Видело у тами

Видело у тами

1

Друштво Хиландар Ваљево 2010.

http://www.novo-videlo.com/biblioteka


2

"...Спомени на литургији три ве-лика српска мученика Димитрија, Дражу и Милана."

(Део из писма које је Владика Жички пред само упокојење упутио проигуману манастира Хиландар, оцу Никанору.)


3

КАКО ЈЕ НАСТАЛА КЊИГА "ВИДЕЛО У ТАМИ"

Када су Енглези "Краљевску југословенску војску" која је 1. маја 1945. године прешла преко Соче у Италију, где су је нај-пре разоружали у Палманови, пребацили почетком октобра у ве-лики логор у Еболи, Јужна Италија, била је организована велика просветно-културна делатност.

То није био обичан војнички логор. То је био један читав град под шаторима од преко десет хиљада људи. То су били: Ди-нарска четничка дивизија Војводе Момчила Ђујића; Лички чет-нички корпус Војводе Добросава Јевђевића, Шумадијска дивизија (бивши Српски добровољачки корпус), Дрински четнички пук (Србијански четници и недићевци) и словеначки четници генера-ла Андреја (Иван Презељ). Целе ове војске командант је био гене-рал Миодраг Дамјановић, помоћник генерала Драже Михаилови-ћа, који је у име Драже још Словенији, у Илирској Бистрици, из-вршио 27. марта 1945. обједињавање свих националних одреда, који су добили званични назив "Истакнути део Штаба врховне Команде Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини".

Све српске јединице организовале су у Еболију: верску службу са капелом у којој су се сваког вечера и јутра држала бо-гослужења а недељом и празницима Свете Литургије; Богослов-ску школу; гимназију "Краља Петра Другог"; позориште, штам-парију ИМКЕ (Хришћанске заједнице младих људи) чијом је де-латношћу руководио Ратибор-Рајко Ђурђевић. Шеф Васпитне службе Шумадијске дивизије Ратко Парежанин окупио је око се-бе песнике, писце, уметнике, те организовао Књижевни клуб "По-влен". Оснивањем ових установа, људство је било отргнуто од учмалости и свакодневних брига, те усмерено ка просветним и духовном уздизању.

Ратко Парежанин је имао велики шатор у коме је окупљао песнике, писце и уметнике, те с њима одржавао разговоре о ства-ралачком раду у логору. Ту су били: песници Вукадин Кецан,


4

Растко Станишић, Матеја Матејић, Предраг Петровић – чијих се имена сећам. Од писаца су били Милутин Манојловић, Милутин Пропадовић, Бора Карапанџић и други, а од уметника инж. Лу-кић, сликари Бранислав Костић и Мића Мартеновић. Ту су били и одлични техничари Ранко Давидовић – "Вавјек", Слободан Вељ-ковић – "Иђушка" и Бранко Самарџић, који су били стручњаци на гештетнер апарату на којим смо штампали наша логорска издања. Овде треба споменути и Ратковог верног Јову (Поповића), који му је био десна рука у свему, а нарочито да скува добру кафу, па да послужи и све госте.

Преко дана би се обично с Ратком договорили шта да иза-беремо да се штампа, па – због врућине – то тек увече куцали на матрицама, које су одмах извлачили на гештетнеру "Вавјек" и "Иђушка". Радило би се до пред зору, а онда се враћали сваки у свој шатор на починак.

Једног дана Ратку се родила идеја, да из разних списа на-шег покојног Учитеља Димитрија В. Љотића извадимо најлепше мисли о Хришћанству, о Монархији, о држави, о друштвеном уређењу, а нарочито о омладини коју је Љотић сматрао "сунцем нације". И сви смо прионули на посао. Након подужег рада је остварена та Раткова замисао, па пре него што ће се почети са ку-цањем на матрице, Ратко Парежанин је то показао Јаши Љотићу, др Ђоки Слијепчевићу, прото Алекси Тодоровићу, Ратку Обрадо-вићу и другим истакнутим лицима из Шумадијске дивизије. Њи-ма се свидео одабрани текст и заједнички целом томе избору дали наслов "Видело у тами". И решили да се одмах куца на матрице и извлачи на гештетнеру.

Тако је створена књига изабраних мисли Димитрија В. Љо-тића "ВИДЕЛО У ТАМИ". Дати су врло лепи наслови поглављи-ма: Место увода; тежиште историје; човек и заједница; нација и човечанство; Краљ – вид нације; држава – оруђе нације; омладина – сунце нације; искре; Европа без Христа; највећа светска револу-ција; под Христовим знаком; Христолики човек; лик Димитрија Љотића.

Када је књига у целини била одштампана и увезана, посла-ти су примерци угледним личностима наше емиграције у Енгле-ској, у Француској, Америци, Аргентини и другима. Такође је да-та просветарима Шумадијске дивизије, којима је служила као приручник при васпитном раду са људством.


5

Није ми познато да је у емиграцији штампано издање по овом оригиналном примерку, па је утолико лепше да се тога по-сла прихватило Друштво манастира Хиландара у Ваљеву, које је већ штампало неколико веома корисних књига верске и нацио-налне садржине, те зато заслужује признање и захвалност српског народа и у Отаџбини и у расејању.

На овом месту одајемо дужно признање свима и покојним и још живим сарадницима који су радили на овом првом ориги-налном издању "Видела у тами".

Кливланд, Охајо – САД Бора М. Карапанџић Пред Васкрс 2005. године


6

ПРЕДГОВОР Разум је величина и пад човечији. Ми можемо разумом да

меримо звезде, да им одређујемо пут, да помоћу њега израчунава-мо удаљеност земље од сунца, али то је све мало према непозна-томе и Вечноме. Да би разум био разуман он мора знати своје границе. У противном он постаје неразуман.

Огроман је труд наука уложила. Савладали смо простор и време, бар ово везано за нашу куглу. човечанство је учинило нај-већи напор да управља својом судбином. Па ипак никада се није показало колико је баш у томе немоћно.

Ми данас живимо у најбурнијем историском времену које је људска повесница од Сеобе народа, па наовамо забележила. Пред нашим очима се распрскавају, у трен ока као ватромети, огромна материјална богатства вековима гомилана. Друга су опет, пред нашим очима, слично мехуровима од сапунице, као у сну нарасла и надула се, да би их, за трен ока, нестало. Нове др-жаве ничу а старе се сурвавају као куле од карата или покушавају да битно измене чак и своје друштвене основе. Њиха нам се под ногама све што смо досада за чврсту основу држали. чак и тако-званим егзактним наукама остало је мало што није поколебано, а да и не говоримо о другим. Вишевековни обичаји и мишљења, којим се старост не да сагледати, за неколико година бивају пору-шени.

Суштина данашње драме - то је горка и чемерна судбина човечанства која се састоји у следећем:

Што је онда, када је веровало да је управо постигло врху-нац свога разума, човечанство упало у бесмислицу и сулудицу,

Што је у времену, кад је мислило да је достигло највећи степен слободе, дошло да робује стварима које је само створило

Што је онда, када је охоло успело себе да обожи, да себе у својим очима начини нечим апсолутним, бедни људски род,

Што се вије као црв на земљиној кугли - дошао до најни-жег понижења.


7

Охолост разума његовог довела га је на беспуће, а трка за сенком слободе довела га је у право ропство сопственим твореви-нама.

Понављамо, суштина драме људске, макако страшни и болни били, нису догађаји који ток саме драме доноси пред нас, ни милиони живота ни сузе, ни болови, ни штете, ни пустош, чак ни греси који ће се током те људске драме исплести. Суштина драме - то је изгубљени пут. Суштина драме - то је трка за сенка-ма надутости нашега разума. Та надутост одвела нас је на беспу-ће и довела до руба пропасти.

Морал без Христа показао се као неморал. Ко не види ову истину, исписану крвљу милиона младих људи, пожарима градо-ва, рушевинама најкултурнијих крајева човечанства и губитком слободе толиких народа, тај ништа не види, - слеп је и глув.


8

ПРВИ ДЕО

ТЕЖИШТЕ ИСТОРИЈЕ


9

ПОГЛЕД У ДУЖИНУ И ШИРИНУ Кад нам предају историју народа, причају нам о царевима

и краљевима, о ратовима и биткама, о култури и економији. На тај начин мисле да су нас научили историји људској. Али и царе-ви и краљеви, и ратови и битке, и култура и економија само су спољашње лице историје. То само за себе значи много знати, али много знати не значи још и много разумети. Отуда је ваљда и би-ло одувек људи који су се подсмевали мудрој речи старих: "Исто-рија је учитељица живота". Њихов подсмех био је заснован на чи-њенице да многи уче, а многи и знају оно спољашње лице исто-рије, али је минималан број оних које је историја чему научила. Јер знати цареве и краљеве, ратове и борбе, културу и економију то је, да тако кажемо, знати историју у две димензије, посматрати догађаје у ширину и дужину.

И најбољем испитивачу историјског смисла не би, кад тако историју посматра, било јасно, зашто је и како је историја дала оно што је баш дала.

Потребно је посматрати историју у три димензије: у дужи-ну, у ширину и у дубину. То тек можемо дати кључ одгонетке историјскога збивања, то нам тек може и мора открити откуда и зашто су ствари у прошлости биле онакве какве су биле.

"Слабост духа" - 1937.

ЗАНЕМАРЕНА ДИМЕНЗИЈА Историски материјализам је покушао да сведе историју на

једну димензију, јер је тврдио да је само један фактор у повесни-ци меродаван и пресудан: људска економика. Међутим такво ту-мачење које је собом на свет донео дух марксизма, није могло ни-шта објаснити. Напротив, оно и није ништа друго већ тврђење да цела људска историја и нема никаквог смисла, да је "случајна верница у бескрајном мраку". А самим тим не може објаснити узроке и смисао историјског збивања.


10

Као и цео систем материјализма, у свим својим деловима, тако је историјски материјализам, осиромашавање, умањење, од-узимање лепоте и снаге људској прошлости. Како би и могло би-ти друкчије? Сама метода тога система, начин његовог стварања и развића није ништа друго него покушај свођења целог људског рода на ону малу заједничку меру - на исмејавање свега узвише-ног, почевши од Бога па завршавајући с људском сузом.

Рекосмо треба посматрати људску историју у три димензи-је. А трећа занемарена димензија јесте људски дух.

Причају нам о царевима и краљевима, о ратовима и битка-ма, о култури и економији. И добро је што нас томе уче. Али ако нам не кажу каква је била духовна атмосфера тога времена, ако нам не открију стање владајућег духа, неће нам догађаји, па мака-ко јасно излагани, бити јасни.

Како што је перспектива омогућила да се дубље, изразити-је представи у сликарству стварност, тако, на овај начин схваћена историја једино може да даде праву и јасну слику историског зби-вања, пошто ће нам открити ону духовну атмосферу која је нај-моћнији фактор историје. И кад о овој атмосфери говоримо, онда не мислимо на философију, на науку, па чак ни на уметност.


НАЈМОЋНИЈИ ФАКТОР ИСТОРИЈЕ Има једна духовна атмосфера дубља од интелекта, па чак и

од уметничког изражавања. То је она која је од пресудног утицаја и на само уметничко стварање. То је оно што је у стању од малог, нејаког и сиротог народа да направи пресудног историског чини-оца, да га узвитла и да га учини снажним као олују, да га баци с једног континента на други, да га учини неодољивим освајачем великих царстава, рушиоцем неосвојивих бедема, поседником неоцењивих блага, наследником префињених култура, које он и гази и не разуме, али на крају, одбацујући оно што је сасвим су-протно његовом духу, узима оно што му годи.

То је оно што је у стању велики, силни и богати народ да скине са историске позорнице, да га пороби, осиромаши, растури и уништи, то је оно што чини да од једног народа што је живео или владао једним крајем остане само успомена у понеком називу


11

места, планине и река - као острво пропалог континента у океану, или порушене зидине давно оборене тврђаве или насеља.

То није оно што се могло читати, слушати и гледати од ра-зних еманација интелекта, па чак и духа, већ је то оно што је стварно психа дотичног народа обухватила и оно што је у њој жи-вело.

Неће нам то открити одлично познавање философских ми-сли, културе и уметности једнога времена. Додуше неће нам ово бити од штете, али нам неће дати оно познавање за којим тежимо.

Није нам овде, међутим, задатак да износимо ово разматра-ње о томе каква би нам историја била потребна. Хтели смо само да укажемо да има нешто што садашња историја пренебрегава, прећуткује, а што је од огромне и пресудне важности.

Како су, на пример, Турци испали велики историски фак-тор, данашња историја, у две димензије неће нам објаснити, јер ће о развоју оне огромне духовно-моралне енергије, што је уроди-ла ураганском динамиком кроз прошлих шест векова светске историје, ћутати, а без тога се ништа не може.

Као што, рецимо, о слабљењу те исте духовне енергије код Римљана, данашња дводимензијална повесница неће сматрати за потребно да се изјашњава, а без тога се опет не може схватити скидање првог Рима с позорнице.

На ту духовну енергију, творца материјалног господства и богатства мислили смо кад смо отпочели писати ове редове. Од-носно, мислили смо на све веће одсуство њено међу нама. Знају-ћи шта је оно у народном животу, без радости и наде посматрамо економске дијаграме, као и све друге манифестације материјал-ног живота.


НАЈЗАНОСНИЈА МИСАО Ништа смо без снаге духа. И баш кад смо писали ове речи,

наиђе један пријатељ и исприча нам случај једног комсомолца (члана комунистичке омладине), који је пребегао из Совјетије у Пољску и тамо говорио са омладином руском која је у Пољској одрасла. Говорили му они о разним новим правцима политичко друштвеним код руске ванграничне омладине, а он слушао па-


12

жљиво па на крају рекао: "Да, наћи мисао за коју би било лако умрети!" О, дивне ли и дубоке речи! Побегао из земље физичке и духовне глади, он осећа да његово дивно и младо тело није ништа и неће бити ништа, ако не нађе нешто изнад себе ради чега ће жи-вети и чему ће служити.

"А како ћу" - мисли он - "како ћу испитати и утврдити да ли сам на правом путу? Како ћу познати да та мисао није заблу-да?!"

"Тако" - продужује он да мисли у себи - "која мисао буде тако свеобухватна, тако привлачна, тако светла, да ми тада пред њом и за њу буде било лако жртвовати свој млади живот, лако умрети." Па онда гласно рече: "Да, наћи мисао за коју би било ла-ко умрети!" Не умрети самоубилачки, но умрети ради остварења те мисли борећи се за њу и њено остварење.

А сад слабост духа завладала. Па нема одушевљења, не ле-ти се на крилима заноса и вере. Смрзли се соколови једног народа жарког, па сваки, како изгледа, једва снаге да има о себи, о вели-ком себи да мисли.

Ко да мисли о другима? Ко да се жртвује за друге? Ко да осети целину? Ко да себе потчини интересима њеним.

Само о себи сваки мисли. Велика и очајна слабост духа. А ја знам да тако бити и остати не може. Мора се смрзнута крв рас-кравити. Извори запечаћени невиђене снаге духовне морају бити распечаћени.



13

ЧОВЕК И ЗАЈЕДНИЦА


14

СРЕЋА И ПРОПАСТ ЗАЈЕДНИЦЕ Заједница није прост збир својих чланова, већ је биће више

врсте, те се срећа заједнице не постиже угађањем њеним састав-ним деловима, већ служењем ових заједници у чијој срећи једино и они могу наћи своју. Ко стане на друго гледиште, тај прво разо-ри заједницу, а после пропадају њени чланови.

Ако народ не може да одлучује о путу којим треба поћи за његово добро, народ може, кад се пошло добро, осетити да је тај пут добар - онако исто као што ћелије нашег тела не могу решава-ти шта треба да учинимо за наше здравље или за наш интерес, али кад смо већ нешто учинили, ћелије осећају задовољство или нелагодност, мир или несигурност.

Тако је с народом као целином, тако с државом његовом, тако с породицом, тако са сваком заједницом. Постићи срећу за-једнице, значи постићи срећу и њених делова, док обрнуто, не са-мо да не може да постоји пут којим се ишло за угађањем јединка-ма заједнице, већ овај пут води сигурној пропасти заједнице, а ти-ме и несрећи њених делова.

"Сад је ваш час и област таме", 1940. година

ДВА СХВАТАЊА ЗАЈЕДНИЦЕ

Свако грађење и успињање је тешко, теже од рушења и си-

лажења. Та истина је сваком морала пасти у очи. Но ипак је сви, па чак и сасвим паметни људи не виде, нарочито кад се она има да примени на друштвени живот.

Сви знају да племенити усев не расте сам од себе, већ тра-жи труд и то систематски труд. Напротив, коров расте и ђика чим човечија рука није ту да се против њега бори.

Човек по правилу избегава труд. Прима га као нужду, као невољу. Он по правилу избегава и опасност. Прима је исто тако као и труд. Цела природа и мртва, и жива влада се исто тако као просечни човек: иде линијом мањег и најмањег отпора.

Само свеци и јунаци побеђују закон инерције у себи, изла-зе испод његове власти. Зато су само они изузеци.


15

Просечни човек, дакле, грађење и успињање прима само као оно што се избећи не може, као нужду, као принуду, иначе их избегава. Ако кућу своју не покрије капаће му за вратом, падаће му у постељу вода. То га принуђава да се потруди и намучи, али и да кућу покрије. Очигледне, неповољне последице његове лено-сти стоје дакле као принуда и нагоне га, да се потруди и намучи. Али ко ће у заједници вршити ту улогу? Заједнички интерес је да-леко од јединке. А с друге стране, и кад га је свесна, она обично чека да друге јединке тај труд преузму на себе, а она да избегне труд и муку.

"Насип од водоплава пре свега", може јединка да мисли, "не штити ме од тако велике опасности. Вода може да дође у 15 година једанпут, па и тада може да ме не потопи. А затим има и других па нека они запну, неће се ни приметити ако ја не будем на послу."

Има људи који сматрају да је једна људска заједница само због оних јединки људских што је састављају извесног тренутка. Има других који сматрају да је људска заједница једно ново биће друштвено, које није само збир јединки што га сачињавају.

Они први сматрају да збир интереса јединки, чланова за-једнице, сачињава општи, заједнички интерес.

Они други мисле да заједнички интерес није прости збир конкретних интереса чланова дотичне заједнице, већ сама зајед-ница има свој интерес који може бити и супротан конкретном ин-тересу једног или више чланова заједнице. Они први сматрају: Само треба јединке пустити да кажу шта хоће, пошто је збир њи-хових интереса општи интерес, то и онај збир њихових гласова показује општи интерес. Они пак други мисле: И онда када друге јединке кажу шта би хтеле, то још није општи интерес, јер једин-ке могу својим приватним интересом бити заведене да буду про-тив општег интереса.

Први мисле да се сви органи заједнице морају приклонити пред вољом јединки дотичне заједнице. А други сматрају да мора бити органа у заједници који суделују у одређивању општих ин-тереса, а који нису зависни од жеље јединки изражених гласањем.

Кад знамо да индивидуа прима труд и муку само по нужди, кад знамо да је свако грађење и успињање везано за труд и муку, онда треба да се обазремо на ово друго питање које свака заједни-ца људска мора себи да постави и консеквентно да га реши.


16

Какве задатке заједница пред собом има? Има ли нешто да гради или руши, да скупља или растура, да се успиње или да си-лази?

Ако је за рушење, за растурање, за силажење - то је много лакше. Ту толико труда и муке не треба. Ту ствари могу да иду лако и глатко.

Ако је пак за грађење и успињање, то захтева труд и муку. Прво (ако би се нашла нека заједница која би имала себи

такав задатак да постави) не захтева велики труд око избора ре-жима, система управе. што гора управа, то лакше испунити зада-так.

Али друго (грађење и успињање) захтева нарочити труд око избора режима, јер под сваким режимом није могуће грађење и успињање.

Режими који се ослањају на индивидуе, на јединке, режими који заједницу цепају, онемогућавају грађење и успињање.

Зашто? Јер јединке, видели смо, гледају да избегну напор, труд и

муку - или да пребаце на другога оно што би оне требале да под-несу.

"Мерило којим се не мери"

БОЛЕСТ У КОРЕНУ

Да би тело могло бити здраво, ћелије морају бити здраве.

Основна биолошка ћелија на којој се тело заснива мора бити здрава. А ћелија друштвена - породица - оболела је, тешко оболе-ла.

Мало има случајева да нађемо светле ћелије, ћелије које зраче снагом, породичне ћелије из којих се може надати да ће до-ћи нови људи. У самој ћелији друштвеној, у породици, настали су такви односи, да свака страна говори само о своме праву, а не го-вори о својој дужности и не говори о испуњавању великих функ-ција због којих је ту, него говори само о своме праву, о своме ин-тересу, о своме прохтеву.

"Данашњи рат и сутрашњи мир", 1936. година


17

ЗАЈЕДНИЧКА МИСАО Ако су људи у друштву, ако су у заједници, онда мора да

се осети једна заједничка воља, мора да се осети заједничка свест. Нема ли тога, онда се сваки осети слободним да ради по својој во-љи. Нема ли једне велике воље која загрева наша срца, која оку-пља, удружује и уједињује наше воље, онда сваки од нас сматра да је слободан да ради што хоће и онда настаје рад свих против свих.

Човек је психичко биће и он мора да осети психичку везу која га веже са онима које он зове својом сабраћом. Није довољно да говоримо један језик, није довољно да нас иста правна веза уоквирује, па да кажемо: ми смо чланови једног народа. Није до-вољно то. Потребно је да се осети психичка веза, мисао, воља, осећање између чланова једне заједнице.

Нема људске заједнице без људске мисли, без вере у зајед-нички пут, у судбину и нема људске заједнице без љубави, која из те мисли и те вере произилази.

Кад нема људске заједнице без тих услова, не може ни за-једничка држава бити, где ти претходни услови нису обезбеђени. Није довољна политичка државна ограда да људе задржи у зајед-ници.

"Данашњи рат и сутрашњи мир"

ХРАНА ЈЕДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Нема организма - ни најпростијег, ни најсложенијег који

би могао опстати под оштрим животним условима без одушевље-ња, без ураганског животног елана, без животне радости, без во-ље за животом.

Како ће, дакле, моћи томе закону оштрих животних услова да се одупре живот једног народа?

Знамо да у сваком организму постоји стално присутна - док се може говорити о животу - тежња за оживотворењем свог животног елана, одушевљења и радости. Та тежња је може бити и прикривена, али она је стално присутна. И организам се пати и бори да то оствари, по нагону, као што је његова тежња за оста-лим животним условима нагонска. И ако су му сви приступи оду-


18

шевљењу и радости затворени, ако нема могућности да се зло спречи и добро оствари, онда настаје бес разарање управљен на све и сва, без обзира, без мере и без граница.


НЕМА ЖИВОТА БЕЗ ОДУШЕВЉЕЊА Чама није живот нити је услов за живот. Цвет не би цветао

да га неко одушевљење не гони да цвета. Мислите да људи могу живети без одушевљења, да народ може да живи без одушевље-ња? - Не може.

А ми данас живимо у чами и у чамотињи, а одушевљењу нема ни трага. Данас кад се појављују почеци разарања, почеци разорнога беса, ми би смо хтели баш од тога разорног беснила, баш од тог арчења народних снага и народне имовине да спасимо народ и да му кажемо: Није тај пут који ти се у твоме бесу поја-вио прави пут. Тај пут може да задовољу твоју освету, али може исто тако да те одведе у потпуну пропаст. Зато, није то пут, није то излаз.


ОСЕЋАЈ СОЛИДАРНОСТИ Не може то у друштву да неки појединци буду стално на-

пред, а други да исплазе језик трчећи за њима. Зар наше друштво не представља баш такву слику? Зар немамо ми данас свакојаких палата за које не би смо могли баш ништа да кажемо ако не би на другој страни постојали беспутни предели у којима станују десе-тина хиљада душа, а до којих се може само козјим стазама доћи? Срамота је и грехота да на једној страни буде извесном броју љу-ди омогућено да живи ненормалним и ненародним животом, а други да живе животом који се тешко може назвати људским.

Друштво би требало да буде као једна колона која се осећа као целина формално и стварно. Колона формално има једно вођ-ство, а стварно кроз њу се провлачи један осећај солидарности: сваки члан колоне има осећај да се они челни не издвоје и не из-


19

бију напред толико да се колона прекине и да они позади оне чел-не више не могу да стигну. шта ради у таквом случају командир колоне? Смени челне, нареди да четврти вод изађе напред. У дру-штву, смена челних, не иде лако, јер у људском друштву они који су напред, мисле да је то неко њихово право, да је то нешто што се не сме такнути. Зато промена челних у људском друштву не иде лако, али увиђавност захтева да се челни обазру позади па да увек виде где се налазе последњи радови њихове колоне. Не зах-тева од њих то само морал, солидарност, Бог, већ и њихов соп-ствени рачун.

"Зашто само два излаза", 1935. година

ДУЖНОСТ И ПРАВА Чим се стане на индивидуалистичко гледиште да се само

срећом индивидуе иде срећи заједнице, онда је сасвим природно да се мора више обраћати пажња на права, а мање на дужности. А и најпростија памет види оно што је наш велики духовни човек рекао: "Ако се станемо грабити о служење, биће права свима и за све. Ако се пак почнемо грабити о права, неће их бити довољно никад и многи ће остати без њих."

Органска мисао полази од чињенице да људска јединка, по правилу, не живи изван људске заједнице. Према томе њој је за-једница потребна ради њеног добра. Отуда јединка људска, су-протност индивидуалистичкој мисли, не може имати у првом ре-ду свој лични интерес, већ у првом реду мора имати у виду пред собом интерес заједнице којој припада. Потчињавајући себе за-једници, јединка људска постиже њен процват, па кроз то тек и свој.

Зато, дакле, место индивидуалистичке мисли органску ми-сао поставити. Против оне прве, а за ову другу да се боримо. Ову другу да истакнемо да би ојачали заједницу, а тако и саму једин-ку снажном учинили.



20

И ПОСЕБНА И ОПШТА ШТЕТА Не можемо стати на гледиште да треба решавати питања

појединих сталежа: радничког, сељачког, трговачког и других, сваког понаособ. Јер ко решава питања појединих сталежа посеб-но, тај чини неправду онима другима. Тиме штети целини, а тиме опет и оном сталежу чије је питање покушао да реши, пошто ни један сталеж не може да буде без другог, као што дрво не може без корена, без грана, без лишћа, без цвета и плода.


ОРГАНСКИ И МЕХАНИСТИЧКИ ПОЈАМ Кажу постоје класе, постоје друштвене класе. чланови тих

класа су солидарни, а не постоји солидарност између разних кла-са. Право је чудо како је та мисао могла да се одржи до сада и да добива још и данас приврженике, право и велико чудо. То би зна-чило, имамо шуму и у тој шуми дрво, једно, два, три, педесет, стотину дрвета итд. И сад замислимо да су солидарни између се-бе: сво корење у шуми, сва стабла у шуми, све гране у шуми, све цвеће између себе. Таква се мисао не може одржати. Није истина да постоји солидарност корена у једном дрвету и корена у другом дрвету. Често пута, кад су једна до друге жиле и жилице у једном дрвету, посвађају се око поделе интересних сфера са жилама и жилицама у другом дрвету. Нису, дакле, поједини делови дрвета између себе солидарни са другим сличним деловима у шуми. И, ако сада ту слику пренесемо на наше људске прилике, онда ћете видети да није истина да је класа у једном народу солидарна са класом у другом народу. Замислите кад неко повуче: "Сељаци свих земаља уједините се!" и "Радници свих земаља уједините се!", па то је исто као кад би неко повикао: "Све корење из шуме, уједини се, сва стабла из шуме, уједините се, све гране уједините се!" Међутим, док су живе и здраве не могу се ујединити. Кад их човек посече, онда могу као гомила мртвог грања, мртвих стабала да се уједине за ватру. Али док су живе, док врше своју природну функцију, не могу да се уједине. Везане су солидарношћу интере-са за своје стабло, за своје лишће, за своје цвеће.


21

Класа није органски појам, класа је механистички појам. Он зависи од тога колико ко има имовине, а имати иметак, имо-вину то је ствар случаја и у животу човек може бити данас у јед-ној, а сутра у другој класи. Зато је то механистички, а не орган-ски, не стална социјална но пролазна, привредна категорија, а ми у нашој органској философији не можемо да се ослонимо ни на шта друго него на оно што из живота извире. Зато смо узели ста-леж. Зато не можемо у класе.


НЕ ДИКТАТУРА Јесте ли ви који хоћете класе за диктатуру? Власт класе

значи владавину диктатуре. Ви проповедате велике фронтове сло-боде, а овамо хоћете да нам потурите диктатуру, а тако популар-но изгледа власт путем класе. Не. Не можемо. Ми цели стојимо иза онога што кажемо. Не говоримо пола мисли, а пола да крије-мо, не говорим пола речи а пола да гутамо него кажемо речи ја-сно и гласно и иза сваке чврсто стојимо. Нисмо за диктатуру и то зато што је сматрамо пролазном у животу једног народа, а нама треба стално оруђе које ће стално ту бити помоћу кога ће стално моћи да се обавља велика народна политика. А ви док грмите против фашиста, против диктатуре, стварно хоћете да је наметне-те само другим путем, привидним путем, под маском. Не, то не дамо!


ЈЕДНА ПОГРЕШНА МИСАО Једна нација - то је биће које има за собом прошлост, ис-

под себе будућност, а у датом тренутку није прост збир њених чланова. Отуда, усрећити једну нацију непосредним усрећавањем њених јединки није могуће. Индивидуалистичка мисао каже: "Ти си јединка, циљ сама себи. Усрећи себе!". Али 15 милиона једин-ки које креће њихова себичност, повезаних заједно, нису усрећи-ле заједницу, већ су створиле хаос. Оне не усрећавају дотичну за-


22

једницу. Рећи маси од 15 милиона људи: "Нека стреми сваки од вас за својом срећом!" - значи бацити их на један пут, где мора да настане метежни хаос, управо оно што данас гледамо. А то је по-текло од једне погрешне мисли: да је људска заједница прост збир људских јединки. И отуда је и могло да буде, и десило се, да је људска јединка, трчећи безобзирно за својом срећом, унесрећи-ла заједницу, а преко несрећне заједнице и саму себе.


НАЈВИШИ ИНТЕРЕС Разумемо да је интерес народне заједнице суверен. У том

смислу нема никаквог другог интереса већег од њеног. Али ни то не може бити интерес једне, данас живеће организације, већ инте-рес народа схваћеног у његовој вечности и бескрајном низу поко-лења која га састављају. Јер често интерес народне заједнице, схваћене тако, у њеној вечности, може бити у супротности са ин-тересом једне народне генерације. Може интерес народне зајед-нице захтевати претешке жртве од једног поколења.

"Из мога живота, II" - 1938.

ЈЕДНО ВАЖНО ПИТАЊЕ Народна заједница схваћена у својој вечности, не као данас

живеће поколење, већ као бескрајни низ поколења из давне про-шлости до несагледиве будућности, је изнад нас, изнад јединке, изнад делова, сталежа, покрајина, па и поколења. Сви наши по-себни интереси пред њеним интересима морају устукнути.

Народна заједница није и не може бити суверена, али су њени интереси суверени. Одредити пак где је интерес народне за-једнице, којим путем, у даном тренутку она треба да пође, - то је питање изванредно важно и немало просто.



23

ИЗГУБЉЕНА РАВНОТЕЖА Људско друштво не може очекивати ни од којег свог уре-

ђења неко стање блажене среће, мира и радости с обзиром да са-ми људи, у огромном свом броју остају растрзани страстима, не-миром и грехом. И то не само у друштву националном, већ и сва-ком другом, па и у интернационалном. Човечија природа има у себи дубоку жудњу за поретком среће, али такав поредак није мо-гућ у друштву људском. Све се дешава као да људи имају слику једног друштва за којим жуде, а начин да до њега дођу није им дат. Тако изгледа. У ствари начин им је дат, али зато треба да љу-ди појединачно победе много шта у себи, да пронађу равнотежу коју немају, по тек потом би се могло очекивати срећно друштво, било национално било интернационално. Данас друштво, чији су чланови у толикој мери подложни немиру не може очекивати да постигне мир.


НЕМИНОВНИ СУКОБ

Ако ја не осећам у души да ме веже заједничка воља са ва-

ма, онда сам ја у души својој слободан, онда ја могу, иако са вама седим у једној згради и живим у једној држави, и говорим истим језиком, да радим шта ја хоћу. Ако ви не можете у једном дру-штву да нађете једну заједничку вољу, једну заједничку мисао, једно заједничко осећање за све нас, онда ви мене разрешавате свих обавеза да се заиста осетим чланом те заједнице, онда сам ја слободан да тражим своју мисао, да тражим своју вољу, да тра-жим своје осећања и да се сав заложим да то испуним. А када се ја тако осетим слободним и ви се осетите слободнима, па ја моју и ви вашу, а онај његову мисао проводи, онда смо ми огласили је-дан другоме рат. Јер, ако ви желите што више сласти, слободно је и мени да желим што више сласти, ако ви хоћете што више вла-сти, и онај други има право да жели што више власти, ако је вама стало до више части и мени може да буде стало да моје части и онда ћемо се сукобити, онда ће настати потпуни рат у коме ће би-ти и мртвих, и рањених и у коме мора поуздано бити пустоши.



24

ШТА ОДРЖАВА ЗЛО

Честити људи имају једну основну ману, а та је што верују

да им организација није потребна. Неваљалци, напротив, знају да само организација може помоћи. Честит човек, сматра да је до-вољно бити честит па да буде под заштитом закона. Неваљалци знају, напротив, да им само изванредно изведене организације у борби против закона и морала могу помоћи. Отуда нико није мо-гао забележити да се зло може дуже времена одржати без органи-зације, без јатака, без саучесништва и без помагача.

"Мафија" - 1934.

ДА ЛИ СВАК ЗА СЕБЕ Каква то мора да је мисао која ће да подјарми наше инди-

видуалне мисли, како то осећање мора да буде, које ће надвлада-ти наша индивидуална осећања, каква то воља мора да буде, која ће подвластити нашу индивидуалну вољу? То мора да буде нека друга мисао, неко друго осећање и нека друкчија воља него што су биле оне које су владале или покушале да владају. Откад је за-владао индивидуалистички философски правац који је уродио та-ко рђавим плодовима, говорило се: јединка, појединац, група, класа, сталеж - свак за себе. То су била мерила вредности. Има неких формалних оквира који се зову закони, у којима смо ми принуђени да живимо и вештина је поштених људи у томе да та-ко задовољавају своју личну вољу, осећања и мисли а да се при томе не огреше о те формалне оквире - законе, или, ако се огреше да не буду ухваћени. То је мисао општа, то је једина општа мисао и она данас у ствари испада разорни елеменат друштвени.


НАЈВЕЋИ НАРОДНИ КАПИТАЛ Има један капитал народни који се не сме окрњити. Може

народни иметак опадати, може и државна територија, под споља-


25

шњим невољама, бити смањивана, али народни морални капитал не сме бити смањиван. То је залога за боље дане. Никад будућ-ност није црна народу недирнуте моралне главнице.

Тако је, уосталом, и с појединцима. Може се и оболети, и осиротити, али ако стоје недирнуте моралне резерве, ништа се није изгубило.

"Наш став" - 1934.


26

НАЦИЈА И ЧОВЕЧАНСТВО


27

ГРЕХ ПРЕМА ЧОВЕЧАНСТВУ Нека се не мисли да нам национална историја смета да ви-

димо драму општечовечанске историје. Бојимо се чак и да каже-мо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми је сагледа-мо у њеном обиму и по њеној садржини. И не само да нам нацио-нална историја не смета да општечовечанску схватимо, већ баш нас она и помаже у томе.

Нације су најмање историске јединице у општој историји људског рода и то не по нашој жељи, већ по природи ствари. Ни-ко не може утицати на историју човечанства, друкчије него преко историје своје нације. Нација је дакле најмања маса чији је покрет утицајан у људској историји. Нација је расна историска ствар-ност. Свака нација је још као таква нова развојна могућност чове-чанства, јер је нов могући утицај једног новог израза. Национална историја није ништа друго него тражење тог израза који одговара националним развојним могућностима. И грех је против човечан-ства негативан став према својој нацији и према својој национал-ној историји. Ко је истински грађанин света, тај мора желети да свака нација дође до свога највишег израза, да испуни меру сво-јих развојних могућности.

"Не класа него нација" - 1934.

ЗА ИЗГРАДЊУ НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ Морају се утврдити и обезбедити најбољи услови за из-

градњу националне културе. Ми их овде износимо то су: хри-шћански дух и светле народне традиције. Да је Христов дух нај-бољи услов за развијање наших духовних могућности најбољи је доказ све оно што је народна психа дала у разна времена, откад га је познала. Тек овим духом оплођена отпочела је психа народна своје цветање, пробудиле су се, само под његовим утицајем, не-слућене лепоте и снаге. Знамо, додуше, да су могућна и друга схватања, али је више него сигурно да је наша судбина под Хри-стовим знаком. Склањање са овога правца представља историско


28

лутање, губљење времена, што је кобно за народе, као и за поје-динце. При том као и увек ми гледамо главни смисао историје не случајне диверзије, већ главни ток њене матице.

Светле народне традиције представљају народно искуство. Народ без традиције то је народ без искуства. Јуче је родило да-нас. И мртве ствари имају своју историју. И не могу бити узете без историје. А камоли живи људи, а још више велика, народна тела. Традиција није само мртва прошлост, већ снага која одређу-је у великој мери и садашњост и будућност. У најбурнијим време-нима, добро схваћени глас традиције, може да замени размишља-ње. Макако изгледало чудновато за наше досадашње посебне ис-ториске покушаје смемо рећи наша традиција нас не разједињује. Наше посебне традиције, српске, хрватске, словеначке, углавном су само посебне потврде истог животног искуства. Посебним ис-ториским животом дошло се до истог искуства, а ово је искуство родило заједничку државу - Југославију.

Све, дакле, што је супротно хришћанском духу и светлим народним традицијама, мора брижљиво, при изградњи опште на-ционалне културе, бити одстрањено. Само тако можемо бити си-гурни да никаква узалудна лутања нећемо направити.

"Ускршња размишљања" - 1934.

НАРОДНО СТАБЛО Народ један, то је као једно огромно стабло. То стабло има

на себи разне делове који врше разне функције. Има делова на том стаблу који живе у земљи, лишени светлости дана, лишени додира са ваздухом, бар у оном обиљу у којем га гране и надзем-ни делови имају. Не може стабло, не може држава да буде без тих којих су у земљи, али нека знају и они над земљом да и они не могу без оних доле. Има стабла, има грана и лишћа, и цветова и плодова. Свега има на једном дрвету или једном народу, има све-га тога. И то је све повезано таквом заједницом судбоносних ин-тереса да није могуће окрњити један део а да средина при томе не осети, ако не одмах а оно врло брзо.

"Отаџбина" - 1934.


29

ЗАКОНИ ЈЕДНОГ НАРОДА Нису сви људи једнаки као што нису ни све воћке једнаке.

Не може енглески народ да живи по закону српском, нити је пак немачки закон разумљив за српски народ. Други је закон код тре-шње, други је код шљиве, други је код јабуке. Тако су другојачи-ји и закони живота код разних народа. Два народа не могу да имају једне те исте законе, јер тада не би били два народа, већ је-дан народ.

Али један народ може да изађе из свог закона, да се изро-ди. Може и човек да се изроди па да не осећа у себи никакву ду-ховну везу са својим народом, да га се одриче. Тако могу и наро-ди као целина да учине, да оставе законе свога живота и да пођу на туђи пут.

Воћка не може да одступи од свога закона јер нема слобо-де. А ако се изроди, није њена грешка, већ домаћинова. Човек мо-же да одступи од свог закона јер је слободан. По својој слободи човек може да се изроди и да не живи по свом закону.

Један народ има периоде цветања и напредовања, а и пери-оде падања. Ако се питамо зашто је у једној периоди напредовао, а у другој падао, видећемо да је напредовао и цветао када је жи-вео по закону свога бића, а да је опадао када је одступао од тога закона.

"Излагање на командирском курсу", Ил. Бистрица - јануар 1945.

ЗАКОН НАШЕГ НАРОДА Свако мора да живи по своме унутрашњем закону, по свом

лично закону, а не по туђем, спољашњем, интернационалном. На-род је осећањем, навикама, изрекама везан за закон. Настаје пита-ње: у чему је тај закон? Наш је закон врло кратак, али зато вели-ки. Он има само три принципа: домаћинство, јунаштво и чојство. То је закон нашег народа. И ако наш народ живи по овом закону, онда су му плодови крупни, слатки и благородни, а ако не живи, онда му "секира лежи у дну стабла".



30

НАЈТЕЖИ ГРЕХ ПРЕМА НАРОДУ

Народ није мртва стварност, преко које се разне комбина-

ције могу тако, без штете ређати, док не дочека праву. Народ је животни и живи организам који под утицајем свих ових комбина-ција трпи и мења се на своју рођену и вечиту штету. Једна за дру-гом, извесне "практичне и реалне" комбинације убијале су живу, духовну отпорну снагу народа. Убијале му наду, веру и љубав. Свака претходна комбинација махом је нашла боље стање него што га је оставила својој наследници.

Најгори и најтежи грех, раван ономе који се опростити не-ће, тј. греху против Духа Светог, починила је свака од такозваних "практичних и реалних" комбинација: умањивала је народни мо-рални капитал. Правила је народ горим него што је. Зато су и по-следице сваке деценије комбинације теже од последица које су наслеђене од претходнице. Зато је и грех сваке доцније према ве-читим народним интересима, већи од греха претходне комбина-ције. Зато има све мање времена, све мање снаге, све мање сред-ства за нове, исто тако "практичне и реалне" политике.

И сувише је мало остало неутрошеног предива за нове по-литичке шаре. Мало је клупче на коме је резерва времена и снаге народне намотана. Све ближе смо оној судбоносној раскрсници која се пред сваким народом налази.

Нека се не харчи време и снага у јалове, толико пута утвр-ђене комбинације. Нека се схвати и разуме права стварност, пре-ко које се сада жмурећи прелази.


НАПУШТЕНИ ИЗВОРИ Кад се данас тачно посматрају ствари онда ће се видети да

дух који провејава кроз штампу, кроз књижевност, кроз уметност, не поштује оно што су поштовали наши преци од искона, не диви се ономе чему су се они кроз векове дивили, не уздиже оно што су они кроз векове уздизали, не тежи ономе чему су они тежили.

Дух наших предака био је религиозан. Овај сада је безбо-жан. Први је био националан, овај други интернационалан и ана-


31

ционалан. Онај је чувао и поштовао домаћина у држави и у дому. Овај садашњи је против домаћина ма где он био. Овај је уздизао код отаца и синова јунаштво и чојство, а овај садашњи се тако подсмевао. Онај је уздизао код мајки и кћери чедност и пожртво-вање, а овај садашњи се томе руга.

Народ расте и уздиже се кад му је дух везан за Бога и Отаџбину, кад је одан домаћину државе и домаћину дома, када се синови диче чојством и јунаштвом, а мајке и кћери пожртвова-њем и чедношћу, када се не боји нико напора и самосавлађивања.

Напротив, народ опада кад окрене леђа поменутим врлина-ма.

Али ми имамо право: загађени нам сви извори туђим при-месама. Нисмо своји духовно. И отуда сва зла долазе.


СМАЊЕНИ ПОТЕНЦИЈАЛ Како ће један народ имати одушевљења? Ту не помаже је-

ло и пиће. Људи траже много више. Да би сте могли да имате по-лета, ви морате да испуните предуслове који тај полет и то оду-шевљење изазивају. Ако урадите друкчије, ако уведете режиме, ако поставите управе које место одушевљења чине да влада чама и чамотиња, ви сте смањили потенцијал једног народа, смањили сте услове под којима он може да ради, смањили сте његове раз-војне могућности.

"Љотић у Сплиту" - 1937.

НАРОДИ ПРЕД ИСТИНОМ Само кукавички народ не сме истини у очи да погледа. Са-

мо народ који не сме истину да види, завлачи као ној своју главу у песак, бежи у царство лажи и живи у овоме. Разуме се, да се та-кав народ стално сукобљава са стварним животом, јер не гледа ствари како јесу, већ живи у самообмани да су ствари онакве ка-кве би он хтео да су. Њега свакога часа стварни живот изненађује, запрепашћује, вређа, ужасава, оптерећује - јер га он није хтео ви-


32

дети онаким какав је, већ онаквим какав је желео да јесте. Знамо да је такав народ упућен на пут своје несреће, слома, па можда и смрти.

"Пут ка слободи" - 1941.


33

КРАЉ – ВИД НАЦИЈЕ


34

Ми смо за Краља! Без услова и без гласања, јер се судбина на гласање не ста-

вља. Ми смо за Краља. Ми заиста верујемо да је истина реч "по милости Божјој"

коју наши краљеви стављају пред својом титулом, а зато као на-род таквог Краља и хоћемо, па је зато сасвим на своме месту и допуна те речи "по вољи народној".

Ми верујемо да нам милост Божја даје Краља као заставу слободе и штит јединства и да нам га даје у одређеној личности, да нас ова представља, заступа и води. Зато га примамо као народ свом душом својом.


35

ЧУДНА ИСТОРИСКА СТВАРНОСТ Никад откад знамо за себе нисмо могли разумети државу

без Краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове сво-јих владара и њихова успомена је осветљавала ноћ нашег роп-ства, а нада да ће опет доћи Краљ била је као нада коју човек, у дуге зиме, полаже на пролеће када ће и земљу и њега разгрејати топли зраци вратившег се сунца.

И кад кажемо "Ми смо за Краља" онда потапамо себе у ону чудну стварност народну што за себе зна тек кроз своје краљеве, огледа се у њима, стапа се с њима, љуби их, не завиди им, не ми-сли на њихове слабости, дичи се сваком врлином која их краси, радује се сваком њиховом добру, ужива у ономе што њих кити. О, како је чудотворна ова снага народна и како сува, као пустињ-ски ветар, супротна јој умовања одрођених му синова! Ови су го-ворили погрде на старешине народа свог, дизали руке и убијали миропомазанике Божје, а народ је, као рој пред матицом, био увек и само са Краљеве своје.

Рећи ће нам неко да је то величање инстинкта, а омалова-жавање разума. Одговорићемо: Инстинкт јесте савршен, јер је не променљив вечан и непогрешан. Баш зато он је привилегија жи-вотињског света. А разум је величина и пад човечији, јер је сло-бодан и зато може бити колебљив и погрешив. Али не омалова-жавамо ми богомудри разум, јер је овај по достојанству и достиг-нућу изнад сваког инстинкта и свега створеног осим анђелског лика. Већ овде говоримо о високоумнију богоотпадничког разу-ма, изнад кога је по достојанству далеко већи скромни и своје вредности несвесни, неизопачени инстинкт животиње и интуици-ја која говори непогрешно у души народној. Али не само по овом да смо за Краља. Начела наше земље, закони нашег живота гово-ре за њега, траже га заповедно.

"За Краља" - "Наша Борба", 1945.


36

ТРИ НАЧЕЛА Наш народ је домаћински по ставу и по разуму. Нема дела

без домаћина. Може бити посла и рада али дела нема. Јер једно је рад, работа а друго је дело. Рад је напор и робовање материји, а дело је благослов и утеха стваралаштва. Рад је као цвет, а дело је плод. Колико је рада и работе без плода?! И зато домаћински на-род не пада у екстазу пред радом, али ужива у делу. Онима који би ту видели недоследност и противречност одговарамо: ко је за дело тај није против работе, али ову гледа испитивачки пошто зна да је врло често узалуд мука, а пред делом зналачки мало говори, а диви се много.

И зато је за домаћина наш народ: у васељени, у држави и у дому. Отуда му никакво мудровање људско не може поколебати веру у Бога. Гледа он сва пречудна дела око себе и, ако хоћеш да осетиш бич његовог подсмеха, покушај да му докажеш да су то-лика дела настала случајем или сама од себе, без поретка дома-ћинског и без домаћина.

Отуда је народ за Краља у држави, ни за тиранина, ни за лутку, већ домаћина. Не можеш ти учинити својим мудровањем да се он поплаши Краља и његове власти, јер се он плаши, изнад свега, друштва људског без власти или, што је још горе, друштва са више власти или многоначелијем. Он је за једноначелије, јер домаћински гледа на државу.

Отуда је за домаћина у дому своме. Зна он - домаћински народ наш, да домаћин први рани и последњи леже, а кад сви спа-вају он бди у постељи. Други сигурно више раде, али овај ствара. Кад дела није било, кад нико о њему није ни сањао, оно је засија-ло у његовој свести као мисао, као и искра у тами, и пре него што су други узели да раде рукама и ногама, он је грејао душом сво-јом ону мисао, чинио да она расте љубио је и љубављу је вајао па кад је она добила пуноћу узраста, рађао је и предавао другима да је пред његовим очима и под његовим старањем, а по његовом упутству обрађују, да би се у дело оваплотила.



37

ПОТВРДА ИСКУСТВА Краљ је у нашем животу други члан трајног домаћинског

начела, првог и основног закона наше земље. Из првог добија од-сјај величанства и неприкосновеност надлогичну. Из трећег доби-ја он дубоко доживљену и стално доживљавану потврду иску-ства. Сам се пак разуму не противи, док га живот непосредно по-тврђује.

Али ми смо за Краља и зато што је Тито против Њега. Не из ината, јер се тим не бавимо, већ зато што знамо што је Тито против Краља. Из истих разлога због којих је он против Краља, ми смо за Краља. Знамо ми програм који Тито треба да спроведе у нашој земљи. Кад нисмо били ни чули за Тита знали смо за тај програм. То пак из простог разлога што Тито и нема свог програ-ма. Програм је давнашњи, а Тито је само нов робот који има, не-погрешношћу аутомата, да оствари оно што је Коминтерна - као његов господар замислила.


ШТИТ СВАКЕ СЛОБОДЕ И ПРАВДЕ Програм Коминтерне у нашем народу не може бити оства-

рен док је на престолу Краљ, штит сваке слободе и правде народ-не. Зато, по жељи Коминтерне, прво Краљ мора бити оборен да би се програм могао у потпуности извршити.

Ето зато је Тито против Краља. Ето зато смо ми за Краља. Титу Краљ смета да оствари давнашњи, исконски програм

сваког рушиоца свакога дела Божјег. Нама Краљ треба баш зато што је штит на земљи, по људ-

ском уређењу и милости Божјој, сваког Божјег дела: Вере и Цр-кве, јединке и породице, народа и Отаџбине и сваке слободе и правде.

Зато сада по улицама Београда, урлају аутомати робота: "Нећемо Краља, хоћемо Тита"! А ми узвикујемо просто и јасно: МИ смо баш због тога за

Краља!


38

И кад све то сагледамо онда тек видимо колико је мудро-сти у интуицији нашег народа: тако радећи говорећи он је управо за себе.

Јер у чему је управо народ, ако није у оном што Тито - ро-бот свог господара, хоће да поруши, а што Краљ, напротив, са-мим бићем својим заштићује. Краљ, чудесни кључ свода народ-ног!

Само Њега Тито хоће да сруши, а друго шта хоће да сруши лукаво прећуткује. Али када кључ свода сруши остало ће се сру-шити само од себе, само по себи.

Зато: живео Краљ!



39

ДРЖАВА – ОРУЂЕ НАЦИЈЕ


40

НАРОДНИ АЛАТ Држава је као алат којим један народ кује своју судбину.

Алат мора бити веран. Мора тежње народа верно извршавати, ин-тересе његове верно бранити.

Ако човек алатом својим не може да изврши намеру своју или одбрани своје интересе, онда се за тај алат вели "лагао је" или "није веран" или "није добар".


НАЈВАЖНИЈА ЉУДСКА ЗАЈЕДНИЦА Данас је држава најважнија људска заједница, па и највећа.

Држава је најважнија по томе што управља целим животом, а нај-већа по томе што представља највеће остварење људског друштва код појединих народа.

"Основи савремене Југославије", 1936. година

ОСНОВНИ ЗАКОН ОТАЏБИНЕ Да би се у озбиљним тренуцима могли конци догађаја раз-

мрсити, правилне и брзе одлуке донети и донете извршити - нај-боље снаге ума и карактера морају суделовати у општим посло-вима Отаџбине.

То је на све тмасте и тучоносне облаке, на све буре и све трусове наш став и наш одговор. То је Основни закон Отаџбине. Сви њени други закони извиру и управљају се по овом основном и вреде, уколико његову владу омогућују.

Нема жртве која се, кад је овај закон поштован, не подно-си. Ни опасности којој се тада у сусрет не одлази. Нема чамотиње која може да савлада одушевљење, тај урагански животни елан, што је од појединаца у стању да створи скоро једно тело толико њиме бивају повезани уједно осећај и воља свију.


41

Жеља за служењем и жртвовањем постаје тада заразна. И владање и господство тада добија карактер служења и жртве.

Отаџбина тада развија неслућене снаге. За све напоре завр-шни рачун увек надмашује прорачун. Тада чак и пропаст Отаџби-не постоје њено бујање и снажење, и њена набујала снага ломи и гробне плоче као набујала река у пролеће тешку ледену кору.

А кад тога није, узаман говорити разуђеном телу да треба да је једно, да је чак подвојеност смртоносна. Узаман говорити одељеним органима о њиховој међусобној солидарности. - чама обавија све животне појаве. Чама и трулеж са свима појавама што труљење прате. Свако мисли само о себи, непосредно о себи од једног тренутка, чак не ни о себи идућег тренутка. Ко да онда служи другоме кад управо не служи ни себе? Ко да себи, или што од себе, жртвује? Ко да сачека свесно опасност? О каквом то оду-шевљењу може ту бити речи? Ко да онда помисли на Отаџбину?

Без - страствене, трудољубиве и чедне пчеле, којима је за-кон умерености и пожртвовања у самом телу дат, кад примете да сав труд и жртве, којима зидају кошницу, ништа не помаже те да невидљиви непријатељ граби и разноси оно што су оне, кап по кап, накупиле, постају неумерено страсне и грабљиве, и приређу-ју пиреве и оргије страсти, бацају се на прождирање и растурање онога што су дотле пожртвовано и тако стрпљиво прикупљале. Тако и умиру поричући својом смрћу цео свој живот.

Ни од пчела се на може тражити већа увиђавност него што је њихова иначе тако аскетска природа у стању да пружи. Непи-сан је закон Отаџбине. Записује се оно што се може заборавити, што би могло бити мало друкчије, а да не буде битно друкчије. Оно што је у природи саме ствари, што се не може од ње одвоји-ти, а да се сама ствар, у битности својој, не измени - оно се не мо-ра записати, јер све о томе говори. Ни санкције у законима за по-вреду овога закона нема. За друге законе то мора да се предвиди. Санкција за повреду овог закона је у самим темељима Отаџбине. Ниједна власт не потврђује и не кажњава његово непоштовање, али никаква повреда других закона, по тежини последица, није му равна.

Овај закон не прави питање од облика у којима ће његова суштина бити изражена, - али облици владања ако желе да успе-вају, по овом закону морају да се владају.

Као и други закони људске душе и људског друштва и овај закон се разликује од физичких закона. Ове није могуће непошто-


42

вати. Прописани за целу природу физички закони у себи носе, у исто време и забрану прекорачења и снагу да забрану на снази одрже. Закони по којима пак човек, као човек треба да се упра-вља, садрже само забрану, норму али не и снагу да себи прибаве поштовање. Зато је и немогуће прећи преко њих и на њиховом непоштовању зидати. Људска повесница није могла да покаже да је могуће такву грађевину одржати.

"Основни закон Отаџбине" - 1934.

ТРИ УСЛОВА Има један град у нашој земљи, мали или славан - најслав-

нији. То је Дубровник. Више улаза у Кнежев двор стоји плоча. На плочи стоји натпис. Порука у камену уклесана: "Они што јавним пословима управљају, своје приватне нека забораве." Ову поруку драгог нам Дубровника сматрамо првим условом сваког доброг управљања.

Ко може, управљајући државом, да заборави на свој инте-рес? - Јунаци и мученици.

Јунаци су положили испит на бојним пољима. Радили су тако, као да их није страх, као да им није бол, као да им није ни-шта жртвовати све ради других, ради дужности и љубави.

Мученици полажу још тежи испит сваки дан. Имају пред собом могућности да иду лакшим, угоднијим, ширим путем на коме су сва могућа добра, али они заборављају сваки дан своје интересе и муче се ради општих људских или посебних народних идеала.

Други услов који мора да испуни сваки режим јесте: Они-ма што у име државе употребљавају силу, мора прво лице да сија правдом. Јер држава почива на правди и сили. Сила не би била потребна кад не би било шуша које се Бога не боје, па ни за прав-ду не хају. Отуда и сила.

Као трећи услов доброг управљања сматрамо ову мисао: Ниједан режим не сме народ правити горим него што је.

Сваки режим је као домаћин на њиви. Ниједан домаћин не сме умножавати кукољ, ни коров, већ му је дужност да тамани коров и уништава кукољ. Какав би то домаћин био који би сејао кукољ, а уништавао пшеницу, гајио коров, а утамањивао племе-


43

нити усев? Тако и режим сваки мора да настоји да помаже победу добра над злом, победу врлине над пороцима.

"Порука фашистичком шегрту" - 1937.

ДУХ ПОЛИТИКА ЕКОНОМИЈА Да смо своји духовно, били бисмо своји политички, па и

економски. Туђи смо робови духовно, па нам је и држава под ту-ђинским печатом, а економија под туђим шапама. Кад би се деси-ло чудо, па се економски ослободили, па чак и политички, а ду-ховно некако остали туђи робови, онда би оно где смо слободни трајало кратко време, па би опет изгубили своју политичку и еко-номску самосталност.

Све то показује да имамо право када тврдимо и објављује-мо истину да: нема добре економије без добре политике, нити ове без здравог духа и доброг морала.

"Сад је ваш час и област таме" - 1940.

ПОШТОВАЊЕ ЗАКОНА Свет не може бити задовољан када му се само каже да по-

стоје закони, да су ти закони објављени и да се налазе одштампа-ни по многобројним издањима. Свет хоће да види да се ти закони материјализују и извршују, да су поштовани и вршени бар у нај-грубљим потезима од оних који су први и позвани да се о изврше-њима закона и поштовању поретка, на њима заснованог, старају.


ОДГОВОРНОСТ Хоћемо да идемо светла и уздигнута чела. Досадио нам је

свима смрад и трулеж. Хоћемо да сваки, од најмањег до највећег службеника, одговара за оно што уради и то одмах, и стварно. Хоћемо да млаки и слаби увиде да је савесност и честитост са-


44

свим корисна и практична врлина, кад их већ сама врлина не при-влачи. У томе можемо успети, без потреса, само ако се утврди да не могу сви бити некриви. Неко мора да одговара: па или онај ко-ји треба, али они који су пропустили да доведу до одговорности онога који је требао да одговара.

"Ланац одговорности" - 1934.

ЉУБАВ МУДРОСТИ И СНАГА За сваки озбиљан народни посао потребно је пре свега

имати много љубави. Воља осетити откуцаје народног живота и с љубављу их примити у се, и с љубављу их проникнути и пронаћи у лавиринту разних површних изгледа праве узроке криза, и то све с љубављу, не гледајући ни лево ни десно. Не треба прихвати-ти оне излазе који, уствари, нису права решења, већ оне који су једино право решење. Треба имати, дакле, много љубави. Та љу-бав даје после сама од себе и друго двоје: мудрост и снагу. Ко онога првога нема, ни мудрости ни снаге неће имати. Само права и велика и чиста љубав може учинити и дати човеку мудрости и снаге да у лавиринту разних привидних излаза, пронађе оне путе-ве, оне излазе који једино воде циљу.


ОБЛИЦИ И САДРЖИНА

Није сваки политички облик добар за сва времена и све на-

роде. Један и исти облик у исто време, код разних народа, неће дати исте резултате. Нити у том народу исти режим, у разна вре-мена може имати исте последице. Јер је политички облик, начин владања, режим, само оквир или форма за читав низ друштвених стварности.

Садржина у држави (народ са својим особинама) није безо-блична као течност, па да се помири са сваким обликом. Велики утицај режим врши на њу, али макакав био притисак режима, друштвене стварности успевају, после дужег или краћег времена, да политичким режимима даду онај облик који им боље одговара.


45

Јер је утицај ових на режим далеко већи и трајнији него утицај режима на њих.

Отуда се мора закључити да су политички облици промен-љиви и да нарочито зависе од друштвене стварности.

"Отаџбина" - 1934.

ПОЛИТИКА И МОРАЛ Велики је број људи - честитих грађана који су се помири-

ли давно са мишљу да политика нема везе са моралом. Нас не чу-ди то толико. Много више нас чуди како ти људи после тога могу мирно да спавају. Јер политика је, у ствари, управљање државном и народном судбином. Честити људи брижљиво управљају својом имовином, нежно подижу своју децу, родољубиво испуњавају своју дужност према домовини. Тим својим бригама и нежности-ма испуњавају цео свој живот и сваки дан у њему. Али држава и народна судбина су много веће ствари, јер све њихове бриге и не-жности, ако држави и народу буде ишло рђаво, слистиће их, као стихија, зла коб док се оком трене.

Зато, уколико је неко брижљивији према својој имовини, нежнији према својој деци, тим више мора да има у памети пита-ње: како се управља мојом домовином? И не само да од судбине домовине зависи његова имовина и његова деца, него и они без имовине, и они без деце, везани су више него што би се то на пр-ви поглед рекло судбином своје државе и народа.

Као на броду каквом, што путује морском пучином, што путницима главно питање мора бити: како се управља бродом, коме сам поверио своју породицу, себе и своју имовину - тако и са апсолутно истим значењем, мора грађанин да поставља себи питање: како се управља мојом домовином?

Ако би се напред истакнутом мишљу хтело рећи да се де-шава, да заиста политика иде у раскорак са моралом, рекла би се позната истина, стократо потврђена историјом. Али, ако би се хтело рећи да политика, по правилу, не може имати честите људе за своје спроводнике, нити се честитим начинима може обављати, нити сви њени циљеви могу бити честити - онда се, заиста, мора-мо чудити: како после тога могу мирно спавати честити грађани?


46

Јер сигурно неће бити безбрижни ти исти честити, нежни и родољубиви грађани, ако сазнају да је чувар њихова имања непо-уздан човек, или васпитач њихове деце порочан наставник. А ов-де су, као што баш онај који је рекао, да политика по правилу не-ма везе са честитошћу и после тога мирно спава, нека зна да је најнебрижљивији домаћин и најбездушнији отац који се да зами-слити.

Они који овако мисле као да хоће да кажу да је честитост потребна само обичним људима у њиховом животу. А и њима ваљда, само зато што над њиховим радом и држањем постоји над-зор државе и њеног апарата. У управљању пак државом може да се буде и без тога.

Ми не говоримо овде о потреби честитости са гледишта апсолутног неземаљског морала. Мада верујемо да нема ствари на земљи која се не би тицала највиших небеса. С тога гледишта о овом питању нећемо говорити. Нас овде ово питање интересује чисто са његове политичке стране. То јест могу ли се на крају крајева, у политици постићи добри резултати, ако се не прене-брегну они закони морала које грађанин обичан у свом свакида-шњем животу мора да испуњава, ако неће да дође у сукоб са строгим законима државним. Нама лично изгледа да је заиста не-згодно да се по овом и може расправљати.

Али док је нама у тој мери јасно, дотле је цео јавни живот, засићен супротним веровањем и држањем.

Лаж је велики порок и у приватном животу. На кратким стазама, међутим, помаже. За дугачке стазе није ни мало подесна. Брзо се открива. Чудо је како се при таквој њеној особини могла тако да одомаћи у јавном животу, где треба све да је прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или је то опет знак да и у јав-ном животу, где треба све да је прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или је то опет знак да и у јавном животу влада по-литика кратких стаза.

Лаж у јавном животу ствара лажне ситуације, то јест такве положаје у којима, иако сви знају да је друкчија стварност, јавно се и озбиљно говори сасвим друкчије. Али када је велика јавност искључена, онда се из уста која су говорила јавно једно, чује са-свим супротно.

У дому где родитељи живе у међусобној лажи, шта мисли-те чиме ће деца, храњена лажју, родитељима узвратити? Разуме се, опет лажју. Не може бити друкчије ни у државној заједници.


47

Државни управљачи видеће у свима случајевима, где држава тре-ба да се ослони на грађане и њихове грађанске врлине - како тих врлина које су се у парадама лако испољавале - нема. Ни службе-ници неће искрено поверену дужност вршити, јер лаж засићује целу атмосферу и њеном утицају сасвим су недовољне препреке "правила службе" кад сви људи знају да су толика друга правила, већа и важнија од "правила службе", њихови претпостављени по-вредили.

Довољно смо истакли схватање власти, које су примиле државе под утицајем Хришћанства - под утицајем служења бли-жњем.

Али цео свет практично не гледа тако на власт, па се врло често дешава да се власт употреби на службу себи. Сад се отпоче-ло на то стварно гледати благим очима. Нема санкције за овакве злоупотребе власти. Као да се мисли: па добро, то су, истина ште-те материјалне, и не би требало да се десе али то ће држава издр-жати.

Материјално је, заиста, тако - али морално није тако. Највећи део човечанства верује да је морал откривен са не-

ба. Ми пак мислимо и кад тако не би било, да би морални закон био пронађен у самој природи ствари. При сваком брижљивијем испитивању утврдило би се да пут честитости ипак најсигурније води повољним резултатима, утврдило би се да, управо, најбоља економија живота народног захтева поштовањем моралних про-писа. Зато је народ из свог исконског искуства исклесао ону дубо-ку реч: правда држи земљу и градове.

"Политика и морал" - 1934.

ВЛАДАЊЕ ПРИЛИКАМА Није довољно да људи буду постављени за министре па да

буду стварно влада. Формално они су влада. Али да буду стварно влада, они треба стварно да владају приликама. Отуда је и дошла реч влада. Ова реч значи: предвиђање догађаја унапред и преду-зимање таквих мера да се, по целину из њих извуку највеће могу-ће користи, односно најмање могуће штете, - једном речју: влада-ти приликама. Отуда може бити влада формална, али да не буде зато стварна влада. Кад оваква влада није то стварно, онда између


48

ње и народа настаје све већи расцеп, провалија, амбис. Народ осе-ћа да влада не управља приликама. Ове остављене саме себи врло често доносе штете народу, који нема моћи као колектив, да упра-вља заједницом, ни да се брани од штетних последица, недостата-ка управе.

Са чуђењем народ посматра људе који не врше своју ду-жност. Са чуђењем, велимо, јер народ има такво природно по-штовање према власти да му треба дуже времена да види да вла-стодршци нису оно што треба да су.

Али кад чуђење прође, онда се јавља хладна извесност да влада није у рукама оних којих су је достојни и презрење, као и за сваку ствар, која је повредила хармонију и сразмеру.

Презире народ несразмерну претензију властодржаца који власт, истина држе, али приликама не владају. Размак, расцеп или провалија (зависи од степена отуђености) између владе (формал-не земље) и народа (стварне земље) не може бити испуњен ни формалним овлашћењем надлежних уставних чинилаца (владара, парламента или самог бирачког тела).

Према томе не може се тај расцеп испунити ни вештачким прављењем политичких организација на које оваква влада треба да се наслони.

Нашавши се над оваквом провалијом, оваква влада је у по-ложају човека који би се нашао на разапетом конопцу испод кога зјапи провалија.

Судбина овакве владе јесте да се од провалије редовно уплаши. Она нема храбрости да не гледа на ту провалију, па да мирно врши дужност, кад се већ нашла у таквом положају. Да је у стању да храбро врши своју претешку улогу, можда би срећно пребродила опасност, можда би успела да пробуди дивљење и по-штовање код многобројне своје публике.

Али, најобичније бива друкчије. Тада овакве владе заузи-мају комичне положаје, изазивају смех и презрење, - покушавају онај огромни размак, ону провалију између народа и себе да по-пуне прављењем својих политичких организација.

При томе се таквим владама дешава да организацију и на-праве, али онај размак, ону провалију испунити не могу. Са све већим чуђењем, презрењем и гађењем, народ прати све оне ко-мичне акробације и, ако нам је дозвољено да се тако изразимо, жели све интензивније да се та комедија што пре сврши. Јер на-род има известан осећај стварности. Кад би та игра на конопцу


49

била игра неких артиста, што за малу награду показују своју ве-штину, онда би он желео да та игра потраје мало дуже. Али, како је њему власт потребна и како она треба да влада приликама, а не да прави овакве призоре, то он жели да се игра што пре сврши, - и у томе показује праву политичку мудрост.

Може да се деси да оваква влада има поверење и оних чи-нилаца који су је на власт довели. Може да се деси да они налазе да влада треба да остане на свом месту. Могу они да налазе да влада треба да влада годинама. Народ пак може да сматра да вла-да сада ту не може да остане ни сата. Али оваква влада нити ће остати годинама, нити ће пасти за сат.

Кад влада не влада приликама, онда прилике као бесни ко-њи, обарају владу, ни по вољи једних, ни по вољи других, већ по највећем и најтврђем закону: по природи само ствари.

"Размишљање о владама", 1936. година

СТВАРНА И ПОТПУНА ВЛАСТ Само стварне и потпуне власт с једне стране, може себичне

и рушилачке склоности јединке ограничити, - а с друге стране, њихове градилачке способности истицати, изазивати и усклађива-ти. Али таква власт мора бити везана за потпуну и стварну одго-ворност. И то свију представника њених, а само Краљ је неприко-сновен. И краљеви нису неодговорни. И они одговарају, - само је њихова одговорност друге врсте.

И баш се ради о томе да се нађе такав режим који нема не-достатке извесних такозваних демократских праваца (расипање, снижавање живота народног, с једне и неодговорност, с друге стране), већ који мора донети успон народног живота заснован на стварној и потпуној власти и исто таквој одговорности. Тражећи такав режим, нисмо могли поћи за лажним паролама "што су као прапорци што звече", а које погрешно називају демократским, али исто тако нисмо могли поћи ни за оним ауторитативним ре-жимима, у којима нити се осетио силан замах народног успона, нити је власт била везана за стварну и потпуну одговорност.

Отуда смо и дошли, тражећи баш такав режим до сталежа, природне - органске категорије друштвене (а не вештачке, лабил-не, као што су политичке странке) - па смо непрестано истицали


50

и указивали каква би с једне стране, та власт потпуна и стварна, у држави могла баш на сталежима да се заснује, - а како би са друге стране, пред оним истим чврстим, органским, природним и дру-штвеним организацијама та иста власт могла имати потпуну и стварну одговорност.

Али овом приликом, ми указујемо на другу једну природну везу између режима и његових носилаца. Потпуна и стварна власт (а само таква може дати режим грађења и успона народног) је у тесној вези са карактером и менталитетом њених носилаца. Само они који потпуну и стварну власт не искоришћују за себе и своје, могу ову да носе. Сваки други је мора испустити.

Народ само оним носиоцима власти, који је не искоришћа-вају за себе, са љубављу и вером сагиње главу. Народ се радује таквој власти и таквим њеним носиоцима. Трпи са љубављу и оно, што каткад тешко пада и чему се одмах не види разлог. Ве-рује се да и то мора бити за нешто добро.

Отуда смо одмах у почетку свога рада, опазивши то, узвик-нули громко против шићарџија и кукавица на власти.

Друга су викала на корупцију, будећи у народу завист за "покраденим милионима", - ми смо увек истицали не ту матери-јалну штету, колико ону огромну, једино важну, моралну: губи-так угледа власти, без кога нема власти праве и стварне.

Често се чује: сад ће тај и тај да притегне дизгине у тој и тој земљи. Не може овако даље. И многи људи мисле да је то ла-ко. Један исти човек, по њима изгледа да може да носи и демо-кратске и ауторитативне режиме. А ми мислимо да није тако. Де-мократске режиме може да носи свако, само ће бити мање штете, ако и ове не носе кукавице и шићарџије. Али режима стварне и потпуне власти и режиме стварне и потпуне одговорности могу да носе само јунаци и мученици, а не кукавице и шићарџије.

Сматра се да власт свакоме може да се да. Обично се ми-сли да је власт као какав чаробни плашт којим се могу свака пле-ћа огрнути и да он од најнедостојнијих може да направи достојне. Али није тако. И под лављом кожом могу се сагледати магареће уши. Плашт власти не само да никакав лични мањак носилаца не заклања већ, напротив, још више истиче. И зато дође ли режим стварне и потпуне власти у руке кукавице и шићарџије, он поста-је режим без ауторитета, без угледа, - а то је за такав режим бољ-ка без пребола, бољка од које се мора умрети.

Зашто?


51

Зато што је режим стварне и потпуне власти потребан да натера појединце - грађане на извесне напоре, на труд и муку ра-ди општег грађења и уздизања. А не може људе натерати да себе и своје личне интересе забораве онај који себе и своје интересе не заборавља, онај коме власт треба да заклони његово кукавиштво и да задовољи његово шићарџиство. Отуд и опет порука наших старих и драгих Дубровчана, у камену клесана над улазом у кне-жевски двор: "Они што јавним пословима управљају, своје при-ватне нека забораве." И кад су ово од својих управљача Дубров-чани тражили, ови нису имали у виду већу или мању материјалну штету што би несавесни могли да републици Дубровачкој нанесу, већ су исписујући ове речи имали у виду ону другу огромну ште-ту, општу штету коју би заједница претрпела. Бојали су се да ће власт у рукама оваквих управљача срж своју изгубити, јер ће но-сиоци њени остати без угледа, без ауторитета. А углед - аутори-тет је управо унутрашња садржина власти, срж њена.

Латини су једном речју "ауторитас" звали и оно што ми зо-вемо власт, и оно што зовемо углед. Другим речима кад носилац убије углед, власт остане у његовим рукама као празна љуштура. Власт без угледа није права власт. А то опет значи режим стварне и потпуне одговорности не може доћи у свачије руке.

"Лавља кожа и магареће уши"

СЕБИЧНОСТ И ПОЖРТВОВАНОСТ Више пута рекли смо да људе у држави не држи толико си-

ла колико заједничка мисао. Ако су ипак у држави заједно, а не-мају заједничке мисли, онда сваки иде за својом мишљу, а то до-води до распада заједнице. И чим се у заједници запазе знаци рас-пада, лако ћете узрок утврдити - нема заједничке мисли. Па ипак ако сви мисле подједнако, тиме још није спречен распад заједни-це. Може и то да буде, па ипак, иако сви мисле једнако, то још није заједничка мисао. Има мисли које не постају заједничке па макар их у истом тренутку мислио цео свет.

Људи су слични међусобно и по својим нижим и по својим вишим особинама. У сваком човеку има сатанских црта, па ипак сваки човек има и других којима се приближава Богу. Сваки чо-век може бити себичњак, а може бити и пожртвован. Сваки човек


52

може бити кукавица, а исто тако и херој. Човек је дакле као му-зички инструменат који је способан да одзвања и најнижим и нај-вишим тоном.

Наћи заједничку мисао за једно људско друштво, значи на-ћи заједничку меру за то друштво. Ако имамо више бројева, на пример: 3, 6, 12, 18, њихову заједничку меру можемо наћи на два начина: или тражећи онај највећи број којим се ови бројеви могу поделити без остатка, или тражећи онај најмањи број у коме се сви бројеви садрже без остатка. Први је број највећи заједнички делитељ, а други најмањи заједнички садржатељ. У горњем при-меру број 3 је највећи заједнички делитељ, јер се њиме могу по-делити без остатка сва четири поменута броја, а број 36 је најма-њи заједнички садржатељ, јер се сва четири броја садрже у њему без остатка.

Тако можемо наћи и двоструку заједничку меру за једно људско друштво: или ону засновану на људској себичности, или ону засновану на људској пожртвованости. Обема се сви људи могу измерити, јер зато су заједничке што су и себичност и пожр-твованост заједничке људске црте.

У првом случају ту заједничку меру засноваћемо на себич-ности, а у другом на пожртвованости. И у првом и у другом слу-чају можемо говорити о заједничкој мери.

Па ипак огромна је разлика између њих. Код бројева, прва заједничка мера, највећи заједнички делитељ, смањује, јер дели дате бројеве; друга - највећи заједнички садржатељ, увећава их.

А и код људи: у првом случају, заједничка мера заснована на људској себичности, смањује не само вредност самог друштва, већ и вредност самих индивидуа, које га сачињавају; у другом случају, заједничка мера заснована на пожртвованости повећава не само вредност једног друштва, већ и самих појединаца.

Откуда та разлика? У сваком случају, првом и другом, за-једничка мера једног друштва служи као основни, доминантни тон његов. И све се према њему подешава.

Постоји у људском друштву извесна тежња за благогласи-јем, за хармонијом, за усклађивање посебности према датом, основном и доминантном тону. Ако је дакле основни тон засно-ван на себичним, индивидуалним интересима, онда ће људско друштво као целина тежити да се усклади са тим тоном. Обратно ће бити у другом случају, када је заједничка мера заснована на


53

пожртвовању. Тада ће људско друштво тежити, као целина да се усклади с тим тоном.

У првом случају, у општој хармонији себичности штрчаће пожртвовани. У другом случају, у општој хармонији пожртвова-ности, штрчаће себични. У првом случају појединци који сачиња-вају друштво хрлиће за општим тоном који истиче, изазива и пре-узноси себични интерес појединца. У другом случају појединци ће хрлити за тоном који истиче, изазива и преузноси интересе ви-шег реда него што су интереси појединаца.

У првом случају, изузетне алтруисте неће се подати општој трци за себичношћу. У другом пак, изузетни себичњаци ће се опирати свемоћном тону алтруизма.

У првом случају имаћемо одабирање на горе, јер је влада-јући дух себичност, па ће за овим поћи и они који би иначе могли бити пожртвовани. У том случају, заједничка мера друштва, ми-сао заснована на себичности, није у стању да очува друштво од распада. Напротив, она уствари, истичући, изазивајући и преузно-сећи себичне интересе индивидуе и није никаква мисао за зајед-ницу (и ако су сви њоме задојени), јер стварно иде против основа-них услова заједнице.

У другом случају, кад је заједничка мера друштва заснова-на на пожртвованост индивидуа, може бити говора о правој зајед-ничкој мисли и заједничком духу, пошто се кроза њ истичу, иза-зивају и преузносе особине пожртвовања, а кроз ове, стварно, људско друштво може бити једино сачувано од распада.

У првом случају, биће повређен основни закон Отаџбине и земља биће бачена на пут рушилачког беса. У другом случају, основни закон Отаџбине владаће свом снагом и земља ће бити на путу градилачког одушевљења.

И само та два пута стоје пред свим народима. И трећег пу-та, није било, нити ће бити.

"Неактуелна тема"

КАКО НАСТАЈУ РЕВОЛУЦИЈЕ Питање врло драматично - и врло актуелно. Драматично,

јер развој догађаја који настају у револуцијама тако је живо ис-преплетен драмама, а и сам је собом једна огромна драма.


54

Сваки поредак, ма којег народа и ма какав био, представља извесну равнотежу. Ни у једном поретку дужности и права не мо-гу бити подједнако на све стране распоређени. Неко може имати више права, зато и више части, али зато мора имати и више ду-жности. Ма какав био поредак, ако они што имају права, част, власт, испуњавају дужност потпуно, - нема нити може бити рево-луције. У том случају политичко - друштвена зграда је чврста, по-стојана.

Деси ли се обратно, деси ли се да они што држе власт, има-ју права, обасути почастима уживају сласти, забораве на оно главно, због чега је управо та власт у њиховим рукама, откуда им и због чега су им дата права, почасти и сласти, - деси ли се да за-бораве на дужности, - онда се равнотежа поквари, зграда дру-штвено - политичка се љуља и мора да се сруши.

Ето како настаје револуција. Забораве они, у чијим је рукама власт на бремена тешка, на

горчине и бриге што су, по природи ствари, с влашћу и правима скопчане. Као деца они одвајају слатке од горких, а лаке од те-шких ствари, па слатке и лаке узимају, уживају, ките се, шепуре, - а горке и тешке одбацују.

"Како настају револуције" - 1937.

ИСТИНСКА РЕВОЛУЦИЈА Само прави пут, народна мудрост каже, јесте и најкраћи

пут. На сваком другом човек мора изгубити много више времена. Питање брзог изласка из данашње невоље, јесте у ствари

питање правилног решавања, јесте дакле, питање правог пута. А то опет значи да је питање правог пута не само питање идеоло-шко, питање начелно, већ и питање врло практично: како ће се најбрже решити основни, привредни и државни проблеми.

Невоље савременог друштва потичу из индивидуалистич-ког начела, на којем је, пре 150 година, дефинитивно друштво људско постављено, тако званом великом француском револуци-јом. То начело је узело јединку људску као суверено мерило свих вредности, заборављајући при том њен однос према васељени, народу и породици, заборављајући при том, да без породице и без народа јединка не би могла опстати, губећи из вида да, само по-


55

стављена у правилан однос према васељени, јединка људска мо-же бити схваћена.

Окренувши тако наопачке поредак, овај индивидуалистич-ки принцип породио је материјализам, капитализам или либерал-ну демократију, па је тако дошло до садашњег, материјалистичко - либералистичког и капиталистичког друштва.

Невоље садашњег друштва траже решење. И многи мисле да ће то решење дати марксизам или бољшевизам. То им се чини нека особито значајна и дубока револуција, као нека дубока реак-ција на садање неправде и невоље. За те, а и за многе друге, биће право и велико изненађење, кад чују од нас да то, у ствари, иако је велика пустош и рушење, није никаква револуција. То је упра-во издаја револуције.

Није марксизам револуција, из простог разлога, јер потиче из истог индивидуалистичког начела. Ма како чудно то изгледа-ло, марксизам је, не само непосредни, историски, већ природни, логички и морални наставак данашњег друштва. Међутим, рево-луција је прекид једног природног развића. А марксизам то није. Напротив, он је најприроднији развитак индивудуалистичке побе-де у XVIII веку. Он излази из досадашњег поретка као пиле из ја-јета. Он се разликује од данашњег материјалистичког, капитали-стичко- либералистичког друштва, не по суштини, већ по облику.

Данашње друштво је материјалистичко. Али марксистичко ће бити материјалистичко без стида, пошто је држава једини ка-питалиста, једини послодавац, једини господар - све је у рукама једне партије. Данашње друштво почива у политици на начелу да су сви људи једнаки и да је народ, као народ суверен. Марксизам ће из тог истог начела, гвозденом логиком укинути све слободе и сва права. Остане ли се, на силу Бога, при данас владајућим дру-штвеним односима, онда је природни излаз марксизам.

Добронамерне поправке којима би поједине буржоаске по-литичке странке хтеле решити садашње тешкоће, не дирајући при томе и материјалистичко-капиталистичко-либералистичке основе друштва, не само да данашње друштво не могу ослободити од са-дашњег стварног несносног стања, већ га сигурно, и брзо гурају у марксизам, односно његовој практичној форми - бољшевизму.

Има само један начин, само један излаз да се не оде тамо. Тај излаз јесте права и велика истинита револуција. Ова ре-

волуција не тражи, на силу Бога, рушење и крв као бољшевизам, па ипак је једина истинита револуција, јер она у основи мења са-


56

дашњи поредак. Она удара у материјалистичко схватање света. Она напада на капиталистички поредак друштва. Она обара либе-ралистичку заблуду политике. А све то постиже великом прео-бражајном способношћу, постављајући људску јединку на њено право, природним развићем, одређено место према породици и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над интересима јединке и одређујући њен прави духовни однос према васељени.

"Како настају револуције" - 1937.

ДВЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ Владе не смеју употребљавати државну власт, државни

апарат, ни државна средства за оснивање својих политичких орга-низација. Свако има право да ради на оснивању своје политичке организације, али нико нема права да у том циљу употреби оно што не припада само њему.

Државна власт, државни апарат и државна средства могу се употребљавати од владе активно, то јест, тако да раде за обра-зовање владине политичке организације, а могу и пасивно, тј. та-ко да политичке опозиционе групе, кад по закону имају право, не могу добити помоћ и заштиту од државних власти и државног апарата, нити се могу послужити државним средствима.

Оба начина значе отворену злоупотребу власти. Прва је отворена и јавна, друга може бити обучена у разне изговоре, али врло провидна. Обема је ипак циљ: помоћу државе обезбедити снажење владине, а ометање противничких политичких организа-ција.

Истина је да ове злоупотребе, кад тад морају урадити на ситуацију саме владе која их је починила. Не износимо ову исти-ну из моралних разлога, ту су наши савременици неосетљиви. Из-носимо је са гледишта сопствених интереса оних који су на вла-ди, јер знамо да су само ту, где су у питању њихови сопствени интереси, осетљиви.

"Две основне истине" - 1935.


57

ОРГАНСКО ИСЦЕЉЕЊЕ Постоје општи народни и државни проблеми и невоље. По-

стоје, рецимо у нас политички проблеми (проблем рада), затим економски и друштвени (проблеми благостања), а постоји и про-блем корупције и општег опоштењавања (проблеми правде). То свака влада мора да види и да разуме, јер само тако може да влада ако све проблеме реши и не покушава да их обиђе или прескочи.

"Ланац одговорности" - 1934.

ОД СЛАБОСТИ - СЛАБОСТ Људи који не могу да реше народне невоље и проблеме др-

жавне треба да иду са власти, а не да се тамо одржавају довође-њем на власт и других истих таквих снага. Педесет незналица и несавесних лица су чак и штетнији од петнаест незналица и не-способних, јер је сигурно да глупост и несавесност расту са ква-дратом броја оних лица која чине један скуп.

"Избори - кисело грожђе", 1940. година

ВРЕМЕ ПРОТИВ САВРЕМЕНИХ Не могу исти, лаки и површни лекари који су дали погре-

шну дијагнозу о болести и погрешне лекове прописивали, док су други лекари непосредно на ту грешку прстом указивали, - наста-вити са лечењем по истинској дијагнози и са правим лековима. Нема ни једног болесника или његових родитеља или старатеља, који би оваквим лекарима могли да дозволе да продуже са лече-њем, већ би ове отерали и позвали оне који су одувек истину ви-дели и на њу указивали.

Не могу људи однеговани, одрасли и уживљени у атмосфе-ру времена које одлази да схвате, приме и учине неминовне поте-зе времена које долази. Ово им се чини смелим, наглим, револу-ционарним, бруталним, а у ствари су то снажни и неминовни по-тези једног организма кроз своју државну организацију, помоћу


58

којих се оно спасава. За те је људе сметња и препрека свака, па и од паучине саткана, од навика или од пене сабрана угодност. Они су били "савременици" времену које одлази, па не могу бити са-временици времену које долази. Они ово нису видели, па отуда нису у то ни веровали, већ напротив, чврсто се припојили "ко-њуктури" па везани с тим временом морају с тим и отићи.

Али, чак, кад би неким чудом они могли бити савременици времену које одлази и оном које долази, кад би могли и као каме-леон да брзо саобразе боју своје коже боји средине у коју улазе, кад би могли исти људи да се боре против времена које долази, а затим кад ово дође, да опет постану носиоци и браниоци тога но-вог времена, - треба им ауторитета, - треба да им верује народ и суседи, треба њихове речи и потези да не личе речима Арлекина, пајаца и кловна, кад маскирани као хероји, хоће да чине херојске гестове и говоре херојске речи. Јер је сто пута боље не чинити ве-лики гест и не изговорити велику реч, него изговорити је, а место природног страхопоштовања које свака величина код људи изази-ва, добити као одговор презриво слегање раменима или омирски смех.

И такви ће људи отићи, сигурно и неповратно. То наређује природа ствари, најчвршћи законодавац и најнеумољивији госпо-дар. Ко мисли да је и од ње јачи, бива сатрвен. Питање се поста-вља само у једноме: ко ће бити сатрвен? Да ли они који треба да буду сатрвени или они који, изгледа, да их држе, или пак народ и његова држава.

"О онима што треба да иду", 1940. година

СИТНИ ЉУДИ НА ВЕЛИКОМ ПОСЛУ Ситни људи имају права да не виде огромне историске до-

гађаје. Они могу да кажу: ја видим само онолико колико моје очи непосредно око мене гледају. Сваки од њих може да каже: за мој занат, за моју трговину, за моју њиву, ја видим довољно. И они сматрају да не треба да имају ту способност да управљају држа-вом и народом. Таквога човека можемо да жалимо јер у овоме, вишем гледању, има неке лепоте без обзира на извесну корист. Али таквоме се човеку не може ипак замерити што тако гледа, јер су његове претензије јако мале. Међутим људима који сматрају


59

да су позвани да кажу како треба управљати земљом и народом, а они о судбоносним догађајима ништа не говоре, могло би се рећи с правом: да ли их не виде, или неће да их виде. Таквим људима има се заиста шта замерити.

Један сељак наиђе на своју њиву у пролеће или у јесен и решава шта ће да ради и шта ће да сеје. Он, рецимо, каже: ораћу је, па ћу је на пролеће посејати кукурузом. Али се тада окрене око своје њиве да погледа шта ће да раде остали његови суседи, па кад види да његови суседи сеју пшеницу, он тада каже: шта ми вреди да сејем кукуруз кад ће сви ови посејати пшеницу, па ће ра-није пожњети и пустити стоку да пасе. Стока ће прећи у мој куку-руз и направити штету.

Дакле и томе малом сељаку не дозвољава се да не погледа какве су прилике у његових суседа. Он за своју малу њиву шаку јада мора да направи план, с обзиром на оне планове које су на-правили његови суседи, јер ће, не водећи рачуна о плановима својих суседа имати штету. Откуда људима који мисле да упра-вљају државом и народом, да буде дозвољено да говоре о своме програму, а немају способности, савести или воље да погледају око себе, те да виде какав је ход догађаја у свету? Откуда ће њи-хов програм бити од користи за земљу и државу, ако они не виде велики ход светских догађаја?

"Основи савремене Југославије", 1937. година


60

ОМЛАДИНА – СУНЦЕ НАЦИЈЕ


61

ПУТ ОМЛАДИНЕ

Омладина мора да тежи за пуноћом и богатством живота.

И отуда мора бити и снажна. Али она неће бити снажна, ако пође путем индивидуалистичке, већ само путем органске мисли. Јер нема јој лепоте живота, ни пуноће његове, ни светлости његове, ако трчи непосредно за срећом својом личном, већ ако пође нео-дољиво за срећом земље своје.

Само органска мисао која јединки налази место у породи-ци, нацији, у држави, у човечанству и у Васељени може да реши безнадежно стање данашњице. Само органска мисао даје обја-шњење положаја човека у свету: откуда је ту, зашто је ту, где иде судбина његова, која су средства судбине његове, - она једина мо-же пут да открије и да идеал пронађе.

"Идеали савремене омладине", 1938. година

ПОУЗДАНИ ЗНАК ПРОПАДАЊА Свака животна врста има свој закон, утврђен природом, у

границама којег се снага и радост испољавају. По том закону цве-тају биљке раскошном шароликошћу и расипају мирисе своје ле-поте. По том закону животиње, свака у својој врсти расту и буја-ју, распиње их снага и младост, пресијавају се у бојама, радују се звуком и покретом. И човек носи тај закон у себи.

Само док за биљке и животиње тај закон има снагу при-родног закона, човек није безусловно везан. Он је слободан да га и прекорачи. И он то чини обилно. Баш поводом таквих ствари рекао је Павле, апостол из Тарса: "Све нам је слободно, само нам није све корисно".

Ма како изгледало да живот раскошно расипа животну снагу, овом приликом и ту има извесне штедње и извесних обзи-ра. Прећи преко тога значи чинити нешто што се осветити мора. Питање се поставља просто: Зар би доиста младост и љубав не-раскидно биле везане за бестидност, раскалашност и разузданост? Не постављамо ово питање за нас. Нама је одувек било јасно да човек може бити млад, и у највише случајева заљубљен, а да не мора бити бестидан, раскалашан и разуздан. Већ то постављамо


62

због оних којих трују младост људску речју и сликом, везујући ствари које, не само да не морају ићи заједно, већ управо по при-роди ствари, не могу и не смеју ићи заједно.

Зар младост, посматрана у пуноћи и лепоти, и савршенству своме може бити бестидна? Не осећа ли се при погледу на раска-лашну младост да јој нешто огромно недостаје? Зар бестидан жи-вот њен не изазива исти утисак као и звук напрслог звона? Зар бе-стидна младост не изазива слику грозда са чијег је зрневља пра-шкаста измаглица поскидана, или слику хитрог лептира коме је шарени прах са крила био покупљен.

Младост и љубав су вечити. И што лепша младост то див-нија љубав, то снажнији и већи народ. Али бестидност, раскала-шност и разузданост не само да нису вечити, већ је сигурно да на-род на чијем образу нестаје стида, у чијим се недрима бестидни и разуздани живот рађа - тај народ може сигурно да сматра све то, не као знак своје снаге, већ као поуздани знак свога потпуног пропадања.

"Омладини" - 1935.

НЕ ОКОВИ ВЕЋ СОКОВИ ЖИВОТА Прву, дакле, огромну штету видимо у бестидности и раска-

лашности омладине, у смањењу њене снаге, њене лепоте и њене душевне ведрине. И као да чујем сатански смех оних којих на ову додају: "Реците, и њене чистоте! То тако личи на вас, људе са за-старелим појмовима, вас који би сте хтели да окујете младост и лепоту у гадне окове буђавих и мемљивих предрасуда и заблуда. Ви јадикујете над чистотом крина младости, који раскида окове притворности, којој сте ви и ваши вршњаци, као и ваши претход-ници робовали!"

- Да, и њене чистоте! - одговарамо. Имате право, кажемо: наши појмови имају нечег врло старог и ако не застарелог. Ми смо посматрали људски род од његове прве појаве, тамо негде у тами векова. Испитивали смо који је закон ове охоле животне вр-сте. Видели смо да се та врста снажи у колико свој закон поштује и слаби или чили уколико свој закон гази.

А ви сматрате да од вас почиње историја људског рода, да са оним што је било пре вас немате никакве везе, да можете да


63

стварате нове законе развића и живота људског. И када то гово-рите, вама избија огањ одушевљења на лицу. Ви се сматрате све-моћним боговима. Ви мислите, или се бар тако приказујете, као да можете да дате неке нове људе, да их "ослободите од окова за-старелих појмова", - а у ствари или сте немоћни побуњеници, или бедни шарлатани.

Ако сте искрени побуњеници, онда ћете брзо увидети не-моћ своју и наићи на непремостива разочарења. Ако сте бедни шарлатани, са усана младости коју сте провели, чућете страхови-ту осуду и проклетство.

Да! Имате право, говоримо: по нашим појмовима који су за вас застарели, а који у ствари излазе од испитивања вечитих усло-ва људског рода, тешко је изгубити још у раној младости чистоту. живот је тако исцрпљујући, пренатрпан, прескуп, преопасан и претежак посао, да се у почетку, у младости мора бити милијар-дер духовни, да би се на крају живота, једва било пристојно имућним. То важи за све нас просечне људе који нисмо ни хероји ни светитељи. А зна се, из многобројних искустава, да раскала-шност, бестидност и разузданост умањују снагу, не само тела, већ и нарочито снагу духа, зна се да убијају ведрину, да отупљују ви-соке душевне моћи и да огрубљују душу.


ТРИ ЉУДСКА ТИПА Три типа људска је Христос видео: врући, млаки и хладни.

За млаке је било немилосрдан. Тешке је речи упутио на њихову адресу. Он, најблажи, употребио је речи које страшно звуче: "Ви што сте млаки избљуваћу вас".

Страшна драма Христова - средиште људске историје, учи-нила је да се у њеном средишту Христос постави пред лицем јед-ног млаког човека. Морамо то додирнути, јер описивати млаког човека, а не узети из Христове драме тип, за вечита времена, тамо постављеног млаког и љигавог Понтиског Пилата - значи не упо-требити јединствену прилику да се у неколико потеза оцрта сва љигавост млаког типа људског.

Доводе Христа Пилату. Туже га... Пилат се прво устреми на Христа и отпочне Га испитивати. А Христос на питање: дакле,


64

Ти си цар, одговори овим речима: "Ја дођох на свет да сведочим истину и сваки који је од истине слуша глас мој." И још те речи нису, ваљда, са његових усана исчезле, а Пилат, љигави и млаки, упућује страшно питање: "А шта је истина?" шта је истина? Ове четири речце осветљују заиста трагичном светлошћу стари свет. Многи учени људи трудили су се да докажу да Хришћанство ни-шта није донело. Али на сукобу та два света, оног дохришћанског и хришћанског, видите колика је огромна разлика: док оптужени о пореклу своме каже да је дошао од истине и да о њој сведочи, дотле онај који треба да му суди, представник старог света и ду-ха, на реч истина - као да ју је први пут чуо, као да појам истине није знао, као да у његовом језику нема речи за њу, као да се буди - пита: шта је то истина?!

Да ли би могао тако питати човек који зна за истину? Не, свакако не. Тако пита само човек који је убеђен да нема истине, или да човеку није приступачна. А ако нема истине, нема ни од-ређеног пута. Онда нема ни идеала, онда нема ни одређеног бор-беног стремљења. Онда има само лутања како ветар дува. Како би могло да не буде лутања за човека који пита шта је истина. Ми видимо да он, не само у философском смислу, не зна за истину, него и у свом практичном позиву. Чак и када му се учини да је види, и као да би хтео да је призна, колеба се мало, али одмах на-пушта одлуку, ону што се ређала, па иде линијом мањег отпора.

У нашем практичном животу ово је само израз вечне, оп-ште истине. И зато Пилата одмах видимо на делу. Он покушава да заплаши Христа, али бива сам заплашен. Љигава његова мла-кост бива заплашена величанственим Христовим речима. Он у свом млаком срцу долази до одлуке: "Морам пустити овог чове-ка". Излази пред тужиоце и каже: "Не видим на овоме човеку кривице". Али тада тужиоцу загаламе и завичу: "Ти си неприја-тељ ћесаров". Љигава млакост не да Понтиском Пилату да по са-вести ради. Он мења одлуку. И колеба се. Његово срце осетило је да човек није крив. Али: шта је то истина?! и толико је снаге имао да каже: Не видим на овом човеку кривице. Ове речи нису одле-теле као стреле према тужиоцима. Оне су падале са његових уса-на на браду његову и нису имале снаге коју даје врело срце, испу-њено истином и љубављу. Због тога тужиоци прете да ће га тужи-ти ћесару. А ћесар је за Пилата већи од оног зрачка истине што је угледао. Ћесар је већи од оног зрачка правде. Ћесар је, за његово схватање, страшнији од безакоња.


65

Шта ради Пилат? Он још има снаге да опере руке и да ка-же: "Ја нисам крив за крв тог праведника". Па, пошто показа ве-личанствену фигуру: "Ево човека!", он млитави и љигави даде га тући, крунисати трновим венцем и на крст распети.

Млаких типова у здравом народу има мало. У здравом на-роду, док бујају сокови у њему, мало има млаких, јер су они као плесан на телу. А плесан не долази где животни сокови избијају свом снагом.

Млаки типови у омладини су ретки у здраво време. Али у болесно и ненормално време које значи дубок поремећај, млаки типови се појављују у народу, па и у омладини. То су они за које блага Христова уста казаше: "Избљуваћу вас"!

Шта је њихов идеал? Зар би могли имати идеала? Они не знају још ни за истину. шта би их могло да покреће у животу? Они се повијају у животу на сваком поветарцу, а немају циљ, јер не верују уопште у одређене циљеве. Они се налазе увек између две противне одлуке: Ово је праведник и човек, али тога истога праведника и човека пошто оперу руке, дозволиће да шибају, кру-ништу трновим венцем, на крст разапну...

Зашто помињемо млаке типове? Зато што их је увек било. Али, кажемо, у народима у којима су извршени дубоки поремећа-ји, у тим народима, љигавих и млаких има, нажалост, чак и у омладини. Са нашег гледишта ми смо са њима свршили.

Остају два друга типа: врући и хладни. Врући, испуњени љубављу, примају живот као своју једину могућност. Они су ду-боко свесни да је живот њима пружен, да нема друге могућности да се човек оствари до кроз живот. Тај пут примају са љубављу. Свесни су тешкоћа на које наилазе. Знају да је живот борба, али осећају да имају снаге коју даје љубав - а снаге су огромне тако, да су тешкоће према њима мале. Они знају да има облика који са-кривају сунце, али виде и знају да иза тмурних и црних облака си-ја жарко сунце. Знају да има трња на све стране, али знају да сна-га таква, да и трње цвећем може да процвета. Знају да је свет па-костан, али знају да под акцијом и делатношћу и ругобе се дају пролепшати. Они знају да је живот пун неправде, али љубав коју у срце носе, гони их да се боре за правду. Знају да је живот пун лажи, али исто тако знају да имају снаге којом се боре за истину. Једном речи, ови врући, покретани огромном снагом љубави гра-диоци су живота и покретачи његови. Они су то као кипови који су со и светлост земљи и људима. Тешкоће, ма какве биле, њих не


66

плаше. Они знају да су тешкоће везане за људски живот, положај и судбину. Они не само да примају тешкоће активно, него им на-лазе дубок смисао, налазе да су оне управо потребне животу, јер путеви који воде идеалима посути су самим препрекама, а смисао самих препрека је у томе, да свака шуша не може да стигне до идеала. Јер кад би путеви до идеала били поплочани и засути цве-ћем, која то људска шуша не би до њих стигла? Али зато је Про-мишљу одређено да тај пут буде посут препрекама, они то прима-ју са љубављу, као нешто што је људима, човечанству и Васеље-ни једино потребно, без чега не би било оно што треба да буде.

А шта је са хладнима? Колико код врућих има очарења, то-лико овде разочарења. Колико код првих љубави, толико код ових мржње. Колико у врућих градилачког, толико код ових ру-шилачког. Али Христос није њих осудио. Како да их ми осудимо? Он је осудио само млаке, али хладне не. Ако се удубимо у то, за-што Његова блага уста нађоше за млаке онакву осуду, а за хладне, рушиоце и мржњом испуњене - за њих осуду не изрече, доћи ће-мо на то, да су то по правилу они који су прво очарани, а после разочарани, прво испуњени љубављу, а после, под снагом живот-ном разбила се љубав, а појавила се рушилачка мржња. Због тога, мислимо, на хладне типове није пала Његова осуда. Изгледа, као да је, по правилу, хладноћа људска пролазна појава. Није без наде стање хладних, као што је без наде стање млаких.


ИДЕАЛ И ЖРТВА Идеал се зове оно што се у даљини једва сагледати даде и

што се, само по цену напора, борбе и жртава, може постићи. Иде-ал није оно што се без муке и без борбе може постићи. У ширем, општијем и - духовном смислу речи, то до чега се без жртава до-лази, није идеал. Пасти са високог торња није идеал. Али попети се на велику висину то је идеал, јер за то треба напора. Добити на лутрији, није идеал, јер се то може добити и без борбе - једним случајем. Али борити се, мучити се, па постићи нешто, то је иде-ал.



67

ВЛАДАЊЕ СОБОМ

Будите цели људи, а не половни, и целе жене а не полович-

не. А цели ћете бити само на тај начин, ако претходно загоспода-рите духом својим, душом својом, ако тамо реда направите. Ко не може реда направити у својој души, не може га заиста направити ни изван ње.

Велика ти борба предстоји, младости, мила омладино. Нај-већа и најстрашнија борба. Победиш ли ту, младости, победићеш свуда и твој народ с тобом. Сијаће се лица ваша, млади људи, као сунце окупано и у оне дане када одасвуд облак притискује. И тада ћете носити сунчев сјај на своме лицу, његове зраке у својим очи-ма. Снага Његова сажижаће кроз ваше речи. Победоносци и сун-цоносци ћете постати. Неће непријатељ дочекати јуриш, ни налет такве војске. Очи му неће моћи издржати сјај ваш. Збуниће се. Поколебаће се и побећи. Зар сте једном чули и читали да ретко који непријатељ може да дочека јуриш храбрих противника. Рет-ко долази до борбе на бајонет са таквим противником, јер пре то-га борба се погледом и полетом завршава.

Али пре но што би вас позвали на борбу са бројним непри-јатељима Отаџбине и Краља, морамо те, младости, позвати у бор-бу са самом собом. Замисли само како је то тешка борба. У првој генерацији имаш два жива претка, у другој четири, у трећој, у исто време имао си осам, у четвртој, у исто време, било ти је жи-во шеснаест предака. У време Косовске битке, по овом рачуну, преко тридесет и две хиљаде предака у животу, све твојих непо-средних предака из чије си ти крви и духа саграђен. Замисли само из колике и какве грађе саграђен! Замисли каквих је све људи и жена ту вероватно било: чистих и прљавих, мрачних и светлих. А ти сада имаш за задатак, као будан стражар, да пазиш на свој дух, на гласове који се по њему дишу, као мртви у поноћи по гробљу. Ниједнога тренутка ту не смеш престати да бдијеш да би светлео твој дух, да би сијало сунце увек у њему, да мрак и облаке сузби-јаш, да смрад и таму изгониш, да миомирисом окупаш сваки угао душе своје. Не радиш ли тако, као марљив домаћин на њиви сво-јој, коров ће покрити племенити усев, облици ће ти застрти све видике духа, бура ће, место ведрине и мира тамо владати. Као орахова љуска бићеш плен и играчка, данас једног, а сутра другог таласа. Нећеш сунце носити на свом лицу, нити ће зраци његови


68

палити иза твога погледа, нити ће се снага његова огледати у тво-јој речи. Мрачан и жалостан човек ћеш ти бити. Неће те чекати Бог. Неће за тобом вапити људи. Неће за тобом чезнути земља. Нећеш бити потребан никоме, а себи ћеш самом бити на терету.

И опет вам кажем, у борби прво постаните господари са-мих себи. Учините да тамо загосподари Божији мир и Божија ра-дост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје, - себе самих.

Запамтите: мрачних је данас и без нас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се сувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама, већ стварно. А то не може друкчи-је већ онако како рекосмо: учините да сунце, мир и радост прво царују у вашем духу, да би се кроз вас зацарили и у народу на-шем.


СУНЧАНИ ЉУДИ Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе.

Бог тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци поста-ну лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им та-мо засија сунце.

И ми тражимо од вас младих људи само оно што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је жедна земља: да будете сунчани - светли људи.



69

ИСКРЕ


70

Снага тела је велика ствар, али она не може да замени сна-

гу ума и снагу духа. И снага ума је велика ствар, али она не може да замени снагу духа. Међутим, снага духа може да замени оба-две.

* Ми не знамо станиште где је наше срце смештено. Али

знамо сигурно да је то станиште средиште нашег бића. Ту се ми састајемо с Богом.

* Да би зрно донело плода мора њива бити добро узорана.

Тако мора бити и са њивом наше душе. Та њива је добра узорана ако је душа испуњена верским животом.

* Три су односа између човека и Бога: роб-страх, слуга-пла-

тач син - љубав, Бог неће да ми будемо ни робови ни слуге, но си-нови. Зато нам је Бог и открио своје планове, јер жели да будемо синови његови. А што се сотона бије с Богом за душу људску? Зар не може Бог да га уништи? Може. Он то да учини и то само једном помишљу својом, као што је помишљу све и створио. Али Он то неће, да бисмо ми били слободни и одлучили се сами да бу-демо с Њим или против Њега.

* Разне су болести и разни су лекови. Међутим све се може

исправити само ако се има љубави и стрпљења. *

Половичан човек не може да господари и не може себе да потчини. Прво мора себе да држи у руци па да би могао себе да преда другоме. Ако је једна овца овде, а друга тамо, стадо се не може предати. Ако сами себе не држимо, ако не владамо собом, ништа смо. Влада собом онај који је у стању да себе потчини дру-гоме. Није истина да је слободан онај који никога не признаје. Та-квим влада сотона. Сам Господ Исус Христос каже неколико пу-та: "Рушим само вољу Оца својега", а од Христа не може бити ни-ко савршенији.

* Разни су духови и није довољно да човек сматра да је само

ушао у духовни живот. Има и отпалих духова. Скромнога и мир-нога човека неће оставити светли духови. Човека пакоснога, над-


71

менога и уображенога одмах прихватају зли духови. Њему они истичу како је паметан и велики, а он то радо прима. Може бити човек паметан и без надимања. Зли или тамни духови распаљују код човека самољубље, и то људе квари.

* Постоје грешке срца и грешке разума. Грешке срца се мно-

го разликују од грешака разума. Грешке разума се лако признају. Ако ја напишем: два пута два су пет и ти ми кажеш да сам погре-шио, ја то одмах признајем и спреман сам да исправим, чудећи се како сам тако нешто могао написати. Са грешкама срца ствари стоји много теже јер су то грешке дубоке. Грешке које задиру у домен душе не признају се лако, јер ту треба изменити цело биће. Кривој души немогуће је признати да је крива.

* Увек се треба плашити два греха: гордости и очајања. То

су амбиси с обе стране пута човековог. Зато не ваља ни једно ни друго. Једно води у пропаст, а друго у малаксалост, па и у очај-ничко самоубиство.

* Човек је слободан. Слобода води на два пута: или к Богу

или ка сотони. Бог није хтео робове - машине. Зато нам је дао слободну вољу.

* Истина се тражи са љубављу која човека чини независним

и то прво према самоме себи. *

Слобода има два значења: слобода правог човека и слобода људске животиње. Слободу прави човек може имати и нема тога ко би му је могао отети: могу га затворити или убити, али он је и тамо слободан. Она друга слобода, то је обијање шипки на кавезу у коме су затворене звери.

* Изван истине нема слободе.

* Мука, борба, рад и напор услови су везани за наш овозе-

маљски живот. Избегавање тога свети се човеку, мада он по сво-јој физичкој природи тежи да увек иде линијом мањег отпора, као и сва мртва природа. Међутим прави успон појединаца и друштва јесте у прихватању линије већег отпора.

*


72

Људска тежња ка слободи је и остварљива и није, према томе, колико је човеку приступачна истина.

* Војска и рат дају чврстину коју живот иначе не даје чове-

ку. Оне чине од нас људе не само чврсте воље у погледу на саме себе, већ и према другима. Они уче истини да љубав често захте-ва од човека да буде непопустљив, па чак и немилосрдан према другима. Војска и рат кроз искуство чине да схватамо одиста бо-жанску природу власти у људском друштву, божанску у смислу органском, тесно везану за појам друштва.

У опасној школи војске и рата види се да власт има мисију да човека нагна да иде линијом већег и опаснијег отпада, који се иначе по закону мртве природе избегава, чак и онда кад се тиче личног животног интереса.

* Највеће несреће по друштво настају - како од рђавих влада,

тако још и више од лажних појмова који, раширени у масама, де-лују као истине и доводе до претешких трагедија.

* Врло је мали број људи који су без труда, од првог тренут-

ка били јунаци. *

Ако је по природи својој човек упућен на друштво, а дру-штво по природи својој везано за власт, онда је јасно да је власт заиста природна појава, а за нас, који верујемо у Бога јасно је да је власт божанског порекла.

* Све је могуће човеку који себе не тражи.

* Народ који уме да се издигне изнад својих страшних боло-

ва и невоља и да схвати неопходност своје патње, да схвати чак неопходност пропасти своје ради нечега вишег, тај народ неће пропустити дату могућност, извршиће он највише што се може учинити.

* Кад постоји Краљ онда он мора сам поправљати погрешке

своје политике. Сваки покушај поправљања те политике од дру-гих лица иако монархистички настројених, уствари је слабљење монархије. То не мора бити и нешто више од слабљења, али и то је довољно. Да је тако, историја француске и руске револуције до-


73

казује, јер су ствари тамо почеле од рођака монархових, од двор-јана, од добронамерних монархиста.

* Морал без Христ показао се као неморал. Ко то не види,

данас кад је исписано крвљу милиона омладине, пожарима градо-ва, рушевинама најкултурнијих човечанских крајева, губитком слободе толиких народа тај ништа не види, - слеп је и глув.

* Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми

желимо да очувамо максимум људске слободе, достојанства и права и то: кроз породицу, приватну иницијативу и приватну сво-јину.

* Нема демократије без закона и законитости, - нема облика

стварне и пуне власти и владавине без поштења. Може се, доду-ше, један облик звати демократија, а не поштовати законе, а може други облик, опет не водити рачуна о поштењу. Све се то може као што човек може ићи на рукама, место на ногама, али зна се да то не бива и не може бити дуготрајно.

* Ништа горе нема него срце људско затворено а мржњом

испуњено. Нема разума, нема људске снаге која може да објасни и најјасније ствари срцу људском затвореном и мржњом испуње-ном.

* Разум сам собом није потпуно непогрешиво оруђе за сазна-

ње истине, Потребна је и честита одлука да се истина пронађе, да се прими и усвоји, да се њени захтеви, без обзира на интерес или симпатије испуне. Отуда има просечних људи, који су дошли до истине, и даровитих, који је не виде, који се на њој саплићу и па-дају.

* Човек је тако створен да разумом прима и најчистије исти-

не, најопштије законе природе, али подсвесно мисли: ја ћу ипак некако томе закону успети да умакнем. То се нарочито лепо види из Толстојеве приче "Смрт Ивана Илића":

Иван Илић учио је логику и тамо нашао силогизам: сви су људи смртни, а Гај је човек, па и он мора бити смртан. Иван је сматрао да је тако право кад је реч о Гају. Али Вања, Иван Илић, то је већ нешто друго, мислио је он подсвесно, то је свакако не-


74

што друго. После се показало, усред највеће животне ведрине Ивану Илићу лице смрти - и он се тек тада сетио својих лекција из логике још кад је учио гимназију и видео је да је још онда управо требало да зна оно, што му се тек сада неизбежним пока-зало.

Нажалост и после Вање Илића било је и биће људи који ће се изненадити пред лицем смрти као и он иако су пре тога учили да су сви људи смртни.

* Основа друштвеног живота је дубоке моралне природе:

што виши морал, то чвршћа заједница. *

Цела људска историја није ништа друго него једна дуга ве-лика борба Бога и сотоне око душе људске. Бог је њен законити господар, њен Творац, а сотона је отимач.


75

ДРУГИ ДЕО

ЕВРОПА БЕЗ ХРИСТА


76

ПРОТИВ БОГА ДУХА И НАРОДА

Три су главне мисли на којима почива марксизам, које га

управо онемогућују и чине погодним оруђем свих разорних свет-ских планова. Прва мисао је атеизам. Нема Бога! Људи узалуд по-дижу очи небу. Он је глуво, немо и пусто. Никога тамо нема. И не само тамо горе, изнад глава њихових, већ нигде. Према томе луда су и глупа сва остала веровања која извиру из вере у Бога и пра-зне су све наде, што су за ту веру везане.

Друга је мисао материјализам. Нема духа! Све је само ма-терија, па и сам је дух само психичка манифестација материјал-ног и само материјални услови људског живота управљају и по-крећу историју људску. Само је материјално главно и битно у жи-воту народа и државе, а морално, нарочито духовно, споредно. Тако звано морално и духовно је надградња економска. Оно је главно и основно што чини економија, а морално и духовно се надграђује над том основом и зависи од ње.

Трећа мисао је класна борба. Није народ један састављен од браће, већ од самих крвних непријатеља, распоређених углав-ном у две класе које су у сталној и непрекидној борби. Историја једног народа, према томе није историја људи везаних у једну судбинску и културну заједницу осећањем што је поникло из за-једнице порекла или живота - већ историја уклупчаних крвних непријатеља, што се гризу, уједају, раскидају и уништавају у ме-ђусобној бесомучној борби.

Те три мисли чине философију марксизма.

"Драма савременог човечанства" - 1939.

ИДЕЈА ВОДИЉА МАРКСИЗМА Комунизам је против нације. Не прети он једној нацији, ре-

цимо Немачкој, него је он против сваке ма која она била, против руске као и против немачке, српске исто као и енглеске он је про-тив сваке нације. шта пише на грбу СССР? Кога тај грб зове на уједињење? Зове ли нације целе земље да се уједине? Говори ли тај позив нацијама целога света: "Падните једни другима у брат-ски загрљај!"? Кога зове? Само пролетере свих земаља, само њих


77

зове на уједињење, а оно друго, што није пролетер, то му не тре-ба.

То долази од оног марксистичког гледишта које каже: није народ једна крвна, духовна и судбинска заједница, него је народ крваво клупче у коме су се два од вајкада завођена непријатеља уклупчала, дохватила па један другог угризају, мрцваре и уни-штавају. Тако од искона па до окончања века. Тако проповеда марксизам. Све историја једног народа није ништа друго, него историја тог наказног, крвавог клупчета у коме су се те две класе сковитлале. И због тога марксистичка философија не зове народе, као целине на уједињење, него само пролетере свију земаља, само ову, како они кажу, потчињену и потлачену класу. Само њу зову на уједињење. А оно друго? Оно друго отпада, то ће служити као грађа у историји, према намени коју буду дали властодршци марксистичке државе.

Да ли онда имамо право када кажемо да је марксистичка мисао противник сваке нације, не једне, на пример: француске, енглеске, немачке или српске, него је противник сваке нације, по-што сваку нацију хоће изнутра да раздроби, да разбије, хоће да је одели на два дела, па један део да одбаци, а други да узме и да унесе у структуру своје марксистичке државе.

"Позадина рата и њен господар", 1944. година

ПРОГРАМ РУШЕЊА Марксистички програм садржи прво: богоборство и хри-

стоборство. Други то показују у рукавицама и увијању. Он то чи-ни без страха, без стида притворства.

Овај програм садржи на другом месту механичко гњечење људске личности и разбијање људске породице. За њега је једин-ка бројка, а породичне ћелије скуп јединки, које, једна другој у најбољем случају дугују литру крви и неколико десетина литра млека, - али скуп који "Реакционарно омета смелост прометејских потеза" који су му потребни.

Овај програм садржи, на трећем месту, безобзирно гњече-ње и разбијање народног, органског, социјалног, политичког и духовног бића. Он начелно целину народну не признаје. Зато овај програм хоће интернационалну, а целину народну не признаје.


78

Зато овај програм хоће интернационалу али не народа у њиховој целини, већ само њихових пролетерских делова. Не тиче се овог програма целина народна. Он хоће да од свих народа направи ме-ђународну кајгану, верује да је то баш смисао историје, ако уоп-ште има смисла у животу, који је настао без учешћа разума

Постоји четврта, пета, шеста и седма тачка програма, уни-штење сваке органске слободе, економске, социјалне, политичке и духовне. Циљ је велики, управо огроман. Програм иде за тим да људима да срећу, а срећи је само једина сметња: слобода у ра-зним областим људског живота. што се њих тиче шта је Творац човеку дао слободу као услов среће. Они не знају за Творца, па неће да знају ни за Његове услове. Оно што они једино знају и шта хоће да знају, то је њихов програм. А овај јасно и одређено говори: срећа је на домаку људи. Тако говори њихов разум. Једи-на сметња је то људска слобода. Уништити је, то је тако лако, та-ко рећи на домаку руке. А потом ће земља бити натопљена сре-ћом. Зато они одузимају сељаку слободу коју дају земља, раднику слободу коју даје рад, занатлији слободу коју даје занат, привред-нику слободу коју даје његова привреда. Зато су сељака везали поново, као некад, за земљу, радника везали за фабрику и радни-ке, у буквалном смислу речи, поробили. Зато су узели све у своје руке и постали једини послодавци. Зато су завели најгрубљу, нај-безобзирнију диктатуру. Зато су своја начела и веровања у њих узели као једино мерило достојанства, слободе и живота.

"За Краља" 1945.

ДВА СВЕТА У комунистичком систему сматра се да човек може далеко

више него што су стварне границе његове моћи. И отуда полазећи са апсолутног гледишта, да је довољно изменити економски поре-дак, да ће одатле изаћи савршен човек, они су се бацили на своје дело.

Да би уништили приватну својину, они су морали да се ба-це на борбу против брака и породице, да би ово уништили, они су се бацили на проповедање "Слободне љубави", - да би у овом ус-пели, они су се бацили на уништење стида, а да би им ово испало за руком они су се бацили на борбу против религије и култа.


79

С друге стране, да би уништили приватну својину, они су морали уништити приватни подухват, да би у овом успели, они су се окомили на домаћина: сваки домаћин био је "кулак", а сваки "кулак" (имућан сељак) непријатељ социјалистичке отаџбине, - цео њихов економски поредак је заснован на надничарству. Иде-ал економског поретка СССР јесте земља без иједног домаћина у којој су сви надничари: чиновник, радник и сељак.

Наш народни идеал је управо обрнут. Ни један надничар у земљи, то би био идеал коме би се поклонио наш народ. Обрнути идеал је совјетски, и то зато што хоће да оствари друштво про-тивно основи коју је Домаћин васељене дао стварајући човека и упућујући га да живи у друштву.

"Истина о СССР: Поговор" - 1940.

ЦИЉ СССР-А СВЕТСКА РЕВОЛУЦИЈА Совјетска Унија је целокупну своју спољну политику за-

сновала на следећим истинама: А. Вера да ће доћи до светске бољшевичке револуције која

је заснована на марксистичко-лењинској доктрини, револуције у којој ће се сломити не само буржоаско-капиталистички поредак, већ и савремено хришћанско духовно настројење, као и целоку-пан поредак заснован на националним државама.

Б. Уверење да до тога може доћи само путем новог свет-ског рата.

В. Уверење да у том светском рату Совјетска Унија не сме никако, или бар не са великим војничким масама, учествовати, пошто би у том случају, због њеног унутрашњег стања, избила у њој антисовјетска револуција, а тиме би стварно била спречена светска бољшевичка револуција.

Г. Сазнање да је претходна политика Коминтерне у Евро-пи, преко комунистичке странке у Француској и радничке стран-ке у Енглеској, а доцније преко народног Фронта у Француској разбила морално Француску и Енглеску, разоружала их војнички, па је то послужило одлично као психолошки мамац, снажење и оружање Немачке и Италије и омогућило супротстављање та два блока један другоме, без чега није могућ светски оружани сукоб,


80

а све то очигледно не би било могуће, да није било претходно по-литичке Коминтерне.

Д. Сазнање да је најумнији потез Совјетије и Коминтерне преко комунистичких странака и осталих левичара у Француској и Енглеској, као и у осталом свету - спајања Италије и Немачке осовином пријатељства и савеза чиме је могућност светског ору-жаног сукоба доведена до највеће мере.

Ђ. Сазнање да Коминтерна преко комунистичких странака и осталих левичарских елемената у целом свету, који су за време највеће војне снаге Енглеске и Француске трубили о миру и разо-ружању, а сада када су се Немачка и Италија оснажиле и наору-жале, бесомучно раде да рат што пре дође, - чини све да сада тај светски сукоб избије, али без Совјетског непосредног и масовног учешћа.

Е. Уверење да ће тај светски рат потрајати толико да се клице револуционарног баци да, које ће Совјети подржавати у животу преко свесних и несвесних агената, на фронту и у позади-ни развијају, па тако, најзад, доведу до револуције.

Ж. Уверење да она не сме дотле да се озбиљно ангажује ни на далеком Истоку, јер је за њу најважније европско бојиште где светска револуција треба да избије, где ће се она појавити са свом својом силом, у време када и руском народу буде јасно да је све-ска револуције избила у осталој Европи, па је апсолутно немогуће да он антисовјетску у својој земљи диже.

"Билтен" - јули 1939.

НЕМА ЕВОЛУЦИЈЕ

Нико нека не помисли да је марксизам данас еволуирао и

припитомио се. Ко тако мисли, тај тако мисли на своју сопствену штету. Марксизам може да еволуира у тактици, марксизам не мо-же да еволуира у доктрини. У доктрини марксизам је један затво-рен систем у коме су сви делови логички повезани један са дру-гим. Зато марксизам не може у доктрини да еволуира, а да и цео систем, као целина, не буде срушен. А у тактици? У тактици мо-же и нико не може у тактици такву еволуцију да прави као што може марксизам.

"Позадина рата и њен господар" - 1944.


81

ПРОТИВ ДОМАЋИНА

Марксизам је против домаћина, не само против домаћина

који има 300 хектара, већ и против онога који има 3 хектара. Је ли само домаћин, марксизам је против њега. Руски сељаци знају то најбоље. У Совјетији сваки домаћин је био оглашен за непријате-ља режима.


НАДНИЧАР КАО ИДЕАЛ Шта је социјални идеал марксизма? Идеал Совјетије у со-

цијалном погледу је надничар. Чиновник надничар, радник над-ничар, сељак надничар, све живо што има потребу за каквом еко-номском функцијом у социјалном погледу, може узети само об-лик надничара и, ако је надничар, онда је ослонац, стуб и прија-тељ режима, а ако је случајно домаћин, онда је самим тим, без об-зира колико му је домаћинство, непријатељ режима.


НАШ НАРОД И МАРКСИЗАМ Наш народ је непомирљив, изузетно непомирљив против-

ник бољшевизма. Он је непомирљив противник бољшевизма, што је народ у првом смислу речи и што онога да на када пронађе се-бе, то јест кад упозна законе живота свога, нема куд него да оста-не на антикомунистичкој основи и да тај антикомунистички став и борбу до краја споведе.

Коминтерна зна да је наш народ, народ у првом смислу ре-чи, јер на све појаве, у првом реду реагује духовно, затим нацио-нално, а тек у трећем реду социјално-економски. Само тако сваки прави народ реагује. Има других народа који се зову народи, али су, у ствари, изгубили животну унутрашњу способност. Ти наро-ди реагују у првом реду економски и социјално, а тек после поли-тички, а духовно изузетно у крајњој линији. Код нас је обрнуто.


82

Наш народ најживље, најбрже одговара и реагира духовно. Па он-да национално, па тек економски и социјално, у трећем реду, а то је особина сваког истинског, правог и здравог народа. Зато наш народ заузима из дана у дан све више и све јасније, све одређени-је антипартизански, антимарксистичи - антикомунистички став. Чак и на страдања која је народ претрпео под Павелићем нису би-ла у стању да у тој мери помуте његову савест те да он, због тога што живи под условима немогућим за живот, не увиди да и у та-квим условима марксистички пут није пут његов.


НИ ФАШИЗАМ НИ ХИТЛЕРИЗАМ Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у

поратним временима - у Италији и Немачкој рођени, а које су створиле Мусолини и Хитлер. Ова двојица у својим земљама су успели да окупе око себе велике масе људи.

Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привид-на сличност долази од истовременог негативног става према ли-бералној демократији и позитивног става према замисли стале-шког уређење друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности.

Као и многи идеолошки покрети и ми смо увидели да је либерална демократија махом празна љуштура, - да се је живот далеко из ње одвио и развио, а да она, иако треба по својој наме-ни да њим управља, није у стању ни да га достигне, ни да га уочи.

Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам, и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују.

И наше је гледиште: да природна подела рада у друштву, која људе дели на разна занимања, мора да буде - у интересу за-штите појединих група, као и у интересу обезбеђења општег ин-тереса заједнице - предмет нарочите пажње од стране државе, не само у друштвено-економском, већ и у политичком погледу. Али то гледиште није оригинално ни искључиво гледиште фашизма и хитлеризма, већ има и других покрета који се битно, као и ми, од њих разликују, а који су далеко пре појаве фашизма и хитлеризма на тим основама били и остали.


83

Из свега осталог се види, да, кад би се по оваквој слично-сти привидно и судило, да би човек - на своју рођену штету - у исти ред сврставао потпуно разне покрете. На супрот томе стоје дубоке и корените разлике идеолошке природе и позитивно - кон-структивног програма.

1. Пре свега, наш покрет је поникао спонтано, на нашим друштвено-политичким невољама. И није поникао у глави једног или другог човека, - или на једном одређеном месту, већ су људи добре воље, на разним местима и не познајући се међу собом, ми-слећи о недаћама и невољама свога народа, дошли у исто време на исту следећу мисао: не може се седети скрштених руку, мора се прво заузети један одлучан став према свима неправдама и те-шкоћама на које се наилази, мора се тај став као застава истакну-ти и објавити, - морају се потом под ту заставу купити и остали људи добре воље.

И кад снага тако окупља буде била довољно јака бројем или самом снагом - пашће тешкоће и неправде саме од себе,

"Колумбија из пучине ниче, Кад одважник науми је наћи". Наш покрет је потекао из живих осећања наших тешкоћа и

наших неправди, из свесни да се то не може трпети, већ да се про-тив тога мора борити, из уверења, да је наш народ довољно здрав и снажан, да има довољно синова који ће ту борбу до истраге прихватити.

И да не постоји у свету фашизам и хитлеризам - од којих нас одвија дубока идеолошка разлика - наш покрет би се у нашој земљи морао родити. Најмање пак тако рођени покрет могао је да буде присталица готових решења, туђих метода и туђих искуства.

2. И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа.

Фашизам је деификација - обожење државе. Фашисти ка-жу: "Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна".

А ми кажемо: "Не дај Боже да она то буде. Држава је људ-ска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој ду-гујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи".

Хитлеризам је деификација - обожење расе.


84

А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само и може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света.

Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страно, јер тај који ис-поведа да нема никоме и ни за шта рачуне да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми пак, као Словени и Хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо.

Над државом и над расом по нашем схватању, постоје бес-крајно веће вредности. И држава и раса - по нашем схватању - вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају.

По супротном схватању држава или раса су апсолутна ме-рила у овом, иначе, релативном свету, над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде. Отуда је и могуће да фашизам прогласи за све-тињу своју себичност, а хитлеризам свој тевтонски бес.

Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схва-тања која нас - Словене и Хришћане - морају делити од фашизма и хитлеризма.

3. Фашизам и хитлеризам, полазећи их таквог корена и сматрајући себе за једнина и непогрешна оруђа тако обожене др-жаве или расе, сматрају себе апсолутним мерилом у својим држа-вама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над својим радом чак ни сопственим присталицама.

4. Фашизам и хитлеризам имају тежњу да трају. У својој концепцији државе, фашизам и хитлеризам сматрају да држава и кад буде добила оно уређење које мисле да јој даду не може без њих. Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и про-дужи, - и оног дана, мисле они, кад фашизам и хитлеризам не бу-де било, држава ће пасти у оне тешкоће из које су је извели фа-шизам и хитлеризам.

5. Ми смо и против парламентаризма, али нисмо против парламента, - нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо напротив, за прави и стварни парламенат. И то смо у таквој мери за парламенат, да су нам аутентични и заиста искушани парла-ментарци пребацили да је у нашем плану скупштина и сувише ја-


85

ка, јер је у њеном делокругу самостална и потпуна, а нарочито она је веће стварне вредности него што је данас.

Досадашњи парламентаризам уопште у свету је систем збрке власти и потпуне неодговорности. Насупрот томе, ми иста-вљамо начело: потпуна и стварна власт, а исто таква и одговор-ност.

Фашизам и хитлеризам ни у својим нацртима не желе да створе такву установу, која ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор.

6. Ми смо за признање сталежа - као велике друштвене стварности - и за њихов стварни утицај на државни живот. За раз-лику од фашизма и хитлеризма ми их желимо истински снажним и слободним - под једним условом: да се признају и да делају као делови народне целине, под надзором својих главних организаци-ја и државе.

Фашизам и хитлеризам због свог гледишта на државу ста-лешке организације увршћују у своје редове и намећу им своју страначку дисциплину. Једном речју, фашизам и хитлеризам сма-трају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе.

Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправда-на функција у друштву мора бити потпуна и стварна, са истом та-квом одговорношћу.

Ето, зашто ми не можемо личити на фашизам и хитлери-зам.

"Ни фашизам ни хитлеризам", 1937. година


86

ПОД ХРИСТОВИМ ЗНАКОМ


87

ДВА ИЗЛАЗА Из садашњих невоља и тешкоћа има само два пута и два

излаза. Многи мисле да, поред ова два, постоје и други излази. И ту се варају сви који тако мисле, варају се тешко и горко.

Садашње невоље и тешкоће нису ни кратковремене ни слу-чајне, још мање површине или пак само везане за какву личну или партиску комбинацију.

Ми се већ двадесет година налазимо у највећој светској ре-волуцији коју је икад свет запамтио.

Ми то непрестано истичемо и то чинимо зато, што свет то не схвата, или ако схвата, он то за час и заборави. Тачне размере револуције, а још мање њен крајњи израз сагледати данас није могуће ником живом. Ми можемо само тврдити да се све: обича-ји, мишљења, закони, чак и многе научен истине, царства, власти, пореци - из темеља љуљају и да се у свету врше промене неверо-ватно озбиљне и то за изванредно кратко време.

Као што не знамо какав је прави смисао кретања целокуп-ног нашег сунчаног система за који се може само једно поуздано рећи, а то је да се и он креће великом и познатом брзином у, за сада познатом правцу, - тако не знамо ни то где ће нас ова огром-на незапамћена светска револуција одвести. Али ако то тако не знамо, ипак мора да нам буде јасно да такав револуционарни про-цес, неслућено огромног домашаја постоји, затим да се његове последице јављају у свим односима чланова људске заједнице на извесном степену развића, да су све те појаве међу собом сличне, ма у ком односу људском и ма у ком народу, под сличним усло-вима, затим да су се као резултати тог огромног револуционарног потреса јавиле у свету, па и код нас изузетне невоље и тешкоће за чијим решењем се вапије. Мора нам бити јасно даље:

да су, дакле сви данашњи горући проблеми везани не само јединством попришта, јер се све одиграва као на једној огромној позорници, већ јединством свог узрока;

да се зато данашње невоље и тешкоће не могу на парче ре-шавати, нити је њихово уклањање могуће познатом политиком дана и комада, политиком кратке стазе;


88

да је опет јасно да су већ настале појаве изазвале и досада дубоке промене у свету, па и код нас;

да је зато очигледно да оно што је у прошлости било, ма-кар изгледало добро и корисно, док ствари нису тако битно про-мењене, не мора бити добро и корисно за садашњост и будућ-ност;

да нам зато слепо везивање за старе формуле, без испити-вања њихове унутрашње садржине, може бити тако исто од ште-те, као што би узимање лекова по старим рецептима од ранијих или туђих болести могло бити катастрофално по нову болест или новог болесника;

да нам зато још мање може помоћи везивање за старе по-литичке формације, које су опет само везане за овакве старе фор-муле и рецепте;

да у истраживању праве суштине огромних политичких, економских и друштвених проблема, као и у истраживању сваке истине, могу успети само они који су се ослободили од сваке го-тове формације, те који су решени да истину нађу по сваку цену у стварности животној, па какве под жртве тражиле то испитивање.

У многобројним покушајима да се нађе излаз има само два правца који оштрином погледа и смелошћу извођења могу да од-говоре овим захтевима, који су напред постављени. Једно је кому-низам, а друго је оно схватање задружне и органске државе које ми заступамо. Трећег, правног, излаза нема. Има лажних излаза, привидних, - али правих нема. Има засебних врата, али та врата воде ипак на крају крајева смо на један од ова два стварна излаза.

То треба да знају браниоци либералне демократије, брани-оци трећих и четвртих врата, - па унапред да се определе за један или други излаз, јер само тако могу изићи из садашњег ћорсока-ка.

Интересантно је, на последњем конгресу комунистичке III интернационале усвојена је одлука да се у свим државама помог-не борба демократије. Самим тим је јасно да комунисти који не стоје на гледишту либералне демократије и парламентаризма, по-мажу демократију и то баш такву, јер таква води на њихов излаз.

И комунисти и ми видимо тачно суштину савремених дога-ђаја. И комунисти и ми констатујемо да је настала дубока дру-штвене криза, поглавито услед кризе либералног капиталистич-ког система.


89

И комунисти и ми налазимо да је настала криза политичког система - јер је он израз свог економског система, а и иначе у се-би носи клицу свога распадања.

Дотле се слажемо. Одатле настаје дубоко разликовање. Они би хтели да донесу решења механистичким, а ми органским средствима. Они укидају приватну својину, приватну иницијати-ву, породицу, своде људско друштво на велику касарну рада, про-кламују диктатуру једне класе.

Ми пак у дубокој поправци људског друштвеног поретка, са једне стране, чувамо те исконске кристале људског живота, а са друге стране, ограничавамо интересом целине свемоћ и госпо-дарење индивидуалног интереса у привредним, политичким и другим друштвеним односима.

Комунисти имају рачуна да либерална демократија до кра-ја развије све недостатке свога економског, политичког и дру-штвеног система. што се боље то буде развијало, све ће мање имати изгледа да се штогод од савремене друштвене зграде сачу-ва, све ће ближе ова бити своме крају, а тада је њихова влада ту. Зато су они у свим буржоаским земљама поборници овакве демо-кратије.

Два излаза су, дакле, само: Један - задружне и органске државе - који хоће да ограничи

необуздану игру индивидуалних интереса у привреди, политици и другим друштвеним односима интересима целине, а да при том сачува породицу, приватну својину, приватни подухват, људску слободу, људско достојанство и људско право.

Други је - комунизам са бољшевичком државом - у коме су, истина, необуздана игра индивидуалних интереса у економији и политици стварно обуздава, али по скупу цену рушења породи-це, укидања својине, ограничења људске слободе, достојанства и права.

Трећег излаза нема. Они који то не виде, у ствари, гурају ствари баш на други

излаз. Из садашњег стања се мора изаћи само једним од ова два

излаза - пута: или градилачко одушевљење и стваралачка радост или рушилачки бес и разорна опијеност. Трећег пута нема.

Стари путеви су нас привели раскрсници. Сад натраг не можемо. Бирати морамо. Не дуго.


90

Ко не изабере први, самим тим је изабрао други путе. Ту апстиненција не помаже. И нека нико не мисли да ће иза беса ру-шења доћи радост грађења, па да се не губи много, ако се пође другим путем. Јер сваки организам не може издржати бес и доче-кати радост.

Зато паметни тако не мисле, већ бирају пут грађења и ства-рања.

"Зашто само два излаза" - 1935.

СВЕТ НА ПРЕКРЕТНИЦИ Од кад свет постоји људи су покретали питање: да ли су

правилни основи на којима је постављен наш живот? Данашње бурно време захтева брз одговор. Свако колебање може да буде веома судбоносно. Свет се данас налази пред раскрсницом и то, што је свет на таквој раскрсници баш у ово бурно време, када не-мамо времена да се колебамо са давањем одговора - у томе је тра-гичност. У почетку не изгледа велика разлика, хоћемо ли поћи де-сним или левим путем, јер су путеви у почетку блиски и још се не одвијају један од другога, али је то опасна заблуда која се опази тек онда када је доцкан, када се више не може поправити. Ту пу-теви, уствари, воде на две сасвим супротне стране. Један је пут грађење и разума. Други је пут рушења, пут необузданих страсти, када се више разумом не може да влада. Један је пут рада и дру-штвене складности којим полазе људи од воље, душевне снаге, који ни у најтежим искушењима не губе веру, истинску љубав према своме народу и Отаџбини. А други је пут хаоса, изгреда и друштвене анархије којим полазе малодушни, очајни и заведени, али који "не виде шуме од дрвета". На тој раскрсници нема неу-тралности. Ко се определи за неутралност, тај је већ решен да по-ђе оним другим, кобним путем.

Налазимо се у бурном времену највеће светске револуције. Завладао је страховити неред. Људска историја се прелама на два дела. За нашу давну прошлост људи, који пишу историју, често се у великој недоумици да одреде кад је почео један, а кад други пе-риод. Данас те недоумице неће бити, јер се тачно зна месец и да-тум када је прелом извршен. То је светски рат. Њиме је једна епо-ха завршена, а друга је отпочела. Сада у почетку, после светског


91

рата, влада страховит хаос у целом поретку људскога друштва. У економском поретку влада неред као последица крајњег развитка либералног капитализма, који сада више не може да задовољи оне проблеме који пред њега искрсавају. Тај неред који се про-стире широм целог света, на све гране културног људског живо-та, па чак и на науку, - то није услов живота људског. Друштвени организам не може да поднесе нереде дуже времена. Људима тре-ба реда да би могли живети. Зато је, као реакцију на тај неред, сваки народ за себе поставио један циљ: морам да направим ред у својој кући! Без тога ја ћу као народ пропасти. Отуда широм це-лог света код свих народа и жеља за установљењем реда.

А ред ћемо установити ако питање: на којим основама тре-ба да почива живот, решимо у следећем смислу: треба да знамо да нема реда без једне велике политике. Први услов за ред јесте та велика општенародна и општедржавна политика. Она излази из тога што сваки народ хоће ред. А на питање: којим путем ће ка томе реду да се иде, одговарамо: општом планском политиком. Само тим путем и политика тога пута мора се изводити.

А сада је питање: Ко ће дати ту велику политику? Имамо четири могућности: право диктатуру, друго такозвани труст мо-згова, треће бирократију и четврто политичке странке. Од те че-тири могућности не може изградити пут ни диктатура, ни труст мозгова, ни бирократија ни политичке странке, већ једно оруђе које је презрено као Пепељуга у причи. То су сталеж. Они могу дати ту велику и општу планску политику, јер су они вечни и не-зависни од државе. Они могу да постоје и без државе а против ње. А њихови су интереси довољно општи да би могли да послу-же као подлога тој општој и великој народној политици. Дакле, само сталежи од пет могућих оруђа која су набројана једини до-лазе у обзир јер се само путем њих може да спроведе и оствари та велика општа народна политика. Само путем великих народних сталежа.

На судбоносној раскрсници на којој се налазимо и на коју нас је довела прошла епоха, налази се данас свет у очајању, без одушевљења, тапкају у месту. А једном здравом народном орга-низму није могуће да стоји на једном месту. Са тога места ваља поћи. А има само два излаза: један је револуција - пут рушилач-ког беса који настаје онда када се уморе наредне масе у чекању да се њихове основне потребе реше и када почињу да верују да спа-са нема ни од куда. Тада кад наступи известан психолошки трену-


92

так, изазван можда, каквим малим узроком, тада настаје експло-зија: људска животиња буде пуштена из кавеза у коме је дотле била држана. Тада избија бес који је дуга времена таложен у љу-дима. Тај бес се огледа у рушењу свега, свих обзира. То је, дакле, један пут. И тај пут је сав црвен од пламена и крви. Други је пут, пут разумног, градилачког и стваралачког одушевљења. Али за тај пут не раде само прилике као за она први. За онај први пут са-ме прилике раде. Ситуација се сама "нормално развија" у користи првог пута. А у корист другога пута, онога који треба да унесе одушевљење у обесхрабљене масе, за тај пут морају да раде љу-ди. Оба излаза су пак револуционарне. Али то је једина њихова сличност. Иначе, постоји велика разлика међу њима, а главна је та, што за први пут раде саме прилике, а за други морају да раде сами људи.

Како ћемо уредити свој живот? Тако питамо не само ми у Југославији, не само ми, које је живот довео пред многе и потпу-но непознате проблеме. Тако се питају и стари народи и старе ве-ковне државе. И оне имају исте проблеме, само можда у мањој оштрини и много мање обиму. Пред све народе овога света поста-вља се питање: како ћемо сада уредити живот? И то питање је по-стављено оштро, врло оштро и зато тражи брзо одговор. Време и прилике веома брзо пролазе. Народи који на то питање не одгово-ре брзо, изложени су опасности да буди прегажени. Народи који одговоре погрешно неће имати времена да то поправе. Зато је трагично то питање које је живот пред нас поставио.

"Зашто само два излаза", 1935. година

ОПШТЕ ВРЕЊЕ Они који знају времена пре рата, упоређујући та предратна

времена са временом данас, могу да знају за два живота, да знају за два времена, да знају за два раздобља. Један је живот био пре рата: тих, миран, безбрижан, а други после рата који је постао облачан. Било је ветрова и пре рата, али ти ветрови и облици нису имали ту јачину и ту снагу, нису трајали тако дуго. То су биле бу-ре, али буре у чаши воде. Данас се међутим васцели свет заљуљао из темеља. Отворите листове и новине и погледајте их. Читајте вести са једног океана до другог. Свуда и на све стране огромно


93

врење и кључање, свуда и у свим народима и земљама стоји оно трагично питање: Како да уредимо свој живот? И свуда, у свим земљама, одговори се дају насумице, један вели овако, други вели онако и рађају се: сукоби, врења, борбе, битке, револуције на све стране. Једно ново раздобље је пред нама, једно ново раздобље у историји човечанства. Ово ново раздобље настало је светским ра-том. Ми смо учесници највеће револуције која је икада постојала. Ту револуцију не знамо како да назовемо, не знамо које име да јој дамо, не знамо њен крајњи исход. Не умемо да кажемо какав ће на крају крајева изгледати свет кад она буде завршена. Али оно што сада можемо да кажемо то је: Да се сви налазимо у огромној струји која све крши и све ломи. Укратко: Учесници смо највеће светске револуције коју је је икада памћење људско запамтило. Та огромна револуција огледа се у свему.


ПУНЕ МЕРЕ И ЦЕЛИ ЉУДИ Са полумерама и полуљудима је свршено. Исто тако: с па-

јацима, с марионетама, с људима папагајима што туђе мисли само знамо да понављају, а ни једне њихове рођене у глави немају, - с кукавицама и кукумавкама, с полупоштеним и непоштеним, са изелицама и сладострасницима, с неозбиљним и плитким, повр-шним и сумњалицама, са њима је свршено.

Време и догађаји траже пуне мере и целе људе. Не можете ли да их нађете онда: тешко вама и нама. Молимо, само изволите: "Све нам је дозвољено, али није

све корисно." Догађаји говоре: Земља и народи траже не себичне партије,

већ пожртвоване делије који су у стању, да других ради, себе за-бораве.



94

НАЈВЕЋА СВЕТСКА РЕВОЛУЦИЈА


95

МАГЛА НАД ЕВРОПОМ Ту скоро у једном италијанском листу, изашла је једна ка-

рикатура: Млада жена седи поред старијег господина и , решава-јући проблем укрштених речи, пита га:

- Реци ми реч од шест слова која значе лудницу. А господин одговара: - "Европа". И многи мисле да се данашњим нередима, данашњим пре-

тешким невољама, данашњим злокобном беспућу, могу још и на-смејати ако Европу, као у овој карикатури, назову лудницом. То европску трагедију не чини ништа мањом. Напротив, нема велике трагедије у којој се, као потребна сценска допуна, не појављује баш поруга.

А велики број опет сматра да све то заједно значи дефини-тивни сумрак Европе, њен потпуни слом материјални и духовни

Ми не делимо то мишљење. Ако људском роду уопште ова данашња невоља не буде и апокалиптички крај, онда Европа није пред сумраком. Ако људски род не завршава своју драму овом трагедијом, онда пред Европом стоје светли видици.

"Сутрашња Европа", 1937. година

ВЕЛИКО И ДУГО СКРЕТАЊЕ Данашња страдања Европе природне су последице њеног

огромног и прилично дугог скретања са њеног пута. Ретко у којој трагедији да јунак није заслужио, на овај или онај начин, свој тра-гични крај. Ни Европи нису одмерени садашњи немири, садашње невоље и садашње беспуће случајно него по заслузи.

Сва лепота и снага Европе, богатство и мудрост дошли су под знаком Христовог. Али током сто и педесет година своје по-следње историје, Европа се подаде безбоштву и материјалистич-ком Христоборству. Тако изгуби оријентацију. И смете се. Као брод на пучини океанској коме се бусолу украли а облаци му се-верњачу закрилили. И тада дођоше лажни пророци и предложише


96

европским народима своје лажне бусоле и своје лажне северњаче. Примише то народи европски и учини им се да су паметнији по-стали зато што им наука и техника у свакидашњем животу моћ увелича, а заборавише да, кад бусоле на брду нема, може брод би-ти са највећом другом техничком опремом, па ипак му ништа по-моћи неће.

За време ових сто и педесет година Европа говораше: Дај ми људе челичне воље и одлучности, аскетског поштења и гени-јалне памети. А то може бити и без Христа. И што тражаше то и доби, доби: Стаљина, Мусолинија и Хитлера.

Али Европом је посејан дух један и због њега Европа не може пропасти. Ако су трговци гледали да васцели свет обухвате, било је и мученика и хероја европских који су са љубављу и ча-шћу сејали по свету дух истините Европе, проносећи га кроз све крајеве свота. Ни сунце није без мрља па ни тај дух Европе није без греха. Али није без греха. Али није чувено сунце по мрљама, већ по светлости и топлоти својој, - па ни дух Европе по својим гресима, већ по својим светлим и чистим духовима.

У духовни живот Европе спустила се данас велика магла и она не дозвољава јасан поглед на ствари. Отуда и у делима европ-ских сила толико нереда, судара и беспућа. Али понављамо: то није крај Европе.

Сутрашња Европа ће осванути у новој светлости која ће сваку ствар назвати својим именом и сваку ствар поставити на своје место.

"Сутрашња Европа" - 1937.

УТИЦАЈ ДУХОВНИХ ВРЕДНОСТИ За нас је јасно да духовне вредности имају огроман утицај

на живот људски. Признајемо свакако, у разумној мери, и утицај материјални, али смо сасвим далеко од ових који сматрају да се цела људска историја даде искључиво објаснити историјом еко-номских - материјалних односа.

Нити видимо нити можемо схватити да је циљ људској историји оно што овакво материјалистичко схватање повеснице тврди, већ заједно са најбољим тумачима историје мислимо да је


97

прави циљ њен у њеном најлепшем изразу који је чисто духовне природе.

"Идеали савремене омладине" - 1938.

ГОСПОД ЦАРСТВУЈЕ Никад не заборавите да "Господ царствује", да је све у Ње-

говој руци и да Он никад не оставља оне који су МУ верни. Обла-ци, ако сунце и покрију, оно ипак сија изнад њих и поново ће се појавити. Победа је обезбеђена само пут добре воље и крста, овом путу и ни једном више. Само они који иду овим путем могу рачу-нати да ће им догађаји дати за право и све њихове жртве и муке крунисати победом.

Писмо "Драги другови" - 1944.

ИЛИ - ИЛИ Или ће Европа, тесто беле расе, кроз ове борбе и муке учи-

нити да порасте оно што је Христово у њој, или ће цело европско тесто бити бачено у хаос и уништење, јер неће ваљати пред ли-цем Господњим. Нико од ратујућих страна нема право, јер још нико није постао со, Христом испуњена со.

"Поводом писма" - 1944.

ХРИСТОС И АНТИХРИСТ Чија душа нема мира ни радости, тај не може да подноси

Христов лик, већ бежи од њега. У чијој души нема љубави, већ се мржња гаји и подиже, тај не може да подноси с миром погледе Христових очију.

- Легенда само, кажу обожаваоци марксовог јеванђеља! - Стварност најстварнија! Кажемо ми што се Христовим

именом зовемо.


98

Легенда или стварност?! Сваки човек чим се помене име Његово, изазива одмах и слику Његову, па се не може сакрити од продорног и упорног, па ипак тако благог сјаја Христових очију.

Христос и антихрист су се сагледали већ у тами векова. Антихрист је напао на Христа, рушио, палио, убијао - али Га у очи није могао гледати. И данас је тако. Може антихрист да ру-ши, да пали, да убија - али Исусов лик не може да гледа, поглед Његових очију не може да издржи.

"Забрањен Божић" - 1937.

КА ВАРВАРСТВУ Ми данас, ако би заиста до новог рата дошло, не можемо

замислити тешкоће и невоље времена које ће доћи после рата. Али можемо видети правац у коме ће се рат и време после њега кретати - ка варварству. Зар нисмо већ после прошлог рата, у многоме, тим путем пошли?! Мислите ли да је случајно, што је дивљачка музика преплавила свет? Да не говоримо о другим поја-вама из којих се може закључити, колико смо се удаљили од тач-ке на којој смо били, рецимо, пре 20 година. Нови рат има да до-несе са собом нове, сада неслућене тешкоће, ах, можда, и потпу-ни слом хришћанске културе и цивилизације.

"Размишљања о рату", 1934. година

БЕЗ ПУТА У ОЧИ МРАКА Као да нам догађаји говоре: иде страшна и непровидна ноћ

над човечанством. Као да нам догађаји веле: пре него што та ноћ буде дошла, народи, тражите и нађите пут свој. Тешко народу ко-га ноћ стигне, а он пут свој нашао није. Тај народ, заиста кроз бурну и непровидну ноћ проћи неће. Неће румену зору дочекати. У току ноћи која долази, биће млевен и самлевен, биће трт и са-трт. Као да нам то догађају кажу...

"Идеали савремен омладине", 1938. година


99

ИЗВАН ХРИСТА НЕМА СПАСЕЊА

Запамтите, да изван Христа другога темеља спасењу наро-

дима и појединцима нема. Нити има другог пута истине и живота. Нисмо, дакле, ни ми, ни смели, ни хтели, ни могли никакав нов пут, никакав нов темељ и никакав нов живот, изван темеља, пута, истине, живота, у Христу Исусу Господу нашем и то онако, како је она изнета у науци Његовој. Ко не прими ово свим бићем сво-јим, а не само уснама тај није човек - хришћанин.


НАША ТРАГЕДИЈА И ВЕЛИЧИНА Бог је створио свет и човека из љубави. Човеку је све пот-

чињено и то се види. Али треба да се и човек потчини Богу. Ме-ђутим, човек се одметнуо од Бога, заволео све пролазне ствари, а Њега непролазног заборавио и у најбољем случају, у неки кутак забацио. Човек данас воли створено, а Творца неће да позна.

Бог је могао да нас створи тако савршеним да будемо у мо-гућности да не чинимо зло. Квалитативно ми се пак разликујемо по нечему од свега другога што је створено, ма да и ми имамо све оно што имају животиње и сва жива бића. Ми смо слободни и опредељујемо се на основу добре воље, а животиње се опредељу-ју на основу неумољивог и непогрешног инстинкта.

Човек је слободан и има закон морала. Биолози гледају квантитативне сличности. Међутим баш се ту види да то није главна ствар која нас чини људима. Само унутрашња интроспек-ција може све ово да види и да уочи. Ето због чега бог није хтео да ми будемо робови, него синови. Никога бог не зове сином од створених бића сем човек, па чак ни анђеле. У том је сва трагеди-ја и величина наша - што смо слободни.

"Реч васпитачима" - 1944.


100

ПУТ КА БОГУ Пут којим се до бога долази није разум него срце. Инстру-

менат за осећање Бога, за општење с богом јесте срце. Ако би не-ко покушао да то уради разумом, то је исто као и кад би покушао да носом чује или кожом да види, или пак ухом да осећа. Бог се не осећа разумом, него једним и јединим чулом а то је срце. Ми не знамо где је станиште срца, али смо сигурни да је у њему сре-диште нашег бића и да се ми с богом преко срца састајемо.

И разум није против Бога. Само он мора знати границе сво-га домашаја. Он је велика и мала ствар истовремено. Он може да нам много помогне у нашем сазнању земаљских ствари. Ми мо-жемо разумом да меримо звезде, да им одређујемо пут, да помоћу разума израчунавамо удаљеност земље од сунца, али то је све ма-ло према Господу богу. Зато је срце веће. Да би разум био разум, он мора знати своје границе. У противном он постаје неразум.


НЕ ЗАКОН ВЕЋ ЖИВОТ Хришћанство није нешто што се може напамет научити и

објаснити. Оно је искуство, живот и стварност. Хришћанство није скуп само одређених врлина. Не. То би

била само статика. То је Стари завет и зато је он на камену испи-сан. Код Христа то није тако. Он нигде није писао ништа. Истина, писао је на песку једном приликом, али Он је писао много више на таблици срца човековог. што је на камену то је непроменљиво: зато се зове закон. Свети апостол и јеванђелист Јован каже: "За-кон је од Мојсија, а милост и истина су од Исуса Христа. Мојсије вам даде закон по тврдоћи срца вашег". Зато је тај закон написан на камену и нема шта да се из њега брише. А и тај закон је без ду-бине, са две димензије - ширином и дужином. Међутим, Христо-ва проповед није закон. То је нешто живо, то остаје живо и када се у човеку прими оно живи и расте у њему. Наше је само да га не угушимо. Треба да му дамо могућности да се као квасац у нама развија и расте, јер на тај начин расте у нама Христос.

Христос је посејао то семе. Али је питање на какву земљу је пало то семе. Ако је пало на плодну земљу, оно ће расти и раз-


101

вијаће се у живо биће. Ми се морамо трудити да му омогућимо да се оно у нама развије до пуноће узраста Христовог.

"Светло истине" - 1945.

ХРИСТОС - ИСТИНА И ЉУБАВ Силазак Христов међу људе унео је у пагански свет две но-

ве стварности - истину и љубав. Прву је погански свет тражио. И још како! Свим напором

ума људског трудио је се истину да угледа и да је нађе. Али, оно што је ум могао да сагледа, то су само фрагменти, делови истине. Скупити те делиће и делове у целину, то људски ум није био у стању, нити је то сада сам по себи у стању. Отуда је човек постао плен сумње и то у тој мери да, кад Пилат Понтијски, на пример, видећи пред собом Исуса и сазнавши да је Он дошао да сведочи истину свету, наједном поставља Христу питање пуно горчине и презрења: "А шта а је истина"? И отуда су речи и личност Хри-стова донели свету могућност сагледања целе истине управо оне су биле сама, ова оваплоћена истина.

А друге - љубав, пагански свет уопште није познавао. А без ове се не може ни истина сагледати. И данас се истина не мо-же пронаћи ако човек није независан. А прва и главна незави-сност од самога себе од самољубља. Отуда је љубав с правом ста-вљена међу највеће врелине и Апостол Павле јој написа химну чија лепота неће бити достигнута:

"Ако је језике човечије и анђелске говорим, а љубави нема, онда сам као звоно које звони или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам своју вјеру да и горе премјештам, а љубави нема - ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже... Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће и нестати. Јер нешто знамо и нешто прорукујемо. А кад дође савршено, онда ће престати оно што је само нешто."

Тек кроз ове две нове тековине истину и љубав, човек дође у могућност да пробије омађијани круг свога дотадашњег сазна-ња, да се попне и више оних висина до којих се ни највећи ум до-тле није могао попети. И прва последица тога је била што је човек


102

схватио да се све не завршава само у видљивом и земаљском, већ да је ово само део бескрајно дуге људске драме.

Тиме борбе и жртве у животу земаљском добише други значај него што су га дотле имале. Не, да дотле међу људима није било бораца и прегалаца, јунака и мученика. Сваком поколењу послало их је Провиђење као со, да га сачува од покварености и пропадања. Али далеко од оних бескрајних видика, које је тек истина кроз Христа открила људима и далеко о љубави као нај-моћнијег покретача на жртве. И број и снаге јунаштва и мучени-штва није била таква до Христа, као од Христа. Јер је тек кроз Христа дошла међу људе истина, не да борба, муке и жртве енер-гију не губе - истина само квалитативно - не да количина енергија остане иста, већ да она кроз муке, борбе и страдања одведе на пут са кога се енергија ниже врсте претвара у енергију, не само дру-гог облика, него и више вресте.

Тек кад је та истина човеком завладала, а љубав божанска постала његов главни огањ покретач, човечанство је процветало, и бројно и лепотом тако изванредних цветова, како се дотле није ни видело ни чуло.

Од тада се човечанство уздиже, јер се муке, борбе и жртве све мање избегавају, јер им се у сусрет иде, јер се схвата да се енергија живота, на око изгубљена, у тим прегалаштвима које љу-бав покреће, у ствари не губи, него се сублимира, претвара се у енергију више врсте у толико, у колико је била већа љубав која је покретала на борбу, на муке и на жртве.

Ову тековину, највећу што је Христос свету донео, многи не виде зато што немају сазнање о путу који је човечанство пре-шло за две последње хиљаде година.

"Највећа ускршња поука" - 1938.

ШТА ЈЕ БОГ? Христова клица у нама може победити само божјом мило-

шћу - ако се ми вежемо с Богом. Може неко рећи: да ли је то мо-гуће? Јер, Бог је сувише далеко. Могуће је јер Бог је ближи нама него вода, него ваздух, него светлост. Неко, пак, може рећи: па добро, кад је Он тако близу, зашто Га ми не видимо или не осети-мо? Да Га видимо нашим људским очима немогуће је, јер је напи-


103

сано да Га ни анђели Његови не виде и то због великог сјаја и све-тлости Његове. А што Га не осећамо, то је зато што срце наше ни-је испуњено Њиме. што не живимо Њиме и у Њему. Не можемо ми доћи у контакт с господом Богом, јер нисмо зато припремили срце наше. Да би дошли у контакт с Господом, да би наше срце примило емисију Божју мора се зато припремити. Мора знати оно таласе на којима Бог даје своју емисију. Мора знати услове под којима ће ступити у контакт с Господом Богом. Мора подржавати Богу.

Бог је љубав. Ми морамо из нашег срца избацити сваку мр-жњу, а њено место испунити љубављу, јер је то једини услов да се вежемо с богом. Бог је љубав, а ми смо мржња. Мржња је увек била рђав савезник. Она никада никакву истину није могла да от-крије, она никакав живот није могла да изгради. Нема примера у људској историји да се икакво друштво на мржњи заснивало и на њој изградило. Све што је изграђено и све што постоји, на вели-кој љубави Божјој изграђено је - и на истини.

Бог је истина. Зато наша уста не смеју говорити лаж. Ми морамо живети у истини и кроз истину, и за истину. Истина Хри-стова мора да испуњава цело наше биће. Бог је истина, а ми смо лаж.

Бог је чистота. И ми морамо бити чисти као што је био чист Онај кога нам је Бог послао да буде узор чистоте. Ако наше срце није чисто, не можемо ступити у везу с Богом. Бог је чисто-та, а ми смо прљавштина.

Бог је још и смерност. Он је смиреност, а ми смо охолост - надутост и таштина.

Чудна је ствар смиреност. Да би је могли схватити, морамо најпре схватити смиреност божју. Бог је све створио, Он је дома-ћин свега и Он све одржава. Али Он је толико смирен да се са-крије од нас, а када је решио да се свету прикаже узео је најсми-ренији облик људски, родио се као угога дете у јаслима, међу ма-гарцима и воловима, на слами. Он, који је створио све и који све одржава узео је на себе, ето такву смиреност. Да би схватили смиреност, морамо видети разлику између Њега и нас. Али то је врло тешко. Јер несхватљива је Његова величина.

Ми нисмо у стању да учинимо ни једно добро дело, а да се због тога не шепуримо као ћуран по дворишту. Нашој гордости нема граница. А Божја смиреност је неограничена. Зато Бог нај-пре од људи смирење тражи. Ко нема смирења не може имати ни


104

љубави, ни чистоте, ни жеља за истином. Зато смиреност мора да буде прва људска врлина. Ако је човек смирен, а прљав. Бог ће га очистити, ако је чист, а надут, Бог ће одвратити лице своје од ње-га. Исто, ако је човек чист а горд, Бог ће одвратити лице своје од њега. Он ће опростити сваком грешнику, ако срце грешника осе-ти скрушеност и смиреност.

Скрушеност и смиреност су први услови за наш долазак у везу с Богом. Таштина је највећи грех у очима божјим. Ми смо много подложни греху, а особито таштини. Често пута људи иду за истином, љубављу, чистотом, али су пини таштина, ништа им тада неће помоћи. Бог их онда оставља иако имају и чистоту и истину.

Смиреност је дакле почетни услов за нашу везу с Богом. Гледајући на смиреност којом је Пресвета Богородица изговорила онај дивни усклик: "Величај душе моја Господа... јер погледа на смиреност слушкање своје... од сада ће ме славити сва поколе-ња!" ... Господ је учинио да су се Њене речи обистиниле. То је Бог учинио гледајући на смиреност, а не на мудрост.


ПУТ МУДРОСТИ Човек који верује иде путем мудрости, а не путем знања.

Боље је мало знања, а више мудрости. Много знања, а мало му-дрости - готова лудост. Против разума ради онај који одсеца ра-зум од вере, јер га чини неплодним.


ХРИСТОВ МИР Ми хоћемо мир своме народу да повратимо први мир -

Христов мир - Божји мир. Не трули мир устајале и мирне баре, него мир ведар и светао, и мирисан, онај мир благословених и славних висина у нашем народном животу. Ко ће дати тај мир и ко ће га вратити, ако га ми сами, пре свега немамо? Како ћемо га извојевати сутра, ако Христом не унесемо мир у свој дух и ако


105

Он не постане господар наше душе? Ко ће донети радост народу, ако је ми прво сами немамо? Како ћемо једно и друго изборити за друге, ако у својој души и духу немамо и једно и друго?

Зато припремајмо себе на борбу страховиту. Наоружајмо дух свој Христовим миром и радошћу! То је прво и најглавније наше оружје. Само тако наоружани бићемо залог народне победе.


НЕ БОЈТЕ СЕ! Не бојте се! Комунизам ће се срушити. Да је било памети

код Немаца, они би га срушили још 1941. године. Овако ће се срушити доцније. Може бити да ће се прво раширити да би одмах затим пао.



106

ХРИСТОЛИКИ ЧОВЕК


107

ВЕРА - ИЗВОР МУДРОСТИ Човек без вере је као инвалид који сам себе прави инвали-

дом. Он тада сам себе лишава неке своје моћи, у овом случају ве-ре. Не верује и дигао човек главу као празан клас и сматра да је то нека добит. Бољи је човек без руке, ногу и очију, него онај без вере. Он истиче разум свој. Он сматра да је истина само оно што му разум налаже. Али, он несвесно ради против разума. Паскал у вези са тим, лепо каже да је најважнија ствар за разум да мисли: одакле је дошао, зашто је дошао, где и зашто иде?! Такво разми-шљање одвешће вери.

Разум сам оправдава потребу вере и доказује да је човек без ње исто што и богаљ. Ко не верује, чини свој разум неплод-ним и разорним. И у раду човек без вере долази само до рушења. Јер упада у гордост и таштину. Управо недостатак вере је доказ да нема смирења и смирености, већ само гордост. Човек без вере горд је и охол. Срце гордост. Човек без вере горд је и охол. Срце гордељивца је паклена машина. Зато је разум и човека без вере пустошан. А у човека с вером он је плодоносан и плодотворан. Није истина да је човек који верује мало паметан. Човек од вере иде путем мудрости која је изнад знања.

Најлепше мисли долазе из срца, а не из разума, али из срца које верује и у коме Бог пребива. Према томе, разум се оплодо-творава срцем. Такав разум постаје као врт диван и зелен, сочан и пун цвећа, пун живота и плода, а не сасушен као пустиња. Плодо-творан разум ствара само вера.


ВЕЗИВАЊЕ СА ХРИСТОМ Лоза без чокота не може да донесе плодове. Тако и човек

без Христа. Само у заједници са Њим може да се донесе плод ко-ристан.


108

Сталном борбом са сотоном човечији дух расте док не по-стигне пуноћу узраста Христовог. Зато да се не падне у грех оча-јања због потешкоћа на томе путу. Везивање са Христом - то је суштина. Не у обредима, не у церемонијалном облику, но у ор-ганској вези.

У пролеће орезана лоза пустиће ластаре у зелене листиће који ће се зеленити пет до шест дана и на одсеченој лози. То је резервна храна која их храни, а потом ће се они сасушити. Тако и ми можемо да листамо и да цветамо са резервом. Али пропадамо и не доносимо плода, ако смо одсечени од Христа.


НЕ ОСУЂУЈТЕ Угледајте се на Христа и ту, Он, безгрешни, који је носио

тело наше да би на могао предати истинито сазнање о Богу и чо-веку, није био брз да осуђује. И кад су Му довели блудницу, ухва-ћену на делу, која је по закону Мојсијеву требала да буде камено-вана, Он позива присутне и речи: "Ко је од вас без греха нека пр-ви баци камен на њу"! Затим је погнуо главу и писао нешто по песку. А кад је понова подигао главу пред собом је видео само грешницу. Остали застиђени били су отишли.

У једном апокрифном јеванђељу је записано како је стајао Исус крај језера и разговарао са фарисејима и књижевницима. Усред разговора наиђе од некуда краставо, рањаво и шугаво псе-то. Сви присутни са страхом задигну своје хаљине да их псето не оскрнави својим додиром, а Он, прочисти, помилова шугаво и краставо, рањаво псето говорећи: "Гле, како има лепе зубе!"

Ко себе добро познаје, ко зна како је у истини много гре-шан и недостојан (сваки је човек такав, и то је први знак живе ду-ше људске, а знак је мртвила душе кад човек мисли да је без гре-ха или са малим гресима) - тај тешко другога осуђује, а нарочито онда, кад није као старешина позван да суди.

Писмо "Драги другови", 1944. година


109

КВАСАЦ ФАРИСЕЈСТВА Не упоређујте се са другим људима, јер ћете тако лепи ис-

пасти. Нешто и по истини, а више по самољубљу које ће вас улепшати, већ упоређујте себе са ликом Христовим. И мерите се-бе у светлости Његових речи, па ћете онда видети сами шта сте и какви сте. Господ је забранио људима да се упоређују међу собом и назвао је то квасцем фарисејства. Чувајте га се, јер то убија ду-шу горе него икакво оружје.

Не упоређујте се, дакле, са другима, јер, ко су ти сви са ко-јима се упоређујете? Грешници као и сами што сте. Ако налазите да су већ грешници од вас, па тек онда имам право да питам: с ким се упоређујете? Упоређивати се, значи за пример, за образац, за модел узети нешто. Да ли си ти модел или тај грешник са којим се упоређујеш? Узми за образац оно што је образац људима и ан-ђелима Христов лик, а не себе, ни онога до тебе.

Ово стављам у први ред, јер мислим да многе наше грешке одатле излазе што смо задовољни, што не видимо своје недостат-ке, што смо уображени, што смо осиони, - што нисмо кротки и смерни. Све одатле долази. Зато ово стављам на прво место и мо-лим вас да на првом месту ово имате на уму: не мери себе са дру-гима, већ имај пред очима својим неупоредиви лик Христов који је дошао на свет да открије људима савршеног Бога (без кога от-кривења ничији разум не би могао људима Бога показати) и савр-шеног човека (без чега људи никад не би могли да сазнају прави лик човечији, пошто је наш многогреховна природа тај лик по-мрачила и покопала под многим слојевима прљавштине).

Писмо: "Драги другови" - 1944.

КАКО ДА СВЕТЛИМО?

Не може се научити интелектуалистичким начином да чо-

век светли. Мора се живети моралним животом да би човек све-тлео. Да би се постигао практичан резултат, мора се тако живети и онда ћемо имати љубав са свој рад. Ако хоћемо да светлимо мо-рамо да одржавамо везу са централом. Наша морална централа је Христос. Ми ћемо остати светиљка без светлости ако се не веже-мо за ту централу.



110

ОДСЕЦАЊЕ ОД СВОЈЕ ВОЉЕ

Свети Оци, ти анђели који су живели у људском телу, ста-

вили су "одсецање од своје воље" или примање и испуњавање во-ље духовног оца и ред највећих заслуга људских и највећих врли-на хришћанских. Сам Господ наш Исус Христос, син божији и бог вели за себе: "Мој суд је праведан, јер ја не чиним вољу своју, него вољу Оца, који ме посало." Кад Он. Исус Христос не чини оно што сам хоће, већ увек само вољу свога Оца небеског како да ми чини сваки што хоће? И како ће се људи сложити и смирити, ако чине по својој вољи? Да би једно постали, једног морају слу-шати. Ко је вичан истраживању воље Божје тај ће њу увек испу-њавати.

Писмо: "Драги другови", 1944. година

ГОСПОД ИЛИ СОТОНА Душа твоја мора бити нечим испуњена. Ако Господ није

стан свој у њој начинио, да знаш, сотона је унутра, јер празна не може бити и ништа је друго не може испунити него Господ или сотона. Само он душа коју Господ испуни постаје мирна, радо-сна, ведра и сталожена. Она пак коју сотона испуни постоје не-мирна, туробна, злобна, кисела и незаситљива јер храна сотонина душу стварно не храни, већ је само дражи те бива још гладнија. Међутим храну коју Господ даје заиста храни душу и она тада са-ма постаје извор који поји и храни друге душе.


НЕПОБЕДИВО ОРУЖЈЕ Ако љубави имате у свом срцу, онда ћете имати за свакога

и добре воље. Ништа вам неће бити тешко, нити немогуће, ништа превише. Свака дужност ће бити лака, а свака жртва природна, разумљива, чак неминовна. И све што будете чинили истински лако ће вам падати. Исти посао вршен са злом или добром вољом,


111

под истим условима, не захтева подједнаке напоре. У првом слу-чају ће требати напора много више, јер треба савлађивати и своју рђаву вољу и исправљати погрешке које смо чинили радећи као од беде. У другом случају треба далеко мање напора, јер нема да се савлађује сопствена зла воља и погрешке које је она починила. Ово је већ по самом разуму тако. Али ми овде говоримо о доброј вољи, не по разуму људском, већ по божјем плану. По цени добре воље све немогуће постаје могуће, све тешко лако, све непријатно пријатно. Као што војних мора брижљиво чувати оружје своје, та-ко и ви морате чувати своју вољу да је рђа зловоље не предаје, не нагризе, јер се тако војска изнутра, без борбе уништава, нестаје је. Никад не заборавити да сте добровољци - војници добре воље трудите се да то име зловољом, слабовољом, маловољом не осра-мотите. Оруђе којим ћете све тешкоће савладати, све борбе издр-жати, па и победу добити, јесте само добра воља. Она излази сва-ког часа једино из арсенала вашег срца и ниодакле друго. А оно је срце има у коме Господ обитава, а не сотона. Та добра воља је го-вор нашег срца које нам каже да је бог с нама и да нам је зато све могуће, све лако па и оно што је другима немогуће и веома те-шко.


ВАЖНО ПРАВИЛО Не говорите рђаво о својим старешинама. То је правило ва-

жно за свако друштво а особито за војску. Ко ради противно ње-му, ствара злу крв и трзавице. Вршите ви потпуно, у свему, на време и са добром вољом своје дужности. Сијајте делима пред другима, па ћете одмах осетити да, и ако сте по чину и положају мали, ипак водите у многочему и то служећи. Тако ће се испуни-ти две Христове мисли: "Нека се засија светлост ваша пред људи-ма, да виде добра дела ваша!..." и друга: "Ко хоће да буде први нека буде последњи." Не осуђуј, већ само испуњавај све што је потребно па се не бој. Тако ћеш бити квасац добра. Стидеће се другови твојих дела и трудиће се да те стигну. Од твоје критике пак, не само да се неће стидети, него ће критика да ствара злу крв и да обара ауторитет твојих старешина и твојих другова. Не значи


112

то да ти не треба исправљати. Исправљај, али смо делима својим, ане речима јер тако се права исправка чини.


НЕ БУДИТЕ РУШИОЦИ Немој сваку ствар да цениш брзо и са зле стране. И ако ти

се учини нешто да није добро, веруј да има, неких теби, непозна-тих разлога, због којих је та ствар била оправдана. Не усуђуј се да осуђујеш, пре него што се добро распиташ о свему и пре него што добро расудиш. Ко друкчије ради тај је брз на рушење. Ти немој бити такав, јер градилаца је мало у твоме народу и у свету данас, а рушилаца је и без тебе тма и тушта.


НЕ ОСВРЋИТЕ СЕ Све што је у супротности са добром вољом треба избацити.

Нарочито сваку охолост, осионост, надутост и уображеност. Ако овако будете радили видећете одмах резултате. Примаће вас љу-ди боље него до сада. Не гледајте на рђаве погледе, увреде, на изазивање с друге стране, ако их буде било. Вршите ви своју ду-жност, па ћете видети сами резултате.


ОТВОРИТЕ СРЦЕ Имајте међу собом заједницу мисли и љубави, али немојте

да се затварате људима, већ будите према њима онакви како то љубав захтеве.

Не надимајте се, не држите се високо, не мислите о себи лепо, будите свима све да би сте све придобили. Ви мислите да се људи придобијају речима и ту је ваша грешка. Речи утичу на ра-зум, али се до разума долази тек кроз срце. Ако су капије срце за-


113

творене до разума човековог нећете доћи, па макар му и саму ма-тематичку истину изнели. Истине људског друштва нису такве природе да би се могле свести на математичке облике. Једна од тих истина је да се срце људско осваја само љубављу. То морате знати и љубав морате имати, па ће се она сама показати и на нај-генијалнији начин освојити људе.


ОРГАНИЗАМ И ОРГАНИЗАЦИЈА Организација је људска ствар, а организам је Божији. Орга-

низација је без живота, а организам је жива стварност. Организам пак није могућ без љубави, и ако знате да нисте организам значи да је у вас љубав ослабила, а то је најтамнија страна у ситуацији вашег срца. То долази само зато што се смрт зацарила у души ва-шој, што душу своју пуштате сотони да је он настањује, што се не држите упутства да бар два пута дневно држите душу своју изло-жену зрацима страшног и дивног лица Божијег, онако као што мајке драже дете изложено, бар два пута дневно, зрацима сунче-вим да би дете расло и снажило се.


ТЕШКО ЈЕ БИТИ ЧОВЕК Није лако бити човек. То је врло тежак занат. То није посао

који се периодично свршава. То је стална борба са самим собом. А тешко је сваки дан бити човек. Има храбрих људи који то не могу бити. Ко жели да буде човек тај сваког тренутка мора бити човек, а то значи мора бити спреман за борбу са самим собом и са злом које га окружује сваког часа.



114

НЕПРОЛАЗНИ ЗАКОН Наше мерило је господ Исус Христос. То је непролазни за-

кон нашег живота. "Не бојте се оних који тело убијају," али се "бојте оних који душу убијају". Код онога који се спусти испод скота душа је убијена.

Живот је стална борба. Непрестано има да се бори, при то-ме може и да се пада, али треба и да се диже са крајњом решено-шћу да се подигне и иде путем који даје снагу коју човек по разу-му никада не може да добије. Ако живи по чистоти човек развија своје душевне способности, које се никада не би развиле, ако се живи животом испод скота. То се не да разумом схватити. То је надзиђивање душе и духа човековог у Христу.


КРИЛА ДУШЕ Чистота душевна и телесна надзиђује душу људску. Од ње

као да се добијају крила. Душа живи на земљи, али је превазишла земаљска бића. Тада се буде латентне способности и она се су-блимира и умножава.


ПЛОДОВИ НЕ ВАРАЈУ Ко не може да живи одушевљењу тај иде у очајање. Оду-

шевљење гради, очајање разара. Наша душа често тоне у очајање место да се вине у одушевљење. Тамне дубине очајања само су антитеза, супротности ведрим висинама одушевљења. Очајање води сотони и вођено је њим, као што одушевљење води богу и вођено је Њим. Очајање понекад може да узме лик одушевљења као што сотона може понекад да узме на себе лик светлога анђе-ла, али и ту се по плодовима само сени.

"Четворогодишњица" - 1945.


115

ОД ВРХОВА КА НИЗИНАМА

Речено је давно да је истина као сунце. Кад се роди осве-

тли само усамљене врхове, да се затим његова светлост прошири док не осветли и скривене долине.

"Најважнија истина" - 1945.

СРЦЕ ИЛИ РАЗУМ Треба да расправимо питање срца и разума. Када би се љу-

ду спасавали интелектуалистичким методама, онда би се од Хри-ста па до данас много пута спасли. Спасење света, међутим, може доћи само од дубоког преображаја срца људског. Не можемо да кажемо да образовање ума нема свога значаја. Али се с њим не може постићи спасење. Коме је срце близу Христа његов ће ум примити све речи Христове.

Најважнија ствар је васпитање душе и срца јер се тада ствара други квалитет живота. Не може човек који има скрушено срце и смирен дух да не угледа истину. Мука је са оним људима који мисле да су нешто научили, а нису срце променили. У том случају све остало ништа им неће вратити.

Неће се људи спасти учењем мисли и идеја, већ само прео-бражајем срца. Потребно је научити идеологије, али своје срце припремити - то је најважнија ствар.


НИШТА БЕЗ ЉУБАВИ Не треба Господу наша помоћ, већ наша љубав. Све што се

од нас тражи и што ми можемо Богу дати, то је љубав срца свога. По тој љубави се мере и сва наша дела. Ништа не вреди ни знање, ни пожртвовање ако љубави нема. Не помаже јунаштво, ни моли-тва, ни пост, ни милостиња, нити непорочан живот, ништа не по-маже, ако се то не прими из љубави према Богу. Напротив, само


116

једна чаша воде дата сиромаху "Христа роди" - што значи из љу-бави, доноси велику и неупоредиву корист.


ПРЕ СВЕГА И ПОСЛЕ СВЕГА Бог је стварност, а ми смо сенка. Бог је истинска истина,

збиља. Ако Њега нема, - онда и нас нема. Ако Њега има - и ми смо стварност.



117

ЛИК ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА


118

Стојимо пред тешким задатком: да дамо основне црте по-

литичког лика наше најизразитије политичке личности. Основне црте политичког лика Димитрија Љотића, писца мисли изнетих у овом делу.

Прва основна црта политичког карактера Димитрија Љоти-ћа јесте скромност. То није пре свега она интелектуална, сокра-товска смерност која долази од сазнања свог властитог незнања. Оваква смерност може бити философска врлина. А кад није то, она је декоратив и поза. Други је узор за своју смерност имао Љо-тић: Онога који је једини међу људима божанску величину поста-вио на једну једину и једино могућу подлогу: на смерност срца. "Ја сам смирен у срцу свом." Скромност и смерност Љотића изви-ру спонтано из самог бића његовог. Као песма славујева. Смер-ност је Љотићева судбина: он друкче не може. Он се под њом по-вија као пун клас под једрим зрном. То су његове обилне гране, плодом тешким оборене. Смерност је његов дар. Зато она нема ни своје обичне сенке: несмерност смерних. Она је толико унутра-шња да је невидна. И образује такорећи унутрашњу тежину њего-ве личности. Одатле су, као из свог природног истецишта, разви-јени сви луци који образују моћне полуге крајње уравнотежено-сти овога човека. Смерност ова и оваква превасходна је политич-ка врелина. Она је, пре свега, брана од свих сујета и искушења спољашњих и унутрашњих које походе великог човека. У пусти-њи сујета, у којој сваки живи човек битише где су сабласти и за мале - велике, смерност је прави анђео бранитељ. Благодарећи овој смерности. Љотић остаје у век исти у свим теснацима које живот смртноме пружа. За њу не постоје сиренски гласови, који би пажњу и стрем постављеним задацима одстранили. Смерност је нека врста бедема која брани од свих порока за гордост веза-них, порока које је једна царска мудрост обележила као "таштину над таштинама". Порока уосталом који сваки формат политичке генијалности могу да - прогутају.

Са смерношћу долази одрицање, самоодрицање. Било је великих политичких Лукула, које су упропастиле њихове гозбе. Љотићево одрицање иде до потпуног самозаборава сопствене личности. На духовном и материјалном плану његовом одрицању нема краја. Свуда је спроведено крајње испосништво. Нема др-жавништва без ове врелине. Служити значи за Љотића одрицати


119

се. што већа служба веће одрицање. Одрицање од земаљских до-бара. шта она значи за политичара државничких размера, знају сви они који су бар једном размишљали о политичкој мудрости праве владавине. Нема победе без победе над самим собом, без самопобеде. Немогућа је владавина личностима и догађајима без самосавлађивања. Како ће се тражити жртва других без саможр-тве? Политика је одрицање. Љотић је то учио, још убедљивије по томе живео.

Са смерношћу и одрицањем, код Љотића иду увек заједно: морална чистота и чедност срца. Код њега између срца и усана нема размака. Не само у понашању, не само у основном живот-ном ставу, ни у самој његовој политичкој речи нема фразе, рето-рике. Ко је једном чуо Љутића, било у којој говорној или говор-ничкој позицији, сваком пригодом и на свакој свечаности, осве-дочи се да су овом човеку уста на самом срцу, или срце на самим уснама. Било је, и има философа политике који сматрају да је ре-торика главно обележје великог политичара. Ни трунке од тога код Љотића. Он је свој позив схватио као служба народу, а слу-жбу народу као службу - Истини. Као сведочење и исповедање истине. Управо, за њега дозив има значење призвања, мисије. Та-кав је био као адвокат, такав као политичар. Такав свуда и свакад. У тесној вези са овом врлином сведочења истине, сведочења истине по сваку цену, па и по цену трагичности која прати сваког апостола истине, у вези је његова честитост. То није неподмитљи-вост, грађанско поштење, материјална некорумпираност - особи-не Љотићева карактера о којима цео народ зна - него честитост вишег реда: херојска честитост. Верност речи, верност мисли, оданост, правичност, доследност, оно народно - мистично "ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога Истинога" - то је цен-трално у тој чистоти срца. Ова врлина улази у регистар изузетних вредности: није нипошто везана за многе, већ за појединце. Она се због ретке племенитости не може наследити, подржавати, нау-чити и природити. Она је сјај срца као сјај племенитога метала. Та племенитост није ствар многих. Она је својство и својина иза-браних. Она није обична вредност.

Ова комплексија, коју смо назвали чедношћу срца и доне-кле извукли њене компоненте од великог је политичког значаја. Нарочито у нашој политици. Она је ту, као појава и као акција, значила и значи читаву револуцију у нашем политичком послова-њу, право "обртање вредности", остварење једног новог политич-


120

ког стила. Раније политичке мишљење и дељење заснивало се, по неком правилу, на скривању истине, на интригама, политичком лицемерству моралу подвала, смицалица, доскочица, неискрено-сти, завере. Љотићев етос доноси једну нову политичку доктрину: политику херојског етоса. Нема политике без чврстих и трајних моралних основа. Политика бива хероизирана, и, као таква, изву-чена из жабље перспективе политичке чаршије. Свећа се не држи под лонцем, већ на свећњаку. Морална светлост мора све обасја-вати, најпре путеве државотворне воље и мисли. Ова политика више врсте дала је, као политички плод, једну колико снажну то-лико плодну критику политике неморала у свим областима нашег живота, а за следбеништво у покрету била је од пресудног знача-ја: она је условила одбир морално исправних и морално одлучних "јунака и мученика" како их је он назвао, каквим су се они ствар-но и показали.

Док би ове вредности сачињавале политички етос Љотиће-ве личности, наредне образују његову духовну - политичку лич-ност. Наравно, немогуће их је све, најмање овде, побројати. Зато их делимице и без реда спомињемо.

Најпре би ваљало поменути родољубивост Љотићеву. Било је, свакако, великих родољуба и пре Љотића. Али се код свих њих могао наћи "патос дистанције", силна жеља за удаљењем, непри-ступачност која велику политичку личност, и поред све присно-сти и везаности за отачаственост дели од народа. Надменост због изузетности и уображеност због величине сметале су тим прегао-цима родољуба да приме и рите и дроње народа. Присенак ари-стократизма сенчио је то родољубље. Код Љотића свега тога не-ма. Љотић је колико израстао, толико урастао у народ. То ураста-ње је важно, пресудно. То изједначење своје, са судбином свог народа, примање свих крстова народног себра, потпуно срастање са родном грудом у љубави. То је - та заједница срца - спалила сваку ненаклоност према простом и грубом пучкоме лику - лику у његовом црквенословенском значењу, лику као народној зајед-ници. Једини би му премац по том родољубљу био Достојевски. У сваком случају то родољубље, активно, садржајно, традиционо, назидано на вечним народним вредностима помогло му је, као свака велика љубав, да разгрне до дна суштину народног духа и да види блесак бисера народног, који се "пред свиње не баца". Сем тога да види шта у подсвести народне душе живе као нево-ља, као жеља, као захтев, као тежина, као потреба, као недуг, као


121

страдање. Љубав му је расла неизмерно на сапатњи, на недемаго-шком, конкретном саживљавању са народном стихијом. Јер пре свог јавног, народнопубличког рада он је у својој крајини имао неку врсту "духовних вежби" из родољубља: лицем лицу са тру-дом и муком себарском своје нахије, своје прве велике политичке општине, са којом је делио радости и болове простог, непатвор-ног народног човека. И кад је дошла "пунина времена" његовог правог и пуног политичког рада, он је, као некад Катон, као некад људи великих призива, отурио свој "плуг": запустио и напустио свој позив, свој кров над главом, своју породичну клет и најбли-же домовинско гнездо. Пошао је у политички свет са зрелином свршених вежби после пустињаштва, са љутим искуствима и про-вејаним и провереним сазнањима. А, пре свега, са системом буду-ће политичке делатности оверодостојеног искуством грубих и најгрубљих стварности. Све што је носио са собом била је та љу-бав, највиша учитељица политичке мудрости. И ако се његова по-литичка мисао у сложеној и снажној размакнутој лествици будно прати, видеће се да је њена и основа и покретач и циљ - љубав. Стваралачка љубав, неимар његове властите личности, мора да постане у политици као вођењу народне судбине главни архитект народне личности - то је средишна мисао његове политике.

Љубав као родољубље - о Љотићевом човекољубљу други пут - заиста је магијска снага сваког стварања. Ми знамо колико је тајна љубави пленила највећа срца и највеће умове. Знамо и за улогу њену код свих мистика, мистика - философа и песника. Знамо и да је највиша религија названа религијом љубави. По њој је чак и Бог сам суштином својом - Љубав. Родољубље Љотићево тог је истог ткива. Љубав је оката, видовита. Поглед љубави про-дире где никакво сазнање без љубави, ма како генијално, научно, методско оно било, не достиже. Тајне се око љубави раскриљују. То је чудна и необјашњива божанска моћ љубави: она кроз најма-ње податке кроз невидне пукотине бића као муњом обасјава нај-скривенија унутрашња обличја. Ту снагу емотивно - интуитивног продирања, цепања појавних копрена и застора, има велико родо-љубље као што је Љотићево. Ми пред собом, у овим мислима, по-ред проблеска жарке родољубивости, имами чисти образац тог проспективног, провиденциалног гледања у будућности: провиђе-ња, прозорљивости. Ако је иако могуће објаснити моћ пророштва Љотићевог, која и саме неверне Томе збуњује, кључ је њен, по на-шем мишљењу, у том крупном и ретком богоданом дару родољу-


122

бља. Нама пада овде напамет једно место из песме апостола Па-вла о љубави: узалуд ми је, вели отприлике он, ако и дар проро-штва имам ако немам љубави. Скривена мисао апостола Павла је ова: нема пророштва без љубави. Нити је могућна политичка ви-дљивост без политике родољубља. Политичка визија, политичко провиђање догађаја, то је изузетно велики дар политички Љоти-ћев. Изузетно велики, јер је политичко провиђање најтежи и нај-ређи облик провиденције. Лако је предвидети појаву планета при устаљеној констелацији планетарног строја у закономерном рит-му звезданих кретања. Лако и у научној области. Лако и другде. Али тешко у политичкој динамици, где је све и искиданом и не-правилном покрету, испресецано непредвидљивим моментима, откано од ситуација многих, од којих свака за себе може и некад мора значити нови и неслућени ланац узрочних дејстава. Када смо неки од нас у своје време читали Љотићево писмо кнезу Па-влу о будућој судбини нације, ми нисмо слутили, нити могли слу-тити са каквом ће се неумитном тачношћу остварити, на нашу ве-лику несрећу, сви ставови писма. Ми смо само - веровали. Веро-вали да ће се то тако заиста догодити све. Јер смо се осведочили на многим другим примерима провиденцијализма овога човека, примерима и спољне и унутрашње политике, који, сабрани и сре-ђени, представљају праву правцату модерну политичку апокалип-су, откривање. Да ли је ко од наших политичара уопште имао приближно тако оштар дар предвиђања?

Љотићева политичка визија праћена је активизмом, ретко снажним, интензивним. Један је од главних мотора његове спољ-нополитичке опсервације активистички став: претицати догађаје. Бар предвиђања догађаја нема ни њиховог претицања. Претицати значи на наречју политичког активизма предухитрити их, откло-нити их, искористити их. Без мрве провиђења нема уопште ника-кве смислене акције. Тек са провиђењем могуће је телеолошко, циљно делање. Али та могућност, иако премного значи, иако је она први услов за политичку економију, није све. Знати не значи умети. Чак и имати не значи умети. Политичка уметност је тек круна политике родољубља и политичке провиденције. Само ро-дољубље или само провиђење, или и једно и друго заједно, остају без дела политичке мудрости бесплодни. Њихова се крила, као Икарева, топе на сунцу маштања. И кад би Љотић остао при томе, при платонском и касандровском моменту и политичком процесу, онда би он личио на љупког Ганимеда кога су бози удостојили


123

Олимпа. То јест: он би, добрим делом, остао идеалист, теорети-чар, утопист. Али нека се расмотри пажљиво други део, пажљи-вије од првог пророчког дела писма Кнезу, па ће низ приложених мера својом исправношћу и тачношћу пробудити још веће осеца-ње неверице. Овај "идеалист", овај "занешењак", овај Љотић стра-шније делује реализмом предакција у виду предохрана него реа-лизмом визије. Неки политичари, иначе самозвани и самоуверени реалисти, материјалисти, сензуалисти, итд., називали су и себе и своја писана дела Антејом, због тобожње везаности њихове поли-тичке мисли за искуство. И други су, и с левице и с деснице, сле-дили на свој начин њима. Из тог уображеног свог политичког ре-ализма сви су Љотића називали - утопистом. Блиска историја и наша стварност сурово су доказали да је Љотић био и остао једи-ни - Антеј. Једини Антеј нашег политичког живота!

Нема правог стварног, успешног и позитивног активизма без политичког хероизма. Велика је политика руковођење и неи-марење историје као вођство судбине свог народа и његове држа-ве. Прваци државништва, државништва по превасходству, могу бити само хероји. Хероји - људи прегалаштва, подвига, јунаштва. Ако се Љотићевом делу, било речи или акцију, тражи подлоге ко-ја као основа носи целу архитектуру Љотићевог неимарства, то је херојство. Херојство као храброст, као јунаштво. Љотић, ако се не варамо, гаји култ оном Његошевом "јунаштво је цар зла свако-јега". Управо не Његошевом јунаштва решавао сваки проблем своје историје, он је захтевао да својих следбеника храброст, ју-наштво. Јер пут истине је тежак, узан, трновит. Јер су зла узела апокалиптички размах. Јер је ваљало народ од свих немани осло-бађати. Хидру може посећи само - Херкулес. На аждају се може окомити само - св Ђорђе. Храброст је у основи чин одважности, а одважности - чин слободе. Без ове слободе нема - народног осло-бођења. Ка Љотић уче о јунаштву, он не мисли само на - бојно поље. Политичко поље је у истој мери - бојно. Изгубљена битка на политичком војишту и бојишту, изгубљена је још пре рата. И не мисли он само на одважност војника, него на високу грађанску и државничку одважност самопрегора. Какав је био, тако је учио. А то и од својих другова захтевао. Он лично показивао је, сваком приликом, најплеменитији хероизам. На страну што је његов на-чин живота уопште, чак и он који може да посматра и један со-бар, био херојски. Јавни живот, политички наш живот био је сав осветљиван ватрометима његових јуначких потеза. Ако је треба-


124

ло рећи истину, изобличити лаж, укорити неправду, - није презао ни од чега: ни пред режимско - пандурском тојагом, ни пред ми-троносном главом, ни пред сјајем царског престола. Само писма сведоче најбоље о томе. Зашто је то могао и морао учинити? Јер је имао строго одређени и учвршћени канон моралних вредности у себи. Јер је у пирамиди општих вредности видео оне свете и не-прикосновене, којима се највишим политичким заветом заветовао - родољубљем. Јер је од свих више видео: видео политичке тешке грехе и цара и говедара, грехе који доносе пропаст његовом наро-ду. У херојском сведочењу истине било је нужног исповедања истине. А то исповедништво морала га је довести у сукоб са леги-оном народних непријатеља: он је борбу на свим странама при-хватио. Хероизам је увек и свуда цео.

Поред свега тога што су се сви политички чиниоци свезали као сплет змија против овога човека и из дана у дана његовом хе-роизму плели венце трагике, служећи се свим средствима најпо-длије и најподмуклије завере он је, иако свестан демонске снаге политичке гомиле и њене крвожедне бесомучности, живео једним ретко сунчаним и радосним оптимизмом. Он је целокупним сво-јим животом посведочио дивну реч философа - песника Ничеа: "Јунак је весео..." И ако га је у његовом животу обликао крвави зној тренутних очајања и давао потоп болова због народне судби-не - и сам Христос доживљавао је овакве тренутке! - он је био уверен у крајњу победу Добра. А глас провиђења га је у тој вери крепио. Отуда је снагу црпео, умножавао и подизао до диполин-ских размера. И све је било више изгледа на победу: процес осло-бођења народа разрастао се као горушичино зрно. Тај раст преки-нуо је рат. Непријатељи народни успели су, да, бар привремено, отклоне крајњи обрачун.


125

ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ (1891. - 1945.)

Димитрије Љотић рођен је 1891. го-дине у Београду, но већи део свог живота провео је у Смедереву. Његови преци до-селили су се у Србију из села Блаца (дана-шња грчка покрајина Македонија) у првој

половини XIX века. Владимир Љотић, Димитријев отац, био је српски конзул у Солуну (у два наврата) те председник општине Смедерево и народни посланик у српском парламенту. Димитрије Љотић основну је школу завршио у Смедереву, где се уписао и у гимназију. Када се породица преселила у Солун с непуних 16 го-дина успешно полаже матуру у Српској Солунској гимназији по одобрењу Министарства спољних послова. У младости постаје веома религиозан те размишља о томе да напусти Правни факул-тет (који је у међувремену уписао али је због очевог негодовања одустао од факултетског образовања) и постане свештеник.

За време Балканских ратова добровољно се јавља у сани-тетску службу. У јесен 1913. године одлази у Париз и ту остаје све до почетка Првог светског рата. Након повратка у Србију 1. септембра 1914. је позван у војску. Након завршетка Првог свет-ског рата постављен је за командира железничке станице у Бакру (Хрватска). У Бакру слама штрајк железничара тако што хапси 36 штрајкача и предаје их полицији. С дужности командира желе-зничке станице разрешен је 17. јуна 1920. године. У Бакру је Љо-тић пронашао и љубав свог живота - Ивку, с којом је касније сту-пио у брак. Након разрешења с дужности враћа се у Смедерево где отвара адвокатску канцеларију. Ту постаје члан Народне ра-дикалне странке, а ускоро и председник омладинске организације странке. Дана 16. фебруара 1931. године краљ Александар, који је 1929. распустио скупштину, именује га за министра правде у вла-ди Петра Живковића. Недуго потом, 28. јуна 1931. Љотић подно-си краљу нови нацрт устава. Предлог устава предвиђао је да на-род бира своје заступнике општим тајним гласањем, док би кан-


126

дидатуре одређивали представници професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација. Краљ је одбацио овај предлог устава те Љотић подноси оставку.

Након напуштања министарске функције Љотић се посве-тио окупљању истомишљеника. Тако је 6. јануара 1935. године у Љубљани створена организација Југославенски народни покрет Збор. За председника покрета изабран је Димитрије Љотић, први потпредседник био је Јурај Коренић, лекар из Загреба, други пот-председник Франк Кондоре, адвокат из Љубљане, а генерални се-кретар Велибор Јонић, професор из Београда. Збор је изашао на изборе (1935.) и добио 0,84% гласова. Тренд лоших изборних ре-зултата наставио се, па све до слома ројалистичке Југославије Љотићев покрет није имао значајнијег успеха на изборима. Након напада на Југославију Љотић се у складу са својим ратним распо-редом јавља на дужност у бјељинску касарну. Наредио је и оста-лим члановима Збора да поступе исто. Након капитулације Југо-славије Љотић се враћа у Смедерево.

Одазвао се позиву нацистичких окупацијских власти које су покренуле иницијативу за стварање цивилних власти (тзв. Ко-месарска управа) у окупираној Србији. Активно је суделовао у преговорима с немачким властима и постизању споразума с исти-ма. Одбио је да уђе у владу (за њега је било предвиђено место ми-нистра пољопривреде), али су зато уз његово одобрење ушла два члана Збора. Међутим, 5. јуна 1941, након што је експлодирало складиште муниције у смедеревској тврђави, постављен је за из-ванредног комесара за обнову Смедерева. Након пада Комесарске управе утемељена је цивилна влада на челу с Миланом Недићем, а којег је на то место предложио управо Димитрије Љотић. И у ову владу су ушла два члана Збора. По предлогу једног од њих двојице (Михаило Олћан) формирана је Српска добровољачка ко-манда тј. јединица која се борила против партизана. Оружје су до-били делом од Немаца, док је део касније био заплењен у борба-ма. СДК је носила исте униформе као југословенска војска. На капама су уместо југословенског имали српски грб, а на десној страни на грудима носили крст у коме се рељефно истицао лик Великомученика и Победоносца Георгија како убија аждају. Иви-цом по кругу њиховог крста стајао је натпис "Са вером у Бога, за Краља и Отаџбину - Добровољци".

Дана 22. новембра 1941. Српска добровољачка команда, жандармерија и четници Косте Пећанца стављени су под једин-


127

ствену команду формирањем Шумадијског корпуса под коман-дом Косте Мушицког.

Односи између Димитрија Љотића и Драгољуба Михаило-вића успостављени су у лето 1941. године. Тада је договорено да Љотић осигурава Михаиловићевим четницима материјалну по-моћ. Уз мање прекиде та сарадња је настављена током целог рата.

Пред крај рата притиснути напредовањем партизанских снага љотићевци и сам Димитрије Љотић повлаче се у Словенију. Ту Љотић успоставља сарадњу са Командантом словеначке Беле гарде генералом Лавом Рупником. Ускоро се у овом савезу нашао и Лички четнички корпус под командом Добросава Јевђевића те неколико одреда словеначких четника - Плаве гарде.

Дана 22. априла 1945. Димитрије Љотић је добио телеграм од Момчила Ђујића да се патријарх Гаврило и епископ Николај желе састати с њим. Љотић је на пут кренуо 23. априла. Возач аутомобила Ратко Живадиновић имао је веома лош вид (диоптри-ја - 11). Када је сумрак већ пао и мало тога се на путу видело, зау-ставила их је једна словеначка војна патрола у Ајдовшчини. Ту су били упозорени како није пожељно наставити даље јер је остатак терена под контролом партизана. Но, Љотић је устрајао на томе да се пут настави. Ни десетак минута након тога аутомобил је ударио у мост који је до пола био срушен те се откотрљао у про-валију. Димитрије Љотић је погинуо на лицу места. Сутрадан ују-тро тело Димитрија Љотића пребачено је у Горицу где је обавље-на сахрана. Први венац који је положен на његов гроб био је ве-нац Драгољуба Михаиловића. Владика Николај је са четничким свештеницима служио опело и после одржао говор над одром по-којног Љотића:

"Да је одсечена само једна грана, стабло не би много осети-ло, али стабло је одсечено до корена, и нама је нанесен велики бол. Ај Боже! То је Твоја воља и ми јој се морамо покоравати.

Кад се један камен баци у воду, он прави концентричне кругове који се шире. Тако и смрт Димитрија Љотића иде тугом његовој породици, његовој мајци Љубици, тамо далеко у Смеде-реву, његовој супрузи Ивки, његовом брату Јаши, његовим сино-вима и његовој кћери. Други круг иде кругу добровољаца, њего-вим сапутницима и једномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима, ка оном коме је већ четири године земља простирач а небо покри-


128

вач. И сад одлази и четврти круг, који обавија цео свет, јер Љотић није био само наш, он је припадао човечанству, Европи, свету.

Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био хришћански државник. За последњих 150 година, ми смо имали великих политичара, вели-ких људи као сто су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић; али то су били људи велики за своје време, и у границама Србије, док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске полити-ке. То је био политичар са крстом. Имао сам прилике да га једном чујем у манастиру Жичи када је рекао: 'Српски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан'. Он је био учитељ који је учио најпре делима, па тек онда речима; упућивао је, и сам је био при-мер. Никад није говорио, а да делом није показао. Ништа није би-ло да је говорио, а да није делом остварио. О, да су такви били сви наши учитељи! Христос је рекао: 'Треба радити па учити, а не само учити.'

О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и ту је он био највећи. Он почиње од себе, а то ко-ристи свету. Ако почињеш од периферије, од другог, а не од себе, онда не користиш никоме. То је било његово гесло; Димитрије Љотић био је човек дубоке вере. Он је као министар правде дода-вао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се није стидео. Он је говорио: 'Ја идем да испитујем вољу Го-сподњу, па кад је сазнам, ићи ћу за њом, не обазирући се ни лево ни десно.' Без Димитрија Љотића осећа се велика празнина, а то је празнина која се не може лако попунити.

Дрво је одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо по-коравати Његовој вољи. Ако је дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице, а то су многи и многи Љотићи. Ако је пао Димитрије Љотић, десетине хиљада српских јунака под оружјем заједнички сједињени, не појединци, него заједнич-ки, заменици су Димитрија Љотића.

Димитрије Љотић је човек који је надахњивао људе. Носио је тешки крст и у миру и у рату, јер ни у миру му људи нису хте-ли дати мира. А у рату је извршио своју дужност и као војник и као грађанин. Баш они који су били на површини и који су били глава народна, нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности.

Бог га је узео баш у своје време. Рећиће неко: узели су нам га. Али га нису узели, јер је он дао упут својим животом и својим


129

трудом до сада. Колика понизност, какав аскетизам, исповест Светогорска, какве молитве, дечје милине!

Ми благодаримо њему, Његова Светост и ја, захваљујемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никад заборавити највернијем сину Српства.

Када сам говорио са њим у Бечу о сједињењу наших народ-них националних снага, он је, говорећи о ономе за кога сам рекао да му је већ четири године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: 'Он нека заповеда, ја ћу слушати. Он нека буде на врху, ја ћу на дну. Ја ћу му ноге прати.' И дошло је јединство.

Ко је познавао тога човека, морао га је волети. Он је био идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а јагње у кротко-сти. Говорио је: 'Ако учинимо све народе срећним, бићемо и ми срећни'. Чедо Милић, велики мостарски јунак, рекао је: 'Још сам видео јунака, али јунака као Љотића нигде'. О њему ће се зато пи-сати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани који су га познавали.

Било је људи који су говорили да он однекуд воли да при-ма, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где му је има-ње? Где су му куле? Где су му поља? Ја то не видим. Али био је велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карак-теран, поштен, одлучан и религиозан. Он је био толико богат ду-шом, да ју је могао давати и другом, позајмити осталима, увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика није била акробатика, него етика. Он је био репрезентатор душе и срца срп-скога, чари и истине српске. Он је био идеолог хришћанског на-ционализма.

Он је волео све војводе. Он је то мени причао, а исто то о њему говориле су и војводе, и о њему су кружиле похвалнице.

Један велики војвода, који је овде међу нама, рекао ми је једном приликом пре кратког времена: 'Не могу се од њега одво-јити. Речи из његових уста теку као мед. Он је прави репрезента-тор српске политике'. Он је толико дао од себе, па да је живео још 50 година он не би имао шта више да да. Он је дао одговора на сва питања. Он је у својој идеологији обухватио све гране народ-ног живота.

Жалимо га сви, жали га свако. Жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце. И то баш они који нису били народни људи, који поседују виле и богатства, и који као јазавци за сто година унапред припремају себи богат-


130

ство. Али он је највише критиковао Немце, и баш зато они су га поштовали. Критиковали су га само они који га нису познавали.

Колико је само волео своје војнике! Причао ми је један официр из његове пратње: 'Када смо одступали из Београда, на путу смо застали и делили храну војницима који су били гладни.' Кад смо поделили храну пришао сам Љотићу и рекао му, да је остало хране још само за мене и њега. На шта је он рекао: 'Поде-ли и то. Ми ћемо лакше поднети. Сад и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не једе'. И тако сам учинио. Он је поштовао човека изнад свега, само најпре и изнад свега - Бога.

Он је био велики човек. Оно што је посадио, ухватило је дубока корена. И све што је урадио, мирисаће.

Добровољци, певајте у славу Димитрија Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите Димитрија Љотића!

Пала је највећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те: узео си много и као највећу жртву, њега! Боже, нека буде доста!

Ја верујем да је ова велика жртва капија која ће нас довести до слободе. Димитрије Љотић је капија наше нове Отаџбине!

Зато сви, браћо, молимо се за душу великог човека и нека га прими у Царство своје. Нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место које заслужује.

Бог да прости душу Димитрија Љотића! Во вјеки вјекова. Амин.

Није мртав Димитрије Љотић. Он сада припада читавом Српству. Он сада припада небеској Србији. А мртви су јачи него живи. Он је сада јачи него када је био жив и спутан. Он сада још више ради и поседује још више снаге. Он тек сада ради. Хвала му! "


131

САДРЖАЈ:

МЕСТО УВОДА 11 ПРВИ ДЕО: ТЕЖИШТЕ ИСТОРИЈЕ 13 Поглед у дужину и ширину 15 Занемарена димензија 15 Најмоћнији фактор историје 16 Најзаноснија мисао 18 ЧОВЕК И ЗАЈЕДНИЦА 19 Срећа и пропаст заједнице 21 Два схватања заједнице 21 Болест у корену 23 Заједничка мисао 24 Храна једне заједнице 25 Нема живота без одушевљења 25 Осећај солидарности 26 Дужности и права 26 И посебна и општа штета 27 Органски и механистички појам 27 Не диктатура 28 Једна погрешна мисао 29 Највиши интерес 30 Једно важно питање 30 Изгубљена равнотежа 30 Неминовни сукоб 31 Шта одржава зло 32 Да ли свак за себе 32 Највећи народни капитал 33 НАЦИЈА И ЧОВЕЧАНСТВО 35 Грех према човечанству 37 За изградњу националне културе 37 Народно стабло 38 Закони једног народа 39


132

Закон нашег народа 39 Најтежи грех према народу 40 Напуштени извори 41 Смањени потенцијал 41 Народи пред истином 42 КРАЉ – ВИД НАЦИЈЕ 43 Чудна историска стварност 47 Три начела 48 Потврда искуства 49 Штит сваке слободе и правде 49 ДРЖАВА – ОРУЂЕ НАЦИЈЕ 51 Народни алат 53 Најважнија људска заједница 53 Основни закон отаџбине 53 Три услова 55 Дух – политика – економија 56 Поштовање закона 56 Одговорност 57 Љубав, мудрост и снага 57 Облици и садржина 58 Политика и морал 58 Владање приликама 61 Стварна и потпуна власт 63 Себичност и пожртвованост 65 Како настају револуције 67 Истинска револуција 68 Две злоупотребе 70 Органско исцелење 71 Од слабости - слабост 71 Време против "савремених" 72 Ситни људи на великом послу 73 ОМЛАДИНА – СУНЦЕ НАЦИЈЕ 75 Пут омладине 77 Поуздани знак пропадања 77 Не окови већ сокови живота 78 Три људска типа 79 Идеал и жртва 83


133

Владање собом 83 Сунчани људи 85 ИСКРЕ 87 ДРУГИ ДЕО: ЕВРОПА БЕЗ ХРИСТА 95 Против Бога, духа и народа 97 Идеја водиља марксизма 97 Програм рушења 98 Два света 100 Циљ СССР-а – светска револуција 100 Нема еволуције 102 Против домаћина 102 Надничар као идеал 102 Наш народ и марксизам 103 Ни фашизам ни хитлеризам 104 НАЈВЕЋА СВЕТСКА РЕВОЛУЦИЈА 109 Два излаза 111 Свет на прекратници 114 Опште врење 117 Пуне мере и цели људи 118 ПОД ХРИСТОВИМ ЗНАКОМ 119 Магла над Европом 121 Велико и дуго скретање 121 Утицај духовних вредности 122 Господ царствује 123 Или – или 123 Христос и антихрист 124 Ка варварству 124 Без пута у очи мрака 125 Изван Христа нема спасења 125 Наша трагедија и величина 125 Пут ка Богу 126 Не закон већ живот 127 Христос – истина и љубав 127 Шта је Бог? 129


134

Пут мудрости 131 Христов мир 131 Не бојте се! 132 ХРИСТОЛИКИ ЧОВЕК 133 Вера – извор мудрости 135 Везивање са Христом 135 Не осуђујте! 136 Квасац фарисејства 137 Како да светлимо? 137 Одсецање од своје воље 138 Господ или сотона 138 Непобедиво оружје 139 Важно правило 139 Не будите рушиоци! 140 Не осврћите се! 140 Отворите срце! 141 Организам и организација 141 Тешко је бити човек 142 Непролазни закон 142 Крила душе 143 Плодови не варају 143 Од врхова ка низинама 143 Срце или разум 143 Ништа без љубави 144 Пре свега и после свега 144 ЛИК ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА 145

Видело у тами

Documents