Щир Кана пп глави гранпм, а тигар је скишап и завијап у агпнији страха.

– Пих, псмуђена машкп из чунгле, губи се, али упамти мпје ријеши: кад први пут

ппнпвп дпђем на Стијену Савјета кап щтп и прилиши да дпђе шпвјек, ушинићу тп са кпжпм Щир

Кана на глави. А щтп се тише псталих, знајте да је Акела слпбпдан и да мпже да живи какп му

се свиђа. Не смијете га убити јер га ја щтитим. И немпјте пвдје дугп да се задржавате да улудп

лупате језицима кап да сте некп и нещтп, јер сте пси и затп... пдлазите!

Ватра је буктала на врху гране, а Мпугли је опм размахивап лијевп и деснп у кругу и

вуци се изгубище урлајући ппд искрама кпје су им пржиле крзна. Пстадпще самп стари Акела,

Багира и десетак вукпва кпји су били на страни Мпуглија. Пнда Мпугли псјети дубпки бпл,

дубпкп у себи псјети бпл какав није дп тада псјетип, пн уздахну и крупне сузе се скптрљаще

низ оегпвп лице.

– Щта је тп?... Щта је тп?... Щта је тп? – питап се. – Не желим да напустим чунглу... и не

знам щта ми је. Хпћу ли умријети, Багирп?

– Нећещ, Мали брате. Тп су самп сузе, и тп се шпвјеку дещава – реше му Багира. Видим

да си шпвјек, а ниси вище самп шпвјекпвп младунше. Да, чунгла ће ти бити затвпрена... Нек

теку, Мпугли. Тп су сузе.

Пнда је Мпугли сјеп и плакап такп кап да ће му срце препући: дп тада пн никада није у

свпм живпту плакап.

– Сад – реше пн – идем међу људе. Самп, првп треба да се ппрпстим са мајкпм.

Пн пде дп пећине у кпјпј је пна станпвала са пцем Вукпм и плакап је тамп скривајући

лице у оенп крзнп, а шетвпрп малих је биједнп урлалп.

– Нећете ме никад забправити? – питап је Мпугли.

– Никада, дпкле гпд мпжемп да слиједимп траг! – рекпще мали. – Дпђи дп ппднпжја

брежуљка кад ппстанещ шпвјек и ми ћемп разгпварати с тпбпм и дпћи ћемп, нпћу, дп праница

да се са тпбпм играмп цијелу нпћ.

– Дпђи нам ускпрп! – рекап је птац Вук. – П, ти, мала мудра жабп, дпђи нам ускпрп

јер смп нас двпје, мајка и ја, пстарјели.

– Дпђи нам ускпрп, – рекла је и мајка Вушица – ти мпј мали гплищавкп! Јер, знај, ти

шпвјекпвп младунше, да сам те впљела вище пд свпје дјеце.

– Сигурнп ћу дпћи – пдгпвприп је Мпугли. – А дпћи ћу затп да на Стијени Савјета

разапнем кпжу Щир Кана. Немпјте ме забправити. Реците свима у чунгли да ме не

забправе!

Зпра је свитала кад се Мпугли упутип низ брежуљак, сам, у сусрет пним шудесним

бићима кпја се називају људи.

ЛПВАШКА ПЈЕСМА ШПППРА НА СИПНМА

Када је зпра гранула, зарикап је 15

Самбур једанпут, двапут па ппет!

Ппјавила се кпщута, ппјавила се кпщута са извпра

у щуми гдје дивљи јелени ппје.

У извидници кад сам бип, сам сам тп видип

једанпут, двапут и ппет!

Када је зпра гранула, зарикап је Самбур

једанпут, двапут и ппет!

Вук се пдщуоап, вук се пдщуоап

да пбавијести шпппр щта га шека.

Ми смп тражили, ми смп нащли и слиједили оегпв траг

Једанпут, двапут и ппет!

Када је зпра гранула, шпппр вукпва је заурлап

Једанпут, двапут па ппет!

Тп су нпге щтп у чунгли не пстављају трага

Пши щтп виде крпз мрак – крпз мрак!

Јавите се, залајте, а пнда ућутите!

Једанпут, двапут па ппет!

КААПВ ЛПВ

Ташке су ппнпс Леппарда, а рпгпви Бивпла

буди шист јер се снага лпвца пп сјају кпже цијени

Кад видищ да те удари или намрщтен Самбур да прпбпде

јави нам пдмах: ми за тп знамп већ пуних десет љета

Не шини зла страншевим младунцима,

негп их зпви Браћпм и Сестрама

Јер мали су и слаби, а Медвједица им је мпжда мајка.

Кад крене у лпв, младунше мисли:

"Никп ми није раван!"

Али Чунгла је велика а младунше малп.

Нек мисли и нек ћути,

(Изреке медвједа Балуа)

Све п шему се пвдје гпвпри дпгпдилп се у вријеме кад јпщ Мпугли није бип изгнан из

шпппра сипнских вукпва и прије негп щтп се псветип Щир Кану, тигру.

У тп вријеме Балу га је ушип Закпну Чунгле. Велики сури медвјед, стар и пзбиљан, бип

је радпстан щтп има ушеника такп бистра ума; јер млади вукпви нису впљели да уше Закпн 16

Чунгле сем пнп щтп се пднпси на оихпв шпппр и оихпвп племе, па шим науше лпвашкп

правилп: "Нпге кпје се крећу без буке, пши кпје виде у тами, ущи кпје пслущкују вјетар и у

пећини и бијели зуби спремни да угризу: етп, тп су пдлике наще браће, изузев Табакија, щакала и

хијена кпје мрзимп", бјеже. Али Мпугли, кап Шпвјекпвп младунше, мпрап је мнпгп вище

тпга да науши.

Неки пут би се крпз густищ чунгле дпщуоап Багира, црни пантер, да би видип дпкле је

стигап оегпв љубимац, па је пнда ту стајап и преп, главе пслпоене п стаблп, дпк је Мпугли

напамет гпвприп Балуу наушену задаћу за тај дан. Дјешак је наушип да се пеое на дрвп

истп такп дпбрп кап щтп је знап да плива, а знап је да плива истп такп дпбрп кап щтп је наушип

да трши; а Балу, тумаш Закпна, ппдушавап га је из Закпна Щума и Закпна Впда: какп да

разликује крхку грану пд јаке, какп да лијепп разгпвара са дивљим пшелама кад се сретне са

оихпвим рпјем на педесет стппа изнад земље; щта да каже Мангију, слијеппм мищу акп га

прпбуди из ппдневнпг сна и какп да уппзпри впдене змије да ће скпшити у језерп, међу оих.

Јер станпвници чунгле не впле да буду узнемирени и увијек су спремни да нападну, пнпга

кп тај мир нарущи.

Истп такп Мпугли је наушип и лпвашки зпв Странца кпји, пнај кпји лпви на туђем лпвищту,

мпра гласнп да ппнавља све дптле дпк не дпбије пдгпвпр. Кад се преведе, тај зпв гласи:

"Дпзвплите ми да пвдје лпвим, гладан сам". А пдгпвпр гласи: "Лпви акп си гладан, али немпј

акп тп шинищ самп ради задпвпљства".

Етп, све тп је птприлике Мпугли мпрап напамет да науши: и ужаснп га је замаралп щтп

мпра пп стп пута исте ствари да ппнпви. Али, кап щтп је Балу испришап Багири пткакп је једнпм

Мпугли ударцем щапе бип уппзпрен на грещку, па је ппбјегап: "Шпвјекпвп младунше пстаје

шпвјекпвп младунше и затп мпра све да науши... све, знащ ли, све п Закпну Чунгле".

– Да. Али не забправи да је пн мален – пдгпвпри црни пантер кпји би сасвим искварип

Мпуглија да је пвај бип самп оегпв щтићеник. – Какп да у ту малу главу стану сви ти твпји

дуги гпвпри?

– Има ли икпга у чунгли да је премален да би бип убијен? Нема. Е, па затп га ушим

свему пвпме, затп га исправљам, пх врлп оежнп, акп нещтп забправи.

– Оежнп! Бащ се у тп ти разумијещ, стара, гвпздена ппткпвице – замумља Багира. –

Лијепп си му удесип лице тпм твпјпм оежнпщћу, данас... Уф!

– Вище бих вплип да је сав мпдар, пд главе дп пете пд мпјих удараца, негп да упадне у

несрећу збпг свпг незнаоа – пдгпвпри Балу узрујанп. – Управп га ппдушавам пра-

ријешима чунгле ппмпћу кпјих мпже да затражи защтиту птица, нарпда змија и свих пних кпји

крећу у лпв на шетири нпге, сем оегпвпг рпђенпг шпппра. И сад мпже, акп хпће, да затражи

ппмпћ свих станпвника у чунгли. Зар тп не вриједи пне исправке?

– Дпбрп, дпбрп, самп припази да ми не убијещ Шпвјекпвп младунше. Није пн пао п

кпји мпжещ да пщтрищ свпје панче. Негп, реци ми, кпје су тп пра-ријеши? Шещће ми се дещава

да треба да пружим негп ли да затражим ппмпћ, – Багира је при тпм ппсматрап свпје

шелишнпплаве, кап шелик јаке панче – ипак, вплип бих да их знам.

– Ппзваћу Мпуглија нека ти их каже... акп је распплпжен. Дпђи, мали брате! 17

– Глава му бруји кап кпщница – пдгпвпри сићущан, нераспплпжен глас пднекуд изнад

оих.

Мпугли се спусти низ дрвп. Видјелп му се пп лицу да је љут и са пркпспм реше у тренутку

кад је дпдирнуп тле:

– Дпщап сам самп збпг Багира, а не збпг тебе, стари Балу!

– Врлп важнп – пдгпвпри му Балу иакп се видјелп да му тп није билп правп. – Хајде,

ппнпви Багири пра-ријеши чунгле кпје сам те данас наушип.

– За кпга пра-ријеши? – упита Мпугли, припитпмљен тиме щтп мпже да ппкаже щта зна. –

Чунгла гпвпри мнпгим језицима, а ја их све знам!

– Ти знащ ппнещтп, не све. Видищ ли, Багира, какп је незахвалан према свпм ушитељу.

Хпће ли икад иједан вушић бити захвалан старпм Балуу за щкплпваое?... Дпбрп, хајде, реци

пра-ријеши кпје важе за све лпвашке нарпде, кад већ све знащ... ти велики ушеоаше!

– Исте смп крви, ви и ја! – реше Мпугли језикпм медвједа јер се оим служе сви лпвашки

нарпди.

– Дпбрп је... а сада пра-ријеши птица!

Мпугли ппнпви исте ријеши, али на крају дпдаде дуги крик јастреба у лпву.

– Хајде реци ријеши Нарпда змија – реше му Багира.

Умјестп пдгпвпра Багира је зашуп непписивп пщтрп сиктаое. И Мпугли је уживап збпг

ппказанпг знаоа, ппскпшип је, ударип се нпгама п стражоицу, тапщап је рукама, па је

скпшип на леђа Багири и намјестип се такп да је табанима мпгап да лупа пп блиставпм крзну

кап пп дпбпщу, а Балуу се кревељип у лице.

– Хајде де! Вриједјелп је тп некпликп дпбрих мпдрица – реше оежнп сури медвјед. –

Бићещ ми једнпг дана захвалан за пвп, мали брате!

Пнда се пкрете Багири да би му испришап какп је дјешак неке ријеши наушип пд Хатија,

дивљег слпна, кпји зна све те ријеши, па какп је Хати Мпуглија пдвеп дп језера да би тамп пд

једне змије наушип гпвпр змија јер Балу није мпгап ташнп тпме да га ппуши; па какп је

Мпугли сад защтићен пд свих несрећа кпје би мпгле да му се десе у Чунгли, јер ниједан

станпвник чунгле, ни змија, ни птица, ни ма кпји шетвпрпнпжац неће му нанијети зла.

– Никпга не треба да се бпји – закљуши Балу шещући пд задпвпљства свпј велики,

крзнпм пбрасли трбух.

– Да, сем свпг рпђенпг племена – реше тихп Багира. А пнда се гласнп пбрати

Мпуглију:

– Припази малп на мпје бпкпве, мали брате! Щта ти је да ме такп ударащ?

Мпугли је хтип нещтп да каже, па је пажоу Багирину хтип да скрене на тај нашин щтп га је

снажнп ударап нпгама п бпкпве. Кад су пбпјица сад наћулила ущи да шују щта хпће да каже,

пн реше:

– И ја ћу имати свпје племе, нарпд кпји ћу ја сам впдити пд јутра дп мрака крпз дрвеће!

– Каква је тп сад измищљптина, ти занесеоаше? – упита Багира.

– Да, а са дрвећа ћу бацити гране и јпщ щтпщта дпље, на драгпг Балуа – настави Мпугли. –

Видјећете, пбећали су ми! 18

– Вуф!

Пгрпмна Балупва щапа пбпри Мпуглија са Багириних плећа, па је дјешак, пбпрен меду

щапе, мпгап да види кпликп је наљутип медвједа.

– Мпугли... – реше Балу – разгпварап си са Бандар Лпгама – Нарпдпм мајмуна?

Мпугли ппгледа у Багиру да види да ли се и Пантер наљутип и примијетип је да су му пши

биле зелене – ледене кап кпмадићи племенитпг зада.

– Бип си кпд мајмуна... – сивих мајмуна... нарпда кпји не ппщтује Закпн...

прпждрљиваца кпји једу све. Стиди се!

– Кад ме Балу пщамарип, – реше Мпугли јпщ лежећи на леђима, ппбјегап сам, а сиви

мајмуни су сищли са грана и смилпвали се на мене. А никпм другпм није билп сталп дп мене.

Мпугли ппше да кмези.

– Самилпст кпд мајмуна! – наљути се Балу. – Кад би планинске плује биле без хука...

или кад би се суншеве зраке пхладиле... ех, а щта се десилп тада, Шпвјекпвп младунше?

– Па дали су ми... дали су ми праха и јпщ щтпщта укуснп за јелп, и... и пднијели су ме у

нарушју међу крпщое, и рекли су ми да сам им ја брат пп крви, сем щтп немам реп кап пни, и

да ћу једнпг дана ппстати оихпв впђа.

– Немају пни впђу – реше на тп Багира. – Лажу пни и увијек су лагали.

– Били су врлп дпбри према мени и рекли су да им ппет дпђем. Защтп ме никад нисте

впдили кпд мајмуна? И пни се држе усправнп кап ја. И не ударају щапетинама. И цијелпг дана

се играју. Пустите ме да се пппнем кпд оих!... Ти ружни Балу, пусти ме да се пппнем гпре.

Хпћу да се вратим кпд оих, да се играм с оима.

– Слущај ти, Шпвјекпвп младунше, – реше медвјед, а оегпв глас је брујап кап грпм у

љетнпј плуји – наушип сам те цијелпм Закпну Чунгле кпји важи за све станпвнике чунгле...

сем за мајмуне кпји живе у дрвећу.

Пни не признају закпне. Пни не знају щта је дпмпвина. И немају свпг сппственпг

језика негп се служе ппкраденим ријешима кпје ппкупе кад прислущкују какп други гпвпре.

Оихпв пут није нащ пут. Немају впђу. И немају памћеоа. Хвалищу се и брбљају и хпће да се

прикажу кап да су неки знашајан нарпд у чунгли, кпји ће направити велике ствари у опј, а

дпвпљнп је да падне самп један прах и пни већ мијеоају мищљеое, насмију се и све

забправе. Ми, пстали станпвници чунгле, немамп никакве везе са оима. И не пијемп тамп

гдје пију мајмуни, не идемп тамп гдје иду мајмуни, не лпвимп тамп гдје пни лпве и не

умиремп тамп гдје пни умиру. Јеси ли икад дп сада шуп да гпвприм п Бандар Лпги?

– Не – врлп тихп пдгпвпри Мпугли јер је ппслије грпмпгласнпг гпвпра Балупвпг

замукла сва щума.

– Станпвници чунгле су из свпјих уста и из свпјих мисли избацили оихпвп име. Мајмуна

је мнпгп, неваљали су, прљави, бесрамни, а желе, укпликп су уппщте сппспбни да желе нещтп

пдређенп, да станпвници чунгле пбрате пажоу на оих... а ми нећемп да знамп за оих ни

кад бацају на нас прахе или сувп граое.

Самп щтп је заврщип, а пдпзгп са дрвећа псу се права кища праха и граншица и зашу се

љутитп искащљаваое, кревељеое и скакаое виспкп гпре у крпщоама. 19

– Станпвницима чунгле је забраоенп да усппстављају везе са нарпдпм мајмуна.

Упамти тп дпбрп!

– Забраоенп, – ппнпви Багира – па ипак ја мислим да је Балу требалп да те уппзпри на

оих...

– Ја?... Ја? Та какп сам мпгап и да ппмислим да ће ићи да се игра са таквпм багрпм...

Нарпд мајмуна! Пух!

Сад се ппнпвп псу кища птпадака пп оихпвим главама, па се пни дадпще у трк вукући

за спбпм Мпуглија.

А тп щтп је Балу испришап за мајмуне, билп је саврщенп ташнп. Пни су живјели на

врхпвима дрвећа, па какп звијери ријеткп гледају на гпре, ријеткп се пружала прилика и оима и

станпвницима чунгле да се сретну. Али, ма гдје да наиђу на бплеснпг вука или раоенпг

тигра, или медвједа, мајмуни би се пкп оих пкупили, па би их исмијавали и бацали на оих прахе

и щтаппве, а све у нади да ће их пви запазити. А пнда би надали стращну дреку и кријещтали би

глупе пјесме и изазивали станпвнике чунгле да се пеоу уз дрвеће да би се са оима бприли или

би се, сасвим без разлпга, пдједнпм међу спбпм ппсвадили и пптукли впдећи рашуна п тпме

да свпје мртве пставе на таквпм мјесту гдје ће станпвници чунгле мпћи да их виде. Увијек

гпвпре п тпме какп хпће да изаберу впђу, какп им требају закпни и пбишаји, али никад тп не

направе, јер је оихпвп памћеое таквп да већ сутрадан не знају щта су пдлушили, па су затп

измислили изреку: "Пнп щтп Бандар Лпге мисле данас, чунгла ће мислити сутра" и у тпме су

налазили утјехе. Ташнп је да их ниједна звијер није мпгла да стигне, али, с друге стране, ниједна

звијер није ни пбраћала пажоу на оих, па су затп и били пдущевљени щтп су привукли Мпуглија и

щтп је тп тпликп наљутилп Балуа.

Никад нису знали щта ће радити касније – јер Бандар Лпге тп и не знају.

Изгледалп је да им је тп дпвпљнп, јер се кпд Бандар Лпга никад и не зна щта хпће, али

мпра да је једнпме палп на памет, а ушинилп му се да је сјајна замисап, да каже другима

да би билп кприснп за оихпвп племе да Мпугли дпђе међу оих јер је Мпугли знап какп да

ппмпћу граоа направи заклпн пд вјетра, па кад би га ухватили и задржали, мпгап би и оих да

науши тпме. Мпугли је, у ствари, кап дијете дрвпсјеше наслиједип мнпге инстинкте, па се шестп

забављап тиме да прави кплибице пд ппалпг граоа иакп није знап пткуд му тп. А мајмуни

су га са дрвећа ппсматрали и тпм оегпвпм забавпм су били усхићени. Пвај пут, гпвприли су,

имаће правпг впђу, па ће ппстати најмудрији нарпд у чунгли... биће тпликп мудри да ће их сви

запажати и завидјети им. Затп су сад слиједили Балуа, Багиру и Мпуглија крпз чунглу, али

вепма тихп све дп тренутка кад је билп вријеме за ппдневни пдмпр. Тада је Мпугли,

страхпвитп ппсрамљен, заспап између пантера и медвједа, пдлушивщи да неће вище имати

никакве везе са Нарпдпм мајмуна.

Првп, шега је касније мпгап да се сјети, билп је псјећаое какп га неке руке прихватају

за нпге и руке... неке тврде мале руке... па пнда граое кпје га щиба пп лицу, а ппглед му је

блудип крпз крпщое дпк је Балу узбунип чунглу свпјим прпдпрним крицима, а Багира се,

искежених зуба, пеп уз дрвп. Мајмуни су урлали пд пдущевљеоа и дпхватали се све вищих и

вищих грана гдје Багира није мпгап да их стигне и викали су: 20

– Примијетили су нас! Багира нас је запазип! Цијела чунгла нам се диви какп смп лукави

и хитри!

И настаде пнда трка, а трку мајмуна крпз крпщое дрвећа кпје представљају оихпву

дпмпвину никп никада неће мпћи да ппище. Тамп пни имају самп оима ппзнате путеве и

пдређене прелазе, усппне и силазе, а све тп на педесет, щездесет, па и стп стппа изнад земље, и

туда се крећу шак и нпћу акп је пптребнп. Двпјица најјаших мајмуна ухватила су Мпуглија

исппд мищке, па су с оим летјела крпз дрвеће све у скпкпвима пд пп двадесет стппа. Да су

били сами, кретали би се два пута брже, али их је успправала дјешакпва тежина. Мпуглију се

завртјелп у глави, нп ипак је и уживап у пвпј лудпј трци; дрхтап је кад би, с времена на

вријеме, ппажап дубпкп дпље, ппд спбпм, земљу, или кад би га бацили, при крају свакпг

скпка, а пн се заљуљап крпз празан прпстпр, такп да му је срце силазилп у пете. Шитава

пратоа га је слиједила према виспким крпщоама све дпк не би псјетип какп се пне највище

граншице у врху лпме и савијају ппд оихпвпм тежинпм. А пнда, са уздахпм плакщаоа

"хах", кпје је дппиралп пднекуд из грла, ппет су се бацали у вратплпман скпк и дпшекивали се

рукама и нпгама на ниске гране сусједнпг дрвета. У ппнекпм шасу Мпугли је мпгап да

сагледа чунглу миљама и миљама далекп, мирну и зелену, кап да на сред мпра сједи на

катарци некпг брпда, а пнда би му ппет гране и лищће ударали п лице, и, заједнп са свпја два

пратипца, гптпвп да би се спустип дп саме земље.

И такп скашући, клижући се, уз лпм и крцкаое грана, уз урлик и цику цијелп племе Бандар

Лпга јурилп је путпвима дрвећа, са Мпуглијем, свпјим зарпбљеникпм.

Исппшетка се плащип да га не испусте, а пнда је псјетип какп га хвата љутоа. Знап је

кпликп би билп узалуднп да се птима, па ппше да размищља. Првп щтп би требалп да ушини тп је

да пбавијести Балуа и Багиру јер, крећући се пваквпм брзинпм, оегпви пријатељи ће брзп

запстати за оим.

Да ппгледа дпље, не би му кпристилп јер је мпгап да види самп гране, а гпре, у

плаветнилу, далекп, угледап је јастреба Шила кпји је кружип и лебдип над чунглпм, стражарећи

над ствпрпвима кпји умиру. Шил је примијетип да мајмуни нещтп нпсе, али щта – тп није мпгап

да пткрије, па се сјурип неких стптиоак метара да би псмптрип да ли је оихпв плијен дпбар за

јелп.

Изненађенп је звизнуп кад је угледап какп извлаше Мпуглија на врх једне крпщое и

зашуп Мпуглијев зпв на језику птица: "Исте смп крви, ти и ја".

Таласи граоа склппили су се над дјешакпм, али Шил је, једним замахпм крила, стигап над

другп дрвп и ппет угледап мали, смеђи тпвар.

– Слиједи мпј траг – викап је Мпугли. – Пбавијести Балуа из племена Сипна и Багиру из

Савјета на Стијени.

– Пд кпга је ппрука, брате?

Јер, Шил никада раније није видип Мпуглија иакп је шуп да гпвпре п оему.

– Ппрушује Мпугли, жаба... Шпвјекпвп младунше... такп ме зпву!... Слиједи мпј траг...

ааг.

Ппсљедое ријеши је дпвикнуп у тренутку кад је ппет бип башен крпз ваздух; али Шил је 21

стигап да му да знак да га је схватип, па се ппет ппдигап увис, тпликп виспкп дпк није

изгледап кап зрнп пијеска; а пнда се зауставип у тпм пплпжају, па је пшима кпје су му

служиле кап телескпп ппсматрап бразду међу дрвећем кпју је за спбпм пстављала

Мпуглијева пратоа.

– Никад пни не пду далекп – реше сам себи са смијещкпм. – Никад не дпврще пнп щтп су

заппшели. А увијек нещтп нпвп хпће, те Бандар Лпге. А пвај пут, акп ме пкп не вара, уплели

су се у нещтп щтп им неће плакп прпћи, јер Балу није спреман за щалу, а Багира зна мнпгп

вище негп щтп је клаое кпза.

Ту, гпре плпвип је на крилима, канчи ппдвијених ппд стпмак и шекап.

За тп вријеме Балу и Багира били су ван себе пд бриге и бијеса. Багира се пеоап кап

никад дпсад у свпм живпту, али су се танане гране лпмиле ппд оегпвим тијелпм кпје се

клизалп натраг, а щапе су му биле пуне иверја.

– Защтп ниси уппзприп Шпвјекпвп младунше? – викап је на увп јаднпм Балуу кпји је

такпде кренуп у пптрагу свпјим тещким кпракпм у намјери да ухвати мајмуне. – Умјестп

щтп си га намртвп истукап, билп би бпље да си га уппзприп!

– Брзп!... Ах!... Брже... Мпжемп... јпщ да их стигнемп! – дахтап је Балу.

– Тим кпракпм не би стигап ни раоену краву. Ти – тумашу закпна!... ти щтп тушещ

дјецу... Акп наставищ јпщ једну миљу пвакп, распући ћещ се! Бпље сједи ту и размисли!

Направи неки план, није сад вријеме да их гпнищ. Јпщ мпгу да га испусте акп им се сувище

приближимп.

– Урула! Хууу! Мпжда су га већ испустили, измпрени пд нпщеоа. Кп мпже да има

ппвјереое у Бандар Лпге!... Нек ми главу ппкрију мртвим слијепим мищевима!... Нек ми

дају старе кпсти да глпђем!... Нек ме пблпже саћем дивљих пшела, па нек ме избпду да

умрем и нек ме ппкппају са хијенпм, јер сам најбједнији међу медвједима!... Урула!

Хууу! П Мпугли, Мпугли! Защтп те нисам уппзприп на Нарпд мајмуна умјестп щтп сам те

тукап? Кп зна да ли ударци нису из твпје главе истјерали наушене задатке и да ли се нећещ пбрети

у чунгли сам, без ппзнаваоа пра-ријеши!

Балу стрпа главу у щапе, па се љуљап слијева надеснп стеоући.

– Ипак ми је све те ријеши сасвим ташнп ппнпвип, малпшас – реше Багира нестрпљивп. –

Балу, немпј да се избезумљујещ. Щта би чунгла рекла кад би мене угледала да се такп

склупшан ваљам кап Ики, бпдљикавп прасе и да такп завијам?

– Щта ме се тише чунгла. Мпжда је пн већ мртав?

– Све дпк га не испусте крпз граое ради свпје разпнпде, или дпк га не убију збпг

лијенпсти да га даље нпсе или дпк тп не ушине, ја се не бпјим за судбину Шпвјекпвпг

младуншета. Пн је мудар, пн зна мнпгп щта, а изнад свега важнп је да има пши кпјих се

бпје сви станпвници чунгле. Али, несрећа је у тпме щтп је у власти Бандар Лпга, а пни живе на

дрвећу и не уважавају никпга пд нас.

Багира пплиза, замищљен, свпју щапу.

– Каква сам ја стара будала! Дебели, мрки Кпрјенпждерац – реше Балу и изненада се

исправи. – Ташнп је пнп щтп каже Хати, дивљи слпн: "Свакп се нешега бпји". А пни, Бандар 22

Лпге, бпје се Каа, змије у стијени. И пна се пеое истп такп вјещтп кап пни. И лпви младе

мајмуне нпћу. И сам ппмен оенпг имена леди им крв дп неваљалих реппва. Хајде да

пптражимп Каа.

– Щта нам пн мпже ппмпћи. Та пн није нащег рпда јер нема нпгу и... има зап ппглед –

реше Багира.

– Стар је кпликп и ппдмукап. А щтп је најважније, увијек је гладан – реше Балу сад пун

наде. – Пбећај му на ппклпн мнпгп кпза.

– Ппслије јела спава пун мјесец дана. Мпжда и сад спава, па акп га прпбудимп, мпжда

ће сам хтјети да убија кпзе.

Багира није дпбрп ппзнавап Каа, па је затп бип неппвјерљив.

– У тпм слушају, нас двпјица старих лпваца мпжда бисмп мпгли да му пбјаснимп

разлпг.

Балу прптрља плиоалп крзнп свпг рамена п пантера, па заједнп ппђпще да траже Каа,

Питпна на Стијени.

Нащли су га ппруженпг на камену загријанпм пд ппдневнпг сунца какп са дивљеоем

ппсматра свпју дивну кпщуљицу, јер је пуних десет дана ппсветип пресвлашеое кпже и сад је

блистап у пунпм сјају. Свпјпм великпм шетвртастпм главпм дпдиривап је сваки шас тле и са

тридесет стппа свпје дужине савијап се у швпрпве и завијутке пблизујући при тпм уста при

ппмисли на пбрпк кпји ће ускпрп ппјести.

– Није скпрп јеп – реше Балу, јер му је лакнулп кад је угледап оегпвп дивнп пдијелп,

кап да је сашиоенп пд смеђег и жутпг мрампра. – Пази се Багире! Краткпвид је кад

прпмијени пдијелп и спреман је на скпк.

Каа није припадап змијама птрпвницама, у ствари пн је презирап змије птрпвнице кпје је

сматрап кукавицама, оегпва снага је лежала у загрљају, јер кпга би пн једнпм пмптап

свпјим пгрпмним прстенпвима у кпје се савип, тај је прппап!

– Дпбар лпв! – ппвика Балу и на раздаљини се спусти на задое щапе. Кап и друге змије

из оегпвпг рпда Каа је бип наглув, па у први шас није шуп ппздрав. Ипак, пн се ппдиже малп,

спреман на скпк, пбпрене главе и реше:

– Дпбар лпв свима. Пх! Пх! Щта ћещ ти Балу пвдје? Дпбар ти лпв, Багире... Један међу

нама је гладан. Има ли дивљаши у близини? Нека срна или бар млади јелен? Празан сам кап

празна врећа!

– Бащ смп кренули у лпв – реше Балу безбрижнп јер је знап да не ваља Каа ппжуривати.

Сувище је тежак.

– Дпзвплите да кренем са вама – реше Каа. – Хпћещ ли једнпм или двапут ударити

щаппм, тп за тебе не представља неку тещкпћу, Багире, а ни за тебе, Балу. Али, щтп се мене

тише... да, ја мпрам неки пут да шекани данима на некпм путељку или да се ппла једне нпћи

пеоем да бих се дпшепап некпг мрщавпг залпгаја у виду младпг мајмуна. Псуууу! Није

тп вище пнаквп дрвеће каквп је билп у мпјпј младпсти. Све трулп и суве гране.

– Ипак не вјерујем да твпја велика тежина нишему не служи – пдгпвпри Балу.

– Да, имам пристпјну дужину... прилишнп пристпјну – реше Каа са дпста ппнпса. – Али, 23

ипак пвп младп дрвеће није какп треба. Етп, ппсљедои пут кад сам лпвип замалп щтп нисам

пап... замалп, вјерујте, а какп сам клизап јер ми се реп није дпбрп пмптап пкп дрвета,

прпбудип сам Бандар Лпге. Какве су ми све ппгрде викали!

– Безнпга, жута глиста – прпмрмља Балу међу брке, присјећајући се.

– Ссссс! Зар су ме такп називали? – упита Каа.

– Такп нещтп су нам рекли за ппсљедоег пунпг мјесеца, али ми нисмп пбраћали пажоу.

Сващта пни лупају... етп, на примјер, рекли су да си ппгубип зубе и да не смијещ да нападащ

нищта сем кпза (знам и сам да су ти мајмуни бесрамни...) бпјищ се рпгпва једнпг јарца –

настави меденим гласпм Багира.

Свака змија, а нарпшитп један стари питпн кпји је дпстпјанствен кап Каа, не впли да

ппкаже да је љута. Па ипак су Балу и Багира мпгли да виде какп су се јаки мищићи с пбје

стране питпнпве вилице стезали и гршили.

– Бандар Лпге су прпмијениле лпвищте – реше пн мирнп. – Кад сам се данас испеп

пвамп, на сунце, шуп сам какп дижу галаму гпре у дрвећу.

– Етп, ми... управп смп кренули у пптрагу за Бандар Лпгама – реше Балу.

Али, ријеши је једва прпциједип јер је тп билп први пут, кпликп се сјећам, да једна звијер из

чунгле призна да је занимају мајмуни.

– Знаши, мпра да је пп сриједи крупан разлпг кад два такп уважена лпвца... пвдје, у

свпјпј рпђенпј чунгли, шак сам сигуран... на трагу Бандар Лпгама... реше на тп Каа дпста

дпстпјанственп иакп је сав пламтип пд радпзналпсти.

– Правп да кажем, – ппше Балу – нисам ја нищта другп дп скрпмни Тумаш Закпна за

младе вушиће Сипна, а Багира... пвдје...

– Багира је Багира – реше на тп црни пантер.

Оегпве вилице звекнуще кап шелик јер се бащ није пдликпвап скрпмнпщћу.

– Евп у шему је ствар, Каа: ти крадљивци праха и унищтаваши палми птели су нам

Шпвјекпвп младунше за кпје си мпжда шуп.

– Шуп сам нещип пд Икија (оегпве бпдље су дпказ оегпве упбраженпсти) да нещтп

слишнп шпвјеку живи међу вукпвима, али нисам му мнпгп вјерпвап. Јер, Ики увијек мнпгп

приша п пнпме щтп је тек наппла шуп, па пнда тп лпще пренпси.

– Да, ташнп је. Ради се п малпм шпвјеку каквпг јпщ нисмп дп сада видјели – реше

Балу. – Тп је најбпљи, најпаметнији и најхрабрији мали шпвјек... а мпј је ушеник и пн ће

прпславити име Балуа крпз цијелу чунглу, а псим тпга, ја га... ми га вплимп, Каа.

– Тс, тс! – реше Каа оищући главпм. – Знап сам и ја щта знаши љубав. Мнпгп бих вам

п тпме мпгап да пришам...

– Бпље би билп да тп пставимп за једну свијетлу нпћ, кад нам стпмаци буду пуни – реше

живп на тп Багира. – Јер наще Шпвјекпвп младунше је сад у рукама Бандар Лпга, а ми

знамп да пд свих станпвника чунгле пни се јединп бпје Каа.

– Мене јединп да се бпје?... Имају и защтп – реше Каа. – Брбљиви су, луцкасти, пхпли...

Пхплпст, лудпст и брбљивпст! Етп тп су мајмуни. Али за људскп ствпреое није дпбрп да се

наде у оихпвим рукама. Дпсаде им и праси кпје беру, па их бацају. Или нпсају неку грану пп 24

ппла дана кап да намјеравају нещтп са опм да направе, а пнда, пдједнпм је прелпме на

двије и баце. Заиста се тпм малпм људскпм ствпреоу не мпже завидјети. А мене су

називали, акп се не варам и... Жути птрпв, зар не?

– И глиста... глиста... глиста – реше Багира. – А јпщ су ти надијевали друга имена самп ја тп

не мпгу збпг стида да ппнпвим.

– Да, треба их малп наушити какп да гпвпре п гпсппдару. Ааа-сссп! Треба их малп

пппменути! А гдје се сад налазе са малим?

– Тп самп чунгла зна. Мпра да су негдје кренули гдје сунце залази – реше Балу. А ми

смп мислили да ти нещтп знащ, Каа.

– Ја? – Пткуд ја?... па ја их дпхватим самп кад ми падну на стазу, а никад не лпвим

Бандар Лпге, те жабе, те пунпглавце смрдљиве... щтп се тпга тише, Хассс!

– Пвамп, гпре! Увис! Хилп! лип! лип! Ппгледај гпре ти Балу из Шпппра сипнских вукпва!

Балу ппдиже пши да види пткуд дппире глас и угледа Шила јастреба. Спущтап се пдпзгп, а

крила су му се пресијавала на сунцу. Билп је тп пред сам Шилпв пплазак на ппшинак, али пн је

ипак прелијетап чунглу да би прпнащап медвједа крпз густищ лищћа.

– Щта је? – реше Балу.

– Видип сам Мпуглија меду Бандар Лпгама. Мплип ме да вам тп кажем. Псматрап

сам. Пднијели су га с пну страну ријеке, у град мајмуна... У Хладне Щпиље. Мпжда ће тамп

пстати једну нпћ, десет нпћи, или шас. Рекап сам слијепим мищевима да пни псматрају дпк

траје ппмршина. Етп ту вам ппруку дпнпсим. Дпбар лпв, ви дпље!

– Желимп ти пуну гущу и дубпк сан, Шиле – дпвикну му Багира. – Нећу те забправити кад

нещтп улпвим и за тебе лишнп ћу сашувати једну главу... П, ти, најбпљи међу јастребпвима!

– Није тп нищта... ситница... Дјешак је знап пра-ријеш. Тп је све щтп сам мпгап за оега

да ушиним.

И Шил се птисну у висину у великпм кругу да би дпстигап свпје прпстпре.

– Знаши да није забправип оихпв језик – реше сад Балу ппнпснп. – Етп, такп је млад, а

мпже да се сјети пра-ријеши шак и пних кпје уважавају птице иакп га за тп вријеме вуку крпз

граое!

– Изгледа да си му их дпбрп утувип у главу – реше Багира. – Мпжемп бити задпвпљни

оиме... А сада хајдемп у Хладне Щпиље.

Мнпги су знали гдје се тп мјестп налази, али малп је станпвника чунгле икада тај крај

ппсјетилп. У ствари, пнп щтп су називали Хладне Щпиље бип је неки стари напущтени град,

изгубљен и утппљен у чунгли: а звијери не впле да се настане на бивщим људским станищтима.

Деси се да дивља свиоа и пде у тај крај, али лпвци никада. Псим тпга тамп су живјели мајмуни

укпликп пни уппщте негдје станују, а ниједна звијер кпја ималп држи дп свпг угледа неће ни

на дпмак ппгледа да им се приближи, сем у вријеме великих суща кад се у цистернама и

резервпарима кпји су наппла ппрущени стајали, задржи нещтп впде.

– Треба нам дп тамп ппла нпћи – рећи Багира. Балу се забрину:

– Ићи ћу најбрже щтп мпгу – дпдаде забринутп.

– Не смијемп да пклијевамп. Ти дпђи за нама, Балу. Треба да се крећемп щтп брже... 25

Каа и ја.

– Билп да имам или немам нпге кретаћу се истп такп брзп кап и ти, на свпје шетири – јави

се увријеђенп Каа.

Балу је такпђе настпјап да ппжури, али је убрзп сав задихан мпрап да сједне. Пставиће

га. Ићи ће за оима касније, јер је Багира кренуп ка циљу најбржим тркпм пантера. Каа није

нищта гпвприп, али ма кпликп да је Багира јурип и Каа се кретап истпм брзинпм. Кад су били на

једнпм планинскпм пптпку, Багира је стекап преднпст јер га је једним скпкпм савладап

дпк је Каа мпрап да плива са главпм и вратпм два педља изнад впде. Али, шим су се нащли на

земљи, Каа је савладап раздаљину.

– Такп ми слпмљенпг Катанца кпји ме пслпбпдип – реше Багира кад се спустип сумрак

– дпбар си тркаш!

– Гладан сам, реше Каа. – А назвали су ме щаренпм жабпм!

– Глистпм... глистпм су те звали... и тп жутпм, пузавпм!

– Истп је тп. Ппжуримп!

Изгледалп је кап да се Каа разлива свуд пп земљи, али су оегпве пши сигурнп пткривале

најкраћи пут кпјим је требалп да се креће.

За тп вријеме у Хладним Щпиљама мајмуни нису ни саоали п Мпуглијевим пријатељима.

Дпнијели су дјешака у Изгубљени град па су, у тпм шасу, сами спбпм били вепма задпвпљни.

Мпугли дп тада никада није видип хиндуски град, па иакп су тп биле самп рущевине, призпр је

за оега бип и задивљујући и узбуђујући. Неки краљ је пвај град ппдигап у стара времена на

брежуљку. Јпщ и сада су се мпгли разазнати каменпм ппплпшам прилази кпји су впдили дп

капија рущевина гдје су на зарђалим щаркама висјели пстаци дрвета. Дрвеће је прпраслп крпз

зидпве, хпдници су пптпнули у земљу, а дивље лијане су се оихале у великим вијенцима пкп

прпзпра на кулама.

Краљевска палаша се налазила на сампм врху брежуљка, мрампр у двпрским

двприщтима и на впдпскпцима је испрскап и сав је бип ппсут црвеним и зеленим мрљама, па су

шак и велике камене плпше, на кпјима су некада живјели слпнпви, биле ппвађене или пбрасле

махпвинпм или щибљем. Из палаше се видип шитав низ кућа без крпва кпје су некада

сашиоавале град. Сад су изгледале кап празне кпщнице у кпје је ущап мрак. Бип је ту и велики

кпмад камена кпји је некада представљап светищте и тп на мјесту на кпме су се укрщтале

шетири улице, па јаме и рупе на углпвима улице кпје су некада служиле кап резервпари за впду и

слпмљене куппле хрампва међу шијим лукпвима су изникле дивље смпкве.

Пвај крај су мајмуни називали свпјим градпм и правили су се кап да презиру станпвнике

чунгле затп щтп живе у щуми. Такп, за све тп вријеме уппщте нису знали шему су служиле

свете грађевине ни какп би у оима требалп станпвати. Ппсједали би у круг у предвпрју кпје је

впдилп у салу за засједаое краљевскпг савјета и хтјели су на тај нашин да пппнащају људе; или

су јурили крпз куће без крпвпва, у некпм углу би ппкупили камеое и кпмаде цигле, а пнда

би забправили гдје су тп сакрили; или су се тукли и драли у гпмили, а пнда пдједнпм би престали,

па

би ппшели да се играју дуж тераса, гпре-дпље, у краљевским вртпвима гдје су тресли руже и

наранче самп затп да би мпгли да ппсматрају какп ппадају латице или плпдпви. Испитивали су 26

све прплазе, сва ппдземља палаша и стптине малих мрашних прпстпра, али никад нису мпгли да

се сјете щта су тамп видјели. Пнда су ппет лутали без циља, усамљени, или у парпвима или у

групама и шеститали су један другпм щтп тпликп лише на људе. Пили су из резервпара гдје су

впду прљали и гризли се птимајући се кп ће бити први на реду, а пнда би сви пдједнпм нагрнули и

викали:

– Никп у чунгли није такп мудар, такп дпбар, такп интелигентан и такп јак кап Бандар

Лпге.

Па су ппет све ппшиоали исппшетка дпк, измпрени градпм, не би кренули натраг на

врхпве дрвећа у нади да ће их станпвници чунгле запазити.

Мпугли, наушен да ппщтује Закпне Чунгле, није ни вплип ни разумијевап пвакав нашин

живпта. Билп је већ каснп ппппдне кад су га Бандар Лпге дпнијеле у Хладне Щпиље. И

умјестп да крену на спаваое, кап щтп би Мпугли ушинип ппслије дугпг наппрнпг путпваоа,

пни су се ппхватали у кплп пјевајући свпје најлуђе пјесме. Један међу мајмунима пдржап

је гпвпр у кпме је истакап да птимаое Мпуглија пбиљежава нпву етапу у истприји Бандар

Лпга јер ће им пн ппказати какп да плету щибље и граое да би се защтищили пд вјетра и кище...

Мпугли је убрап некпликп лијана јер је хтип да их исплете; мајмуни су ппкущали да шине кап и

пн, али већ ппслије некпликп минута вище их тп није занималп па су ппшели једни друге да вуку

за реппве или да скакућу на све шетири кащљући при тпме.

– Хтип бих да једем – реше Мпугли. – У пвпм дијелу чунгле сам странац. Дпнесите ми

хране или ми дпзвплите да сам пвдје лпвим.

Двадесет или тридесет мајмуна ппјурище наппље да би му дпнијели праха или дивљих

лубеница, али се наппла пута пптукпще такп да их је тп пзбиљнп пмелп да се врате са пним

пстацима впћа. Мпугли је бип и пгпршен, и љут, и жалпстан, па је сам лутап крпз напущтени

град пущтајући при тпм лпвашки зпв странца. Али никп му није пдгпварап, па је схватип да је

стигап на ужаснп мјестп.

– Све щтп ми је Балу рекап п Бандар Лпгама, гпла је истина – размищљап је сам са

спбпм. – Не знају ни закпна, ни зпва лпва, немају впде... самп знају неке луцкасте ријеши и

имају мале, лпппвске руке. Па сад акп пвдје умрем пд глади или ме убију, биће тп мпја

кривица. Ипак треба да ппкущам да се вратим у свпју чунглу. Сигурнп је да ће ме Балу

избити, али и тп је бпље негп да лутам са Бандар Лпгама.

Али, шим је кренуп ка зидинама града, мајмуни су га ппвукли натраг гпвпрећи му да

није свјестан среће кпја га је снащла, бпцкајући га при тпм да би га уппзприли. Пн је самп

стезап зубе и нищта није гпвприп и ищап је такп међу оима дпк га нису дпвели дп једне терасе

на кпјпј се налазип велики резервпар пд црвенпг камена у кпме је дпппла лежала кищница. На

сред пве терасе налазили су се пстаци некпг павиљпна кпји је бип сав пд бијелпг мрампра,

ппдигнутпг за краљице кпје су умрле прије вище стптина гпдина. Крпв у пблику куппле бип је

наппла прпваљен и засуп је ппдземни прплаз кпјим су краљице мпгле да прпђу у палашу.

Зидпви су били сашиоени пд изрезбаренпг мрампра, прекраснп умјетнишкп дјелп бијелп кап

млијекп, укращенп пплудрагим камеоем кап щтп су агати, кпрналини, жад и лапис-лазули; па

кад се мјесец ппјавип иза брда, оегпва свјетлпст је прпструјала и на тле бацила сјенке кпје су 27

изгледале кап црна шипка.

Измрцварен, умпран, а при тпм такп млад, Мпугли и ппред свега није мпгап да се

суздржи пд смијеха кад је видип какп се мајмуни труде да му ппкажу, све пп двадесетприца,

какп су јаки, мудри, велики и умиљати и какп би лудп билп да им ппбјегне.

– Велики смп. Слпбпдни смп. Дивни смп. Ми смп најдивнији нарпд у чунгли. Ми сви тп

тврдимп и тп је затп истина – викали су. – Сад нас шујещ први пут и мпћи ћещ наще ријеши да

пренесещ свим станпвницима чунгле, па ће нас ппщтпвати, а ми ћемп ти затп ппказати

најбпље међу нама.

Мпугли није пбраћап на тп пажоу, па су се мајмуни ппшели пкупљати на стптине у

групама на тераси да би шули свпје сппствене гпвпрнике кад запјевају на језику Бандар

Лпга, па када би неки пд гпвпрника ппсустап, пни би му у хпру дпвикивали:

– Такп је, сви се с тпбпм слажемп.

Мпугли је климап главпм или је пбарап пши и гпвприп "да", кад су га щтп упитали иакп му

је све зујалп у глави пд тплике дреке.

Мпра да је Табаки-щакал гризап цијелп пвп друщтвп – размищљап је пн – кад су тпликп

бијесни. Нема сумое тп је "девани" – лудилп! Зар пни никад не иду на ппшинак?... Евп

пблака кпји ће ппкрити мјесец. Кад би тај пблак бип тпликп велик да се ппд оим скријем и

ппбјегнем у тмину. Али... сувище сам умпран!

А два вјерна пријатеља ппсматрала су исти пблик из засједе у щанцу ппд рущевинама

града; јер Багира и Каа, свјесни ппаснпсти какву представљају мајмуни кад су у скупини,

нису хтјели да се узалуд излажу ппаснпсти. Мајмуни никад не нападају акп их нема бар

стптину заједнп, а малп је кпји станпвник чунгле спреман да се упусти у такву игру.

– Ја ћу се испети на зид на западу – щапутап је Каа и изненада ћу се ппјавити међу

оима на препад. Неће ме напасти, иакп су тпликп мнпгпбрпјни, али...

– Знам щта мислищ – реше Багира. – Да је самп Балу пвдје. Али, ушинићемп щтп

мпжемп. Кад пвај пблак ппкрије мјесец, ја ћу кренути на терасу: изгледа да тамп држе некп

савјетпваое п судбини дјешака.

– Дпбар ти лпв! – реше Каа смркнутп.

Пн крену ка западнпм зиду. Тај зид је бип најбпље пшуван, па је велика змија имала

дпста муке да прпнађе пут кпјим би се дпкппала гпрое ивице... У тпм пблак прекри мјесец и

бащ кад је Мпугли размищљап щта ли би мпглп сад да се деси, пн зашу тихи хпд Багирин на

тераси. Црни пантер је без щума успип да се дпмпгне терасе и, знајући да не смије да губи

вријеме уједајући, самп је щапама ударап деснп и лијевп пп мајмунима кпји су сједјели у

групама пд пп педесет дп щездесет. Зашу се урлик страха и бијеса, а какп је Багира газип пп

тијелима кпја су се ваљала у жељи да се пслпбпде оегпве тежине, један мајмун завика:

– Самп је један? Убијте га! Убиј!

Сад се над Багирпм склппи гужва мајмуна кпји су гризли, гребалиј, раздирали, нападали

свуд пкп Багире дпк их је пет или щест пплетјелп према Мпуглију и ппвуклп га гпре наврх

павиљпна гдје су га угурали у један срущени лук. Сваки дјешак кпји је пдрастап међу људима

страхпвитп би се угрувап кад би пап са висине пд петнаест стппа, али Мпугли је пап какп га је 28

Балу наушип да пада, па се дпшекап на нпге.

– Пстани пвдје – викали су мајмуни – дпк ппбијемп твпје пријатеље па ћемп, касније,

дпћи да се играмп са тпбпм... акп те птрпвнице змије пставе на живпту.

– Исте смп крви, ви и ја – на тп ппвика Мпугли упптребљавајући зпв змија.

Пнда зашу свуд пкп себе звиждаое и щущтаое, па јпщ једнпм ппнпви зпв да би бип

сигуран.

– Дпбрп је, сссс!... Скидајте клпбуке, сви! – пдгпвпри на тп дванаестак гласпва (јер све

старе зидине у Индији кад-тад ппстану скрпвищте змија, па је и стари павиљпн врип пд кпбри)! Не

миши се, мали брате, јер нам твпје нпге мпгу да нанесу бпл.

Мпугли се кретап ппрезнп, прпвлашећи се крпз пукптине у мрампру и пслущкујући дивљу

битку кпју је црни пантер впдип: шулп се завијаое, урлаое, ударци свуд пкп задиханпг Багира

кпји се прпбијап и бприп са густим редпвима непријатеља.

Први пут у живпту Багира се бприп да пдбрани свпј живпт

– Мпра да ће се Балу ускпрп ппјавити, Багира не смије да пстане без защтите – мислип је

Мпугли. Пн ппвика гласнп: "На впду! Багира. Хајде дп резервпара. Скпши и зарпни. На

впду!"

Багира је тп шуп, па му је Мпуглијев дпзив зазвуцап кап ппздрав щтп га је пјашап за

даљу бпрбу. Пнда пантер прпби себи пут, са крајоим наппрпм крену ка резервпару, једва се

прпбијајући у тищини. У тпм шасу са ппрущенпг зида кпји је бип најближе чунгли пдјекну кап

грмљавина ратни зпв Балупв. Балу је јурип щтп је бпље мпгап, али заиста раније није мпгап да

стигне.

– Багира, евп ме. Пеоем се, журим. Аувппра! Камеое измише исппд мпјих нпгу.

Шекајте самп, стижем Бандар Лпге!

Тек щтп се с мукпм испеп на терасу, глава му нестаде ппд таласпм мајмуна, али се пн

исправи, сједе на задое нпге па предоим щапама ппше да пбара свпје нападаше. Пнда ппше

да удара свуд пкп себе: трас... трас... трас, кап щтп млински тпшак захвата впду. Пљусак у

впду пбавијести Мпуглија да је Багира успип да се прпбије дп резервпара, а тамп мајмуни

нису мпгли да га стигну. Пантер је скпшип у впду и држап главу над впдпм дпк су мајмуни,

свуд пкп оега, на црвенпм камеоу пкп базена скакали пд бијеса гпре-дпље, спремни да

га нападну укпликп му падне на памет да изађе из впде и крене у ппмпћ Балуу. У тпм

шасу Багира је, издижући ппдбрадак над впдпм, пшајан и пјађен, дпвикнуп змијама свпј

зпв, тражећи пд оих ппмпћ:

– Исте смп крви, ви и ја!

Каа је, изгледа, тек сад успип да свпј реп превуше прекп зида. А Балу, уппла задављен

ппд гпмилпм мајмуна на крају терасе мпрап је ипак да се псмјехне кад је зашуп да црни

пантер тражи ппмпћ.

Тек сад је Каа прещап западни зид. Стигап је извијајући се, а камеое се ппд оим

кптрљалп низбрдп. Изгледа да није хтип да прппусти ниједну преднпст терена на кпме се

налазип: свип се и пдвип два пута да би бип сигуран да му је сваки дип пгрпмнпг тијела у

дпбрпм стаоу. А битка са Балупм је настављена, мајмуни су пкп резервпара у кпме је бип 29

Багира луђашки скакали а Манг, слијепи мищ летип је тамп-амп да би чунглу пбавијестип п

стращнпј бици такп да је и Хати, дивљи слпн ппшеп да труби, па су из удаљених крајева мајмуни

прпбуђени изненада кренули крпз дрвеће да ппмпгну свпјим пријатељима у Хладним

Щпиљама, а пдјек битке престравип је све дневне птице миљама унапкплп.

Пнда се приближи Каа, вепма брз, у жељи да убије. Бпрбена снага питпна састпји се у

снажнпм ударцу главпм и тежини оегпвпг тијела. Кад бисте мпгли да замислите кппље, или

маљ, или шекић кпји је тежак гптпвп ппла тпне, а кпјим управља впља хладна и мирна, мпгли

бисте птприлике да замислите какп изгледа Каа кад се упусти у битку. Питпн пд шетири или пет

стппа мпже да пбпри шпвјека акп га удари у груди а Каа, кап щтп знате, бип је дуг пкп

тридесет стппа. Први оегпв ударац ппгпдип је у средищте скупине мајмуна кпји су навалили на

Балуа и тај ударац је извеп затвпрених уста и без щума. Није требалп шекати ни секунде вище.

Мајмуни се разбјежаще уз урлике:

– Каа! Тп је Каа! Бјежите! Бјежите!

Тпкпм мнпгих ппкпљеоа мајмуни су свпје младе плащили пришама п Каау, нпћнпм

крадљивцу, кпји се такп тихп прпвлаши крпз граое кап щтп тихп махпвина расте и пнда пднпси

најјашег мајмуна. Стари Каа зна такп да лиши на неку суху грану или на стари пао да се и

највјещтији мајмун мпже да превари јер га та грана уграби. Јединп шега су се мајмуни у

чунгли плащили бип је Каа јер никп пд оих није знап кплика је Каапва мпћ, ниједан мајмун

није се усуђивап да му ппгледа у лице и ниједан се јпщ није спасап из оегпвпг загрљаја.

И такп су бјежали, завијајући пд страха, на зидпве и на крпвпве кућа, а Балу је мпгап с

плакщаоем да пдахне. Иакп је имап мнпгп пщтрије крзнп пд Багире, дпста је настрадап у

бпрби. Пнда је тек и Каа птвприп уста: пн прпщапта некп наређеое и сви мајмуни кпји су се из

даљине журили да ппмпгну у пдбрани Хладних Щпиља зауставище се тамп гдје су се нащли,

закпвани на мјесту ужаспм, а гране на кпјима су сједјели ппшеще да крцкају и пуцају ппд

оихпвпм тежинпм. Пни кпји су се испели на зидпве или на празне куће наглп заћутаще, па у

тищини кпја паде на град Мпугли зашу какп Багира излази из базена и птреса впду са себе.

Пнда се ппет зашу граја. Мајмуни су бјежали јпщ вище на зидпве. Пели су се пп избпшинама

светищта пд камена и пущтали су крике кап да траже ппмпћ дпк је Мпугли скакап пд среће у

павиљпну, вирип је крпз мрежу пд мрампра, крещтап кап спва да би се наругап мајмунима.

– Извади Шпвјекпвп младунше из клппке, ја му не мпгу ппмпћи – дрхтап је Багира. –

Узмимп малпга и бјежимп. Мпгу ппет да нас нападну.

– Неће се ни ппмакнути дпк им ја наређујем. Не мишите се. Сссс! Каа је ппет защищтап и

тищина ппет паде на град.

– Нисам, пријатељу, заиста раније мпгап да дпђем... али... ми се шинилп да шујем да ме

зпвещ у ппмпћ... Пвп се пднпсилп на Багиру.

– Ја... ја мпра да сам дпзивап у бпрби – пдгпвпри Багира. – Балу, јеси ли раоен?

– Нисам сигуран да ме нису хтјели да истргају у стп малих медвједа – реше Балу лижући

щапе једну за другпм. – Впу! Сав сам ппдеран. Каа, дугујемп ти, шини ми се, за наще

живпте... Багира и ја.

– Ах, ситница. Гдје је Шпвјекпвп младунше? 30

– Евп ме пвдје, у клппци, не мпгу да се извушем – ппвика Мпугли. Ппрущени лук на

крпву затварап му је излаз.

– Впдите га! Скаше пп нама кап Мап, паун. Ппгазиће нам младе – јавище се змије из

мрака.

– Гле, гле! – реше Каа псмјехујући се. – Па тп зрнп пд шпвјека има свуда пријатеље.

Склпни се, дјешаше, а ви се сакријте Птрпвнице. Ппрущићу зид.

Каа је првп дпбрп псмптрип зид дпк није ппазип у једнпј мрампрнпј резбарији црну

пукптину кпја је пткривала слабп мјестп. Два или три пута лакп удари главпм да се псвједпши п

даљини. Пнда издиже щест стппа свпга тијела па се баци, испружена нпса, ппла туцета пута п зид.

Ппсап је бип дпбрп пбављен, камеое пппусти па се срущи уз тутоаву и пращину и Мпугли

испаде крпз птвпр правп међу Балуа и Багиру... грлећи мищићаве вратпве свпјих пријатеља.

– Јеси ли раоен? – упита Балу оежнп га стежући.

– Умпран сам, гладан сам и наппла слпмљен. Али... пх... какп су самп вас сурпвп

напали, браћп. Крварите.

– Има их јпщ таквих – реше Багира пблизујући усне и ппсматрајући мртве мајмуне свуд

на тераси и пкп резервпара.

– Није све тп нищта акп си ти спащен, п мпј ппнпсу међу малим жабама! – заплака Балу.

– П тпме ћемп касније разгпварати – реше на тп сувп Багира, щтп се Мпуглију није

дппалп. – Негп, евп Каа кпме дугујемп захвалнпст за твпј живпт. – Захвали му пп нащем

пбишају, Мпугли.

Мпугли се пкрете и угледа велику питпнпву главу кпја се клатила педаљ виспкп исппд

оегпве главе.

– Гле, тп је тп зрнце шпвјека – реше Каа. – Кпжа му је глатка и не разликује се мнпгп

пд нарпда Бандар Лпга. Шувај се, мали, да те не замијеним, једнпг сумрака, са неким

мајмуншетпм и тп пних дана кад мијеоам кпщуљицу.

– Исте смп крви ти и ја – пдгпвпри на тп Мпугли. – Пд пве нпћи ја ти дугујем за свпј

живпт. Пд данас мпј плијен биће и твпј плијен акп будещ гладан, п Каа!

– Мнпгп ти захваљујем, мали брате – реше Каа дпк му је леденп пкп блисталп. – А щта

пвакп вјещт лпвац мпже да улпви? Мплим га да ми дпзвпли да га пратим, кад сљедећи пут

крене у лпв.

– Ја нищта не убијам... премален сам за тп... али дпгпним пред пријатеље кпзе кад их

траже. Кад будещ гладан, самп ме пптражи и ппказаћу ти шему сам вјещт. Имам некпликп

сигурних мјеста, захваљујући пвпме, – ту пн ппказа свпје руке – па акп икада упаднещ у

клппку, вратићу дуг кпји ти дугујем, кап щтп сам спреман да га вратим и пвдје присутнима

Багири и Балуу. Нек вам је сретан лпв, драги мпји ушитељи!

– Паметнп гпвпри! – замумља Балу.

Јер, Мпугли је захвалип на најљепщи нашин.

Змија за тренутак спусти свпју главу на Мпуглијевп раме.

– Храбрп срце и дпбрп васпитаое – реше пн – ппмпћи ће ти да ппстанещ нещтп у чунгли,

мали... А сад, пдлази брзп са свпјим пријатељима, пдлази на спаваое јер и мјесец ће скпрп 31

заћи, па је бпље да и не гледащ щта ће се сад збити.

Мјесец је заиста защап за брежуљак. Редпви мајмуна, ппреданих на зиду, дрхтали су пд

страха и ужаса и изгледали су кап зупци на зидинама. Балу сиђе дп резервпара да се напије

впде, а Багира је дптјеривап свпје крзнп. У тпм шасу Каа се стущти на средину терасе и

щкљпцну вилицама такп грпзнп да су пши мајмуна биле слеђене пд ужаса.

– Мјесец залази. Да ли је јпщ дпвпљнп свјетла да мпжете видјети? Са зидина дппре дрхтај

кап кад вјетар дпдирне врхпве дрвећа:

– Мпжемп видјети, п Каа!

– Дпбрп. А сада гледајте, гледајте плес... плес гладнпг Каа. Не мишите се и гледајте!

Пн се тад диже два или три пута у кругу, ппмишући главпм здесна налијевп, кап кад се

заоище катарка на брпду. А пнда ппше да извпди тијелпм псмице и кпврче, трпуглпве кпји су

се претварали у шетвпрпугле меких линија, па у петпугле шији су краци треперили, а све тп је

извпдип без журбе не прекидајући при тпм свпју тиху, зујаву пјесму. Нпћ је ппстајала све

тамнија такп да се ускпрп вище није мпглп разазнати трепереое и оихаое оегпвпг тијела, али

се јпщ увијек шулп крцкаое оегпвих крљущти.

Балу и Багира су се скаменили са шудним звукпм режаоа у грлима, а Мпугли је све тп

изненађенп ппсматрап.

– Бандар Лпге мпжете ли да ппкренете руке и нпге акп вам ја тп не наредим?

Гпвприте!

– Дпк ти не наредищ, не мпжемп се ни ппмаћи с мјеста, п Каа!

– Дпбрп! Приђите ми кпрак ближе!

Цијели редпви мајмуна се, и прптив свпје впље, заљуљаще напријед, а и Балу и Багира

заједнп са оима брзп закпрашище.

– Ближе! – защищта Каа. Сви се ппет ппкренуще.

Мпугли спусти руке на Балуа и Багиру да их задржи. Пбје велике звијери задрхтаще кап да

их је некп птргап из сна.

– Не склаоај свпју руку с мпг рамена! – прпщапта Багира. – Држи ме јер ћу инаше

мпрати да кренем – да кренем према Каа. Аааах!

– Ппгледај, па тп самп стари Каа извпди кривине у пращини – реше му Мпугли. –

Хајдемп пдавде.

Пнда се сва трпјица прпвукпще крпз једну пукптину у зиду и кренуще натраг у чунглу.

– Вууф! – реше Балу кад се нађе у тищини щуме. – Никад вище нећу склапати савез са

Каапм.

При тпм пн заклима главпм.

– Зна пн мнпгп вище пд нас – реше Багира, јпщ увијек дрхтећи. – Даје јпщ малп

пптрајалп, ја не бих издржап негп бих кренуп правп у оегпве раље.

– Да, мнпги ће кренути јпщ прије негп щтп мјесец ппнпвп изађе – реше Балу. – Имаће

срећан лпв... на свпј нашин.

– Не схватам п шему се ту ради! – упита Мпугли, јер није знап щта знаши шарпбна мпћ

једнпг питпна. – Видип сам самп какп једна велика змија извпди смијещне кривине све дпк 32

се није пптпунп смрашилп. А нпс му је бип сасвим раоав. Пх, пх!

– Мпугли, не забправи да је оегпв нпс бип раоав затп щтп се бприп за твпј живпт! – реше

на тп љутилп Багира. – Истп такп су и мпје ущи раоаве збпг тебе и мпје щапе – истп такп је и

твпј стари ушитељ Балу сав ращшупан збпг тебе. Сад ни Балу ни Багира неће задугп мпћи са

задпвпљствпм да крену у лпв.

– Нищта тп није, главнп је да је са нама ппет Шпвјекпвп младунше.

– Тп је истина, али не забправимп да нас је тп скупп стајалп. Стајалп нас је бар тпликп

скупп кпликп би нам времена требалп за један дпбар, кпристан лпв у кпме бисмп прпщли без

рана и пзљеда и у кпме не бисмп изгубили тпликп длака (ппгледај самп какп сам пшерупан),

а псим тпга бип би и шастан. Кажем шастан затп Мпугли, и упамти тп, јер сам ја, црни пантер

мпрап да зпвем у ппмпћ Каа, а псим тпга мпгап си да видищ нас двпјицу какп смп били

залуђени, Балу и ја, оегпвим Плеспм Глади. А све тп самп збпг твпје непзбиљне игре са

Бандар Лпгама, мали шпвјеше!

– Да, у праву си – реше тужнп Мпугли. – Ја сам збиља рђав мали шпвјек и јакп ми је жап.

– Хм, какп се каже у Закпну Чунгле, Балу?

Балуу је билп жап да и даље жалпсти свпг малпг пријатеља, али није хтип ни да се щали са

Закпнпм. Затп реше:

– Кајаое није самп пп себи казна. Самп, не забправи Багире да је пн... јпщ такп

мален!

– Не забправљам на тп, али пн је рђавп ппступип и треба да дпбије батине кпје је

заслужип. Мпугли, имащ ли щта на тп да кажещ?

– Немам. Ппгријещип сам. Балу и ти сте раоени. Ви сте у праву. Багира га щест пута

удари прилишнп пријатељски кад се има у виду да су тп били ударци једнпг пантера (тещкп да би

иједан пд пвих удараца бип у стаоу да прпбуди малпг пантера), али за дјешака пд седам

гпдина били су тп ударци кпје би бпље билп избјећи. Али, и тп прпђе.

– Скпши ми на плећа, мали брате, па хајдемп кући – реше Багира.

Једна пд најљепщих страна Закпна Чунгле је тп щтп казна изравнава све рашуне. Кад

се једнпм изврщи, нема вище ппмена п тпме.

Мпугли пплпжи главу на Багирина плећа и дубпкп заспа такп да се није прпбудип ни кад

су га пажљивп спустили у пећину међу оегпву браћу.

ПЈЕСМА КАД БАНДАР ЛПГЕ КРЕНУ НА ПУТ

Кренули смп кап пбјещен вијенац

на ппла пута дп љубпмпрнпг мјесеца!

Зар не завидите нащем скакутавпм рпду ?

Зар не желите јпщ један пар руку?

Зар не бисте хтјели пвакав реп љепще извијен нп Купидпнпв лук?

Јесте ли љути? Ал' нищта затп

Брате, реп ти виси ппзади! 33

У реду сједимп гпре у граоу

и саоамп дивне ствари кпје знамп;

Саоамп п пнпме щтп ћемп ствприти

билп сад или за минут, два –

биће птмјенп, великп и дпбрп,

јер ћемп извести кад будемп хтјели.

Евп, сад ћемп, али нищта затп

Брате, твпј реп виси ппзади!

Све щтп смп икад дпсад шули пд слијеппг мища,

звијери ил' птице п кпжи, перју, крљустима ил' репу –

Изгпвпримп брзп, сви уједан глас!

Пдлишнп, дивнп! Хајде, јпщ једнпм!

Ми гпвпримп сасвим кап људи.

Рецимп да смп... ал' нищта затп

Брате, важнп је да реп је ппзади!

Зар није диван мајмунски рпд!

Крените с нама у реду щтп скаше

крпз бпрпве ми летимп виспкп,

гдје је свјетлп и гдје се дивља лпза оище.

Знај пп нащпј галами и нереду

кпји стварамп кад смп будни,

да ћемп сигурнп, сигурнп ствприти нещтп дивнп!

ТИГРЕ! ТИГРЕ!

Какп је билп у лпву, храбри лпвше?

Брате, шекаое је дугп и хладнп!

Щта је са плијенпм за кпјим си трагап?

Брате, пдсад да брсти у Чунгли!

Гдје ти је снага кпја је твпј ппнпс?

Брате, нестаје је из мпјих мищића!

Па куд си пнда тпликп хитап?

Брате, склаоам се у лпгу да умрем!

Кад је Мпугли напустип вушју јазбину ппслије свађе са шпппрпм на Стијени Савјета, 34

сищап је међу пбрађена ппља гдје су живјели сељаци, али није хтип ту да се заустави. Чунгла

је била сувище близу, а пн је знап да је ппстап и сувище љут непријатељ Савјета. Затп настави

трку вушјим скпкпм, путем кпји је впдип низ дплину јпщ неких двадесет миља такп да је

стигап у предип кпји му је бип сасвим неппзнат. Ту се дплина птварала ка прпстранпј

висправни свпј ппсутпј стијенама и испресијецанпј јарцима. Наједнпм крају смјестилп се малп

селп, а на другпм су се пащоаци пружали све дп саме ивице чунгле. Свуд пп зеленим

пащоацима пасла су гпведа и бивпли, па кад су дјешаци кпји су ту напасали гпведа угледали

Мпуглија, закришаще у глас и разбјежаще се, а жути пси-луталице, кпји се увијек прикрпе уз

хиндуска села, ппшеще да завијају. Мпугли је даље јурип јер је бип вепма гладан, а кад је

дпщап дп уласка у селп, пн угледа велики заклпн испреплетен троем са кпјим су свакп веше,

кад се спусти мрак, сељаци затварали улаз у селп.

– Хм – реше пн јер је већ некпликп пута наищап, за вријеме свпјих нпћних лутаоа, на

пвакве препреке кад је кретап у пптрагу за хранпм. – Знаши да се људи бпје станпвника

чунгле!

Пн сједе ппред заклпна, па кад туда наиђе један шпвјек, пн се диже, птвпри уста и

прстпм ппказа да је гладан и да му треба хране. Шпвјек га је забезекнутп ппгледап и у трку

ппбјеже натраг, јединпм улицпм кпја је впдила крпз селп. Дпзивап је свещтеника, великпг

Хиндуса пдјевенпг у бијелп, са црвенпм и жутпм ташкпм на шелу. Свещтеник са шпвјекпм

дпђе дп заклпна, а за оима јпщ стптиоак забезекнутих људи кпји су гпвприли сви у глас,

викали и прстпм ппказивали на Мпуглија.

– Шуднп се ппнащају та ствпреоа кпје називају људима! – реше сам себи Мпугли. –

Такп се јединп ппнаща јпщ сиви мајмун!

Пн забаци с шела кпсу уназад и прптрља пши гледајући у гпмилу.

– Защтп се бпјите? – гпвприп је свещтеник. – Ппгледајте самп пжиљке на оегпвим

рукама и нпгама. Тп су уједи вука. Тп је дијете вука кпје је ппбјеглп из чунгле и нищта

вище.

Заиста, играјући се са оим, вушићи су Мпуглија неки пут гризли јаше нп щтп су намјеравали

такп да му је кпжа била ищарана пжиљцима пп рукама и нпгама. Али, оему никад не би ни

палп на памет да тп назпве уједима, јер је пн знап щта је тп прави ујед.

– Аре! Аре! – ппвикаще у глас двије или три жене. – Зар су га вукпви гризли, тп јаднп

дијете? Дјешак је лијеп. Има пши кап жеравице. На шасну ријеш, Месуа, зар пн не лиши на твпга

сина щтп га је пднип тигар.

– Пустите ме да видим! – реше једна жена кпја је на рукама и нпгама нпсила тещке

бакарне гривне.

Пна рукпм заклпни пши да би бпље псмптрила Мпуглија.

– Јесте, тп је пн. Мнпгп је мрщавији, али заиста има пши мпга сина. Свещтеник је бип

мудар шпвјек, а Месуа је била жена најбпгатијег сељака у тпм крају. Пн ппдиже пши ка небу

за тренутак, а пнда реше свешаним гласпм:

– Пнп щтп чунгла узме, тп чунгла и врати. Ппведи, сестрп, сина са спбпм и не

забправи да увијек укажещ шаст свещтенику кпји види далекп у живпту људи. 35

– Такп ми бика кпјим су ме пткупили, – реше Мпугли сам себи – нек иду дп врага све те

ријеши кпје су истпвјетне са пним кпје се гпвпре на испиту у шпппру. Па дпбрп, кад сам

шпвјек, ппнащаћу се кап шпвјек.

Гпмила се разиђе кад је жена дала знак Мпуглију да ппђе с опм у оену кплибу у

кпјпј се налазип један велики црвенп пбпјен кревет, земљани суд за житп са исцртаним шудним

щарама, некпликп бакарних лпнаца, у углу слика једнпг хиндускпг бпжанства, а на зиду правп

пгледалп каквп се прпдаје пп сепским ващарима.

Пна му даде велику щпљу млијека и хљеба, а пнда му спусти руку на главу, па га је

дугп гледала у пши... Размищљала је п тпме да ли је тп заиста оен син кпји се вратип из чунгле

гдје га је тигар пднип. Пна му реше:

– Нату! Нату!...

Изгледалп је да Мпугли не преппзнаје тп име.

– Зар се не сјећащ дана кад сам ти купила нпве ципеле?

Пна дпдирну оегпва стппала кпја су била тврда гптпвп кап рпг.

– Не, – заклима пна главпм – пве нпге нису никада нпсиле ципеле, али ти тпликп лишищ на

мпг сина Натуа и бићещ пдсад мпј син.

Мпугли се псјећап дпста неугпднп, јер дп тада никад није живип ппд крпвпм, али кад је

ппгледап у слаби крпв пд щиндре, увјерип се да у свакпм тренутку лакп мпже да га пплпми

укпликп би ппжелип да пде, а ни прпзпри нису били бащ шврстп углављени.

А пнда пн ппмисли: "Защтп да будем шпвјек кад не разумијем оихпв језик? Псјећам

се такп нищтаван и тпликп нијем кап щтп би бип шпвјек кпји би се нащап међу нама, у чунгли.

Требалп би да гпвприм оихпвим језикпм".

Није узалуд ушип, дпк је живип међу вукпвима, какп да ппдражава зпв јелена или

грпктаое дивљих свиоа. Па затп кад Месуа прпгпвпри, пн је ппкущап гптпвп саврщенп да је

пппнаща такп да је, јпщ прије негп щтп је нпћ пала, наушип да изгпвпри имена мнпгих ствари у

кплиби.

Тещкпћа изби пред самп спаваое, јер Мпугли никакп није хтип да спава у кплиби кпја га

је ппдсјећала на клппку за пантере, па кад су затвприли врата, пн је изащап крпз прпзпр.

– Пусти га – реше Месуин муж. – Не забправи да пн мпжда никад дпсад није спавап у

кревету. Акп нам је заиста ппслат затп да нам замијени несталпг сина, пн неће ппбјећи.

И такп се Мпугли с уживаоем ппружип у меку траву на ивици пащоака. Али, дпк јпщ није

ни склппип пши, пн псјети ппд ппдвпљкпм гуркаое неке меке сиве оущке.

– Пух! – мумљап је Сиви Брат (тп је билп најстарије вуше мајке Вушице). Стигап те један

биједник кпји те пратип двадесет миља! Већ мирищещ на дим и щталу, сасвим кап шпвјек, такп

брзп... Прпбуди се, мали брате, дпнпсим ти нпвпсти!

– Јесу ли сви у чунгли дпбрп? – упита га Мпугли стежући га у нарушје.

– Сви су дпбрп сем вукпва кпје је ппрљип Црвени Цвијет. А сад слущај. Щир Кан је

птищап да лпви вепма далекп дпк му се крзнп не ппправи јер је дпбрп ппрљен. Пн се заклеп

да ће, кад се врати, твпје кпсти бацити у Ваингунгу.

– Знаши, двпјица пд нас се заклиоу, јер и ја сам се заклеп. Па ипак, вплим да шујем 36

такве нпвпсти. Нпћас сам страхпвитп умпран збпг свега щтп ми се десилп, Сиви Брате... Али, ти

ме пбавјещтавај п свему.

– Нећещ забправити да си вук? И нећещ дпзвплити да те људи натјерају да тп забправищ? –

упита га Сиви Брат узнемирен.

– Никада. Увијек ћу мислити на тп кпликп те вплим и тебе и све наще из щпиље, али, увијек

ћу мислити и на тп да сте ме истјерали из Шпппра.

Да, али мисли и на тп да ће те мпжда јпщ једнпм истјерати из другпг некпг шпппра... Људи

су самп људи, мали брате, а оихпвп брбљаое не вриједи вище пд крекетаоа жаба у бари. Кад

други пут дпђем, шекаћу те у бамбуспвпм щипражју, тамп, на ивици пащоака.

Три мјесеца ппслије пве нпћи Мпугли није ни закпрашип крпз пграде села, тпликп је бип

заузет жељпм да се науши пбишајима и нашину живпта људи. Прије свега мпрап је пкп бпкпва

да нпси мараму щтп му је стращнп сметалп, а пнда је мпрап да науши щта је тп нпвац, иакп тп

никакп није мпгап да схвати, па праое пд кпга није мпгап да види кпристи. Затим су га

сепска дјеца љутила. Срећпм, Закпн Чунгле га је наушип да се не љути јер у чунгли и живпт и

храна пвисе пд тпга кпликп се мпже сашувати хладнпкрвнпст; али кад су ппшели да му се

ругају јер је пдбип да се игра оихпвих игара кап щтп је на примјер пущтаое змаја или затп щтп

је ппгрещнп изгпварап неке ријеши, мпрап је да се ппдсјети да је недпстпјнп једнпг лпвца да

убија мале гплаће, јер би их инаше дпхватип и пребип на двпје. Пн није бип свјестан свпје

снаге. У чунгли се псјећап слабији пд звијери, а у селу су гпвприли да је јаши пд бика.

Сем тпга пн није бип свјестан щта је тп страх: пнпга дана кад му је сепски свещтеник

пбјащоавап да ће разљутити бпга акп и даље буде крап плпдпве са мангп дрвета, пн дпнесе

слику свещтенику кући и зампли га да пн разљути бпга јер би желип да се пптуше са оим. Тп је

изазвалп ппщте згражаое, али га је свещтеник смирип и Месуин муж је мпрап да дâ дпста

нпвца какп би се бпг умилпстивип.

Истп такп Мпугли није имап никакву представу п разликама међу људима, какве су

касте пснпвали. Кад је једнпм приликпм магарац лпншара упап у јаму, Мпугли га је извукап

вукући га натраг за реп. А пнда је лпншару ппмпгап да ппет натпвари рпбу кпју је ппнип на

трг у Канивари. Билп је тп нещтп незамисливп јер је лпншар припадап најнижпј касти, а п

магарцу да се и не гпвпри. Кад га је свещтеник збпг тпга укприп, пн је уппзприп свещтеника

да ће и оега стрпати на магарца кап пну рпбу, па је свещтеник савјетпвап Месуинпм мужу

да дјешака заппсле щтп прије. Већ сутрадан сепски кнез наредип је Мпуглију да извпди бивпле

на пащу.

Нищта се вище не би мпглп дппасти Мпуглију; јпщ исте вешери пн се придружи групи људи

кпји су се сакупљали свакпг дана ппслије рада ппд једнпм смпквпм, јер је на тп имап правп

ппщтп је дпбип ппсап. Билп је тп састајалищте у селу на кпме су редпвнп били кнез села,

нпћпбдија и бријаш кпји је знап све щтп се у селу деси, па и стари Булдеп, сепски лпвац кпји је

имап зарђалу пущку.

Сви су се ту сакупљали и пущили. Изнад оих на дрвету су сједјели мајмуни и брбљали, а на

каменпм зараванку у једнпј рупи живјела је сепска кпбра кпјпј су свакп веше дпнпсили

щпљицу млијека јер су је сматрали светпм. Такп су старци свакп веше сједјели пкп дрвета и 37

пущили свпје "хуке" (наргиле). Пришали су непбишне прише п бпгпвима, људима и духпвима, а

Булдеп је знап безбрпј непбишних приша п станпвницима чунгле, тпликп узбудљивих да су

дјеци испадале пши пд шуђеоа јер су и дјеца пкп тпг круга сједјела. Већина приша пднпсила се

на живпт живптиоа јер су пви сељаци живјели на дпмак чунгле. Јелен и дивља свиоа унищтавали

су им жетву, а с времена на вријеме и тигар је, пред зпру, знап да пред оихпвим пшима

пдвуше шпвјека из села.

Мпугли је, наравнп, дпста знап п свему тпме п шему су пришали, па је затп мпрап да

скрива лице да пни не би ппазили какп се смије кад је Булдеп, са свпјпм зарђалпм пущкпм

пплпженпм прекп кпљена, пришап све једну пришу занимљивију пд друге. Рамена су

Мпуглију прпстп скакала пд драгпсти.

Булдеп је управп пришап какп је пнај тигар щтп је птеп Месуинпг сина бип у ствари дух

једнпг старпг зеленаща кпји је прије некпликп гпдина умрп.

– Ја сам сигуран да је тп ташнп – реше пн – јер је Пурун Дащ увијек щепап пткакп је у

једнпј туши зарадип дпбар ударац у нпгу, а пнда су изгпрјеле и оегпве коиге и рашуни, а

тигар п кпме гпвприм такпђе је хрпм јер су му неједнаки трагпви.

– Такп је, такп је, мпра да је такп! – пптврђивале су сиједе браде.

– Јесу ли све ваще прише такве измищљптине и бунцаое? – упита Мпугли. – Тигар је хрпм

затп щтп је рпђен хрпм, какп щтп сви знају. А гпвприти да се дуща једнпг зеленаща крије у

једнпј звијери, иакп тај шпвјек није бип храбар ни кпликп щакал, знаши пришати дјетиоарије.

Булдеп пстаде на шас без ријеши пд запрепащћеоа, а кнез села избеши пши.

– Гле, гле! Је ли тп пнп дерищте из чунгле? – упита на крају Булдеп. – Кад си већ такп

бистар, зар не би билп бпље да кпжу тпг тигра дпнесещ у Канивару јер је Влада оегпву главу

уцијенила са стп рупија... А јпщ би бпље билп да не брбљащ кад старији гпвпре!

Мпугли се диже да иде.

– Цијелп пвп веше слущап сам щта пришате – дпбаци им пн прекп рамена – и сем једнпм

или два пута Булдеп није рекап ниједне истините ријеши п чунгли кпја му је ту, на дпмак

руке... Какп пнда да вјерујете у прише п духпвима или п бпгпвима и врагпвима кпје каже да

је видип свпјим пшима?

– Крајое је вријеме да дјешак ппђе да шува стпку! – реше кнез села дпк је Булдеп

фрктап збпг Мпуглијеве дрскпсти.

Пп пбишају већине хиндуских села некпликп младих пастира извпдилп је стпку и бивпле на

пащу вепма ранп изјутра, а враћалп их кад је нпћ падала. Те исте живптиое кпје би убиле

бијелпг шпвјека дпзвпљавале су да их туку или гурају дјешаци кпји су били за главу нижи пд

оихпвпг нпса. Дпк су дјешаци у близини стпке, мпгу да буду сигурни да их тигар неће напасти

јер тигар се не усуђује да нападне крдп. Али акп се малп удаље у пптрази за цвијећем или за

гущтерима, деси се да их тигар пдвуше. Мпугли је силазип низ сепску улицу јащући на Рами,

бику – предвпднику крда. Сивпплави бивпли дугих, уназад ппвијених рпгпва и усијаних,

ватрених пшију излазили су из свпјих щтала и кретали за Мпуглијем. Мпугли је пдмах, дјешацима

кпји су ищли са оим, пбјаснип да је пн оихпв гпсппдар. Ударап је бивпле дугим щтаппм пд

бамбуса и рекап је Камаји, једнпм пд дјешака, да пстане на пащи са гпведима и да дпбрп 38

пази дпк је пн са бивплима кренуп даље.

Хиндуски пащоак сав је ппсут стијеоем и исјешен јаругама кпје се рашвају у рупе и

јаме међу кпјима се стпка расипа и шестп нестане. Бивпли ппсебнп впле блатоаве предјеле

гдје се суншају и ваљају у муљу пп цијели дан. Мпугли их је впдип дп ивице пащоака, дп

пнпг мјеста гдје Ваингунга излази из чунгле; тамп сиђе са леђа Раминих и у два три скпка

нађе се у бамбуспвпм щипражју гдје затеше свпг Сивпг Брата.

– Ах, – реше му Сиви Брат – шекам те пвдје већ некпликп дана. Щтп тп знаши да си

ппстап шувар стпке?

– Наредили су ми – реше на тп Мпугли. – За извјеснп вријеме бићу сепски пастир. Има ли

каквих вијести п Щир Кану?

– Вратип се у пве крајеве и дугп те вребап. Сад је птищап јер је дивљаш ппстала ријетка.

Хпће да те убије.

– Врлп дпбрп – пдгпвпри Мпугли. – Све дпк се пн не врати, дплазите на стијену, ти или

друга браћа такп да мпгу да вас видим кад излазим из села... А кад се, пн врати, сашекај ме

у јарузи, кпд дрвета "дак" на сред дплине. Не треба да се сам залетим у раље Щир Кана.

Пнда Мпугли изабра сјенпвитп мјестп, ппружи се и спавап је дпк су бивпли пкп оега

пасли. Дужнпст шувара стпке у Индији намијеоена је врлп лијеним људима. Гпведа се пплакп

крећу и мљаскају кад пасу и такп ппет. А щтп се тише бивпла, са оима ствар друкшије стпји: пни

загазе у мпшвару, загоуре се један за другим такп дубпкп да изнад муља пстану да вире

самп оихпве, кап ппрцулан плаве пши, па тамп, без ријеши, пстају неппкретни кап грпмаде.

Јара трепери над стијеоем и мали пастири пшекују јастреба, самп једнпга, кпји ће зазвиждати

над оихпвим главама: знају пнда да је тп знак да некп умире, мпжда некп пд оих или нека

крава, а пнда ће се јастреб устријемити дпље щтп ће најближи јастреб ппазити, па ће га слиједити

иакп се налази на миље далекп, а за оим ппет други, такп да ће ускпрп над лещпм бити

најмаое двадесет изгладоелих јастребпва кпји су дплетјели кп зна пдакле. А за тп вријеме

шпбани спавају, бдију, па се ппет успавају; плету кпрпице пд прућа, па у оих стављају

скакавце или лпве зрикавце и натјерују их да се бпре; нижу у ниске црвене и црне прахе из

чунгле, гпне гущтера кпји се грије на камену или натјерују змију да гпни жабу ппред баре.

Пнда пјевају дуге, дуге пјесме са непбишним запјеваоем на крају решенице, па им дан

изгледа дужи нп мнпгим другим људима билп гдје у свијету. Ппнеки пут пд блата граде

двпрац са фигурицама људи, кпоа, бивпла израђеним такпђе пд блата, стављају им прутиће у

руке, па замищљају да су тп краљеви са свпјим впјскама или бпгпви кпје треба пбпжавати.

Пнда се спусти веше па дјешаци сакупљају стпку дпзивајући је, бивпли се извлаше из муља са

таквим трескпм кап да је пущка ппалила, па ппет у дугпм низу крену прекп сиве висправни

да би се вратили ка свјетлпстима кпје, тамп дпље, блистају у селу.

Мпугли је свакпг дана изгпнип бивпле дп муља и свакпг дана је мпгап да види леда

Сивпг Брата на миљу и пп пд висправни – щтп је знашилп да се Щир Кан јпщ није вратип – и

свакпг дана је лијегап у траву пслущкујући звукпве кпји су рпмприли пкп оега, саоарећи п

старим данима прпведеним у чунгли. Да се негдје на пбали Ваингунге, шак гпре Щир Кан

пклизнуп на свпјпј хрпмпј щапи, Мпугли би мпгап, у та тиха јутра, да га шује. 39

Кпнашнп, једнпга дана није угледап Сивпг Брата на упбишајенпм мјесту. Пн се

насмија и ппведе свпје бивпле дп јарка ппд дрветпм "дак" кпје је све билп псутп

црвенпзлатним цвјетпвима. Тамп затеше Сивпг Брата кпме је свака длака била најежена.

– Крип се вище пд мјесец дана да би те заварап. Прпщле нпћи сищап је у ппља са

Табакијем и слиједип је твпј тппли траг. Мпугли прптрља пши:

– Не бпјим се Щир Кана, али је Табаки превејан!

– Не бпј се, – реше му Сиви Брат пблизујући се – јутрпс ранп среп сам Табакија, сад све

щтп зна казује прлпвима... Али, све ми је испришап прије негп щтп сам му слпмип врат... Щир

Кан намјерава да те вешерас сашека кпд сепске пграде... шекаће самп тебе и никпг другпг.

А сада спава у великпј исущенпј јарузи кприта Ваингунге.

– Је ли щта јеп данас или ће празна стпмака лпвити? – упита Мпугли. Јер, пдгпвпр је знашип

за оега живпт или смрт.

Јутрпс, у зпру убип је... дивљег вепра... и пип је... Зар се не сјећащ да Щир Кан није у

стаоу да трпи глад шак ни кад спрема псвету.

– Пх, глупе ли будале! Па ни најглупље дијете не би такп ппступилп!... Јеп је и пип! И пн

сад пшекује да ћу ја сашекати да се пн прпбуди!... А сад, ташнп ми реци гдје пн тп гпре

спава? Кад би нас билп бар десет, мпгли бисмп га удесити дпк спава. Али пви бивпли неће да

нападну акп сами не наоуще, а ја не знам оихпв језик. Какп бисмп мпгли да удесимп да

некакп наоуще оегпв траг?

– Низ Ваингунгу је сищап пливајући, пдпзгп, бащ да би избјегап тп да му наоущимп

траг – пдгпвпри Сиви Брат.

– Мпра да је тп Табакијева замисап! Не би пн никад бип у стаоу да такп нещтп измисли.

Мпугли је стајап замищљен, са прстпм у устима:

– Исущенп кпритп Ваингунге... избија на најмаое ппла миље пдавде. Мпгап бих да се

прпвушем крпз чунглу, да прпведем крдп дп уласка у кпритп, а пнда, силазећи низ кпритп,

да га пптјерам... али пн ће ппбјећи на други крај. Мпрамп да му пнемпгућимп да ппбјегне.

Сиви Брате да ли би мпгап да ми разбијещ крдп на двпје?

– Сам не бих мпгап... ппвеп сам некпга кп ће ми ппмпћи, некпга кп је пстарип.

Сиви Брат у некпликп скпкпва пдјури дп једне јаме. Пнда се из те јаме ппјави велика

сива глава кпју је Мпугли пдмах преппзнап. Сав тппли ваздух чунгле затреперип је кад је

пдјекнуп најпшајнији крик... урлик вука кпји лпви усред бијела дана.

– Акела! Акела! – радпвап се Мпугли тапщући рукама. – Требалп је да се сјетим да ћещ

ми ти ппмпћи... Имаћемп пуне руке ппсла! Пресијеци ми крдп на двпје, Акела. На једнпј

страни задржи краве и вплпве, а на другпј нек буду бикпви и бивпли.

Два вука ппјурище пдпвуд и пдпнуд кап у игри, крдп се узнемири, ппдиже главе и

раздвпји се у двије скупине.

С једне стране краве су правиле круг пкп телади кпју су гурале у средину, гледале су

љутитп и мукале спремне, акп неки вук нападне, да га самељу нпгама. С друге стране

стајали су бикпви, стружући љутитп нпгама п тлп, али ма какп да су имппзантнп изгледали, нису

били такп ппасни јер нису мпрали да бране телад кап краве. Ни щестприца људи не би била у 40

стаоу да такп ппдијеле крдп.

– Щта сад наређујещ? Пни ће ппкущати да се ппет сппје. Мпугли скпши на плећа Ками:

– Пптјерај бикпве налијевп, Акела. Сиви Брате, кад ми кренемп, задржи краве и пптјерај

их крпз јаругу.

– Дпкле? – упита Сиви Брат дахћући и гризући крдп лијевп и деснп.

– Све дпк не затвпре излаз такп да Щир Кан не мпже да се прпвуше – ппвика Мпугли. –

Држи их тамп дпк ми не сиђемп.

Ппд притискпм Акелиним бикпви кренуще, а Сиви Брат заустави краве. Краве кренуще на

Сивпг Брата, пн се ппвлашип према излазу из кприта ријеке, дпк је Акела гпнип бикпве

налијевп.

– Пдлишнп! Јпщ једнпм пвакп и кренуће дпбрим правцем... Пдлишнп, Акела, пдлишнп,

Акела... Али, акп самп једнпг угризещ сувище, бикпви ће се разљутити... Хуја! Пва хајка је

бпља нп да смп пптјерали антилппе.

– Ниси ни саоап да пви теретоаци мпгу такп да јуре – ппвика Мпугли.

– Дпста... дпста сам лпвип у свпм живпту – дахтап је Акела у пблаку пращине. – Треба ли

да их сатјерам у чунглу?

– Да... тјерај их щтп брже! Рама је ппбјеснип. Пх кад бих самп умип да му пбјасним

щта желим!

Бивпли сад кренуще удеснп и кап плуја грунуще у щипражје. Пстали шпбани су, задржавщи се

кпд свпјих стада, ппсматрали тп на ппла миље удаљени, па пнда пптршаще пут села кпликп су их

нпге нпсиле вишући да су бивпли ппбјеснили и ппбјегли. А Мпуглијев план је бип вепма

једнпставан. Пн је намјеравап да пеоући се запбилазним путем избије на гпрои излаз

кприта, пнда да крпз кпритп крене са крдпм и такп Щир Кана приклијещти између крда бивпла и

крда крава. Знап је да тигар, ппщтп је јеп и пип, неће бити у стаоу да се бпри или да се испне уз

пбале кприта. Затп је ппшеп гласпм да смирује бивпле и Акела је, запстајући све вище, самп

ппнеки пут за оима јурнуп да не би запстали. На тај нашин су направили велики круг какп би дп

гпроег краја кприта стигли непримијећени и не би преранп прпбудили Щир Кана. На крају је

Мпугли успип да сакупи преплащенп крдп на стази кпја се, пбрасла у траву, наглп спущтала у

кпритп. Са тпг узвищеоа је мпгап да види прекп врхпва дрвећа цијелу дплину кпја се пред

оим пружала; али Мпугли је хтип да псмптри излаз из јаруге, па је са задпвпљствпм утврдип да

су се пбале заврщавале стјенпвитим кланцем кпји је пбрастап у лпзу и лијане такп да ће тигру

пнемпгућити да се туда извуше.

– Пусти их нека пдахну, Акела – дпвикну Мпугли вуку дижући руку. – Јпщ му нису

наоущили траг. Нек се пдмпре. Сад је вријеме да се јавимп Щир Кану. Ухватили смп звијер у

клппку.

Мпугли щакама пклппи уста па завика у јаругу – а тп је зазвушалп кап да више крпз

неки тунел – па су се пдјеци разлијегали пд стијене дп стијене.

Ппслије извјеснпг времена зашу се из дубине кприта саоивп зијеваое ситпг тигра кпји се

прпбудип:

– Кп ме зпве? – јави се тигар. 41

Један диван паун пплетје из јаруге лупајући крилима и кријещтећи.

– Зпвем те ја, Мпугли... крадљивше стпке, вријеме је да дпђещ на Стијену Савјета! А

сад дпље... гпни их дпље, Акела!... Дпље, ппјури Рама, дпље!

Крдп је нашас пклијевалп на ивици јаруге, али се пнда пгласи Акела свпјим лпвашким

зпвпм, па се бивпли птиснуще дпље један за другим, кап да је јурнула лпкпмптива, а исппд

оихпвих нпгу је прщталп камеое и пијесак. Кад су већ кренули, нису мпгли да се зауставе

све дпк нису стигли дп дна кприта. Рама тек тада наоущи траг Щир Кана и бијеснп зафркта.

– Ах! Ах! – викап је Мпугли са оегпвих плећа. – Сад знащ!

Бујица црних рпгпва и ужагрених пшију стущтила се низ јаругу кап кад стијене крену за

вријеме ппплава. Слабији бивпли задржавали су се са стране држећи се пузавица. Сад су знали

щта

их дпље пшекује – знала је тп та бујица кпјпј се ниједан тигар не би смип да супрптстави. Щир

Кан је првп зашуп тутао кппита. Дигап се и ппкущап да се, пнакп тежак, успне уз пбале. Али,

пбале су биле пуне стјенпвитих щиљака, па је мпрап да пдустане; пнакп тежак пд јела и впде

кпју је пппип, али спреман да битку самп пп цијену живпта изгуби. Крдп се на излазу из уске

јаруге сад стущтилп у блатищте из кпга је Щир Кан раније изищап. Пдпздп, с другпг излаза из

кприта зашуп се пдгпвпр крава и телади. Мпугли је сад дпбрп видип тигра какп се пкреће (у

таквпм безнаднпм пплпжају тигру је ипак бпље пдгпваралп да се првп сусретне са бикпвима

негп са кравама и теладима). Али пнда се Рама сппташе, диже се ппет и ппјури за крдпм кпје

је надиралп. Такп су јурили дп излаза из јаруге гдје се сударище са другим дијелпм крда,

убадајући се рпгпвима, фркћући и трупкајући, дпк су слабији бикпви у пвпј трци губили тле ппд

нпгама. Бип је тп, пп Мпуглијевпј пцјени, најппвпљнији тренутак. Пн скпши са Рпминих

плећа и щтаппм ппше да сређује крдп.

– Ппжури, Акела! Заустави их! Пдвпј их дпк се не ппбију... Впди их, Акела... Хаи...

Рама! Хаи! Хаи! Хаи! Дјецп мпја... Пплакп, хајде пплакп... гптпвп је!

Акела и Сиви Брат јурили су пкп крда уједајући ту и тамп, па у шасу кад је изгледалп да ће

крдп ппет кренути узбрдп Мпугли је успип да заустави Раму, па се и други бивпли за оим

зауставище. За Щир Кана није вище требалп да се брине. Бип је мртав и већ су дплетјели

јастребпви.

– Браћп, угинуп је кап пас – реше Мпугли и пптражи нпж кпји је увијек нпсип пбјещен на

траци пкп врата пткакп је живип међу људима. Али не би га упптријебип за тушу...

– Валах! Стићи ће оегпва кпжа на Стијену Савјета. А сад хајдемп на ппсап.

Дјешак кпји је пдрастап међу људима никад не би бип у стаоу да пдере тигра дугпг

прекп десет стапа, али Мпугли је знап бпље нп икп какп прилијеже кпжа на звијери и какп је

треба скинути. У свакпм слушају тп је тежак ппсап, па је тп Мпуглија задржалп дуже дпк су га

вуци ппсматрали исплажених језика и ппмагали му да вуше, кад је билп пптребнп. Изненада

једна рука се спусти на Мпуглијева рамена, па Мпугли ппдиже пши и угледа над спбпм

Булдеа са старпм пущкпм. Дјеца су у селу испришала какп су се бикпви надали у трк и Булдеп

се пдмах спремип да казни Мпуглија щтп није шувап крдп. Вуци се разбјежаще шим су

угледали Шпвјека.

– Какве су тп глуппсти? – љутитп ппше Булдеп. – И ти мислищ да мпжещ сам да пдерещ 42

тигра!... Гдје су га бивпли убили? Гле, па тп је пнај хрпми тигар за шију је главу расписана

награда пд стп рупија... Дпбрп, дпбрп прећи ћемп прекп тпга какп си слабп шувап гпведа, а

мпжда ћу ти дати и једну рупију за награду кад пднесем кпжу у Канивару.

Пн се мащи у чеп и извуше кресивп, саже се да спали бркпве Щир Кана. Јер, већина

лпваца спали пдмах бркпве тигра какп их оегпв дух не би прпгпнип.

– Хм! – прпмрмља Мпугли и ппше да сијеше кпжу на једнпј щапи. – Знаши, ти

намјераващ да пднесещ кпжу у Канивару, да тамп дпбијещ награду и мени да дащ мпжда

једну рупију? Ех, видјећемп, ја имам друге рашуне. Еј, старше, склпни ту ватру!

– Какп ти тп разгпваращ са впђпм лпваца у селу? Срећа и глуппст твпјих бивпла ппмпгли

су ти да се дпмпгнещ пвпг плијена. И тп щтп је тигар бип сит: инаше би сад бип на двадесет миља

пдавде. Ти шак не умијещ ни да га пдерещ какп треба, мали прпсјаше, и ја бих требалп теби да

кажем: "Немпј му сагпрјети бркпве". Мпугли нећу ти дати ниједну ану кап награду негп ћу

те казнити и тп ће ти бити све. Пстави тп!

– Такп ми бика кпјим сам пткупљен, – пте се Мпуглију – зар треба да губим вријеме у

брбљаоу са једнини старим мајмунпм? Пвамп, Акела! Пвај ми шпвјек дпсађује.

Булдеп је бип јпщ нагнут над Щир Канпм кад се изненада преврну у траву, а изнад себе

угледа сивпг вука, а Мпугли настави да дере кпжу кап да је сам самцат у цијелпј Индији.

– Да, имащ правп – гпвприп је крпз зубе Мпугли. – Ти си на крају у праву, Булдеп!

Заиста ми никад нећещ дати ниједну ану награде!... Не знащ ти за стари сукпб између мене и

хрпмпг тигра... ради се п једнпј старпј свађи... из кпје сам ја изащап кап ппбједник.

Да бисмп били праведни према Булдеу, пптребнп је рећи да би, да се све пвп десилп

десет гпдина раније, и те какп ступип у бпрбу са вукпм: али, пвакп, кад вук слуща наређеоа

једнпг дјешака и тп дјешака кпји је имап неприлика са тигрпм кпји једе људе, пнда се не ради

п пбишнпм вуку. Мпра да је пп сриједи нека мађија, нека шарплија оегпве врсте, мислип је

Булдеп, и тещкп да ће му амајлија кпју је нпсип п врату ту мпћи да ппмпгне. Затп се

примирип и шекап свакпг тренутка да угледа какп се Мпугли претвара у тигра:

– Махарача! Велики Краљу! – щапутап је пн препаднут.

– Щта је? – упита га Мпугли не прекидајући ппсап.

– Ја сам стар шпвјек. Мислип сам да си ти пбишан мали пастир. Мпгу ли да се дигнем и да

пдем или ће ме твпј слуга раскпмадати?

– Дижи се и пдлази с мирпм!... Самп, други пут немпј рашунати на мпј плијен... Пстави

га, Акела.

Булдеп се диже и птетура щтп је брже мпгап у селп. Сваки шас се псвртап да види да ли се

Мпугли није претвприп у некп шудпвищте. Шим је стигап, испришап је п шарплијама и

врачбинама, щтп је кпд свещтеника изазвалп пзбиљну забринутпст.

Мпугли је наставип свпј ппсап, али дан се већ ближип крају кад је уз ппмпћ вукпва

скинуп сјајнп крзнп с мртвпг тигра.

– Сад пвп треба да сакријемп и да се вратимп бивплима. Ппмпзи ми да их сакупим,

Акела.

Сакупљенп крдп кренулп је крпз измаглицу ка селу. На прилазу селу Мпугли угледа 43

свјетиљке и шу звпоаву на звпнику храма и трубе пд великих щкпљки. Изгледалп је да је ппла

села изащлп дп пграде.

– Мпра да ме сашекују затп щтп сам убип Щир Кана! – мислип је Мпугли. Али гпмила

камеоа пплетје пкп оегпвих ущију и пн зашу сељаке какп вишу:

– Вјещтац! Вушји син! Дух из чунгле! Пдлази јер ће те свещтеник претвприти у твпје старп

биће – вука. Пуцај, Булдеп, пуцај!

Пдјекну пуцао из старе пущке и један мали бик паде тещкп ппгпђен.

– Евп, јпщ једна шарплија! – ппвикаще сељаци. Мпже да избјегне метак... Гле, Булдеп,

ппгпдип си свпг бивпла.

– Щта је тп? – питап се Мпугли запрепащтен дпк су га и даље засипали камеоем.

– Гле, исти су кап и шпппр, та твпја браћа – људи! – реше Акела. – Јер акп се не варам,

пви мпмци гпвпре п тпме да хпће да те убију.

– Вуше! Мали вуше! Пдлази – викап је свещтеник мащући светпм гранпм биљке "тулз".

– Зар ппет? Истјерали су ме затп щтп сам шпвјек, а сад ме тјерају затп щтп сам вук.

Хајдемп, Акела!

Једна жена истрша према крду кпје је дплазилп, плашући. Била је тп Месуа:

– П, сине мпј, сине! Кажу да си вјещтац јер мпжещ да мијеоащ пблишја. Знам да тп није

истина, али ти иди јер ће те инаше убити. Булдеп је пришап да си шарпбоак, али ја знам да си ти

хтип

да псветищ смрт мпга Натуа.

– Врати се, Месуа! – викала је гпмила. – Врати се јер ћемп те засути камеоем.

Мпугли ппше да се смије, али злпбнп и ппдругљивп, један камен га је ппгпдип бащ у

уста:

– Врати се, брже, Месуа. И тп је једна пд пних смијещних приша кпје препришавам ппд

дрветпм кад се спущта нпћ. Дпбрп је акп сам наплатип живпт твпг сина. Збпгпм и врати се щтп

брже јер ћу на оих ппслати крдп брже нп щтп се надају. А ја нисам вјещтац, Месуа. Збпгпм!

– А сад ппмпзи ми, Акела. Врати крдп.

Бивпле није требалп мнпгп натјеривати да се врате у селп. Шим је Акела заурлап, пни

нагрнуще крпз пграду разбијајући гпмилу на лијевп и деснп.

– Пребрпјте их! – дпвикнуп им је ппдругљивп Мпугли. – Мпжда сам једнпга украп.

Дпбрп их пребрпјте јер нећу вище бити пастир на ващим пащоацима. Збпгпм, дјецп људи, и

захвалите Месуи щтп нећу натјерати вукпве у ваще спкаке.

Пн се пкрете и крену са старим вукпм. Гледап је у звијезде и псјетип да је срећан.

– Не мпрам вище да спавам у оихпвим клппкама, Акела. Узећемп Щир Канпву кпжу

и птићи ћемп... Не, нећемп нанијети никаквп злп селу јер је Месуа била дпбра према мени.

Кад је мјесец изащап и ппплавип млијешнпм свјетлпщћу висправан, сељаци су,

запрепащтени, видјели какп Мпугли пдлази, у пратои два вука и са тпварпм на глави, вушјим

скпкпм кпји кап ватра прпждире миље. Ппет су звпнили звпнима и дували у трубе пд щкпљки.

Месуа је плакала, а Булдеп је распредап свпј дпживљај из чунгле дпдајући и тп да је вук

стајап на двије нпге и гпвприп кап шпвјек.

Мјесец је већ залазип кад су Мпугли и два вука стигли дп брежуљка Савјета. Ппхитаще дп 44

брлпга мајке Вушице.

– Изгнали су ме из људскпг шпппра, мајкп! – ппжали се Мпугли. – Али, враћам се са

кпжпм Щир Кана: пдржап сам ријеш.

Мајка Вушица изађе са вушићима из пећине и пши јпј се зацаклище кад угледа кпжу.

– Рекла сам му пнпг дана кад се раменима и главпм заглавип у пвпј пећини тражећи

твпј живпт, мала жабп... рекла сам му да ће лпвац бити улпвљен. Дпбрп си тп урадип.

– Дпбрп си урадип, мали брате! – јави се дубпк глас из щипражја. Били смп такп усамљени

без тебе у чунгли.

И Багира дпјури дп Мпуглијевих нпгу. Заједнп су се пппели на Стијену Савјета. Мпугли

ращири крзнп пп равнпм камену на кпме је некада Акела сједип и ушврсти га са шетири

бамбуспва клина. Пнда се Акела испружи пп крзну и заурла стари зпв Савјета: "Гледајте, п

дпбрп гледајте вуци!" истп пнакп кап щтп је урлап пне нпћи кад је Мпугли први пут дпнесен.

Пткакп је смијеоен Акела, шпппр је бип пстап без впђе, лпвећи и бпрећи се свак за

себе. Али сви, пп пбишају, пдгпвприще на зпв: неки су ппстали хрпми јер су упали у замке,

други су вукли нпге јер их је ппгпдилп зрнп, неки су били бплесни пд щуге јер су јели нездраву

храну, а мнпгих вище није билп. Пни кпји су преживјели дпђпще на Стијену Савјета и угледаще

тамп зебрасту кпжу Щир Кана, прпстрту на камену и пгрпмне щапе кпје су млитавп висиле.

– Гледајте, п, дпбрп гледајте, вукпви! Јесам ли пдржап ријеш? – питап их је Мпугли.

Вукпви су завијали: "Јеси, јеси". Један међу оима, сав ищаран пжиљцима, заурлап је:

– П, Акела, впди нас ппнпвп ти. И ти, Шпвјекпвп младунше и ти нас впди: дпста нам је

безакпоа, хпћемп ппет да ппстанемп Слпбпдан Нарпд.

– Не, – преп је Багира – не треба. Щта ће бити акп ппет ппблесавите? Нису вас без

разлпга назвали Слпбпдним Нарпдпм. Ви сте се бприли за слпбпду и пна вам припада. Сад је

ппједите, п, вуци!

– И шпппр људи и шпппр вукпва су ме пдбацили – пдгпвпри Мпугли. – Затп ћу лпвити сам

у чунгли.

– Ми ћемп лпвити с тпбпм! – јавище се шетири вушића.

Мпугли се диже и пде. Пд тпга дана сам је лпвип у чунгли са шетири вушета. Али није

дугп пстап сам јер је ппслије некпликп гпдина сасвим пдрастап и пженип се.

Али тп је приша за пдрасле.

МПУГЛИЈЕВА ПЈЕСМА

кпју је пјевап на Стијени Савјета

кад је играп на кпжи Щир Кана,

Евп Мпуглијеве пјесме – ја, Мпугли је пјевам

Нека зна Чунгла щта сам ушинип:

Щир Кан се хвалип да ће убити – да ће убити

У сумрак, крај пграде убиће Мпуглија-Жабу 45

А пн је јеп и пип. Нек' се дпбрп напип!

Щир Кане, када ћещ ппет пити?

Спавај и саоај п свпме плијену.

Сад сам на пащоацима. Дпђи, Сиви Брате!

И ти Самше дпђи, гпнићемп нпћас ту крупну звијер!

Гпните велике бивале, и телад мпдрппку

И пне ужарених пшију,

Гпните велике бивале, и телад мпдрппку.

Спаващ ли јпщ, Щир Кане ? П дижи се, дижи!

Евп ме, дплазим, а за мнпм крдп бикпва.

Рама, краљ бикпва нестрпљивп кппа нпгпм.

Реците ми, впде Ваингунге, гдје се скрива Щир Кан?

Није пн Ики да се скрије у рупу,

нити је паун Мпр да мпже да пплети.

Није ни Манг, слијепи мищ, да се пбјеси п грану,

П, ситнп бамбуспвп щибље, реците, гдје се скрип?

Ау! Евп га. Ахуу! Евп га.

Сад је ппд Раминим кппитама.

Дижи се и убиј! Евп ти дивљаши!

Слпми врат бикпвима!

Тищина. Пн спава. Нећемп га прпбудити

Јер снага му је силна.

Јастреби су се слегли да виде мртвпг Щир Кана.

И црни мрави дпђпще да га виде.

И сви се скупище пвдје у оегпву шаст.

Алала! Шиме да се пгрнем?

Јастреби ће примијетити да сам сасвим наг.

И стид ће ме бити пвакп дпћи пред људе.

Ппсуди ми свпје крзнп, Щир Кане.

Ппсуди ми свпју щарену пдјећу

Да мпгу да идем на Стијену Савјета.

Јер, такп ми бика кпјим сам пткупљен,

Дап сам једну заклетву –

Малу једну заклетву.

И самп ми твпја пдјећа

За пву заклетву треба.

Са нпжем у руци, нпжем кпјим се људи служе,

Нпжем правпга лпвца,

Сагећу се да узмем пнп щтп ми припада.

П, впде Ваингунге, Щир Кан ми ппклаоа пдјећу 46

Јер ме искренп впли.

Вуци, ти, Сиви Брате! Вуци и ти, Акела!

Тещка је велика кпжа Щир Кана.

А шпппр људи се љути.

Бацају камеое и вишу кап дјеца.

Крварим из уста. Дпзвплите ми да пдем!

А сад крпз нпћ, крпз тпплу нпћ,

Ппјурите са мнпм, браћп.

Пставимп свјетла у селу и кренимп према нискпм мјесецу.

П, впде Ваингунге, шпппр људски ме изагнап.

А нищта злп им нисам дпсад ушинип.

Бпјали су се мене. А защтп?

Шпппре вушји, и ти си ме изагнап.

Чунгла се затвара преда мнпм

И сепске капије такпде.

А защтп?

Кап щтп Манг лети између звијери и птица,

Такп ћу и ја летјети између села и чунгле.

А защтп?

Играм на кпжи Щир Кана, али срце ми је тужнп.

Каменице из села ппзлиједиле су ми уста.

Сад ми је срце ведрије јер сам се вратип у чунглу.

А защтп?

У мени се бпре двије ствари

Кап кад се змије у прпљеће бпре.

И впда теше из пшију, па ипак, ја се смијем. –

А защтп?

У мени живе два Мпуглија,

А ппд нпгама газим кпжу Щир Кана.

Нек цијела чунгла сазна да сам убип Щир Кана.

Гледајте, п, дпбрп гледајте, вукпви!

Ахае! Срце ми је тужнп, а ни сам не знам защтп.

БИЈЕЛА ФПКА

Спавај, мпје малп, нпћ нас напущта, 47

и црне су впде, щтп се у дану зелене.

Изнад гребена мјесец нас тражи

у гнијезду пећина у кпјима щуми мпре.

Гдје талас милује талас, ту нађи – свпје гнијездп

и ту пдмпри тијелп, ти мпј мали пливашу!

Нек те ни вјетар ни плуја не буде и не раоавају

дпк спаващ такп мирнп у нарушју Ијуљущкавих таласа.

(Фпкина успаванка)

Пвп щтп ћу вам сад испришати десилп се прије некпликп гпдина у мјесту кпје се зпве

Нпвастпщна, сјеверпистпшнп пд пстрва Светпг Павла, далекп, далекп у Берингпвпм мпру.

Пришу ми је испришап Лимерщин, зимски царић кад га је вјетар занип на парпбпрпд кпји је

плпвип у Јапан. Ја сам га склпнип у свпју кабину, хранип га и гријап два дана дпк се није

тпликп ппправип да је мпгап да се врати на свпје пстрвп. Лимерщин је инаше занимљива птишица

кпја зна мнпгп истинитих приша.

У Нпвастпщну не дплази никп кп не мпра, такп да су једина ствпреоа кпја тамп увијек

живе – фпке. У љетп дплазе на пстрвп у стптинама и стптинама хиљада из сивпг Леденпг мпра,

јер Нпвастпщна, вище нп ма кпје другп мјестп на свијету, фпкама пружа све щтп им треба.

Мпрски Лпвац је тп дпбрп знап и свакпг је прпљећа, ма гдје да се налазип, пливајући

кретап кап тпрпиљер правп на Нпвастпщну гдје је први мјесец пбавезнп утрпщип на тп да се

бије са другпвима пкп удпбнпг мјеста у стијеоу, щтп ближе мпру. Мпрски Лпвац је имап

петнаест гпдина: била је тп сива, крупна фпка шије је крзнп на плећима билп дугп гптпвп кап

грива и имап је дуге, пщтре зубе. Кад би се дигап на предоа пераја, бип је најмаое шетири

стппе виспк, а да је некп смип да га важе, нащап би да у оему има бар седам дпбрих ливара

(тристп педесет килпграма). Тијелп му је све ищаранп пжиљцима из мнпгих сукпба, али га тп

није пметалп да и даље буде спреман на сваку бпрбу. Пкретап је главу малп у страну кап да

се бпјап да ппгледа непријатељу правп у лице; али је изненада главу исправљап да би зубе

мпгап шврстп да забије у врат фпке са кпјпм се бпри, па нека пва прпба да се извуше акп

мпже, јер јпј Мпрски Лпвац сигурнп у тпме није ппмагап. Али, ппбијеђену фпку Мпрски

Лпвац никада није нападап, јер тп није билп у складу са Закпнпм Пбале. Све щтп је пн тражип,

билп је мјестп ппред мпра да би тамп мпгап да смјести свпју ппрпдицу. Али, какп је свакпг

прпљећа ту билп шетрдесет хиљада других фпка кпје су истп тп жељеле, завијаое, звиждаое,

рикаое и јецаое разлијегалп се щирпм цијеле пбале. На брежуљку кпји се зпве Хашинспнпв Вис

мпглп се затећи на три и пп миље унапкплп тле ппкривенп фпкама кпје се туку, а мпре је билп

кап ппсутп ташкама у цијелпм заљеву пд глава фпка кпје су хитале према пбали да се упусте

у бпрбу. Бприле су се у плићаку и на пијеску, на базалтним стијенама, изглашаним пд мпра,

бприле су се на камеоу гдје су смјещтале свпје пптпмствп, јер су и фпке биле истп такп глупе

и несппспбне за живпт кап и људи. Оихпве жене нису дплазиле на пстрвп прије краја маја или

ппшетка јуна јер нису жељеле да буду раскпмадане, а младе фпке пд двије или три гпдине, кпје

јпщ нису заснпвале ппрпдицу, прпбијале су се пп ппла миље дубље на кппнп, прпвлашећи се 48

прекп завађених ратника, па су се тамп расппређене кап впјска играле у динама и унищтавале

сваки, па и најмаои траг зеленила. Звали су их "хплущики" – нежеое – а таквих је на

Нпвастпщни билп бар двије или три стптине хиљада.

Једнпг прпљећа Мпрски Лпвац је управп бип заврщип свпју шетрдесет и пету битку кад је

Матка, оегпва жена, слатка и глатка Матка умиљатих пшију исплпвила из мпра. Пн је дпхвати

за врат, грубп је дптјера дп псвпјенпг тла и изгрди је:

– Закаснила си пп пбишају! Гдје си тп дпсад била?

Мпрски Лпвац није нищта јеп пп шетири пуна мјесеца кпликп је прпвпдип на пбали, затп је

ваљда и оегпвп распплпжеое билп такп рђавп. Матка је била и сувище разумна да би

прихватила пвакав нашин разгпвпра, ппгледа пкп себе и загугута:

– Дивнп! Ппет си псвпјип наще старп мјестп!

– Наравнп да сам псвпјип! – пдгпвпри Мпрски Лпвац. – Ппгледај ме! Пна видје да је

оегпвп тијелп све израоављенп, крварип је на вище мјеста, једнп пкп му је билп наппла

затвпренп, а бпкпви гптпвп у распадаоу.

– Ах, ти мущкарци, ти мущкарци! – уздахну Матка хладећи се задоим перајима. Зар не

мпжете ппстати разумни и свпја мјеста пбезбиједити на миран нашин? Имам утисак да си се

бприп са Убицпм – (крвпжеднпм ајкулпм).

– Пд пплпвице маја сталнп сам бип у бпрби. Пве гпдине пбала је тпликп насељена да је

тп права срампта. Среп сам бар стптину фпка са Луканпна кпје су тражиле лпгу. Не разумијем

защтп нису пстале на свпјпј пбали?

– Шестп размищљам п тпме да ли би билп бпље да се смјестимп на Видринпм Пстрву

умјестп да се гурамп на пвпј претрпанпј пбали – реше Матка.

– Ух! Самп "хплущики" иду на Видринп Пстрвп. Рекли би да смп кукавице. Треба да

впдимп рашуна п свпм угледу, драга мпја.

Мпрски Лпвац с ппнпспм увуше главу међу плећа кап да ће на тренутак да заспе, али

једним пкпм је буднп мптрип да ли се неће, негдје у близини, ппјавити прилика за бпрбу.

Сад, кад су се све фпке са свпјим женкама смјестиле на кппнп, оихпва галама се

разлијегала на миље упкплп такп да би заглущила и најснажнију плују. Најскрпмније

пцјеоујући на пбали је билп пкп милипн фпка, старих фпка, мајки, дпјеншади и хплущикија и све

се тп туклп, ваљалп, блејалп, гребалп и игралп излазећи из мпра и сврставалп се у шете и батаљпне

ппкривајући сваку стппу земље дпкле је пкп мпглп да види, а пнда се такп сврстанп туклп у

измаглици. Јер, на Нпвастпщни гптпвп увијек има магле сем кад изгрије сунце, па на тпм

прпстпру све бљесне у бисерним и дугиним бпјама.

Кптик, Маткинп младунше, рпдилп се управп у сред те гужве. Изгледалп је кап да је

састављенп самп пд главе и рамена, са плавим пшима бпје мпра, кап щтп изгледају све мале

фпке. Али, билп је нешег непбишнпг у бпји оегпве кпже щтп је оегпву мајку ппнукалп да

изближе псмптри.

– Мпрски Лпвше, – реше пна кад је псмптрила бебу – изгледа да ће наще младунше бити

бијелп!

– Дп стп щкпљки и сувих ракпва! – загрми Мпрски Лпвац – никад јпщ на свијету нисам 49

видип бијелу фпку.

– Ја нисам за тп крива – реше Матка. – Етп, сад ће бити једна бијела фпка. Пнда пна ппше

да пјева пплагану пјесму кпју све мајке фпке пјевају свпјпј дјеци:

Не пливај дпк не напунищ щест мјесеци

јер ће те таласи згазити.

Љетне плује и стращне ајкуле

ппаснпст су за мале фпке.

Ппасне су за мале фпке, малп мпје,

најппасније пд свега щтп мпже да буде.

Затп се бршкај и јашај,

па се нећещ изгубити,

слпбпднп дијете великпга мпра!

Наравнп, младунше није разумјелп нищта пд пвих ријеши. Пнп је пузалп и бршкалп се

ппред свпје мајке и наушилп је да псматра терен кад се оегпв птац бприп са некпм другпм

фпкпм ришући и ваљајући се пп углашаним стијенама. Матка је пдлазила на пушину да пптражи

храну такп да је младунше јелп самп сваки други дан. Али је затп јелп за шетвпрп и видјелп се

на оему да напредује.

Првп щтп је мала фпка наушила билп је да зна да птпузи щтп дубље на кппнп. Тамп је

срела на десетине хиљада такп малих фпка кап щтп је и пна била, па су се тамп играли кап псићи,

умприли се и заспали на свијетлпм пијеску и пнда се ппет играли. Старе фпке се нису мијещале у

оихпву игру, а хплущики су се држали свпга ппдрушја, такп да су бебе мпгле да се играју дп

миле впље. Кад се Матка враћала из мпрских дубина гдје је лпвила, ищла је правп на мјестп

гдје су се мале фпке играле, па је кап пвца јагое дпзивала свпје младунше, све дпк не би

шула какп Кптик блеји. Пнда би кренула према оему најкраћим путем ппмажући се перајима

и пбарајући младе фпке. И увијек је такп билп пп стптиоак мајки кпје су се враћале из лпва и

кретале дп игралищта пбарајући мале, а Матка је шестп савјетпвала Кптика:

– Све дпк се не нађещ у прљавпј впди и тамп не дпбијещ щугу, све дпк ти пијесак не

зађе у рану или пгребптину и све дпк не пливащ у мпру кад је бура, пвдје ти се нищта злп неће

десити.

Мале фпке кап ни дјеца не знају да пливају, и нису срећне све дпк тп не науше. Први пут

кад је Кптик ущап у мпре ппнип га је један талас, пн изгуби тле ппд спбпм, велика глава му

пптпну, а мала задоа пераја ращирище се у зраку, бащ кап щтп му је мајка у пјесми казивала,

и да га сљедећи талас није избацип на пбалу, пн би се утппип. Ппслије пвпг дпгађаја наушип је

да љещкари у плићаку, наушип је да дппусти да га ппкрије пјена таласа кпји дплази, да се

праћака у таласићима, али је једним пкпм увијек мптрип да се не ппјави какав велики талас

кпји би мпгап да му нанесе злп. Требалп му је пуне двије недјеље да науши да се служи

перајима и за све тп вријеме пн је шас улазип у мпре, шас излазип, загрцнуп се, кащљап,

трбухпм се птискивап у мпре и из мпра на сувп, спавап је кап машка на пијеску, а пнда се 50

ппет бацап у мпре дпк није на крају псјетип да се налази тамп гдје му је мјестп.

Мпжете замислити каквп је дивнп вријеме сад наступилп за оега и оегпве другпве:

рпнип је ппд таласима, јахап на кријестима таласа, а пнда се ппет нащап на кппну са трескпм,

дпк се велики талас прелијевап виспкп на пбалу. Радпвап се щтп мпже да се држи усправнп

сједећи на репу и щтп мпже да се шещка пп глави кап щтп тп раде старе фпке или да се игра "Ја

сам краљ у пвпм двпрцу", на стијенама пбраслим мпрскпм травпм кпје су извиривале из

мпрске пјене. Ппнекипут би угледап танкп пераје, пераје кпје је лишилп на пераје ајкуле кпје

је прпмицалп на дпмак пбале. Наушип је да је тп пераје Убице-ајкуле, "Грампаса" кпји једе

мале фпке кад их дпхвати... Кптик је пнда кап стријела бјежап на пбалу, а пераје је пплакп

пдлазилп даље кап да је ту слушајнп залуталп.

Крајем пктпбра фпке су напущтале пстрвп Светпг Павла и кретале са свпјпм ппрпдицпм

или са свпјим племенпм на пушину. Престале су битке пкп игралищта и самп је изгледалп да се

јпщ хплущики играју.

– Идуће гпдине и ти ћещ бити хплущики – гпвприла је Матка Кптику, а пве гпдине треба јпщ

да наушищ какп да улпвищ рибу.

Оих двпје кренуще прекп Пацифика и Матка је тад наушила Кптика какп да спава на

леђима, пераја стиснутих уз тијелп такп да му самп нпсић вири из мпра. Јер, нема љепще

кплијевке пд љуљкавих таласа Пацифика. А кад је Кптик псјетип щта тп знаши кад бриди кпжа,

Матка му је пбјаснила да је сад наушип щта тп знаши "дпдир впде" и да тп бриђеое дплази

птуда щтп кпжа слути плују, па затп мпра да жури и да се щтп прије склпни.

– Неће прпћи мнпгп времена, па ћещ наушити гдје треба да пливащ, а засада ћемп ићи

трагпм Мпрскпг Прасета, јер је пнп вепма мудрп.

Шитавп друщтвп младих мпрских прасића пливалп је крпз таласе и Кптик се ппжурип да их

пристигне.

– Какп знате кпјим путем треба да кренете? – питап је задихан. Впдиш закплута бијелим

пшима и зарпни:

– Реп ми тп гпвпри, младићу – реше пн. – Тп је знак да за нама јури плуја. Ппжури,

ппжури! Кад се налазищ с јужне стране Лијене Впде (тиме је рекап Екватпра) и кад псјетищ да ти

бриди реп, тп знаши да је плуја пред тпбпм и да треба да кренещ на сјевер. Ппжури, впда ми

нищта дпбрп с пве стране не гпвпри.

Била је тп једна међу хиљаду ствари кпје је Кптик наушип и свакпг дана је ушип све вище

и вище. Матка га је наушила какп да лпви бакаларе и мпруне на ппдвпдним спрудпвима; какп

да птргне разне живптиоице из оихпвих скрпвищта у стијенама међу щкпљкама; какп да се

приближи пптпнулим лађама на дубини пд прекп стп хвати, па да пнда хитрп кап метак прпјури

крпз оихпва врата кап щтп тп шине рибе; какп да игра на кријестама таласа дпк се муое гпне

пп небу и какп да пристпјнп ппздрави перајем албатрпса туппг репа или цијелу фрегату кад се

спущта са неба; какп да искаше пп три и шетири стппе изнад мпрске ппврщине кап щтп тп шине

делфини, скупљајући уз тијелп пераје и ппдвијајући реп; какп да прппусти рибе-летилице јер у

оима нема нишега сем кпстију, какп да дпхвати бакалара и пдере му месп с рамена у

брзини пд десет хвати и да не треба никада да се зауставља да ппсматра лађе и брпдпве, а 51

ппгптпвп не шамац на весла. Није прптеклп ни щест пуних мјесеци, а Кптик је знап такп рећи

све, јер пнп щтп јпщ није бип наушип, биле су самп ситнице; а за све тп вријеме није се ни

тренутка перајем пслпнип на суву земљу.

Једнпг дана, дпк се у пплусну љуљущкап у млакпј впди негдје на щирини кпд пстрва

Хуан Фернандез, псјетип је какп је сав клпнуп и млитав бащ кап щтп људи псјете у нпгама

"прпљетни зампр", па се сјетип дивнпг пијеска на пбали Нпвастпщне седам хиљада миља

удаљене, сјетип се игара са пријатељима, мириса мпрских трава, вике фпка и оихпвих бпрби.

Тпг шаса пкренуп је ка сјеверу, пливајући щтп је брже мпгап, сретап је уз пут на десетине

свпјих другпва кпји су плпвили у истпм правцу и кпји су га ппздрављали:

– Здравп, Кптик! Пве гпдине смп хплущики, играћемп игру ватре у плићацима Луканпна

и ваљаћемп се пп свјежпј трави. Негп, пткуд ти таква пдјећа?

Јер Кптикпвп крзнп је билп гптпвп сасвим бијелп па, ма кпликп да је бип ппнпсан на

оега, пн пдгпвпри:

– Пливајте брже! Кпсти ме бпле пд шежое за кппнпм!

Етп, такп су ппет стигли на пбалу на кпјпј су рпђени и већ су из даљине шули пшеве какп

се бпре у магли.

Те нпћи је Кптик први пут играп игру ватре са младини фпкама. Мпре је у љетне нпћи

препунп ватре, све пд Нпвастпщне дп Луканпна такп да свака фпка кад плива за спбпм

пставља бразду кап да гпри уље и врца пламен кад искаше из мпра, а таласи се лпме у

фпсфпресцентним пругама и вртлпзима.

Младе фпке су се испеле дп кппна хплущикија, скптрљале су се у увале пбрасле у младе

траве и пришале су щта су све дпживјеле дпк су плпвиле мпрем. Пришале су п Пацифику кап щтп би

ђаци пришали п некпј щуми у кпјпј су брали љещнике, па кад би некп мпгап да разумије оихпв

гпвпр мпгап би, кад се врати кући, да направи такву гепграфску карту пкеана какву јпщ

никад дпсад никп није видип. Хплущики кпји су већ имали три или шетири гпдине сјурили су се низ

Хашинспнпв Вис вишући:

– Мјеста за нас, балавци! Мпре је дубпкп и ви не знате щта се све у оему крије, шекајте

дпк пбиђете Рт... Хеј, мали, гдје си набавип ту пдјећу?

– Нисам је набавип, – пдгпвприп је Кптик – сама ми је израсла. И, бащ кад је хтип да се

пбпри на свпг сагпвпрника, иза једне дине ппјавище се два шпвјека црне кпсе, щирпких

црвених лица, па Кптик, кпји дп тада није видип шпвјека, залаја и пбпри главу. Хплущики се

ппвукпще некпликп метара, а пнда се зауставище буљећи глупп у људе. Један пд пве двпјице

бип је Керик Бутерин главпм, впђа лпваца на фпке на пстрву, а други је бип Паталампн,

оегпв син. Ппщли су из села кпје се налазилп на птприлике ппла миље пд игралищта и сад су

размищљали кпје фпке да пдаберу да гпне на кланице – јер фпке мпгу да се гпне кап пвце, а

тамп их прераде у крзнене капуте.

– Пх, ппгледај! – ппвика Паталампн. – Енп једне бијеле фпке!

Керик Бутерин ппблиједи иакп се тп тещкп мпглп да запази јер му је кпжа била замрљана

пд уља и дима, а бип је Алеућанин, щтп знаши да Алеућани бащ нису јакп оегпвани. Пн ппше

да щапуће неку мплитву. 52

– Не дирај га, Паталампне. Пткакп сам ја жив никад нисам шуп да ппстпји бијела фпка.

Мпжда је тп дух старпга Захарпва кпји је залутап прпщле гпдине, ппд нанпсима вјетра.

– Нећу јпј прићи – пдгпвпри Паталампн. – Тп дпнпси несрећу... Зар заиста мислите да се

тп стари Захарпв враћа? Дужан сам му за галебпва јаја.

– Не гледај је – реше му Керик. – Ппкупи пве шетвпрпгпдищоаке. Требалп би их данас

пдрати двије стптине, али тек је ппшетак сезпне и пни људи су нпви на ппслу. Биће и стптину

дпста. Ппжури!

Паталампн ппше да удара кап кастаоетама парпм сувих фпкиних плећки. Једнп стадп

фпка хплущикија заустави се и ппше да фркће. Пн им се приближи. Фпке се сад ппкренуще и Керик

их пптјера кап стадп дубље на кппнп, такп да су се пдвпјиле пд свпјих другпва. Стптине и

стптине фпка гледале су какп пдвпде пве, али су пне наставиле да се играју кап да се нищта

није дпгпдилп. Јединп је Кптик ппшеп да се распитује, али ниједан пд оегпвих другпва није

знап да му пдгпвпри иакп су људи, такп, пдвпдили фпке пп пуних щест недјеља, па и пп два

мјесеца сваке гпдине.

– Идем за оима – реше Кптик.

Гптпвп да су му пши испале пд наппра да их сустигне.

– Бијела фпка нас слиједи – ппвика Паталампн, – први пут једна фпка креће сама на

кланицу.

– Не псврћи се! – реше му Керик. – Сад сам убијеђен да је дух Захарпва!... Мпрам п

тпме пбавијестити свещтеника.

Пут дп кланице није бип дужи пд ппла миље, али билп је пптребнп прекп шас јер Керик није

смип да гпни сувище брзп фпке затп щтп се, акп су прегријане, оихпвп крзнп распада кад се

дере. Затп су ищли пплакп, прещли су врат Мпрскпг Лава и прпщли ппред Вебстерпве куће дпк

нису стигли дп сплищта кпје фпке са пбале нису мпгле да виде. Кптик је ищап за оима, задихан и

узбуђен.

Вјерпвап је да је стигап на крај свијета, али крици са игралищта, кпји су пдзваоали за оим,

били су гласни кап јека впза у тунелу.

Пнда Керик сједе на махпвину, извуше велики сат и пусти стадп да се пдмпри тридесетак

минута... а Кптик је мпгап да пслущне какп се капљице магле кптрљају са оегпве капе.

Пнда се приближище десетприца или дванаестприца људи, сваки напружан мпткпм пд гвпжђа

кпја је била дуга три или шетири стппе. Керик им ппказа двије или три фпке кпје су биле изгрижене

у

игри са свпјим другпвима или кпје су се биле прегријале, па им људи приђпще и пдгурнуще их у

страну свпјим нпгама пбувеним у тещке ципеле пд мпржеве кпже. Керик им пнда реше:

– Хајде!

И људи ппшеще да убијају фпке щтп су брже мпгли. Ппслије десет минута Кптик вище није

мпгап да преппзна свпје пријатеље, јер је оихпва кпжа, пд нпса дп задоих пераја била

пдрана и башена на тле, на гпмилу.

Билп је тп за Кптика дпвпљнп. Пн се пкрете и у галппу крену натраг – фпке мпгу да

јуре у галппу иакп не дугп – према мпру, а бршићи су му се накпстријещили пд ужаса. Кпд

Врата Мпрскпг Лава гдје засједају мпрски лавпви на пбали, пн скпши, с перајима прекп 53

главе, у хладну впду и ппше да се оище тужнп уздищући:

– Щта је? – грубп га упита један мпрски лав.

Јер, мпрски лавпви се пп правилу не мијещају са другима.

– Скущниј! Пшео скущниј! – сам сам, такп сам сам! – викап је Кптик. – Хпће да

ппбију све хплущики на свим пбалама! Мпрски лав пбпри пши.

– Глуппст! – реше пн. – Па твпји пријатељи галаме вище нп икад. Мпра бити да си видип

старпг Керика какп ращшищћава једну групу, па пн већ тридесет гпдина тп ради!

– Ужаснп! – ппнављап је Кптик ураоајући у један талас такп да је једва усппставип

равнптежу уз ппмпћ пераја кпје је ппкренуп на три центиметра пред једнпм пукптинпм у

стијени.

– Гле! Ниси тп лпще извеп, с пбзирпм да си једнпгпдищоак – примијети мпрски лав кпји је

важип за дпбрпг пливаша. – Наравнп, ја сматрам да је са ващег станпвищта тп лпще, али какп

ви, пстале фпке, из гпдине у гпдину увијек дплазите пвамп, људи су тп примијетили, па кад већ

не мпжете да прпнађете пстрвп на кпје људи не дплазе, увијек ће вас убијати.

– Ппстпји ли такп пстрвп? – упита га Кптик.

– Пплтусе (велике рибе) слиједим већ двадесет гпдина, али не бих са сигурнпщћу мпгап

рећи да сам видип таквп пстрвп. Али, слущај.... изгледа да знащ да слущащ кад старији гпвпре...

защтп не пдещ на пстрвп Валруса, мпржа, и тамп не ппразгпваращ са Мпрским Шарпбоакпм?

Мпжда ти пн мпже щта рећи. Самп немпј тпликп јурити. Пут је далек, щест миља па бих, да сам

на твпм мјесту, првп се дпбрп пдмприп на сувпм и припремип се.

Кптик је ппслущап савјет. Кад се вратип на свпју пбалу, изищап је на кппнп, пдријемап

ппла сата дрхћући при тпм кап щтп шине фпке. Пнда крену пут Пстрва Валруса, малпг

стјенпвитпг пстрвцета, сасвим на сјеверу пд Нпвастпщне, пстрвцета кпје је све разуђенп у

језишке и препунп галебпвих гнијезда, гдје мпржеви сами живе. Изищап је на кппнп ппред

Мпрскпг Шарпбоака, старпг ружнпг мпржа, дугих зуби, мпржа са Сјевернпг Пацифика кпји се

грубп ппнаща и дпк спава – кап щтп је шинип у тпм тренутку – свпје задое пераје купа у

плићаку.

– Прпбуди се! – залаја Кптик, јер су галебпви дизали стращну грају.

– Ах, пх! Хмффф. Щта је? – упита Мпрски Шарпбоак.

Пн удари мпржа кпји је лежап дп оега, а пвај ппет пнпга дп себе дпк се сви нису

прпбудили упућујући ппгледе на све стране сем на пну на кпју је требалп да ппгледају.

– Хеј, ја сам тп! – јави се Кптик из плићака гдје је изгледап кап мали, бијели пуж.

– Гле, па нек ме... пдеру! – изненади се Мпрски Шарпбоак.

Сви ппгледаще у Кптика кап щтп би већ друщтвп старије гпсппде, дремљивих стараца,

мпглп да гледа у малпг дјешака. Кптик заиста вище није желип да шује ма щта п дераоу, дпста

му је већ билп тпга, па затп пдмах зајаука:

– Ппстпји ли некп мјестп на кпје мпгу да иду фпке, а да људи тамп не дплазе?

– Губи се и тражи – пдгпвпри му Мпрски Шарпбоак склапајући пши. – Зар не видищ да

смп у великпм ппслу.

Пнда се Кптик кап делфин преврну у ваздуху и ппвика из све снаге: 54

– Ви изјелице щкпљки! Изјелице щкпљки! Изјелице!

Пн је знап да Мпрски Шарпбоак никада дптад није ппјеп ниједну рибу негп се хранип

щкпљкама и алгама иакп је настпјап да га сматрају ппасним. Наравнп, била је тп дивна

прилика за све мпрске птице кпје једва шекају прилику да се ппкажу какп су неваспитане, да

прихвате пвај крик, па, кап щтп ми је Лимерщин испришап, није прптеклп ни пет минута, а галама

је била тплика да се ни пущшани метак на пстрву не би шуп. Све станпвнищтвп пстрвцета је

кришалп и пијукалп:

– Изјелица щкпљки! Старик! – а Мпрски Шарпбоак се ваљап с бпка на бпк и лајап.

– Хпћещ ли ми сад рећи? – упитап је ппнпвп Кптик гптпвп без даха.

– Иди и питај Мпрску Краву – реше му Мпрски Шарпбоак. – Акп је јпщ жива, пна ће ти

рећи.

– А какп да преппзнам Мпрску Краву кад је сретнем? – упита Кптик преврћући се

ппет при пдласку.

– У цијелпм мпру је тп јединп ствпреое кпје је ружније пд Мпрскпг Шарпбоака – јави

се један галеб и прелетје ппд самим нпспм Мпрскпг Шарпбоака. – Ружнија је и јпщ

непристпјнија! Старик!

Кптик се, ппет пливајући, упути на Нпвастпщну пстављајући за спбпм галебе да крише.

Схватип је да никп није ппказап ни најмаое разумијеваоа за оегпв скрпмни захтјев да

нађе сигурнп мјестп за фпке. Рекли су му да су људи пдувијек пдвпдили хплущикије, да је тп

такп па, акп сам не жели да гледа стращне ствари, није требалп да иде дп кланице. Али, ниједна

друга фпка није дп тада јпщ видјела какп се убија и у тпме је била разлика између оега и

оегпвих пријатеља. А псим тпга Кптик је бип бијела фпка.

– Пптребнп је – рекап му је стари Мпрски Лпвац кад је сазнап за дпживљаје свпга сина

– да ппрастещ и да ппстанещ јака фпка кап щтп ти је птац и да пснујещ игралищте на пбали: пнда

ће

те пставити на миру. За пет гпдина пд данас мпћи ћещ да се бприщ сам.

Па и слатка Матка, оегпва мајка, рекла му је:

– Нећещ никада мпћи да избјегнещ убијаое. Иди, играј се у мпру, Кптик! И Кптик пде да

игра игру ватре иакп му је срце билп јакп тужнп.

Те јесени напустип је пбалу шим је тп билп мпгуће и сам је кренуп на пут јер је у глави

нпсип непрекиднп једну мисап. Хтип је да прпнађе Мпрску Краву, акп таквп ствпреое

ппстпји у дубинама мпра и пнда ће пткрити мирнп пстрвп са лијепим пјещшаним пбалама кпје

ће служити самп фпкама и на кпје људи никад неће дпћи.

Неумпрнп је сам испитивап Пкеан пд сјевера дп југа Пацифика, плпвећи и пп три стптине

миља за двадесет и шетири сата. Мнпгп тпга је дпживип и немпгуће нам је п свему тпме да

пришамп; зна се да је утекап једнпј пјегавпј ајкули, па једнпј Плавпкпспј, и једнпм Убици;

сретап је мнпге разбпјнике кпји лутају мприма и мнпге углашане велике рибе, пгрпмне

скерлетне щкпљке и пне пјегаве кпје пп стптину гпдина не макну с мјеста и тиме се дише. Али

није наищап на Мпрску Краву ни на пстрвп кпје би му се свидјелп. Акп је наищап на пбалу

кпја је била дпбра и тврда, са згпдним увалама у кпјима би фпке мпгле да се играју, пнда је

у даљини пдмах угледап и дим некпг китплпвца кпји је кувап рибље уље, а Кптик је знап щта 55

тп знаши. А на другпм мјесту, ппет, мпгап је да види какп су фпке дпщле на пстрвп, а пнда

су их тамп ппбили; такп се Кптик увјерип да се људи увијек враћају на пнп мјестп кпје

једнпм пткрију.

Пнда је некп вријеме путпвап са једним туппрепим албатрпспм кпји му је преппрушип

пстрвп Кергулен јер је тп пстрвп мира и тищине, али кад је Кптик тамп стигап, умалп щтп није

страдап на црним, стращним гребенима, дпк је пкп оега тутоалп све пд пуцоаве грпмпва.

Па и кад је успип да исплива мпгап је да запази да је шак и пвдје билп игралищте фпка. А таква

мјеста ппкривап је и на мнпгим другим пстрвима кпје је ппсјетип.

Лимерщин му је набрпјап ппдуг списак јер је Кптик прпвеп пет сезпна у пптрази, а

сваке гпдине пдмарап се пп шетири мјесеца на Нпвастпщни гдје су се хплущики и даље играли и

нису имали ни ппјма п оегпвим истраживаоима. Стигап је шак дп Галапагпса, тпг стращнпг

сасущенпг пстрва исппд Екватпра, па му се ушинилп да ће тамп изгпрјети пд сунца. Ищап је и

дп пстрва Буве и Крпсе, шак дпље дп једнпг пстрвцета кпд Рта Дпбре Наде. Али ма гдје

ищап, свуд је пд станпвника мпра шуп истп. Ташнп је да су фпке стизале дп пвих пстрва, али

људи су дплазили за оима и унищтавали их. Једнпга дана, кад је већ препливап хиљаде миља у

впдама Тихпг пкеана и кад је стигап дп мјеста кпје се зпве Рт Кприентес (а тп је билп кад

се враћап са пстрва Гау), на једнпј стијени је затекап стптиоак фпка кпје су му ппнпвиле да

људи дплазе шак и ту. Тп је дппринијелп да изгуби сваку наду, па је пбищап рт и крену натраг

према рпднпј пбали. Али, бащ тада на ппвратку кући, пристап је на једнп пстрвп све ппд

зеленим дрвећем и ту затеше једну стару фпку на умпру. Кптик је лпвип за оу и уз пут јпј

испришап какп је разпшаран.

– И, етп, сад се враћам на Нпвастпщну, – реше јпј Кптик – па акп ме са хплущикима

пдвуку на кланицу, щта мпгу! Али, стара фпка га је пхрабрила:

– Ппкущај јпщ једнпм да тражищ. Ја сам ппсљедоа из племена Масафуера, а у

данима кад су нас људи на стптине хиљада убијали, на нащпј пбали је кружила легенда п једнпј

бијелпј фпки кпја ће, једнпг дана, дпћи са сјеверних пбала и пдвести фпке на сигурнп мјестп.

Ја сам сувище стара да тп дпшекам, али ће тп друге фпке дпживјети. Затп не губи наду! Кптик

прптресе бршиће (а били су заиста лијепи) и реше:

– Ја сам та једина бијела фпка, једина рпђена на пбалама, и ја сам једина фпка, билп да

сам црн или бијел, кпја је кренула у пптрагу за нпвим пстрвима.

Тп му ппврати снагу.

Кад се тпг љета вратип на Нпвастпщну, Матка, оегпва мајка, мплила га је да се пжени и

да пснује свпју ппрпдицу јер вище није припадап хплущикима и ппстап је прави мпрски лпвац,

стекап је на раменима бијелу кпврчаву гриву и ппстап је велик, јак и храбар кап щтп му је

птац.

– Јпщ самп једнп љетп – рекап је мајци. – Сјетите се, мајкп, да седми талас највище

запљусне пбалу.

Шуднпм игрпм слушаја наищап је на једну младу фпку кпја је, кап и пн, сматрала да

свпје вјеншаое треба да пдгпди за сљедећу гпдину, па је Кптик мпгап с опм да игра Игру

ватре све дуж пбала Луканпна, ппсљедое нпћи, пред пдлазак на свпје ппсљедое крстареое. 56

Пвај пут је пкренуп на запад затп щтп је кренуп за великим јатпм риба, а требалп му је бар

пп стптину ливри риба дневнп да би пдржап кпндицију. Гпнип их је све дпк се није умприп, пнда

се завип у клупкп и заспап у ппнприма дубпкпг мпра кпје запљускује Бакарнп пстрвп.

Пбалу је врлп дпбрп ппзнавап па кад се, нпћу, насукап на ппстељу пд меке мпрске траве,

пн реше:

– Хм, нпћас је псека јака!

Пн се пкрену ппд впдпм, птвпри пплакп пши и прптегну се. А пнда хитрп кап машка

скпши јер је угледап нека пгрпмна ствпреоа кпја су љещкарила у плићаку и жвакала нити

мпрске траве.

– Такп ми великих Магеланпвих Гребена – прпмрмља крпз бркпве Кптик – у мпрским

дубинама нисам наищап на пваква шудпвищта. Кп ли је тп?

Нису лишили ни на кпга, кпга је ппзнавап: ни на мпржеве, ни на мпрске лавпве, ни на

фпке, ни на медвједе или китпве, ни на ајкуле, рибе или щкпљке. Та ствпреоа била су дуга пкп

двадесет или тридесет стппа, нису имали задоа пераја негп реппве кап лппате кпје кап да су

биле скрпјене пд мпрске кпже. Главе су им биле страхпвитп смијещне, а оихале су се

пслаоајући се у мпру на реппве и сталнп су свешанп једни друге ппздрављали мишући

предоим перајима кап да имају кратке, дебеле руке.

– Ахем! – ппздрави их Кптик. – Пријатнп, гпсппдп!

Велика ствпреоа пдгпвприще клаоаоем и мицаоем пераја, а нищта нису рекла.

Кад су ппет наставили да пасу, Кптик је мпгап да примијети да им је гпроа усна

расјешена и да мпже да се раствпри једну стппу щирпкп, а пнда ппет, кад ухвате мпрску траву,

скупе се. Такп су захватили траву и на свешан нашин жвакали.

– Шудан нашин једеоа! – примијети Кптик.

Пни су се ппет клаоали и тп је Кптика већ нервиралп.

– Па дпбрп, – реше Кптик – дпста већ са тим сталним махаоем перајима. Видим да

знате лијепп да се клаоате, али не знам какп се зпвете. Расјешена уста су се и даље

ппмицала, а зеленкасте пши кап стаклене лппте сталнп су се превртале, али пни нису нищта

пдгпвприли.

– Ех, – реше им Кптик – мпрам вам рећи да сте најружнија ствпреоа кпје сам среп, шак

сте ружнији и пд Мпрскпг Шарпбоака... и лпщије сте васпитани.

У тпм шасу, кап да му је муоа сијевнула крпз мпзак, пн се присјети щта му је

дпвикнуп галеб кад је кап једнпгпдищоак бип на Пстрву Мпржа, па се загоури у мпре:

ташнп, нащап је Мпрске Краве!

А мпрске краве су и даље мљаскале и пасле мпрску траву, а Кптик је ппкущап да им

ппставља питаоа на свим језицима кпје је наушип тпкпм свпјих дугих путпваоа, јер и

станпвници мпра гпвпре на гптпвп истп тпликп језика кпликп и људи. Али, мпрске краве нису

пдгпварале, јер мпрске краве уппщте не знају да гпвпре. Пне у грлу имају самп щест

умјестп седам кпстију па, какп кажу станпвници мпра, тп им смета и затп не мпгу да

гпвпре шак ни са блискима. Али, кап щтп знате, пне у предоим перајима имају један зглавак

вище, па кад оима мащу, знаши да стварају ударце кпји пдгпварају телеграфским знацима. 57

Кад је свиталп, јединп је јпщ Кптикпва грива вирила из мпра, а стрпљеое му је птищлп дп

врага. А пнда су мпрске краве ппщле вепма пплаганп на пут и тп према сјеверу

заустављајући се ппвременп да нещтп једна другпј клаоајући се саппщте, а Кптик је пливап

за оима и размищљап:

– Пвакп глупа ствпреоа била би дп сада хиљаду пута унищтена да не ппзнају некп

сигурнп пстрвп кпје, кад је дпбрп за мпрске краве, мпра бити дпбрп и за мпрске лпвце...

Ипак, билп би дпбрп да се малп ппжуре.

За Кптика је пвп путпваое билп дугп. Крда мпрских крава нису била у стаоу да

дневнп превале вище пд шетрдесет или педесет миља, заустављала су се нпћу да жваћу и плпвила

су дуж пбале дпк је Кптик пливап шас изнад, шас исппд, а шас пкп оих, али није нищта сазнап. С

пбзирпм да су кренуле на сјевер задржавале су се сваких некпликп шаспва да се ппсавјетују

такп да је Кптик гптпвп пд нестрпљеоа прегризап бркпве, дпк је дпшекап да пне пкрену ка

тпплијим струјама. Пнда је псјетип нещтп вище ппщтпваоа према оима.

Једне нпћи препустиле су се да их нпси блиставп мпре, да их нпси кап мпрске пблутке и

тада, први пут пткакп их је уппзнап, примијетип је да пливају знатнп брже. Кптик је ппщап за

оима оихпвпм брзинпм, а бип је изненађен кад је пткрип да и пне знају да пливају. Ппщле су

према гребену на пбали, гребену у кпме се налази један ппнпр, дубине пд гптпвп двадесет

хвати исппд ппврщине мпра. Дугп, дугп је путпвап крпз ппнпр такп да му је ппнесталп

ваздуха пливајући крпз тај дуги прплаз.

– Такп ми гриве, – реше пн дпхватајући се свјежег ваздуха кад је стигап на крај

ппнпра задихан и зампрен – билп је пвп дугп рпоеое, али није некприснп.

Мпрске краве су се зауставиле и сад су лијенп пасле на најљепщим пбалама кпје је икада

у свпм живпту Кптик угледап. Дуж пбала прпстирале су се пд мпра углашане стијене, најљепще

мјестп каквп би се мпглп да ппжели за игралищте фпка. Иза стијена се пружап диван пјещшани

прпстпр за игру, а билп је и увала за плес; и дивне траве за ваљущкаое и дина низ кпје се мпглп

кптрљати, а псим свих тих дивпта Кптик је пп титраоу впде, кпје никад не вара Мпрскпг

Лпвца, псјетип да пвдје шпвјек никад није стигап. Првп щтп је урадип билп је да псмптри да ли

је ту улпв дпбар; пнда се птиснуп ппред пбале да избрпји прекрасна мала ниска пстрвца уппла

скривена у магли кпја се распрела. Са сјеверне стране прпстирап се низ спрудпва и гребена и

стијеоа кпји никада лађи не би дпзвплили да се приближи вище пд щест миља дп пбале. Између

пстрва и кппна пружап се канал дубпке впде защтићен гребенима, а нещтп даље налазип се

птвпр крпз кпји се улазилп у тунел.

– Евп нпве Нпвастпщне, – реше сам себи Кптик – али је десет пута бпља. Изгледа да су

мпрске краве маое глупе нп щтп сам мислип. А људи, кад би и дпщли пвамп не би мпгли да

се приближе збпг гребеоа, а кад би ппкущали да приђу лађпм, пнда би се насукали на

спрудпве. Акп има ма гдје некп сигурнп мјестп у мпру, тп је пвп!

Пнда се сјетип фпке кпја га шека у даљини али, ма какп да се журип да се врати на

Нпвастпщну, хтип је да дпбрп испита нпвп кппнп да би бип сигуран да је све сазнап.

Зарпнип је и једнпм заувијек дпбрп псмптрип прплаз у тунел, па пнда крену на југ.

Никп сем мпрске краве или фпке не би ппсумоап да ппстпји таквп кппнп и кад је изащап ван 58

гребена шак је и сам Кптик ппсумоап да је заиста прпнащап такву пбалу.

За ппвратак му је билп пптребнп десет дана, с тим да вријеме не траћи узалуд; кад је

стигап дп кппна запбилазећи Врат Мпрскпг Лава, прва пспба кпју је угледап била је оегпва

фпка. Пп оегпвим пшима пдмах је схватила да је прпнащап пстрвп кпје је тражип.

Али и хплущики и Мпрски Лпвац, оегпв птац, и све пстале фпке исмијавали су га кад им је

пришап п свпме пткрићу, шак је једна фпка, оегпва врщоакиоа, изјавила:

– Све је тп лијепп и дпбрп щтп си нам испришап Кптик. Али нећещ бпгзна какп успјети у

тпј намјери да нас преселищ. Не забправи да се ми пстали већ бпримп за свпје ппрпдице, а ти

ниси ни ппшеп. Ти вище вплищ да се скитащ мприма.

На те ријеши пстале фпке прснуще у смијех, а млада фпка се клатила пд задпвпљства. Јер,

та млада фпка се управп тпг љета вјеншала и била је увјерена да је тп најпаметније щтп је

мпгла да уради.

– Защтп да се бијем узалуд кад немам ппрпдице? – реше натп Кптик. – Ја бих самп хтип

да вам ппкажем сигурнп мјестп. Защтп да се бпримп?

– Пх, акп ти је тп тещкп, пнда тп птвпренп реци, немам щта на тп да дпдам! – пдгпвпри

фпка ппспрднп ришући.

– Хпћещ ли са мнпм да се бприщ? Акп те ппбиједим хпћещ ли ппћи са мнпм? – упита

Кптик.

– Щтп да не, – пдгпвпри фпка плакп – акп ме ппбиједищ, ићи ћу. Није имала ни времена

да прпмијени мищљеое јер се већ Кптикпва глава устремила на оу и зуби се забище у масни

врат прптивника. Пнда се зарище у бпкпве, па Кптик ппвуше свпг непријатеља низ пбалу,

гурну га и пбпри.

Пнда се Кптик пбрати псталим фпкама:

– За ваще дпбрп сам лутап ппсљедоих пет гпдина. Нащап сам пстрвп на кпме бисте били

сигурни. Али, изгледа да бисте ви прије дпзвплили да вам пдсијеку главе негп щтп бисте ми

ппвјерпвали. Па, дпбрп, нешему ћу вас наушити. Шувајте се!

Лимерщин ми је пришап – а Лимерщин је сваке гпдине виђап пп десет хиљада фпка какп се

туку – да никад у свпм малпм живпту није видип нищта слишнп пнпме щтп је Кптик ушинип кад

је навалип на игралищта фпка. Бацип се на најјашу фпку кпја му је била при руци, зграбип је за

гущу, давип је и тукап све дпк није преклиоала за милпст, а пнда се бацип на другу. Треба да

знате да Кптик никада није ппстип пп пуна шетири мјесеца кап щтп су радиле пстале пдрасле

фпке сваке гпдине. Оегпва плпвидба пп пушини пдржала га је у пдлишнпј кпндицији, а псим

тпга дп тада се јпщ никад није тукап. Пнакп бијел, кпврчаве гриве нарпгущене пд љутине,

ужарених пшију и блиставих зуби бип је непдпљивп лијеп. Стари Мпрски Лпвац, оегпв птац,

видип га је какп пп пијеску вуше старе фпке кап да су сасвим немпћне и младе фпке на све

стране, па је ппшеп да више:

– Мпжда је пплудип, али је најбпљи бпрац на цијелпј пбали. Не нападај свпг пца, сине!

Пн је на твпјпј страни!

На тп Кптик пдгпвпри рикпм и стари Мпрски Лпвац уђе у битку љуљајући се,

накпстријещених бркпва, хукћући кап лпкпмптива дпк су се Матка и млада Кптикпва 59

вјереница вукле за оима да би ппсматрале призпр и мпгле да се диве свпјим мужјацима. Била

је тп велишанствена битка јер су се и један и други тукли све дптле дпк се бар једна фпка

усуђивала да ппдигне главу, па кад их вище није билп, пни су се свешанп прпщетали пбалпм,

један уз другпг, блејећи.

У нпћи, кад је ппларна свјетлпст ппшела да искри и да игра у магли, Кптик се испе на једну

гплу стијену и псмптри унищтена игралищта, раоене и пкрвављене фпке.

– Сад сам вас наушип памети, јер нисте нищта другп ни заслужили.

– Такп ми гриве, – реше стари Мпрски Лпвац испрсивщи се пнакп избпден – ни ајкула

Убица не би их бпље удесила... Сине, ппнпсим се тпбпм... и не самп тп, ја идем с тпбпм на

твпје пстрвп... акп пнп заиста ппстпји.

– Шујте ви, масни мпрски прасићи! Кп ће ићи са мнпм дп ппнпра Мпрских Крава?...

Пдгпвприте јер ћу вас наушити памети! – зарика Кптик. Зашу се мрмљаое слишнп надираоу

мпра на свим крајевима пбале.

– Ићи ћемп с тпбпм – пдгпвприще на хиљаде умпрних гласпва. – Ићи ћемп са Кптикпм,

Бијелпм Фпкпм.

Кптик увуше главу у рамена, зажмири малп с ппнпспм. Вище није бип пнакп бијел негп

сав румен пд главе дп репа. Али ипак није хтип да ппгледа ни једну пд свпјих пзљеда.

Недјељу дана касније пн и цијела оегпва впјска (а билп је ту гптпвп десет хиљада

хплущикија и старих фпка) кренуще на сјевер према ппнпру Мпрских Крава. Кптик је бип на

шелу. Пне фпке кпје су пстале на Нпвастпщни прпгласище их лудим. Али, сљедећег прпљећа кад

су се срели на спрудпвима Пацифика, Кптикпве фпке су тпликп пришале п пбали с друге стране

тунела Мпрских Крава, да су фпке у све већим и већим групама напущтале Нпвастпщну.

Наравнп, није тп ищлп вепма брзп јер фпке впле да дпбрп размисле щта је за, а щта прптив; али,

из гпдине у гпдину све вище их је са Нпвастпщне, Луканпна и са других игралищта креталп

према мирним защтићеним пбалама гдје је Кптик пп цијелп дугп љетп мирнп бправип, свакпг

љета све већи и све већи и све јаши, дпк су се хплущики играли пкп оега у мпру у кпје никад

шпвјек није стигап.

ЛУКАНПН

(Пвп је пјесма из дубина мпра кпју на пстрву Светпг Павла пјевају све фпке када се у

љетп враћају на свпје пбале. Тп је нека врста вепма тужне химне фпка)

Сретпх свпје другпве у јутру (пх, такп сам стар)

На мјесту гдје се п гребене с хукпм разбија љетна плуја.

Шуп сам какп им пјесму гущи пјесма таласа –

На пбалама Луканпна пдјекује два милипна гласпва!

"Пјесма дивних предјела ппкрај сланих лагуна,

пјесма задуваних шета кад крену дпље, низ дине,

пјесма ппнпћне игре щтп мпре претвара у пгао –

Пбале Луканпна – прије нп щтп дпђпще лпвци!" 60

Сретпх свпје пријатеље у јутру (и никад их вище нећу срести!) –

Дпђпще и пдпще у легијама пд кпјих се ппмршила пбала.

Крпз пјенпм прпщаранп мпре, свуд гдје дппиру гласи

Ппздрављали смп пне щтп дплазе и пјевали смп дуж пбале,

"Пбале Луканпна – зимскп житп је виспкп –

рпсни, кпврчави лищаји ппкващени мпрскпм маглпм!

Равнине нащих игралищта, сјајни, излизани и глатки!

Пбале Луканпна – дпм у кпм смп се рпдили!"

Среп сам свпје другпве у јутру, ал растуренп, смрвљенп јатп.

Људи нас убище у впди и дптукпще на земљи.

Људи нас вуку дп Сланищта кап безумне пвце,

а ми ипак пјевамп п Луканпну – дпк лпвци јпщ не дпђпще.

"Пкрени дпље, пут Југа. Пх, Гуверускп, иди!

и пришај ппткраљевима дубина истину п нащпј патои:

Јер ускпрп, празне кап јаја ајкуле кад их плуја избаци

пстаће пбале Луканпна и неће јпј се синпви вратити!"

РИКИ-ТИКИ-ТАВИ

Црвенп пкп је смежурану кпжу пред руппм

У кпјпј је нестала вепма гласнп дпзивала:

Хпди да игращ са смрћу! Пкп за пкп, зуб за зуб!

(Шувај се Наг) Кад један угине, игра је сврщена.

(Бирај щта ћещ, Наг). Круг пп круг и швпр за швпр.

(Бјежи, сакрије се, Наг) Прпмащип си!...

Ппбјеђује смрт!

(Изгубип си, Наг!)

Пвп је приша п великпм рату кпји је Рики-Тики-Тави впдип сам самцат у купатилу

великпг бунгалпва у насељу Сигаули. Дарзи, птица-крпјашица ппмпгла му је, а истп такп и

Шушундра, велики пацпв кпји се не усуђује да иде срединпм ппда негп се щуоа дуж зидпва,

ппмпгап му је савјетима. Али, и ппред тпга бип је тп за Рики-Тикија ппвелик ппсап.

Рики је бип мунгпс. Пп крзну и репу лишип је на машкицу, али пп пблику главе и нарави

бип је вище на ласицу. Имап је црвенкасте пши, а такав му је бип и врх нпса; мпгап је да се

ппшеще свуда пп тијелу и тп билп кпјпм щаппм, билп сприједа или страга, већ какп је билп

пптребнп... Мпгап је да реп растресе, па да изгледа кап шетка за праое флаща, а оегпв 61

бпрбени зпв кад крене крпз виспку траву бип је: Рики-Тики-тики-тики-шк.

Једнпга дана виспке впде љетне ппплаве извукле су га из кртишоака гдје је живип са

пцем и мајкпм и пднијеле су га низ јарак кпјим је бип пмеђен друм, иакп се пн птимап

свим силама. Наищап је на мали бусен траве и закашип се за оега све дпк није изгубип

свијест. Кад се ппвратип, затекап се на тпплпм сунцу, усред једнпг путељка у бащти, ужаснп

убрљан, а шуп је какп је неки дјешак рекап:

– Гле, евп мртвпг мунгпса. Хајде да га сахранимп.

– Не, – рекла је мајка – узећемп га и ставићемп га да се псущи. Мпжда није мртав.

Пднијели су га у кућу и тамп је неки шпвјек ухватип Рикија кажипрстпм и палцем и

утврдип да није мртав негп самп наппла удављен. Умптали су га у памук, ставили га ппред

тппле, пријатне ватре и... Рики-Тики је птвприп пшице.

– А сад, – рекап је тај шпвјек (а тп је бип неки Енглез кпји је тек закупип пвај

бунгалпв) – немпјте га плащити, па ћемп видјети щта ће урадити.

А најтеже на свијету билп је уплащити мунгпса, јер је мунгпс, пд главе дп репа свим

свпјим бићем наклпоен радпзналпсти. Изрека кпју свака мунгпспва ппрпдица усваја гласи:

"Пптражи и нађи", а Рики-Тики је бип прави мунгпс. Псмптрип је грумен памука, закљушип да

није укуснп за јелп, прптршап је пкп стпла, сјеп, дптјерап свпје крзнп, ппшещап се и скпшип на

раме дјешака.

– Не бпј се, Теди – рекап је птац. – Такп пн склапа пријатељствп.

– Уф! Щкакиља ме пп врату – рекап је Теди.

Рики-Тики је хтип да види щта се налази између крагне и врата дјешака, наћулип је ущи и

сищап шещући нпсић.

– Бпже, – рекла је Тедијева мајка – зар је тп дивља живптиоа! Мпжда је такп питпм затп

щтп смп били дпбри према оему.

– Сви мунгпси су такви – пдгпвприп је оен муж. – Акп га Теди не буде вукап за реп и

не буде ппкущавап да га стрпа у кавез, тршкараће пп кући пп цијели дан. Хајде да му дамп

нещтп да једе.

Дали су му кпмадић сирпвпг меса. Рики-Тики је закљушип да је тп пдлишнп и кад је

ппјеп, изащап је на веранду, извалип се на сунце и растресап крзнп да се псущи дп кпже. Већ

се псјећап мнпгп бпље.

– Биће пвдје мнпгп щтпщта занимљивп – мислип је – а тп пви људи из куће не би пткрили ни

за цијели свпј живпт. Пстаћу и истраживашу.

Сад је пп цијеле дане ппсвећивап оущкаоу пп кући. Гптпвп да се удавип у кади, забип

је нпсић у мастипницу на стплу, ппржип га на жару шпвјекпве цигаре и пеп се на оегпва

кпљена да пткрије какп се пище. Кад је падала нпћ, јурип је у Тедијеву спбу да псмптри какп

пале лампе на петрплеј, а кад је Теди легап у кревет и Рики-Тики се пппеп за оим. Али бип је

немиран друг јер је тпкпм цијеле нпћи мпрап да се диже да пдгпвпри на сваки щущао и да

пткрије пткуд дплази. Кад су птац и мајка дплазили да пбиђу свпг сина, налазили су Рики-Тикија

буднпг на оегпвпм јастуку.

– Није ми драгп да је пн ту, – рекла је Тедијева мајка, – мпгап би да угризе дијете. 62

– Неће пн тп ушинити – пдгпвприп је птац. – Дпк је пва живптиоица ппред Тедија, пн је

безбједнији негп да је дпга ппред оега... Кад би змија ущла у спбу...

Али, Тедијева мајка није хтјела ни да саоа п таквим страхптама.

Ранп изјутра Рики-Тики је дплазип на дпрушак на веранду оищући се на Тедијевпм

рамену: давали су му банану и малп куванпг јајета у љусци, а пн је дпзвпљавап да га

узимају на крилп јер сваки дпбрп васпитани мунгпс жели да кад-тад ппстане дпмаћи мунгпс и

да мпже да јури крпз спбе уздуж и пппријекп. Јер Рики-Тикијева мајка (кпја је некад давнп

живјела у кући једнпг генерала у Сигаулију), дпбрп је ппдушила свпг сина щта треба да ушини

акп икад наиђе на бијеле људе.

Пнда је Рики-Тики изащап у бащту да види щта тамп има нпвп. Била је тп велика, лијепа

бащта, наппла пбрађена, пуна грмпва ружа "Марщал Ниел" кпји су велики кап кипсци, билп је

стабала лимунпва и наранчи, грмпва бамбуса и бусеоа виспке траве. Рики-Тики пблиза усне.

– Дивнп лпвищте – закљуши пн:

При тпј ппмисли реп му се накпстријещип, па је јурип гпре-дпље и лијевп-деснп пп бащти,

оущкап је свуда дпк није из једнпг трнпвитпг грма зашуп плашљиве гласпве.

Бип је тп глас птице Дарзи и оегпве женке. Саградили су дивнп гнијездп пд два велика

листа кпја су ппвезивали влатима траве, а испунили су га памукпм и паперјем. Гнијездп се

љуљалп, а пни су сједили и плакали.

– Щта вам је? – упитап их је Рики-Тики.

– Вепма смп несрећни – пдгпвприп је Дарзи. Јуше нам је из гнијезда испалп једнп

младунше и Наг га је прпгутап.

– Хм, – реше на тп Рики-Тики – тп је збиља жалпснп... Ја сам странац пвдје и јпщ се не

сналазим. Кп је тп Наг?

Умјестп пдгпвпра Дарзи и оегпва женка се завукпще у гнијездп јер се из траве, исппд

грма зашулп сиктаое... стращан ледени звук... кпји натјера Рики-Тикија да пдскпши двије стппе

уназад. Пнда, малп-ппмалп, из траве изрпни глава са клпбукпм змије Наг, велике црне

кпбре кпја је свпјпм дужинпм дп краја репа била дпбрих пет стппа дугашка.

Кад је прву трећину свпг тијела усправип над земљпм, зауставип се и ппше да се клати

слијева надеснп кап щтп се на вјетру љуља маслашак и ппгледа Рики-Тикија свпјим злим,

змијским пшима кпје не мијеоају израз билп да щта мисле.

– Питащ кп је Наг? – реше змија. – Ја сам Наг. Велик Бпг Брама пзнашип је цијели нащ

рпд јер је једна кпбра свпјим клпбукпм защтитила Браму пд сунца кад је заспап... Ппгледај

ме и дрщћи!

Наг испружи свпј клпбук и Рики-Тики угледа на оегпвим леђима знак напшарке, кпји лиши

на кппшу.

Заиста се за тренутак уплащип; али немпгуће је да се мунгпс дуже плащи, па мада Рики-

Тики дп тада није среп никада живу кпбру, мајка га је хранила мртвим кпбрама, па је знап да

је највећи дпгађај у живпту пдраслпг мунгпса да се бпри са змијама и да их ппједе. И Наг је

тп знап и у дну свпг леденпг срца се бпјап.

– Па дпбрп, – реше Рики-Тики, а реп му се ппнпвп накпстријещи – бип ти пзнашен или не, 63

зар ти мислищ да имащ правп да једещ мале птишице кпје испадну из гнијезда?

Наг се замисли, а ппсматрап је сваки ма и најмаои ппкрет иза Рики-Тикија у трави. Знап

је да ппјава мунгпса у бащти знаши кад-тад смрт за змије и оихпв ппрпд. Затп је хтип да

скрене пажоу Рики-Тикија на нещтп другп. Затп пн малп пбпри главу и изви је.

– Хајде да разгпварамп – реше Наг... – Ви мнпгп једете јаја. Защтп ми не бисмп јели

птице?

– Иза тебе!... Ппгледај иза себе! – запјева Дарзи.

Рики-Тики је бип тпликп вјещт да је знап да не треба да губи вријеме псврћући се. Затп пн

пдскпши у зрак щтп је вище мпгап, а исппд оега прпсикта глава Нагаине, неваљале Нагпве

жене. За вријеме разгпвпра пна се прпвукла иза Рики-Тикија у намјери да га дпхвати. Рики-

Тики је зашуп оенп сиктаое кад је прпмащила ударац. Ташнп је да ју је угризап, али не

дпвпљнп, па је пдскпшип да га ударац не би дпхватип, а Нагаина је пстала љута и

пкрвављена.

– Неваљали, неваљали Дарзи! – ппвикап је Наг.

Пн се издиже увис щтп је вище мпгап да би се дпхватип гнијезда усред трнпвитпг грма.

Али, Дарзи је гнијездп саградип изван дпхвата змија, па се гнијездп самп малп заљуљалп.

Рики-Тики је псјетип какп му се пши зацрвенище и зажарище (кад се мунгпсу зацрвене пши

знаши да је вепма љут), сјеп је на реп и задое щапе кап мали кенгур, гледап је свуд пкп

себе и псветнишки зацвпкптап зубићима. Али Наг и Нагаина су се изгубили у трави. Кад змија

прппусти први ударац пна нишим не ппказује щта намјерава ппслије тпга да ушини. Рики-Тики

није хтип да их тражи јер није бип сигуран да би мпгап да изађе на крај са двије змије

пдједнпм. Затп пн скакућући крену према пијескпм ппсутпм путељку близу куће и тамп

сједе да размисли. Радилп се п једнпм пзбиљнпм ппслу.

Акп шитате старе коиге са пришама из прирпде, сазнали сте да мунгпс, акп га змија у

бпрби угризе, зна да прпнађе свпју траву кпја ће га излијешити. Тп није истина. Ппбједа се

састпји у тпме да мунгпс има хитрп пкп и брзе нпге – змија се бпри ударцем, а мунгпс

скпкпм – па какп ниједнп пкп није дпвпљнп хитрп да мпже псмптрити ппкрет змијске главе,

није дпвпљнп самп ппзнавати неку љекпвиту траву.

Рики-Тики је знап да је пн јпщ млад мунгпс и билп му је дпвпљнп щтп је пвај пут успип

да избјегне ударац змије иза леђа. Стекап је такп ппвјереое сам у себе и дпк је Теди тркпм

силазип низ путељак, Рики-Тики се спремип за мажеое. Али, бащ кад се Теди сагеп, нещтп се

ппкрену у пращини и неки танущан глас реше:

– Шувајте се, ја сам Смрт!

Тп је рекап Караит, сићущна смеђа змијица, бпје пијеска кпја се ппистпвјети са

пращинпм. Оен ујед је истп тпликп ппасан кпликп и ујед кпбре. Али, Караит је ппет такп мали

да не пбраћају на оега пажоу иакп мнпгп зла зна да нанесе.

Рики-Тикијеве пши се ппет зацрвеоеще и пн заигра пред Караитпм љуљајући се у хпду

какп су га у ппрпдици наушили. Изгледалп је тп дпста смијещнп, али тп кретаое је такп

уравнптеженп да мпже у свакпм шасу да се ппкрене у правцу у кпме гпд жели. Тп, у ствари,

даје преднпст при сусрету са змијпм. Рики-Тики није бип свјестан да се упустип сад у мнпгп 64

ппаснију игру негп щтп је била пна са Нагпм: Караит је вепма мален и мпже брзп да се

пкрене, па акп га Рики пдмах не угризе за главу, пвај ће му вратити ударац у пкп или у уста.

Рики тп није знап; пши су му биле стращнп црвене и спремап се на скпк из щтп ппгпднијег

пплпжаја. Караит ппскпши. Рики скпши у страну и ппкуща да се баци на оега, али дпк је пн

мрднуп раменпм, мала ружна глава сиве бпје кап пращина надви се над оим пратећи сваки

оегпв ппкрет.

Теди ппвика у кућу:

– Ппжурите да видите! Нащ мунгпс хпће да убије змију!

Рики-Тики је шуп какп је Тедијева мајка вриснула дпк је птац јурнуп наппље са щтаппм.

У међувремену Караит није дпбрп прпцијенип свпј ппкрет, па се пребацип предалекп

напријед. Рики-Тики је тп искпристип, бацип се змији на леђа, стегап јпј главу щапама и угризап

је за пптиљак щтп је вище мпгап и пнда се преврнуп. Ујед је паралисап Караита и Рики-Тики је

управп хтип да га ппједе ппшев пд репа кап щтп је тп пбишај у оегпвпј ппрпдици, кад се

присјетип да сувище дпбар пбрпк ушини мунгпса трпмим, а мпже јпщ да му затреба и снаге и

вјещтине и треба да пстане млад. Затп пде у пращину да се пкупа ппд рицинуспвим грмпм дпк

је Тедијев птац ударап щтаппм пп Караитпвпм лещу.

– Щтп ли тп ради? – ппмислип је Рики-Тики – кад сам ја тп већ урадип. Пнда га је

Тедијева мајка узела из пращине и стегла га у нарушју плашући пд радпсти щтп је спасап Тедија

сигурне смрти. И Тедијев птац му је бип захвалан, а Теди је све тп зашуђенп ппсматрап.

Рики-Тикију је билп забавнп да се тп ппсматра иакп није разумип п шему се ради.

Тедијева мајка мпгла је истп такп да загрли и Тедија щтп се играп у пращини. Све у свему за

Рики-Тикију је тп билп вепма забавнп.

Те вешери, Рики-Тики се щетап између шаща на стплу и мпгап је да ппједе три пута вище нп

пбишнп, али није мпгап из мисли да истисне Нага и Нагаину, па ма кпликп да га је Тедијева

мајка милпвала, билп му је тп пријатнп истп кап щтп је билп пријатнп сједјети на Тедијевпм

рамену, али пши му се ппет изненада зацрвенище и пн се пгласи свпјим зпвпм: Рик-тик-тики-

тики-шк!

Теди га је ппвеп на спаваое и хтип је да Рики-Тики спава ппд оегпвпм брадпм. Рики-

Тики је бип пдлишнп васпитан и никад га не би пгребап или угризап. Али, шим је Теди заспап, пн

крену на нпћни пбилазак куће, па, изненада се у мраку судари са Шушундрпм, пацпвпм кпји

се щуоап дуж зида.

Шушундра је жалпсна мала живптиоа. Пн плаше и јадикује цијелу нпћ јер се не усуђује да

истрши на сред спбе, а никакп да се на тп пдлуши.

– Немпјте ме убити – реше Шушундра плашући кад га је среп. – Рики-Тики, немпјте ме

убити!

– Щта ти пада на памет? Зар ће лпвац на змије убијати пацпве? – пдгпвпри му презривп

Рики-Тики.

– Пни кпји убијају змије настрадаће пд змија – пдгпвпри јпщ плашљивије Шушундра. – Зар

мпгу да будем сигуран да неће једне нпћи Наг пд мене ппмислити да сте тп ви?

– Нема ппаснпсти – реше му Рики-Тики – јер Наг живи у бащти, а ти тамп не излазищ. 65

– Мпј рпђак Шуап ми је пришап... – ппше Шушундра. Пнда застаде.

– Щта ти је пришап?

– Псст! Наг је свуда присутан, Рики-Тики. Требалп би да разгпварате са Шупм у бащти.

– Нисам с оим разгпварап... Дакле, реци ми ти. Брже Шушундра јер ћу те угристи!

Шушундра сједе и заплака а сузе су му текле низ лице и бркпве.

– Ја сам јаднп и биједнп ствпреое – грцап је пн. – Не усуђујем се да истршим на сред

спбе... Пст... не треба нищта да вам гпвприм. Зар не шујете, Рики-Тики?.

Рики-Тики наћули ущи. У кући је била мртва тищина, али му се ушинилп ипак да шује некп

претихп крцкаое... такп тих щум кап кад дивља пшела мили пп прпзпрскпм пкну... сувп

трљаое змијских крљущти п циглу.

– Тп је или Наг или Нагаина – закљуши пн. – Биће да улазе крпз цијеви у купатилу... Имащ

правп Шушундра, требалп је да гпвприм са Шупм.

Пн сад јурну у Тедијевп купатилп, али тамп никпг није видип. Пнда јурну у купатилп

Тедијевих рпдитеља. На дну глаткпг зида била је извађена једна цигла да би впда мпгла да

птише и управп у шасу кад је Рики-Тики ущап у купатилп, шуп је какп иза каде, наппљу, иза

зида на мјесешини Наг и Нагаина щапућу:

– Кад кућа буде празна, – гпвприла је Нагаина свпм мужу – и пн ће птићи, пнда ћемп

ми бити гпсппдари у бащти. Уђи пплакп и сјети се да првп треба угристи шпвјека кпји је убип

Караита. Пнда се врати и реци ми щта је билп, па ћемп заједнп ппћи у лпв на Рики-Тикија.

– Да ли си сигурна да ћемп нещтп ппстићи тиме акп убијемп људе? – питап је Наг.

– Ппстићи ћемп све. Кад никп не буде станпвап у бунгалпву, зар ћемп у бащти имати

мунгпса? Дпк је бунгалпв ненасељен, ми смп краљ и краљица у бащти. И, немпј да

забправљащ да су наща јаја пплпжена у гредице са лубеницама... и да ће већ сутра, мпжда...

наща дјеца тражити прпстпр и биће им пптребан мир.

– Нисам се тпга сјетип – пдгпвпри Наг. – Идем, али мислим да је непптребнп да пдмах

затим лпвимп Рики-Тикија. Убићу шпвјека и жену, и дијете акп будем мпгап и извући ћу се

тихп. Биће бунгалпв пнда празан и Рики-Тики ће сам птићи.

Рики-Тики је сав задрхтап пд бијеса и мржое кад је све пвп шуп. Пнда је угледап

Нагпву главу, а за опм и пет стппа оегпвпг хладнпг, крљущтима пблпженпг тијела. Иакп је

бип вепма љут, препап се прилишнп кад је видип пуну дужину кпбрину. Наг се исправи, ппдиже

главу и псмптри купатилп. Крпз мрак је Рики-Тики мпгап да види какп му сијевају пши.

– Акп га сад убијем пвдје, Нагаина ће тп пдмах сазнати. А акп га дпшекам на

птвпренпм прпстпру, дајем му преднпст... щта да радим? – размищљап је Рики-Тики.

Наг је кренуп крпз купатилп и Рики-Тики је шуп какп Наг пије из великпг бпкала из кпг

се пунила када.

– Није тп лпще – реше Змија. – Кад је убијап Караита, шпвјек је имап щтап. Мпжда га

има и сад. Затп ћу га пришекати дп јутра... Нагаина... шујещ ли ме? Пвдје ћу, у свјежем

прпстпру сашекати јутрп.

Извана није дппрп никакав пдгпвпр такп да Рики-Тики закљуши да је Нагаина птищла,

Наг се слпжи, све прстен пп прстен пкп Бпкала, а и Рики-Тики се притаји кап смрт. 66

Ппслије птприлике шас времена пн ппше испружати мищић пп мищић на путу ка бпкалу. Наг

је заспап, па је Рики-Тики мпгап да види оегпва пгрпмна леђа, размищљајући кпје мјестп је

најбпље да првп загризе.

– Акп му при првпм скпку не слпмијем кишму, – ппмислип је Рики-Тики – пн ће мпћи

јпщ да се бпри, акп буде мпгап да се бпри... п, Рики!

Ппсматрап је задебљаое исппд врата, ниже клпбука: тп ппет није билп згпднп мјестп за

оегпве зубиће, а ппет, да угризе кпд репа, тп би знашилп да самп разјари Нага.

– Треба да нападнем главу, – пн закљуши – и тп главу исппд клпбука. – И кад ту

ухватим, не смијем вище да пустим.

Пнда Рики-Тики скпши. Глава змијина налазила се малп удаљенп пд клпбука, исппд

дрщке; кад је Рики склппип зубе, упрп се леђима п зид земљанпг бпкала и такп је лакще

мпгап да притисне главу змије. Псим тпга такп је дпбип на времену, па је настпјап да тп щтп

бпље искпристи. Пнда је ппшелп бацакаое тамп-амп, гпре-дпље. Кап кад псетп хпће да се

птресе пацпва, бацаое лијевп-деснп и у круг пп ппду; али оегпве пши су биле црвене, пн се

дпбрп држап дпк се пгрпмнп змијинп тијелп витлалп пп ппду такп да је пбприлп некпликп

предмета у баои, пбприлп је кутију за сапун, шетку и све је тп пдзваоалп у прпстпру купатила.

Рики се није пущтап негп је вилице стезап щтп је јаше мпгап па је, збпг шасти свпје ппрпдице

вплип да га нађу, акп је пптребнп и мртвпг, али стиснутих зуби на плијену. Бип је сав

пщамућен, пбесвијещћен пд удараца, шинилп му се да се распада на кпмадиће, кад, иза оега

пдјекну звук јак кап удар грпма: ужарени рафал пнесвијести га, а крзнп му се псмуди.

Шпвјек, прпбуђен иза сна, ппалип је из двије пущке у Нага, управп исппд клпбука.

Рики-Тики је, јпщ увијек склппљених пшију, шврстп држап Нага иакп је бип сигуран да је

мртав. Али глава се није мицала и шпвјек реше дижући га:

– Ппгледај, Алиса, ппет је ппмпгап мунгпс. Пвај пут спасап је наще живпте,

Преблиједјела лица дпђе Тедијева мајка да види щта је псталп пд Нага, а Рики-Тики се

пдщуоа дп Тедијеве спбе гдје је пстатак нпћи прпвеп пажљивп прегледајући свпје тијелп да

утврди да ли је заиста разбијен у шетири, пет кпмадића, кап щтп му се шинилп.

Идућег јутра бип је јпщ сав укрућен, али вепма задпвпљан свпјим ппступцима

– Јпщ треба да удесим Нагаину, а тп ће бити малп теже негп бпрба са Нагпм. А псим

тпга кп зна кад ће се излећи јаја п кпјима је гпвприла... Дивпта бпжја!... Треба да пдем дп

Дарзија, – закљуши пн.

Прије дпрушка Рики-Тики пдјури дп трнпвитпг грма у кпме је Дарзи, најгласније щтп је

мпгап, пјевап пјесму ппбједе. Нпвпст п Нагпвпј смрти већ је била ппзната у цијелпј бащти

јер је шисташ мртвп змијинп тијелп бацип на ђубрищте.

– П, ти глупа лпптице перја, – ппмисли Рики-Тики – зар је сад вријеме за пјесму?

– Наг је мртав... мртав... мртав! – пјевап је Дарзи: Храбри Рики-Тики га је дпхватип за

главу и није га испустип. Шпвјек је дпнип щтап кпји пуца и Наг се распап на двпје. Неће вище

јести мпју младуншад!

– Да, тп је ташнп, али гдје је Нагаина? – упита Рики-Тики пбазирући се унапкплп.

– Нагаина је ппщла у купатилп Нагпвим трагпм да га зпвне, – наставип је пјесму 67

Дарзи – а Наг је изащап на врх щтапа... Шисташ га је изнип на врху щтапа и бацип на ђубрищте...

Пјевајмп у славу великпг Рики-Тикија црвенпг пка!

Дарзи ппет напуни гущу ваздухпм и настави пјесму.

– Кад бих мпгап да се пппнем дп твпг гнијезда, сву бих ти птишад ппбацап наппље! –

рекап је Рики-Тики. – Све у свпје вријеме. Ви сте у свпм гнијезду, на сигурнпм мјесту, али

за мене рат јпщ траје. Мплим вас затп да за тренутак ућутите, Дарзи!

– За љубав великпг, лијеппг Рики-Тикија престаћу – пдгпвпри Дарзи. – П шему се ради,

п, ти убицп стращнпг Нага?

– Пп трећи пут те питам, гдје је Нагаина?

– На ђубрищту, кпд кпоущнице, пплакује Нагпву судбину... Славан је Рики-Тики, нерпј

бијелих зуба.

– Дп врага с мпјим бијелим зубима. Јеси ли икад шуп гдје крије свпја јаја?

– Међу лубеницама, на крају, ппред зида, на пнпм мјесту гдје сунце грије пп цијели

дан. Има већ некпликп недјеља какп их је тамп сакрила.

– И ти ниси сматрап за пптребнп да ми тп раније кажещ? Кажещ, на крају, ппред зида?

– Рики-Тики... Нећещ ваљда ппјести оена јаја?

– Ппјести их нећу, не... Дарзи, акп имащ и зрнп памети, пдлетјећещ дп кпоущнице,

направићещ се кап да ти је слпмљенп крилп и дпзвплићещ Нагаини да те гпни дп пвпг грма. А

ја ћу за тп вријеме птићи међу лубенице. Акп пдем сад пна би ме видјела.

Дарзи није бащ бип нарпшитп бистар, у ствари изгледа да му је и мпзак пбрастап перјем,

јер је мпгап самп једну мисап да сашува. Знап је да ће се Нагаинина дјеца излећи из јаја,

кап и оегпва, али у први мах није му се ушинилп праведним да их треба унищтити. Срећпм,

оегпва жена је била разумнија, па је знала да кпбрина јаја знаше ппшетак малих кпбри, затп

пна пдлетје из гнијезда, а пстави Дарзија да пн грије птишице и да настави пјесму п мртвпм

Нагу. У неку руку мпглп би се рећи да је Дарзи бип слишан људима.

Женка је летјела пкп ђубрищта испред нпсаНагаине и жалила се:

– Пх, слпмила сам крилп!... Дјешак из куће бацип је камен и слпмип ми крилп.

При тпм је летјела јаднп и жалпснп. Нагаина ппдиже главу и засикта:

– Ти си пбавијестила Рики-Тикија да хпћу да га убијем. Према тпме, рђавп си изабрала

кпме да се ппжалищ.

Али ипак пна крпз пращину крену према птици.

– Дјешак ми је слпмип крилп ударцем камена – ппет је женка Дарзијева зајаукала.

– Па дпбрп, мпжда ћещ се утјещити тиме щтп ћещ кад ускпрп будещ мртва, сазнати да сам

се пбрашунала с дјешакпм. Пд јутрпс мпј муж лежи мртав на ђубрищту. Али, јпщ прије негп щтп

падне нпћ и дјешак ће такп мирнп лежати у кући... Шему та журба?... Сигурна сам да ћу те

улпвити... Глупашп мала, ппгледај ме!

Дарзијева жена је била сувище паметна, а да би ппслущала савјет. Јер, акп птишје пши

једнпм сусретну пши змије, птицу пбузме такав страх да вище не мпже да се ппмакне.

Дарзијева жена је јадикујући летуцкала и даље, али не пдвајајући се мнпгп пд земље, па се

Нагаина ппжурила за опм. 68

Рики-Тики је шуп кад су кренуле путељкпм кпји је впдип пд кпоущнице и јурнуп је щтп је

прије мпгап дп другпг краја гредица са лубеницама, све дп зида. Тамп, у тпплпј леји, исппд

лубеница нащап је, брижљивп сакривена, двадесет и пет јаја великих гптпвп кап кпкпщија из

Бантама, али са бјелишастпм кпжпм умјестп љуске.

– Нисам дпщап дан преранп – закљуши пн.

Јер већ је мпгап да ппази ппд кпжпм свијене мале кпбре, а знап је да пд тренутка кад

се пслпбпде, свака пд оих мпже да убије шпвјека истп такп кап и мунгпса. Једним

ппкретпм пдгризап је јајима врщкпве, дар-дар, настпјећи да при тпм убије и мале кпбре, а с

времена на вријеме ппнпвп је претресап леју да види да није кпје јаје прппустип. На крају

пстадпще јпщ три јајета, па се Рики-Тики ппше смијати, али зашу глас Дарзијеве жене бащ над

спбпм:

Рики-Тики унищти два јаја и истрша из бащте са лубеницама са трећим јајетпм у зубима и

ппжури према веранди щтп су га нпге брже нпсиле.

Тамп су сједили Теди и оегпва мајка и птац, дпрушкујући. Али, Рики-Тики је пдмах

примијетип да пни не једу. Били су кап скамеоени, а лица су им била страхпвитп блиједа.

Нагаина, ппдвијена на асури ппред Тедијеве стплице на удаљенпсти кпја јпј пмпгућује да у

свакпм шасу угризе гплу Тедијеву нпгу, љуљала се тамп-амп пјевајући свпју пјесму

ппбједе.

– Сине шпвјека кпји је убип Нага, – щищтала је пна – не миши се... Јпщ нисам спремна...

Шекај малп... Не мишите се ниједнп пд вас! Акп се ппмакнете, напащћу вас... а акп се не

ппмакнете ппет ћу вас напасти... Пх, ти безумни щтп си убип мпга Нага!

Тедијеве пши биле су прикпване за пца, а све щтп је птац мпгап да уради, билп је да

щапне:

– Не миши се, Теди... Не треба се мицати... Теди, буди миран. У тпм шасу дпщап је Рики-

Тики и ппвикап:

– Пкрени се, Нагаинп, пкрени се и шувај се!

– Све у свпје вријеме – пдгпвприла је пна не мишући ппглед. – Пбрашунаћу се с

тпбпм малп касније. А сад ппгледај свпје пријатеље, Рики-Тики. Неппмишни су и блиједи...

Пщамућени су... Не смију да се макну... а акп се приближищ ма и један кпрак, напащћу!

– Бпље ти је да пдещ да пбиђещ свпја јаја, у бащти са лубеницама, ппред зида – реше јпј

на тп Рики. – Хајде, ппгледај!

Велика змија се наппла пкрену и угледа на ппду веранде јаје.

– Ах!... ах! Дај ми га! – реше пна.

Рики-Тики је држап јаје шврстп међу щапама, а пши су му ппстајале све црвеније.

– Кпја је твпја цијена за змијинп јаје? Цијена за једну малу кпбру?... За једнпг краља

кпбри?... За ппсљедоег пд ппсљедоих из твпг рпда? Мрави су напали све пстале, тамп на

земљи гдје расту лубенице.

Нагаина заигра, сама на себи, забправљајући све псталп при ппмисли на јединп јаје, а

Рики-Тики је угледап какп се у тпм шасу испружила дуга рука Тедијевпг пца, какп је

дпхватила Тедија за раме и издигла га на стп, изнад щпља са шајем тпликп виспкп да га 69

Нагаина не би мпгла дпхватити.

– Ппкрадена! Ппкрадена! Ппкрадена! Рик-тк-шк! – защтекта Рики-Тики ппбједпнпснп. –

Сад је дјешак спащен, а ја... ја сам угризап Нага исппд клпбука прпщле нпћи у купатилу.

Пнда ппше да скаше са све шетири щапе, али главу није пдвајап виспкп пд ппда.

– Бацап ме на све стране, али није успип да ме убије. Бип је мртав јпщ прије негп щтп га

је шпвјек распплпвип на двпје... Ја сам га убип! Рики-Тики, шк-шк!... Пвамп Нагаина.

Пвамп и шувај се. Нећещ јпщ дугп бити удпвица.

Нагаина је сад ппстала свјесна да је изгубила прилику да убије Тедија, а јаје се налазилп

међу Рикијевим щапама.

– Дај ми тп јаје, Рики-Тики. Дај ми мпје ппсљедое јаје, па ћу птићи и вище никада се

нећу вратити – реше му пна пбарајући клпбук.

– Да, имащ правп, птићи ћещ и никада се вище нећещ вратити јер ћещ се на ђубрищту ускпрп

придружити Нагу. Шувај се, удпвице! Шпвјек је птищап пп пущку. Шувај се!

Рики-Тики се вртип пкп Нагаине држећи се на пдстпјаоу пд оених удараца, а пши су му

се сјактиле. Нагаина се слпжи и изненада се баци на оега. Рики-Тики пдскпши у зрак и паде на

леда. Једнпм, двапут, јпщ и јпщ хтјела је да га удари, али оена глава је узалуд ударала пп

асури на веранди дпк се пна све вище свијала у спиралу. Пнда се Рики-Тики ппшеп да врти у

кругу какп би се прпвукап иза ое, а Нагаина се пкрену гпроим дијелпм тијела да би пстала

лицем у лице према оему... а оен реп је клизап пп асури кап сувп лищће на вјетру.

Рики-Тики је забправип јаје. Пнп је лежалп на ппду веранде и Нагаина му се пплакп

приближавала све дпк га није, дпк је Рики-Тики хватап ваздух, дпхватила зубима, пкренула се

према степеницама на веранди, па се сјурила на путељак кап стријела а Рики-Тики за опм.

Кад кпбра ппјури да би спасла свпј живпт, пна тп шини брзп кап фијук биша кад се спущта

на кпоски врат. Рики-Тики је знап да мпра да је стигне или да ће мпрати да ппшне све

исппшетка. Нагаина је јурила правп према виспкпј трави близу трнпвитпг грма и приближавајући

се тпм мјесту Рики-Тики је зашуп Дарзија какп пјева јпщ увијек свпју бесмислену пјесму

ппбједе. Али паметна Дарзијева жена шим је угледала Нагаину излетје из гнијезда и ппше да

лепрща пкп Нагаинине главе. Уз Дарзијеву ппмпћ мпгла би да је натјера да се пкрене. Али,

Нагаина није на тп пбраћала пажоу, пна самп пбпри свпј клпбук и настави путем куд је

ппщла. Ипак, тп је малп ппмпглп Рики-Тикију да је дпстигне и управп у шасу кад је хтјела да

зарпни у рупу гдје су пбишнп станпвали пна и Наг, мали, бијели зубићи Рикијеви зарище се у оен

реп и пн клизну за опм. У ствари мали је брпј пних мунгпса кпји би у пптјери за кпбрпм, акп

су искусни и паметни, кренули у оену рупу. У рупи је билп мрашнп и кп би мпгап да зна да ли

на некпм мјесту та рупа није тпликп щирпка, па да Нагаина мпже да се пкрене и да нападне?

Пн ју је ипак шврстп држап, а нпгама се упирап да се не пклизне низ мрашну стрму стазу у

влажнпј и тпплпј земљи.

Кад је трава пкп рупе престала да се лелуја, Дарзи реше:

– Гптпвп је с Рики-Тикијем! Треба да пјевамп ппсмртну пјесму... Храбри Рики-Тики је

мртав!... Сигурнп га је ппд земљпм Нагаина убила.

Затп пн запјева тужну пјесму, кпју је испјевап тпг шаса ппд навалпм псјећаоа. И бащ 70

кад је стигап дп најдирљивијег мјеста, трава се ппет заоихала и Рики-Тики, сав ппкривен

земљпм, извуше се из рупе, нпжицу за нпжицпм пблизујући бркпве. Дарзи прекиде пјесму пд

изненађеоа. Рики-Тики птресе малп пращину кпја му се нахватала на крзнп и кихну:

– Гптпвп је! Удпвица вище неће изаћи!

Црвени мрави кпји живе ппд бусеоем пдмах су тп шули, па кренуще у дугим ппвпркама

да виде да ли је тп истина.

Рики-Тики се сави у клупкп на трави и заспа истпг шаса... и спавап је, спавап дп касних

ппппдневних шаспва, јер је оегпв радни дан вепма наппран.

– А сад, – реше пн кад се прпбудип – вратићу се кући. Испришај, Дарзи, птици Кпвашу, а

пн нек приша свуда у бащти да је Нагаина мртва.

Кпваш је врста птице кпја зна да ствара звук исти кап щтп је звук ударца шекића пп

бакарнпм суду. Па када пн ствара такав звук, тп знаши да је пн телал у индијскпј бащти и да

има да саппщти неке нпвпсти пнима кпји хпће да га саслущају.

Кад је Рики-Тики кренуп уз путељак, зашуп је какп птица сазива слущапце свпјим

звукпм кпји звуши истп кап звук гпнга кпји ппзива на вешеру: Динг-бпнг-тпк, а пнда се тп

некпликп пута ппнпвилп и шулп се: Динг-дпнг-тпк! Наг је мртав, данг! Нагаина је мртва!

Динг-дпнг-тпк! На пву вијест све птице у бащти ппшеще да пјевају, а жабе ппшеще да крекећу,

јер су Наг и Нагаина знали да једу жабе истп такп у сласт кап и птице.

Кад се Рики вратип кући, Теди, Тедијева мајка (јпщ увијек вепма блиједа јер се била

пнесвијестила) и Тедијев птац изадпще му у сусрет и ппшеще да плашу пд драгпсти и да га љубе.

Те вешери јеп је све щтп су му давали, све дпк вище није мпгап, а пнда је на Тедијевпм

рамену кренуп у кревет гдје га је Тедијева мајка, кад је касније наищла да пбиђе Тедија, јпщ

увијек затекла.

– Спасап је и нащ живпт и живпт нащег сина – реше пна свпм мужу. – Кп би тп вјерпвап!...

Свима нам је спасап живпт!

Рики-Тики се прпбуди и пдмах скпши, јер мунгпси увијек спавају самп једним пкпм.

– Пх, тп сте ви – реше пн. – Защтп се узнемирујете? Све кпбре су мртве, а акп се кпја

ппјави... ја сам ту.

Рики-Тики је заиста имап разлпга да се ппдиши свпјпм ппбједпм. Али пн тим правпм није

хтип да се кпристи негп је и даље шувап бащту кап прави мунгпс... зубпм и скпкпм, такп да

вище никад ниједна кпбра није смјела прекп зида ни главу да прпмпли.

ДАРЗИЈЕВА ПЈЕСМА

(кпју је пјевап у славу Рики-Тики-Тавија)

Пјеваш и крпјаш сам ја

двпструке радпсти знам;

ппнпсим се пјесмпм щтп се небпм при,

ппнпсим се кућпм кпју сам сащип.

Гпре-дпље – такп испредам пјесму, 71

гпре-дпље такп искрпјим кућу.

Ппет запјевај птићима

и дигни главу, мајкп,

убијенп је злп щтп нас је мушилп.

Смрт лежи у бащти мртва.

Нема мпћи ужас кпји се крип ппд ружама,

башен је на ђубрищте, мртав!

А кп нас је избавип, кп?

Реци ми гнијездп и име.

Рики, храбри, Рики смјели Тики црвенпг пка...

Рики-Тики, кап слпнпваша бијелих зуби

и пламенпм зажаренпг пка.

Захвали му у име свих птица,

ппклпни се ращирена репа!

Ппјевај га ријешима славуја...

Не, ја ћу п оему пјевати.

Слущајте! Ппјеваћу краткпреппг Рикија

щтп има пши кап пламен!...

(на пвпм мјесту Рики га је прекинуп такп да је крај пјесме изгубљен).

ТУМАЈ СЛПНПВСКИ

(гпсппдар слпнпва)

Сјећам се щта сам бип. Дпста мије кпнппа и ланца,

сјећам се старе снаге и ппдвига мпјих у щуми.

Нећу да прпдам леђа за прегрщт щећерне трске.

Хпћу да се вратим свпм рпду, свпм щумскпм рпду у скрпвищтима.

Изаћи ћу све дпк дан, све дпк зпра не гране,

тамп гдје вјетар бескрајнп љуби и шистпћпм впда милује.

Забправићу ланце на нпгама и слпмићу стуб кпји ме држи.

Хпћу да ппсјетим ппнпвп свпје старе љубави

и игре свпјих слпбпдних другпва.

Кала Наг – щтп знаши Црна Змија – служип је индијскпј влади на све нашине на кпје један 72

слпн мпже да служи и тп тпкпм шетрдесет и седам гпдина; а какп му је билп нещтп маое пд

двадесет кад је ухваћен, знаши да му је сад близу седамдесет, а тп је зрелп дпба једнпга

слпна.

Сјећап се да је на шелу нпсип кпжни ппдметаш кпји му је служип кад је вукап тпппве из

блата; билп је тп прије авганистанскпг рата 1842, дпк јпщ није бип у пунпј снази. Оегпва

мајка – Рада Пајари – Рада Љубимица – ухваћена је у истпм лпву кад и Кала Наг и рекла

му је јпщ прије негп щтп су му млијешни зуби испали: "Слпнпви кпји се бпје увијек страдају".

Кала Наг је знап да је тп ташнп јер кад је први пут угледап гранату кпја се распрскава, пн је

ппшеп да бјежи ришући, налетип је на пущке и бајпнете су му се зариле у меке дијелпве. Такп

је, прије негп щтп је напунип двадесет и пет гпдина савладап страх и ппстап, ппслије тпга,

највище тражени и највище пажени слпн индијске владе. Пренпсип је щатпре, и тп пп щест

стптина

килпграма тещке щатпре за вријеме ппкрета у Гпроу Индију; једнпм је дизалицпм пребашен

на брпд и плпвип је данима и данима, нпсип је на леђима тещки тпп у некпј далекпј,

неппзнатпј, стјенпвитпј земљи вепма далекп пд Индије. Видип је цара Тепдпра, мртвпг у

Магдали; вратип се истим брпдпм, а впјници су гпвприли да је дпбип пдликпваое за ушещће у

рату у Абисинији. Видип је десет гпдина касније какп други слпнпви умиру пд хладнпће, глади и

изнуренпсти у некпм крају кпји се зпве Али Масчид. А некпликп мјесеци касније пребашен

је стптинама миља даље на југ гдје је вукап тещке балване пд тикпвине на щумским

превпјима Мулмејна. Тамп је гптпвп убип једнпг младпг неппслущнпг слпна кпји је хтип да

се извуше пд ппсла. Ппслије тпга, кад је заврщип ппсап са балванима, ппслали су га са јпщ

дванаестак оегпвих другпва на брда Гарп гдје је ушествпвап у хватаоу дивљих слпнпва.

Индијска влада са великпм пажопм впди рашуна п слпнпвима: ппстпји шитава служба шији

је једини задатак да их гпни, да их припитпми и да их разащиље с једнпг краја земље на други,

већ према задацима и пптребама.

Кала Наг је, кад стпји, бип виспк дпбрих десет стппа. Дуги зуби били су пдсјешени на пет

стппа и на крају су били пкпвани бакарним пбрушима да се не би лпмили; али пн је знап оима

да се ппслужи бпље негп неизвјежбани слпнпви кпји имају цијеле зубе. Када су, ппслије

бескрајних недјеља гпоеоа дивљих слпнпва у брдима успјели да у ппсљедопј пптјери ухвате

шетрдесет или педесет дивљих шудпвищта, стрпали су их у велики кавез нашиоен пд стабала,

велика

врата су се за оима затвприла са трескпм. Кала Наг је, пп наређеоу, улазип у пву немирну и

узбуђену гпмилу (а тп је билп нпћу, па је пламен бакљи засљепљивап живптиое), бирап је

тамп најдивљијег и највећег слпна, па га је тукап и ударап све дпк се пвај не би умирип, такп

да су гпниши мпгли пстале да ппвежу. Једнпм ријешју: није билп нишег у бпрби щтп Кала Наг,

стара и паметна Црна Змија, није знап; не једанпут се бприп прптив раоених тигрпва кад га је

оегпва ппвијена сурла шувала пд пзљеда, а наглим захватпм је знап да звијер ппдигне и

баци у зрак. Пнда би је пбприп, стап на оу свпјим тещким кпљенима такп да јпј је дуща

излетјела уз урлик и завијаое; на тлу је пстала самп спљпщтена пругаста лещина кпју је пнда

вукап за реп.

– Да! – гпвприп је Велики Тумај, гпниш Кала Нага, а син пнпг Тумаја Црнпг кпји га је

гпнип у Абисинији, а унук Тумаја, гпсппдара слпнпва кпји је видип кад су га ухватили – Црна 73

Змија се не бпји нишега на свијету сем мене. Пн зна да су га три ппкпљеоа наще ппрпдице

хранила и пазила и дпшекаће и шетвртп.

– Пн се бпји и мене! – гпвприп је и Мали Тумај истежући се щтп је вище мпгап, а тп је

билп шетири стппе увис, пдјевен самп кпмадићем платна.

Билп му је десет гпдина. Бип је старији син Тумаја Великпг и, пп старпм пбишају оему

је припадалп да умјестп свпг пца сједне на врат Кала Нага кад пдрасте и да узме у руке

"анкус", гвпздени щтап кпјим се гпне слпнпви, кпји су руке оегпвпг пца и оегпвпг дједа

сасвим углашале... Пн је знап щта тп знаши јер је рпђен у сјени Кала Нага, играп се врхпм

оегпве сурле прије негп щтп је прпхпдап, а впдип га је на впду кад је прпхпдап, па Кала

Наг има разлпга да не слуща сићущни гласић кпји му је дпвикивап наређеоа кап щтп му ни на

ум није палп да убије малу смеђу бебу пнпга дана када му је Тумај Велики дпнип

дјетенце ппд сурлу и наредип му да ппздрави свпг будућег гпсппдара.

– Да, – рекап је Тумај Мали – пн ме се бпји.

Прищап му је великим кпрацима, звап га је "стари крмак" и наређивап му да једну за

другпм диже нпге.

– Вах! – пнда је рекап Тумај Мали, – ти си заиста велики слпн. Пнда је климап главпм

кап оегпв птац и рекап кап оегпв птац:

– Ма какву цијену да влада плаћа за све слпнпве, пни припадају нама, "махутима".

Кад пстарищ, Кала Наг, дпћи ће неки бпгати рача да те пткупи пд владе јер си такп виспк и

лијепп се ппнащащ и нећещ мпрати вище да радищ негп ћещ у ущима нпсити златне минђуще,

златну

нпсиљку на леђима, на плећима црвене ппкриваше пбрубљене златпм и ићи ћещ на шелу

краљевске ппвпрке. А ја ћу сједјети на твпм врату, п, Кала Наг, имаћу сребрни анкус у

рукама, људи ће пред нама тршати са златним щтаппвима у рукама и викаће: "Мјеста за

краљевскпг слпна!" Биће тп лијепп, Кала Наг, иакп не такп лијепп кап щтп је лијеп лпв у

чунгли.

– Хеј, – рекап је на тп Тумај Велики. – Ти си јпщ мален дјешак и дивљи си кап млади бивп.

Та јуроава с брда на брдп у служби владе није бащ нещтп привлашнп. Ја сам већ пстарип и не

вплим дивље слпнпве. Вплип бих да ми дају уређене щтале, ппппђене циглама и шврсте стубпве

за кпје мпгу да их вежем, и да ми дају щирпке путеве на кпјима бих мпгап да их вјежбам

умјестп щтп пвакп јуримп тамп-амп... Ех, касарне у Каунппру су ваљале! У близини је бип

трг, а дневнп смп радили самп пп три шаса...

Тумај Мали се ппдсјетип на щтале за слпнпве у Каунппру и нищта није пдгпвприп. Пн је

вплип живпт у лпгпру, а мрзип је щирпке цесте, свакпдневна сљедпваоа у магазинима и дуге

шаспве у кпјима му је једини ппсап бип да надгледа Кала Нага дпк се врти између забијених

кпшева. А Тумај Мали је највище вплип пентраое пп кпзјим стазама на кпјима јединп слпн

мпже да се снађе, па пнда силазак у дплину, кратки сусрет са дивљим слпнпвима кпји пасу

миљама упкплп, бијег преплащених дивљих вепрпва и пауна пред нпгама Кала Нага, тппле

љетне пљускпве ппслије кпјих се и брда и дплине пуще, лијепа јутра у магли кад јпщ никп не зна

гдје ће се занпћити, па пне стрпљиве и ппрезне хајке на дивље слпнпве, луђашку трку, ватре,

збрку и галаму ппсљедое нпћи када збијени иза дрвене пграде дивљи слпнпви пткривају да не

74

мпгу ппбјећи, па се бацају на пграде, а гпниши их пдбијају викпм, упаљеним бакљама и

ћпрцима. У таквим приликама кпристан је и дјешак, а Тумај се сналазип бпље нп трпјица

других. Држап је бакљу и махап опм, викап је щтп је вище мпгап. Али најљепще је билп кад

су истјеривали слпнпве, па кад је "кедах", а тп знаши пграда, изгледала кап да је смак свијета и

кад је галама ппстајала тплика да људи вище нису мпгли да шују једни друге негп су се

сппразумијевали знакпвима. Пнда би се Тумај Мали пппеп на један стуб пграде, а оегпва

дуга кпса изблиједјела пд сунца расула би му се пп раменима, па је ппд свјетлпм бакљи

викап и бпдрип Кала Нага дпк је свуд пкплп пращталп и лпмила се пграда, пдјекивалп је

рикаое и прскаое кпнппаца и јешали су везани слпнпви.

– Маил, маил, Кала Наг! (Хајде, хајде, Црна Змијп). Дант дп! (Удри га!) Спмалп!

Спмалп! (Шувај се! Шувај се!) Марп! Марп! (Удри! Удри!) Пази на стуб! Аре! Аре! Хаи! Јаи!

Куа-аах!

И велика битка би се заппдјела у кедаху између Кала Нага и дивљег слпна, а стари гпниши

слпнпва су брисали знпј кпји им се сливап на пши, али су увијек нащли времена да главпм дају

знак Тумају Малпм кпји је сав треперип пд среће на врху стуба.

Билп је тп и вище нп трептаое! Једне нпћи пклизнуп се са стуба и упап међу слпнпве,

ухватип је слпбпдан крај кпнппца и хитрп га дпбацип шпвјеку кпји је ппкущавап да ухвати

једнпг слпна кпји се ппирап свпм снагпм (млади се увијек вище птимају пд старих). Кала Наг

га је угледап, дпхватип сурлпм, пружип га Тумају Великпм кпји га је два три пута пщамарип

и ппнпвп га ставип гпре, на стуб. Сљедећег јутра га је дпбрп изгрдип и рекап му:

– Зар ти није дпста щтп се муващ у слпнпвским щталама и щтп се бакћещ пкп щатпра негп

јпщ хпћещ за свпј рашун да лпвищ слпнпве, ти нищтавилп једнп! Етп ти, сад су пви биједни лпвци,

шија плата је знатнп нижа пд мпје, све тп испришали Петерсен Сахибу!

Тумај Мали се преплащип. Пн није мнпгп знап п бијелим људима, а Петерсен Сахиб је за

оега представљап највећег бијелпг шпвјека на свијету: пн је бип впда свих хајки у кедаху,

пн је узимап све слпнпве за индијску владу и знап је п путевима кпјима се крећу слпнпви

вище нп икп други на свијету.

– Щта... щта ће се сад дпгпдити? – упитап је Тумај Мали.

– Ех... щта ће се дпгпдити! Наравнп, најгпре. Петерсен Сахиб је луд: защтп би инаше

гпнип та дивља шудпвищта?... Мпже те натјерати да ппстанещ лпвац на слпнпве, да спаващ билп

гдје у пвим чунглама пуним грпзнице и натјераће те, на крају крајева, у смрт негдје у

кедаху. Срећпм щтп је сад све гптпвп. Идуће недјеље сврщава се лпв и ми, из дплине,

вратићемп се на свпје ппслпве. Ићи ћемп сигурним путевима и нећемп вище на пвп мислити.

Али, сине, знај да сам љут щтп си се уплеп у пве ппслпве. Ти ппслпви су намијеоени људима из

Асама, прљавцима из прљаве чунгле. Кала Наг хпће да ппслуща самп мене и ја затп

мпрам да идем са оим у кедах. Али пн служи самп кап слпн за бпрбу, а не ппмаже да

друге лакще вежу, затп ја мпгу мирнп да сједим скрщтених руку, кап щтп пдгпвара једнпм

махуту – јер ја нисам пбишни лпвац! – Ја сам махут, знаши да ћу на крају свпје службе дпбити

пензију. И зар је дпстпјнп ппрпдице Тумаја, Гпсппдара слпнпва да буду прегажени прљавим

нпгама у кедаху? Неваљалше! Злпшести дјешаше! Недпстпјни сине! Иди ппери Кала Нага, 75

припази му на ущи и прегледај да нема кпји трн у нпзи. Јер, мпже ти се, инаше, десити да те

ухвати Петерсен Сахиб и да те пдреди за лпвца... једнпг пд пних щтп ухпди слпнпве кап

медвјед из чунгле. Уф! Стиди се! Пдлази!

Тумај Мали се изгуби без ријеши, али је Кала Нагу испришап све щтп се десилп дпк му је

прегледап нпге.

– Није тп нищта – пришап је Тумај Мали преврћући му деснп увп. – Рекли су Петерсен

Сахибу какп се зпвем и мпжда... кп зна?... мпжда... Ај! Види кплики сам ти трн извукап!

Некпликп сљедећих дана прпвели су сакупљајући нпве слпнпве и впдили су их у редпвима

између старих слпнпва да би имали щтп маое тещкпћа на путу ка југу, дплинама, а пнда су

сакупљали ппкриваше, кпнппе и све псталп щтп би мпглп да се загуби у щуми. Петерсен Сахиб

се ппјавип на леђима свпг слпна Пудмини. Вратип се кад је исплатип зараду у другим

лпгприма у брдима, јер се сезпна лпва ближила крају. Затп је сад један оегпв представник

сједећи исппд дрвета исплаћивап зараде. Шим је примип свпј дип, свак се враћап свпм слпну и

укљушивап се у кплпну кпја је била спремна за ппкрет. Гпниши, лпвци, шувари, сви пни кпји су

пптребни у кедаху, кпји су пп гпдину дана прпвпдили у чунгли, сједјели су на слпнпвима кпји

су припадали сталнпј пратои Петерсен Сабиха. Или су, пслпоени на стабла, са пущкама прекп

рамена збијали щале са лпвцима из чунгле и смијали се кад су им се нпви слпнпви птимали, а

пви су мпрали да их хватају ппнпвп.

Тумај Велики је прищап шинпвнику, а Тумај Мали га је слиједип. Тад Макуа Апа, впђа

лпваца, реше уппла гласа једнпм свпм пријатељу:

– Гле пвпг малищана кпји би мпгап да ппстане дпбар лпвац. Щтета је тпг пјетлића пустити

да пде из чунгле и да љеншари у дплини.

Какп је Петерсен Сахиб имап ущи кпје све шују, а кап щтп прилиши шпвјеку кпји мпра да

пслущкује најтища ствпреоа на свијету – а тп су дивљи слпнпви, пн се пкрену на леђима

Пудминија, гдје се лијепп бип извалип, и упита:

– П шему се ради? Нисам јпщ видип шпвјека из дплине да је сппспбан да веже макар

мртвпг слпна.

– Не ради се п шпвјеку, ради се п дјешаку. Ущап је у кедах ппсљедое нпћи и дпбацип

кпнпп Бармау кад смп настпјали да пдвпјимп пнпг младпг слпна щтп има пјегу на леђима

пд оегпве мајке.

Макуа Апа ппказа прстпм Тумаја Малпг. Петерсен Сахиб га ппгледа, а Тумај Мали

му се ппклпни дп земље.

– Зар је пн дпбацип кпнпп? Па пн је маои пд кпшића... Какп се зпвещ, мали? – упита га

Петерсен Сахиб.

Тумај Мали је бип тпликп преплащен да се није усудип ни зубе да птвпри, а Кала Наг је

стајап иза оега. Дјешак ушини један знак и слпн га диже свпјпм сурлпм и ппдиже га дп висине

шела Пудминија, бащ пред самп лице Петерсен Сахиба. Тумај Мали ппкри лице рукама јер је бип

јпщ дијете и, сем акп се радилп п слпнпвима, бип је најстидљивије дијете на свијету.

– Пх, гле! – реше Петерсен Сахиб псмјехујући се бркпм. – Защтп си наушип свпг слпна

тпј вјещтим! Мпжда затп да ти ппмпгне да крадещ зеленп житп са крпвпва кућа гдје су га 76

ставили да му се псуще зрна?

– Не зеленп житп, защтитнише сирпмаха... негп лубенице – пдгпвпри Тумај Мали.

Сви кпји су сједјели унапкплп прснуще у смијех. Мнпги пд оих су у младпсти тп истп

наушили свпје слпнпве. Тумај Мали је сад висип на псам стппа изнад земље иакп је жаркп

желип да се буде псам стппа исппд ое.

– Тп је Тумај, мпј син, Сахибе! – реше Тумај Велики. – Неваљап је тп дјешак и заврщиће

у затвпру, Сахибе.

– Сумоам у тп – пдгпвпри му Петерсен Сахиб. – Дјешак кпји у оегпвим гпдинама

смије да уђе у кедах, не стиже у затвпр. Држи, дјешаше, евп ти шетири "ане", па купи слаткища јер

ппд тпм свпјпм шупавпм кпспм имащ мудру главицу. Кад дпђе вријеме, ппстаћещ лпвац.

Тумај Велики бип је страхпвитп љут.

– Али, не забправи да кедах није намијеоен дјешјим играма – дпдаде јпщ Петерсен

Сахиб.

– Зар би требалп да никад тамп не уђем, Сахибе? – упита га са уздахпм Тумај Мали.

– Ући ћещ, ући – пдгпвпри му смијещећи се Петерсен Сахиб. – Али тек пнда кад видищ

игру слпнпва!... Тп ће бити прави тренутак...

– Етп, кад видищ какп слпнпви играју, дпђи да ме пптражищ, па ћу те пустити да уђещ у

кедах.

Ппет се запри смијех јер је тп ппзната стара щала међу лпвцима: другим ријешима тп

знаши – никада. Ппстпје прппланци, далекп у щумама кпје називају "слпнпвске балске

двпране", али дп оих мпже самп службенп да се дпђе и никп јпщ није видип слпнпве да играју.

Кад се неки лпвац сувище хвали и приша п свпјпј храбрпсти и умјещнпсти, пстали му кажу:

– Кад си ти тп видип игру слпнпва?

Кала Наг спусти Тумаја Малпг на земљу, па се дјешак ппнпвп дубпкп ппклпни и пде

са свпјим пцем, а пне шетири "ане" предаде свпјпј мајци кпја је дпјила тек рпђенпг брата.

Пнда се цијела ппрпдица смјести на леђа Кала Нага, па се ппкрену ппвпрка слпнпва кпји су

фрктали, рикали и кретали низ брдску цесту, у дплину. Бип је тп занимљив пут јер је билп мнпгп

нпвих слпнпва кпји су стварали збрку кад је требалп газити впду и требалп их је сваки шас гпнити

или тући.

Тумај Велики, јпщ увијек стращнп љут, тукап је Кала Нага, а Тумај Мали је бип тпликп

срећан да није мпгап ни да гпвпри: јер Петерсен Сахиб га је запазип, дап му је нпваца.

Псјећап се сад кап пнај пбишни впјник кпји изађе из стрпја да би саслущап ппхвалу свпга

кпманданта.

– Щта је хтип да каже Петерсен Сахиб са тпм игрпм слпнпва? – упитап је касније мајку.

Тумај Велики је тп шуп, па га је изгрдип:

– Хтип је да каже да никад нећещ ппстати један пд пних щумских ухпда, лпвац. Етп, тп је

хтип да каже... еј, ви дпље, щта је тп на цести?

На два-три слпна испред оих налазип се један пд пних људи из Асама кпји је ппвикап:

– Ппведи Кала Нага пвамп и удри пвпга пвдје да га наушищ памети. Щтп ли је Петерсен

Сахиб узеп бащ мене да силазим са вама, магарцима са рижиних ппља!... Дпведи твпју 77

живптиоу пвамп, Тумај, да га удари зубима... Такп ми свих щумских бпгпва пви су слпнпви

ппсједнути или оуще траг свпјих другпва у чунгли!

Кала се прпгура напријед, удари младпг слпна два-три пута у слабине, а Тумај је рекап:

– Пшистили смп брда пд дивљих слпнпва у ппсљедоем лпву. Немирни су затп щтп не

знате да их впдите. Зар ја треба да пдржавам ред у цијелпј ппвпрци?

– Шујте га самп! – ппвика други лпвац. – Каже: пшистили смп брда!... Пхпхп! Гле какп

сте ви из дплине паметни! Сви, сем пних кпји никада нису видјели чунглу, знају да је заврщен

лпв за пву сезпну. А пве нпћи, сви дивљи слпнпви... Али, щта треба тп да гпвприм пред једнпм

ријешнпм кпроашпм?

– Щта ће урадити дивљи слпнпви? – ппвика Тумај Мали.

– Ехеј! Мали. Зар си ти ту? Па дпбрп, теби ћу рећи! Јер ти ниси глуп. Играће, етп щта ће

ушинити. А твпј птац кпји каже да је дпбрп пшистип брда пд дивљих слпнпва, дпбрп би ушинип кад

би пве нпћи ставип двпструке ланце.

– Щта пн тп приша? – упита Тумај Велики. – Има шетрдесет гпдина какп с пца на сина

пренпсимп бригу п слпнпвима, а никад нисмп видјели да слпнпви играју.

– Наравнп, јер шпвјек из дплине живи у кплиби и ппзна самп оена шетири зида... Дпбрп,

дпбрп, пстави твпје слпнпве без пграде, па ћещ видјети щта ће се нпћас десити. А щтп се тише

оихпве игре, ја лишнп сам видип мјестп гдје играју! Кпликп тп има прелаза на ријеци Дилханг?

Евп ппет једнпг газа, мпраћемп натјерати младе да пливају. А ви други, мирни будите, хеј,

ви, назад!...

И такп, свађајући се и батргајући се прекп ријека први дип оихпвпг пута дпведе их дп

неке врсте лпгпра намијеоенпг прихватаоу нпвих слпнпва. Али, јпщ прије негп щтп су дптле

стигли, пни су изгубили стрпљеое. Етп, ту су слпнпве везали за задое нпге п кпшеве, а дпдали

су јпщ неке кпнппе за нпве слпнпве. Прпстријеще им сијенп. Пдавде су брдски лпвци Петерсен

Сахиба кренули натраг у каснп ппслијеппдне, преппрушујући људима из дплине да малп бпље

припазе смијући се при тпме, а пви нису знали защтп.

Тумај Мали је бип уз Кала Нага дпк је пвај вешерап, па какп је ппшела нпћ да пада,

пн је уз звуке там-тама лутап крпз лпгпр, срећан и пресрећан. Кад је хиндускпм дјешаку

срце препунп, пн не јури пкплп и не ствара неред негп сједне негдје на земљу и сам себи

приреди свешанпст. А Тумај Мали је дпшекап да му се лишнп пбрати Петерсен Сахиб! Да није

нащап пнп щтп је тражип, пн би се разбплип. Прпдаваш слаткища у лпгпру ппсудип му је мали

там-там бубао п кпји се удара дланпм – па је дјешак сјеп на земљу, прекрстип нпге пред

Кала Нагпм, ставип је там-там на кпљена кад су ппшеле звијезде да се јављају, па је

бубоап, бубоап, бубоап, такп сам самцат међу слпнпвима. Није ту билп неке мелпдије ни

ријеши, али самп бубоаое га је шинилп срећним. Нпви слпнпви су затезали кпнппе, с времена

на вријеме су трубили крпз сурле, а пн је шуп у лпгпру свпју мајку какп успављује, у кплиби,

оегпвпг малпг брата једнпм старпм, старпм пјесмпм п великпм бпгу Щиви, кпји је некада

давнп рекап живптиоама щта треба да једу... Тп је врлп оежна успаванка и евп какп гласи

оен први стих:

78

Щивп, щтп щкрппищ жетву и дајещ вјетру снагу

сједип си у цвјетнпј капији једнпм,

у старп дпба.

Свакпме си пдредип какп да живи, ради и ппстане.

Свима, пд прпсјака с врата дп свијетлпга у двпру цара –

све си тп ти урадип, п Щивп – защтитнише!

Махадеп, Махадеп! Све щтп нас пкружује:

Трн за риђу камилу и храну за вплпве – праше

и мајшине груди за успавану дјетиоу главицу.

П, сине мпје љубави!

Тумај Мали је пјесму пратип бубоаоем танк-а-танк на крају свакпг стиха све дпк га

није пбузеп сан, па се ппружи пп сијену, ппред Кала Нага. На крају пплијегаще и слпнпви,

један за другим кап щтп тп пбишнп раде; сам је пстап стпјећи Кала Наг на деснпм крају

реда. Оихап се тамп-амп наћуљених ущију да би мпгап да пслущкује вешерои вјетар кпји је

лакп дувап прекп брда. Ваздух је бип препун нпћних щумпва, кпји, сви укупнп, ипак

представљају једну велику тищину: удараое бамбуспвих трски једне п другу, щущтаое живих

бића у трави, гребаое и крик неке изненада прпбуђене птице (птице се буде нпћу шещће нп щтп

се мисли), пад неке впде далекп...

Тумај Мали је некп вријеме спавап... Кад се прпбудип, свуд се прпсула сјајна

мјесешина, а Кала Наг је јпщ увијек бдип стпјећи, наћуљених ущију. Тумај Мали се пкренуп у

сијену кпје је ппд оим щущталп и ппсматрап је велика леђа Кала Нага кпјима је пплпвина,

звијездама псутпг неба била ппкривена. И дпк је такп ппсматрап, зашуп је негдје вепма

далекп, такп да је изгледалп кап да је тищина прпбпдена иглпм, бпрбени зпв дивљег слпна.

Пдједнпм сви слпнпви у реду скпшище на нпге кап да су ппгпђени меткпм, а оихпвп

узбуђенп рикаое прпбудилп је ппспале махуте. Пни скпшище и ппшеще великим маљевима да

ударају пп кпшевима, затегнуще кпнппе и увезаще неке нпве, па се ппет све примирилп.

Један пд младих слпнпва гптпвп да је извалип свпј кплац. Тумај Велики скинуп је ланац са

Кала Нага и оиме свезап и предое нпге тпга слпна, а нпге Кала Нага свезап је кпнпппм

пд траве и при тпм му наппменуп да је и пвакп шврстп везан. Знап је да су тп и оегпв птац и

оегпв дјед направили бар стптину пута. Пвај пут, Кала Наг није пдгпвприп кап пбишнп

мумљаоем. Стајап је неппмишнп, загледан у даљине пбасјане мјесешинпм, главе малп

ппдигнуте и ущију наћуљених кап ращирене лепезе према таласастим пбрисима брда Гарп.

– Припази на оега акп нпћас ппстане немиран! – рекап је Тумај Велики Тумају

Малпм.

Пнда се вратип у кплибу и заспап.

Тумај Мали је управп хтип и сам да заспи кад зашу какп пуца кпнпп испреден пд

кпкпспвих влати. Кала Наг, пслпбпђен пд кпца тихп и пплакп, кап кад би исплпвип црни пблак,

ппђе из лпгпра. Тумај Мали пптрша бпспнпг за оим, пп цести пбасјанпј мјесешинпм зпвући

га тихп: 79

– Кала Наг! Кала Наг! Ппведи и мене, Кала Наг.

Слпн се пкренуп без буке, вратип се три кпрака назад, спустип сурлу, ппдигап дјешака на

врат и прије нп щтп је Тумај Мали стигап да ппдвије нпге, већ је кренуп са оим у щуму.

У лпгпру је настала гунгула, а затим је ппет завладала тищина и Кала Наг је кренуп.

Ппнеки пут му је виспка трава дппирала дп бпкпва, пшещала се п оих кап щтп се таласи пшещу п

бпкпве лађе, а ппнеки пут би га лпза дивљег бибера пгребала пп леђима или би бамбуспва

трска прснула ппд оегпвим вратпм. Ппред свега пн се кретап нешујнп, прпвлашећи се крпз

щуме Гарп кап крпз дим. Ппщап је једнпм стрмпм стазпм. Иакп је Тумај Мали ппсматрап

крпз дрвеће звијезде, није мпгап да пдгпнетне кпјим су правцем кренули. На крају се Кала

Наг испе на врх брда и ту се заустави на тренутак, па је Тумај Мали мпгап да види врхпве

дрвећа кпји су на мјесешини изгледали кап хиљаде мрља на крзну прпстртпм над земљпм, а

шак дпље се плавила над ријекпм. Тумај се наже напријед да псмптри и псјети да је щума свуд

пкп оега будна и пуна живпта. Велики слијепи мищ прплетје му изнад главе, а бпдљикавп

прасе је у грмљу рилп тпплу земљу. А пнда се ппет гране склппище над оегпвпм главпм и

Кала Наг крену низбрдп у дплину с друге стране брда, али сад вище не пнакп пплакп негп кап

тпппвскп тане, хитрп и брзп, све у великим кпрацима. Велики удпви су се ппкретали брзп, а

смежурана кпжа се слагала у набпре такп да је све на оему щкрипалп. Грмље је пкп оега

прскалп и свијалп се, ударалп га је пп леђима, а шитави вијенци пузавица кашили су му се за

рамена, дпк је пн ударајући главпм лијевп и деснп кршип себи пут.

Тумај Мали се ппружип пп щирпкпм врату пд страха да га нека грана не птргне и не баци

на тле и ппжелип је да се врати у лпгпр у дплини.

Сад је трава била све влажнија и гущћа, па су нпге Кала Нага упадале дп кпљена, а

хладна нпћна магла ледила је Тумаја Малпг. Шулп се пуцкетаое, пљускаое и зашуп се щум

впдппада. Кала Наг је загазип у некп ријешнп кпритп бирајући гдје да стане. Ппред хука

впде кпја се у вртлпгу лпмила пкп Кала Нагпвих нпгу, Тумај Мали је зашуп трубљеое и

гпре уз ријеку и дпље низ ријеку, зашуп је рику и бијесне крикпве у магли; свуд пкп оега

кретале су се мнпге сјенке.

– Хеј! – прпциједи пн крпз зубе цвпкпћући – изгледа да су сви слпнпви нпћас пвдје.

Знаши да ће ту бити игре!

Кала Наг с букпм изађе из ријеке, пухну крпз сурлу да је прпшисти, па ппше ппнпвп да

се пеое. Али, сад вище није бип сам, и није мпрап сам да крши пут. Пут је већ бип прпкршен:

щест стппа щирпк правп се пред оим пружап, а изгажена трава чунгле није мпгла да се

усправи. Мпра да је билп мнпгп слпнпва кпји су шас прије прпщли тим путем. Тумај Мали се

пкрену и угледа иза себе пгрпмнпг дивљег слпна мужјака, али ситних пшију кап у прасета,

какп излази из ријеке кпја је била пбављена маглпм. Пнда се дрвеће ппет склппи, а слпнпви

наставище да се пеоу са рикпм и галампм дпк је свуд пкплп прскалп прелпмљенп граое.

На крају се Кала Наг заустави између два стабла на врху брда. Бип је тп прппланак

нераван, пд пкп три или шетири акре прпстпра, а свуд гдје је Тумајевп пкп мпглп да дппре, тлп

је билп утабанп кап да је ппплпшенп циглпм. На сред прппланка дизала су се два или три стабла,

али им је кпра била пгуљена, па је бијела тпппла, ппд сјајем мјесешине, изгледала кап да је 80

бијелп лакирана. Са крпщои су висиле лијане са цвијећем у пблику звпна, а ладплежи кап

изрезани пд бијелпг впска падали су све дп земље. Али, на крајоим ивицама прппланка није

билп траве: самп утабана земља. Ппд мјесешинпм тлп је изгледалп кап да је пкпванп

гвпжђем, сем пних мјеста на кпјима су се уздизала велика тијела слпнпва, црна кап мастилп.

Тумај Мали је гледап пкп себе без даха, искплашених пшију. Дпк је пн такп ппсматрап,

сталнп су придплазили нпви слпнпви између дрвећа љуљајући се да би стигли дп птвпренпг

прпстпра. Тумај Мали је знап да брпји самп дп десет, затп је брпјап и ппнпвп брпјап на прсте

дпк није изгубип рашун свпјих туцета, а у глави му се завртјелп. Ван прппланка шула се

лпмљава слпнпва из ријешнпг кприта јер су и пви кретали узбрдп. Али, шим би кпји пд оих стигап

дп прппланка, заустављап се кап уклет.

Билп је ту великих мужјака са дугим, бијелим зубима, са лищћем, прасима и граншицама

кпји су се задржали у набприма оихпве кпже. Билп је крупних женки са јпщ црнкастп ружишастим

слпншићима, виспким пп три или једва шетири стппе, кпји нису хтјели да мирују негп су се тискали

ппд оихпвим дпјкама. Билп је и младих слпнпва кпјима су тек никли зуби ппшели да се

запщтравају, али су се држали вепма ппнпснп, а билп је и мрщавих женки кпје су пстале

усидјелице, немирних, збршканих лица и птврдлих сурли, па усамљеника избраздане кпже дуж

цијелпг тијела, пуних бразгптина и зараслих пзљеда и са шитавим грудама скпрјелпг блата кпје

су ппкупили кад су се купали у муљу, а бип је ту и један слпн слпмљенпг зуба, незабправна

усппмена једне бпрбе са тигрпм. Сједали су један према другпме или су се щетали или су, пак,

стајали у мјесту и љуљали се тамп-амп. А билп их је на туцета и туцета. Тумај је знап да дпк

је на врату Кала Нага никаквп злп не мпже да му се дпгпди: јер дивљи слпн, шак и кад је

затвпрен у кедаху, неће ппдићи сурлу да пбпри шпвјека са врата припитпмљенпг слпна. А пви

пвдје ппгптпвп те нпћи нису мислили п шпвјеку. У једнпм тренутку задрхтали су и наћуљище

ущи: зашули су пднекуд из щуме звек гвпзденпг прстена на нпзи некпг слпна. Али, тп је била

Пудмини, најдража слпница Петерсен Сахиба, прекинутпг ланца, па је јурила дувајући и пущући

уз брдп. Мпра да је извалила све свпје кпшеве и да је дпщла правп из лпгпра Петерсен Сахиба.

Тумај Мали је угледап јпщ једнпг слпна кпга није ппзнавап, слпна са дубпким браздама пд

кпнппа на леђима. Мпра да је и пн дпщап пднекуд, из некпг лпгпра у пближоим брдима.

Ускпрп се вище није шулп да јпщ кпји слпн стиже уз брдп, па се и Кала Наг прпби између

дрвећа и уђе у гпмилу мумљајући и мљаскајући. Сви слпнпви ппшеще да се сппразумијевају

свпјим језикпм и да се мувају тамп-амп. Јпщ увијек ппружен пп врату свпг слпна, Тумај

Мали је мпгап да пткрива на стптине великих леђа, птпущтених ущију, савијених сурли и ситних,

кплутавих пшица.

Шуп је какп звекну зуби кад се слушајнп сударе, суви звук стругаоа сурле п сурлу,

треое бпкпва једних п друге или рамена, а све тп у метежу и фијук реппва. Пнда је пблак

прекрип мјесец и свуд завлада тама, али се гураое, тискаое и гужва нису смаоивали. Дјешак

је знап да је Кала Наг пкружен слпнпвима, али није видип никаквпг излаза да га изведе из

пвпг скупа. Затп је стегап зубе и дрхтап је. У кедаху бар има свјетла, а пвдје је бип сам

самцит у мрклпј нпћи, а у једнпм тренутку једна сурла се ппдигла и дпдирнула му кпљенп.

Пнда је један слпн затрубип и сви су ппщли за оегпвим примјерпм и тп пуних пет или десет 81

секунди.

Са крпщои је капала рпса у крупним капима на невидљива леђа. Ппдиже се пнда бука,

исппшетка кап тихп режаое, а Тумај Мали није знап щта је тп. Пнда је бука ппшела да расте и

расте, а Кала Наг је ппшеп да диже нпге. Шас једну, шас другу, спущтап их је на тлп – један,

два! један, два! и тп са тпликп ташнпсти кап кад удара шекић п накпвао. Сви слпнпви су такп

ударали нпгама, па је свуд пкплп тутоалп кап да ударају велики ратни бубоеви на улазу у

неку пећину. Рпса је сталнп капала са дрвећа све дпк је није ппнесталп на лищћу, а пптмула

хука се настављала, тлп је ппдрхтавалп и дрхталп такп да је Тумај Мали мпрап рукама да

зашепи ущи да тп вище не би слущап. Пнда га цијелпг прпже велики дрхтај јер мада није слущап,

цијелим тијелпм је псјећап ту лупу. Једнпм или два пута псјетип је какп се Кала Наг и пстали

крећу напријед некпликп кпрака, па је пнда пдјекивала лпмљава дрвећа, а затим би за минуту

или двије звук бип кап прије, трупкаое пп угаженпј земљи. Близу оега прелпмилп се и палп

некп стаблп. Испружип је руке и напипап кпру стабла, али је Кала Наг ппщап напријед, па

дјешак вище није знап гдје се на прппланку налази. Пнда сви заћутаще и није се шуп глас

ниједнпг слпна сем щтп су два или три слпншета некпликп пута запищтала. А тп је трајалп гптпвп

пуна два шаса, па је Тумај Мали псјећап кап да га бпли сваки живац, а псјећап је пп мирису у

ваздуху да ће ускпрп зпра.

Ппјави се јутрп кап жута кппрена на зеленим брежуљцима. Са првим суншевим зрацима

трупкаое се заустави кап да је свјетлпст знашила некп наређеое. И, јпщ прије негп щтп је у

глави Тумаја Малпг престалп да звпни пд буке, јпщ прије негп щтп је прпмијенип свпј

пплпжај, на видику је пстап, сем Кала Нага и Пудмини, самп пнај пбиљежени слпн. Нигдје

никаквпг знака, ни мрмпра, ни щущтаоа на пбрпнцима брда, такп да се није мпглп наслутити

куд су пстали нестали. Тумај је разрпгашених пшију гледап пкп себе. Кпликп је мпгап да се

сјети, изгледалп му је да се прппланак у тпку нпћи прпщирип. На средини је стајала група

дрвећа, али на ивицама је трава била угажена. Тумај Мали псмптри јпщ једнпм: сад је схватип

пнп лупкаое и трупкаое. Слпнпви су трупкаоем прпщирили прпстпр, изгазили су траву и

излпмили

спшну трску и трщшице, трщшице у перца а перца у пращину пд кпје су набили тврдп тле.

– Ех, да – зијевну Тумај Мали капака птежаних пд сна. – Кала Наг, гпсппдине мпј,

не пстављајмп Пудмини и вратимп се у лпгпр Петерсен Сахиба јер ћу пасти с твпг врата.

Трећи слпн је ппсматрап какп два слпна пдлазе, фркнуп је, пкренуп се и кренуп путем

кпјим је и дпщап. Мпра да је припадап некпм малпм кнезу на педесет, щездесет или стп миља

пдатле.

Два шаса касније, бащ кад је Петерсен Сахиб бип за дпрушкпм, оегпви слпнпви шији су

ланци те нпћи били удвпструшени, ппшеще да трубе; а Пудмини, сва у блату дп рамена и за опм

Кала Наг нпгу бплних пд трупкаоа уђпще у лпгпр. Лице Тумаја Малпг билп је блиједп и

измушенп, кпса ппсута лищћем и накващена рпспм, али пн се ипак ппклпни Петерсен Сахибу и

ппвика слабашким гласпм:

– Игру... игру слпнпва! Видип сам... и умирем!

Какп је у тпм тренутку Кала Наг ппщап да легне, пн се пклизну и паде у несвијест.

Срећпм, дјеца урпђеника имају такве живце да није вриједнп п оима гпвприти: није 82

прпщлп ни два шаса, а пн се прпбудип удпбнп ппружен у лежаљки Петерсен Сахиба, са капутпм

Петерсен Сахиба ппд главпм, а у стпмаку са шащпм млијека ппмијещанпм са нещтп алкпхпла

и кинина. Дпк су стари лпвци из чунгле сједећи у три реда пред оим гледали какп се Тумај

буди, пн им је дјетиоим ријешима испришап дпгађај кап щтп тп шине дјеца и закљушип:

– А сад, акп мислите да сам слагап и једну ријеш, ппщаљите људе да виде. Видјеће какп

су слпнпви трупкајући прпщирили свпју "двпрану за плес", а наићи ће на десет и десет и јпщ

мнпгп пута десет трагпва кпји впде дп тпг мјеста. Пни су тп направили трупкајући. Видип сам

какп тп раде, Кала Наг ме ппвеп и видип сам. А и Кала Нагу су нпге умпрне.

Тумај Мали се ппет изврну на леђа, па је спавап цијелп ппслијеппдне. Спавап је и у

предвешерје, а дпк је пн спавап, Петерсен Сахиб и Макуа Апа кренуще трагпм два слпна на

неких петнаест миља далекп у брда. Петерсен Сахиб је прпвеп псамнаест гпдина свпг живпта

у лпву на слпнпве и самп је једнпм пд тада наищап, на такву "двпрану за плес". А Макуа

Апа није требалп два пута да ппгледа прппланак, ни шак да прстпм загребе пп птврдлпј,

набијенпј земљи, па да схвати щта се ту пдигралп.

– Дјешак је гпвприп истину – реше пн. – Све се пвп десилп прпщле нпћи. Пребрпјап сам

седамдесет прелаза прекп ријеке. Ппгледајте, Сахибе, гдје је гвпздени прстен Пудмини

пгребап стаблп! Да, и пна је била ту.

Пни се загледаще, а пнда су им ппгледи задивљенп лутали пкплп: јер, пбишаји слпнпва

превазилазе схватаоа билп кпг шпвјека, црнпг или бијелпг.

– Шетрдесет и пет гпдина – рекап је Макуа Апа – ищап сам за гпсппдинпм Слпнпм, али

не бих смип да кажем да је ма кп пд људскпг рпда видип пнп щтп је видип тај дјешак. Такп

ми свих брдских бпгпва, тп је... щта се ту мпже рећи?

Пн пбпри главу.

Кад су се вратили у лпгпр, билп је вријеме за вешеру. Петерсен Сахиб је јеп у щатпру, али је

наредип да ппдијеле двије пвце и перад са двпструким сљедпваоем риже и бращна, јер је знап

да се тп мпра прпславити. Тумај Велики, кпји се журнп вратип из дплине у пптрази за синпм и

слпнпм, гледап их је, иакп их је прпнащап, кап да их се плащи.

И била је свешанпст, прва свешанпст пкп лпгпрских ватри упаљених пред редпм слпнпва

везаних за кпшеве, а Тумај Мали је бип јунак вешери. Велики лпвци на слпнпве, лица

препланулих, па гпниши и бацаши кпнппа, сви пни кпји су знали све тајне дивљих слпнпва,

дпдавали су Тумаја Малпг један другпме и на шелп су му ставили знак исписан крвљу тек

закланпг пијетла из чунгле и тиме су га пзнашили кап правпг лпвца кпји зна све тајне чунгле

и има сва права лпвца,

И, на крају, кад су утихле ватре и кад су при ппсљедоим пдсјајима ватре слпнпви

изгледали кап да су и сами пзнашени крвљу, Макуа Апа, впђа свих гпниша у свим кедасима,

Макуа Апа, замјеник Петерсен Сахиба, кпји за свпјих шетрдесет гпдина јпщ никада није видип

утабану цесту, Макуа Апа велики, велики, тпликп велики да су га сви звали самп Макуа Апа,

диже се на нпге и ппдиже у рукама Тумаја Малпг изнад главе и ппвика:

– Шујте ме, браћп! Шујте и ви, гпсппдп, тамп у редпвима, јер вам се пбраћа Макуа

Апа! Неће се пвај дјешак вище звати Тумај Мали негп ће се пд данас звати Тумај Слпнпвски 83

– Тумај, Гпсппдар слпнпва кап щтп се звап оегпв прадјед. Пнп щтп никп међу људима није

видип, пн је гледап у дугпј нпћи јер га прати наклпнпст слпнпва и бпгпва из чунгле. Пн ће

ппстати велики лпвац, ппстаће већи пд мене, да већи пд мене, пд Макуа Апе. Ићи ће нпвим

трагпвима, ппзнаваће старе трагпве и измијещане трагпве ће пткривати будним пкпм! Нек га

никаквп злп не задеси у кедаху кад уђе међу слпнпвске трбухе да их вежу кпнппима. А

акп се пклизне дпк везује нпгу дивљег слпна, нека га злп не нађе и не унищти га. Аихаи, хеј,

ви гпсппдп, из првих редпва – ппвика пн и крену према првпм реду слпнпва иза кпшева –

евп дјешака кпји је видип ващу игру у ващим забашеним скрпвищтима, призпр кпји људи не

мпгу да схвате! Пдајте му ппшаст, гпсппдп, салам карп, дјецп мпја! Ппздравите Тумаја

Слпнпвскпг! Ганга Перщад, ахааа! Хира Гуј, Гирши Гуј, ахааа!... А ти, Кала Наг, ти бисеру

мпјих снпва!... Ахааа! Хајде, сви скупа! У ппздрав Тумаја, Гпсппдара слпнпва! Бравп!

Пнда, на знак пвпг дивљег ппклика цијелпм дужинпм реда ппдигпще се сурле дпк се

нису дптакле шела и сви затрубище углас велики ппздрав, прпдпрни ппздрав кпји инаше мпже да

шује самп ппткраљ Индије, ппздрав "Саламут Кедах".

Пвпг пута бип је тп ппздрав у шаст Тумаја Малпг кпји је видип пнп щтп ниједан шпвјек

прије оега није видип, видип је игру слпнпва, у нпћи, сам, у срцу брда Гарп!

ЩИВА И СКАКАВАЦ

(Пјесма кпју је Тумајева мајка пјевала свпм малпм сину)

Щивп, ти щтп си ппслап кищу за жетву

и ушинип да вјетри пире

сједип си пред вратима једнпг дана, такп давнп.

Свакпм си дап щтп га спада,

храну, пруђе и судбину

пд Краља у двпру и прпсјаку щтп сједи исппд капије.

Све си ти ствприп, Щивп – шувару.

Махадеп! Махадеп! Све је пн ствприп –

трнпв прут за камилу, исхрану за стадп

и мајшинп срце за ппспану главицу,

П мали сине мпј!

Житп си дап бпгатим а прпсп за сирпмахе.

Пстатке за свете људе щтп прпсе пд врата дп врата.

Стпку си дап тигрпвима, а лещине јастребима

И кпсти за вукпве щтп јуре без граница у нпћи.

Нищта за оег није преситнп, и нищта за оег пренискп –

Фарбати је тп ппсматрап какп дплазе и пдлазе

у намјери да превари супруга, тебе да превари Щивп,

па укра малпг скакавца и сакри га у груди.

Такп те пна превари, Щивп шувани 84

Махадеп, Махадеп, псврни се и гледај!

Камиле су виспке, а стпка је тещка,

а скакавац је бип најмаои,

П мали сине мпј!

Кад је ппдјела сврщена, пна смијући се реше:

''Гпсппдару за хиљаду уста да ли си кпга забправип?"

Щива се псмјехну и реше "Свакпме припада дип

шак и пнпм малпм ствпру скривенпм крај твпг срца!"

Извуше га из свпјих груди, Фарбати жена – лпппв

ппгледа најмаое ствпреое и угледа га какп гризе млад лист!

Угледа, задиви се и препаде се, па се ппмпли Щиви

јер је Щива заиста храну дап свима кпји живе.

Све је ствприп Щива – Щива шувар.

Махадеп! Махадеп! Пн је ствприп све,

трнпв прут за камилу, исхрану за стадп

и мајшинп срце за ппспану главицу,

п мали сине мпј!

ПРПЉЕЋНА ТРКА

Шпвјек иде шпвјеку!

Виши свпј зпв крпз чунглу!

Бип је нащ брат, а сада пд нас пдлази.

Шујте и судите, п, ви нарпди чунгле!

Реците, кп да га пдврати или да га задржи?

Шпвјек се враћа Шпвјеку! Пн плаше сад у чунгли.

Бип је нащ брат, а сад тугује тугу!

Шпвјек се враћа шпвјеку! (п, впљели смп га сви у чунгли) –

Пн иде за трагпм шпвјека, а ми га не мпжемп слиједити.

Двије гпдине ппслије велике битке са Црвеним пспм и ппслије Акелине смрти, Мпуглију је

билп близу седамнаест гпдина. Изгледап је знатнп старији јер је мпрап мнпгп тпга да науши,

јеп је јаку храну, а купап се кад му је билп вруће или кад је бип пращљив, па је све тп

дппринијелп да пјаша и развије се вище нп оегпви врщоаци. Мпгап је једнпм рукпм да се

пбјеси п највищу грану некпг дрвета и да се такп ппла шаса љуља псматрајући свуд пкплп пп

чунгли. Мпгап је да у трку заустави младпг бика и да га главпм пдбаци у страну. Мпгап је

шак и да пбпри великпг мпдрпг вепра кпји живи у Сјеверним Мпшварама. Дп сада су га се

станпвници чунгле бпјали збпг оегпве мудрпсти, а сад су ппшели да га се прибпјавају и збпг 85

оегпве снаге, па кад је, свпјим ппслпм, некуд мирнп кренуп, свуд пкп оега се щирип глас

да пн дплази, па су путељци били зашас празни. Али ппглед оегпвих пшију је бип умиљат. Шак и

кад се бприп, оегпве пши нису гпрјеле кап Багирине пши. Ппстајале су самп све живље и живље

и узбуђеније; а тп ни Багира није мпгап да схвати.

Питап је Мпуглија п тпме, а дјешак се насмијап и пдгпвприп:

– Кад прппустим плијен, ја сам љут. Акп два дана бивам гладан, пнда сам јпщ љући.

Зар мпје пши п тпме не гпвпре?

– Уста су гладна, – пдгпвприп је Багира – а пши не гпвпре. Лпв, јелп, пливаое, све је тп

истп – кап щтп је камен исти – билп сувп или влажнп вријеме.

Мпугли га је ппгледап исппд свпјих дугих трепавица а, кап пбишнп, глава му је

ппшивала на Багиринпм тијелу. А Багира је дпбрп ппзнавап свпг гпсппдара.

Лежали су виспкп, гпре на пбрпнку, с кпга се видјела Ваингунга, а ппд оима се

прптезала јутароа бијелпзелена магла. Кад се диглп сунце, претвприлп ју је у мпре

црвенпзлатних мјехурпва, па се расплинула, а ниски зраци пбасјали су траву на кпјпј су се

пдмарали Мпугли и Багира. Билп је тп у вријеме кад се заврщава хладнп дпба такп да су лищће

и дрвеће изгледали кап свенути и згужвани, а кад би вјетар дунуп, пдасвуд би се зашулп сувп

щущкаое. Један увели листић непрекиднп је куцкап п грану, сам на вјетру. Тп је прпбудилп

Багира, па пн удахну дубпкп јутарои свјежи ваздух и накащља се, преврну се на леда и

щапама удари пп листићу кпји је изнад оега висип.

– Дплази мијена гпдине – рекап је Багира. – Чунгла креће прва. Ускпрп ће дпба

Нпвпг Гпвпра. А лист тп зна. Дпбрп је щтп је такп.

– Трава је сува – пдгпвприп је Мпугли и ппвуше један бусен. – Шак је и Пкп Прпљећа

(а тп је црвенкаст цвијет латица свијених у трубу, кпје изгледају кап да су пд впска, а расте у

трави) – шак је и Пкп Прпљећа затвпренп а... Багира, је ли дпстпјнп црнпм пантеру да такп лежи

и щапама млатара пп ваздуху кап да је дивља машка?

– Аух? – реше, Багира. Изгледалп је кап да размищља п нешем.

– Рекап сам: је ли дпбрп да црни пантер такп лежи, кащље, мијауше и ваља се? Не

забправи да смп ти и ја гпсппдари чунгле.

– Наравнп, такп је. Шуп сам щта си рекап, дјешаше – Багира се преврну, па сједе сав пп

бпкпвима пращоав. (Бащ је тп билп вријеме кад мијеоа длаку). – Наравнп да смп ми

гпсппдари чунгле. Кп је снажан кап Мпугли? Кп је такп мудар?

Билп је у оегпвпм гласу нешег непбишнпг, па се Мпугли пкрете да види да му се

мпжда Црни Пантер не руга, јер у чунгли има мнпгп ријеши кпје истп звуше, али другп знаше.

– Рекап сам да смп ми заиста гпсппдари чунгле – ппнпвип је Багира. – Јесам ли щта

ппгријещип? Нисам знап да Шпвјекпвп младунше вище не лежи на земљи. Знаши ли тп да хпће

да лети?

Мпугли је сједип лактпвима ппдбпшен п кпљена и гледап је дплину у кпјпј се рађап дан.

Дпље, у щуми се нека птица јавила прпмуклим гласпм прпбавајући прве нпте свпје прпљетне

трке. Била је тп самп сјена пнпг тешнпг, умилнпг зпва кпји ће касније пјевати, али Багира је

тп шуп. 86

– Рекап сам да је близу дпба Нпвпг Гпвпра – реше пантер мащући реппм.

– Шујем, шујем, – пдгпвпри му Мпугли – али защтп ти дрхтищ? Сунце је тпплп.

– Пјева Ферап, црвени дјетлић – реше Багира. – Пн не забправља. Вријеме је да се и ја

ппдсјетим свпје пјесме... – и, пн ппше да преде сам за себе и да је мумља, али није бип

задпвпљан какп тп извпди.

– Мали брате, јеси ли зашепип ущи? Није пвп лпвашки зпв негп мпја пјесма за кпју треба

времена да увјежбам.

– Забправип сам. Ппдсјетићу се кад дпђе дпба Нпвпг Гпвпра јер пнда и ти и сви пстали

ппбјегнете и мене сампг пставите. Мпугли је тп љутитп рекап.

– Али, ипак, Мали брате, – реше Багира – није бащ увијек...

– Рекап сам да јесте – реше Мпугли љут и ппказа кажипрстпм. – Ви сви ппбјегнете, а ја,

прави гпсппдар чунгле мпрам сам да лутам. Какп је билп лани кад сам хтип да узмем

нещтп щећерне трске са ппља Људскпг Шпппра? Ппслап тркаша – у ствари тебе сам ппслап – дп

Хатија да дпђе идуће нпћи и да ми свпјпм сурлпм набере пну слатку траву.

– Закаснип је једну нпћ, – пдгпвпри Багира и малп се скупи – а пнда ти је набрап пне

слатке траве тпликп кпликп ниједнп Шпвјекпвп младунше не би мпглп да ппједе, па да једе

сваке нпћи у Кищнп дпба. Није тп била мпја грещка.

– Није дпщап пне нпћи кад сам му ппслап ппруку. Не, пн је свуд пкплп трубип сурлпм

и јурип крпз дплину пбасуту мјесешинпм. Пставип је за спбпм траг кап да су туда прпщла три

слпна јер није хтип да се крије између стабала. Играп је, у мјесешини, пред кућама Људскпг

Шпппра. Видип сам га, а пн није хтип да дпђе дп мене. А ја сам гпсппдар чунгле!

– Билп је тп дпба Нпвпг Гпвпра – реше на тп пантер јпщ увијек ппнизнп. – Мпжда га

тада, Мали брате, ниси ппзвап зпвпм пра-ријеши? Слущај какп пјева Ферап и буди срећан!

Изгледалп је кап да се лпще Мпуглијевп распплпжеое распрщилп. Лежап је пплеђущке, са

рукама ппд главпм, склппљених пшију.

– Не знам, а и щта ме се тише – реше ппспанп. – Хајде да спавамп, Багира. Стпмак ми

је тежак. Лези ми ппд главу.

Пантер се ппет ппружи уздахнувщи јер је шуп какп Ферап сталнп ппнавља и вјежба свпју

пјесму јер је дпба Нпвпг Гпвпра билп на прагу.

У Индијскпј чунгли гпдищоа дпба се смјеоују гптпвп без икаквих видних прпмјена.

Изгледа да ппстпје самп два: сувп и кищнп, али, акп пажљивије ппсматрате щта се дещава ппд

пптпцима кища или пблацима пращине, ппазићете какп се ипак сва шетири гпдищоа дпба нижу пп

свпм правилнпм реду. Прпљеће је најљепще јер му није задатак да ппкрије лищћем и цвијећем

неки пгпљели прпстпр, негп да убрза раст свега пнпга щтп виси на тек пзелеоелим гранама

кпјима блага зима није дала да се разрасту и ппмаже тамнпј, пплу ппкривенпј земљи да се

ппнпвп псјети младпм. А прпљеће тп шини такп успјещнп да нигдје у свијету нема нишег

слишнпг прпљећу у чунгли. А ппстпји и један дан у кпме се сва жива бића псјете стращнп

умпрним, а сви мириси кпји лебде у тещкпм ваздуху, ппстају стари и истрпщени.

Никп тп не би мпгап да пбјасни щта се дещава, али се тп псјети. Пнда, ппстпји јпщ један

дан – ппгледпм се не би мпглп пцијенити щта се дещава – а пдједнпм све ппшиое да мирище 87

нпвпм, прекраснпм снагпм, а станпвницима чунгле брци ппшиоу да дрхте у кпријену, а

зимска длака им ппада у дугим, густим шуперцима. Падне неки пут ситна кища, па се све

дрвеће, жбуое и бамбуси, махпвине и биљке спшнпг лищћа прпбуде, а све тп щуми при расту

такп да се гптпвп мпже пслущнути и са тим щумпм, и даоу и нпћу дппире и некп тихп зујаое.

Тп је звук Прпљећа – тај треперави звук кпји није ни зујаое пшела, ни хук впдппада, ни вјетар

у крпщоама, негп тп преде тппла, срећна земља.

Дп пве гпдине Мпугли је уживап ппсматрајући мијене у гпдини. Увијек је пн први

угледап Пкп Прпљећа у трави и први талас прпљетних пблака са кпјима нищта у чунгли не мпже

да се уппреди. Оегпв глас мпгап је да се шује на свим влажним, звијездама пбасјаним

цвјетним стазама, мијещап се међу гласпве жаба или се шуп какп се руга глупим спвама

кпје хушу у бијелим нпћима. Кап сви станпвници чунгле и пн је највище вплип да у прпљеће

лута далекп, да трши пд весеља у тпплпм ваздуху и пп шетрдесет или педесет миља на дан, пд

сумрака дп прве јутарое звијезде, а пнда се враћап задихан, срећан и пкићен непбишним

цвјетпвима. Шетири брата га нису пратила у тим прпљетним лутаоима негп су, заједнп са

псталим вукпвима, пјевали свпју пјесму. Станпвници чунгле имају у прпљеће мнпгп щта да

ураде, па је Мпугли мпгап да шује какп грпкћу, или цвиле или звижде, свак на свпј нашин. У тп

дпба су им гласпви друкшији и тп је један пд разлпга щтп се прпљеће у чунгли зпве дпба

Нпвпга Гпвпра.

Али, пвпг прпљећа, кап щтп је рекап Багира, "стпмак му је птежап". Пткакп су се

младе бамбуспве трске псуле тамним пјегама, пн је пшекивап јутрп у кпме ће се мириси

прпмијенити. И, пнпга јутра када се тп десилп и кад је Мпр-Паун, сав у нпвим бпјама брпнзе,

плавила и злата ппшеп да се јавља у щумама пбављеним маглпм, и кад је Мпугли птвприп

уста да узврати зпв – ријеши нису мпгле да се прпбију између зуба и пбузелп га је некп

шуднп псјећаое пд прстију на нпгама дп кпсе – псјећаое да је несрећан, па је ппгледап да

се није гдје убп на трн. Мпр је викап п нпвим мирисима и птице су тп прихватиле, а са стијена

ппред Ваингунге шулп је Багиринп прпмуклп завијаое – завијаое кпје је шас звушалп кап

кликтаое прла, а шас кап рзаое кпоа. Шулп се и лајаое и скакаое Бандар Лпга у тек

прппупалим гранама у крпщоама, а Мпугли је стајап груди пуних жеље да пдгпвпри Мпру,

али пд псјећаоа несреће кпје га је мушилп, мпгап је самп да краткп уздище.

Ппсматрап је свуд пкп себе, али није мпгап да види нищта другп сем Бандар Лпга кпји

су скакали у крпщоама и Мпра ращиренпг репа кпји је играп испред оега.

– Мириси су се прпмијенили – кријещтап је Мпр. – Дпбар ти лпв, Мали брате! Защтп не

пдгпваращ?

– Мали брате, дпбар лпв! – звиждап је Шил и оегпва женка кпји су заједнп слетјели дпље.

Прплетјели су такп близу Мпуглија, да му је на нпсу псталп некпликп пахуљица оихпвпг

бијелпг паперја.

Пдједнпм се прпсу лака прпљетна кища – Слпнпвска кища какп је у чунгли зпву – и

ппаса чунглу на пкп ппла миље упкплп, па смпши лищће и нестаде у двпструкпј дуги и лакпј

грмљавини. Зашу се краткп прпљетнп зујаое, па се затим утища такп да је изгледалп да су се

сви у чунгли пдједнпм пгласили. Сви сем Мпуглија. 88

– Јеп сам дпбру храну – реше сам себи. – Пип сам здраву впду. Защтп ме пнда у грлу

стеже и гпри кап пнда кад сам загризап кпријен са плавим пјегама за кпји је Кпроаша Уу

рекла да је за јелп. Тещкп ми је стпмаку, а груб сам бип са Багирпм и грубп сам разгпварап

и са другима, а пни су мпје племе. Етп, шас ми је вруће, а шас хладнп, а сад ми није ни вруће

ни хладнп негп сам љут затп щтп не знам щта ми је. Ху ху! Вријеме је за трку! Нпћас ћу

прећи прекп планинскпг гребена. Да, кренућу у Прпљетну трку дп Сјеверних Мпшвара и

натраг. Лпвип сам сувище дугп, сувище лакп. Са мнпм ће и Шетвприца јер су се угпјили кап

бијеле ларве.

Пн зазва, али ниједан пд Шетвприце није пдгпвприп. Птищли су далекп изван дпмащаја

слуха, пјевали су прпљетне пјесме – пјесму п Мјесецу и п Самбару – са псталим вукпвима

из Шпппра. Јер, у прпљеће станпвници чунгле не псјећају разлику између дана и нпћи. Мпугли

је залајап пщтрим гласпм свпј зпв, али је на оега самп зашуп ппдругљивп завијаое пјегаве

дивље машке кпја је луоала између дрвећа у пптрази за првим птишијим гнијездима. Мпугли

је сав задрхтап пд бијеса и наппла извукап свпј нпж. А пнда се упзбиљи иакп никпг није билп

ту кп би мпгап да тп ппази, и у некпликп снажних скпкпва птисну се низ брдп дигнута шела и

намрщтених пбрва. Али, никп из оегпвпг рпда није га ни за щта питап јер су сви били пбузети

самим спбпм.

– Да, – реше Мпугли сам себи, иакп је у срцу псјећап да није у праву – требалп би да

Црвене Дпле сиђу са Декана или да Црвени Цвијет заигра међу бамбусима, па да цијела

чунгла дпјури кпд Мпуглија и да га шасти великим именима кпја припадају слпну. А сад,

самп затп щтп је Прпљетнп Пкп црвенп а Мпр, глупан, мпра у свпјпј прпљетнпј игри да

ппказује гпле нпге, сва је чунгла ппщащавила кап Табаки... Такп ми бика кпјим сам

пткупљен!

Ја сам гпсппдар чунгле, јесам ли или нисам? Станите! Щта ћете ту?

Два млада вука из Шпппра јурила су стазпм тражећи згпднп мјестп за бпрбу. (Сигурнп

се сјећате да Закпн чунгле забраоује да се вукпви бпре акп Шпппр мпже да их види).

Длака им се на вратпвима нарпгущила кап жица, лајали су, бијесни се спремајући за прву бпрбу.

Мпугли скпши пред оих и рукама их зграби за врат кап щтп је шинип у игри или за вријеме лпва

јер је хтип да растави вукпве. Али, дп тада се јпщ никад није умијещап у Прпљетну бпрбу.

Вукпви скпшище, пбприще га на земљу и не прпзбпривщи ни ријеши дпхватище се у кпщтац

ваљајући се један прекп другпг.

Мпугли се дпшека на нпге и није пап, истргап је нпж и искезип свпје бијеле зубе у

намјери да убије пба вука самп затп щтп се нису умирили кад им је наредип да се зауставе

иакп сваки вук има пунп правп да се бпри. Скакап је сад пкп оих, ппвијених рамена и руку

кпје су се тресле, спреман да зада двпструк ударац шим бпрба јеоа; али дпк је шекап, снага

му ищшили из тијела, пн спусти нпж, и смири се ппсматрајући.

– Мпра да сам ппјеп нещтп птрпвнп – ппмисли пн гласнп. – Пткакп сам растурип

скупщтину Црвеним Цвијетпм – пткакп сам убип Щир Кана – никп из Шпппра није мпгап да

ме пбпри. А пвп су млади вуци из шпппра, млади лпвци! Мпје снаге је несталп и ја ћу умријети.

П, Мпугли, щтп их ниси пбпјицу убип? 89

Бпрба је трајала све дпк један пд вукпва није ппбјегап, а Мпугли је пстап сам на

бпјищту ппсматрајући шас свпј нпж, шас руке и нпге, а пнп псјећаое несреће, кпје му је дп

тада билп неппзнатп, плавилп га је кап щтп впда плави балван.

Те нпћи кренуп је у лпв ранп, а јеп је врлп малп да би пстап лак за свпју Прпљетну трку.

Јеп је сам, јер су сви у чунгли птищли свпјим путем да пјевају или да се бпре. Нпћ је била

сасвим "бијела", какп се тп у чунгли каже. Изгледалп је кап да је пд јутра све щтп је

пзелеоелп ппраслп кпликп инаше ппрасте за мјесец дана. Из грана на кпјима је дп јуше висилп

сувп лищће сад је струјап свјеж спк, кад их је Мпугли лпмип. Махпвина се тпплп и мекп

увијала ппд оегпвим стппалима, млада трава је била оежна и мека, а сви гласпви у чунгли

звушали су кап кад звпни најдубља жица на харфи кад је дпдирне мјесец – Мјесец Нпвпга

Гпвпра, кпји расипа свпј сјај пп стијенама и впдама, завлаши се међу дрвеће и лпзе и прпсипа

између милипн листпва. Забправљајући на свпју несрећу, Мпугли је сам гласнп запјевап пд

задпвпљства, па крену на свпју прпљетну трку. Вище је тп лишилп на лет јер је кренуп низ стрму

падину кпја је впдила дп Сјеверних Мпшвара крпз срце велике чунгле, у кпјпј се, на мекпј

земљи, није мпгап да шује бат оегпвих нпгу. Пнај кпји је пдрастап међу људима, тещкп би

мпгап да се креће, макар и спптишући се ппд мјесешевим сјајем, али Мпуглијеви извјежбани

мищићи сад су га нпсили кап перп. Кад би му се ппд нпгама нащап неки пао или сакривен

камен, пн је мпгап да пдржи равнптежу без великпг наппра и није мпрап да се зауставља у

трци. А кад се умприп, знап је да кап мајмун истегне пбје руке дп прве лијане и да такп, вище

лебдећи негп пеоући се уз стабла, стигне дп највищих грана и да пнда јури крпз крпщое све

дпк му тп не би дпсадилп, па се пнда ппет, у великпм луку, спустип на земљу. Јурип је прекп

јаруга између влажних стијена гдје се једва дище пд загущујућег мириса Нпћнпг Цвијета и

расцвјеталих лијана. Јурип је прекп тамних путељака на кпје је мјесешина падала у дивним

щарама кпје лише на ппд у некпј цркви. Јурип је крпз грмље шије су младе гране гребале

оегпве груди или се ппвијале пкп оегпвпг паса, па прекп стјенпвитих брежуљака на кпјима

је прескакап с камена на камен прекп скрпвищта младих лисица. Из велике даљине шуп је

дивљег вепра какп пщтри зубе п некп стаблп и видип је какп, кад је туда наищап, вепар скида

кпру са стабла, а из губице му се циједи пјена, а пши му ужаренп пламте. Пнда је скренуп

тамп гдје је шуп какп се сударају рпгпви јелена и видип је два бијесна самбара какп се бпре

спущтених глава, а оихпва крв, кпја је щикљала из рана, изгледала је ппд мјесешевпм

свјетлпщћу, кап да је сасвим црна. У трщшаку је шуп крпкпдила Чакала какп рише кап вп, а

пнда је налетип на клупкп змија-птрпвница, али нису стигле да га угризу јер је пн већ пдјурип

даље, прекп блиставпг пијеска и ппет ущап у дубпку чунглу.

Јурип је, викап и пјевап и вјерпвап је да је те нпћи пн најсрећније биће у цијелпј чунгли,

све дпк га јак мирис цвијећа није уппзприп да је већ стигап у близину мпшвара кпје се налазе

далекп иза најудаљенијих лпвищта.

Пнај кпји је пдрастап међу људима пвдје би, већ ппслије трећег кпрака, мпрап да

пптпне, али Мпуглијеве нпге су биле спретне кап да виде, па су прпналазиле пут с бусена на

бусен, с гпмиле земље на другу и није им била пптребна ппмпћ пшију. Такп је стигап дп

средине блатищта, а свуд пкп оега су се дивље патке узнемириле, па је пнда сјеп на један 90

пао, пбрастап у махпвину, кпји је наппла вирип из мпшваре. А мпшвара је свуд пкп оега

била будна, јер у прпљеће птице спавају лаким снпм, па пп сву нпћ шитава јата лијећу и

дплијећу.

Никп се није пбазирап на Мпуглија кпји је сједип сам, међу трскама, пјевап свпје

пјесме без ријеши и прегледап да му се није у птврдле табане забип кпји трн. Кап да је пвп

псјећаое несреће псталп далекп за оим, у чунгли и, бащ кад је хтип да птппшне нпву

пјесму, тп се псјећаое ппвратилп, али сад десет пута јаше нп прије. Билп је јпщ теже щтп је у

тпм шасу мјесец защап.

Мпугли се пзбиљнп уплащип.

– Евп га ппет! – реше пн гптпвп гласнп. – Иде за мнпм.

Пн се псврну и ппгледа прекп рамена да види да није кп за оим. – Нема никпга!

Нпћни звуши су се и даље шули, али ни птица ни звијер га нищта нису питали, па се псјећаое

усамљенпсти ппет ппјави.

– Мпра да сам ппјеп птрпв – реше пн преплащенп. – Издаје ме снага. Страх ме је – у

ствари није мене страх.

Мпугли се у ствари уплащип щтп није мпгап да умири пна два вука. Акела, па шак и Фап

пдмах би их смирили. Али, Мпуглију тп није ппщлп за рукпм.

– Тп је сигурнп знак да сам се птрпвап... Али, кп мисли на мене у чунгли? Сви пјевају

и бпре се, јуре у Шпппру пп мјесешини, а ја – Хаи Маи! – Етп, ја умирем сам у мпшвари пд

птрпва кпји сам ппјеп!

Билп му је тпликп жап сампг себе да је гптпвп заплакап.

– Касније ће ме наћи какп лежим сам у пвпј црнпј впди – настави пн. –Не, вратићу се у

свпју чунглу, хпћу да умрем на Стијени Савјета, а мпј драги Багира, акп не буде заузет

пјеваоем у дплини, стајаће ппред мпг тијела да не би Шил са мнпм урадип пнп щтп је ушинип

са Акелпм.

Пте му се велика тппла суза и паде на кпљенп. Иакп је бип такп сам, Мпугли је

пдједнпм псјетип да је срећан щтп је такп јадан – не знам хпћете ли мпћи да разумијете

такву врсту среће?

– Да, кап щтп је Шил ушинип са Акелпм – ппнпвип је Мпугли – пне нпћи кад сам спасап

цијели Шпппр пд Црвенпг пса.

– Акела ми је гпвприп мнпгп тпга прије негп щтп је умрп, јер кад се умире, пнда се сва

утрпба мијеоа. Рекап је... Рекап, али не, ја припадам самп чунгли!

Пн је бип тпликп узбуђен кад се сјетип свих ппјединпсти велике бпрбе на пбалама

Ваингунге да је ппсљедое ријеши наглас викап, па га је у мпшвари шула једна бивплица,

скпшила изненађенп и замукала:

– Шпвјек!

– Уууух? – пдгпвпри Миза, бивп. (Мпугли је шуп кад се пкренуп у блатищту). – Није тп

Шпвјек! Тп је пнај гплищави вук из Сипнскпг шпппра. У пваквим нпћима пн дплази пвамп.

– Ууух, – пдгпвпри бивплица, па настави да пасе – ја сам мислила да је тп шпвјек.

– Кажем ти да није! Хеј, Мпугли, јеси ли у ппаснпсти? – замука бивп. 91

– Хеј, Мпугли, јеси ли у ппаснпсти? – дјешак ппнпви ппдругљивп. – Ти, Мизп, самп

мислищ п тпме има ли какве ппаснпсти. Щта ти је сталп дп Мпуглија кпји нпћу јури крпз чунглу

и шува вас, щта те се пн тише?

– Какп гласнп више! – реше бивплица.

– Сви пни такп вишу, – презривп реше Миза – сви пни знају да ппшупају траву, а не знају

да је једу.

– Самп за пвп щтп си сад рекап – реше Мпугли – и јпщ за маое ја бих те јпщ за вријеме

прпщлих кища пптјерап из блатищта, па бих на теби јахап свуда крпз мпшвару.

Мпугли испружи руку да слпмије трску, али му пна немпћнп паде. Миза је жвакап и

преживап ппред свпје бивплице.

– Нећу пвдје да умрем – наљути се Мпугли. – Ругали би ми се и Миза, кпји је истпг рпда

кап Чакал и свиоа би ми се ругала. Идем пдавде, па ћемп видјети щта ће се десити. Никад јпщ

нисам кренуп на пвакву прпљетну трку – шас ми је вруће, а шас хладнп. Дижи се, Мпугли!

Прије негп щтп је кренуп није мпгап да пдпли а да Мизу не убпде малп врхпм нпжа.

Бик искпши из блата кап да је пукап тпп, а Мпугли је хтип да прсне пд смијеха.

– Пришај сад гдје хпћещ, Мизп, да те је гплищави вук из Сипнскпг шпппра пптјерап –

дпвикну му Мпугли.

– Ти вук? – фрктап је бик ударајући кппитпм у блату. – Сва чунгла зна да си бип шпбан

кпд припитпмљених бивпла – шпвјек кпји галами у пращим, дпље у ппљима. Ти да си из

чунгле! Зар би прави лпвац кап змија пузап међу пијавицама и, самп затп да се нащали, и тп

неукуснп нащали, зар би ме псрамптип пред мпјпм бивплицпм? Излази на сувп, а ја ћу ти... Ја

ћу...

Миза је сав запјенип јер је међу свим станпвницима чунгле бип најпргавији.

Мпугли је гледап какп се љути и пуще. Кад се прскаое блата малп смирилп, па је Миза

мпгап да га шује, Мпугли му реше:

– Кпји се тп људски шпппр настанип пвдје близу мпшвара, Мизп? Не ппзнам дпбрп сву

чунглу.

– Крени на сјевер! – рекап је љутити Миза јер га је Мпугли пдиста снажнп убп. – Щалищ се

глупп кап прави шпбанин. Иди па испришај пнима щтп живе у селу на крају мпшваре.

– Људски шпппр не впли прише п дпгађајима из чунгле, а псим тпга, Мизп, имап ти

једну вище или једну маое пгребптину, тп није никакав разлпг збпг кпга би требалп сазивати

Савјет. Идем да видим тп селп. Да, идем. А сад мир! Не дплази ти сваке нпћи гпсппдар

чунгле да те шува.

Мпугли изађе из блатищта на сувп, а знап је да га ту Миза неће напасти, па дпк је даље

јурип, смијап се пд срца бивпљпј љутои.

– Ипак ме није напущтала сва снага – реше Мпугли. – Мпжда птрпв није стигап дп

кпстију. Гле, какп тамп дпље сија звијезда! Гледап је у ту звијезду сакривщи пши рукама.

– Такп ми бика кпјим сам пткупљен, – реше пн – тп је Црвени Цвијет – Црвени Цвијет

ппред кпг сам лежап прије негп щтп сам дпщап у шпппр вукпва на Сипнима. Кад сам видип

цвијет, мпгу да се вратим. 92

Мпшвара се заврщавала у дплини у кпјпј је гпрјела свјетлпст. Мпуглију није вище билп сталп

дп тпга щта људи раде, али пве нпћи га је свјетлп Црвенпг Цвијета ппсебнп привлашилп.

– Хпћу да видим, – реше Мпугли – хпћу да видим је ли се људски шпппр прпмијенип.

Забправип је да није вище у свпјпј чунгли у кпјпј је бип прави гпсппдар, па је

безбрижнп ппјурип крпз рпсну траву све дп кплибе у кпјпј је гпрјела ватра. Дпшека га лавеж

три или шетири пса јер је стигап дп пграда у селу.

– Хп! – реше Мпугли, а вушјим режаоем је умирип псе. – Щта ће ти тп, Мпугли, да

дплазищ у људски шпппр?

Прптрљап је уста на пнпм мјесту гдје га је ударип камен кад га је људски шпппр

најурип.

Птвприще се врата кплибе и на оима се ппјави жена кпја ппгледа у нпћ. Унутра је

заплакалп дијете, па му је жена дпвикнула:

– Спавај, спавај! Мпра да је дплазип щакал, па је прпбудип псе. Јпщ малп, па ће

сванути.

Мпуглију се ушини да га тресе грпзница. Глас му је бип ппзнат, али, да би бип сигуран, пн

викну тихп, изненађен и сам щтп му се вратип људски гпвпр:

– Месуа, п Месуа!

– Кп ме тп зпве? – ппвика жена дрхћући.

– Зар си ме забправила? – упита Мпугли, а грлп му се стеглп дпк је тп изгпвприп.

– Акп си Ти, реци ми какп сам те звала?

Жена је притвприла врата и рукама је придржавала груди.

– Нату! Пхе! Нату! – пдгпвпри јпј Мпугли, јер је, кап щтп знате, тп билп име кпјим га је

Месуа звала кад је дпщап у људски шпппр.

– Дпђи, сине мпј! – ппзва га пна и Мпугли ппђе ка свјетлпсти и ппгледа у Месуу, жену

кпја је била дпбра према оему и кпју је пн; прије мнпгп гпдина, спасип пд гоева људскпг

шпппра.

Сад је била стара и сиједа, али јпј се пши и глас нису измијенили. Кап щтп бива пбишнп кпд

жена, пна је мислила да се Мпугли није прпмијенип, па га је сад зашуђенп ппсматрала пд

груди дп главе, кпја је стигла дп дпвратка.

– Сине мпј – щапутала је пна, а пнда је клекла пред оегпве нпге. – Не, тп вище није мпј

син, тп је неки бпг из щуме. Ахај!

Мпугли је стајап псвијетљен црвенпм свјетлпщћу лампе – виспк, јак и лијеп, дуге црне

кпсе кпја му је пала пп раменима, а нпж му је висип п врату, имап је вијенац бијелпг

јасмина у кпси, па је мпрап људима да изгледа кап щумски бпг из мнпгих приша п чунгли.

Дијете кпје је гптпвп заспалп сад се диже и заплака пд страха. Месуа му приђе да га

смири, а Мпугли је и даље стајап и ппсматрап лпнце и кршаге, судпве са житпм и све пнп щтп

људима треба на раду.

– Щта хпћещ да једещ или да пијещ? – щаптала је Месуа. – Све щтп имамп, припада теби јер

ти ми дугујемп свпје живпте. Негп, реци ми, зар си тп заиста ти, ти кпга сам звала Нату или си

неки бпг? 93

– Ја сам Нату – пдгпвпри јпј Мпугли. – Дпщап сам из далека. Угледап сам свјетлпст,

па сам дпщап пвамп. Нисам знап да ћу тебе пвдје наћи.

– Кад смп птищли у Канивару, – исприша му Месуа јпщ увијек заплащена –Енглези су

хтјели да нас защтите пд пних сељака щтп су хтјели да нам спале кућу. Сјећащ ли се тпга?

– Нисам тп забправип.

– Кад смп кренули натраг у пнп селп рђавих људи, тп селп вище нисмп мпгли да нађемп.

– Сјећам се и тпга – реше Мпугли, а нпснице су му дрхтале.

– Затп је мпј муж дпщап да ради у ппљима, па какп смп зарадили малп земље, јер је пн

вриједан и јак, дпщли смп пвдје. Није та земља дпбра кап у пнпм селу, али, нама мнпгп не

треба за нас двпје.

– Гдје је пнај шпвјек щтп је кппап земљу пне нпћи?

– Умрп је прије гпдину дана.

– А кп је тп? – упита Мпугли и ппказа на дијете.

– Тп је мпј син кпји се рпдип за вријеме претпрпщлих кища. Акп си бпг, благпслпви га

благпслпвпм чунгле јер ће га пнда твпји шувати, твпје племе, јер си и нас сашувап пне нпћи.

Месуа диже дијете кпје се вище није плащилп, па хтједе да дпхвати нпж да се игра с оим.

Мпугли пдмакну мале руке.

– Али, акп си Нату кпга је птеп тигар, – реше Месуа плашући – пнда знај да је тп твпј

млађи брат. Благпслпви га пнда кап старији брат.

– Хаи Маи! Ја не знам щта је тп благпслпв? Ја нисам бпг ни оегпв брат, али... П,

мајкп, мпје срце је такп тещкп. Пн задрхта и спусти дијете на тлп.

– Наравнп, – пдгпвпри Месуа кпја је сад радила нещтп пкп лпнца – тп је затп щтп нпћу

јурищ крпз мпшвару. Мпра да си дпбип грпзницу, па ти се увукла у кпсти.

Мпугли се насмијап пд ппмисли да би чунгла мпгла ма у шему да му нащкпди.

– Налпжићу ватру, па ћещ пппити врућег млијека. Скини тај вијенац пд јасмина јер је

оегпв мирис исувище тежак за нащу малу кплибу.

Мпугли је сјеп и лице ппкрип рукама. Псјећап се непбишнп кап да је ппјеп птрпв, билп

му је мушнп и у глави му се вртјелп. Пип је вруће млијекп у великим гутљајима, а Месуа га

је милпвала пп раменима иакп није била сигурна је ли тп оен син Нату из пних дивних дана или

је тп некп шуднп ствпреое из чунгле, али је била сретна щтп је жив и щтп је пд крви и меса.

– Сине, – реше му пна на крају, а пши су јпј сјале пд ппнпса – је ли ти кп рекап да си ти

најљепщи међу свим људима?

– Ха? – упита Мпугли јер такп нещтп никада није шуп. Месуа је била пресрећна, па се

благп насмијала. Видјела је пп оегпвпм изразу лица да не зна п шему пна гпвпри.

– Знаши, ја сам ти тп прва рекла? Дпбрп је щтп је такп, иакп мајка сину не треба да

гпвпри пријатне ствари. Ја нисам таквпг мущкарца јпщ никада видјела.

Мпугли се псвртап и хтип је да види свпја леђа, а Месуа се смијала и смијала да је и

Мпугли, на крају ппшеп да се смије са опм иакп није разумип п шему се ради, а дијете је

тршкаралп међу оима и пнп се такпђе смијалп.

– Не смијещ да се смијещ свпм брату – рекла му је Месуа. – Акп будещ бар уппла такп 94

лијеп, наћи ћемп за тебе краљеву кћер, па ћещ се с опм вјеншати и пнда ћещ јахати на великим

слпнпвима.

Мпугли није схватап п шему пна гпвпри, а вруће млијекп му је тпликп пријалп да је

ппшеп сан да га хвата јер је претршап пкп шетрдесет миља. Затп се пн сави на ппду и пдмах

заспа тврдим снпм, а Месуа му склпни кпсу са лица и ппкри га ћебетпм. Била је пресрећна.

Кап щтп тп бива у чунгли, пн је спавап цијелу нпћ и цијели дан јер се пвдје псјећап миран и

защтићен, тп су му инстинкти гпвприли, и пн је мпгап мирнп да спава. Прпбудип се наглп, и

скпшип јер му се пд ппкриваша кпји му се пппеп на лице, ушинилп да је упап у клппку, па се

пдмах исправип спреман за бпрбу, ухватип је нпж и ппшеп да кплута пплусненим пшима.

Месуа се насмијала и дпнијела му за вешеру тврде кплаше испешене у ватри, риже и нещтп

киселп – управп пнпликп кпликп му је требалп да дпшека вешерои лпв. Мирис рпсе у мпшвари

прпбудип је у оему глад, па је ппстап немиран. Хтип је да заврщи свпју прпљетну трку, али

дијете није хтјелп да му сиде с кпљена, а Месуа је хтјела да му пшещља дивну, дугу кпсу.

Пна га је шещљала и пјевала му шудне пјесме за дјецу. Називала га је свпјим синпм, а пнда

је мплила да буде дпбар према оенпм дјетету и да га пбдари свпјим мпћима из чунгле.

Иакп су врата у кплиби била затвпрена, Мпугли је зашуп дпбрп ппзнат щум. Месуа се

запрепастила кад се на вратима ппјавила велика, сива щапа и зашулп се забринутп завијаое

Сивпг брата.

– Излази и шекај! Защтп ниси дпщап кад сам те звап? – реше Мпугли гпвпрпм чунгле, а

није се ни пкренуп. Велика сива щапа нестаде.

– Мплим те немпј, немпј да впдищ свпје слуге са спбпм – зампли га Месуа. – Ја... ми

смп увијек били у дпбрим пднпсима са чунглпм.

– Не брини се нищта – реше јпј Мпугли и диже се. – Не забправи пну нпћ кад сте кренули у

Канивару. Сјети се кпликп је таквих ствпреоа билп испред и иза тебе. Али, сад видим да ни у

прпљеће станпвници чунгле не забправљају увијек. Мајкп, ја идем.

Месуа се ппнизнп ппвуше у страну – мпра да је тп ипак бип щумски бпг, ппмисли пна.

Али, кад се оегпва рука већ нащла на вратима, прпгпвпри у опј мајка и оене руке се

склппище пкп Мпуглијевпг врата.

– Врати се ппет! – щапутала је пна. – Бип ти мпј син или не, врати се јер те вплим – гле, и пн

је жалпстан.

Дијете је плакалп щтп је шпвјек са блиставим нпжем пдлазип.

– Врати се, – ппнављала је Месуа – билп нпћу или даоу, никад врата за тебе неће бити

затвпрена.

Мпуглијевп грлп се стезалп кап да му некп ппвлаши вратне жиле, па је изгледалп кап да

једва мпже да изусти ријеш кад је рекап:

– Сигурнп ћу ппет дпћи.

– А сада, – реше пн и пдгурну вушију главу кпја му се на прагу кплибе ппше да

умиљава – сад ћу с тпбпм да ппразгпварам, Сиви брате. Щтп ниједан пд Шетвприце није дпщап

кад сам вас звап, такп давнп?

Такп давнп? Па тп је билп прпщле нпћи. Ја сам... Ми смп пјевали у чунгли нпве пјесме 95

јер је дпщлп дпба Нпвпг Гпвпра. Сјећащ ли се?

– Истина је.

– И шим смп испјевали пјесме, – настави пзбиљнп Сиви брат – кренуп сам за твпјим

трагпм. Ппбјегап сам пд псталих и слиједип твпје стппе. Негп, щта си ти радип Мали брате кад си

јеп и спавап са Људским шпппрпм?

– Да сте дпщли кад сам вас звап, не бих тп шинип – пдгпвпри Мпугли и наже у трк.

– А щта ће сад бити? – упита Сиви брат.

Мпугли је управп хтип да пдгпвпри кад се на путељку кпји је впдип на крај села ппјави

дјевпјка у бијелпј хаљини. Сиви брат у тренутку нестаде, а Мпугли се сакри у житу. Кад се

зеленп житп склппилп за оим и пн кап дух нестап, гптпвп је мпгап рукпм да је дптакне.

Дјевпјка је вриснула јер је мислила да је видјела привиђеое, а пнда пдахну. Мпугли пнда

пдмакну класје рукама и дугп је за опм гледап дпк се није изгубила из вида.

– А сад не знам, – реше пн уздахнувщи – сад не знам защтп нисте дпщли кад сам вас

звап?

– Ищли смп твпјим трагпм, слиједили смп те – ппнављап је Сиви брат лижући Мпуглију пете.

– Ищли смп сталнп за тпбпм сем у дпба Нпвпг Гпвпра.

– А да ли бисте ищли за мнпм и у Људски шпппр? – прпщапта Мпугли

– Зар нисам с тпбпм ппщап пне нпћи кад те Шпппр најурип? Кп те прпбудип дпк си

лежап у житу?

– Јеси, али ппет?

– Зар нисам ищап за тпбпм и пве нпћи?

– Јеси, али ппет и ппет? И кад би тп ппет билп, Сиви брате?

Сиви брат је ућутап. Кад је прпгпвприп, пн реше вище за себе:

– Црни је гпвприп истину.

– Щта је рекап?

– Шпвјек се враћа Шпвјеку на крају. Ракща, наща мајка гпвприла је...

– Такп је гпвприп и Акела у нпћи Црвенпг пса – дпдаде Мпугли.

– Такп каже и Каа, а пн је најмудрији.

– А щта ти кажещ, Сиви брате?

– Једнпм су те избацили и тп грубим ријешима. Разбили су ти каменпм уста. Ппслали су

Булдеа да те убије. Пни су хтјели да те баце у Црвени цвијет. Ти, а не ја, рекап си да су тп

ђавпли и безумници. Ти, а не ја, ја слиједим свпје племе – пустип си чунглу на оих. Ти, а не

ја испјевап си гпрку пјесму п оима, гпршу негп щтп је наща пјесма п Црвенпм псу.

– Ја те питам щта ти кажещ?

Гпвприли су дпк су заједнп тршали. Једнп вријеме је Сиви брат јурип ппред оега без

пдгпвпра а пнда, између два скпка, пдгпвпри:

– Мали шпвјеше, гпсппдару чунгле, Ракщин сине, брате мпј пп скрпвищтима, иакп

тп забправим у прпљеће, твпј траг је мпј траг, твпј заклпн је и мпј заклпн, твпј лпв је и мпј

лпв. Твпја бпрба на живпт и смрт је и мпја бпрба на живпт и смрт. Гпвприм у име мпје трпје

браће. Щта ћещ ти пдгпвприти чунгли? 96

– Дпбрп си тп смислип. Не смије се каснити кад се лпви. Трши и сазпви Савјет на Стијени

јер хпћу да им кажем щта сам наумип. Али, мпжда неће дпћи јер у дпба Нпвпг Гпвпра сви

на мене забправе.

– Зар ти ниси нищта забправип? – упита га Сиви брат псврћући се и пнда ппјури, а Мпугли

за оим, замищљен.

Да је билп ма кпје другп дпба у пвпј прилици би се сакупила сва чунгла, накпстријещили

би длаку, али сад су сви били пбузети лпвпм и бпрбама, убијаоем и пјеваоем. Сиви брат је

јурип и сазивап гпвпрећи:

– Гпсппдар чунгле хпће да се врати међу људе. Дпђите на Стијену Савјета.

А станпвници чунгле, срећни и заузети спбпм, пдгпварали су:

– Акп пде, вратиће се кад ппшну љетне врућине. Кище ће га пптјерати. Ти јури са нама и

пјевај, Сиви брате!

– Гпсппдар чунгле хпће да се врати међу људе! – ппнављап је Сиви брат.

– Или... Јуава! Зар је затп дпба Нпвпг Гпвпра маое лијепп? – пдгпвприли су сви.

Затп се десила да је Мпугли, кад је тещка срца дпщап на дпбрп упамћену стијену кпд

кпје је примљен на Скупщтини, нащап самп Шетвприцу, Балуа кпји је бип пд старпсти гптпвп

слијеп и птежап, хладнпкрвнпг Каа кпји се склупшап на упражоенпм Акелинпм мјесту.

– Зар твпј траг не заврщава пвдје, Шпвјекпвп младунше? – реше Каа кад се Мпугли

спусти на земљу лица ппкривена рукама. – Плаши, самп плаши. Ми смп исте крви, ти и ја, шпвјек

и змија заједнп.

– Защтп нисам умрп ппд Црвеним пспм? – јешап је дјешак. – Снага ме напустила, а не

ради се п птрпву. И даоу и нпћу шујем двпструке стппе на свпм трагу. Кад се псврнем, ушини

ми се кап да се некп тпг шаса сакрип. Идем и гледам иза стабала, а тамп никпг нема.

Зпвем, а никп не пдгпвара. А све ми се шини кап да некп слуща кад зпвем. Кад легнем, не

налазим пдмпра. Кренуп сам у прпљетну трку, али ме пна не смирује. Ппђем да се купам,

али не мпгу да се расхладим. Мука ми је пд убијаоа, али немам впље да се бприм акп нећу

и убити. Црвени цвијет ми је у тијелу, кпсти су ми кап впда... и... ја не знам щта знам.

– Шему тплике ријеши? – реше Балу пкрећући главу према мјесту на кпме је Мпугли

лежап. – Акела је на ријеци рекап да ће Мпугли пдвући Мпуглија у Људски шпппр. И ја сам тп

рекап. Али, кп јпщ слуща Балуа. Багира – гдје је нпћас Багира? И пн тп зна. Такав је Закпн.

– Кад смп се срели у Хладним пећинама, Шпвјекпвп младунше, ја сам тп већ тада знап

– реше Каа извијајући се малп свпјим мпћним тијелпм. – Шпвјек се враћа Шпвјеку на крају

иакп га чунгла не изгпни.

Шетвприца су гледала један у другпга, па пнда у Мпуглија збуоенпг ппслущнп.

– Чунгла ме, знаши, не изгпни? – прпмуца Мпугли. Сиви брат и Трпјица зарежаще Ијутитп:

– Дпк смп ми живи, никп се неће усудити... – али Балу их прекиде:

– Ја сам те ушип Закпну Чунгле. Сад ја треба да гпвприм – реше пн. – Иакп вище не

видим стијене пред спбпм, ја ипак далекп видим. Мала жабп, иди свпјим путем. Треба да

пснујещ свпј рпд у свпме шпппру, али акп ти затреба нпга, или зуб, или пкп, или ријеш саппщтена

тихп у нпћи, сјети се, гпсппдару чунгле, чунгла ће пдгпвприти на твпј ппзив. 97

– И средоа Чунгла је уз тебе, – реше Каа – ја не гпвприм у име малп оих.

– Хаи Маи, браћп мпја – заплака Мпугли, а руке су му се тресле пд јецаоа. – Ја не

знам щта знам! Ја не бих хтип да идем! Иакп ме тамп вуку пбе нпге. Какп да све

напустим пве нпћи?

– Наи, ппгледај Мали брате – гпвприп је Балу. – Не треба да се стидищ свпг лпва. Кад се

ппједе мед, пстаје кпщница празна.

– Кад скинемп свпју кпщуљицу, не мпжемп ппнпвп да је пбушемп – реше Каа.

– Шуј ме, најдражи пд свих – реше Балу. Не ппстпји ријеш или впља кпји би мпгли да те

задрже. Дижи главу. Кп смије щта да пита гпсппдара чунгле? Знам кад си се пвдје играп са

бијелим каменшићима, кад си бип јпщ самп мала жаба, а и Багира те видип кпји те пткупип

бикпм кпга је тек бип убип. Пд пне нпћи кад смп те гледали, живи смп јпщ нас двпјица, јер је

Ракща, твпја мајка, умрла са твпјим пцем. Стари Шпппр је изумрп. Знащ куд је птищап Щир

Кан, а Акела је умрп међу "дплама" гдје је билп мјестп и за пстале из Сипнскпг шпппра да

није билп твпје мудрпсти и снаге. Пстале су самп старе кпсти. Не тражи ппрпщтај сад,

Шпвјекпвп младунше, негп се гпсппдар чунгле ппращта пд Шпппра, јер мијеоа свпје путе.

Кп има щта да пита шпвјека кпји пдлази?

– Али Багира и бик кпјим сам пткупљен – реше Мпугли. – Ја не бих хтип...

– Оегпве ријеши пресијеше рика и лпмљава у щипражју и пред оега изађе Багира, лак,

стращан и снажан кап увијек.

– Щтп се тпга тише, – реше пн, и испружи јпщ влажну десну щапу – ја нисам збпг тпга

дпщап. Бип је тп дуг лпв, а сад је мртав, дпље у щипражју, бик – двпгпдац, бик кпји те

пслпбпдип. Мали брате. Сви су дугпви плаћени. А щтп се псталпг тише, мпја ријеш је и Балупва

ријеш. – Багира је лизап Мпуглијеву нпгу.

– Сјети се да те Багира вплип – заплака пн и нестаде. Дпље ппд брежуљкпм ппнпвп се

јавип, дугп и гласнп:

– Дпбар ти лпв на нпвпм трагу, гпсппдару чунгле! Сјети се, Багира те вплип!

– Шуп си – реше му Балу. Нема вище щта да се гпвпри. Иди сад, али првп приђи пвамп, п, ти

мудра мала жабп, дпђи кпд мене.

– Тещкп је прпмијенити кпжу – реше Каа дпк је Мпугли јецап и јецап главе загоурене у

крзнп слијеппг медвједа са рукама пкп оегпвпг врата. Балу је ппкущавап да му лиже нпге.

– Звијезде већ блиједе – реше Сиви брат оущкајући вјетар пред зпру. – Гдје ћемп данас

пребивати? Јер, щтп се мене тише, пдсад и ја идем за нпвим трагпм.

И, пвп је ппсљедоа приша п Мпуглију.

КРАЈ

Биљещка п писцу

98

Киплинг је рпђен у Бпмбају (Индија) 30. децембра 1865. гпдине а умрп у Лпндпну 18.

јануара 1936. Правп име пвпг приппвједаша, пјесника и нпвелисте кпји је 1907. гпдине дпбип

Нпбелпву награду је – Јпсепх Руђард Куплинг (Чпзеф Рађард Киплинг).

Киплингпв птац Чпн (Јпхн Лпцкwппд Киплинг) бип је кустпс музеја у индијскпм

граду Лахпреу и имап је велик утицај на развпј малпг Рађарда, кпји је написап и пришу п тпм

музеју кап п "кући шуда". Оегпви рпдитељи су се вратили у Енглеску кад му је билп щест

гпдина, щкплпвап се и вратип у Индију 1882. гпдине гдје је седам гпдина радип кап нпвинар.

1892. гпдине пженип се Карплинпм Бејлистир, сестрпм америшкпг писца и публицисте Вплкпта

Бејлистира, али није дугп бип са опм јер се вратила у Америку, а сам Киплинг се враћа 1889.

гпдине у Енглеску гдје је већ важип кап велики писац. Збирку приппвиједака Седам мпра

пбјавип је 1896. гпдине. Коига п чунгли први пут се ппјавила 1894. а већ сљедеће гпдине

дпживјела је и другп издаое. Псим Коиге п чунгли Киплинг је за дјецу написап јпщ мнпгп

приппвиједака. Оегпва пппуларнпст прптегла се пуна два вијека а и у трећем миленију дјеца

га радп шитају.