Логори смрти

▪ Логори смрти су логори које је градила Нацистичка Немачка током Другог светског рата у сврху систематског убијања милиона људи у процесу који је постао познат као Холокауст.Током Другог светског рата, по наређењима Хајнриха Химлера, логори смрти су грађени током касније фазе програма истребљења. Тела жртава су обично кремирана или закопавана у масовним гробницама. Групе које су нацисти покушавали да истребе су углавном били европски Јевреји, источноевропски народи и Роми. Већину затвореника доведених у логоре смрти није чекало више од неколико сати живота.

Најпознатији логори:

▪ Аушвиц (Пољска)

▪ Дахау (Немачка)

▪ Треблинка (Пољска)

▪ Јасеновац (Хрватска)

▪ Белзец

Логор АушвицАушвиц је био највећи нацистички концентрациони логор за масовно уништење становништва. Налазио се у јужној Пољској, 50 km западно од Кракова и 286 km од Варшаве. Име је добио по оближњем граду Освјенћим (Аушвиц на немачком). Након немачке окупације Пољске септембра 1939, Освјенћим је прикључен Немачкој и име му је промењено у Аушвиц.

Државног музеја Аушвиц-Биркенау, основаног 1947, који има и функцију истраживачког центра за проучавање холокауста. УНЕСКО је овај логор 1979. прогласио делом Светске баштине под именом „Аушвиц-Биркенау - немачки нацистички концентрациони логор смрти“.

У концентрациони логор Аушвиц укупно је депортовано 1,3 милиона људи из разних делова Европе. Од тог броја, овде их је побијено 1,1 милион, од тога милион Јевреја. Већина жртава је убијена одмах по приспећу у логор у гасним коморама Аушвица II у којима је коришћен гас циклон Б. Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стрељањем и у медицинским експериментима. Међу страдалима је и 19.000 Рома који су убијени у јулу 1944, и око 83.000 Пољака. Командант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу сведочио да је до 2,5 милиона људи умрло у Аушвицу.

Комплекс се састојао од три главна логора:•Аушвиц I, отворен 20. маја 1940, био је центар администрације, а у њему је страдало око 70.000 људи, углавном Пољака и совјетских ратних заробљеника.•Аушвиц II (Биркенау), отворен 8. октобра 1941, био је логор смрти у коме је убијено 960.000 Јевреја, 75.000 Пољака и 19.000 Рома. Он је био највећи од три логора.•Аушвиц III (Моновиц), отворен 31. маја 1942, био је радни логор фабрике ИГ боје (IG Farben).

Гасне коморе су биле прерушене у просторије за туширање. Када би их напунили, затварали би врата и у просторију убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници или прозорчиће са стране. Капацитет за убијање и кремирање износио је 20.000 жртава дневно. У логору Биркенау цијанид је настајао од таблета циклона Б. Њих су производиле компаније из Хамбурга и Десауа чија је месечна производња била 2,75 тона.

До 1943. у логору су се појавиле организације логораша. Уз њихову помоћ побегло је пар заробљеника који су носили вести о истребљењу стотина хиљада мађарских Јевреја у периоду мај-јун 1944. Дана 7. октобра 1944, на устанак се подигло 250 чланова јединице задужене за уклањање лешева (нем. Sonderkommando). Напали су војнике СС импровизованим оружјем: камењем, секирама, алатом и гранатама кућне израде. Младе Јеврејке које су радиле у фабрици муниције прокријумчариле су експлозив у логор којим је делимично уништен крематоријум IV. Тада се побуњеницима придружила екипа логораша из крематоријума II, који су такође савладали своје стражаре. После експлозије, пресекли су електричну жицу и побегли у шуму. Већина групе је касније ухваћена и ликвидирана.

Новембра 1944. Хајнрих Химлер је наредио уништење крематоријума у Аушвицу. Гасне коморе у Биркенауу СС је дигао у ваздух јануара 1945. у покушају да сакрије немачке ратне злочине пред совјетским трупама које су се приближавале. СС команда је 20. јануара наредила да се побију сви преостали логораши, али ова наредба није извршена у хаосу немачког повлачења. Нацистичко особље је 17. јануара 1945. почело евакуацију; близу 60.000 логораша натерани су на марш смрти према логору Лослау. Око 20.000 логораша из Аушвица успело је да стигне до логора Берген-Белзен у Немачкој, где су их ослободили Британци априла 1945. Најслабијих 7.500 остављено је у логору. Њих је ослободила 322. стрељачка дивизија Црвене армије 27. јануара 1945. У логору су нашли и 348.820 мушких одела и 836.255 женских одевних предмета који су припадали жртвама.

Логор Дахау

▪ Дахау је био нацистички концентрациони логор, и први логор отворен у Немачкој, на месту напуштене фабрике муниције код средњеовековног града Дахауа, око 16 km североисточно од Минхена у Баварској на југу Немачке. Логор је отворен у марту 1933. и био је први редовни концентрациони логор коју је основала коалициона влада национал-социјалиста и католичке Партије центра (распуштена 6. јула 1933). Хајнрих Химлер, шеф полиције у Минхену, је званично описао логор као „први концентрациони логор за политичке затовренике“.

Укупно је преко 200.000 затвореника било смештено у Дахау. Верује се да је 25.613 затвореника умрло у главном логору и још око 10.000 у околним логорима углавном од болести, неухрањености и самоубистава. Почетком 1945. појавила се епидемија тифуса пре његове евакуације, од којег је умрло велики број слабијих затвореника.

Уз хиљаде других југословенских логораша, у Дахау су биле заточене многе угледне личности српске националности. Међу њима су били најпознатији великодостојници Српске православне цркве Патријарх српски Гаврило и епископ (однедавно и светитељ те цркве) Николај Велимировић. Уз њих и познати генерал Михајло Недељковић (који није преживео Дахау), професор Београдског Универзитета др. Владета Поповић, помоћник министра унутрашњих послова у влади генерала Симовића, адвокат Трипко Жугић, дипломата и генерални конзул Радован Шуменковић, чувени виолиниста Властимир Павловић Царевац, новинар и преводилац Ненад Јовановић, шпански борац Симо Чучковић и многи предратни и ратни чланови Комунистичке партије Југославије.

Наш познати глумац, редитељ и књижевник Стево Жигон је две године провео у овом злогласном логору где је и научио немачки језик. Због знања језика и познавања менталитета, врло често је касније играо улоге циничних и хладних немачких официра.

Логор Треблинка▪ Треблинка II (нем. Vernichtungslager

Treblinka) је био нацистички логор смрти у окупираној Пољској активан током Другог светског рата. У овом логору је између јула 1942. и октобра 1943. у оквиру Операције Рајнхард убијено 750.000-850.000 људи, од тога више од 99,5% Јевреја, и око 2.000 Рома. Треблинка је била највећи логор смрти у овој операцији. Већина жртава је транспортована возовима из Варшавског гета. Логор је затворен после побуне у којој је погинуло неколико Немаца и када је мали број затвореника успео да побегне. Логор Треблинка се налазио поред села Треблинка североисточно од Варшаве у данашњем Мазовском војводству у Пољској. Оближњи логор Треблинка I био је логор за принудни рад и у њему је била смештена администрација логора смрти.

Логор је организован у два дела: Треблинка I и Треблинка II.Треблинка I је имала два дела: административни део са касарнама за СС трупе, стражаре, команданта логора, пекаром, складиштем и баракама за око 800 затворенка који су радили у логору. Пут из овог дела логора се спајао са ауто-путем. Други део Треблинке I је био пријемна станица према железничкој прузи. Две бараке уз пругу су служиле за смештај личних ствари затвореника. Једна од њих је била прерушена да изгледа као железничка станица, све са лажним дрвеним сатом. Друге две зграде биле су удаљене око 100 метара од пруге. Једна од њих је била свлачионица за жене, којима би такође секли сву косу. Такозвана благајна је прикупљала новац и накит „на чување“. Ту је била и амбуланта где су одвођени болесни, стари, рањени и преминули. Та мала барака је имала на себи насликан црвени крст. Тамо су затвореници одвођени до ивице јарка у коме су горела мртва тела. Тамо би затворенике натерали да се скину и пуцали би им у потиљак.

Треблинка II је била на брдашцу. Од логора је овамо водила стаза узбрдо (коју су припадници СС цинично звали „Пут на небо“ - Himmelstraße). Стаза је била окружена бодљикавом жицом и водила је директно у зграду са гасним коморама. Иза ове зграде била је велика јама, димензија метар пута 20 метара, у којој је горела ватра. Преко јаме су биле постављене шине на којима су горели лешеви угушених жртава. Постојала је и барака за затворенике који су радили у овом блоку.

Гасне коморе су имале шпијунке кроз које су Немци могли да гледају како жртве умиру. Отровни угљен моноксид је производио снажни камионски дизел-мотор. Када би двадесетак минута касније затвореници у служби стражара отворили комору са друге стране, видели би: „изобличене, изгрижене затворенике, ишчупаних ушију, како леже један на другом у свим могућим положајима“. У прво време лешеви су бацани у масовне гробнице. Касније су спаљивани на решеткама од бетона и железничких шина. Понекад би се десило да неки затвореник оживи на свежем ваздуху, обично трудне жене. Њих би докрајчили стражари и они би били спаљивани као и сви остали. У једном маху је спаљивано 800–1.000 тела, а ломача би горела око 5 сати. Она је горела 24 сата дневно.Логори смрти нису имали функцију принудног рада за разлику од концентрационих логора. Логор је био камуфлиран као железничка станица са истакнутим редом вожње и сатом.

Августа 1943. побунили су се логораши из радних јединица. Уграбили су лако оружје, полили просторије керозином и запалили их. У хаосу који је настао погинуло је неколико немачких војника и велики број логораша (од 1500 њих који су се побунили, преживело је 40). То су готово једини преживели логораши логора Треблинка. После овог догађаја логор је престао са радом. Командант логора Курт Франц поменуо је у својим сећањима: „После устанка из августа 1943. сам сам управљао логором месец дана. За то време није било егзекуција гасом. Првобитни логор је за то време сравњен и ту је засејан боб“

Логор Јасеновац

▪ Логор Јасеновац је био највећи концентрациони логор у Независној Држави Хрватској на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата. Формиран је у августу 1941. године у околини истоименог градића, а уништен од усташа априла 1945. године. „Радни логор Јасеновац“, како га назива хрватска државна администрација, био је стратиште за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста, полова, старосних доби, социјалних, образовних и других профила, као и за комунисте, помагаче и симпатизере Срба, Рома и Јевреја.

Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана, (почетком 1943. и априла 1945. године). Земаљска комисија Хрватске, основана 1945., констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава између 500.000 и 700.000.  У Јасеновцу Хрвати не страдају зато што су Хрвати, нити Муслимани зато што су Муслимани, већ једино као антифашисти, комунисти и помагачи и спасиоци Срба.

Сам логор је био систем од 5 главних кампова и неколико мањих кампова и губилишта који су покривали укупно око 210 km² близу ушћа Уне у Саву.

Кампови су били:

Камп I БрочицеКамп II КрапјеКамп III ЦигланаКамп IV КожараКамп V Стара ГрадишкаДодатна блиска подручја са губилиштима су била: Градина, Јабланац, Уштице, Млака, Дубица (кречана), и Граник (на реци Сави).

Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе су клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група од 700 жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла.

Ноћу 21/22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора, знајући да ће они бити убијени сутра. Од њих 1200 пробој је преживело око 107 заточеника. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.

Логор Црвени крст

Логор Црвени крст, познат и као Lager Niš је био концентрациони логор лоциран у индустријској зони града Ниша. Њиме су управљали Немци током Другог светског рата. Логор је био смештен у непосредној близини железничке станице „Црвени крст“ у Нишу, у зградама које су до окупације служиле као војни магацин.

Логор је формирао шеф Гестапоа у Нишу СС капетан Хамер.

Процењује се да је око 30.000 људи прошло кроз овај логор, од којих је 12.000 убијено на локацији Бубањ.  Жртве логора су били симпатизери покрета отпора, комунисти, Јевреји и Роми. Више од 300 српских Рома је убијено у кампу.

Логор је радио од септембра 1941. до 14. септембра 1944., када су Савезници ослободили Ниш.

Логор је посебно познат по бекству 105 затвореника 12. фебруара 1942. године. У одмазди после бекства, за 11 погинулих немачких војника, стрељано је 1.100 родољуба. Организовано бекство логораша био је јединствени догађај у поробљеној Европи.До бекства логор је био опасан бодљикавом жицом, а после бекства је цели комплекс ограђен зидом.Неке логораше су стављали у самице у којима је под био покривен бодљикавом жицом. Логораши су ту могли само да стоје и никако нису могли да спавају. Недостатак сна их је врло често доводио до лудила.

Логор Старо сајмиште

Логор Сајмиште налазио се на левој обали реке Саве, наспрам Савског моста, на месту где је 11. септембра 1937. отворен Први београдски сајам.

У почетку је логор био само за српске Јевреје и то првенствени жене, децу и старце, да би се касније проширио и на друге политичке осуђенике, комунисте, партизане и четнике. Од маја 1944. па до расформирања септембра 1944. налазио се у надлежности НДХ. За време окупације близу 8.000 Јевреја и 32.000 Срба је угушено у душегупкама, стрељано у Јајинцима или умрло у самом логору.

Прве жртве су били пацијенти и особље београдске јеврејске болнице.Они су погубљени 18. и 19. марта 1942, њих преко 800. Након што су усмрћени угљенмоноксидом, током пута кроз Београд, њихова тела су закопана у масовну гробницу у Јајинцима, селу у подножју Авале, јужно од града. Тамо су српски затвореници вадили лешеве из камиона и закопавали их у претходно ископане раке. Између 19. марта и 10. маја 1942, Гец и Мејер, СС официри који су возили камион, усмртили су на исти начин још око 6.300 Јевреја, возећи од Сајмишта до Јајинаца и назад између 65 и 70 пута. Од око 7.000 Јевреја заточених на Сајмишту, преживело је мање од 50 жена, које су ослобођене јер су биле удате за Србе.

Приликом бомбардовања Београда априла 1944, Сајмиште је директно погођено. Погинуло је између 80 и 120 логораша. Наредних недеља, затвореници су пребацивани у друге логоре, а 17. маја 1944, Немци предају управу логора полицијским снагама НДХ. Током наредних месеци, логораши су транспортовани у логор у Винковцима. 26. јула 1944, Сајмиште је званично напуштено.

Међутим, два месеца касније, 17. септембра, група Јевреја из Мађарске и Баната, који су радили принудно у Борском руднику, провела је три дана на локацији напуштеног логора док су чекали транспорт у логоре смрти у Немачкој и Пољској. Тако су Јевреји били прве и последње жртве Сајмишта.

Логор БањицаЛогор на Бањици био је највећи концентрациони логор на подручју окупиране Србије (1941—1944). Проглашен је за споменик културе 1984. године.

Први затвореници доведени су 9. маја 1941. и затвореници били су Јевреји и Роми, а од 1941. када је Београд проглашен за Јуденфрај углавном противници Недићевог режима, већином заробљени партизани и српски комунисти. Бањица је био сабирни и егзекуцијски логор. Многи затвореници из Бањице били су пребачени у друге концентрационе и радне логоре које су Немци држали под својом контролом у окупираној Европи. Кроз овај логор за време читаве окупације прошло је 30.000 људи, а од тог броја њих 8.800 је стрељано на стратишту у Јајинцима.Тачан број жртава никада неће бити познат због тога што је много документације било уништено 1943., а и многа тела која су била покопана на подручју логора била су пребачена на друга места или су била уништена приликом повлачења.

Радиле:

Ана Лорић

Уна Спасојевић