Старо царство (2686 - 2180):

Са III династијом, око 2686. год. пре н. е., у историји старог Египта започела је епоха старог царства или епоха градитеља пирамида. О Санахту, првом владару III династије зна се да је владао 18 година и да је у вријеме његове владавине започела експлоатација руде бакра и тиркиза на Синају. На пријестолу га је наслиједио Џосер, који је вјероватно био његов брат. По ступању на пријесто почео је да гради гробницу у Сакари (у близини Мемфиса). За изградњу гробнице био је задужен везир Имхотеп. Џосерова степенаста пирамида у Сакари најстарији је споменик изграђен од камена на старом истоку.

У вријеме Хуфуа (Кеопс, 2589-2566 п. н. е.) концентрација моћи у рукама владара, опсег и сложеност административног апарата, људски и други ресурси Египта достигли су врхунац. Захваљујући овим предусловима владар је могао да подигне велику пирамиду у Гизи. У Гизи су пирамиде подигли још Хафра (Кефрен) и Менкауре (Микерин). По окончању IV династије, старо царство је трајало још око 300 година, али је некадашња моћ централне власти, двора и администрације постепено слабила.

У вријеме старог царства, али и читавог династичког периода Египта, већину становништва чинили су слободни људи на чијем се раду, по принципу радне обавезе, темељила економија земље. Процјењује се да је у овом периоду у Египту живјело преко милион људи. Основна привредна грана била је пољопривреда.

Основна територијална јединица Египта у то вријеме била је нома, на чијем челу се налазио номарх надлежан за сва унутрашња питања области коју је контролисао. Нома је имала административно устројство државе у малом: имала је ризницу, житницу и судске надлежности. Египат је био чиновничка држава која је почивала на бирократском апарату који је чинио велики број чиновника. Надокнада за службу било је давање земље у закуп, која се, у теорији, враћала двору по истеку службовања. У административно-управној хијерархији највиши чиновнички положај заузимао је, од времена III династије, чати (везир, први министар), кога је именовао владар. Он је надзирао рад свих државних институција и контролисао основне функције администрације.

Порез је био основна обавеза појединца према држави и састојао се у плаћању обавезе у житарицама и учешћу у радовима за државу. Избјегавање плаћања пореза строго је кажњавано. Неки од кажњених могли су изгубити личну слободу - постати робови. Ратни заробљеници су такође спадали у неслободни дио становништва. Међутим, робовски рад никада није имао важну улогу у египатској економији, пре свега, због њихове малобројности.

Владари старог царства су, у вођењу спољне политике, свој поглед управљали ка југу, према Нубији, и ка СИ, ка Синају и Леванту. У вријеме IV династије образована је и египатска колонија у Бухену (зона другог катаракта) која је вјероватно била центар трговине са јужнијим областима.

Египат све до времена новог царства није имао стајаћу, професионалну војску. Регрутација и мобилизација војске вршене су према потреби на локалном нивоу, а служење војске био је дио обавезе становништва. Важан елемент војске династичког Египта чинили су и одреди најамника, углавном нубијског и либијског поријекла.

Са смрћу Пепија II, последњег владара VI династије, око 2180. год. окончана је епоха старог царства.

Средње царство (2040-1750):

Ментухотеп II из тебанске XI династије успио је, средином своје владавине, око 2040 год. п. н. е., да уједини Египат. Успостављање јединствене власти означило је почетак периода средњег царства. Предузео је и походе ка југу и успио да поврати контролу над Доњом Нубијом. Најважнији међу бројним градитељским подухватима Ментухотепа II били су његов храм мртвих и гробница на западној обали Нила у Теби.

Послије релативно стабилне владавине Ментухотепа III, извори не пружају јасну слику о његовом насљеднику. Извјесно је да је након неког времена на власт дошао Аменемхат I (око 1991. год. п. н. е.), особа скромног поријекла и први владар из XII династије. Ради ефикаснијег управљања земљом, Аменемхат I је престоницу из Тебе преселио на сјевер земље, око 32 км јужно од Мемфиса.

У двадесетој години владавине, Аменемхат I је за насљедника пријестола и савладара одредио свог сина Сенусерта I. Савладарство двојице краљева требало је да обезбједи несметано преношење власти по смрти Аменемхета I. Праксу именовања савладара прихватили су готово сви владари средњег царства.

Остатак владавине Сенусерта I и његових насљедника Египту су донијели стабилност и напредак. Египат је обновио трговачке контакте са приобалним градовима Леванта и поново, као у вријеме старог царства, Библос учинио својом главном експозитуром. У вријеме средњег царства били су успостављени и контакти са цивилизацијом минојског Крита. Од времена владавине Сенусерта I, ради боље контроле локалног нубијског становништва и осигуравања трговинских путева, Египћани су на простору Доње Нубије почели да граде системе утврда и утврђених постаја.

Средње царство достигло је врхунац у вријеме владавина Сенусерта III и Аменемхета III (19. вијек п. н. е.). У вријеме Сенусерта III спроведена је и административна реформа којом је измјењено административно-управно устројство земље. Египат је сада био подијељен на три регије: сјевер, југ и глава југа. Сваком од јединица управљали су чиновници вишег и нижег ранга, а њихово дјеловање налазило се под контролом везирове канцеларије. Везир је управљао и Доњом Нубијом. Служба номарха је укинута.

Са крајем владавине Аменемхета III почела је да слаби моћ средњег царства. Владари XIII династије нису успјели да очувају ни стабилност ни јединство земље. За крај средњег царства узима се 1750 год. п. н. ере. Средње царство је донијело процват египатској књижевности. Дјела настала у тој епоси постала су књижевни модели који су преписивани у писарским школама и по узору на њих стварано је и у каснијим периодима.

У религији средњег царства, у односу на претходне епохе, уочавају се важне промјене, а једна од њих односи се на култ Озириса. Јачање Озирисовог култа донијело је проширивање некада владарских привилегија на цијело становништво. Овај религијско-културни феномен у науци се често назива ''демократизација загробног живота''. Религијски свијет средњег царства донио је наглашено истицање концепта ''личне побожности'': директно обраћање појединца божанству без посредства владара или свештеника, као и свијест о постојању суда пред боговима подземног свијета са којим ће умрли морати да се суочи.

Ново царство (1550 - 1069):

За почетак новог царства узима се 1550. год. п. н. е. када на власт ступа Ахмосе. Његова мајка Ахотеп управљала је, у својству регента, Египтом до његовог пунољетства. Ахмосе је преузео и војне акције на територије Нубије и Леванта. Крајем његове владавине Египат је био уједињен и спреман за обнову некадашње моћи.

Владари XVIII династије сматрали су Амона својим заштитником, те су оданост његовом култу исказивали величанственим градитељским подухватима. Аменхотеп I је уздигао Амона на највиши ниво у египатском пантеону. Асимилован је са Реом, старим хелиопољским богом Сунца и заштитником краљевске власти, те се славио као Амон-Ра, краљ богова.

Почетком XVIII династије Мемфис је и даље био мјесто главне владарске резиденције и политичка престоница Египта. Теба је постала најважнији култни центар државе. Западна обала Нила у Теби постала је гробно мјесто владара, а касније и чланова владарске породице.

Када је Тутмес II преминуо око 1479. год. п. н. е., за регента малољетног краља Тутмеса III одређена је његова маћеха-тетка Хатшепсут. Убрзо послије ступања на пријесто, Хатшепсут је на споменицима почела да се појављује као сувладар. Почела је и да гради свој храм мртвих, Џесер-Џесеру (најсветији међу светима) у западној Теби. Да би и политички и идеолошки оправдала своје посезање за пријестолом, Хатшепсут је на рељефима свог храма приказала своје митско рођење. Један од највећих подухвата њене владавине био је упућивање трговачке експедиције у Пунт. Предузет је и бар један велики поход у Нубију и вјероватно један према јужном Канану. Хатшепсут је преминула око 1458. год. п. н. е. и Тутмес III, у то вријеме стар око 20 година, почео је да влада.

По доласку на власт Тутмес III покренуо је поход на Канан, јер су неки владари градова Сирије и јужног Канана раскинули савезе са Египтом. У Мегиду у сјеверном Канану, након 7 мјесеци опсаде, принудио је коалицију кананских владара да се предају. Да би обезбједио лојалност владара кананских градова, Тутмес III је њихове потомке одвео у Египат као таоце. У Египту су васпитавани и образовани у духу египатске културе, те су по повратку у своје градове настављали да буду лојални свом египатском духу. Тутмес III је предузимао походе и у Нубију, померајући египатску контролу на југ до зоне четвртог катаракта. Крајем своје владавине Тутмес III је почео систематски да уништава све трагове владавине Хатшепсут. Негдје око 1428. год. п. н. е., Тутмес III је за савладара именовао свог сина Аменхотепа II. Двије године послије именовања владар је преминуо, а Аменхотеп II почео самостално да влада.

С временом Тутмеса IV Египат је ушао у један од најмирнијих и најпросперитетнијих периода у својој историји. Тим током је настављено и за вријеме његовог сина и насљедника Аменхотепа III, који се највише истиче својим грађевинским подухватима. Широм Египта подигао је своје статуе. У близини Тебе подигао је велику палату и посмртни храм, највећи икада саграђен у Египту, монументалну капију у Карнаку, нови храм Амону у Луксору итд. До краја своје владавине поштован је као жива слика и персонификација бога Сунца. Његова владавина створила је услове за то да његов син доктрину о божанском владару доведе до крајњих граница.

Средином XIV вијека п. н. е., Египат је био на врхунцу моћи и најутицајнија сила Старог истока. Једна од важних новина било је и то што је Египат у епоси новог царства створио стајаћу војску и професионални командни кадар. Египћани су прихватили нова оружја, посебно ратне двоколице и композитни лук, и промијенили структуру и тактику својих борбених одреда.

Тутмес III (1479-1425 п. н. ере - XVIII династија):

Тутмес III је био шести фараон XVIII династије. Званично је владао Египтом скоро 54 године, од 1479. до 1425. године п. н. ере. Ту су убројане 22 године у којима је био савладар жене-фараона Хатшепсут, своје маћехе и стрине. За вријеме њене владавине, Тутмес III је био у сјенци и највјероватније већи дио своје младости провео са војском, био обучаван војној вјештини и на тај начин припреман за преузимање пријестола. Хатшепсут је преминула природном смрћу вјероватно око 1458. год. п. н. ере. Тутмес III, у то вријеме стар око 30 година, почео је самостално да влада.

За вријеме владавине Тутмеса III развија се војно-освајачка политика Египта и он управо за вријеме XVIII династије достиже свој територијални врхунац. Као резултат дуготрајних ратова, освојена је читава Сирија све до граница Мале Азије на сјеверу и Нубија до зоне четвртог катаракта. У току своје дуге владавине Тутмес III је извршио 17 похода у Сирију. Први поход, у 22/23 години његове владавине, имао је за циљ да угуши устанак коалиције кананских владара, са краљем сиријског града Кадеша на челу. До пресудне битке дошло је код града Мегидо. Египатске трупе однијеле су велику побједу над противником и стекле огроман плијен.

За вријеме својих следећих похода у Сирију Тутмес III је однио низ даљих крупних успјеха. Он је заузео најважније феничанске градове, утврдивши се тако на обали Средоземног Мора. Пошто је однио потпуну побједу над сиријским трупама, освојио је Кадеш, веома важно утврђено мјесто на ријеци Оронту. Након низа успјешних маневара Тутмес III је продро у сјеверну Сирију, заузео велики град Алепо, однио побједу над митанским трупама код Кархемиша и прешао ријеку Еуфрат, освојивши Нију, у војном погледу важно мјесто на Еуфрату. Према томе, Тутмес III је успио да овлада читавом Сиријом и да учврсти власт Египта. Ови освајачки ратови толико су ојачали утицај Египта у Азији да је читав низ владара почео да шаље данак фараону.

Крајем своје владавине, Тутмес III је почео систематски да уништава све трагове владавине Хатшепсут. Њено име је брисано са споменика, статуе уништаване, а назнаке о њој брисане из докумената и спискова владара.

Негдје око 1428. год. п. н. ере, Тутмес III је за савладара именовао свог сина Аменхотепа II. Двије године послије именовања владар је преминуо, а Аменхотеп II почео је самостално да влада.

Период Амарне:

Послије смрти Аменхотепа III на власт долази његов млађи син Аменхотеп IV (1350-1334) познатији под именом које је касније прихватио Ехнатон. Вријеме његове владавине и његових непосредних насљедника назива се период Амарне према имену локације новоизграђене престонице. Сами Египћани су у каснијим епохама промјене које су наступиле у периоду Амарне сматрали јеретичким: грађевине и споменици су рушени и уништаван, а имена Ехнатона и његових насљедника брисана су са натписа и из спискова владара.

Четврте године владавине Ехнатон је одлучио да пресијече све везе са традиционалном вјерском престоницом Египта и њеним богом Амоном и да изгради потпуно нови град посвећен искључиво култу Атона и његове дјеце.

У периоду између шесте и девете године владавине затворени су храмови свих традиционалних божанстава. Вјерски празници са њиховим процесијама и јавним прославама престали су да се славе. Свештенству Амонових храмова одузети су посједи, а приходи усмјерени у корист Атона. Атон је слављен као једини бог, универзални творац свега што постоји на Земљи.

Ехнатон је преминуо у 17. години владавине. Пријесто је прешао на Тутанхатона (Тутанхамон), десетогодишњег дјечака који је могао бити Ехнатонов син. Краљ је био исувише млад да би самостално владао, те је земљом управљао Еј (деда по мајци краљице), као везир и регент краља. Тутанхамон је наставио политику помирења са старом вјером коју је започела још Меритатон (савладар Ехнатонов у задње 3 године). Мемфис је поново учињен престоницом. Почела је обнова храмова, а враћени су им и одузети посједи и приходи. Атон је и даље био поштован, али сада је само један од богова.

Спољнополитичке прилике нису ишле на руку Египту. Крајем Ехнатонове владавине Хетити су освојили Кадеш и друге градове у сјев. Сирији, а и у Нубији је избио устанак. Тутанхамон је преминуо десете године владавине, у 18-ој години живота без насљедника, у вријеме најжешћег сукоба Египћана са Хетитима.

Тутанхамона је на пријестолу наслиједио Еј. Да би осигурао пријесто и дао легитимитет својој власти оженио се краљицом Анхесенамон, својом унуком. Преминуо је послије владавине дуге само 5 година, оставивши пријесто Египта војном заповједнику Хоремхебу.

Рамзес II (1279-1213 п. н. ере - XIX династија):

Рамзес II је именован за савладара пред крај владавине Сетија I. У вријеме његовог ступања на пријесто Хетити су чврсто контролисали сјеверну Сирију. Схвативши да му је потребан нови командни центар који би Канану био ближе од Мемфиса, Рамзес II је почео да гради нову престоницу у делти Нила, Пи-Рамесе (Рамзесов посјед).

Рамзесови покушаји да поврати Сирију били су неуспјешни. Битку код Кадеша Рамзес је код куће представио као велику побједу. Закључење мира у 21-ој години владавине Рамзеса II, донијело је стабилност на источном фронту и трговина је попримила велике размјере. Године 34-е, владавине Рамзеса II, веза са Хетитима је још више ојачана браком Рамзеса и Хатушилишеве кћерке.

Иако војни подухвати нису донијели жељене резултате, градитељска дјелатност Рамзеса II била је без премца. Најважнији међу градитељским подухватима била је његова престоница у делти Нила. Град је брзо постао најважнији међународни трговачки центар и војна база земље. Доградио је и обновио многе храмове. У Нубији, у стијенама Абу Симбела, подигнуо је велики и мали храм посвећен богињи Хатор и њеној персонификацији на земљи, краљици Нефертари (Абу Симбел измјештен 60-их година приликом градње бране у Асуану). Рамзес је владао 66 година и надживјео је већину својих потомака. У највећој откривеној гробници у Долини краљева, са преко 200 одаја, била су сахрањена 53 Рамзесова сина.

На пријестолу га је наслиједио Меренптах, тринаести син, који је у вријеме преузимања власти већ имао 60 година. Суочио се са бројним устанцима (у кананским посједима и у Нубији), а пете године владавине, око 1208. год. п. н. ере, у западну делту провалила су либијска племена и пет других

етничких група које се означавају као ''народи с мора''. Војне акције Меренптаха очувале су цјеловитост Египта, али с крајем XIX династије долази и до опадања моћи.

Египат у вријеме XXVI династије (664-525 п. н. ере):

У Саису је од 664 г. владао Псаметих, који је водио поријекло из либијског аристократског рода. Ослањајући се на подршку Асирије, он је под својом влашћу ујединио читав Египат и основао нову XXVI династију, која је добила назив Саиска династија. Под фараонима те династије Египат је поново доживјео извјестан успон. То је било доба последњег, али већ слабог процвата египатске државе и културе.

Псаметих се без нарочитог отпора, искористивши слабљење Асирије, ослободио њиховог сизеренства. Успио је да оконча разједињеност делте, ослањајући се на јонске и каријске најамнике и војнике лидијског краља Гига, који је био заинтересован за склапање савеза са Египтом, а против Асирије. 656 г. краљева кћерка Нитокрис одведена је у Тебу и, у присуству кушитског намјесника, уведена у службу миљенице бога Амона. Овим чином XXVI династија је успоставила суверенитет над читавом земљом. Формирана је двојна владавина гдје је принцеза из краљевске куће, заједно са кушитским намјесником, столовала у Теби. Овај облик владавине је остао све до краја XXVI династије, иако је у политичком погледу Теба изгубила примат у односу на Саис.

У борбама Асирије против Нововавилонског царства, Египат је пружио подршку Асирцима. 610 г. Псаметих је преминуо а исте године египатске снаге, на страни Ашурубалита II, поражене су код Харана. Нехо II (610-595) водио је следећих година борбе на Леванту против Нововавилоњана и, иако је у једном тренутку контролисао феничанску обалу, након пораза код Кархемиша 605 г. био је принуђен да се повуче у Египат. У жељи да спријечи будуће интервенције Египћана на простору Леванта, Набухаднезар је 601 г. напао Египат и доживјео неуспјех. Охрабрен овим Нехо је кренуо против Газе и помјерио границу Египта на простор сјеверног Синаја. За вријеме његове владавине изграђена је снажна поморска флота, започети радови на прокопавању канала који је требало да повеже Нил са Црвеним морем и по његовом налогу Феничани су опловили Африку.

Спољна политика Нехоовог сина Псаметиха II (595-589) више је била окренута југу. 593 г. организован је поход на територију иза трећег катаракта, етиопског краља Аспелте. Псаметих II, а послије његове смрти и нови фараон Априје (589-570), напали су Тир и Сидон и освојили Газу. Када се вавилонска војска приближила, Египћани су се повукли. Набухаднезар је опколио Јерусалим и 586 г. град је био разрушен, а становништво Јудеје депортовано. Многи Јевреји нашли су уточиште у Египту. На острву Елефантина формирана је јеврејска војна колонија. Око 570 г. Априја је стао на страну либијских племена у сукобу са грчком колонијом Киреном. Након што је поражен војска се побунила и за новог владара поставила Амасиса (570-526). Амасис је признао власт Апријине сестре у Теби, а са Киреном је успоставио пријатељске односе. Панхеленска насеобина Наукратис у западној делти уздигнута је на ранг трговачке колоније.

Након Амазисове смрти, његов син Псаметих III суочио се са персијском војском краља Камбиза код Пелузије маја 525 г. п. н. ере. Египћани су претрпјели пораз, а када су послије кратке опсаде Персијанци освојили и Мемфис, Псаметих III је био заробљен, а нешто касније и погубљен. Египат је постао сатрапија Персијског царства.

Саргон I:

Почетак нове епохе на простору Месопотамије означиле су побједе Акађанина Саргона (''законити владар'' - Саргон није било његово лично име). Он је вјероватно био човјек из народа који је успио да се домогне власти. Према једној верзији, Саргон се уздигао до службе Урзабабе, владара Киша; потом се побунио против свог господара, збацио га с пријестола и преузео власт. Међутим, Сумерска листа краљева наводи имена петорице владара који су управљали Кишем послије Урзабабе. Могуће је да су ти последњи представници Урзабабине династије владали Кишом признавајући сизеренство било Лугалзагезија из Уме, или Саргона из Акада. Извјесно је да су Урзабаба, Лугалзагези и Саргон (око 2334-2279) били савременици.

Сачувани натписи свједоче да је Лугалзагези био најмоћнији владар Месопотамије и под његовом влашћу налазили су се Ур, Урук, Ума, Лагаш и још 50 градова. У успостављању хегемоније над читавом Месопотамијом спријечио га је Саргон. Послије пораза Лугалзагезија Саргон је освојио Ур, Лагаш, Уму и преостали дио јужне Месопотамије и успоставио хегемонију над Сумером. Престоница новоутемељене државе био је град Акад, између Киша и каснијег Вавилона.

Саргон је учврстио своју власт над Сумером тако што је на мјесто управника градова поставио себи одане становнике Акада. Да би се предуприједиле могуће побуне, градовима је било наложено да поруше своје бедеме. Поход према Еламу вјероватно је услиједио послије успостављања контроле над Сумером. У овом походу Саргон је поразио војску савеза еламских градова и присилио их на вазални положај. На мјесту управника Елама поставио је локалног династа. Послије умиривања Елама, Саргон је предузео више похода уз Еуфрат и успоставио контролу над трговачким путевима који су ишли дуж Еуфрата и снабдјевали јужну Месопотамију дрвном грађом, сребром итд.

Претпоставља се да је држава Акада имала одређени пол. утицај и на градове - државе сјеверне Месопотамије, који су вјероватно и припојени Акаду за вријеме Саргоновог сина Маништусуа. Крајем Саргонове владавине избило је неколико устанака у пограничним областима. Ипак, он је био у стању да их угуши и сачува јединство државе до своје смрти, око 2279 год.

Трећа династија Ура (око 2112-2004 год. п. н. ере):

Послије кратког периода нереда, који је услиједио након пада Акада, стари систем локалне аутономије и независних градова-држава, попут Лагаша, Ура и Урука, био је обновљен и опстао је готово читав један вијек. Сумерска листа краљева биљежи да су, послије пада династије из Акада, јужном Месопотамијом владали Гути.

Око 2120 г., Утухегал, енси Урука, уз помоћ још неколико градова напао је Гуте у долини Дијале. Послије побједе успоставио је превласт над неколико градова-држава, укључујући и Ур у којем је за управника поставио свог рођака Ур-Намуа. Владавином Ур-Намуа започела је епоха III династије Ура. Ур-Наму је обновио градске бедеме и поразио енсија Лагаша и династије других градова који нису жељели да признају хегемонију Ура. Оснажен својим успјесима, четврте године владавине додао је својој титулатури одређење ''краљ Сумера и Акада''.

Пошто је учврстио своју превласт на југу Месопотамије, Ур-Наму је своју државу почео да шири према сјеверу не наилазећи готово ни на какав отпор јер је већина градова, укључујући и Ашур, била

или ослабљена, или разорена у последњим годинама Акадског царства. У настојању да се наметне и градовима сјев. Месопотамије, Ур-Наму је склопио савез са Маријем који је био потврђен његовом женидбом са кћерком владара овог града-државе. Средивши прилике на сјеверу, Ур-Наму се окренуо приликама на југоистоку Месопотамије, и послије успјешних похода на Аншан и Елам, под Ур-Намуовом влашћу нашао се и југозападни Иран.

Ипак, Ур-Намуова градитељска дјелатност засјенила је његове војне успјехе. Подигао је храмове у Уру, Еридуу, Уруку и Нипуру. Ови храмови били су подигнути на масовним платформама - зигуратима. Најграндиознија од свих Ур-Намуових грађевина био је зигурат саграђен у Уру, на чијем се врху налазио храм посвећен богу Мјесеца Нани.

Ур-Намуа, који је погинуо у једној од војних акција, на пријестолу је наслиједио његов син Шулги (око 2095-2047 г.). Прве две деценије Шулгијеве владавине протекле су у миру, што је владар искористио за подизање храмова широм Сумера и Акада. У другој половини владавине предузео је бројне походе који су учинили да се његова власт прошири на регију Загроса у сјевероисточном Ирану. Када је преминуо, послије 48 година владавине, Шулги је свом сину Амар-Сину оставио добро уређену и пространу државу.

У вријеме када је почео са освајањима на истоку, Шулги је започео и са реорганизацијом своје државе. Територије Сумера и Акада подијелио је на 23 дистрикта и на челу сваког од њих поставио је енсија. Не би ли се предуприједиле побуне, управници нису имали право да командују војним одредима стационираним у њиховим дистриктима. Стога је свака административна јединица имала једног или више војних заповједника који су били непосредно потчињени краљу.

Шулги је на територији своје државе увео двије врсте пореза. Дистрикт Сумер и дистрикт Акад сваког мјесеца су плаћали балу. Војни персонал из пограничних области плаћао је порез провинција који се убирао једном годишње. Порези и плијен упућивани су у регионалне центре гдје су евидентирани и редистрибуирани.

Из времена Шулгија потиче и један од најстаријих споменика писаног права. Шулгијев законик је вјероватно представљао збирку краљевских одлука и едиката.

За вријеме треће године владавине Шу-Сина, Аморити - западносемитска полуномадска племена која су живјела западно од Еуфрата - у све већем броју су из Сирије почели да прелазе на простор сјев. Месопотамије. Да би спријечио придошлице да продру у јужну Месопотамију Шу-Син је подигао одбрамбени зид који се протезао од Еуфрата до Тигра у висини данашњег Багдада.

Ипак, напори су били узалудни, јер су на почетку владавине његовог насљедника Иби-Сина (око 2028-2004 г.), групе Аморита успјеле да провале у области јужно од одбрамбене зоне. Ситуацију је додатно отежало то што је у Еламу избила побуна, те су и Еламци продрли у Сумер. Освојене области су се једна за другом одметале, а градови Сумера и Акада одбацили су владара који није могао да их заштити. Ситуацију су додатно погоршале и неповољне климатске прилике.

Последњих година Иби-Синове владавине држава се свела на град Ур. Године 2004 п. н. ере и сам Ур је поклекнуо пред налетом Еламаца. Освајачи су заузели и порушили град, а Иби-Син је одведен у Елам гдје је у заточеништву и окончао живот. Еламско пустошење Ура означило је и крај епохе треће династије Ура на простору јужне Месопотамије.

Кир Велики (559-530 г. п. н. ере):

У борби са Асирцима, а затим са Међанима, савез персијских племена расте и јача. Средином VI виј. п. н. ере образује се јака персијска држава. Њен оснивач био је Кир II, који себе назива царем Персије. За њега се везује велики број легенди које су имале за циљ да нагласе натприродно, готово божанско поријекло оснивача.

Вијести историјског карактера сачуване у Вавилонској хроници, и у неким документима тога доба, говоре да је Кир отпочео рат са медским царем Астијагом. Али се Астијагова војска побунила против њега и, заробивши га, предала га Киру. Кир је заузео престоницу Егбатану и тај се рат завршио поразом Медије.

Не ограничивши се на освајање Медије, Кир је почео да води широку војну политику. За кратко вријеме он је освојио Јерменију, Кападокију, Лидију (547-546 г.) и Вавилон (538 г.). Лидијски владар Крез, у паду Медије, видјео је могућност за проширење утицаја на исток. Савјетујући се са пророчиштем у Делфима повео је војску против Кира, не чекајући на помоћ Египта, Спарте и Вавилона, с којима је склопио договор о савезништву. Доживјео је пораз код ријеке Халис, а недуго затим пао је и Сард. Кир је повјерио освајање јонских острва на обали Мале Азије својим војсковођама, а сам се вратио у Екбатану ради припрема за нови поход. Његове даљне војне акције биле су усмјерене према централној Азији и сјеверозападним ободима Индије.

У прољеће 539 г. п. н. ере, персијска је војска ушла у долину Дијале. Почетком октобра Вавилоњани су били поражени код Описа, а недуго затим заузет је и Сипар. 12. октобра 539 г. п. н. ере Кир је тријумфално ушао у Вавилон, који се без борбе предао. Послије пада Вавилона, персијској власти су се повиновали и Сирија, Феникија и Палестина. До 535 г. п. н. ере све регије старог истока, до границе са Египтом, налазиле су се под влашћу Кира Великог.

Кир је водио пријатељску политику према ситним државама Палестине и Феникије, вјероватно како би их придобио за наставак освајачке политике, сада имајући у плану освајање Египта. Знамо да је Кир обновио Јерусалим, дозволио Јудејцима да се врате из вавилонског ропства у домовину и приступио обнови феничанских градова. План освајања Египта, иако брижљиво и потајно припреман, није спрове у дјело. Погинуо је 4. децембра 530 г. п. н. ере у бици са Масагетима на ријеци Аму Дарји.

Реформе Дарија I:

Отсуство чврстих веза, које би повезивале поједине дијелове Персијског царства, и оштра класна борба која се разбуктала пред крај Камбизове владе и почетком владе Дарија I - захтјевали су спровођење низа реформи, које ће изнутра ојачати Персијску државу.

Дарије је читаву Персијску државу подијелио на низ области - сатрапија, разрезао свакој области одређени порез, који се морао редовно плаћати царској благајни, и спровео новчану реформу утврдивши за цијелу државу јединствену златну монету - дарик, 8.4 гр. злата. Дарије је отпочео и широку градњу путева, спојивши најважније центре државе, организовао изврсну службу везе и најзад, у потпуности реорганизовао војску.

Читав систем управе у Персији носио је јасно изражен бирократски карактер и реализован је помоћу великог броја чиновника, који су у царево име управљали појединим гранама централне управе:

финансијама, судством и војском. Цар је имао и свог личног секретара, који је састављао царске указе. Све наредбе уношене су у специјалне протоколе и дневнике, који су обично вођени на арамејском језику, који је постепено постао општедржавни језик.

Јачању централне власти допринијело је и концентрисање судске власти у рукама цара и специјалних ''царских судија''. Ове царске судије постављао је цар доживотно; они су се могли смјенити само у случају да учине преступ или приме мито.

Новчаном реформом у читаву земљу уведена је јединствена златна монета - дарик. 3000 дарика чинило је персијски таленат. Ковање златне монете проглашено је за искључиво право централне власти. Локални владари и управљачи добили су право да кују само сребрни и бакарни новац (сребрни новац био је персијски шекел и износио је 1/20 дарика). У исто вријеме Дарије је одредио и размјере пореза које су поједине области имале да плаћају царској благајни, а чије је убирање предавано у закуп трговачким кућама или појединим закупцима.

Велики значај за развој трговине и читавог привредног живота имала је широка организација изградње путева. Искориштен је велики број старих хетских и асирских путева, а изграђен је и читав низ нових друмова од којих је свакако најзначајнији ''царски друм'' који је водио од Егејског приморја Мале Азије до центра Месопотамије. На сваких 20км саграђена је царска станица са гостионицом, а на границама области подигнута су утврђења и смјештени гарнизони.

У вријеме мира стајаћа војска састојала се од одреда Персијанаца и Међана, који су чинили основне гарнизоне. Језгро те стајаће војске чинила је царска гарда, која се састојала од коњаника-аристократа и 10.000 ''бесмртних'' пјешака. За вријеме рата мобилисана је огромна војска по читавој држави и свака област била је дужна да приложи одређени број војника. Персијски цар је сваке године вршио смотру персијске војске, а у даљим областима те смотре су вршили специјални царски чиновници.

Да би се изнутра учврстила Персијска држава, било је пријеко потребно организовати одређени систем локалне управе. Још за вријеме Кира образоване су велике области - сатрапије, којих је за вријеме цара Дарија било 23/24. На њиховом челу стајали су цареви намјесници - сатрапи, који су имали широка овлаштења и претварали се у скоро па независне владаре. Персијски цареви су им то дозвољавали јер нису били у могућности да у потпуности потчине својој контроли све дијелове огромне државе. Ова претјерана самосталност сатрапа доводила је често до устанака и захтјевала интервенцију персијских царева.

Иако су Даријеве реформе у знатној мјери довеле до централизације државе, ипак је Персија у многоме задржала примитивни карактер старога племенског савеза и цар је у извјесном погледу зависио од утицаја највиших представника старе родовско-племенске аристократије. Тако је, по Херодоту, Дарије изабран за цара на савјетовању 7 најугледнијих Персијанаца, који су задржали право да имају приступ цару без претходне најаве. Чак је и Ксеркс, по Херодотовим ријечима, прије него што ће повести поход на Грке, морао да то питање размотри на савјетовању представника највише аристократије.

Урарту:

Држава Урарту обухватала је читаву Јерменску висораван, била је са свих страна заштићена планинским гребенима и зато је пружала природне услове за образовање независне државе и за успјешну одбрану од моћних сусједа. Свуда преовлађују планине које достижу просјечну висину од 2.000 до 4.000 метара. Долине великих ријека Аракса и Арапани мјестимично се шире до плодних низија гдје је становништво створило иригациони систем. Карактеристичну црту Јерменске висоравни претставља постојање низа језера. Главна природна богатства Урартуа јесу камен, шумска грађа и метали. Посебан значај имала су налазишта бакра, гвожђа, олова и калаја која су условила висок развој металургије.

Становништво по свим својим обиљежјима припада породици народа староисточног свијета. Урарти су у много погледа блиски Хетима, Хуритима, Еламитима и Каситима. Језици којима су говорила сва та племена показују читав низ битних сличности. Језик и култура Урарта извршили су извјестан утицај на сусједне народе, као и на оне народе који су касније настањивали територију државе Урарту.

Реконструисање историје Урартуа углавном се ослања на податке асирских свједочанстава, јер је сачуван мали број урартских текстова. У XIII виј. п. н. е., када се Асирија први пут сукобила са племенима Урарту, ова земља претстављала је савез многих племена и тек у IX вијеку п. н. е., тај се савез племена претвара у прилично јаку државу.

Салманасар III (859-825) морао је да са Урартима води дугу и упорну борбу. Иако асирске трупе у више махова продиру све до сјев. дијела земље Урарту, нису успјеле да је потпуно потчине. Читав низ племена окупља се под Сардуром I, урартским владаром. За вријеме насљедника Ишпуина и Менуа шире се границе државе, а замах добија и градитељска дјелатност. Урартски владари подижу градове, тврђаве, канале и храмове.

У првој половини VIII вијека п. н. е. Урарту под владарима Аргиштом и Сардуром II достиже врхунац свога процвата. Урартски цареви воде читав низ успјешних ратова, покоравају знатне области Закавказја, освајају територије на средњем току Еуфрата и продиру у области Сирије. На тај начин Урарту не само да постаје супарник Асирије, него за неко вријеме и главна сила на територији сјев. дијела Предње Азије. Сардур II (760-730) још више помјера границе државе и за његове владавине долази до врхунца не само политичке него и економске моћи.

Крајем VIII вијека п. н. ере Асирија поново јача. Саргону II, 714. г. п. н. ере, полази за руком да потуче војску Руса I (730-714). Али Асирци нису могли да коначно сломе Урартско царство и оно је надживјело Асирију за неких 50 год., пре него што је постало дио Персијског царства у вријеме Кира Великог.

Држава Урарту је била подијељена на неколико области на чијем челу су се налазили управници. У пограничним зонама, посебно на западу, налазила су се мала поглаварства којима су управљали локални династи који су признавали сизеренство урартских владара. Двор урартских владара је, својом структуром и администрацијом, наликовао асирском. Урартуом је управљао владар који је контролисао и војну и цивилну сферу власти. Његов положај био је насљедан. Главно урартско божанство био је Халди - бог рата. Још једно важно божанство био је Теишеба - бог олује.

Давид и Соломон:

Ујединитељску дјелатност Саула, који је са своја три сина пао у бици са Филистејцима, наставио је Давид (почетак X вијека п. н. е.), који се у историјским предањима, сачуваним у Библији, обично приказује у виду народног јунака.

Учврстивши се у јужном дијелу Палестине, Давид је ту образовао самостално Јудејско царство са центром у Хеброну. Послије Саулове смрти он је седам година водио борбу са Ишбалом, насљедником и сином Сауловим. Борба се завршила побједом и уједињењем Израела и Јудеје под Давидову власт. Побједом код филистејског града Гат, који је Давид и заузео, Филистејци су прогнани са израелске територије.

Други важан догађај за Давидове владе било је освајање Јерусалима, који је био на важној раскрсници путева и веза између Израела и Јудеје. Освојивши Јерусалим, Давид га је учинио престоницом уједињене државе, а проглашен је и за главни вјерски центар земље. Тежећи за тим да ојача јединствени државни култ и да учврсти вјерско јединство своје државе, Давид је култу бога Јахве придружио и култ старих кананских светиња, светих извора и стијена.

Легенде приписују Давиду и низ мјера које су имале за циљ унутрашње јачање уједињене државе. Тако је поред народне војске створена и стална војска, појачана одредима најамника, врбованим углавном из редова Филистејаца. Формира се апарат државне власти у коме знатну улогу играју писари, судије, убирачи пореза итд.

За доба процвата израелско-јудејског царства обично се сматра доба владе Соломона, чији је лик обавијен маглом многобројних легенди. Соломонова влада била је доба процвата трговине и јачања мирољубивих веза са сусједним земљама. У циљу развијања занатске производње Соломон је довео у Палестину феничанске металурге из Тира и обрађиваче дрвета из Библоса. Из Киликије су добављани коњи који су затим препродавани по читавој земљи. Остварене су и трговачке везе са земљом Офир, са Арабијског полуострва, одакле су стизале скупе врсте дрвета, драго камење, злато, сребро, слоновача итд.

Захваљујући економском развоју дошло је до замаха у грађевинарству за вријеме цара Соломона. Јерусалим и читав низ градова од стратешког и економског значаја претворени су у јаке тврђаве, а у самом Јерусалиму саграђени су и раскошни дворци и чувени храм у част бога Јахве.

Израелско-јудејско царство узима учешћа у међународној политици овог времена. Сјевероисточно од Палестине јача држава Дамаск и води непријатељске акције против Соломоновог царства. Тежећи да паралише непријатељску политику Дамаска, Соломон одржава добре односе са владарима Тира и Едома и пре свега Египтом. Вјероватно је и закључио савез са једним од последњих владара XXI династије, учврстивши то династичким браком.

Развој привредног живота и спољнополитичких односа захтјевао је знатну реорганизацију унутрашње управе и државног апарата. Читава држава подијељена је на 12 територијалних округа, али који нису више одговарали старој племенској подјели. У исто вријеме, реорганизована је и појачана војска, у коју су укључени одреди коњице и кола.

Доба Соломоновог царевања сачувало се у сјећању каснијих генерација као ''златни вијек'' израелско-јудејског царства, па је могуће да је управо стога познија историјска традиција настојала да

уздигне Соломонов лик претстављајући га као идеалног цара и мудрог управљача. Послије смрти Соломона, разлике између земљораднички богатог Израела и Јудеје која је сачувала старинске и примитивне форме сточарства, долазе до изражаја и царство се, уз посредство Египта, распада на ова два елемента.

Нововавилонско царство:

Послије ратова за асирско насљеђе (616-605 г. п. н. е.), Међани и Халдејци су подијелили територије које су се некада налазиле под контролом Асирије. Вавилон је заузео западне дијелове, јер је његова трговина била оријентисана ка западу, па је контрола над феничанским лукама, Сиријом и Кархемишом, који је контролисао прелазе преко Еуфрата, била пријеко потребна. Месопотамија је такође припала Вавилоњанима.

Одмах по крунисању Набухаднезар II (604-562) запутио се на Левант како би га у потпуности потчинио. 601. г. п. н. ере повео је војску на Египат, али су у бици на ободу источне делте обе стране претрпиле велике губитке. Набухаднезар је био приморан да се повуче у Вавилон и прегрупише снаге.

Набухаднезаров пораз охрабрио је Јоакима, краља Јудеје, да престане да плаћа порез Вавилону и да се окрене савезу са Египтом. Набухаднезару је требало неколико година да поврати снагу и одговори на изазов Јудеје. Стигао је пред Јерусалим почетком 597. г. и послије кратке опсаде натјерао град да се преда. Ризнице Соломоновог храма и палате постале су дио ратног плијена, већина чланова владарске породице као и хиљаде других људи одведени су у ропство. На пријесто Јудеје Набухаднезар је поставио Седекију.

Иако су Вавилоњани у наредним годинама предузимали, готово редовно, војне походе у области Сирије и Палестине, то није одвратило Јудеју и друге левантске вазале од нових побуна. Египатска војска се под Псаметихом II и послије Апријем 591. г. појавила у Палестини, гдје је освојила Газу и опсједала Тир и Сидон. Међутим, када се Набухаднезарова војска појавила, Египћани су се повукли, те су Вавилоњани готово без отпора повратили територију.

587. г. п. н. ере Вавилоњани су опсјели Јерусалим и након 18 мјесеци опсаде готово га сравнили са земљом. Седекија је ослијепљен и одведен у ропство као и хиљаде других становника Јудеје (''вавилонско ропство'').

Иако су Међани и Вавилоњани били у пријатељским односима на почетку Набухаднезарове владавине, прилике су се касније изгледа промијениле. Не би ли предуприједио могући упад Међана, Набухаднезар је подигао велики одбрамбени зид у зони гдје су токови Тигра и Еуфрата били најближи. 584. г. Вавилоњани су опсјели Тир. Град је пао 571. г. тек након 13 година опсаде. Стални немири у Јудеји узроковали су нове депортације у периоду између 582. и 581. г. Ипак, током својих последњих 10 година владавине, Набухаднезар је био неприкосновени господар Леванта.

568. г. п. н. е. предузео је још један поход на Египат, али ни ова акција није донијела успјех. Набухаднезар је преминуо 562. г. и на пријестолу га је наслиједио његов син Амел-Мардук. За његову кратку владавину и владавину његових насљедника сачуван је мали број извора. У дворској завјери 556. г. на власт долази Набонид, зет Набухаднезара.

Набонид (556-539) био је један од водећих војних команданата за вријеме Набухаднезара. Набонид је због изузетне привржености мајци развио посебно поштовање према божанству чији је култ славила, богу мјесеца Сину, чије је храмове обновио у Уру. Фаворизовање Сина изазвало је незадовољство Мардуковог свештенства и конзервативних кругова у Вавилону. Разљућен овим незадовољством Набонид је око 549. г. поставио свог сина Белшезара за регента Вавилона, а он се повукао у оазу Тему у сјеверној Арабији.

За вријеме Набонидовог одсуства долази до уздизања Персијског царства на челу са Киром II. 539. г. Набонид се вратио у Вавилон и ставио на чело одбране града, али је већ било касно. Белшезар је погинуо код Описа а Набонид је био потучен код Сипра. Вавилон се без борбе предао Киру II 538. г.

Нововавилонско царство се понекад назива и епохом градова јер је током овог периода највећи број становништва живјео у градским центрима. У Вавилону је у овом периоду живјело око 100.000 људи. Једна од градских знаменитости, висећи вртови, уврштена је међу чуда градитељства античког свијета, а чувена је још и монументална капија богиње Иштар.

Хамураби (1792-1750):

На почетку владавине Хамураби је вјероватно признавао власт Шамси-Адада I - аморитског владара. Заштита овог моћног владара омогућила му је да у наредних 10 година своју државу шири ка југу и истоку. Десете године владавине освојио је стратешки важну област између Тигра и Загроса. Послије ових освајања Хамураби се посветио унутрашњим приликама у Вавилону, чекајући повољније околности да настави са територијалним проширењем своје државе.

Након смрти Шамси-Адада око 1776. г., Хамураби склапа савез са Зимри-Лимом, владаром Марија, не би ли га тако одвратио од савеза са Ешнуном. У међувремену Ешнуна је склопила савез са краљевством Елама, које се налазило југоисточно од Вавилона. Око 1764. г. одреди коалиције Елама и Ешнуне ушли су на територију под контролом Вавилона, али су претрпјели пораз. Ова побједа је оснажила Хамурабија да предузме нове акције. Већ 1763. г. напао је Рим-Сина, освојио Ларсу и припојио свом краљевству читаву јужну Месопотамију.

Следеће године услиједио је нови напад Ешнуне и Елама, који је Хамураби поново одбио. Пошто му се Зимри-Лим није придружио у походу на Ешнуну, Хамураби је напао Мари и приморао га на покорност. У последњој деценији владавине Хамураби је поразио Асирију и уништио Ешнуну. Ова освајања, у територијалном погледу, обновила су некадашњу државу III династије Ура.

Епоха Старовавилонског царства једна је од најбоље документованих у историји Месопотамије. Посебан значај има Хамурабијев законик, откривен крајем 1901. г. у Сузи, престоници Елама, данас у поставци музеја Лувр. Текст Хамурабијевог законика исписан је на стели од базалта. Стела је првобитно била подигнута у Сипару. Два сумерска правна споменика (закони Шулгија и закони Липит-Иштара) хронолошки претходе Хамурабијевом законику. На врху стеле налази се представа бога Шамаша (бог Сунца) како сједи на пријестолу и даје скиптар и прстен Хамурабију који стоји пред њим. Сцена симболично одражава божанско поријекло закона које је Хамураби примио од самог божанства. Текст законика је исписан архаичним вавилонском верзијом акадског клинописа.

Законски дио споменика броји готово три стотине одредаба, а највећи број се тиче кривичног и грађанског права. Текст законика приказује друштво Хамурабијевог времена подијељено на три категорије: авилум, мушкенум и вардум. Вардум значи роб, понекад и слуга. Мушкенум, у буквалном преводу, значи ''онај који пада ничице'', и припадници ове класе били су инфериорни у односу на оне који су били авилум. Термин авилум указивао је на припаднике елите, вјероватно земљопосједнике или аристократију.

Хамурабијево царство није било дугог вијека. Његова династија је наставила да влада још око 155 година, али је царство једва надживјело Хамурабијеву смрт.

Први успон Асирије:

Неколико деценија послије распарчавања државе треће династије Ура започело је снажење града-државе Ашур, што је означило и почетак староасирског периода (2000-1800. п. н. е.). Врхунац развоја града посвједочен је у периоду од XIV до IX вијека п. н. е. када је Ашур био престоница Асирског царства. Град је, осим политичког, био и религијски центар Асирије и сједиште култа бога Ашура. Централне области Асирије простирале су се у сливу Тигра и његових притока Великог и Малог Заба. Језгро Асирије налазило се између три града: Ашура, Ниниве и Арбеле. Асирци су припадали семитској породици народа и говорили су једним од дијалеката акадског језика.

Оснажени Ашур је послије краха III династије Ура почетком II миленијума п. н. ере, на простору Анадолије основао више од 20 трговачких колонија. Таблице које припадају староасирској епоси, откривене у Канешу, одсликавају трговачке активности Асираца у овој колонији између 1920. и 1750. г. п. н. ере. Током периода из којег потичу таблице из Канеша, Аморити су освојили велике дјелове Асирије, а негдје око 1800 г. један од њихових вођа, Шамши-Адад, освојио је Ашур. Асирија је била језгро његовог царства, а он сам је имао огроман утицај на асирску владарску идеологију и дуго је опстао у сјећању Асираца као један од њихових највећих краљева. Ране године Шамши-Ададовог дугог краљевања познате су на основу Епонимне хронике Марија.

Шамши-Адад I је из Ашура своју власт ширио према западу, истоку и југу. Загосподарио је областима ријека Кабур и Балик на западу, покорио је Мари и Ешнуну на југу, а на истоку се проширио до Шушаре која се налазила на Малом Забу. Шамши-Ададова освајања на западу зауставило је краљевство Јамхад, чији се центар налазио у Алепу. Установивши царство, Шамши-Адад I је преселио своју престоницу на запад, у земљу Апум, на горњем току Кабура. Двојицу синова поставио је за савладаре. Послије освајања Ашура владао је још 32 године. Када је умро царство се врло брзо распарчало.

Асирци су, када је ријеч о систему управе, баштинили насљеђе Акадског царства и државе III династије Ура, посебно у погледу провинцијске управе. Током староасирског периода Ашуром је управљао краљ уз помоћ сложеног система администрације и градског вијећа. Једна од новина у староасирском период је појава епонимних магистрата - лиму чиновника. Институција лимуа била је једна од најважнијих и најдуговјечнијих одлика асирског система управе.

Други успон Асирије:

Почетак овог периода, названог ''друго уздизање Асирије'', означило је ступање на пријесто Ашурубалита I (око 1353-1313. п. н. е.). Он је окончао превласт каситског Вавилона над Асиријом и учинио је независном. Под његовим насљедницима Асирија је почела да претендује на територију источне Сирије. Тукулти-Нинутра I (око 1233-1197. п. н. е.) не само да је проширио асирску територију на сјевер , на рачун државе Хетита, већ је освојио и Вавилон и учинио га вазалом Асирије. Крајем његове владавине Асирија је контролисала читаву Месопотамију и Сирију источно од Еуфрата.

Тукулти-Нинутра I је убијен у дворској завјери коју је организовао један од његових синова. Са његовом смрћу која је донијела и унутрашње сукобе око пријестола, почело је и опадање Асирије. Вавилон је убрзо повратио самосталност, а и контрола над областима у Сирији била је пољуљана. У исто вријеме, полуномадска племена Арамејаца почела су да се настањују у Сирији, повремено упадајући на територију Месопотамије.

Тиглат-Паласар I (око 1115-1077. п. н. е.) накратко је зауставио опадање Асирије, предузевши походе којима је избио на Медитеран и у област сјеверно од језера Ван. За вријеме своје владавине, 28 пута се сукобио са Арамејцима, покушавајући да спријечи њихово преливање на простор Месопотамије. Без обзира на ове подухвате, територија Асирије се све више смањивала. Крајем XI вијека прије н. е., асирски владари су контролисали само територију од Ашура на југу до Ниниве на сјеверу, и од Тигра на западу до Арбеле на истоку. Невоље су се наставиле и у X вијеку п. н. е., узроковане сушом и глађу.

Супарнички Вавилон није могао да искористи привидну предност насталу асирским назадовањем, јер се и сам суочавао са бројним проблемима. Еламски напади су уништили каситску династију Вавилона, средином XII вијека п. н. е. За разлику од Вавилона, Асирија је успјела да периоде немира преброди без династичких промјена. Око 900, Асирија је почела да јача - Арамејци су били потиснути из долине Тигра, а контрола над сјеверном Месопотамијом била је обновљена. Године 892. п. н. е. склопљен је мировни споразум са Вавилоном.

Освајања Ашурнасирпала II (883-859. п. н. е.) означила су почетак Новоасирског царства. Владар је предузео неколико војних похода против државица које су се налазиле у планинским регијама сјеверно од Асирије, приморавајући их да признају њену премоћ. Након побједе над Арамејцима који су организовали антиасирску коалицију, Ашурнасирпал је без икаквог отпора избио на обалу Медитерана. Новохетитски владар Кархемиша и владари феничанских градова, међу њима и Тир, Сидон и Библос, прихватили су плаћање трибута Асирији. Ратни плијен омогућио је подизање нове престонице, данашњег Нимруда, у близини ушћа Заба у Тигар.

За вријеме Шалманасера III (858-824. п. н. е.), феничански градови и кнежевине јужне Сирије и Палестине образовали су нову коалицију која је успјешно одољевала Шалманасеру. Године 853. п. н. е., у бици код Каркара у Сирији, снаге коалиције предвођене краљем Дамаска бројале су 70.000 људи под оружјем. Званични асирски извјештаји говоре о побједи Шалманасера, али не помињу ниједан град који је том приликом освојен. Коалиција се распала када је у Дамаску дошло до преврата на двору око 845. п. н. е. Тир, Сидон и Израел почели су од 841. да плаћају данак Асирији. Још прије Шалманасерове смрти избио је грађански рат у Асирији. Старији син побунио се против оца и млађег брата. Резултат сукоба био је губитак свих области западно од Еуфрата.

Палестина:

Палестина се простире од планина јужног Ливана до сјеверних граница Арабијске пустиње. На западу она се граничи Средоземним морем, а на истоку сиријско-месопотамском степом. Природна богатства Палестине су незнатна. Једино је тло било богато глином, која је служила за израду керамике и цигала.

Богат материјал за проучавање Палестине дају египатски натписи. У многим од њих описују се походи фараона на Палестину. Драгоцјен извор претставља и библија, зборник књига које описују историју израиљског и јудејског царства.

Палестина је била настањена још од најстаријих времена. На приморју Средоземног мора живјело је егејско племе Филистејаца, који су дали име Палестини. Најстарије семитско племе које је настањивало Палестину у III-II миленијуму п. н. е. били су Хананеји и дали су име земљи Ханан. У библији се Хананеји приказују као аутохтоно становништво сјеверне Палестине, гдје су лежали најстарији и најважнији трговачки градови. Западносемитско племе Аморита настањивало је претежно сиријско-месопотамску степу.

Основно занимање становништва била је земљорадња, иако су нека заосталија планинска и степска племена живјела номадским животом. У градовима занатство игра значајну улогу. Највише су се узгајале житарице (пшеница и јечам), а веома раширено било је воћарство као и гајење маслина, чије се уље извозило у Египат. Уобичајено оруђе за орање земље био је примитиван плуг. Палестина се налазила на раскрсници између Египта, Сирије и Месопотамије, и ту су се укрштали важни трговачки каравански путеви.

Палестинска сеоска општина имала је свог начелника и свог свештеника. Чланови општине били су међу собом повезани колективном одговорношћу и били су дужни да откупљују из ропства своје презадужене саопштинаре. Ратови су претстављали основни извор робова и ропство је било широко распрострањено у Палестини.

Феникија:

Антички писци су народ који је живјео у приобалним градовима Леванта, сјеверно од Палестине, називали Феничани. Име вјероватно долази од грчке ријечи за врсту остриге из које се добијала тамноцрвена боја. Друга могућност је да ријеч потиче из одређења Фенеху којим су Египћани именовали територију сјеверног Ханана. Сами Феничани су себе називали према градовима у којима су живјели - Сидонци, Тирани итд.

Током позног бронзаног доба, феничански градови, налазили су се у зони египатске контроле, те су Египћани имали монопол над готово читавим трговинским прометом Феничана. Када су велика царства Старог истока пропала у XII вијеку п. н. е., феничански градови су се ослободили страних утицаја. У вријеме IX и VIII вијека п. н. е., феничански градови су имали примат над трговином у медитеранском басену.

Феникија никада није постојала као јединствена држава, на шта је у великој мјери утицала територија на којој су се развијали градови. Већина феничанских градова били су независни градови-

државе. Подизани су на малим острвима уз обалу, или на самој обали ослањајући се у залеђу на планинске обронке ливанских планина.

У X вијеку п. н. е., Тир се уздигао као најважнији феничански центар. Стари завјет наводи да је тирски владар Ахирам I склопио савез са Соломоном. Половином IX вијека п. н. е. Тир је био толико моћан да је чак и Сидон признао његову хегемонију. Током периода напретка, Тир, Сидон и Библос су асирским владарима слали дарове у знак добросусједских односа. Они су вјероватно прије имали задатак да обезбједе несметан трговачки промет у областима које су контролисали Асирци.

У VIII вијеку п. н. е. асирски притисак се појачао. Територија сјеверне Феникије до Библоса претворена је у асирску провинцију са центром у Симири. 700 год. п. н. е. Сидон је одузет тирском краљу и стављен под управу проасирског намјесника. Због оваквог стања и великог пореза који је град плаћао Асирији, у Сидону је 677 п. н. е. избила побуна коју су Асирци сурово угушили. Године 671 п. н. е. избила је побуна и у Тиру. Пошто је угушена, формирана је асирска провинција са центром у Ушу, малом граду који се налазио у залеђу Тира. До краја постојања асирске државе, 612 п. н. е., територију некадашње Феникије прекривале су три асирске провинције: Симира, Сидон и Уш.

Једна од најважнијих феничанских колонија био је Китион на Кипру, коју је највјероватније основао Тир средином IX вијека п. н. е. На територији данашњег Туниса основали су око 750 год. п. н. е. Картагину. Картагина је временом постала најзначајнија феничанска колонија и својим престижем и богатством надрасла је и Тир, који ју је основао. У VII вијеку п. н. е., Феничани су основали неколико колонија на атлантској обали Марока. Могуће је да су њихови бродови стигли и до Азовских острва и Велике Британије. На захтјев египатског фараона Нехоа II (610-595 п. н. е.), експедиција сачињена од феничанских бродова опловила је афрички континент.

Феничани су трговали дрвном грађом, тканинама бојеним пурпурном бојом и занатским израђевинама, укључујући и металне производе. Осим по бродоградњи, били су познати и по обради дрвене грађе, обради и изради предмета од слоноваче, камена и производњи стакла. Феничанским градовима управљали су краљеви, који су, поред политичке власти, обављали и главне свештеничке дужности. У градовима је постојало и вијеће које је заједно са краљем управљало градом.