Манастир Морачник

Овај манастир се налази на истоименом острву и у близини је острва Бешка и Старчево. Манастир је подигнут прије 1417г. када му је Балша III издао ктиторску повељу. На острву се налази Саборни храм, посвећен Пресветој Богородици Тројеручици, са параклисом светог Јована Дамаскина и са црквом Преображења Господњега на врху острва. Триконхална црква је мањих димензија са централном куполом и дозиданом припратом са отвореним тремом. Манастир Морачник је метох, скит и испосница манастира Пречиста Крајинска, сматра се архитектонским врхунцем градитељства на Скадарском језеру. Манастирски комплекс се налази на истуреном рту, положен ниско скоро до самог језера. Сачињавају га црква, конак и трпезарија и четвороспратна кула. Ова кула на манастиру Морачник је риједак примјер сачуваног објекта ове врсте у манастирском комплексу. Према остацима се може закључити да је на другом спрату била пресведена са крстастим сводом. Манастирски комплекс је опасан са каменом оградом и са монументалном капијом.

Манастир Старчево (Старчева Горица)

Овај манастир се налази на истоименом острву, а подигли су га Балшићи између 1376-1378г. што значи да је ово најстарији манастир који је подигла породица Балшића.

Манастирска црква је мања једнобродна грађевина, триконхосне основе са централном куполом, накнадно дозиданом припратом и отвореним тремом. Манастирски комплекс је опасан са високим зидом и капијом. Име самог острва се везује за старца Макарија, који је као испосник живео на острву, па је тако по њему острво добило име Старчева Горица, или једноставно Старчево. Испред цркве је, по сопственој жељи, сахрањен Божидар Вуковић Подгоричанин заједно са својом женом. Послије пада Зете под владавину Турака, Божидар Вуковић Подгоричанин је отишао у Венецију гдје је наставио да штампа књиге на ћирилици. Претпоставља се да је био „логотет“,

односно, главни писар и руководилац Државне канцеларије на двору Ивана Црнојевића. Божидар Вуковић Подгоричанин је умро у Венецији 1539г. Данас је гроб Божидара Вуковића Подгоричанина празан, јер су непознати починиоци сломили надгробну плочу и украли су тијело, јер је на каменој плочи била урезана рука која држи кесу, што је иначе симбол штампара, а што су починиоци овог недјела протумачили као траг да се ту налази закопано благо.

У средњем вијеку манастир је био један од већих преписивачких центара, а сачувана су два рукописа из овог времена, а један од њих је „Јеванђеље“ које се чува у библиотеци „Марциана“ у Венецији.

Манастир Бешка (Брезовица)

Овај манастир се налази на истоименом острву које се још назива и Брезовица, а у близини је острва Морачник и Старчево. Овај анастир има двије цркве, и то старију посвећену светом Ђорђу, коју је подигао Ђорђе II Страцимир крајем XIV вијека. Ово је једнобродна грађевина триконхалне основе са централном куполом, пространом припратом засведеном готичким ребрастим сводом и са великим звоником на преслици. Изнад врата друге мање цркве постоји уклесан натпис у коме се каже како је ову цркву, посвећену Богородици, подигла 1440г. за свој маузолеј, Јелена Балшић, супруга Ђорђа II Страцимира, мајка Балше III и кћерка кнеза Лазара Хребељановића. Ова црква је мањих димензија једнобродне основе са благо преломљеним сводом.

И у овом манастиру се одвијала интезивна преписивачка дјелатност. У манастирском скрипторијуму је настао 1439 – 1440г. чувени „Шестоднев старца Никона Јерусалимца“ , а 1441 – 1442г. је настао „Горички зборник“ који је у ствари преписка Јелене Балшић и старца Никона Јерусалимца, монаха и Јелениног духовника, који је о овој преписци написао велику књигу духовног руковођења, дајући не само типик за живљење већ и неопходна световна знања. Како сведочи овај зборник , на свим овим острвима Скадарског језера живјело се строго на скитски начин.

Јелена Балшић је у Зети боравила од своје удаје за Ђорђа II Страцимира 1386г. па до 1411г. и од 1435г. па све до своје смрти. Послије смрти свог мужа Ђорђа II Страцимира 1403г. Јелена Балшић се носила мишљу да се замонаши, као што је то урадила њена мајка кнегиња Милица, послије смрти кнеза Лазара, али је требала помоћи своме малољетном сину Балши III у управљању државом. Ондашњи хроничари описују Јелену Балшић као „жену висока стаса, танка струка, млечнобелог образа и златне косе.“ Јелена Балшић се по други пут удаје 1411г. за босанског војводу Сандаља Хранића, који умире 1435г. и она поново постаје удовица и доноси одлуку да се врати у Зету и остатак свог живота посвети обнављању порушених манастира на Скадарском језеру.

Јелена Балшић је умрла у дубокој старости 1442г. или 1443г. када су Зетом већ увелико владали Црнојевићи, а сахрањена је у Богородичиној цркви на острву Бешка.

„Горички зборник“се чува у „Депозиту архива САНУ“ као заоставштина Светозара Томића.