Иконоборство 8-ог века

Са избијањем иконоборског покрета завладала је у Византији криза која је претворила царство у току 2 века у поприште жестоких борби. Култ икона се све више ширио и постао један од најважнијих израза византијске побожности. Са друге стране било је противљења том култу који је изгледао супротан хришћанству као духовној вери. Опзициона струја испољавале су се у источним покрајинама, прастарим средиштима верског врења где су се још увек одржавали монофизитски елементи и где је павликијанска секта узимала све већег маха. Али тек у додиру са арабљанским светом нерасположење према култу икона претвара се у отворено иконоборство. Противници Лава III (717-741) објашњавали су његово не- пријатељство према иконама час арабљанским час јеврејским утицајима. Међутим како је Лав прогонио Јевреје много већи значај имала је на њега арабљанска култура која се све више ширила византијским царством. Тако је Лав који је зауставио надирање Арабљана пред зидинама Цариграда отворио пут источном културном утицају. Неколико година пре појаве иконоборства у Византији, уништаване су иконе у Омајадском царству. На челу иконоборске групе стајали су митрополит Тома Клаудиопољски и еписком Константин Наколејски који су били из М.Азије. На чело покрета најзат се ставио и сам цар Лав IIIкоји је водио порекло са истока. Цар је први пут отворено иступио против култа икона 726.г. на кога су утицали источни митрополити али и јак земљотресес који је цар схватио као израз божијег гнева изазваног поштовањем икона. Најпре је држао проповеди свом народу против икона да би убрзо прешао и на дело. Он је наредио једном официру да скине Христову иконуизнад бронзане капије царског двора. Међутим народ је у свом узбуђењу убио царевог официра на лицу места. Убрзо се побунила Хелада која је прогласила свог цара и кренула са флотом на Цариград. Цар је угушио ову побуну али је она значила озбиљну опомену. Цар је покушао да нађе савезнике у виду цариградског патријарха и римског папе али је престарели патријарх Герман био против цара а и папа Григорије II одбацио је царева иконоборска расправљана мада је остао лојалан Византији. Духовно најзначајнији противник иконоборства био је Јован Дамаскин који, иако је био Грк, био је на калифином двору у Дамаску пре него што се замонашио у манастиру св. Саве у Јерусалиму. Цар се онда ослонио на његову царску моћ и сазвао силентион, скупштину виших световних достојанственика 17.јануара 730.г. са циљем да ова скупштина изради едикт против култа икона. Како је патријарх Герман одбио да потпише овај захтев он га је сменио и 22.јануара на његово место довео бившег синкела Анастасија који је био спреман да се потчини царевим наредбама. Тако је иконоборство добило и законску снагу. После смрти Лава III на власт долази његов син Константин V (741-775). Међутим против њега је као узурпатор устао Артавазд, стратег теме Арменијака који је помогао његовом оцу Лаву да се уздигне на царски престо. Артавазд је иступао као бранилац икона. Када је Константин кренуо 742.г. у борбу против Арабљана Артавазд га је изненада напао у теми Опсикија и потукао царску војску. Затим је Артавазд ступио у преговоре са Теофаном Монутом кога је Константин оставио у Цариграду као регента . овај је стао на страну узурпатора као и многи други високи чиновници. Затим је Артавазд са војском ушао у Цариград и примио круну из руку патријарха Анастасија. Свог старијег сина Нићифора је

поставио за савладара а млађег Никиту за врховног заповедника војске. Иконе су поново успостављене и изгледало је као да је врем иконоборства прошло. Константин је у Анатолијској теми, којој је некад управљао његов отац, у Амориону био примљен са одушевљењем. Затим је кренуо на Артавазда и 743.г. нанео му тежак пораз код Сарда. Онда се окренуо против Никите и код Модрине натерао његову војску у бекство. После краће опсаде 2.новембра је ушао у престоницу и свиремо се обрачунао са противницима. Артавазд и његови синови су ослепљени а њихове присталице погубљене и осакаћене. Патријарх Анастасије је седећи натрашке на магарцу вођен по Хиподрому али је и даље остао на патријаршиском престолу. Тиме је највиши црквени положај намерно дискредитован. Цар је спремао и црквени сабор. На епископске столице поставио је своје људе а оснивао је и нове епископије на чијем челу су стајали представници иконокластичке науке. Цар је написао и тринаест теолошких трактата од којих су само 2 сачувана у фрагментима. Сабор се састао 10 фебруара 754.г. на царском двору у Хијереји а своју последњу седницу одржао је 8 августа у Влахернској цркви у Цариграду. На сабору је било 338 епископа а сабор је предводио епископ Теодосије-Ефески јер је патријарх Анастасије већ био умро. Папа ни источни патријарси нису учествовали сабору. Упркос свему томе овај иконокластички сабор се прогласио Васељенским. На сабору је донето решење о забрани сликања Христа на иконама, цар је постао господар цркве и самовласно прогласио новог патријарха Константина Силејског, а одлуке сабора прочитане су на Цариградском тргу. На све прваке православне странке, патријарха Германа и Јована Дамаскина бачено је проклетсво а свако поштовање икона строго забрањено. Међутим убрзо је почела да делује и опозиција на челу са игуманом Стефаном Новим. Цар је 765.г. после свирепог мучења погубио Стефана али је опозиција толико узела маха да је морао погубити и већину чиновничког апарата и дворских званичника. Цар је такође повео и битку против монаштва и манастира јер је тио био најачи центар иконофилства па је кренуо у систематско уништавање монаштва а манастире претварао у касарне и јавне зграде. Међутим смрћу цара завршило се и доба најјачег иконокластичког покрета и грозне страховладе. На власт је дошао Константинов син Лав IV (775-780) и у његово време иконокластички правац доста опада. У поређењу са Константином он је био доста умеренији а одустао је од антимонашког покрета па је монахе постављао не високе црквене положаје. На њега је деловао и утицај његове жене Ирине рођене у иконофилској Атини. он је свог сина Константина крунисао за савладара иако су његова браћа носила титулу цезара и полагала право на престо. Уследила је реакција од стране његовог брата Нићифора али је завера откривена а завереници протерани у Херсон. Пошто је Лав IVумро већ 780.г. Константин VI је имао само 10 година па је регенство преузела царица Ирина. Пошто је Ирина преузела престо питање око икона већ је било решено али је морало систематски да се спровете прелазак на иконофилску политику јер је иконоклазам владао око пола века. Пошто је патријар Павле натеран на абдикацију ради избора новог патријарха царица је скупила на Магнаварском двору народ и рукополажен је њен лични секретар Тарасије 25.децембра 784.г. Затим су отпочеле припреме за сазивање Васељенског сабора који би поништио одлуке сабора из 754.г. и да успостави култ икона. Сабор се састао 13.јула 786.г. у цркви св. Апостола у Цариграду. Међутим, војска која је

била иконоборски настројена и верна бившим царевима упаде у цркву и растера сабор. Затим је царица довела иконофилске трупе из Тракије у Цариград ради заштите престонице а у Никеји је сазван нов сабор. Тако се десио VII Васељенски сабор, последњи који признаје православна црква одржан у истом граду као и у време Константина Великог. Под претседништвом патријарха Тарасија и уз присуство 350 епископа и великог броја монаштва и свештенсва одржано је 7 седница између 24 септембра и 13 октобра 787.г. Сабор је примио иконоборце у црквену заједницу пошто су се одрекли јереси. Међутим томе су се успротивили игуман и монаси Студиског манастира. Тада се испољио антагонизам између радикалне струје или калуђерске струје „зилота“ (ревносних) који су се држали искључиво канонских одредба, и умерене струје „политичара“ који су се држали политичких прилика. На Никејском сабору победила је ова умерена струја. На сабору је успостављен култ икона а одредбе сабора потписане су од стране младог цара и царице Ирине. Међутим млади цар је већ био одрастао и почео се бунити против мајчиног туторства. Уз њега су стали сви иконоборски настројени чиновници као и војска малоазијских предела која је октобра 790.г. прогласила младог Константина VI као јединог легитимног цара. Цар је отерао Ирину али је 2 године касније под притиском њених присталица враћена на двор. Тада је иконокластична струја стала на страну Нићифора, најстаријег потомка Константина V али је млади цар брзо реаговао и наредио да се Нићифору ископају очи а да се осталим стричевима одсече језик. Пошто је и стратегу теме Арменијака ослепео избио је огорчен устанак у овој теми где је цар некада имао присталица. Затим се развео од своје прве жене и оженио дворску даму Теодоту коју је прогласио за августу. Пошто су против њега устали и монаси Студиског манастира због „Михеанског спора“ (браколомства) он их је послао у прогонство. Више није имао присталица који би стали у његову одбрану па је по наређењу његове мајке у порфирној сали, где га је донела на свет, наредила да му се ископају очи. Тиме је она постала једини господар царства.