Степа Степановић је рођен 28. фебруара/11.

марта 1856. године од оца Ивана Степановића и

мајке Радојке (рођене Николић) у селу Кумодраж

код Београда. Био је трећи син, а четврто дете по

реду. Име је добио по свом деди Степану, по коме

је цела његова породица названа Степановић.

Трогодишњу основну школу Степановић је

завршио у Кумодражу. Гимназију је похађао у

Капетан-Мишином здању, у Београду. Да би

похађао гимназију морао је често да служи

богатије београдске породице. Прву годину је

положио са добрим успехом, а остале разреде са

врло добрим успехом. Септембра 1874. године,

када је требало да упише шести разред гимназије,

Степановић се уписао у XI класу Артиљеријске

школе.

Први српско-турски рат

Други српско-турски рат

Српско-бугарски рат

Први балкански рат

Други балкански рат

Први светски рат

Обавештена да су Аустро-угари подигли

понтонски мост код Шабца, Врховна команда је

Степановићу упутила 14. августа депешу:

„Прикупите одмах све ваше трупе и заузмите

Шабац“. Добивши потпунију слику о кретању

непријатеља, Радомир Путник је наредио

Степановићу да његова Друга армија изведе

веома сложени марш-маневар преко села од

Коцељеве ка Текеришу, ради енергичног удара у

леви бок непријатељевих снага које су од

Лознице и Лешнице долином Јадра надирале ка

Ваљеву.

У току ноћи срспке трупе су заузеле Малу лисину, Парлог и Велику лисину и натерале Аустроугаре на повлачење ка Тројану. Међутим баш када је су српске трупе напале Борно поље, аустроугарска 9. дивизија је избила из долине Лешнице и напала лево крило Комбиноване дивизије. Командант дивизије генерал Михаило Рашић је наредио повлачење дивизије на нове положаје, јер је због великих губитака и преморености наступила малаксалост код војника. Криза је преброђена тек око 10 часова 16. августа, када је Степановић послао Моравску дивизију првог позива као појачање.

18. августа аустроугарска војска је кренула у

контраофанзиву. Српске трупе, иако

вишеструко надјачане, успеле су да зауставе

офанзиву и чак крену у офанзиву. На

централном фронту Комбинована дивизија и

Моравска дивизија првог позива су започеле

ујутру заједнички напад. Напад је текао споро

и неусклађено, али су ипак натерале

Аустроугаре на повлачење. Степановић није

био задовољан радом целе Церске ударне

групе, јер је пропуштена прилика да се

непријатељ потуче до ногу, недовољно

енергичним наступањем.

Осетивши да непријатељ попушта, Степа

Степановић је преузео 19. августа енергичан

напад са Комбинованом и Моравском дивизијом

првог позива преко гребена Цера и Иверка, чиме

је сломио отпор аустроугарског 8. корпуса, а

затим почео да осваја положај за положајем.

После освајања Рајиног гроба, битка на Церу је

завршена. Степа Степановић је 20. августa 1914.

године, због победоносног исхода битке добио

чин војводе и тим унапређењем постао је други

војвода који је унапређен у тај чин (први је био

Радомир Путник 1912. године).

Дана 14. маја 1876. године стиже у Крагујевац.

Додељена му је дужност ордонанса у штабу

Шумадијске дивизије, под командом пуковника

Љубомира Узун-Мирковића. Његов задатак је био

да хитно преноси заповести команданата.

Степановић је био у колони Узун-Мирковића,

која је кренула да помогне Књажевачкој војсци да

освоји Бабину главу и Белу Паланку. Књажевачка

војска је успела да освоји Бабину главу.

Након пада Књажевца, Шумадијска дивизија (у

којој је био Степановић) стиже из Делиграда у

Соко Бању, како би спречила продор Турака у

долину Мораве. У Соко Бањи српски војници су

се прегруписали у четири корпуса. Степановић је

премештен у штаб тек именованог пуковника

Ђуре Хорватовића, команданта Четвртог корпуса

стационираног у Соко Бањи. Морао је да крене

према Делиграду и у исти стигао 7. септембра. Са

Турцима су се српске снаге суочиле 11. септембра.

Четврти корпус је имао истакнуту улогу, али је

био немоћан да натера Турке у бег, јер је имао

сувише широк фронт. Битка се завршила без

победника.

Примирје је наступило 1. новембра 1876.

године.Указом 1. децембра исте године, Степа

Степановић је за изузетну испољену храброст

одликован Златном медаљом за храброст.

Унапређен је у чин пешадијског потпоручника, а

13. фебруара 1877. постао је командир вода 3. чете

Трећег батаљона стајаће војске.

У Другом српско-турском рату Степа Степановић

је имао запажену улогу приликом заузимања

Пирота. У ноћи између 26. и 27. септембра

Степин одред непримећено обилази утврђени

Нишор и заузима Мали врх. Када је ујутру 27.

септембра започео општи напад на Нишор, његов

одред отвара пушчану и артиљеријску на десни

бок Нишора. То је унело забуну у Турске редове

који се је нашла опкољеном. За овај успех

Степановић је одликован Орденом Св.

Станислава III степена с мачевима и пантљиком.

По изласку из активне војне службе Степа је

живео у Чачку. За време политичке кризе 1924.

године у Краљевини СХС, краљ Александар I му

је понудио мандат за састав владе као

нестраначкој личности што је војвода Степа у

начелу прихватио. Касније је ту понуду одбио

због здравстевног стања. Већ 1924. осећао се

толико лоше да није био у стању да отпутује на

Цер да узме учешће у прослави

десетогодишњице церске победе која га је

прославила и присуствује откривању споменика

палим борцима Друге армије.

Средином 1928. почео је значајније да обољева. Од

своје скромне војводске плате за време службе

уштедео је колико је мислио да ће требати за

погреб. Кад је осетио да му се ближи крај, предао

је својој супрузи два замотуљка са новцем: у

једном је био новац за сахрану, а други је био за

њу и њен даљи живот. Затим је одредио униформу

коју ће обући и одабрао ордење које ће ставити на

униформу. На крају је рекао да се сабља коју је

добио на дар од својих официра као командант 6.

пука 1898. године, положи на његов ковчег.

Војвода Степан И. Степановић је умро 27. априла

1929. године.

Бранка

Марчета

VIII - 4