АУТОР: ДЕЈАН КОРЦЕБА

“Јер си свет, Боже наши Теби славу узносимо,

Оцу и Сину и Светоме Духу,сада и увек.

И у векове векова.Амин.”

Мојсије прима Плоче Завета.Око 565. год. Манастир cв. Катарине, Синај. Мозаик на тријумфалном луку.

“Бога нико није видео никад” каже св. Јован на почетку свог Јеванђеља. Старозавет-ни пророци у својим виђењима видели су само славу Божију, али не и самога Бога. Због тога једна од Десет заповести које су дате Мојсију и гласи: “Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити.”

Међутим, упркос строгој забрани приказивања било каквих ликова, Јерусалимски храм који је у X веку пре Христа саградио цар Соломон био је украшен ликовима анђела и разним другим приказима. Ова изображења су симболична, и тај симболизам је пренет и у хришћанство.

Реалистички прикази Христа, Његови

портрети, постојали су од почетка у древној Цркви. Али напоредо са тим, још су били у употреби старозавет-

ни символи који су замењивали Његов

људски лик. Била је то закаснела везаност за

библијске праобразе, и посебно са образом

јагњета који је нарочи-то био распрострањен

на Западу.

Јагње Божије. VI век. Еуфрасијева базилика, Пореч,

Хрватска. Мозаик на тријумфалном луку.

Пето-шести сабор 692. године, који се сматра саставним делом Шестог васељенског сабора, својим 82. правилом налаже да се: “уместо старог јагњета, у људском обличју представља Јагње које узима грехе света, тј. Христос, Бог наш.” Овим правилом није укинута иконографска символика, већ прелази у други план, како би се истакла реалност Христовог Оваплоћења.

Добри пастир. V век.

Равена, Италија. Мозаик.

Седми васе-љенски сабор 787. године јасно утврђује основе иконопошто-вања истичући да је икона Христова не само могућа, већ и неопходна, јер нам служи као уверење у истинско (а не при-видно) Оваплоћење Бога Слова.

Негирајући икону Спаситеља, посредно негирамо и истинитост Његовог Оваплоћења.

На основу одлука Шестог и Седмог васељенског сабора и на основу учења светих отаца, на иконама је могуће изображавати лик Божији само онако како нам се открио у историји. Постоје три тројичне иконе које су у складу са овим учењем: Богојављење, Преображење и Педесетница.

Богојављење. Теофан Критски.XVI век.

На икони Богојављења (Крштења Исуса Христа) Бог Отац се приказује символом благодати Божије, Син Божији у телу Исуса Христа, а Дух Свети у виду голуба – символу мира јер као што је бела голубица Ноју најавила нови живот после потопа и склапање Старог савеза са Богом у миру, тако и Дух Свети сведочи својим јављањем исто што и Отац речима: да је Христос наш мир у ком ћемо склопити Нови савез са Богом.

Преображење. Теофан Критски.XVI век.

На гори Тавору, Христос се преобразио пред Петром, Јаковом и Јованом показујући им своју Божанску славу. Бог Отац се јавио речима исто као и приликом Крштења, а Дух Свети у облику облака који их је заклонио.

На икони Преобра-жења Господњег, прика-зује се Оваплоћени Син Божији у слави и светлос-ти Божијој.

Педесетница. Теофан Критски.XVI век.

На икони Педесетнице (Силаска Светог Духа на апостоле), Бог Отац је опет приказан у символу благодати Божије, Дух Свети у виду огњених језика како силази на апостоле, а Христос је присутан на икони у својој одсутности. Наиме, упраж-њено место у средини је Христово, а он није приказан јер се вазнео на небо. Лик у дну иконе у средини символизује васе-љену која чека проповед апостола.

Саваот. XIX век. Сољвичегодск

Изображавање лика Бога Оца на основу одредаба Седмог Васељен-ског сабора није могуће јер се Он није Оваплотио. И св. Јован Дамаскин и св. Теодор Студит, који су велики поборници поштовања ико-на, одбацују могућност изо-бражавања лика Бога Оца.

Св. Јован Дамаскин каже: “Ми не изображавамо лик Господа Оца зато што Га не видимо, а да смо Га

видели - ми бисмо Га изображавали”.

Међутим, упркос јасним и изричитим одредбама Шестог и Седмог васељенског сабора, временом се

јавила потреба за изображавањем Свете Тројице у

вечности и то баш у време раскола

Истока и Запада. Образ Свете Тројице

је искоришћен за приказивање богословских

разлика две цркве.Једно од честих изображења Бога Оца. XIX век.

И док је исихазам у Византији процветао кроз догматске расправе, у Русији се пројавио кроз црквену уметност. Управо из те везаности руског народа за икону, као и због пада Цариграда, на тлу Руске Цркве се развила борба за православни образ Свете Тројице.

На настанак и ширење православних изображења Свете Тројице највише утиче развој исихастичког богословља које је највеће плодове дало у Русији, где су многи храмови посвећени Светој Тројици и Преображењу Господњем.

Приказ Новозаветне Тројице у комбинацији са Деизисом.

Господ Саваот Сведржитељ(Очинство )

1780. год.Икона Невјанске школе

Стоглави Сабор, који је одржан у Москви 1551. године, у свом 43. правилу износи уопштен став да се Божанство не може изобразити. Бог се може представљати у телу само у лицу Исуса Христа, који се родио од Приснодјеве Марије. У свим осталим случајевима, иконописци поступају по свом “самоумишљању”.

Оци Сабора су у 41. правилу предложили

иконописцима да следе правило

Андреја Рубљова, и да изображавају

Свету Тројицу без крстастих ореола и

натписа ИС ХС, јер су то особине

Оваплоћеног Сина Божијег, а на икони се

представља Света Тројица у вечности.

Андреј Рубљов Око 1411. год.

Очинство, са заступницима Богородицом и св. Јованом Претечом.Прва половина XVII в. Из пермске цркве Успења Богоматере.

Само две године касније, у Москви је 1553. године одржан нови сабор поводом

неких јереси. Том сабору је на

разматрање била дата грамата коју је

саставио извесни дијак (тј. службеник) Висковатски, у којој

дијак потпуно оправдано сумња у

исправност изображавања лика

Бога Оца.

Икона из збирке Музеја Икона.Реклингхаузен. XVI в.

Дијак Висковатски је дао списак свих икона са ликом Бога Оца и захтевао њихово изузеће из црквене употребе. Међутим, на том списку се налазила и икона Андреја Рубљова. Речено је да није у праву и његова молба је одбачена.

Ово је једини сабор који је одобрио приказ Бога Оца и то под изговором постојеће црквене праксе и тиме омогућио распадање иконописа.

Велики Московски сабор 1666. г. у потпуности одбацује могућност изобра-жавања лика Бога Оца, изузимајући једино изобра-жење Апокалипсе, где је лик Бога Оца дозвољено изобразити због "тамошњих виђења" Бога Оца као Старца Данима приликом Откривења.

Овај сабор је и најважнији у питању изо-бражавања лика Бога Оца, али није имао довољно снаге да спречи погрешну праксу.

У Грчкој Цркви је образ Новозаветне Тројице био забрањен од стране Светог синода Цариградске Цркве 1776. године: “Саборно је одлучено да та наводна икона Свете Тројице јесте новотарија. Она је туђа и неприхватљива за Саборну, Апостолску, Православну Цркву. Она је продрла у Православну Цркву од Латињана.”

Виђење Јаковљево. ХIХ век. Бесарабија

Изображавање лика Бога Оца према учењу Православне Цркве није могуће јер се Он није родио у телу.

Међутим, постоје раз-личита пророчка виђења Бога. Међу њима су најпознатије речи пророка Исаије: “Цара Господа Саваота видех својим очима” (6,5), и посебно пророка Данила, који даје конкретнији и бољи опис: “И Стари данима седе и Његова одећа беше бела као снег и власи главе Његове као чиста вуна.” (7,9)

Господ као "Старац Дана", икона из манастира св. Катарине.

Синај. VII век.

Свети Јован Дамаскин у Трећој речи у одбрану светих икона даје најсистематичније тумачење виђе-ња Старог Завета: “И Адам је угледао Бога и зачуо глас од Њега док иђаше у по дана и сакри се у рају. И Јаков је видео Бога, са којим се рваше до зоре. Јасно је да му се Бог јавио као човек. И Исаија као да је видео човека који седи на престолу. И Данило је видео изглед човека и Сина Човечијег који је дошао до Старог Данима. И нико није видео природу Бога, већ (само) образ и подобије Онога који је намеравао да се у будућности појави. Јер, Син и невидљиво Слово Божије имаше намеру да истински постане Човек да би се сјединио са нашом природом и да би био видљив на земљи.”

Исус Христос Стар данима. Минијатура из Јеванђеља.

1350. год.

Осим св. Јована Дамаскина, и Свети Атанасије у Беседи на рођење Христово каже: „Старац Данâ је постао дете“.

Стари данима. Фреска у цркви Богородице

Перивлепте у Охриду. 1294 -1295 год.

Црква св. Стефанау Касторији,

Византија, XII век

Потврду налазимо и у црквеним песмама и молитвама. „Родила си нам Старог Данима као ново Дете...“ (Богородичен, 8. песма, јутрење уторка, шести глас) или „Превазишла си законе природе, о пречиста Кћери, доневши на свет Дете које је и Законодавац и Старац Данâ...“ (Богородичен, 8. песма, јутрење пете недеље Великог поста).

Ради се о речима: “Видјех у утварама ноћнијем и гле, као син човјечији иђаше с облацима небеским и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици.” (Дан. 7, 13-14)

Ипак, постоји једна реченица у пророштву Даниловом која је неке Оце наводила да сматра-ју како је загонетни лик из Даниловог виђења, уствари, Бог Отац.

Христос Стари Данима,фрагмент фреске из цркве

св. Георгија у Курбинову.Византија, 1191. год.

Тако нпр. свети мученик Иполит Римски у III веку у Тумачењима на Данила каже: “А Стари данима за Данила није нико други до Бог и Господ свих, Отац самога Христа.”

Али у оваквом тумачењу св. Иполит је био усамљен у древној Цркви. Међутим, оно ће вековима касније постати често, ако не и једино, иако потпуно погрешно, разумевање овог виђења. Господ као "Старац Дана", фреска

из Цркве Св. Апостола Пећке Патријаршије. XIV век.

Свети Кирило Александријски пише: “Шта значи дође до старог данима? Да ли је реч о простору? То би било незнање, с обзиром да Божанство није у простору, већ све испуњава. Шта значи дође до старог данима? То значи да је Син достигао славу Очеву.”

Старац Дана. Фреска из Цркве Рођења Богородице манастира Ферапонтов.

Русија. XV век.

“Син је достигао славу Божију” по св. Кирилу значи да је Син са примљеним човештвом достигао славу Оца од које се, по свом Божанству није ни одвојио. Виђење Данила представља увиђање два стања истог Христа: униженог у Оваплоћењу (Син Човечији) и у слави Његовог Божанства, као Судије Другог доласка (Стари данима).

Христос – Стар данимаманастир Ксиропотам,Атон, фреска у куполи

храма

Господ као "Старац Дана", фреска из Цркве Св. Апостола Пећке

Патријаршије. XIV век.

Исто тумачење налазимо и у

црквеним песмама: “Данило се

мислено учио тајнама твојим,

Човекољупче. Како долазиш на

облацима он те видео као Сина

Човечијег, а чистотом свог ума –

како идеш као Судија свих и Цар.”

(служба 17. децембра, спомен пророка Данила,

5. песма канона)

И Велики московски сабор је у свом 43. поглављу јасан: “Пророк Данило говори да је видео Старог данима где седи на судском престолу. Међутим, то се не односи на Оца, већ на Сина који ће, по Другом доласку, на Страшном суду судити свим народима.”

Старац Данâили Стар Данима(грч. ὁ παλαιὸς τῶν

ἡμερῶν,рус. Ветхий денми,енг. Ancient of Days).

Савремена икона

Виђење пророка Данила је омогућило покушај приказивања Свете Тројице не у јављању у историји, већ у вечности.

На овој грчкој икони није приказан Бог Отац, већ Христос као Стар данима. На основу Христових речи из Јеванђеља: “Ја и Отац једно смо” и “Ко је видео мене, видео је Оца”, Христос као Стар данима представља символ Бога Оца, Његову икону.

Света Тројица, црква Св. Николе Фоча, темпера на дасци, 45. 5 x 37 цм, Георгије Митрофановић,

1616. година

Иако приказивање символа Бога Оца у лику

Христа као Старог Данима није у супротности са

одредбама Седмог васељенског сабора, врло брзо ће Стар данима бити

приказиван искључиво као Личност Бога Оца, што

јесте супротно православним основама

иконопоштовања.

Напуштање јеванђелског реализма и повратак на символизам и алегоризам имало је за последицу појаву многих изображења

Свете Тројице која се међусобно разликују по својој иконографији.

Можда најинтересантнији и потпуно јединствен приказ Свете Тројице имамо на фрескама цркве св. Георгија манастира Убиси у Грузији.

Фреске су дело Герасима који их је осликао у XIV веку, а на своду се налази врло необичан и потпуно јединствен приказ Свете Тројице.

Уместо образа Бога Оца приказан је Христос као Стар данима, Син Божији је приказан у виду Исуса Христа Пантократора (Сведржитеља), а Дух Свети је приказан на начин који се више никад и нигде није поновио: место изображавања Духа Светог на фрески поклапа се са горњим делом теме Крштења, па је тренутак силаска Духа Светог на Христа искоришћен за Његов приказ. Штавише, горњи круг испуњава мноштво анђела на отвореним вратима раја, и тамо је рука Бога од које се спушта зрак ка Христу.

Лево од Старог данима је приказ Благовести, а десно Рођење Христово. Обе ове теме би саме по себи могле да буду својеврсна изображења Свете Тројице, али исто тако и у комбинацији са средишњим приказом Бога Оца све три теме заједно могу да приказују Свету Тројицу – Благовести дејство Духа Светога, а Рођење Христово очигледно Сина Божјег.

Лево од образа Исуса Христа налази се приказ Васкрсења Лазаревог, а десно Сретење. И један и други догађај сведоче о Божанству Исуса Христа, тако да нису ни мало случајно изабране баш те теме. А и ове три теме заједно могу да буду приказ Свете Тројице: Христос се приликом Васкрсења Лазаревог помолио Оцу да би доказао да га је Он послао, а старац Симеон је дошао у Храм вођен Духом Светим.

Дух Свети није ни приказан као Личност, већ као деловање благодати. Уместо

његове Личности, приказано је његово дело. Лево је приказано Преображење а десно Крштење Господње, два догађаја у којима се јавио Дух Свети сведочећи

Божанство Христово. Пошто се тада јавио и Бог Отац гласом, и овде можемо

имати приказ Свете Тројице.

Још једна необична занимљивост код ове композиције јесте да не само да су теме које прате сваку од Личности Свете Тројице у непосредној вези са том Личношћу, већ гледано од прве теме код Старог Данима на десно у круг, те теме су хронолошки распоређене: Благовести, Рођење, Сретење, Крштење, Преображење и Васкрсење Лазарево.

РођењеХристово

Благовести

Сретење

Крштење

ВаскрсењеЛазарево

Преображење

За разлику од фреске у Убисију, најчешће су у композицијама Свете Тројице приказане две фигуре, старац и човек средњих година, изнад којих лебди голуб. Према замисли аутора, овакво изображавање символизује три ипостаси Свете Тројице:

старац седе браде (Стар Данима) – Бога Оца, човек средњих година – Сина Божијег, Исуса Христа, а голуб – Светога Духа.

Овакав начин изображавања Свете Тројице можемо објединити под општим називом

“Новозаветна Тројица”

Као образ Тројице, ова композиција нема никаквог утемељења ни у пророчким виђењима, ни у Откривењу уопште. Она представља смесу три потпуно различита елемента: пророчког виђења произвољно протумаченог као виђење Бога Оца, образа оваплоћеног Сина у виду Емануила и изображења једног од јављања Духа Светог.

Страшни Суд. ХV век.

Христос Емануил. XIII век. Византија.

Крај V — почетак VI века. Аријанска крстионица,

Равена, Италија. Мозаик у куполи

Другим речима, сва три образа се чупају из свог изравног контекста и вештачки се сједињују у образ Свете Тројице са одговарајућим називима: Отац, Син и Дух Свети.

У руском иконопису постоји неколико верзија

“Новозаветне Тројице” у зависности од распореда две главне фигуре (старца и човека средњих година). Ове иконографске верзије

имају и оговарајуће називе и тумачења.

Композиција

“Сапрестолност”садржи фронтално

изображене две фигуре.

Иконографска верзија у којој су

две фигуре окренуте једна према другој

добила је назив

“Превечни савет”.

У композицији

“Послање Христа на Земљу”

старaц благосиља човека средњих година.

Најстарији познати приказ ове теме налази

се у Псалтиру из Утрехта из X века, где је приказан Христос у два

вида: прослављен и унижен. Почетком XII

века, једна од фигура је почела да представља

Бога Оца, а у композицију се уводи и голуб. На тај начин је тај

образ преиначен у образ Тројице.

Тројица Новозаветна.Грчка. Јонска школа. XVII век.

Та иконографија се са Запада преноси у православну руску умет-ност преко пограничних градова, а нарочито преко Новгорода и Пскова, који су имали непрекидне односе са Западом. Најстарији при-мер такве иконографије у Русији, налази се на четвороделној икони у Благовештенској сабор-ној цркви у Москви и потиче из XVI века.

Чувена четвороделна икона. 1547-1551 год.Благовештенска соборна црква Московског Кремља

Након великог пожара који је опустошио Москву 1547. г. започела је велика обнова цркава због које су се окупили иконописци са разних страна по царевом позиву. У Кремљу се њихов рад одвијао под управом протојереја Саборне цркве Благовести, Силвестра, родом из Новгорода, који је био и васпитач цара Ивана Грозног. Вероватно по његовој наредби, иконописци из Пскова су насликали цео низ символичких икона. Управо је тематика тих композиција постала узрок и главни предмет расправа и саборских одлука у XVI и XVII веку.Тројица Новозаветна. Москва. Кремљ.Успенска саборна црква. Средина XVII века.

У основи иконе је жеља да се прикаже Господ Исус Христос који по Везнесењу седа са десне стране Оца.

XVI в. Икона из церкве св. Георгија

у Венецији.

Бог Отац је обично насликан на десној страни иконе у виду старца који седи на престолу. Одећа му је из два дела: тунике која пада до саме земље и хитона, одежде у којој се обично представља Спаситељ.

Србија, XVI в. Икона из манастира Високи Дечани

Десном руком Бог Отац обично благосиља Христа, који се налази у левом делу иконе. У левој руци Отац држи златну куглу са крстом.

Тројица Новозаветна с минејима.Јарослав. Крај XVII века.

Глава Бога Оца је овенчана нимбом (ореолом) у коме је круна која се састоји из два квадрата: један огњени, који сведочи о Божанству Господњем, и други црно-зелени (или плаво-црни), који символизује таму непојмљивости Божанства.

Спаситељ, као и Бог Отац, на глави има царски венац, а глава му је као што је то и уобичајено на иконама Спаситеља, овенчана крстастим нимбом. Одежда Христова је слична одежди Оца.

Прва половина XVII в. Икона радионице Тројице-Сергијевог манастира из Климентове четврти из

деизисног реда на иконостасу Богојављенске цркве у селу Семеновску под Москвом.

1854 г.Иља Волков, Петар

Ноговицин.Пешехоновска радионица,

С.-Петербург.

У десној руци Спаситељ држи

отворено Јеванђеље, а у

левој или оружје крст или

благослов.

На врху се налази, или у троуглу или у кружној сфери, голуб - Дух Свети.

Икона

“Очинство” је прилично ретка у

Византији и на Балкану, али је у Русији

најраспрострањенија икона са изображеним

Богом Оцем. Прва позната икона у православљу на

којој је приказан Бог Отац је управо ова икона из Новгорода из XIV века.

Њена појава је била полазна тачка за широко распростирање образа

Бога Оца. Очинство. Новгород Велики. XIV в.

Најстарије “Очинство” потиче са Запада са

почетка XI века и чува се у Ватиканској

библиотеци. То је минијатура која се

налази на манускрипту св. Јована Лествичника.

Њена иконографија, у потпуности

искомпонована и довршена, мало чим се разликује од икона на иконостасима из XVI и

XVII века.Очинство. XVII век.Пореклом из Никитског манастира.

Збирка Переславског музеја.

1630 г.Ждан Дементијев.

Из реда праотаца на иконостасуУспенског соборног храма Кирило-

Белозерског манастира

На тројичним иконама тог типа,

Бог Отац је приказан као старац који седи на престолу. Старац је величанствен и спокојан; он обема рукама благосиља.

У крилу Бога Оца изображава се Превечни Младенац, Син Божији.

Москва. Радионица Оружане палате Кремља

(Мастерская Оружейной палаты).

1680-е год.Вазнесенска соборна црква Вазнесенског манастира

Глава Богомладенца је увенчана крстастим ореолом и окренута је напред, црте лица су строге. Чело је несраз-мерно веће да би се прославило Божије свезнање. Положај тела Богомладенца док седи је исто тако слободан и достојанствен као и положај тела Бога Оца.

Купола Архангелске саборне цркве у Москви са изображеном фреском у композицији тзв. Очинство (Новозаветна Тројица).

У наручју Емануила изображен је Свети Дух у виду голуба. Дух Свети је окружен сфером плаве боје, која је препуна зрака који исијавају из Њега.

Спаситељ углавном држи обема рукама сферу која окружује голуба. Понекад је Спаситељ изображен тако да обема рукама благосиља, попут Оца.

“Распеће у Очевом крилу”

или

“Престол благодати”

Аустрија

Иконографска композиција у којој се Света Тројица изображава у виду Господа Саваота (Бога Оца) који придржава крст са Распетим Христом, и са голубом који се спушта на Њега – символом Духа Светога. Композиција је римокатоличког порекла.

Књижна минијатура. Грчка. око 1150. год.

Оваква композиција је била обликована већ на крају XI и почетком XII века. Значење оваквог

образа је пре свега Евхаристијско, и има за

циљ да прикаже католичко учење о сатисфакцији, да се Евхаристијска жртва,

исто као и Голготска, приноси Оцу и да је Он

прима, у чему се и састоји измирење Бога и човека.

Овај образ постепено води од престола, преко Крста и Жртве, до Светог

Духа и Оца.

Карелија. Друга пол. XVII в.

Једна од бројних варијанти овакве иконографије је

приказ распетог Христа покривеног крилима познат под називом:

“Душа Христа”или

“Распети серафим”

на основу речи пророка Исаије: “Он душу своју

предаде на смрт” (53,12)

Први познат пример таквог изображавања у Русији, налази се на оној чувној четвороделној икони у Благовештенској саборној цркви у Москви.

По учењу католичке вере, тело Христово су своjим крилима покривали херувими од срамоте. Крилима се даје и символичко значење, па она такође представљају “словесну и умну душу” Христову.

“И почину Бог у седми дан”. Део четвороделне иконе.

1547-1551 год. Благовештенска саборна црква Московског Кремља

Ова очигледно не-православна тема дожив-љава велики успех у Русији и понављала се и у XIX веку, било као самостална тема или као део сложене иконе “И почину Бог у седми дан”.

Понекад се мртaв Христос изображава без Крста, а понекад га придржава Бог Отац, слично као у композицији “Пиета” где га придржава Мајка. То би требало да изражава бол Оца, који је аналоган болу Мајке.

Детаљ иконе “И почину Бог у седми дан”

Средина XVII века. Кострома.

Врло спорна верзија иконе “Христос

Распети Серафим” са изображењем Бога Оца као Давида, тј.

цара и архијереја са митром на глави и

омофором на раменима, са мачем у руци која је огрнута

гвозденом рукавицом. Приказан је и млади

Христос у оклопу и са мачем како седи на Крсту, чиме се жели

показати победа Христова над смрћу.

Москва. Око 1600. год.Реклингхаузен, Музеј икона.

Јарослав. Прва половина XVII в.

“Јединородни Сине”

Ова алегоријска иконографија илуструје истоимену литургијску химну коју је написао

цар Јустинијан.

Управо је на оваквој икони први пут изображен образ Бога Оца као Давида, а образ Христа по њему.

Бог Отац је приказан као Давид стога што је Давид Христов предак по телу, и што се у Јеванђељу Спаситељ често именује Давидо-вим Сином.

“Јединородни Сине”. Део четвороделне иконе. 1547-1551 год. Благовештенска саборна црква Московског Кремља

Овакве сложене иконе са изузетно израженом символиком касније су назване “теолошко-дидактичке” јер се сматрало да су служиле за борбу против јереси. Истина је, међутим, да оне обилују различитим јересима и да у потпуности нарушавају основе православног иконописа. Управо је тематика тих композиција постала узрок и главни предмет расправа и саборских одлука у XVI и XVII веку.

“Приђите људи, Триипостасном Божанству поклонимо се”

“У гробу телесно”

Делови четвороделне

иконе. 1547-1551 год.

Благовештенска саборна црква

Московског Кремља

Иако неумерен символизам може потпуно да уруши основе православног иконописа, образ Свете Тројице у вечности није могуће иконописати без употребе символизма. И на икони Рубљова нису представљени Отац, Син и Свети Дух сами по себи, већ три анђела који символизују Предвечни Савет Три Лица Свете Тројице. Разлика је у томе, што је ова символика умерена и заснована на стварном, историјском догађају.

Андреј Рубљов Око 1411. год.

Икона јављања Свете Тројице Авраму и Сари код Мамријског дуба у виду тројице путника назива се

“Старозаветна Тројица”

Гостопримство Авраамово. Атина. Крај XIV в.

Крај IV в. Једно од првих познатих изображења јављања Тројице Аврааму – фреска у катакомби на виа Латина, Рим.

Овај образ је израстао у дубокој старини. Свети Јован Дамаскин сведочи да је та икона настала много раније од времена у коме је он живео.

Јављање Тројице је тајанствено, оно се није могло до краја објаснити. У почетку изасланици који су се јавили Авраму имају чисто људски облик; то су три путника.

Гостопримство Авраамово. V век. Италија

Старозаветна Тројица изображена на традиционалан начин: три ангела у једнаким одеждама седе један поред другог за трпезом у истом положају. Међу њима се не могу препознати Ипостаси Тројице, три анђела су једнака.

Касније ће се свој тројици путника придодати анђелска крила, како би се истакла њихова неземаљска природа и како би икона од представе старозаветног догађаја постала образ Свете Тројице.

Понекад су сва Три Анђела изображена са истим достојанством, а понекад је Анђео у средини виши и величанственији од друге двојице.

Камена икона XIV в. 1176-1180 год. Фреска у капели Богоматере

саборне цркве манастира св. Јована Богослова на острву Патмос.

Теофан Грк, 1378. г.Фреска у цркви Преображења

Спаситеља у Новгороду Великом

Покретима и положајем Анђели

образују облик круга. Анђели се

изображавају како седе око престола, у

средини којег се налази Евхаристијска

чаша.Круг одражава идеју

Васељене, мира и јединства.

XIV в., запис 1701 г.

Постоји и верзија “Гостопримства Авраамова” на

којој су приказани Авраам, Сара и

сцена клања телета у првом

плану, пред трпезом.

Друга пол. XVI в.

Клање телета символише крсну смрт Спаситеља и често се налази у доњем делу иконе Тројице, а прино-шење телета као јела праобраз је Евхаристијског тајинства.

Андреј Рубљов Око 1411. год.

Свету Тројицу је најпотпуније и најдубље изразио преподобни Андреј Рубљов на икони која се налази у Тројицком храму при Тројице-Сергијевској Лаври.

Касније је Стоглави сабор у Москви 1551. године узео баш ову икону за иконографски образац Свете Тројице.

Живоначална ТројицаПајсије (Мастер Пајсије)

Твер, 1484–1485 год.

Ипостаси Свете Тројице су дате у истом следу као и у Символу Вере.

Твер. Крај XV — почетак XVI в. Из Тројицке цркве села

Дивнаја Гора близу Углича.

Први Анђео је Прва Ипостас - Ипостас Бога Оца; Други, средишни, - Ипостас Сина, и са десне стране је Ипостас Духа Светога.

Двострана икона-таблетка. Новгород. Крај XV — почетак XVI в.

Сва Три Анђела благосиљају

Евхаристијску чашу.

Први Анђео, изображен у левом углу иконе је у доњим хаљинама плаве боје, која символише његову Божанску, небеску природу, и у светлољубичастим горњим хаљинама, које сведоче и о његовој Божанској недостижности и недостижности Царског достојанства.

Иза Њега, изнад

његове главе уздиже се кућа, дом Аврамов,

која је символ

домостроја Божанске

благодати.

Скоро сасвим уздигнуте главе, усправан, Он гледа у другу двојицу Анђела. Црте и израз Његовог лица, положај руку, начин на који седи, све то говори о Његовом очинском достојанству.

Друга два Анђела, глава погнутих и погледа упртих у Првог Анђела, као да разговарају са њим.

Москва Крај XV — почетак XVI в.

Други Анђео се налази у средишњем делу иконе, што је условљено положајем Друге Ипостаси на недрима Свете Тројице и у домостроју, у пророчанској бризи Божијој за свет.

Други Анђео је изображен у одећи у којој се најчешће изображава Спаситељ. Доњи део је тамно пурпуран и символ је оваплоћења, а хитон, који слободно пада, плаве је боје и символизује Његову небеску природу.

Он је, и телом, и погледом, и покретима усмерен ка Првом Анђелу, као да тајно беседи са Њим.

Дрво које се налази иза Њега символ је Дрвета живота из раја, али и дрвета Крсног.

Анђео у десном делу иконе је Треће Лице Свете Тројице - то је Ипостас Светог Духа.

Двострана икона (таблетка).Новгородска школа.

Прва половина XVI века.

Доњи део Његове одежде је прозирно светлоплаве боје. Горњи део је нежно сивозелен и говори нам о животворности Духа Светога. Он је символ свега вечитог, символ исконске животворности свег постојећег: “Светим Духом свака душа оживљава и чистотом се уздиже, светлећи Тројичанским јединством свете тајне”.

Псков. Крај 1540-их год.

Та чистота што уздиже, на икони је дата у виду планине изнад трећег Анђела.

Сва Три Анђела у рукама држе жезло као знамење Њихове Божанске власти.

Москва.Почетак XVI века.

Распоред Три Лица је тесно повезан и у складу је са сваким богослужбеним возгласом, сваким обраћањем или исповедањем Свете Тројице.

Псков. Средина XVI в.

Тај редослед указује на делове Символа Вере, а исказан је и у молитви Господњој:

“Да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја”.

Руски Север. Средина XVI в.

Иконографски тип “Старозаветна Тројица”, како се он касније почео називати по аналогији са “Новозаветном”, је најприкладнији начин приказивања Свете Тројице, јер се не истиче разлика међу ипостасима, а у исто време се оне приказују у складу са Откровењем, а не по виђењима и у символима.

Основне особине Свете Тројице по учењу Православне Цркве:

1. Тројичност

2. Једносуштност

3. Нераздељивост

4. Савечност

5. Јединственост

6. Унутартројични односи (интеракција, взаимодействие)

7. Светост

8. Животворност

Тројичност је приказана на обе иконе у принципу исто – заједно су представљена сва Три Лица Свете Тројице.

Код Рубљова је тројичност наглашена и тиме што су ореоли анђела једнаки и без натписа, па нам остаје само да нагађамо који анђео кога представља. Тиме се наглашава да је изображен Један Тројичан Бог, Тројица Монада, а не три особе одвојене једна од друге.

На икони “Новозаветна Тројица” Личности су представљене на различите начине и имају различите ореоле: Отац – осмокраки, Христос – крстолики, Свети Дух – обични. Овде је на необичан начин урађено оно што се не сме – написани су називи над ореолима Свете Тројице.

Једносушност нам Рубљов приказује на врло једноставан начин: три приказана Анђела су потпуно једнака. Међу њима нема никаквих видљивих разлика, и то је сасвим довољно да се представи једносушност.

Међутим, код ‘’Новозаветне Тројице’’ Друго Лице је исправно приказано у виду Христа, али Отац у облику старог човека

представља кршење догмата иконопоштовања, јер се Отац никад није оваплотио у телу човека. Свети Дух није голуб и може се

приказивати у облику голуба, према одредбама Великог Московског Сабора, само на икони “Крштење Христово”.

Због тога је на иконама овог типа приказ једносушности нарушен. И док се о једносушности Оца и Сина који су представљени у људском облику још и може говорити,

једносушност човека и голуба изазива оправдану сумњу.

Осим тога ове иконе изражавају основе римокатоличког филиоквистичког богословља: Дух

Свети је “свеза љубави” Оца и Сина (лева икона, “Сапрестоље”), или исхођење Духа Светог од Оца и

Сина “као од једног узрока” (десна икона, “Очинство”)

На икони ’’Очинство’’, Бог Отац у виду старца упија својом

величанственом силуетом изображење Сина и Духа Светога.

И Дух Свети приказан у облику голуба, неупоредиво је умањен у

односу на прво и друго Лице.

Испоставља се да овакав приказ тежи истицању Тројства у којем су појединачне Личности изгубиле на

значају и постављене су у други план.

Нераздељивост Рубљов изражава тако што су анђели приказани заједно са Престолом на коме се налази жртвена чаша, символ Евхаристијске жртве. И као што евхаристија

сједињава људе у Цркви, прикладно је и да се на исти начин прикаже и нераздељивост Лица Свете Тројице.

Што се тиче “Сапрестоља”, то што су Отац и Син заједно на сапрестољу веома

слабо говори о нераздељивости, док је голуб који лебди у ваздуху очигледно

независтан од Оца и Сина.

САВЕЧНОСТ је заправо временска

непроменљивост постојања Тројице, а

време се не може приказати. Ипак,

Рубљов налази начин да и овај проблем

времена изрази колико је то могуће. На

његовој икони сва Три Анђела су, условно

речено, “истог узраста”. А

композиција, линија и боја одају утисак тишине, мира и

заустављеног времена.

Чини се да Три Анђела седе и

разговарају бесконачно дуго. Они не лете и не журе као људи у свету – они су у

вечности. У вечности постоје заувек – то значи

савечност.

“Новозаветна Тројица’’ пак, приказујући Оца као старог, а Сина као млађег човека, даје нам право да

претпоставимо да је постојало време када је било Оца, али не и Сина, што је у супротности са Символом вере.

ЈЕДИНСТВЕНОСТје код Рубљова

представљена врло једноставно и

неупадљиво: Анђели су приказани у

различитим позама и у различитим

одеждама. На тај начин доста је верно

приказано учење Цркве о Светој

Тројици:Лица се разликују,

али је једна суштина.

У “Новозаветној Тројици’’ је, међутим, јединственост Лица превише истакнута на рачун једносушности –

сва три Лица имају потпуно различит изглед.

Рубљов не покушава да прикаже оно што се приказати не може – рођење и исхођење. МЕЂУСОБАН ОДНОС

Лица представља нам у виду немог разговора Анђела. Положај њиховог тела и њихов покрет нам говоре о

љубави која повезује Лица у Јединство.

У “Новозаветној Тројици’’ међусобан однос Лица је изображен ослабљено – у виду разговора Оца и Сина, у коме Свети Дух (голуб), наравно, не може да учествује.

Композиција иконе указује о напору да се прикаже неприказиво – рођење Сина од Оца благодаћу Духа

Светог (лева икона) и покушај да се представи исхођење Светог Духа (десна икона).

Медаљон са Светим Духом – голубом – у својим рукама држи

Син, а Сина држи Отац, и то нам сведочи да је

ова икона ближа искривљеном

католичком Символу вере према којем Свети Дух исходи од Оца и од

Сина, него православном Никео-

Цариградском Символу према којем Дух Свети исходи само од Оца.

Велики Московски Сабор је посебну пажњу посветио превечном рођењу Сина. “Син се бестелесно рађа од Оца пре свих векова” и

речи пророка Давида “из утробе, пре Данице, родих те” означавају рођење не у телу, већ “неописиво и несхватљиво”.

Рођењем означавамо да и онај који се рађа има исту природу као и онај који га је родио; стога је рођење по Божанству Сина исто

тако низобразиво као и сам Отац. Овде се суочавамо са још једним противречјем у односу на Црквено учење.

СВЕТОСТ Тројице је Рубљов истакао ореолима код сва Три Лица, затим чињеницом да су приказани као анђели, као и тиме што је у позадини иконе, на десној страни, приказана

гора, отелотворење и символ светости.

На иконама “Новозаветне Тројице’’ светост Лица је приказана само ореолом.

ЖИВОТВОРНОСТје представљена Дрветом живота,

које се налази иза средњег Анђела. Тако је Рубљов

приказао Мавријски дуб под којим је Аврам угостио Свету Тројицу.

На основу свега изреченог, јасно је да је користећи принцип јеванђелског реализма у православљу могуће приказивати Свету Тројицу само приликом њеног откривања приликом Крштења Христовог, на Преображењу и на Педесетници.

А користећи умерени символизам можемо

приказати Свету Тројицу у вечности само онако како је иконописао свети

Андреј Рубљов. Тај тип иконе је познат

под називом ’’Старозаветна

Тројица’’.

Управо то видимо и у чину освећења који познаје само те четири Тројичне иконе: једну старозаветну и три

новозаветне (Богојављење, Преображење и Педесетница).

Али, само се при освећењу иконе

Старозаветне Тројице пева стихира: “Приђите

људи, поклонимо се Триипостасном

Божанству”. Приликом освећења других

Тројичних икона, пева се тропар и кондак

одговарајућег празника. Ти догађаји су представљали

пројављивања Свете Тројице у свету, али нису

пружали образ Свете Тројице у вечности.

ЛИТЕРАТУРА:Леонид Успенски, Теологија иконе, манастир Хиландар, 2000. год.Монах Григорије (Круг). Мисли о светим иконама. Ирина Радосављевић, Ко је Старац Данâ?, Православље, бр. 1054.Языкова И.К. Богословие иконы. 1995 г.ЯзыковаИ.К. Иконография Святой Троицы. Удот В.И. Религиоведение, философия, богословие. Прот.Павел Великанов. Отблески троичности в современном мире.Стародубцев О.В. Церковное искусство Русской Церкви с крещения до наших дней.Раушенбах Б.В. Пристрастие. «… Предстоя Святей Троице».Еп. Илларион, Венский и Австрийский. По образу и подобию.

АУТОР: ДЕЈАН КОРЦЕБА