Бирачко право

Бирачко право

Садржај

Увод.................................................................................................................................................21. Изборни систем.......................................................................................................................32. Бирачко тело............................................................................................................................33. Појам бирачког права.............................................................................................................44. Облици бирачког права..........................................................................................................5

4.1. Опште и ограчничено бирачко право............................................................................54.2. Једнако и неједнако бирачко право................................................................................64.3. Активно и пасивно бирачко право.................................................................................7

5. Бирачко право на локалном нивоу у Србији......................................................................106. Изборне комисије..................................................................................................................117. Заштита бирачког права.......................................................................................................12Закључак........................................................................................................................................14Литература....................................................................................................................................15

1


Увод

Тема овог семинарског рада је ,,Бирачко право“, наиме, према једној од могућих класификација људских права бирачко право спада у групу политичких права и слобода која су загаранована Уставом. Ова права и слободе добијају на значају тек са појавом модерне демократске државе, конституисањем парламента и политичких партија. То су права која су везана за државу јер се само у њој остварују, што проистиче из саме чињенице да је ово право резервисано само за држављане дотичне земље и у великој мери зависи од достигнутог нивоа демократије. Бирачко право које се још и назива право гласа је у ствари право грађанина да бира и да буде биран у представничка тела. Међутим, шире посматрано оно представља право грађанина да гласа на референдуму ули да учесвује и гласа на зборовима (скупштинама) грађана.

Циљ овог семинарског рада јесте да на што бољи начин сагледамо шта све представља бирачко право тако да ћу најпре објаснити сам изборни систем без којег не би било ни овог права, затим ко представља бирачко тело и најзад само бирачко право.

2


1. Изборни систем

Изборни систем је саставни део уставног и политичког система сваке демократске земље, изборни систем је један разгранат механизам саткан од права и гарантија, као и бројних поступака, мера и техничких радњи, путем којег се врши избор предтавничких тела, а нарочито најважнијег централног представничког тела односно парламента.Овај механизам је правно регулисан, а главна начела на којима почива утврђује, по правилу, Устав дотичне земље. Кључна питања овог механизма представљају питања која се непосредно односе на сам избор тих тела и од којих зависи избор тих тела су следећа питања: ко може бити биран, ко предлаже кандидате, ко врши избор и како се врши избор тих тела и др. 1

Основни изборни принципи и материја у вези са избором регулисани су броним прописима најпре уставним али и многим другим која чине изборно законодавство, сви ти прописи су различито систематизовани а најчешће у глави о слободама и правима грађана међутим, један део одредаба о изборима се такође налази и у главама које уређују оргазизацију власти а пре свега питање избора представничких тела.2

Сам изборни поступак обухвата изборне фазе и радње које се тичу регулисања бројних питања постојања и заштите бирачког права ( уписа у бирачки сипсак и др) расписивања избора, предлагања кандидата, избора органа за спровођење избора, расподеле мадата, попуне упражњених посланичких места и др.3

2. Бирачко тело

Бирачко тело посматрано у смислу теорије народне суверености, је носилац суверене власти. Како ту своју власт не може вршити непосредно, оно бира преставнике који образују представничко тело односно парламент које уместо бирачког тела односно у његово име и у његовом интересу, врши државну власт у једном одређеном временском периоду.

Према теорији подлее власти, народно представништво обавља најважнију законодавну и државну функцију, а у зависности од прихваћеног начела огранизације власти, њему се додељују на обављање неке друге државне функције. После протека временског периода на који је изабрано или у случају превременог престанка рада, бирачко тело бира ново народно представништво. На тај начин функционише механизам представничке владавине.

1 Павле Николић, Уставно право, НИУ, Службени лист, СРЈ, Београд, 1993, стр. 214-2152 Маријана Павјанчић, ,,Уставно право 1“ Едиција Универзитетски уџбеник, Правни факултет, Нови Сад, 1998. стр. 3173 Владан Михајловић ,,Уставно право“ Краљево, 2008. год. стр. 320

3


Бирачко тело се састоји од грађана који имају бирачко способност, тј. Уставом и законом гарантовано право да бирају своје представнике. С бирачком способрношћу иде и представничка или посланичка способност тј. способност да се предстацвљају бирачи. А обе ове способности чине садржину бирачког права, чији је носилац под условима утврђеним уставом и законом, држављанин одређене земље. Све те радње који они предузимају имају за циљ остварење и оживотворење бирачког права.4

3. Појам бирачког права

Најважније питање изборног система односно избора представничких органа власти јесте питање бирачког права, његовог карактера и остваривања. Бирачко право је пре свега право грађанина да бира и да буде биран у представничка тела, да предлаже кандидате у ова тела и да врши опозив изабраних представника.5

Сам појам бирачко право или право гласа се различито тумачи. Према поборницима теорије о народној суверености, бирање је израз народне суверености или чињенице да грађанин има део суверене власти коју сам врши липи преко своји представникакоје бира и који му непосредно одговарају за свој рад. Ту се види један лични карактер права грађанина и као такво ригинарерно и неотуђиво као што је неотуива и његова суверена воља која се не може отуђити или коначно пренети на другог.

По другом схватању и доктрини, постоји и оно друго, засновано на теорији националне суверености по којој сувереност врши нација, а не грађанин па му и не припада бирачко право, него бирачка дужност или функција. Зато се бирачко право не даје грађанима лично, него као органима који треба просто да изразе вољу нације и да на тај начин изаберу представнике. 6 Тако су бирачи државни органи јер служе дравној потреби или, како каже Слободан Јовановић стварају органе који су потребни за вршење једне државне функције па зато по њему не треба говорити о бирачком право, него о бирачкој дужности или служби јер је бирање једна врста сложбе, надлежности.7

Без обзира на то како се схвата бирачко право је данас више право него дужност тако да је данас врло мало држава ( као на пример Грчка и др) које санкционишу и прописују обавезу гласања. Раније је било више држава и устава који су прописивали обавезу гласања као Белгија али и неке друге државе. 8

Оваква врста расправе је данас угалавном напуште па се једина дилама јавља око тога да ли бирачко право треба бити опште или ограчничено. То произилази из самог начина

4 Ратко Марковић, ,,Уставно право“, Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, Београд, 2014 год. стр. 220-2215 Павле Николић ,,Уставно право“ Пословни биро, д.о.о. Београд 1997. Стр. 2666 Владан Михајловић, ,,Уставно право“ оп. цит. стр. 3207 Слободан Јовановић, ,, О држави, основи једне правне теорије“, Сабрана дела, том 8, БИГЗ, СКЗ И Југославијапублик, Београд, 1990. Стр. 287-2888 Ибид, стр 287

4


посматрања бирачког права, уколико га посматрамо као лично право оно ће самим тим бити неограчничено, а ако се схвата као функција, онда би то било лично политичко право са којим грађанин учествује у политичокм животу модерне државе.9

4. Облици бирачког права

Основно питање које се поставља у вези са бирачким правом јесте ко може ( или ко располаже) да гласа у изборима за представничке органе. Затим у зависности од одговора на напред постављено питање ком кругу грађана је дозвољено уживање бирачког права, уочавају се различити облици бирачког права.

4.1. Опште и ограчничено бирачко право

Данас све демократске државе признају грађанима бирачко право или право гласа без услова или ограничења, што се узима као знак завидног нивоа политичке и опште културе и демократског развитка тих држава. Зато се и каже да је данас то бирачко право опште и неограничано мада то не треба схватити буквално. Чак ни ово право не уживају сви грађани без разлике, веђ и ту постоје нека ограничења само што су она много мања него када се ради о ограниченом бирачком праву. У већини држава се као услов за уживање бирачког права тражи да је грађанин пословно способан и да има одређене године живота или старости. Под тим условима ово право је дакле опште с тим што се негде за његово уживање тражи додатно да рецмо грађанин има превивалиште или буоравиште у земљи и да није искључен из бирачког права.10

Осим уставом ово бирачко право је загарантовано грађанима и међународним актима чиме је практично уједначен ниво њиховог уживања и заштете у Европи и ван ње.

За разлику од општег неограниченог бирачко права, ограничено бирачко право углавном припада прошлости управо због разних ограничења која предвиђа и која нису у духу модерне демократске државе у чије темеље су уграђени принципи правне и политичке једнакости односно равноправности. Код ограниченог бирачког права од грађана тражи све оно што се тражи и код општег бирачког права али су потребни и неки додатни услови. Ти одређени услови се тичу углавном имућности грађана тј. бирача као што је на пример плаћање пореза у одређеном износу или су везани за порекло, расу или боју коже или се тичу дужине боравка у једној земљи, или припадности одређеном полу или за поседовање одређене школске спреме и лично. Укратко речено за ово бирачко право је потребно испуњење одређених цензуса и то:

Имовински цензус,

9 Павле Николић ,, Уставно право“ оп. цит. стр. 26610 Драган М. Стојановић, ,,Устано птаво, књига 2“ Свен, Ниш, 2003. год. стр 111

5


Цензус по пореклу, Цезнузс настањености, Цензус по полу, Цензус образовања.

На пример, арламент изабран по основу оваквог бирачког права не представља цео народ , него само одређене пореске обвезнике при чему се неке категорије лица потпуно искључују из уживања бирачког права, као некада жене, војна лица или црначко становништво.

Најчеће се тражило испуњење имовинског цензуса и по њему су бирачким правом располагали само гражани који су плаћали одређену суму новца, чиме су били привилеговни богати друштевни слојеви на рачун оних сиромашних који су били искључени из ушивања бирачког права.

Као пример можемо узети Француску у којој је све до 1848 године постојало ограничено бирачко право према имућности бирача. Уставна повеља од 1814 године је на пример предвиђала цензус у висини од 300 франака, због чега у неким департманима није било више од 600 бирача а у целој земљи их није било више од 100.000. Касније је овај цензус смањиван да би се на крају дошло до ограниченог бирачког права.11

4.2. Једнако и неједнако бирачко право

Разликовање бирачког права на једнако и неједнако је тесно повезано са поделом бирачког права на опште и ограничено бирачко право, јер да би право било демократско, није довољно да буде само опште, него и једнако, да га ужива сваки грађанин према пинципу ,,један човек – један глас“. Тако се и једнако бирачко право појављује као израз једнакости грађана и одговара демократском захтеву да сви бирачи подједнако учествују у избору представника у представничка тела.

Сваки бирач има право на један глас, а сваки глас има једнаку вредност. Једнако бирачко право је велика тековина демократског друштва и цивилизације а истакнуто је још у време великих буржоаских револуција, упоредо са захтевима за општим правом гласа. Иако у духу демократске државе, ово једнако право гласа није увек постојало и до њега се дошло борбом за укидање неједнакости бирачког права које у је претходило. То неједнако бирачко право је значило да сви грађани нису имали исти број гласова, већ да су неки имали само један глас, а други два па и више гласове. Или уколико су имали исти један глас онда он није имао исту вредност. Основ за стицање додатних гласова је био по два система: плуралном вотуму и многоструком односно умноженом вотуму.

По систему плуралног вотума уз један глас кјоји се стиче по начелу општег права гласа, посебним групама грађана сврстаним према имоћности, образовању и др. се додавао још и један или највише два гласа према имућности, образовању и друго се додавао још

11 Владан Михајловић, ,,Уставно право“ оп. цит. стр. 321-323

6


један или највише два гласа. Овај систем плуралног вотума је био примењиван у Белгији на пример12.

По систему умноженог права гласа бирачима се признавао један глас, с тим да он није имао исту вредност јер су неке категорије бирача (имућни) могле да гласају на истим изборима у више изборних јединица (ако су у њима поседовали непокретности) као што је то био случај у Великој британији све до 1948 године.13

По класном Систему се вршило груписање бирача у зависности од њиховог социјалног положаја па је он ређе примењиван и то у оним земљама које су дуго задржавале сталешке разлике као на пример у Аустрији и Пруској.

Систем неједнаког бирачког права је одавно напуштен у изборној пракси јер је неправичан и не одговара духу модерне демократске државе у чије темеље су уграђени принципи правне и политичке једнакости и равноправности грађана.14

4.3. Активно и пасивно бирачко право

Под активним правом гласа подразумева се право грађанина да бира представнике у представничка тела, док је пасивно право гласа значи право грађанина да буде биран у представничка тела. Уставом Републике Србије јемче се грађанска, политичка, економска, социјална, културна и друга права човека и грађанина. Сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран. Изборно право је опште и једнако, избори су слободни и непосредни а гласање је тајно и лично. Изборно право ужива правну заштиту у складу са законом.15

- Критеријуми којима се дефинише активно бирачко право –

У већини правних система бирачко право је загарантовано највишим правним актима - Уставом што је најчешћи случај или законима што је заступљено у много мањем броју земаља. Савремени свет познаје једнако доступно активно бирачко право као стандард и по томе се савремене демократије не разликују. Међутим, у конкретном смислу, остваривање могућност да грађани путем гласања бирају своје представнике дефинисано је низом додатних услова за њих. Тако они морају испунити критеријум држављанства, старосне доби, пословне способности, пребивалишта.

Држављанство као услов стицања бирачког права. Држављанство је уобичајен услов стицања активног бирачког права. Подразумева се да само држављанство дозвољаваграђанима да сами одлучују о својој судбини, односно да могу бирати своје органе власти.Није ретка пракса, да се под одређеним условима, и странцима омогући да на појединим

12 Слободан Јовановић, О држави, основи једне правне теорије, оп. цит. стр. 294-29513 Ратко Марковић ,,Уставно право и политичке институције“ Службени гласник, са п.о. Београд 1995 стр 27414 Владан Михајловић , ,,Уставно право“ оп. цит. стр. 323-32415 С. Лилић. М.Дреновак, ,,Посебно управно право“ Београд, 2010 год., стр. 166-167

7


врстама избора добију право гласа. Ти услови су најчешће прецизирани у нешто строжијим и захтевнијим елементима него је то случај са држављанима. Тако се, принципу, ради о гласању на локалним изборима, а странци који могу учествовати на њима морају имати пријављено пребивалиште у земљи на неки дужи временски рок.

Старосна граница као услов стицања бирачког права. Старосна граница је општеприхваћени концепт који подразумева да се за стицање активног бирачког права

траже одређене године старости. Најчешће су оне повезане са стицањем статуса пунолетства, али постоје изузеци који дефинишу да се право гласа добија са мање или са више година старости.

Пословна способност као услов стицања бирачког права. Само пунолетне особе које имају пословну способност могу имати активно бирачко право. Разлози за постојањеоваквог услова више су него јасни јер лице лишено пословне способности не одговара засвоје поступке и самим тим мора имати старатеља. Стога његово изборно, односнополитичко изјашњавање, не може бити релевантно за политичку заједницу, ако његови други поступци и одлуке немају исти третман као што је случај са осталим грађанима (не може му се судити, на пример).

Пребивалиште као услов стицања активног бирачког права. Пребивалиште, да будемо до краја прецизни, није услов за стицање активног бирачког права, већ је услов за остваривање овог права. Према месту пребивалишта врши се упис бирача у бирачки списак и на основу тога бирачима се омогућава да гласају. Изузеци од овог правила постоје, барем, у два случаја. Бирачи могу користити своје активно бирачко право изван места пребивалишта уколико се ради о специфичним случајевима. Такође, у појединим земљама дозвољено је да држављани те државе имају право гласа, без обзира што им је стално место пребивалишта у некој другој земљи. Најчешће се ради о земљама које су имале велики број избеглица или су постконфликтна друштва какав је случај са Ираком, или нашим суседима БиХ, Хрватска.16

Пасивно бирачко право дефинишемо као могућност грађана да се у изборној трципојаве као кандидати за носиоце појединих политичких функција. Историјски развој пасивног бирачког права, у највећој мери, прати линију развоја активног бирачког права. Проширење круга корисника активног бирачког права пратило је и проширење круга оних који су могли да се кандидују за одређене политичке функције.

Скоро по правилу, критеријуми стицања пасивног бирачког права су увек били нешто строжији него је то случај са критеријумима за стицање активног бирачког права. Оваква пракса је остала и у великом броју данашњих изборних законодавстава. Од земље до земље, односно од једног до другог политичког и правног система, разликују се одредбе којима се одређује пасивно бирачко право, модалитети кандидовања, унутар страначка динамика кандидовања, проблеми заступљености, природа везе у троуглу бирачи-кандидати (представници)-странке. 17

16 Преузето са сајта http://izbornareforma.rs/ Дана: 12.12.201517 Преузето са сајта http://izbornareforma.rs/ Дана: 12.12.2015

8


- Критеријуми за стицање пасивног бирачко права –

У већини изборних система може се ставити знак једнакости између активног ипасивног бирачког права, односно критеријуми за стицање једног и другог су идентични.Ради се о критеријумима држављанства, старосне доби и пословне способности. Поредових универзалних критеријума, скоро сва законодавства познају институт „неподударности” између функција коју кандидат обавља сада и будуће улоге коју процесом кандидовања жели да обавља. У скуп неподударних положаја најчешће припада сет државно административних функција, па се она везује за поједине државне чиновнике, професионалне припаднике војске и полиције, правосудне функције (судије и тужиоце), чланове изборне администрације.18

У појединим системима не постоји ни могућност кандидовања уколико особа која жели да се кандидује у тренутку кандидовања заузима неку од неспојивих функција. У већини других законодавстава процес кандидовања је омогућен свима који задовољавају опште наведене услове, али се након процеса избора, уколико кандидат освоји мандат, активира институција неспојивости. То значи да изабрани представник престаје да обавља функцију на којој се раније налазио, односно најчешће се та његова функција „замрзава” док обавља посао на који је изабран гласовима бирача. Није непозната ни пракса да поједина изборна законодавства право кандидовања ускраћују особама која су на издржавању затворске казне, односно лицима којима је изречена правоснажна судска одлука на казну затвора у одређеном временском периоду и за одређени тип прекршаја.

С друге стране, зависно од политичке функције која је предмет изборне утакмице, чест је случај да се за пасивно бирачко право траже додатни, оштрији и ригорознији услови, него што је то случај са активним бирачким правом. У САД-у за избор Председника траже се ригорознији услови него за остале политичке функције. Уставом се тражи да он поред стандардних има и низ додатних квалификација: да особа која се кандидује мора бити старија од 35 година, да је рођен/а у САД-у, да је у њима провео/ла најмање 14 година живота, да има крвне потомке. У Италији су услови за процес кандидовања пооштрени кроз старосне критеријуме, те тако бирачи који напуне 25 година могу да се кандидују за Националну Скупштину (доњи дом), док за Сенат (горњи дом) морају да имају више од 40 година старости. У Мексику и Парагвају кандидатуре се одобравају само онимкандидатима који су рођени у овим земљама, док се ово право онима који нису рођењем постали држављани - ускраћује.19

Пасивно бирачко право је је као што смо напред навели право грађанина да буде биран. У том смислу, за посланика Србије може бити биран грађанин Србије, који је истовремено и држављанин Србије, који је навршио 18 година живота, пословно је способан и има пребивалиште на територији Србије. За председника Републике Срије поже бити предложен држављанин Србије, који је навршио 18 година живота, пословно је способан и има пребивалиште на територији Србије најмање годину дана пре одржавања избора.

Посланик не може истовремено бити носилац правосудне или друге функције на коју га бира Народна скупштина Републике Србије, нити други функционер или запослени који у републичком органу обављају послове који се односе на делокруг органа, осум у случајевима утврђеним Уставом. Даном потврђивања посланичког мандата лицу

18Маријана Павјанчић, ,,Изборно право“, Graphica Academica, Нови Сад 1999 год, стр. 7719 Преузето са сајта http://izbornareforma.rs/ Дана: 12.12.2015

9


изабраном од стране Народне скупштине Републике Србије престаје та функција, а лицу запосленом у републичком органу почиње да мирује радни однос.

Законом о изброру народних посланика предвиђено је да грађани бирају посланике на освно слободног, општег, једнаког и непосредног изборног права, тајним гласањем. Нико нема право да по било ком основу, спречава или приморава грађанина да гласа, да га позове на одговорност због гласања и да од њега тражи да се изјасни за кога је гласао или зашто није гласао. Заштиту изборног права обзебзеђуј изборене комисије, Врховни суд Србије и надлежни судови.

Према уставу Србије изборе за народне посланике расписује председник републике, 90 дана пре истека мандата народне скупштине, тако да се избори окончају у наредних 60 дана. Прву седницу народне скупштине заказује председник народне скупштине из предходног сазива, тако да се седница одржи најмање 30 дана од дана проглашења коначних резултата избора. Народна скупштина на првој седници потврђује посланичке мандате. Народна скупштина консткитуисана је потврђивањем мандата 2/3 народних посланика. Допуштена је жалба уставном суду који по њој одлучује у року од 72 сата. Потврђивањем мандата 2/3 народних посланика престаје мандат претходног сазива Народне скупштине.

Прописано је да право да бира председник Републике и да буде биран за председника Републике има сваки пунолетан и пословно способан грађанин Републике Србије. При томе, нико нема право да спречава или приморава бирача да гласа, да га позива на одговорност због тога што јесте или није гласао или да тражи од њега да се изјасни зашто није гласао или за кога је гласао. 20

5. Бирачко право на локалном нивоу у Србији

Поред прописа који регулишу опште одноно централне изборе, постоје и прописи који се примењују на избор локалних органа власти односно локалне самоуправе и они су делом садржани у уставима али и у посебним законима о избору локалних органа власти.21

Децентрализација којом се преноси одређени круг надлежности са државе на локалну власт један је од битних услова за општу демократизацију друштва и равномеран развој сваке државе. У Повељи о локалној самоуправи Савета Европе, чији је србија члан од 2003 стоји: ,,Пожељно је да јавне послове обављају они нивои власти који су најближи грађанима“ и да ,,локалне власти имају право на одговарајуће сопствене изворе финансирања којима могу слободно да располажу у оквирима својих овлашћења.Бирачко право на локалном нивоу уређено је Законом о локалним изборима 2007. Законом о локалној самоуправу, законом о територијалној организацији Републике Србије и Законом о главном граду.

20 С. Лилић. М.Дреновак, ,,Посебно управно право“ оп. цит. стр. 167-16821 Видети: нпр. Закон о локалним изборима Републике Србије ,,Службени гласник РС“ бр. 35/2000

10


Локална самоуправа је у смислу закона о локалној самоуправи, право грађана да управљају јавним пословима од непосредног, заједничког и општег интереса за локално становништво, непосредно и преко слободно изабраних представника у јединицама локалне самоуправе, као и право и способност органа локалне самоуправе да, у границама закона, уређују послове и управљају јавним пословима који су у њиховој надлежности и од интереса за локално становништво.

Грађани који имају бирачко право и пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе, управљају пословима локалне самоуоправе у складу да Уставом, законом и статутом јединице локалне самоуправе. Грађани бирају одборнике на основу слободног општег и једнаког изборног права. Изборно право грађани остварују непосредно, тајним гласањем. Нико нема право да, по било ком основу спречава или приморава грађане да гласају, или да позива на одговорност због гласања.Одборници се бирају на четири године. Избори за одборнике морају се спровести најкасније 30 дана пре краја мандата одборника којима истиче мандат.Право да бира одборника има, пунолетан пословно способан држављанин Републике Србије који има пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе на коју остварује изборно право. За одборника може бити изабран пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије који има пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе у којој је предложен за одборника.

Грађани имају право да преко средстава јавног информисања буду равноправно, благовремено, истинито, непристрасно и потпуно обавештени о изборној кампањи подносилаца зборних листа и кандидатима са изборних листа, као и о другим догађајима значајних за изборе.22

6. Изборне комисије

Према Закону о избору народнох посланика, Републичка изборна комисија:

1. Стара се о законитом спровођењу избора;2. Организује техничку припрему за изборе;3. Прати примену и даје објашњење у вези са применом овог закона, нарочито о

спровођењу гласања у иностранству;4. Утврђује јединствене стандарде за изборни материјал;5. Прописује врсту спреја из члана 68, став 4 овог закона6. Прописује обрасце и правила за спровођење радњи прописаних овим законом;7. Одређује и оглашава у Службеном Гласнику Републике Србије број и адресу

бирачких места, најкасније 20 дана пре дана одређеног за одржавање избора;8. Образује бирачке одборе и именује председнике и чланове бирачких одбора;9. Утврђује број гласачких листића за бирачка места, оверава их и заједно са

овереним изводом из бирачког списка, записнички предаје бирачким одборима;

22 С. Лилић. М.Дреновак, ,,Посебно управно право“ оп. цит. стр. 168-169

11


10. Одређује изборне акте који јој се достављају;11. Утврђује да ли је изборна листа састављена и поднета у складу са овим законом и

проглашава;12. Доноси решење о проглашењу изборне листе;13. Одређује начин чувања и руковања изборним материјалом;14. Утврђује и објављује резултате избора;15. Утвршује број мандата који припадају свакој изборној листи;16. Подноси извештај Народној Скупштини Републике Србије о спроведеним

изборима:17. Доставлја податке органима надлежним за прикупљање и обраду статистичких

података;18. Обавља и друге послове предвиђене овим законом.Републичка изборна комисија доноси правилник о свом раду. Услове за рад

Републичке изборне комисије обезбеђује Народна скупштина Републике Србије а Републичка изборна комисија доноси пословник о свом раду.

Изборна комисија на новим изборима сходно примењује упуства и друге акте републичке изборне комисије који се односе на спровођење избора за народне посланике.

Изборним комисијама одговоарајућа комисија поверава вршење једног државног посла – избора одборника.23

7. Заштита бирачког права

Од оног момента када је бирачко право признато грађанима нопходно је обезбедити и његову заштиту у различитим случајевима његове повреде. Због значаја овог права неопходно је обезбедити његову заштиту у свим фазама. У Републици Србији постоји разгранат систем бирачког права, и у њему учествују судови и државни органи као и Уставни суд, који одлучује о избрним споровима за које законом није одређена надлежност судова.

Заштита бирачког права пре избора односи се пре свега на њихов упис у бирачки сисак. Бирачки сипаск је јавна исправа којом се доказује постојање бирачког права, онн се води по службеној дужности и у њега се уписују грађани који имају активно бирачко право. Они су стални и јединствени али се у току године стално ажурирају како би се устројила прецизност евиденције грађана који гласају. Бирачки спискови се код нас воде на основу евиденције из матичних књига, других службних евиденција, јавних исправа или непосредног проверавања а садрже редни број бирача, његово лично име, лични број, пол, годину и место рођења, место пребивалишта и простор за примедбу. Грађанин у року од три дана по расписивању избора па најкасније до 15 дана пре државања избора могу да траже да сње упишу у бирачки списа, а после тог рока само на

23 Видети: Закон о избору народних посланика, Службени Гласник бр. 34/2010 члан 34.

12


основу одлике општинског суда донете у ванпарничном поступку и то најкасније у року од 48 сати пре офдржавања избора.

Заштита бирачког права у току избора се пружа ради законитости и регуларности самих избора и њу пружају одрежени органи предвиђени изборним прописима сваке земње. Код нас то чине изборне комисије. Сваки приговор на регуларност ибзра се подноси овој комисији у року од 24 часа од момента када је извршена радња коју подносилац приговара сматра неправилном а Републичка изборна комисија је дужна да у року од 48 часа од момента прјема приговора донесе Решење којим или усваја или одбија тај приговор. Уколико приговор усвоји онда се поништава одлука или изборна радња која је предмет приговора. А уколико се одбије онда подносилац има право да изјави жалбу Врховном суду у року од 24 часа који о жалби одлучује у року од 48 сати. Ова одлука је правоснажна и коначна.

Заштита овог права се постиже такође и у виду забране да се на дан избора води агитација на бирачким местима, у забрани ношења оружја на бирачким местима као и праву носилаца листе да на тим местима поставе своје контролоре.

Заштита бирачког права након избора се огледа у средствима и радњама везаним за проверу резултата избора и доделе посланичких мандата. По нашим изборним прописима подносиоци изборних листа могу да Републичкој изборној комисији пријаве лице које ће надгледати статистичку обраду подата и на тај начин проверавају тачност те обраде и ставе примедбе уколико су оправдане. Посебно средство заштите бирачког права након завршетка избора представља инструмент верификације мандата представника који је изабран у парламент и код нас ту верификацију врши Републичка изборна којисија која посланику издаје уверење да је изабран, и то на стандардизованом обрасцу НП-21 након чега посланик можеступити на своју посланичку функцију.24

24 Владан Михајловић, ,,Уставно право“ оп. цит. стр. 328-331

13


Закључак

Као што је напред већ истакнуто бирачко право представља најважније политичко право без кога се не може успоставити парламентарна демократија. Политичке слободе и права убрајају се у традиционална права прве генерације. Она омогућују потврђивање појединца као друштвеног бића чија права на активно суделовање у јавном и политичком животу дају легитимитет државној власти.

Демократска друштва почивају на принципу народног суверенитета, а тај принцип се може остварити само уз постојање и поштивање широког круга политичких слобода и права. Из ових права произилази и могућност да грађани путем избора конституишу државну власт.

Принцип народног суверенитета непосредно се изражава путем бирачког права преко којег грађани обликују државну власт. Бирачко право је индивидуално право сваког грађанина. Међутим у последњој децценији на свим изборима догађало се да поједини грађани нису мги да искористе своје бирачко право, јер су њихова имена нестајала са спикова бирача. Неки су прерано умрли, еки још век нису ни рођени а било је и оних који су рођени по неколико пута. Све то нам показује да код нас бирачко правно није омогуђено свима равноправно и да се мора радити на отклањању тих проблема.

14


Литература

Владан Михајловић ,,Уставно право“ Краљево, 2008. Год

Драган М. Стојановић, ,,Устано птаво, књига 2“ Свен, Ниш, 2003. год.

Маријана Павјанчић, ,,Уставно право 1“ Едиција Универзитетски уџбеник, Правни факултет, Нови Сад, 1998.

Мирјана Павјанчић, ,,Изборно право, Graphica Academica, Нови Сад 1999 год.

Павле Николић, Уставно право, НИУ, Службени лист, СРЈ, Београд, 1993год.

Павле Николић ,,Уставно право“ Пословни биро, д.о.о. Београд 1997 год.

Ратко Марковић, ,,Уставно право“, Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, Београд, 2014 год

Ратко Марковић ,,Уставно право и политичке институције“ Службени гласник, са п.о. Београд 1995 год.

Слободан Јовановић, ,, О држави, основи једне правне теорије, Сабрана дела, том 8, БИГЗ, СКЗ И Југославијапублик, Београд, 1990 год.

С. Лилић. М.Дреновак, ,,Посебно управно право“ Београд, 2010 год.,

Закон о избору народних посланика, ,,Службени Гласник РС“ бр. 34/2010

Закон о локалним изборима Републике Србије ,,Службени гласник РС“ бр. 35/2000

http://izbornareforma.rs

15

Бирачко право

Documents