Fridrih Nie

GENEALOGIJA MORALA

POLEMIKI SPIS

Predgovor

Prva rasprava "Dobro i zlo", "Dobro i ravo"

Druga rasprava "Krivica", "neista savest" i slino

Trea rasprava ta znae asketski ideali?

PREDGOVOR

1.

Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo traili pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe naemo? S pravom je reeno: "Gde je vae blago, onde e biti i srce vae."* Nae blago je tamo gde su konice naeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao roenim krilatim ivotinjama i skupljaima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da neto "donesemo kui". Inae, to se tie ivota, takozvanih "doivljaja" ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvim stvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni nae srce nije tamo pa ni nae uho! Naprotiv, kao to se neki bogom zanesen i u sebe utonuo ovek, u ijim uima tek to je odjeknulo zvono oznaujui podne sa svojih dvanaest tekih udaraca, najednom budi i pita se "ta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekad naknadno trljamo ui i u udu se, pometeni, pitamo "ta smo to zapravo doiveli? Jo vie: ko smo mi zapravo?" i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca naeg doivljaja, naeg ivota, naeg bia i pri tom, avaj, greimo u brojanju... Upravo nuno ostajemo sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za veita vremena vai stav "Svako je sebi najudaljeniji"** za sebe mi nismo nikakvi "saznavaoci"...

* Jevanelje po Mateji 6, 21. ** Moda izokrenut citat iz Terencija: "Najblii sam samom sebi" (Proximus sum egomet mihi).

2.

Moje misli o poreklu naih moralnih predrasuda jer o njima je re u ovom polemikom spisu nali su svoj prvi, pomalo oskudan i prethodan izraz u onoj zbirci aforizama koja nosi naslov Ljudsko, odvie ljudsko. Knjiga za slobodne duhove, i ije sam pisanje poeo u Sorentu u toku jedne zime koja mi je dozvolila da zastanem, kao to zastane neki putnik, i da paljivije pogledam prostranu i opasnu zemlju kroz koju je moj duh dotle pugovao. Desilo se to u zimu 187677; same misli su starije. To su ve bile uglavnom iste misli koje u ovoj raspravi ponovo izlaem: nadajmo se da im je ovaj podui interval dobrodoao, da su za to vreme postale zrelije, jasnije, jae, potpunije! A to se njih danas jo vrsto drim, to su se one same za to vreme sve vre meu sobom povezivale, ak proimale i srastale, to pojaava moju radosnu uverenost da one u meni od samog poetka nisu nastajale pojedinano, proizvoljno niti sporadino, ve iz jednog zajednikog korena, iz jedne osnovne volje saznanja koja je u dubini zapovedala, sve odreenije govorila i postavljala sve odreenije zahteve. Jedino tako, naime, i dolikuje jednom filozofu. Mi nemamo nikakvo pravo da u bilo emu budemo za pojedinano: ne smemo pojedinano ni u zabludu padati, niti pojedinano do istine dolaziti. Naprotiv, sa nunou s kojom drvo donosi svoje plodove izrastaju iz nas nae misli, nae vrednosti, naa da i ne, naa ako i da li sve je to srodno i meusobno povezano i sve su to svedoanstva jedne volje, jednog zdravlja, jednog podneblja, jednog sunca. Da li vama prijaju ti nai plodovi? Ali ta se to drvea tie? ta se to tie nas, nas filozofa!...

3.

Pri jednoj meni svojstvenoj nedoumici koju nerado priznajem ona se, naime, odnosi na moral, na sve to se dosad na zemlji slavilo kao moral nedoumici koja se u mom ivotu pojavila tako rano, tako neizazvano, tako nezadrivo, tako u protivrenosti sa sredinom, mojim godinama, uzorima i poreklom, da bih gotovo imao pravo da je nazovem svojim "a priori", morale su se moja radoznalost kao i moja sumnja prilino rano zadrati na pitanju kakvog je porekla nae dobro i zlo. U stvari, problem porekla zla poeo je da me prati ve kao trinaestogodinjeg deaka: njemu sam posvetio, u godinama kad je "srce ispunjeno upola dejim igrama, upola bogom", svoju prvu literarnu deju igru, svoj prvi probni filozofski sastav a to se tie mog tadanjeg reenja problema, ja sam, kako je i pravo, iskazao ast bogu i uinio ga ocem zla. Da li je upravo tako trailo od mene moje "a priori", ono novo, nemoralno, ili bar imoralistiko "a priori" i, ah, tako antikantovski, tako zagonetan "kategoriki imperativ" koji je govorio iz njega i za koji sam s vremenom imao sve vie sluha, i ne samo sluha?... Sreom, na vreme sam nauio da razlikujem teoloku predrasudu od moralne, pa poreklo zla nisam vie traio iza sveta. Neto istorijskog i filolokog obrazovanja, raunajui tu i uroen probiraki smisao za psiholoka pitanja uopte, pretvorilo je ubrzo moj problem u drugi: pod kojim uslovima je ovek doao do toga da su oni vrednosni sudovi dobri i zli i kakvu vrednost imaju oni sami? Da li su oni dosad koili ili potpomagali ljudsko napredovanje? Jesu li oni znak oajnog stanja, osiromaenja, izopaavanja ivota? Ili obrnuto, ogleda li se u njima punoa, snaga, volja ivota, njegova sranost, njegovo pouzdanje, njegova budunost? Na to sam nalazio u sebi mnoge odgovore i odvaio se na njih, uoavao sam razlike meu vremenima, narodima, poloajima pojedinaca, specijalizovao sam svoj problem, iz odgovora su nikla nova pitanja, traenja, nasluivanja, verovatnoe: dok konano nisam doao do sopstvene zemlje, do sopstvenog tla pod nogama, do nekog itavog skrivenog, rastueg, rascvetalog sveta, kao vekih tajnih vrtova o kojima niko nije smeo nita slutiti... O, kako smo sreni mi, mi saznavaoci, samo ako umemo dovoljno dugo da utimo!...

4.

Prvi podsticaj da objavim neku od svojih hipoteza o poreklu morala dala mi je jedna ista, uredna i pametna, pomalo i starmala knjiica, gde sam prvi put jasno zapazio jednu naopaku i neprirodnu vrstu genealokih hipoteza, zapravo njihovu englesku vrstu. Ta knjiica me je privukla onom snagom koju poseduje svaka suprotnost, svaki antipod. Naslov knjiice je bio Poreklo moralnih oseanja, njen autor dr Paul Re, godina njenog objavljivanja 1877. Moda nikad nisam itao neto emu bih tako dosledno, od reenice do reenice, od zakljuka do zakljuka, u sebi odgovarao sa ne, kao to je bio sluaj s ovom knjiicom: pa ipak bez ikakve zlovolje i nestrpljenja. U ranije pomenutom delu na kome sam tada radio osvrtao sam se, i kad je bila i kad nije bila prilika za to, na stavove ove knjige, ne uputajui se u njeno opovrgavanje ta me se uopte tie opovrgavanje! nego, kako i prilii jednom pozitivnom duhu, stavljajui umesto onog to je neverovatno ono to je verovatnije, u nekim sluajevima umesto jedne zablude neku drugu. Tada sam, kako rekoh, prvi put na videlo dana izneo one hipoteze o poreklu kojima su posveene ove rasprave, izneo sam ih neveto najmanje bih to pred samim sobom hteo da prikrijem, jo neslobodno, jo bez sopstvenog jezika za ove sopstvene stvari i sa mnogo ponavljanja i kolebanja. Neka se, posebno, uporedi ono to sam u Ljudskom, odvie ljudskom, na str. 51, rekao o dvostrukoj predistoriji dobra i zla (naime iz kruga otmenih i kruga robova); isto tako, na str. 119, o vrednosti i poreklu asketskog morala; takoe na str. 78, 82, II, 35 o "moralnosti morala", onoj mnogo starijoj i iskonskijoj vrsti morala koja je toto coelo* izvan altruistikog naina vrednovanja (u kojem dr Re, poput svih engleskih pisaca o poreklu morala, vidi moralni nain vrednovanja po sebi); takoe na str. 74, Putnik str. 29, Jutarnja rumen str. 99 o poreklu pravednosti kao izravnanju meu priblino jednako monim (ravnotea kao pretpostavka svih ugovora, sledstveno i svakog prava); isto tako o poreklu kazne u Putniku, str. 25, 34, za koju teroristika namera nije ni bitna ni izvorna (kao to misli dr Re: ona joj je tek umetnuta, pod odreenim okolnostima, i uvek kao neto sporedno, kao neto naknadno dodato).

* Sasvim.

5.

U stvari, upravo tada mi je na srcu lealo neto mnogo vanije od mojih ili tuih hipoteza o poreklu morala (ili, tanije: ovo poslednje samo radi jedaog cilja za koji je ono jedno od mnogih sredstava). Za mene je u pitanju bila vrednost morala i o tome treba da se raspravim gotovo jedino s mojim velikim uiteljem openhauerom, kome se kao savremeniku obraa ona knjiga, strast i skrivena protivrenost one knjige (jer i ona knjiga je bila "polemiki spis"). Re je, posebno, o vrednosti "neegoistikih" instinkata, instinkata saaljenja, samoodricanja, samortvovanja koje je upravo openhauer tako dugo pozlaivao, obogotvoravao i prenosio u onostranost dok mu konano nisu ostale samo kao "vredaosti po sebi" na osnovu kojih je on iotu, pa i sebi samom, rekao ne. Meutim, upravo protiv ovih instinkata govorila je iz mene sve naelnija podozrivost, sve dublja i dublja skepsa! Upravo tu sam video veliku opasnost za oveanstvo, njegovo najsublimnije mamljenje i zavoenje a kuda to? u nita? upravo tu sam ugledao poetak kraja, zastoj, zamor koji se osvre unazad, volju koja se okree protiv ivota, poslednju bolest koja se neno i setno najavljuje: shvatio sam moral saaljenja koji se nezadrivo irio, zahvatajui ak i filozofe i povlaei ih u bolest, kao najneugodniji simptom nae sve neugodnije evropske kulture, kao njen zaobilazni put ka jednom novom budizmu? Ka jednom budizmu Evropljana? ka nihilizmu?... Naime, novo je to to moderni filozofi daju prednost saaljenju i precenjuju njegovu vrednost: filozofi su se dosad slagali upravo u tome da je saaljenje bezvredno. Navodim samo Platona, Spinozu, Larofukoa i Kanta, etiri duha ne moe biti razliitija, ali saglasna u jednom: u nipodatavanju saaljenja.

6.

Na prvi pogled bi se reklo da je ovaj problem vrednosti saaljenja i morala saaljenja (ja sam protivnik sramnog modernog razneavanja oseanja) neto sasvim zasebno, neki upitnik za sebe; ali ko jednom tu zastane, ko naui tu da postavlja pitanja, tome e se desiti ono to se desilo meni: otvara mu se irok novi vidik, jedna mogunost ga spopada kao neka vrtoglavica, izbija svaka vrsta nepoverenja, podozrenja i straha, vera u moral, u svaki moral se koleba i na kraju se oglaava nov zahtev. Pa iskaimo ga, taj novi zahtev: nama je potrebna kritika moralnih vrednosti, samu vrednost ovih vrednosti treba jednom staviti pod znak pitanja a za to je potrebno poznavanje uslova i okolnosti iz kojih su one izrasle, u kojima su se razvile i pomerile (moral kao posledica, kao simptom, kao maska, kao licemersgvo, kao bolest, kao nesporazum; ali isto tako moral kao uzrok, kao lek, kao stimulans, kao konica, kao otrov), a takvog poznavanja niti je dosad bilo, niti ga je iko eleo. Vrednost ovih "vrednosti" uzimana je kao data, kao stvarna, kao s one strane svakog dovoenja u pitanje; dosad nije bilo ni najmanje sumnje niti kolebanja kad je "dobro" ocenjivano kao vrednije od "zla", vrednije u smislu potpomaganja, korisnosti, uspevanja u pogledu na oveka uopte (ukljuujui i budunost oveka). Kako? A kad bi ba obrnuto bilo istina? Kako? Kad bi u "dobrom" bio i simptom nazadovanja, isto tako opasnost, zavoenje, otrov, narkotik pomou koga bi sadanjost moda ivela na raun budunosti? Moda ugodnije, bezopasnije, ali i u skromnijem stilu, nie?... Tako da bi upravo na moral padala krivica ako se jedna po sebi moguna najvia mo i rasko vrste ovek ne bi nikad postigla? Tako da bi upravo moral bio opasnost nad opasnostima?...

7.

Dovoljno je to sam sam, kad mi se ovaj vidik otvorio, imao razloga da se osvrnem za uenim, smelim i marljivim drugovima (to inim jo i danas). Sad valja ogromnu, daleku i tako skrivenu zemlju morala morala koja je stvarno postojao, stvarno iveo proputovati sa samim novim pitanjima i tako rei novim oima: a zar to ne znai gotovo isto toliko kao ovu zemlju tek otkriti?... Ako sam pri tom, pored drugih, mislio i na pomenutog dra Rea, to se desilo stoga to uopte nisam sumnjao da bi ga priroda samih njegovih pitanja nagnala na ispravniju metodiku da doe do odgovora. Da li sam se u tome varao? Moja elja je u svakom sluaju bila da jednom tako otrom i nepristrasnom oku dam bolji pravac, pravac prema stvarnoj istoriji morala, i da ga na vreme upozorim da su engleske hipoteze obina arena laa bez ikakvog oslonca na stvarnost. Jasno je kao dan koja boja za jednog istoriara morala mora biti sto puta vanija od te arene: naime siva, hou rei dokumentarna, ona koja se moe stvarno utvrditi, koja je stvarno postojala; ukratko, to je ono celo dugo hijeroglifsko pismo prolosti ljudskog morala koje je tako teko deifrovati! Ono je dru Reu bilo nepoznato; ali on je itao Darvina: i tako se u njegovim hipotezama uljudno jedno drugom pribliavaju, na nain koji je u najmanju ruku zabavan, Darvinova zver i najmoderniji, skromni moralni mekuac koji "vie ne ujeda", ovaj poslednji s izrazom izvesne dobroudne i tanane nemarnosti na licu, zainjene ak zrnom pesimizma i zamora, kao da se zapravo uopte i ne isplati uzimati tako ozbiljno sve te stvari probleme morala. A meni, obrnuto, izgleda da uopte nema stvari koja bi vie zasluivala da bude ozbiljno shvaena; kao nagrada za to, moda e se jednog dana dobiti dozvola da se one shvate sa vedre strane. Jer vedrina ili, reeno mojim jezikom, vesela nauka to je nagrada: nagrada za dugu, smelu, marljivu i podzemnu ozbiljnost, za koju, dakako, nije svako sposoban. Ali onoga dana kad od sveg srca kaemo: "napred! i na stari moral spada u komediju!", mi smo za dionizijsku dramu o "sudbini due" otkrili nov zaplet i novu mogunost: a on e ve umeti da je iskoristi, na to se moemo kladiti, on, veliki, stari, veiti komediograf naeg ivota!...

8.

Ako je ovaj spis bilo kome nerazumljiv i ako ne prija njegovim uima, krivica, kako mi se ini, nije nuno moja. On je dovoljno jasan pod pretpostavkom a ja to pretpostavljam da je italac prethodno itao moje ranije spise i da pri tom nije alio truda: u stvari, oni nisu dostupni. Na primer, to se tie mog Zaratustre ne doputam da vai kao njegov poznavalac niko koga svaka od njegovih rei nije bar jednom teko ranila i bar jednom duboko uzbudila: jer on tek tada sme uivati privilegiju da je sa strahopotovanjem uestvovao u halkionskom elementu iz kojeg je ovo delo roeno, u njegovoj sunanoj jasnoi, daljini, irini i izvesnosti. U drugim sluajevima, aforistiki oblik predstavlja tekou: ona je u tome to se taj oblik danas ne smatra dovoljno tekim. Jedan aforizam, valjano sainjen i izliven, time to je proitan jo nije "odgonetnut"; tavie, tek kad se on proita treba poeti njegovo tumaenje, a za to je potrebno umee tumaenja. U treoj raspravi ove knjige dao sam model onoga to u takvom sluaju nazivam "tumaenjem": toj raspravi prethodi jedan aforizam, a ona sama je njegov komentar. Da bi se tako itanje uzdiglo do umea potrebna je, pre svega drugog, jedna stvar koja je danas gotovo potpuno zaboravljena i stoga ima jo vremena da moji spisi postanu "itljivi" a za nju se mora biti gotovo krava, a nikako ne "moderan ovek": preivanje...

Sils-Marija, Gornji Engadin, jul 1887.

-poetak-

PRVA RASPRAVA

"DOBRO I ZLO", "DOBRO I RAVO"

1.

Ovi engleski psiholozi kojima imamo da zahvalimo i za dosad jedine pokuaje da se doe do istorije nastanka morala zadaju nam sami sobom ne malu zagonetku; kao takvi, kao ive zagonetke, oni imaju, to treba priznati, jedno bitno preimustvo u poreenju sa svojim knjigama oni sami su interesantni! A ta zapravo hoe ti engleski psiholozi? Nalazimo ih uvek na istom poslu, po njihovoj sopstvenoj volji ili ne; nastoje, naime, da u prvi plan isture partie honteuse* naeg unutranjeg sveta i da ono to je istinski delotvorno, vodee, za razvoj odluujue trae upravo tamo gde bi intelektualni ponos oveka najmanje eleo da ga nae (na primer u vis intertiae** navike, ili u zaboravnosti, ili u slepoj i sluajnoj isprepletenosti i mehanici ideja, ili u bilo emu isto pasivnom, automatskom, refleksnom, molekularnom i iz osnova glupom) ta zapravo goni te psihologe da uvek idu ba u tom pravcu? Je li to neki potajan, podmukao, prost, sam sebe moda nesvestan instinkt umanjivanja oveka? Ili moda pesimistika sumnjiavost, nepoverenje razoaranih, smraenih, otrovnih i ozlojeenih idealista? Ili neko sitno podzemno neprijateljstvo i mrnja prema hrianstvu (i Platonu) koji moda nisu preli ni prag svesti? Ili ak neki pohlepan ukus za neobino, bolno-paradoksalno, problematino i besmisleno u ivotu? Ili najzad od svega poneto, malo prostote, malo sumornosti, malo antihrianstva, malo golicanja i zadirkivanja?... A meni kau da su to prosto stare, hladne, dosadne abe koje puu i skakuu oko oveka, uvlae se u njega, kao da se tu oseaju u svom pravom elementu, naime u movari. Sluam to s odbojnou, jo vie ne verujem u to. A ako se sme eleti tamo gde se ne moe znati, ja od sveg srca elim da to oko njih bude obrnuto da ovi istraivai i mikroskopiari due budu u osnovi hrabre, plemenite i gorde ivotinje koje umeju da obuzdaju svoje srce i svoj bol i koje su se toliko uzdigle da mogu sve svoje elje rtvovati istini, svakoj istini, ak i obinoj, oporoj, runoj, neprijatnoj, nehrianskoj, nemoralnoj istini... Jer ima takvih istina.

* Sramnu stranu. ** Sili inercije.

2.

Svaka ast, dakle, dobrim duhovima koji mogu da vladaju u ovim istoriarima morala! Ali, na alost, izvesno je da im nedostaje sam istorijski duh, da su ih napustili upravo svi dobri duhovi same istorije! Svi oni odreda misle, kako je ve stari obiaj filozofa, bitno neistorijski; u to nema nikakve sumnje. Traljavost njihove genealogije morala izlazi na videlo odmah na poetku, tamo gde je re o tome da se otkrije poreklo pojma i suda "dobar". "Prvobitno su" tako zakljuuju oni "neegoistine postupke hvalili i nazivali dobrim oni kojima su oni bili namenjeni, dakle oni kojima su oni bili korisni; kasnije je ovo poreklo pohvale zaboravljeno, i neegoistini postupci, zato to su po navici uvek bili hvaljeni kao dobri, prosto i doivljavani kao dobri kao da su sami po sebi neto dobro." Odmah se vidi: ovo prvo izvoenje ve sadri sve tipine crte idiosinkrazije engleskih psihologa imamo "korisnost", "zaborav", "naviku" i na kraju "zabludu", sve kao podlogu jednog vrednovanja na koje je vii ovek dosad bio ponosan kao na neku vrstu preimustva oveka uopte. Ovaj ponos treba da se slomi, ovo vrednovanje da se obezvredi: da li je to postignuto?... Za mene je, pre svega, jasno kao na dlanu da ova teorija na pogrenom mestu trai i na pogreno mesto postavlja izvorite pojma "dobar": sud "dobar" ne potie od onih kojima se dobrota ukazuje! Naprotiv, bili su to ba oni "dobri", to jest otmeni, moni, oni koji su po poloaju i miljenju bili vii, koji su sami sebe i svoje delanje osetili i postavili kao "dobre", odnosno kao prvog ranga, nasuprot svemu niskom, neplemenitom, prostom i plebejskom. Iz ovoga patosa distance, oni su najpre stekli pravo da stvaraju vrednosti i da iskivaju nazive vrednosti: ta se njih ticala korisnost! Stanovite korisnosti je upravo u odnosu na takvo uzavrelo izviranje najviih vrednosnih sudova koji odreuju i istiu rang strano i neprikladno u najvioj meri: tu je ba oseanje doseglo taku suprotnu onoj temperaturi koju pretpostavlja svaka raunska mudrost, svaki raun korisnosti i ne za jedanput, ne za jedan izuzetni as, nego zanavek. Patos otmenosti i distance, kako je reeno, trajno i dominantno opte i osnovno oseanje jedne vie vladajue vrste u odnosu prema nioj vrsti, prema jednom "dole" tu je poreklo suprotnosti "dobar" i "rav". (Pravo gospodara da daju imena see sve dotle da bi se moglo dozvoliti da se ak i poreklo jezika shvati kao ispoljavanje moi vladajuih: oni kau "to je to i to", oni zvukom daju peat svakoj stvari i dogaanju, i time ih, tako rei, uzimaju u posed.) Ovim poreklom se objanjava to to se re "dobar" od samog poetka ne vezuje nuno za "neegoistine" postupke: kako bi to trebalo da bude po praznoverici onih genealoga morala. Naprotiv,tek pri propadanju aristokratskih vrednosnih sudova se deava da se sva ova suprotnost "egoistino" i "neegoistino" sve vie namee ljudskoj savesti s njom najzad dolazi do izraza (i do rei), da se posluim svojim jezikom, instinkt stada. Pa i tada treba jo podosta vremena dok taj instinkt ne zagospodari u tolikoj meri da moralno vrednovanje zastane i ostane upravo pri onoj suprotnosti, kao to je to sluaj, na primer, u dananjoj Evropi: danas vlada predrasuda koja ve snagom "fiksne ideje" i glavobolje izjednaava pojmove "moralno", "neegoistino", "nezainteresovano".

3.

S druge strane, meutim, sasvim nezavisno od istorijske neodrivosti one hipoteze o poreklu vrednosnog suda "dobro", ona boluje od psiholoke protivrenosti u sebi samoj. Korisnost neegoistinog postupka treba da je izvor njegove hvale, i taj izvor treba da bude zaboravljen: a kako je to zaboravljanje uopte moguno? Da nije moda korisnost takvih postupaka prestala u nekom trenutku? Tano je upravo suprotno: ta korisnost je, tavie, uvek bila opte iskustvo, to jest neto to se uvek iznova isticalo; znai neto to se, umesto da iezne iz svesti, umesto da bude zaboravljeno, moralo utiskivati svesti sa sve veom jasnoom. Koliko je razumnija ona suprotna teorija (ona nije stoga istinitija) koju zastupa, na primer, Herbert Spenser: on pojam "dobro" postavlja kao sutinski jednak pojmu "korisno", "svrsishodno", tako da je oveanstvo u sudovima "dobro" i "ravo" sakupilo i potvrdilo upravo svoja nezaboravljena i nezaboravna iskustva o korisnom-svrsishodnom i tetnom-nesvrsishodnom. Prema ovoj teoriji, dobro je ono to se od pamtiveka pokazivalo kao korisno: time ono moe da potvrdi svoje vaenje kao "vredno u najviem stepenu", kao "vredno po sebi". I ovaj nain objanjavanja je, kako je reeno, pogrean, ali je barem samo objanjenje po sebi razumno i psiholoki odrivo.

4.

Na pravi put mi je ukazalo pitanje ta zapravo oznake za "dobro" stvorene u raznim jezicima treba da znae u etimolokom pogledu: naao sam da one od prve do poslednje upuuju na isti preobraaj pojma, da je svugde "otmeno", "plemenito" u stalekom smislu, osnovni pojam iz koga se nuno razvija "dobro" u smislu "duevno-otmeno", "plemenito", "duevno-uzvieno", "duevno-privilegovano": razvoj koji uvek tee uporedo s onim drugim koji od "prostog" "plebejskog", "niskog" na kraju vodi pojmu "ravo". Najreitiji primer za ovo poslednje je sama nemaka re "schlecht" (ravo) koja je identina s reju "schlicht" (jednostavno, prosto) uporediti sa "schlechtweg" (prosto-naprosto) "schlechterdings" (prosto-naprosto) i koja je prvobitno oznaavala obinog, prostog oveka bez sumnjiavog pogleda preko ramena, jednostavno kao suprotnost otmenom. Negde u vreme Tridesetogodinjeg rata, znai prilino kasno, znaenje se pomera ka ovome koje je danas u upotrebi. ini mi se da je ovo u pogledu genealogije morala bitan uvid; to se do njega dolo tako pozno, razlog je u tome to demokratska predrasuda u modernom svetu sputava i ometa sva pitanja koja se tiu porekla. I to se deava svuda sve do prividno najobjektivnije oblasti prirodnih nauka i fiziologije, to e ovde biti samo naznaeno. A kakvu nesreu moe izazvati ova predrasuda kad se rasplamsa do mrnje, naroito u moralu i istoriji, pokazuje poznati Beklov sluaj; plebejstvo modernog duha, koje je engleskog porekla, izbilo je tu jo jednom na svom zaviajnom tlu, burno kao blatni vulkan i s onom presoljenom, preglasnom, prostakom reitou s kojom su dosad govorili svi vulkani.

5.

S obzirom na na problem, koji se s dobrim razlogom moe nazvati tihim problemom i koji se probirljivo obraa samo nekim uima, nije nevano da se utvrdi da u onim reima i korenima koji oznaavaju "dobro", jo mnogostruko svetluca glavna nijansa po kojoj su se otmeni oseali upravo kao ljudi vieg ranga. Istina, oni se moda u najveem broju sluajeva nazivaju prema svojoj prevlasti u moi (kao "monici", "gospodari", "zapovednici"), ili prema najvidljavijem znaku ove prevlasti, na primer kao "bogatai", "posednici" (to je smisao rei arya i odgovarajuih rei u iranskom i slovenskom jeziku). Ali i prema jednoj tipinoj karakternoj crti: i to je upravo sluaj koji nas ovde zanima. Oni se nazivaju, na primer, "istinskima": pre svih to ini grko plemstvo iji je zastupnik megarski pesnik Teognid. Re [esthlos] koja je iskovana za to, prema svom korenu znai oveka koji jeste, koji ima realnost, koji je stvaran, istinit; zatim, jednim subjektivnim obrtom, istinit je dobio znaenje istinski: u toj fazi preobraavanja pojma, ta re postaje obeleje i lozinka plemstva i potpuno dobija smisao "plemenit", radi razgraniavanja od lanog prostog oveka kako ga shvata i prikazuje Teognid dok konano, posle propasti plemstva, re ostaje za oznaavanje plemenitosti due i postaje, tako rei, zrela i slatka. U rei [kakos: rav, ruan, kukavan.] kao i [deilos: Straljiv, slab, nemoan.] (plebejac nasuprot onome koji je [agatos: dobar, valjan, plemenit.] ) podvuena je straljivost, kukaviluk: to je moda nagovetaj u kom pravcu treba traiti etimoloko poreklo rei (agatos) koja se moe tumaiti na vie naina. U latinskom malus[lo] (uz koje stavljam grko [melas: crn, mrk, mraan.] ) moglo bi da oznaava prostog oveka kao tamnoputog, pre svega sa crnom kosom ("hic niger est ": Ovaj je crn..." (Horacije, Satire, I, 4, 85) ), kao prearijskog stanovnika na italijanskom tlu koji se od svetlije, plave osvajake arijske rase koja je postala vladajua, najjasnije razlikovao po boji koe; bar mi je galski pruio potpuno odgovarajui sluaj fin (na primer u imenu Fin-Gal), re koja oznaava plemstvo, i na kraju dobar, plemenit, ist, prvobitno plavokos nasuprot tamnoputim crnokosim starosedeocima. Kelti su, uzgred reeno, bili apsolutno beloputa rasa; pogreno je kad se one zone uglavnom tamnokosog stanovnitva koje su uoljive na briljivije raenim etnografskim kartama Nemake dovode u vezu s nekim keltskim poreklom ili meanjem krvi, kako to jo Virhov ini: naprotiv, to su tragovi prearijskog stanovnitva Nemake. (Isto to vai za gotovo celu Evropu: u sutini, pobeena rasa je tu najzad ponovo preovladala u boji koe, kratkoi lobanje, moda ak i u intelektualnim i socijalnim instinktima: ko nam garantuje da moderna demokratija, jo moderniji anarhizam i naroito ona sklonost "komuni", najprimitivnijem drutvenom obliku, koja je sada zajednika svim evropskim socijalistima, ne znae u stvari jedno snano izroavanje i da je osvajaka rasa gospodara, arijska rasa, poela i fizioloki da podlee?...) Mislim da latinsko bonus[dobar] smem tumaiti kao "ratnik" pod pretpostavkom da bonus s pravom svodim na stariji duonus (uporedi bellum = duellum = duen-lum, u kome mi se ini da je sauvano ono duonus. Bonus dakle kao ovek raspre, razdvajanja (duo), kao ratnik: vidi se ta je u starom Rimu inilo "dobrotu" jednog oveka. Zar ne bi i samo nemako "Gut" (dobro) moglo da znai "der Gttliche" (boanski), ovek "boanskog roda"? I da bude identino s imenom naroda (prvobitno pl.), "die Gothen" (Goti)? Ovde nije mesto da se govori o razlozima za ovu pretpostavku.

6.

Od ovog pravila da pojam politikog preimustva uvek prelazi u pojam duevnog preimustva ne ini jo nikakav izuzetak (mada za izuzetke ima nekog osnova) kad je najvia kasta u isto vreme svetenika kasta, pa onda za svoju optu oznaku radije upotrebljava predikat koji podsea na njenu sveteniku funkciju. Tu se na primer "ist" i "neist" prvi put sueljavaju kao staleka obeleja; i tu razvoj dovodi kasnije do "dobrog" i "ravog" u smislu koji vie nije staleki. Uostalom, valja upozoriti na to da se ovi pojmovi "ist" i "neist" ne uzimaju od samog poetka suvie strogo, preiroko, ili ak i simbolino: naprotiv, svi pojmovi drevnog oveanstva shvatani su u poetku, u meri koju jedva moemo zamisliti, grubo, nezgrapno, spoljanje, usko, neposredno i naroito nesimbolino. "ist" je u poetku samo onaj ovek koji se pere, koji se odrie nekih jela koja izazivaju kone bolesti, koji ne spava s prljavim enama iz niih slojeva, koji se grozi krvi ne vie, ne mnogo vie! S druge strane, iz celog naina ivota uglavnom svetenike aristokratije, zaista se jasno pokazuje zato su se ovde tako rano mogle suprotnosti vrednovanja na opasan nain usrdno prihvatiti i zaotriti; i zaista su naposletku preko njih nastale izmeu oveka i oveka provalije koje nijedan Ahil slobodoumlja ne moe bez groze preskoiti. Od samog poetka ima neeg nezdravog u takvim svetenikim aristokratijama i u njihovim navikama kojima je delanje strano, koje su delom potuljene, delom oseajno-eksplozivne i usled kojih su, izgleda, svetenicima svih vremena gotovo neminovno svojstvene stomane bolesti i neurastenija; a to se tie onoga to su oni sami kao lek pronali protiv tih svojih bolesti zar se ne bi moralo rei da se to naposletku, u svom naknadnom dejstvu, pokazalo kao stotinu puta opasnije od bolesti kojuje trebalo da lei? Samo oveanstvo jo boluje od naknadnog dejstva ovih svetenikih naivnosti u nainu leenja! Setimo se, na primer, izvesnih oblika dijete (izbegavanje mesa), posta, polnog uzdravanja, beanja "u pustinju" (izolacija po Vir Mielu, dodue bez naknadnog gojenja i prejedanja, koja je najdelotvornije sredstvo protiv svake histerije asketskog ideala), dodajui tome svu sveteniku metafiziku neprijateljsku prema ulima, to je navodi na lenost i mudrijaenje, njeno samohipnotizovanje na nain fakira i bramana Brama korien kao stakleno dugme i fiksna ideja i konanu, sasvim razumljivu optu zasienost zajedno s njenim radikalnim lekom, onim nita (ili bogom: tenja ka unio mystica* sa bogom je tenja budista ka nitavilu, nirvani i nita vie!). Kod svetenika sve postaje opasnije, ne samo sredstva i vetine leenja nego i oholost, osveta, otroumnost, neumerenost, ljubav, vlastoljublje, vrlina, bolest; s izvesnom osnovanou, svakako bi se moglo takoe dodati da je tek na tlu ovog bitno opasnog oblika ovekovog postojanja, svetenikog, ovek uopte postao zanimljiva ivotinja, da je tek ovde ljudska dua u jednom viem smislu dobila dubinu i postala zla a to su dva osnovna vida dosadanje nadmoi oveka nad ostalim ivotinjama!...

* Mistino jedinstvo.

7.

Verovatno je ve postalo jasno kako se sveteniki nain vrednovanja moe odvojiti od viteko-aristokratskog i dalje razviti u njegovu suprotnost; za to ima povoda naroito onda kad svetenika kasta i ratnika kasta nastupaju surevnjivo jedna prema drugoj i kad ne mogu da se sloe oko toga kome pripada prvenstvo. Viteko-aristokratski vrednosni sudovi imaju za pretpostavku izrazitu telesnost, cvatue, bogato, ak prebujno zdravlje, raunajui tu i ono to uslovljava njegovo odravanje: rat, pustolovinu, lov, ples, borbene igre i uopte sve to ukljuuje snano, slobodno, vedro delanje. Sveteniko-otmeni nain vrednovanja ima to smo videli druge pretpostavke: dovoljno loe za njega ako je re o ratu! Svetenici su, kao to je poznato, najljui neprijatelji a zato? Zato to su nemoni. Iz nemoi, mrnja kod njih raste do udovinosti i jezivosti, prerasta u najduhovnije i najotrovnije. Ljudi obuzeti pravom velikom mrnjom u svetskoj istoriji uvek su bili svetenici; oni su bili obuzeti i najotrovnijom mrnjom: s duhom svetenike osvete, jedva da se uopte moe uporediti neki drugi duh. Ljudska istorija bi bez duha koji je u nju doao od nemonih bila isuvie glupa stvar: uzmimo odmah najvei primer. Sve to je na zemlji uinjeno protiv "plemenitih", "monih", "gospodara", "vlastodraca" nije pomena vredno u poreenju s onim to su protiv njih uinili Jevreji: Jevreji, onaj sveteniki narod koji je, sebi zadovoljenje od svojih neprijatelja i porobljivaa umeo da pribavi jedino radikalnim preokretanjem njihovih vrednosti, dakle inom najduhovnije osvete. Jedino to je odgovaralo jednom svetenikom narodu, narodu sa najsuzdranijom svetenikom osvetoljubivou. Niko drugi nego Jevreji su bili oni koji su se drznuli da sa zastraujuom doslednou preokrenu aristokratsko vrednosno izjednaavanje (dobar = otmen = moan = lep = srean = bogu mio) i da se zubima najponornije mrnje (mrnje nemoi) toga dre, naime "samo bedni su dobri; samo siromani, nemoni, samo ljudi iz niih slojeva su dobri; isto tako, poboni su jedino paenici, siromani, bolesni, runi, jedino su oni bogougodni, samo za njih postoji blaenstvo a vi, naprotiv, vi otmeni i moni, vi ste za sva vremena zli, svirepi, pohlepni, nezasitljivi, bezboni; vi ete takoe za sva vremena ostati nesreni, prokleti i odbaeni!"... Zna se ko je nasledio ovo jevrejsko preokretanje vrednosti... to se tie ogromne i preko svake mere kobne inicijative koju su Jevreji pokrenuli ovom najprincipijelnijom od svih objava rata podseam na stav do koga sam doao drugom prilikom (S one strane dobra i zla, str. 118) naime da s Jevrejima poinje robovski ustanak u moralu: onaj ustanak koji za sobom ima istoriju dugu dve hiljade godina i koji smo danas izgubili iz vida samo stoga to je on bio pobedonosan...

8.

A vi to ne razumete? Vi nemate oi za neto emu je trebalo dve hiljade godina da bi pobedilo?... Tome se ni najmanje ne treba uditi: sve to je dugo, teko je videti, sagledati. A dogodilo se ovo: iz stabla onog drveta osvete i mrnje, jevrejske mrnje najdublje i najsublimnije, naime mrnje koja stvara ideale i preinauje vrednosti, kojoj na zemlji nikad nije bilo ravne izraslo je neto isto tako neuporedivo, jedna nova ljubav. najdublja i najsublimnija od svih vrsta ljubavi: a iz koga drugog stabla bi i mogla izrasti?... Ali neka se ne misli da je ona moda izrasla kao direktna negacija one ei za osvetom, kao suprotnost jevrejske mrnje! Ne, istina je obrnuto! Ta ljubav je izrasla iz njega, kao njegova kronja, kao trijumfalna kruna koja se nairoko i sve ire razvijala u najistijem sjaju i obilju sunca, koja je tako rei u carstvu svetlosti i u visinama, prema ciljevima one mrnje, prema pobedi, plenu, zavoenju rasla s istom nagonskom snagom s kojom su koreni ove mrnje sve dublje i poudnije prodirali u sve to je bilo duboko i zlo. Ovaj Isus iz Nazareta kao ovaploeno jevanelje ljubavi, ovaj "spasitelj" koji siromanima, bolesnima, grenima donosi blaenstvo i pobedu zar nije on bio upravo zavoenje u svom najstraijem i najneodoljivijem obliku, zavoenje i zaobilazni put upravo ka onim jevrejskim vrednostima i novinama u idealu? Zar nije Izrael ba zaobilaznim putem ovog "spasitelja", ovog prividnog protivnika i podrivaa Izraela, postigao poslednji cilj svoje sublimne osvetoljubivosti? Zar ne spada u tajanstvenu crnu magiju istinski velike politike osvete, politike dalekovide, podzemne, sporonapredujue i proraunate osvete da je Izrael sam morao pred licem celog sveta porei i na krst razapeti istinsko orue svoje osvete kao neto krajnje neprijateljsko, da bi "ceo svet", to jest svi protivnici Izraela mogli bez podozrenja da zagrizu upravo taj mamac? I zar bi ovek uopte mogao, uz pomo sve prefinjenosti duha, izmisliti neki opasniji mamac? Neto to bi po zavodljivoj, omamljivoj, opojnoj, pogubnoj snazi bilo ravno onom simbolu "svetog krsta", onom jezivom paradoksu "boga na krstu", onoj misteriji nezamislive, krajnje svireposti i samoraspea boga radi spasa oveka?... Izvesno je bar to da je sub hoc signo* Izrael sa svojom osvetom i preokretanjem svih vrednosti, dosad uvek iznova trijumfovao nad svim plemenitijim idealima...

* Pod tim znakom.

9.

"Ali ta tu jo priate o plemenitijim idealima! Pomirimo se s injenicom: pobedio je narod ili 'robovi', ili 'puk', ili 'stado', ili kako god hoete to da zovete ako se to desilo posredstvom Jevreja, pa dobro! Tako nikad jedan narod nije imao veu svetskoistorijsku misiju. 'Gospodari' su uklonjeni; pobedio je moral prostog oveka. Moe se ta pobeda shvatiti i kao trovanje krvi (ona je izmeala rase) ne osporavam; ali nesumnjivo je da je ta intoksikacija uspela. 'Iskupljenje' ljudskog roda (naime od 'gospodara') na najboljem je putu; sve se vidno judaizuje, ili hristijanizuje, ili plebejizuje (koliko nam rei kazuju!). ini se da je tok ovog trovanja kroz celo telo oveanstva nezadriv, njegov tempo i korak mogao bi odsad biti ak sve sporiji, tananiji, neujniji, promiljeniji vremena ima... Ima li crkva u tom pogledu i danas jo neki nuan zadatak, ima li uopte jo uvek pravo na opstanak? Ili bi se moglo i bez nje? Quaeritur.* Izgleda da ona onaj tok pre koi i zadrava nego da ga ubrzava? Pa moda upravo to i jeste neka korisnost... Ona je svakako malo-pomalo postala neto grubo i seljako, neto to smeta osetljivoj inteligenciji i istinski modernom ukusu. Ne bi li bar trebalo da bude malo lukavija? Danas ona vie odbija nego to privlai... Kome bi od nas uopte bilo do slobodoumlja kad ne bi bilo crkve? Odbija nas crkva, a ne njen otrov ... Nezavisno od crkve, mi volimo otrov..." To je epilog jednog "slobodnog duha" mom govoru, jedne potene ivotinje, kako je to dovoljno pokazao, a povrh toga i jednog demokrata; do tog trenutka me je sluao, ali nije izdrao da me slua kako utim. Jer ja na ovom mestu imam o mnogo emu da utim.

* Postavlja se pitanje.

10.

Robovski ustanak u moralu poinje time to sam ressentiment* postaje stvaralaki i raa vrednosti: ressentiment takvih bia kojima je uskraeno pravo reagovanje, reagovanje inom, koja se obeteuju samo imaginarnom osvetom. Dok svaki otmeni moral izrasta iz trijumfujueg samopotvrivanja, robovski moral unapred kae ne onom to je "izvan", to je "drugo", to "nije on sam": i ovo ne je njegov stvaralaki in. Ovo okretanje pogleda koji postavlja vrednosti ovaj nuni pravac ka drugom, prema spolja, umesto nazadka samom sebi spada upravo u ressentiment: robovskom moralu, da bi nastao, uvek je potreban najpre jedan suprotni, spoljni svet, fizioloki reeno potrebni su spoljni nadraaji da bi uopte delovao njegova akcija je iz osnova reakcija. Obrnut je sluaj kod otmenog naina vrednovanja: on deluje i raste spontano, on svoju suprotnost trai samo radi toga da bi sam sebi jo zahvalnije, jo radosnije rekao da njegov negativni pojam "nisko", "prosto", "ravo" je samo naknadna bleda kontrastna slika u odnosu na njegov pozitivni skroz-naskroz ivotom i strau proet osnovni pojam "mi otmeni, mi dobri, mi lepi, mi sreni!" Ako se otmen nain vrednovanja prevari i ogrei o realnost, to se deava u odnosu na onu sferu koja mu nije dovoljno poznata, od ijeg se stvarnog poznavanja ak kruto brani: pod odreenim okolnostima, on u krivom svetlu vidi sferu koju prezire, sferu prostog oveka, niih slojeva naroda; s druge strane valja imati na umu da e afekt prezira, pogleda s visine, nadmenog pogleda, ako krivotvori sliku onoga koga prezire, daleko zaostajati za krivotvorenjem kojim se uzdrana mrnja, osveta, nemonog ogreuje o svog protivnika in effigie,** naravno. U stvari, u preziranju ima suvie nemarnosti, suvie nepromiljenosti, olakog uzimanja, suvie previanja i nestrpljenja, suvie ak i samozadovoljstva da bi ono bilo u stanju da svoj predmet pretvori u pravu karikaturu i grdobu. Ipak ne treba preuti ni one gotovo blagonaklone nijanse koje na primer grko plemstvo unosi u svaku re kojom prosti narod od sebe odbija, kako se stalno radi ublaavanja uplie neka vrsta saaljivosti, obzirnosti, uviavnosti, sve dok na kraju gotovo sve rei koje se odnose na prostog oveka ne preostanu kao izrazi za "nesrean", "saaljenja vredan" (uporedi [deilos: slab, kukavan.], [deilaios: jadan,bedan.], [poneros: nikogovi, beskoristan, prizeman, kukaviki.], [mochtheros: nevoljnik, nitkov, trpi oskudicu.] pri emu ove dve poslednje oznaavaju zapravo prostog oveka kao ropskog radnika i tovarnu ivotinju) i kako, na drugoj strani, rei "rav", "nizak", "nesrean" nikad vie nisu prestale da u grkom uhu odzvanjaju tonom u kome prevagu ima "nesrean". To je ostatak starog, plemenitijeg aristokratskog naina vrednovanja koji se sebe ne odrie ni u preziranju (filologe bismo podsetili na smisao u kojem se upotrebljavaju (ozyros: zlosrean.), (anolbos: siromaan, jadan, nesrean.), (tlemon: bedan, siromaan.), [dystychein: biti zle sree.], [xymphora: usud, nesrea.]). "Ljudi plemenita roda" su se i oseali upravo kao "sreni"; oni svoju sreu nisu morali vetaki da grade tek pogledom na svoje neprijatelje, niti da sami sebe nekako uveravaju i sami sebe da lau kako su sreni (kako to obino ine osvetoljubivi ljudi); a isto tako su oni, kao potpuni, snagom nabijeni, pa prema tome nuno aktivni ljudi, znali da je srea neodvojiva od delanja delanje se kod njih nuno rauna u sreu (otuda i poreklo izraza [eu prattein: valjano delati.]) sve to u suprotnosti prema "srei" nemonih, potlaenih, onih koji pate od otrovnih i neprijateljskih oseanja, kod kojih se srea javlja uglavnom kao narkoza, oamuenost, mirovanje, spokoj, "sabat", duevno i telesno oputanje, ukratko pasivno. Dok se otmen ovek sam prema sebi odnosi s poverenjem i otvorenou ([gennaios: visoko roen, otmen, visoko misaon.], "plemenitog roda", podvlai nijansu "iskren", pa i "naivan"), osvetoljubiv ovek nije ni iskren ni naivan, niti sam prema sebi poten i otvoren. Njegova dua je podozriva; njegov duh voli budake, tajne puteve i zadnja vrata, sve to je prikriveno godi mu kao njegov svet, njegova sigurnost, njegovo okrepljenje; on se razume u utanje, nezaboravljanje, ekanje, privremeno samoumanjivanje, samouniavanje. Rasa takvih osvetoljubivih ljudi e na kraju nuno biti razlonija od svake otmene rase, ona e razlonost i potovati na sasvim drugi nain: naime, kao egzistencijalni uslov prvog reda, dok razlonost kod otmenih ljudi ima obino u sebi i neki blag ukus luksuza i prefinjenosti: ona ovde ni izdaleka nije tako bitna kao savrena sigurnost delovanja regulativnih nesvesnih instinkata, ili ak kao izvesna nepromiljenost, recimo bezumno srljanje, bilo u opasnosti ili na neprijatelja, ili kao buran iznenadan izliv gneva, ljubavi, strahopotovanja, zahvalnosti i osvetoljubivosti, po kojima su u sva vremena prepoznavane otmene due. I sam ressentiment otmenog oveka, ukoliko se pojavi kod njega, nastupa i iscrpljuje se, naime, u neposrednoj reakciji, pa stoga ne truje: s druge strane, on se i ne javlja u mnogim sluajevima u kojima je kod slabih i nemonih neizbean. Ne moi zadugo uzeti ozbiljno svoje neprijatelje, svoje nesree, ak ni svoja nedela to je obeleje jakih bujnih priroda u kojima je obilje plastine, tvorake, zaceljujue i za zaboravljanje sposobne snage (dobar primer za to iz modernog sveta je Mirabo, koji nije imao pamenja za nanesene mu uvrede i niskosti i koji nije mogao da ih prata samo stoga to ih je zaboravio). Takav ovek jednim trzajem strese sa sebe mnogo gamadi koja se kod drugih upije u kou; samo tu je isto tako moguna, ako je uopte u ovom svetu moguna prava "ljubav prema svojim neprijateljima". Koliko samo strahopotovanja ima otmen ovek prema svojim neprijateljima! a takvo strahopotovanje je ve most ka ljubavi... On trai svog neprijatelja za sebe, kao svoje odlije, on ak ne podnosi drukijeg neprijatelja osim onog kod koga nema nita za preziranje, a ima vrlo mnogo za potovanje! Nasuprot tome treba zamisliti "neprijatelja" kako ga zamilja ovek osvete i upravo tu je njegov in, njegovo stvaranje: on je smislio "opakog neprijatelja", "nevaljalca", i to kao osnovni pojam na osnovu koga kao pasliku i kopiju zamilja i jednog "dobrog" samog sebe!...

* elja za osvetom. ** U slici.

11.

Dakle, to je upravo suprotno onome to ini otmen ovek koji osnovni pojam "dobro" unapred i spontano, naime iz sebe, zamisli i tek na osnovu toga stvara sebi predstavu o "ravom"! Ovo "ravo" otmenog porekla i ono "zlo" iz kotla nezasiene mrnje prvo naknadna, uzgredna tvorevina, komplementarna boja, drugo, nasuprot tome, original, poetak, pravi in u koncipiranju robovskog morala kako su razliite te dve rei, "ravo" i "zlo", obe prividno suprotstavljene istom pojmu "dobro"! Meutim, nije to isti pojam "dobro": tavie, upitajmo se ipak ko je zapravo "zao" u smislu morala osvetoljubivosti. Sa svom strogou, odgovor glasi: upravo "dobar" drugog morala, upravo otmen ovek, moan, gospodar, samo suprotno obojen, suprotno protumaen, suprotno vien otrovnim okom elje za osvetom. Jednu stvar bismo tu najmanje osporavali: ko je one "dobre" upoznao samo kao neprijatelje nije upoznao nita drugo do zle neprijatelje, a isti ljudi koje moral, potovanje, obiaj, zahvalnost, jo vie uzajamno nadziranje i ljubomora inter pares* dre u granicama dozvoljenog, koji se, s druge strane, u meusobnim odnosima pokazuju tako dovitljivi u uviavnosti, samosavlaivanju, delikatnosti, odanosti, ponosu i prijateljstvu ti isti ljudi kad iziu iz svoga kruga, tamo gde poilje strano, tuina, nisu mnogo bolji od razjarenih zveri. Tu su oni osloboeni svake socijalne prinude, u divljini nalaze naknadu za napetost koju stvara dugotrajno zatvaranje i ograivanje u miru zajednice, oni se vraaju u nevinost zverinje svesti kao likujua udovita koja moda iz uasnog niza ubistava, spaljivanja; skrnavljenja, zlostavljanja izlaze s takvom drskou i duevnom ravnoteom kao da je izvren samo neki mladalaki nestaluk, uvereni u to da pesnici ponovo za dugo vreme imaju ta da opevaju i hvale. U sri svih ovih otmenih rasa ne moe se prevideti zver, velianstvena plava zver koja poudno traga za plenom i pobedom; toj skrivenoj sri je s vremena na vreme potrebno rastereenje, zver mora ponovo napolje, mora opet nazad u divljinu: rimsko, arapsko, germansko, japansko plemstvo, homerovski junaci, skandinavski Vikinzi u pogledu te potrebe, svi su oni jednaki. Pojam "varvarin" ostavljale su otmene rase na svim stazama kojima su prole; ak i u njihovoj vioj kulturi izbija svest o tome i ak dienje time (na primer kad Perikle u onoj svojoj uvenoj nadgrobnoj besedi kae svojim Atinjanima: "Po svim zemljama i morima naa smelost je krila sebi put, podiui svuda neprolazne spomenike kako onom to je dobro tako i onom to je ravo u nama"). Ova "smelost" otmenih rasa, bezumna, apsurdna, iznenadna, kako se ispoljava, neproraunljivost, ak neverovatnost njihovih pothvata Perikle s velikom hvalom istie [rhathymia: Lakomislenost, bezbrinost.] Atinjana njihova ravnodunost i prezir prema sigurnosti, telu, ivotu, udobnosti, njihova bezgranina vedrina i dubina zadovoljstva u svem razaranju, u svim slastima pobede i svireposti sve se to za one koji su to trpeli slilo u sliku "varvarin", "zli neprijatelj", moda "Got", "Vandal". Duboko, strano nepoverenje koje Nemac pobuuje im doe do vlasti, i danas ponovo jo uvek je naknadna posledica onog neizbrisivog uasa s kojim je Evropa vekovima posmatrala divljanje plave germanske zveri (mada izmeu starih Germana i nas Nemaca jedva da postoji pojmovno, a kamoli krvno srodstvo). Ranije sam nekom prilikom skrenuo panju na nedoumicu Hesioda kad je smiljao sukcesiju kulturnih razdoblja i pokuavao da je izrazi pomou zlata, srebra i bronze: on nije znao ta e sa protivrenou koju mu je pokazivao velianstveni, ali isto tako grozoviti, nasilniki svet Homera, pa je od jednog razdoblja napravio dva koja je stavio jedno za drugim prvo, razdoblje trojanskih i tebanskih heroja i polubogova onako kako je taj svet ostao u pamenju aristokratskih rodova koji su u tom svetu imali saoje pretke; zatim bronzano razdoblje, kako je taj isti svet izgledao u oima potomaka potlaenih, opljakanih, zlostavljanih, porobljenih i prodatih: kao doba bronze, kako smo rekli, tvrdo, hladno, surovo, bezoseajno i besavesno, koje je sve pred sobom gazilo i krvlju obojilo. Pretpostavimo da je istina ono to se danas bez daljega prihvata kao "istina", da je smisao svekolike kulture upravo to da se iz zveri "ovek" odgoji jedna pitoma i civilizovana ivotinja, jedna domaa ivotinja, onda bi se, bez sumnje, svi oni instinkti reagovanja i osvetoljubivosti pomou kojih su plemeniti rodovi zajedno sa svojim idealima na kraju osramoeni i nadvladani, morali smatrati pravim oruima kulture; time, naravno, jo ne bi bilo reeno da su istovremeno njihovi nosioci i sami predstavljali kulturu. Naprotiv, suprotno bi bilo ne samo verovatno ne! To je danas oigledno! Ovi nosioci ugnjetakih i na odmazdu ustremljenih instinkata, potomci svega evropskog i neevropskog ropstva, naroito svega prearijskog stanovnitva predstavljaju nazadak oveanstva! Ova "orua kulture" su sramota oveanstva, i pre su razlog da se posumnja u "kulturu" uopte, pre su argumenti protiv nje! Moda je sasvim u pravu onaj ko se plai plave zveri u sri svih otmenih rasa i ko je na oprezu: ali ko se ne bi sto puta radije bojao ako se ujedno moe diviti, nego da se ne boji, a da se pri tom ne moe osloboditi odvratnog prizora neuspelog, umanjenog, zakrljalog, zatrovanog? I nije li to naa kob? ta danas pobuuje nau zlovolju prema "oveku"? Jer mi patimo od oveka, tu sumnje nema. Nije to strah; pre e biti to to u oveku nema vie niega ega bi se trebalo bojati, to je crv "ovek" u prvom planu i to gmie, to je "pitomi ovek", beznadeno osrednji i otuan ovek ve navikao da se osea kao cilj i vrhunac, kao smisao istorije, kao "vii ovek"; tavie, on ak ima izvesno pravo da se tako osea ukoliko se osea udaljenim od obilja neuspelog, boleljivog, umornog, preivelog, na ta Evropa danas poinje da zaudara, ukoliko se, dakle, osea kao neto bar relativno uspelo, bar za ivot jo sposobno, bar kao neto to potvruje ivot...

* Meu jednakima.

12.

Na ovom mestu ne priguujem uzdah i ne odriem se poslednje nade. ta je to to je upravo meni sasvim nepodnoljivo? To s ime sam ne mogu da izaem nakraj, to me gui i zbog ega se jedem? Rav vazduh! Rav vazduh! to mi se pribliava neto neuspelo, to moram da trpim zadah utrobe neke neuspele due!... Kakvu je sve nevolju, kakvo liavanje, nevreme, bolest, muku, usamljenost, ovek inae u stanju da podnese? U osnovi, sa svim ostalim ovek izlazi nakraj, roen kao to jeste za ivot u podzemlju i borbi; uvek se ponovo izlazi jednom na svetlo, uvek se ponovo doivljava svoj zlatni as pobede i onda ovek stoji, kako je roen, nesalomljiv, zapet, spreman za novo, za jo tee, dalje, kao luk koji svaka nevolja jo dalje sve vie zatee. Ali s vremena na vreme otvara mi se kao da postoje neke nebeske pokroviteljice, s one strane dobra i zla pogled samo na neto savreno, dokraja uspelo, sreno, mono, pobedonosno, u emu ima i neega ega se treba bojati! Na oveka koji opravdava oveka, na komplementarni i spasavajui srean sluaj oveka zbog koga se jo moe odrati vera u oveka!... Jer ovako je to: umanjivanje i izjednaavanje evropskog oveka kriju nau najveu opasnost, jer taj prizor zamara... Mi danas ve vidimo nita to hoe da bude vee, mi slutimo da sve postaje jo nie i nie, tanje, dobroudnije, pametnije, ugodnije, prosenije, ravnodunije, vie kinesko, vie hriansko ovek, van svake sumnje, postaje sve "bolji"... Upravo tu lei kob Evrope zajedno sa strahom od oveka izgubili smo i ljubav prema njemu, strahopotovanje pred njim, nadanje u njega, ak i volju za njega. Izgled oveka sad malo zamara ta je nihilizam danas ako nije to?... Mi smo siti oveka...

13.

Ali vratimo se nazad: problem drugog porekla "dobrog", problem dobra kako ga je izmislio osvetoljubiv ovek trai svoje reenje. Nije nikakvo udo to se jagnjad ljuti na velike ptice grabljivice: samo to nije razlog da se velikim pticama grabljivicama zameri to hvataju malu jagnjad. Pa ako jaganjci meu sobom kau "ove ptice grabljivice su zle, a onaj ko je ponajmanje ptica grabljivica, ili je ak suprotno tome, jagnje zar taj nije dobar?", onda se ovakvom postavljanju ideala nema ta prigovoriti, sem to e grabljivice na to malo podrugljivo gledati i moda rei: "Mi na njih, na tu dobru jagnjad, nismo ni najmanje kivni, mi ih ak volimo; nema nieg ukusnijeg od nenog jagnjeta". Zahtevati od snage da se ne ispoljava kao snaga, da ne bude volja za nadvladavanjem, volja za potinjavanjem, volja za gospodarenjem, e za neprijateljima, otporima i pobedama, isto je tako besmisleno kao zahtevati od slabosti da se ispolji kao snaga. Odreena koliina snage je isto tolika koliina nagona, volje, dejstvovanja tavie, ona i nije nita drugo do sam ovaj nagon, htenje, dejstvovanje i samo usled zavoenja jezika (i u njemu okamenjenih osnovnih zabluda uma), koji svako dejstvovanje shvata, i to pogreno, kao uslovljeno neim to dejstvuje, "subjektom", ona moe da izgleda drukije. Naime, isto onako kao to narod odvaja munju od njenog sevanja i ovo poslednje shvata kao injenje, kao dejstvo nekog subjekta koji se zove munja, isto tako narodni moral odvaja snagu od ispoljavanja snage, kao da se iza jakog nalazi neki ravnoduan supstrat kome stoji na volju da snagu ispolji ili ne ispolji. Meutim, takvog sup strata nema; nema nikakvog "bia" iza injenja, dejstvovanja, postajanja; "uinilac" je injenju prosto u mislima pridodat injenje je sve. Narod, u stvari, udvostruava injenje kada munji pripisuje sevanje; to je injenje injenja: isti dogaaj on jednom postavlja kao uzrok, a zatim jo jednom kao njegovu posledicu. Ne ine bolje ni prirodnjaci kad kau "sila pokree, sila prouzrokuje" i slino cela naa nauka, uprkos svojoj uzdranosti, svojoj slobodi od afekata, nalazi se pod uticajem jezika i nije se oslobodila podmetnutih kopiladi, "subjekata" (atom je, na primer, jedno takvo podmee, kao i Kantova "stvar po sebi"): nikakvo udo ako iz pozadine skriveni tinjajui afekti osvete i mrnje iskoriste ovo verovanje za sebe i zapravo nijedno drugo verovanje ne podravaju revnosnije od onog da jakome stoji na volju da bude slab, a ptici grabljivici da bude jagnje: stiui tako pravo da grabljivici pripiu odgovornost to je grabljivica... Kad potlaeni, gaeni, zlostavljani, iz osvetoljubivog lukavstva nemoi govore sebe: "budimo drukiji, a ne zli, budimo dobri! A dobar je svako ko ne vri nasilje, ko nikog ne vrea, ko ne napada, ne pribegava odmazdi, nego osvetu preputa bogu, ko se kao mi dri povueno, ko se svakom zlu uklanja s puta i od ivota uopte malo zahteva, slino nama strpljivima, skruenima, pravednima" to zapravo, shvaeno hladno i bez predubeenja, ne znai nita drugo nego: "mi slabi smo, eto tako, slabi; dobro je ako ne inimo ono za ta nismo dovoljno jaki" ali ovo oporo injeniko stanje, ova razlonost najniega reda koju poseduju ak i insekti (koji se pred velikom opasnou umrtve da ne bi inili "premnogo"), zahvaljujui ovoj dvolinosti i samoobmani nemoi, dobila je velelepan izgled tihe vrline odricanja i iekivanja, kao da je sama slabost slabog a to znai njegova sutina, njegovo dejstvovanje, njegova cela, jedina, neminovna, nezamenljiva stvarnost dobrovoljan uinak, neto to se htelo, to je izabrano, da je to in, zasluga. Takvoj vrsti ljudi potrebna je vera u ravnoduan, slobodan "subjekt", po instinktu samoodranja, samopotvrivanja, u kome se obino svaka la posveuje. Moda je subjekt (ili, da kaemo razumljivije, dua) bio dosad najvra dogma na svetu stoga to je veini smrtnih, slabih, potlaenih svake vrste omoguavao onu sublimnu samoobmanu da se sama slabost tumai kao sloboda i njen kakav-takav opstanak kao zasluga.

14.

Hoe li neko da zaviri u dubinu tajne kako se na zemlji proizvode ideali? Ko ima hrabrosti za to?... E, pa evo! Ovde je otvoren pogled u tu mranu radionicu. Priekajte jo samo trenutak, radoznali moj gospodine i vratolomnie: vae oko se najpre mora naviknuti na tu lanu treperavu svetlost... Tako! Dovoljno! Sad govorite! ta se deava tamo dole? Recite ta vidite, ovee najopasnije radoznalosti sad sam ja onaj koji slua. "Nita ne vidim, ali utoliko vie ujem. To je nekakvo oprezno, podmuklo, tiho uorenje i doaptavanje sa svih strana i iz svih uglova. ini mi se da svi lau; svaki zvuk je proet nekom sladunjavom blagou. Slabost treba da se lano prikae kao zasluga; van svake sumnje to je upravo onako kako ste vi rekli." Dalje! "A nemo koja se ne sveti, kao 'dobrota'; straljiva poniznost kao 'skruenost'; potinjavanje onima koje mrzimo kao 'poslunost' (naime, jednome za koga oni kau da nareuje to potinjavanje oni ga zovu bogom). Neborbenost slabog, ak kukaviluk koga kod njega ima u izobilju, njegova neodlunost, njegova neizbena osuenost na ekanje dolazi ovde do dobrog imena kao 'strpljenje', a naziva se ak i vrlinom; 'ne-moi-se-osvetiti' postaje 'ne-hteti-se-osvetiti', moda ak i pratanje ('jer oni ne znaju ta ine jedino mi znamo ta oni ine'). Govore takoe o 'ljubavi prema neprijateljima' i znoje se pri tom." Dalje! "Bedni su oni, sumnje nema, svi ti to se po budacima domunavaju i bave sitnim prevarama, mada su se toplo uurili jedan uz drugog ali oni mi kau da je njihova beda povlastica i znak da su izabrani od boga, da se biju psi koji se najvie vole; moda je ova beda samo priprema, provera, kola, moda jo vie neto to e jednom biti izravnato i isplaeno s ogromnim kamatama u zlatu, ne! u srei. To oni nazivaju 'blaenstvom'." Dalje! "Sada mi stavljaju do znanja da su oni ne samo bolji od silnika, gospodara zemlje kojima moraju da ljube skute (ne iz straha, apsolutno ne iz straha! nego zato to bog zapoveda da se svaka vlast potuje) da su ne samo oni bolji nego da je i 'njima bolje', u svakom sluaju da e im jednom biti bolje. Ali, dosta! dosta! Ne mogu vie da izdrim. Lo vazduh! Teak vazduh! Ova radionica u kojoj se proizvode ideali ini mi se da zaudara na same lai." Ne! Jo samo trenutak! Niste jo nita rekli o velikoj vetini tih opsenara koji sve to je crno pretvaraju u belo, u mleko i nevinost: zar niste zapazili ono to je njihov vrhunac u prefinjenosti, njihov najsmeliji, najsuptilniji, najduhovitiji, najlaniji artistiki podvig? Pazite! Ove podrumske ivotinje pune elje za osvetom i pune mrnje ta one zapravo ine od osvete i mrnje? Jeste li ikada uli ove rei? Da li biste pomislili, ako biste samo verovali njihovim reima, da ste meu samim osvetoljubivim ljudima?... "Razumem, jo jednom u ui dobro otvoriti (ah! ah! ah! i nos zaepiti). Sada tek ujem ono to su oni ve esto govorili: 'Mi dobri mi smo pravedni' ono to trae, oni ne nazivaju odmazdom ve 'trijumfom pravednosti'; ono to oni mrze, to nije njihov neprijatelj, ne! oni mrze nepravdu, 'bezbonost'; ono u ta veruju i emu se nadaju, to nije nada na osvetu, opijenost slatkom osvetom ('slaom od meda' zvao ju je ve Homer), ve pobeda boga, pravednog boga nad bezbonicima; to im je na zemlji preostalo da vole, to nisu njihova braa u mrnji, nego njihova 'braa u ljubavi', kako oni hau, svi dobri i pravedni na zemlji." I kako vi nazivate to to njima slui kao uteha za sve patnje u ivotu njihova fantazmagorija zamiljenog budueg blaenstva? "Kako? ujem li dobro? Oni to zovu 'stranim sudom', dolaskom njihovog carstva, 'carstva bojeg' ali zasada oni ive 'u veri', 'u ljubavi', 'u nadi'." Dosta! Dosta!

15.

U veri u ta? U ljubavi prema emu? U nadi u ta? Ovi slabi jednom e, naime, i oni biti jaki, nema mesta sumnji, jednom e i njihovo "carstvo" doi "carstvo boje" zove se ono prosto kod njih, kao to smo rekli: ta oni su u svemu tako skrueni! Samo da bi se to doivelo trebalo bi dugo iveti, iveti i posle smrti potreban je ak veni nvot da bi se takoe veno u "carstvu bojem" mogla nai naknada za onaj zemaljski ivot "u veri, u ljubavi, u nadi". Naknada za ta? Naknada ime?... Kako se meni ini, Dante se grubo prevario kad je, s pronicljivou koja zastrauje, stavio iznad vrata svoga pakla natpis "i mene stvori vena ljubav": iznad vrata hrianskog raja i njegovog "venog blaenstva", svakako bi s vie prava mogao da stoji natpis "i mene stvori vena mrnja ako pretpostavimo da bi iznad vrata koja vode u la smela stajati istina! Jer ta je blaenstvo onog raja?.... Mi bismo to moda ve dokuili, ali bolje e biti da nam to izriito posvedoi jedan autoritet koji se u takvim stvarima ne moe potcenjivati, Toma Akvinski, veliki uitelj i svetac. "Beati in regno coelesti", kae on krotko kao jagnje, "videbunt poenas damnatorum, ut beatitudo illis magis complaceat."* Ili, ako bismo to hteli da ujemo reeno u malo tvrem tonu, recimo iz usta jednog slavom ovenanog crkvenog oca koji svoje hriane odvraa od grubih naslada javnih igara a zato? "Ta zar nam vera ne nudi mnogo vie" kae on, de spectac. c. 29 ss. "neto mnogo jae; zahvaljujui iskupljenju, na raspolaganju nam stoje sasvim drukije radosti; umesto atleta, mi imamo svoje muenike; hoemo li krv, imamo, eto, krv Hristovu... Ali ta nas tek oekuje na dan njegovog ponovnog dolaska, njegove pobede!" I onda nastavlja dalje taj ushieni vizionar: "At enim supersunt alia spectacacula, ille ultimus et perpetuus judicii dies, ille nationibus insperatus, ille derisus, cum tanta saeculi vetustas et tot ejus nativitates uno igne haurientur. Quae tunc spectaculi latitudo! Quid admirer! Quid rideam! Ubi gaudeam! Ubi exultem, spectans tot et tantos reges, qui in coelum recepti nuntiabantur, cum ipso Jove et ipsis suis testibus in imis tenebris congemescentes! Item praesides" (namesnici po provincijama) "presecutores dominici nominis saevioribus quam ipsi flammis saevierunt insultantibus contra Christianos liquescentes! Quos praeterea sapientes illos philosophos coram discipulis suis una conflagrantibus erubescentes, quibus nihil ad deum pertinere suadebant, quibus animas aut nullas aut non in pristina copora redituras affirmabant! Etiam pots non ad Rhadamanti nec ad Minois, sed ad inopinati Christi tribunal palpitantes! Tunc magis tragoedi audiendi, magis scilicet vocales" (bolji pri glasu, jo ljui drekavci) "in sua propria calamitate; tunc histriones cognoscendi, solutiores multo per ignem; dunc spectandus auriga in flammea rota totus rubens, tunc xystici contemplandi non in gymnasiis, sed in igne jaculati, nisi quod ne tunc quidem illos velim vivos, ut qui malim ad eos potius conspectum insatiabilem conferre, qui in dominum desaevierunt. 'Hic est ille, dicam, fabri aut quaestuariae filius'" (sve ovo to dalje sledi, a naroito ovaj naziv za majku Isusovu, ukazuje na to da Tertulijan u daljem tekstu ima u vidu Jevreje), "sabbati destructor, Samarites et daemonium habens. Hic est, quem a Juda redemistis, hic est ille arundine et colaphis diverberatus, sputamentis dedecoratus, felle et aceto potatus. Hic est, quem clam discentes subriputerunt, ut resurrexiesse dicatur vel hortulanus detraxit, ne lactucae suae frequentia commeantium laederentur'. Ut talia spectes, ut talibus exultes, quis tibi praetor aut consul aut quaestor aut sacerdos de sua liberalitate praestabit? Et tamen haec jam habemus quodammodo per fidem spiritu imaginante repraesentata. Ceterum qualia illa sunt, quae nec oculus vidit nec auris audivit nec in cor hominis ascenderunt?" (I. Cor. 2, 9) "Credo circo et utraque cavea" (prvi i etvrti red ili, po drugima, komina i tragina pozornica) "et omni stadio gratiora."** Per fidem: tako je napisano.

* Blaeni u carstvu nebeskom videe kazne osuenih da bi im blaenstvo bilo milije. ** "Ima, meutim, i drugih prizora: onaj poslednji i konani sudnji dan, onaj dan koji pagani ne oekuju, kome se podsmevaju, dan kad e ostareli svet i sve njegove tvorevine ognjem izgoreti. Kakav e tek to biti prizor! emu da se divim? emu da se smejem? U emu da uivam? Kako u da likujem kad budem gledao tolike i tako mone kraljeve, za koje je objavljeno da su primljeni na nebo, kako zajedno sa samim Jupiterom i svim tobonjim oevicima njihovog vaznesenja uzdiu u najdubljem podzemnom mraku! Kao i namesnike, progonioce imena gospodnjeg, kako nestaju u ognju eem od onoga ojim su oni besneli nad nemonim hrianima! Kad, isto tako, one pametne filozofe, koji su uveravali svoje uenike da nita do boga ne dopire i tvrdili im da su due ili nitavne ili da se ne vraaju u svoja negdanja tela, budem gledao kako se stide pred tim svojim uenicima i kako zajedno s njima gore u plamenu! Pa i pesnike kako drhtei stupaju ne pred sud Radamanta i Minoja, nego pred sud Hrista koga nisu oekivali! Treba zatim bolje oslunuti tragede koji su, naravno, mnogo glasniji u svojoj nesrei; pa obratiti panju na to kako vatra razvezuje i umekava glumce; pa pogledati vozaa sveg usijanog na plamenom toku; pa rvae posute ne kao u borilitu [peskom], nego plamenom. Ali nee mi ni biti do toga da njih gledam ive, radije u svoj nezasitni pogled okrenuti onima koji su besneli protiv Gospoda. 'To je' ren u 'onaj sin drvodelje ili tanije bludnide, onaj skvrnilac sabata koji je ovladao Samarianima i neastivim. To je onaj koga ste od Jude kupili, onaj koga ste trskovcem i amarima zlostavljali, pljuvanjem poniavaln, siretom i hui pojili. To je onaj koga su uenici potajno odneli da bi potom rekli da je vaskrsao, ili da ga je vrtlar uklonio da mu gomile posetilaca ne bi salatu gazile'. Takve prizore da gleda, njima da se naslauje to ti svojom milou nee podariti nijedan pretor, ni konzul ni kvestor, niti rec paganski. A mi te stvari, posredstvom vere, ve sada imamo na neki nain pred svojim duhovnim oima. Kakvi e biti tek oni prizori koje oko ne vide i uho ne u, niti do uha oveku dopree! (Kor. posl. prva 2,9). Verujem da su privlaniji i od cirkusa i od obe vrste pozorita, i od svakog trkalita."

16.

Da zakljuimo. Obe suprotstavljene vrednosti "dobar i rav", "dobar i zao" bile su stranu, hiljade godina dugu bitku na zemlji; i ma koliko druga vrednost ve odavno bila u prevazi, ipak jo ni sada nisu retka mesta gde se bitka i dalje vodi bez odluke. ak bi se moglo rei da je ona s vremenom postajala sve ea i samim tim sve dublja, sve duhovnija: tako da danas moda nema odsudnijeg obeleja "vie prirode", duhovnije prirode, koje bi bilo izrazitije nego biti rascepljen u onom smislu i stvarno jo biti poprite onih suprotnosti. Simbol ove borbe ispisan slovima koja su kroz celu istoriju oveanstva sve do danas ostala itljiva jeste "Rim protiv Judeje, Judeja protiv Rima": dosad nije bilo veeg dogaaja od te borbe, od te dileme, od te nepomirljive suprotnosti. Rim je u Jevrejinu oseao neto kao samu protivprirodu, tako rei kao svoj antipodni monstrum; u Rimu se smatralo da je dokazana injenica da Jevrejin "mrzi itav ljudski rod": s pravom, ukoliko se imalo prava da se spas i budunost ljudskog roda vezuju za bezuslovnu vladavinu aristokratskih vrednosti, rimskih vrednosti. A ta su, nasuprot tome, oseali Jevreji prema Rimu? To se moe zakljuiti po mnogim znacima; meutim, dovoljno je samo prizvati u svest Jovanovu Apokalipsu, onaj najneobuzdaniji od svih napisanih izliva koji osveta ima na savesti. (Uostalom, ne treba potcenjivati duboku doslednost hrianskog instinkta kad je upravo ovu knjigu mrnje vezao za ime apostola ljubavi, onog istog kome je pripisao ono zaljubljeniko-sanjarsko Jevanelje: ima u tome deo istine, ma koliko knjievnog krivotvorenja da je bilo potrebno za tu svrhu.) Rimljani su bili jaki i otmeni toliko da dosad na zemlji nikad nije bilo jaih i otmenijih, da se o jaim i otmenijim nije ak ni sanjalo; sve to nam je od njih ostalo, svaki natpis izaziva divljenje, pod pretpostavkom da se razume ta tamo pie. Jevreji su, naprotiv, bili onaj sveteniki narod osvetoljubivosti per excellence kome je bila svojstvena izuzetna narodsko-moralna genijalnost: treba samo srodno obdarene narode, recimo Kineze ili Nemce, uporediti s Jevrejima da bi se osetilo ta je prvog a ta petog ranga. Ko je od njih zasad pobedio, Rim ili Judeja? Ali nema tu nikakve sumnje: treba samo pogledati kome se danas kao ukupnosti svih vrednosti klanjaju u samom Rimu i ne samo u Rimu nego na polovini zemljine lopte, svuda gde je ovek postao pitom ili hoe da postane pitom trojici Jevreja, kao to se zna, i jednoj Jevrejci (Isusu iz Nazareta, ribaru Petru, ilimaru Pavlu i majci gore pomenutog Isusa, zvanoj Marija). To je vrlo znaajno: Rim je nesumnjivo podlegao. Istina, u renesansi je dolo do blistavo-stranog ponovnog buenja klasinog ideala, otmenog vrednovanja svih stvari: sam Rim se ponaao kao probuen iz obamrlosti pod pritiskom novog, nad njim izgraenog judaizovanog Rima koji je imao izgled ekumenske sinagoge i zvao se "crkva": ali ubrzo je ponovo trijumfovala Judeja zahvaljujui onom plebejskom (nemakom i engleskom) osvetoljubivom pokretu koji se zove reformacija, s dodatkom onoga to je iz nje moralo proistei, obnove crkve obnove i starog grobnog mira klasinog Rima. U jo izrazitijem i dubljem smislu nego tada, Judeja je sa Francuskom revolucijom jo jednom dola do pobede nad klasinim idealom: poslednja politika otmenost koja je postojala u Evropi, ona u sedamnaestom i osamnaestom francuskom veku, izgubila je dah i propala je pod plebejskim instinktima elje za osvetom nikad na zemlji nije bilo veeg likovanja i bunijeg oduevljenja! Dodue, usred toga desilo se neto najudovinije, najneoekivanije: otelotvoren i u nevienom sjaju pojavio se pred oima i saveu oveanstva sam antiki ideal i jo jednom je, ali jae, jednostavnije, ubedljivije nego ikad, nasuprot staroj lanoj osvetoljubivoj paroli o prvenstvu veine, nasuprot volji za sniavanjem, uniavanjem, izjednaavanjem, potiskivanjem i srozavanjem oveka, odjeknula strana i zanosna suprotna parola o prvenstvu manjine! Kao poslednji putokaz za drugi pravac pojavio se Napoleon, onaj najusamljeniji i najpoznije roen ovek koji je ikad postojao, i u njemu otelotvoreni problem otmenog ideala po sebi neka se dobro razmisli kakav je to problem: Napoleon, ta sinteza neoveka i natoveka...

17.

Je li s tim svemu bio kraj? Da li je ona najvea od svih suprotnosti ideala bila time za sva vremena stavljena ad acta? Ili je obraun samo odgoen, odgoen na dugi rok?... Zar ne bi moralo jednom u budunosti doi do jo mnogo stranijeg, due pripremanog rasplamsavanja starog poara? Jo vie: zar ne bi upravo to trebalo svom snagom eleti, ak hteti, ak potpomoi?... Ko na ovom mestu pone, slino mojim itaocima, da razmilja, dalje da misli, taj e teko s tim skoro izii nakraj dovoljan razlog za mene da to uinim sam, pod pretpostavkom da je ve davno postalo dovoljno jasno ta ja hou, ta hou upravo s onom opasnom lozinkom koja je ispisana kao naslov moje poslednje knjige: "S one strane dobra i zla"... To nikako ne znai "S one strane dobrog i ravog".

Napomena. Koristim priliku koju mi prua ova rasprava da javno i formalno izrazim elju koju sam dosad pominjao samo u sluajnim razgovorima s uenim ljudima: naime, da neki filozofski fakultet raspie niz nagradnih akademskih konkursa za unapreenje moralno-istorijskih prouavanja moda e ova knjiga dati snaan podsticaj upravo u tom pravcu. S obzirom na takvu mogunost predloio bih sledee pitanje: ono zasluuje panju kako filologa i istoriara tako i pravih profesionalnih filozofa.

"NA TA NAS UPUUJE NAUKA O JEZIKU, NAROITO ETIMOLOKO ISTRAIVANjE, U POGLEDU ISTORIJE RAZVOJA MORALNIH P0JMOVA?"

Na drugoj strani, svakako je isto toliko nuio da se za ove probleme (probleme vrednosti dosadanjih oceca vrednosti) pridobiju fiziolozi i lekari: pri emu se filozofima od struke moe prepustiti da i u ovom pojedinanom sluaju budu zagovornici i posrednici poto je njima u celini uspelo da nekad tako krut, tako nepoverljiv odnos izmeu filozofije, fiziologije i medicine pretvore u najprijateljskiju i najplodonosniju razmenu. U stvari, svaku tablicu vrednosti, svako "ti treba..." za koje istorija ili etnoloko istraivanje zna, treba osvetliti i protumaiti najpre fizioloki, u svakom sluaju pre nego psiholoki; svemu je isto tako potrebna kritika od strane medicinske nauke. Pitanje: koliko ova ili ona tablica vrednosti i ovaj ili onaj "moral" vredi bie postavljeno iz raznih perspektiva; naroito se pitanje ,"vredno za ta" ne moe dovoljno suptilno razloiti. Na primer, neto to bi oevidno imalo vrednost s obzirom na najveu dugovenost jedne rase (ili na uveanje njene moi prilagoavanja na odreenu klimu, ili na odravanje najveeg broja), nipoto ne bi imalo jednaku vrednost kad bi, recimo, bila re o tome da se ostvari jedan jai tip. Dobrobit veine i dobrobit manjine su oprena stanovita o vrednosti: smatrati prvo ve po sebi vrednijim, to emo prepustiti naivnosti engleskih biologa... Sve nauke treba sada da pripremaju teren za budui zadatak filozofa: taj zadatak shvaen u smislu da filozof mora reavati problem vrednosti, da on mora odrediti hijerarhiju vrednosti.

-poetak-

DRUGA RASPRAVA

"KRIVICA", "NEISTA SAVEST" I SLINO

1.

Odgajiti ivotinju koja sme obeati zar to nije upravo onaj paradoksalni zadatak koji je priroda postavila sebi u odnosu na oveka? Zar to nije pravi problem oveka?... Da je taj problem u velikoj meri reen, mora utoliko udnije izgledati onome ko u potpunosti ume da ceni snagu koja deluje suprotno, snagu zaboravnosti. Zaboravnost nikako nije samo obina vis inertiae, kako to veruju povrni ljudi; ona je, naprotiv, aktivna, u najstroem smislu pozitivna mo koenja kojoj treba da zahvalimo da nam ono to smo samo mi doiveli, iskusili, usvojili, u fazi varenja (mogla bi se ona nazvati "oduevljavanje") stie do svesti isto tako malo kao ceo hiljadostruki proces u kome se zbiva nae telesno ishranjivanje, takozvano "utelovljavanje". Vrata i prozore svesti povremeno zatvarati; ostati neuznemiravan bukom i borbom uslunih organa naeg donjeg sveta koji rade jedni za druge i jedni protiv drugih; malo mira, malo one tabula rasa svesti da bi se ponovo napravilo mesta za novo, pre svega za otmenije funkcije i funkcionere, za vladanje, predvianje, predodreivanje (jer na organizam je oligarhijski ureen) to je korist od, kako rekoh, aktivne zaboravnosti, vratarke tako rei, uvarke duevnog reda, mira, lepog ponaanja: iz ega se odmah moe videti kako bez zaboravnosti ne bi moglo biti nikakve sree, ni vedrine, ni nade, ni ponosa, pa ni sadanjosti. ovek kod koga je ovaj aparat oteen i prestane da radi moe se uporediti sa dispeptiarom (i ne samo uporediti), on ni sa im ne izlazi "nakraj"... I ba ova nuno zaboravna ivotinja kod koje zaboravljanje predstavlja snagu, oblik krepkog zdravlja, obrazovao je u sebi i jednu suprotnu mo, pamenje, pomou koga se zaboravnost iskljuuje u izvesnim sluajevima naime u sluajevima kad treba dati obeanje: dakle, nije to samo pasivno ne-moi-se-osloboditi jednom urezanog utiska, ne samo nesvarljivost jednom zadate rei s kojom ne moe da se izae nakraj, nego aktivno ne-hteti-se-osloboditi, jedno istrajno, uporno htenje onoga to se jednom htelo, jedno pravo pamenje volje: tako da se izmeu prvobitnog "ja hou", "uiniu", i pravog rastereenja volje, njenog ina, moe bez dvoumljenja umetnuti svet novih, stranih stvari, okolnosti, ak i voljnih akata, a da se ne prekine taj dugi lanac volje. A ta to sve pretpostavlja! Koliko je ovek, da bi tako mogao unapred da raspolae budunou, morao najpre nauiti da razlikuje nuno i sluajno dogaanje, da kauzalno misli, da udaljeno vidi i pretpostavi kao prisutno, da sa sigurnou odreuje ta je cilj a ta sredstvo za postizanje toga cilja, i da uopte bude kadar da rauna i proraunava koliko je sam ovek morao za to najpre postati proraunljiv, pravilan, nuan, pa i sebi samom za svoju sopstvenu predstavu, da bi napokon mogao, kako to ini onaj koji obeava, jamiti za sebe kao budunost!

2.

Upravo to je duga povest o poreklu odgovornosti. Onaj zadatak odgajanja ivotinje koja sme obeati ukljuuje u sebe, kako smo to ve shvatili, kao uslov i pripremu, blii zadatak da se najpre ovek uini do izvesnog stepena nunim, jednolinim, jednakim meu jednakim, pravilnim i, sledstveno, proraunljivim. Ogroman rad na onome to sam nazvao "moralnost morala" (uporedi Jutarnja rumen, str. 7, 13, 16) istinski rad oveka na samom sebi u toku najdueg razdoblja ljudskog roda, sav njegov praistorijski rad ima u tome svoj smisao, svoje veliko opravdanje, ma koliko mu bili svojstveni okrutnost, tiranija, tupost i idiotizam: ovek je uinjen stvarno proraunljivim pomou moralnosti morala i socijalne ludake koulje. A sad se postavimo na kraj tog dugotrajnog procesa, tamo gde drvo najzad donosi plod, gde drutvo i njegova moralnost morala konano iznose na videlo ono emu su bili samo sredstvo: kao najzreliji plod na njihovom drvetu nai emo suverenu jedinku koja je samo sebi slina, koja se moralnosti morala ponovo oslobodila, autonomnu, nadmoralnu jedinku (jer "autonomna" i "moralna" se uzajamno iskljuuju), ukratko: oveka sopstvene, nezavisne i istrajne volje koja sme obeati i u njemu gordu, u svim miiima iskriavu svest o tome ta je tu na kraju steeno i u njemu otelovljeno, prava svest o moi i slobodi, oseanje dovrenosti oveka uopte. Taj osloboeni koji zaista sme obeati, taj gospodar slobodne volje, taj suveren kako da ne zna kakvu on nadmo u tome ima nad svakim ko ne sme obeati i za sebe samog ne sme jamiti, koliko poverenja, koliko straha, koliko strahopotovanja on pobuuje on ih "zasluuje" sva tri i ukoliko je njemu s ovom vlau nad sobom nuno data u ruke vlast nad okolnostima, prirodom i svim stvorenjima slabije i nepouzdanije volje? "Slobodan" ovek, vlasnik istrajne i nesalomljive volje ima u svom posedu i svoje merilo vrednosti: polazei od sebe i gledajui druge, on ih potuje ili prezire; i isto onako nuno kako potuje sebi ravne, jake i pouzdane (one koji smeju obeati) dakle svakog ko kao suveren obeava teko, retko, sporo, ko tvrdii sa svojim poverenjem, ko odlikuje kad ukazuje poverenje, ko svoju re daje kao neto u ta se moe pouzdati jer je svestan da je dovoljno jak da je odri ak i u nesrei, ak i "protiv sudbine" isto tako nuno e imati spreman udarac nogom za vetropiraste slabie koji obeavaju a ne smeju to, i spreman bi za laova koji gazi svoju re, i to ve u trenutku kad je zaustio da je izgovori. Ponosito znanje o izuzetnoj privilegiji odgovornosti, svest o ovoj retkoj slobodi, o ovoj moi nad sobom i sudbinom proela ga je do dna njegovog bia i postala mu instinkt, vladajui instinkt: kako e ga on zvati, taj vladajui instinkt, ako smatra da mu je re za to potrebna? Ali tu nema sumnje: ovaj suvereni ovek zvae ga svojom saveu...

3.

Svojom saveu?... Unapred se moe pogoditi da pojam "savest", koji ovde sreemo u njegovom najviem, gotovo zauujuem vidu, ima za sobom ve dugu istoriju i dug razvoj svojih oblika. Smeti jamiti za sebe, i to s ponosom, pa dakle smeti sebe i potvrditi to je, kako rekosmo, zreo plod, ali i pozan plod: koliko je taj plod morao opor i kiseo visiti na drvetu! A jo mnogo due vreme nije bilo ni traga od takvog ploda niko ga ne bi smeo obeati ma koliko bilo izvesno da je na drvetu sve bilo pripremljeno i da je razvoj tekao upravo prema njemu! "Kako nastaje pamenje kod oveka-ivotinje? Kako se tome delom tupom, delom vetrenjastom razumu trenutka, toj otelovljenoj zaboravnosti, neto utiskuje tako da ostaje prisutno?" ... Ovaj prastari problem, kao to se moe misliti, nije reen ba nenim reima i sredstvima; moda ak u celoj praistoriji oveka nije nita stranije i jezovitije od njegove mnemotehnike. "Neto se utiskuje da bi ostalo u pamenju: samo ono to ne prestaje da priinjava bol ostaje u pamenju!" to je jedan od osnovnih stavova iz najstarije (na alost i najdue) psihologije na zemlji. ak bi se moglo rei da svuda gde na zemlji u ivotu oveka i naroda jo ima sveanosti, ozbiljnosti, tajne i tamnih boja, i dalje deluje neto od uasa s kojim se nekad svuda na zemlji obeavalo, jamilo, zavetovalo: prolost, najdavnija, najdublja i najoporija prolost, zadahnjuje nas i navire u nama kad god bivamo "ozbiljni". Nikad nije ilo bez krvi, muenja i rtava kad je ovek smatrao za potrebno da obezbedi sebi pamenje; najjezivije rtve i zaloge (u koje spada i rtvovanje prvoroenadi), najodvratnija sakaenja (na primer kastracija), najgrozniji obredni oblici svih verskih kultova (i sve religije su u najdubljoj osnovi sistemi grozota) sve to ima svoje poreklo u onom instinktu koji je u bolu naslutio najmonije sredstvo mnemonike. U izvesnom smislu, tu spada i celokupna askeza: nekoliko ideja treba da se uini neizbrisivim, sveprisutnim, nezaboravnim, "fiksnim" da bi se ceo nervni i intelektualni sistem hipnotisao pomou tih "fiksnih ideja" a asketski postupci i oblici ivota su sredstva da se te ideje izvuku iz nadmetanja sa svim ostalim idejama, da se uine "nezaboravnim". Ukoliko je oveanstvo loije stajalo sa "pamenjem", utoliko je uvek straniji izgded njegovih obiaja; naroito otrina kaznenih zakona pokazuje koliko je muke bilo potrebno da bi se pobedila zaboravnost i da bi se nekoliko osnovnih zahteva drutvenog ivota zadralo pred oima ovih robova trenutnog afekta i poude. Mi Nemci svakako ne smatramo sebe za naroito svirep i okrutan narod, jo manje za naroito lakomislen narod koji ivi od danas do sutra; meutim, treba samo pogledati nae stare kaznene odredbe, pa da se vidi koliko je muke na ovoj zemlji potrebno da se odgaji jedan "narod mislilaca" (hou rei: onaj evropski narod u kome se i danas jo moe nai maksimum poverenja, ozbiljnosti, neukusa i objektivnosti, i koji s tim svojstvima ima pravo na to da odgaja svaku vrstu evropskih mandarina). Ti Nemci su stranim sredstvima stvorili svoje pamenje da bi ovladali svojim plebejskim osnovnim instinktima i njihovom sirovom nezgrapnou: treba se samo setiti starih nemakih kazni, na primer kamenovanja (ve u staroj sagi, na glavu krivca pada vodeniki kamen), muenja na toku (svojevrsnog pronalaska i specijalnosti nemakog genija u carstvu kazne!), nabijanja na kolac, gaenja ili ereenja konjima ("rastrzanja naetvoro"), kuvanja zloinca u ulju ili vinu (jo u etrnaestom i petnaestom veku), omiljenog dranja koe ("rezanje kaieva"), isecanja mesa sa grudi; isto tako da su prestupnici premazivani medom i na arkom suncu preputani muvama. Pomou takvih slika i postupaka, napokon se u pamenje urezuje pet-est "neu" za koje se dalo obeanje da bi se ivelo u preimustvima drutva: i zaista, pomou takvog pamenja se ovek konano "urazumio"! Ah, razum, ozbiljnost, vladanje afektima, sva ta mrana stvar koja znai razmiljanje, sva ta preimustva i ukrasi oveka: kako je sve to skupo plaeno! koliko je krvi i grozote u temeljima svih "dobrih stvari"!...

4.

A kako je ona druga "mrana stvar", svest o krivici, cela "neista savest" dola na svet? Time se vraamo naim genealozima morala. Jo jednom reeno ili to jo uopte nisam rekao? oni ne vrede nita. Pet pedalja dugo sopstveno, samo "moderno" iskustvo; nikakvo poznavanje, nikakva volja za poznavanjem prolosti; jo manje istorijskog instinkta, ovde upravo neophodne "vidovitosti" pa ipak se baviti istorijom morala: razumljivo je da se to mora zavriti rezultatima koji nisu u najboljim odnosima s istinom. Da li su ovi dosadanji genealozi morala makar i izdaleka naslutili neto o tome da na primer onaj osnovni moralni pojam "krivica"(Schuld) vodi poreklo od vrlo materijalnog pojma "dug"(Schulden)? Ili da se kazna kao odmazda razvila potpuno nezavisno od svake pretpostavke o slobodi ili neslobodi volje? i to do te mere da je, tavie, uvek neophodan najpre visok stupanj uljuivanja da bi ivotinja "ovek" poela praviti one mnogo primitivnije razlike izmeu "namerno", "iz nehata", "sluajno", "uraunljivo" i njihovih suprotnosti i uzimati u obzir prilikom odmeravanja kazne. Ona sada tako obina i na izgled tako prirodna, tako nezaobilazna misao koja je morala da poslui za objanjenje kako je uopte na zemlji nastalo oseanje za pravdu, naime misao da "zloinac zasluuje kaznu zato to je mogao i drukije postupiti", u stvari je jedan veoma pozno postignut, ak prefinjen oblik ljudskog rasuivanja i zakljuivanja; ko ga premeta na poetak, grubo se ogreuje o psihologiju ljudi iz davnih vremena. U toku najveih dela ljudske istorije nije se uopte kanjavalo zato to bi se prestupnik inio odgovornim za svoje delo; dakle, nije se kanjavalo pod pretpostavkom da treba kazniti samo krivca: naprotiv, kanjavalo se kao to jo i danas roditelji kanjavaju decu: iz gneva zbog pretrpljene tete koji se sruuje na poinioca ali taj gnev se obuzdava i preinaava idejom da svaka teta ima u neemu svoj ekvivalent i da stvarno moe biti naknaena, makar i bolom tetoinitelja. Otkud mo ovoj prastaroj, duboko ukorenjenoj ideji koja se moda vie i ne moe iskoreniti, ideji o ekvivalentnosti tete i bola? Ja sam to ve nagovestio: iz ugovornog odnosa izmeu poverioca i dunika, koji je star isto toliko koliko i pojam "pravnih subjekata" i sa svoje strane opet upuuje na osnovne vidove kupovine, prodaje, razmene i trgovine.

5.

Predoavanje ovih ugovornih odnosa svakako pobuuje, kako se ve unapred moe oekivati posle ovog to je napred reeno, nemalo podozrenja i odbojnosti prema ljudima tog davnog vremena koji su ih stvorili ili dopustili. Upravo tu se obeava; upravo tu je re o tome da se onome koji obeava stvori pamenje; osnovana je sumnja da e upravo tu biti jedan od izvora strogosti, svireposti i munosti. Da bi pobudio poverenje u svoje obeanje da e dug vratiti, da bi dao jemstvo za ozbiljnost i svetinju svoga obeanja, da bi vraanje duga nametnuo sebi kao dunost, svojoj savesti kao obavezu, dunik posredstvom ugovora daje poveriocu kao zalog, za sluaj da ne plati, neto to on inae jo "poseduje", to je i inae jo u njegovoj vlasti, na primer svoje telo, ili svoju enu, ili svoju slobodu, ili i sam svoj ivot (ili, pod odreenim religijskim pretpostavkama, ak svoje blaenstvo, svoj duevni spas, najzad ak i mir u grobu: tako u Egiptu, gde le dunika ni u grobu nije imao mira od poverioca a ba kod Egipana je taj mir mnogo znaio). Meutim, poverilac je naroito telu dunika mogao nametnuti razne vrste ponienja i muenja, na primer odsei od njega komad koji je odgovarao veliini duga: i veoma rano i svuda ima u tom pogledu odreenih procena, ponekad do uasnih podrobnosti zakonskih procena o vrednosti pojedinih udova i delova tela. Po meni, to je ve bio napredak, dokaz slobodnijeg, sraunatijeg, vie rimskog pravnog shvatanja kad je u rimski zakonik dvanaest ploa odredio da je svejedno da li su poverioci u takvom sluaju odsekli mnogo ili malo, "si plus minusve secuerunt, ne fraude esto".* Pokuajmo da objasnimo logiku svega ovog poravnavanja: ona je prilino udna. Ekvivalentnost je postignuta time to se poveriocu umesto prednosti koja je u direktnom odnosu sa tetom (dakle, umesto poravnanja u novcu, zemlji, posedu bilo koje vrste) priznaje kao naknada i poravnanje jedna vrsta zadovoljstva zadovoljstva da svoju mo moe bez opasnosti iskaliti na nemoniku, zadovoljstva "de faire le mal pour le plaisir de le faire" ** uivanja u vrenju nasilja: uivanja koje se ceni utoliko vie ukoliko se poverilac na drutvenoj lestvici nalazi dublje i nie, pa mu moe izgledati kao najslai zalogaj, ak kao nagovetaj nekog vieg ranga. Posredstvom "kazne", poverilac uestvuje u pravu gospodara nad dunikom: najzad i on jednom dolazi do uzvienog oseanja da sme prezirati i zlostavljati neko bie "ispod sebe" ili bar, ako je pravo kanjavanja i izvravanja kazne ve prelo na "vlast", da vidi kako se to bie prezire i zlostavlja. Poravnanje se, dakle, sastoji u upuivanju i u pravu na svirepost.

* Ako su odsekli vie ili manje, neka to ne bude zloin. ** Da ini zlo iz zadovoljstva to ga ini.

6.

U toj sferi, u obligacionom pravu dakle, ima svoje poreklo moralni svet pojmova: "krivica", "savest", "dunost", "svetost obaveze" njegov poetak je, kao i poetak svega velikog na zemlji, bio temeljito i dugo zalivan krvlju. I zar se ne bi smelo dodati da taj svet nikad vie nije sasvim izgubio izvestan miris krvi i muenja? (ak ni kod starog Kanta: kategoriki imperativ odie svirepou...). Tu je prvi put ispleten i onaj jezivi idejni splet "krivica i patnja" koji je moda postao nerazmrsiv. Da se jo jednom upitamo: u kojoj meri moe patnja biti izravnanje za "dugovanje"? U onoj meri u kojoj nanoenje patnje drugom znai izvor najvee prijatnosti, u onoj meri u kojoj je oteeni zamenio gubitak, uraunavajui i nezadovoljstvo zbog gubitka, jednim izvanrednim protivuivanjem: nanoenje patnje prava sveanost, neto to je, kako rekosmo, utoliko vie bilo na ceni ukoliko je vie odudaralo od ranga i drutvenog poloaja poverioca. To je samo nasluivanje, jer takvim podzemnim stvarima je teko sagledati temelje, da i ne govorimo o tome da je to muno; a ko tu nezgrapno uplie i pojam "osvete", taj je sebi pogled vie zaklonio i zamraio nego olakao (jer sama osveta nas vraa na isti problem; "kako nanoenje patnje moe biti zadovoljenje?"). ini mi se da se delikatnost, jo vie licemerstvo pitomih domaih ivotinja (hou rei modernih ljudi, to jest nas) opire jasnom sagledavanju do koje mere starijem oveanstvu svirepost predstavlja veliku prazniku radost, ona je ak sastavni deo gotovo svake njegove radosti; na drugoj strani, kako se naivno, kako bezazleno ispoljava njegova potreba za svirepou, kako je naelno ba "nezainteresovana zloa" (ili Spinozinim reima sympathia malevolens) postavljana kao normalno svojstvo oveka, dakle kao neto emu savest od sveg srca kae da! Malo otrije oko bi moda jo i sada moglo zapaziti dosta od ove najstarije i najdublje praznike radosti oveka; u svom spisu S one strane dobra i zla, str. 117 i dalje (jo ranije u Jutarnjoj rumeni, str. 17, 68, 102) ukazao sam opreznim prstom na sve vee produhovljavanje i "obogotvoravanje" svireposti koja se provlai kroz celu istoriju vie kulture (i, u jednom znaajnom smislu, ak ini tu kulturu). U svakom sluaju, to nije tako davno bilo kad se kneevske svadbe i narodna slavlja najveeg stila nisu mogli zamisliti bez pogubljenja, muenja ili moda i nekog suenja jereticima, kao ni otmeno domainstvo bez nekog stvorenja na kome su se bez opasnosti mogli iivljavati sopstvena zloa i grubo zadirkivanje (setimo se, recimo, Don-Kihota na dvoru vojvotkinje: celog Don-Kihota mi danas itamo sa gorkim ukusom u ustima, gotovo s mukom, a time bismo njegovom tvorcu i savremenicima ovoga izgledali vrlo udni, vrlo zagonetni oni su ga itali s najmirnijom saveu kao najvedriju meu knjigama, gotovo umirui od smeha). Gledati kako drugi pati prija, uiniti da drugi pati prija jo vie to je okrutna tvrdnja, ali staro mono, ljudsko, odvie ljudsko naelo, koje bi, uostalom, moda ve i majmuni potpisali: jer pria se da oni izmiljanjem bizarnih svireposti, ve prilino jasno naveuju oveka i da su, tako rei, njegova "predigra". Bez svireposti nema sveanosti: tome nas ui najstarije, najdue razdoblje u istoriji oveka a i u kazni je tako mnogo sveanog!

7.

Ovim mislima, uzgred reeno, nemam nameru da naim pesimistima navodim novu vodu na njihovu razdeenu i kripavu vodenicu dodijalosti ivota; naprotiv, izriito treba da se potvrdi da je u ono vreme kad se ovek jo nije stideo svoje surovosti, ivot na zemlji bio vedriji nego sada kad ima pesimista. Zamraivanje neba je uvek raslo u srazmeri sa porastom stida oveka pred ovekom. Umoran, pesimistiki pogled, nepoverenje prema zagoneci ivota, ledeno ne gaenju na ivot nisu to znaci najgorih razdoblja u istoriji ljudskog roda; nalrotiv, oni izlaze na videlo kao barske biljke, jer to i jesu, i tek onda kad se stvori bara kojoj pripadaju mislim na bolesno razneavanje i umotavanje u moral posredstvom kojih ivotinja "ovek" napokon ui da se stidi svih svojih instinkata. Na putu ka "anelu" (da ne upotrebimo ovde neku teu re), ovek je stekao onaj pokvaren eludac i onaj obloen jezik zbog kojih su mu ne samo radost i nevinost ivotinje postali odvratni nego mu je i sam ivot postav bljutav: tako da ponekad sam pred sobom stoji zapuenog nosa i sa papom Inoentijem III s gnuanjem pravi katalog svojih nedaa ("neisto r