ИТАЛИЈАНСКИ РАТОВИ

РАТОВИ 1494-1515 - ПОХОДИ ШАРЛА VIII, ЛУЈА XII И ФРАНСОА I

1. Стање у Италији уочи ратова - равнотежа снага - уговор у Лодију

Под Италијанским ратовима подразумевамо читав низ ратова (било их је 9)

вођених, првенствено, за доминацију на Апенинском полуострву али су и по ширини

бојишта и по интересима прерасли у сукоб ширих размера за превласт у Европи.

Трајали су више од шездесет година (1494-1559.) Ратовале су готово све веће

западноевропске државе. Главни актери били су Царство, Шпанија и Француска док су

остале земље своје учешће сводиле, углавном, на улогу повремених савезника. Зато се

ови ратови нпр. у енглеској историографији називају Ратови Хабзбурга и Валоа.

Њихови главни узроци били су: 1) Династичко супарништво и страх; 2) Територијалне

размирице између а) Француске и Бургундског војводства око Фландрије, Артоа и

француског војводства Бургоње б) Француске и Царства око Милана в) Француске и

Шпаније око Напуља, Русијона и Сердање; 3) Привлачност Италије као културно и

економски најнапреднијег дела Европе.

Између пет водећих држава у, територијално распарчаној Италији: Венеције,

Фиренце, Папске државе и Напуља, постојала је равнотежа снага постигнута

споразумом у Лодију 1454. године која није нарушена озбиљнијим сукобима али су у

мањим размирицама противници једни другима претили често позивањем у помоћ неке

од већих сила посебно Француске. Шпанија, Царство и Француска су у бројним

брачним везама својих владајућих династија и племићких породица са владарским

кућама италијанских држава лако налазиле легитимну основу за своје аспирације у

Италији. Валоа и Хабзбурзи су имали брачне везе са породицом Висконти која је

владала богатим Миланским војводством. Арагонци су у Шпанији истицали своје

1

право на Напуљско краљевство које је дуго било у њиховом поседу. Поштовања вредне

захтеве за Напуљ и Сицилију имали су и Анжујци.

2. Први рат (1494-1495). - Поход Шарла VIII - Лодовико Моро - Савонаролин

устанак у Фиренци - освајање Напуља - Света лига у Венецији - битка код Форнова

Први рат отпочео је походом француског краља Шарла VIII на Италију. Повод

за рат био је позив миланског војводе Лодовика Сфорце званог Ил Моро (Црни). 1

Сфорца се на овај корак одлучио пошто је смрћу Лоренца Величанственог Медичија из

Фиренце, јаког политичара, равнотежа снага постигнута миром у Лодију била

нарушена у корист Напуља који је тако постао озбиљна претња Милану.

Француски краљ Шарл VIII био је млад човек (имао је на почетку похода 24

године). Престо је наследио 1483. као тринаестогодишњак. Унутрашње проблеме у

Француској је решио настављајући апсолутистичку политику свога оца Луја XII

обуздавајући поубуњено племство у тзв. Лудом рату 1485. године. Шарл VIII био је

нејак телом и духом, имао је нападе падавице, слабо је образован, прерано остарео.

Тешко се изражавао и радије је ћутао. Ипак, неугледни краљ био је опседнут идеалом

витештва, носио се мишљу да поново освоји Јерусалим и крунише се за цара у

Цариграду (1494. већ је почео да се титулише као краљ Јерусалима и краљ Напуља).

Људи из његове околине, пре свега саветници Етјен де Вески и епископ Брисоне,

подстрекавали су га да крене и заузме Напуљ на кога је полагао наследно право. У

оквиру дипломатских припрема за поход, Шарл се потрудио да предупреди нападе

потенцијалних непријатеља низом уговора: у Етаплу новембра 1494. великом сумом

новца обезбедио леђа од традиционалног противника Енглеске; у Барселони јануара

1. Ludovico Sforza (il Moro) (1452-1508) био је млађи син чувеног кондотјера Франческа Сфорце који је 1450. пошто је освојио Милано изабран од народа за војводу. Наследили су га старији незаконити син Галеацо Марија и унук Ђан Галеацо. Међутим, 1479. Лодовико је постао de factо владар Милана. Оличавао је своју епоху - вешт и безобзиран ренесансни политичар био је велики заштитник уметника између осталих Донатела, Брамантеа и Леонарда да Винчија.

2

1493. обећао је шпанском краљу Фердинанду II, заинтересованом за Напуљ, Русијон и

Сердању (покрајине на југу близу Пиринеја); у Сенлису, маја 1493. предао је Артоа и

Франш-конте цару Максимилијану. Овим уступцима краљ је у ствари "раскућио"

тешко стечене територијалне добитке својих претходника и кренуо у рат. Да би својим

захтевима дао легитимитет, позивао се на право наслеђа на Напуљску краљевину које

је било спорно. Краљ Напуља био је од 1458. Фердинанд (народ га је звао Феранте)

Арагонски. Сумњало се да није син Алфонса Великодушног јер је његова мајка

Маргарета од Хијара имала бројне љубавнике. Краљев секретар тврдио је да је отац

његовог господара у ствари неки маран, покрштени Јеврејин, из Валенсије. Папа

Каликст III озаконио је Ферантеа као Алфонсовог сина али није хтео да га призна за

краља него је арагонску династију у Напуљу прогласио изумрлом.

У лето 1494. Шарл VIII је окупио импозантну војску од 30.000 људи. Пешадију

су чинили, углавном, швајцарски најамници, коњицу француско племство. Јак утисак

је остављала артиљерија, необично јака за оно време. Испловио је и заједнички

француско-ђеновски поморски одред. Све је то скупо стајало и захтевало огромна

новчана средства која су обезбедили лионски банкари чија је финансијска моћ постала

неопходна подршка за велике политичке и ратне подухвате. После раскошног

богослужења у Греноблу, војска је крајем лета, преко Мон Женевра, прешла Алпе и 1.

септембра стигла у Италију. На озбиљан отпор није наишла. Напуљска флота која је

требала да блокира Ђенову није дошла на време што је војводи од Орлеана омогућило

да заузме луку.2 Краљ је преко Милана и Ломбардије продирао у Тоскану. Мада је

Пјеро Медичи показивао склоност да стане на страну Напуља није био вољан да се

превише упиње око његове одбране па је француском краљу чак помогао уручивши му

известан број тврђава укључујући и Пизу. Улазак Француза у Фиренцу 17. новембра

2. Будући краљ Луј XII

3

био је тријумфалан. Шарл VIII дочекан је као богом дани спасилац. Његов долазак

прорицао је доминикански фратар Савонарола који је дигао устанак против владајуће

породице Медичи. Још пре доласка Француза Медичији су протерани и успостављена

република. Град је формално прихватио краља као заштитника својих слобода и обећао

му новчану помоћ. Шарл VIII је стигао, не наишавши ни на какав отпор, до Рима и

добио од папе Александра VI право пролаза кроз области Папске државе. Французима

је на руку ишло и време - иако је била зима није било ни кише ни снега који би

отежавали кретање војске.

Кампања је после пет месеци успешно окончана уласком Француза у Напуљ, 22.

фебруара 1495. године. Брзо изведена француска освајања у Италији никада нису била

сигурна. Ариосто је писао:"Сви који држе жезло Француске видеће своју војску

уништену или од мача или од глади, или од куге. Они ће понети из Италије

краткотрајну радост и бескрајну тугу, малу добит и неизмерне губитке јер љиљани не

могу да пусте корен на том тлу."

Французи су у Напуљу постали омрзнути због своје похлепе и распусности. Са

друге стране, владари италијанских државица били су застрашени њиховим

присуством а веће европске државе јачањем и добицима свога супарника. Само нешто

више од месец дана протекло је од уласка Шарла VIII у Напуљ када су се 31. марта

1495. у Венецији његови непријатељи организовали у тзв. Свету Лигу. Иницијатива је

потекла од папе Александра VI а савез су сачињавали још Венеција, Милано, Шпанија

и цар Максимилијан I (касније се придружила и Енглеска). Шарл VIII се нашао у врло

тешком положају. Цар и Хенри VIII угрожавали су му метрополу а ка Италији је хитао

славни шпански војсковођа Фернандес де Кордова, «Велики капетан».3 Шарл VIII

3. Gonzalo Fernandez de Cordoba (El Gran Capitan) (1453-1515) војсковођа и војни иноватор. Пореклом из крупног андалузијског племства. Учествовао је у низу ратова а прославио се као даровит војник при ослобођењу Гранаде ог Мавара (1482-92). Реорганизовао је шпанску пешадију усавршивши швајцарску

4

оставио је у Напуљу, као вицекраља, Жилбера де Монпансјеа а он се са половином

војске кренуо натраг у Француску. На путу, на реци Таро, испречила му се војска

новоосноване Лиге под командом Франческа Гонзаге. До битке је дошло 6. јула 1495.

код Форнова (Форново ди Таро) у близини Парме. Шарл VIII није био сигуран у своју

војну премоћ и покушао је да откупи пролаз. Међутим, борба је отпочела док су

преговори били у току. Французи су на јуриш кренули да пређу реку. На супротној

обали чекали су их Млечани. Окршај је био оштар мада је трајао само четврт сата. Таро

се црвенео од крви.4 Исход је био неодлучан али је предност ипак имао Шарл VIII који

је, додуше без коморе, успео да пређе реку и пребаци се Ломбардију. Само две недеље

касније предала се и француска посада у Напуљу. Тиме је поход био окончан, мада су

се француска упоришта у Гаети и Таранту држала све до зиме 1496-97. Уз помоћ

шпанског краља Фердинанда напуљски краљ Фернантино се вратио на престо.

Лига се убрзо распала. Међутим, два политичка брака утаначена приликом

стварања овог савеза имаће значајне последице по даљу историју Европе. Син цара

Максимилијана, Филип Лепи, бургундски војвода, венчао се Хуаном Кастиљском

(Хуана Луда) ћерком шпанских владара Фердинанда и Изабеле што је омогућило

њиховом сину Филипу V да обједини шпанске и хабзбуршке поседе и завлада

"Царством у коме сунце не залази". Уговорен је брак између енглеског

престолонаследника Артура и Катарине Арагонске друге шпанске принцезе.5

тактику, подредивши јој коњицу и додао стрелце наоружане аркебузама. Тако је шпански "терцио" доминирао европским бојиштима до прве половине XVII века. У Италијанским ратовима тукао је Французе ког Черињоле и Гариљана (1503).4. Прича се га је један од малих синова Ђан Ђакома Тривулција, Миланеза у Француској служби, посегао за стакленком у којој се налазила вода из реке Таро мислећи га је то вино и упитао оца "Зашто је вино тако слано".

5. Пошто је Артур умро млад Катарина је постала жена његовог брата краља Хенрија VIII. Развод њиховог брака биће узрок раскида енглеске цркве са папом што ће створити услове за почетак реформације у овој земљи.

5

2. Други рат (1499-1505) - Луј XII - Чезаре Борџија - заузимање Милана - јачање

папске државе - споразум у Гренади - битке код Черињоле и Гариљана - мир у Блоа

Шарл VIII је убрзо после повлачења, уз учешће упорних саветника за

италијанску политику де Вескија и Брисонеа, планирао нови поход али је 1498. умро

без потомака.6 Наследио га је рођак Луј XII. Нови краљ је, иначе, био учесник свих

великашких побуна против свог претходника 1483-1492. Суделовао је у италијанском

походу.7 У унутрашњој политици наставио је путем својих претходника - јачања

централне власти, унутрашњег мира, економског просперитета и подстицања

хуманизма. То му је прибавило популарност и почасни назив "отац народа" који је

добио од сталежа у Туру. У спољној политици задржан је исти однос према Италији с

тим што је Луј XII био у том погледу још острашћенији од свог претходника јер му је

баба била из породице Висконти којој су Сфорце преотеле власт у Милану.

Убрзо по ступању на престо краљ је покренуо питање поништења свог првог

брака. Наиме, када му је било 14 година (1476) Луја XII (у то време је био војвода

Орлеански) је Луј XI натерао га се ожени његовом ружном ћерком Жаном. Сада је

хтео да се ожени удовицом Шарла VIII Aном Бретонском. Та жеља није произилазила

само из краљевих личних разлога. Бретања је браком његовог претходника била

чвршће везана за Француску и није се смело допустити да се поново отргне и

осамостали. За поништење првог брака Лују XII била је неопходна папина подршка.8

На Светој столици седео је тада Александар VI Борџија (1431-1503). Био је

пореклом Шпанац (Родриго) из Валенсије – рођен је у градићу Хативи у ситној

племићкој породици Борха a презиме је доцније Италијанизовао. Студирао је право у

6. Страдао је ударивши главом у низак довратак у дворцу Амбоаз.

7. Луј XII (1462-1515) краљ (1498-1515)

8. Луј XII се и трећи пут оженио са Мери Тјудор ћерком Хенрија VII (1514).

6

Болоњи и касније боравио на двору свог стрица, кардинала, потом папе, Каликста III.

Родриго је био врло лепе појаве и отменог понашања. Кардинал је постао захваљујући

стрицу већ у 25-ој години а у 26 био је секретар курије – свештеник је постао тек у 30-

ој години. Показао се као врло способан адиминистратор а уз то је био врло лепе појаве

и отменог понашања и јако наклоњен лепшем полу. Имао је бар шесторо незаконите

деце. Имена мајки првих двоје деце нису позната. Из везе са Ваноцом Катане,

распуштеницом имао је четворо деце: Ђованија, Чезара, Лукрецију и Ђофра. Мада у

поређењу са неким савременим свештеницима и папама није био претерано

раскалашан остао је код наредних покољења упамћен као оличење развратног и

бескрупулозног «ренесансног» папе – Пије II имао је ванбрачне деце и залагао се за

укидање целибата, неколико деце имао је и Сикст IV, као и Иноћентије VIII који је

своје потомке довео у Ватикан. Папа је постао 1492. после смрти Иноћентија VIII –

остало је забележено, мада не може проверити, да су се он и његов супарник у борби за

тијару Ђулијано де ла Ровере готово потукли крај одра преминулог папе. Борџија се

као римски кардинал показао врло способан а био је и омиљен код Римљана пошто их

је забављао разним приредбама и свечаностима – када је пала Гранада он је приредио

борбу с биковима у шпанском стилу. Био је и најбогатији кардинал у историји Рима па

су се и кардинали у конклави која је бирала папу надали богатој награди ако за њега

буду гласали. Није их изневерио. Штедро је обећавао положаје – за новчано мито се не

зна. Када је после избора упитан које име жели одговорио је: «Име непобедивог

Александра». Уследили су невиђени спектакли. У свечаној поворци дефиловали су

бели коњи, алегоријске фигуре, таписерије, слике, витезови, аристократи, стрелци,

турски коњаници, 700 свештеника и кардинала. Био је, иначе велики мецена научника

и уметника и велики градитељ. Сви су међутим са правом стрепели од злоупотреба

7

које је био кадар да учини зарад своје деце. Његов син Чезаре постао је кардинал у 18-

ој години. Иполит д Есте брат мужа његове ћерке Лукреције је постао кардинал са 15

година. У Рим се сјатило стотине Шпанаца, папиних рођака који су својом појавом

иритирали Италијане. Своју децу папа није крио, напротив боравила су у његовој

близини. Наставио је да ужива у друштву лепих жена. Говорило се чако о његовој

родоскрвној вези са ћерком Лукрецијом. Њој је поверавао бригу о својим одајама у

Ватикану као и то да у његовом одсуству прегледа преписку. Своме најстаријем сину

Ђованију, лепом и веселом младићу, израдио је да постане војвода од Гандије (у

Шпанији) и поверио му је заповедништво над папском војском. Међутим овај се

показао као слаб војник, претрпео је 1496. пораз у рату са побуњеном породицом

Орсини, потом се вратио у Рим и наставио да раскалашно живи због чега је вероватно

рано умро. Наиме јуна 1497. је после тога што је вечерао у кући своје мајке са братом

Чезаром и другим гостима заувек нестао. Отишао је, наводно, да посети неку

познаницу. Када је његов нестанак примећен папа је дигао узбуну. Неки чамџија је

признао да је видео тело бачено у Тибар исте ноћи када је војвода од Гандије нестао.

Претражено је дно реке и нађено војводино тело прободено на девет места. Александар

је био очајан, повукао се у засебну одају и одбијао храну, његово јечање чуло се на

улици. Папа се највише уздао у сина Чезара који је показивао велику чврстину,

смелост и бескрупулозност – чак је сумњичен за убиство брата војводе од Гандије са

којим није био у добрим односима.9 У сваком случају после братовљеве смрти навалио

9. Cesare Borgia (1475-1507). Постао је надбискуп Валенсије 1492 (у 17 години) а већ следеће године кардинал. Човек непријатне нарави али и својеврсне харизме. Био је висок снажан плаве косе и браде. Као и за Леонарда да Винчија и за њега се причало да може да савије потковицу. За време светковине на једном римском тргу одсекао је главу бику – учествовао је и доцније у борби с биковима. Тај спорт ипак у Италији није заживео. Убиство брата није му одмах приписано. Сумњало се да су војводу од Гандије убили пратиоци Ђованија Сфорце мужа Лукреције Борџије зато што је имао везу са сестром. За Чезара везана су многе сплетке и подмукла убиства као нпр. другог мужа његове сестре Лукреције што је допринело мрачној слици о целој породици. То је дало повода историчарима Макијавелију и Гвичарднију да га оптуже за убиство брата па се преко њихових дела ово мишљење распрострло.

8

је на оца да га разреши дужности кардинала и свих свештеничких завета. То је и

учињено августа. 1498. али је претходно папа морао да призна да је Чезаре његов

незаконити син јер је то био једини начин да се именовање кардинала прогласи

законски неважећим. Чезаре се предао световној каријери са намером да за породицу

Борџија створи јаку државу у средишњој Италији. Папа је пристао да поништи брак

Луја XII. а као је да краљ пружи помоћ његовом сину. У свему овоме имао је своју

рачуницу и краљев први министар, утицајни и моћни Жорж д Амбоаз, који је чак

претендовао на столицу св. Петра.10 Задовољни Луј XII је Чезару Борџији поклонио

војводство Валентиноа и руку наследнице Наваре малог краљевства у подножју

Пиринеја, лепе, добре, и богате Шарлоте д Албре. Папа је, пренебрегавајући све

прописе поништио краљев брак. Долазећи у Париз по вереницу Борџија је донео и

кардиналски шешир за Амбоаза.

Припремајући се за поход на Милано Луј XII придобио је Венецију обећавши

јој Кремону; потписао је споразум са Енглеском, Шпанијом и царем и добио дозволу

да врбује војску по швајцарским кантонима. Октобра 1499. француска војска под

командом миланског пребеглице, сада маршала, Ђан Ђакома Тривулција заузела је,

без муке, Милано а Лодовико Сфорца је побегао у Аустрију на царски двор где је

гостољубиво дочекан. У свечаној поворци која је пратила француског краља при

уласку у Милано истицао се својом појавом Чезаре Борџија.11 Врбовао је швајцарске

најамнике и искористивши незадовољство становништва француском влашћу повратио

Милано јануара 1500. године. Уследио је противудар и априла 1500. дошло је до битке

10. Georges d Amboise (1460-1510) кардинал (1498) и главни министар. Са 24 године (1484) био је бискуп Монтобана са 33 надбискуп Руана и надбискуп Нарбоне. Због своје подршке Орлеанцима (Лују XII) био је за владавине Шарла VIII гве године у заточеништву. Главни је организатор реформи у централизовању администрације које су обележиле владавину Луја XII

11 На прстену је има гесло «Чини оно што мораш» а на мачу угравиране призоре из живота Јулија Цезара уз два гесла: на једној страни «Коцка је бачена» а на другој «Или цезар или нико».

9

код Новаре. Швајцарски најамници у Сфорциној војсци одбили су да се боре против

својих сународника у француској служби и Милански војвода је пао у руке Француза

док је покушавао да побегне. Одведен је у Француску где је био заточен до краја

живота.

Луј XII се није задовољио овим успехом него је бацио око и на Напуљско

краљевство. Споразумом у Гренади (новембар 1500.) уговорио је са Фердинандом II

Арагонским поделу Напуљског краљевства. Федериго, владар Напуља, предао се

Французима и као накнаду добио Анжујско војводство. Француска и Шпанија су

поделиле добитак. Луј XII је држао северну половину краљевства са Напуљем а

Шпанци Апулију и Калабрију. Убрзо је дошло до спорова око области чија деоба није

наведена у уговору што је довело до оружаног сукоба. У почетку су успеха имали

Французи који су заузели све шпанске територије једино се у Барлети одржао

прослављени шпански генерал Кордова. Французи су били удаљени од метрополе и

снабдевање им је било јако отежано. Тешка клима је узимала свој данак јер су војском

харале болештине. Кордова је следеће године тукао Французе код Черињоле (28.

априла 1503.) и реке Гариљана (27. децембар 1503) и Луј XII је јануара 1504. био

присиљен да напусти Гаету, своје последње упориште у јужној Италији. Миром

склопљеним у Блоа октобра 1505. Луј се одрекао Напуља у корист своје нећаке

Жермен де Фоа која се удала за Шпанског краља Фердинанда после Изабелине смрти.

Овај француски поход ишао је на руку Борџијама, папи Александру VI и

његовом сину Чезару јер им је омогућио да учврсте своју власт у црквеним областима

које су постале конгломерат независних господарстава. Њихови напори нису били

усмерени толико на јачање власти папства него на стварање сталне државе за породицу

Борџија. Између 1499. и 1502. године Чезаре је покорио читав низ државица, учврстио

10

своју власт у Ромањи и постао војвода ове области.12 Међутим, смрћу оца и избором

новог папе Јулија II изгубио је значајан политички ослонац. Бивши господари су један

по један враћали своје градове. Нови папа га је заробио и изручио Фердинанду II који

га је заточио у Шпанији одакле је Чезаре после 2 године побегао 1506. године и

придружио се своме рођаку краљу Наваре. Погинуо је приликом опсаде једног

побуњеног града 1507. године.

4. Трећи рат (1509-1514) - Папа Јулије II - лига у Камбреу против Венеције -

битка код Ањадела - раздор међу савезницима и нови рат - битка код Равене -

напад на Француску - битке код Гингата и Флодена

Папа Јулије II био је попут свог претходника човек велике енергије и

политичких амбиција. Његов почетни циљ био је враћање свих црквених области.

После двогодишњих припрема кренуо је у освајачки поход и 1506. победнички ушао у

Болоњу. У маси која га је посматрала како пролази кроз град био је и Еразмо

Ротердамски коме се приписује чувена сатира Julius Exlusus у којој свети Петар у

ратоборном човеку у сјајном оклопу и папском круном и плаштом одбија да препозна

скромног следбеника апостола.13 Да би савладао следећег противника - Венецију - папа

је уложио дипломатске напоре како би на своју страну привукао друге европске

државе. Тако је на његову иницијативу дошло до оснивања лиге у Камбреу децембра

1508. године коју су чинили Француска, Енглеска, Царство, Шпанија, Мађарска,

12. У три кампање заузео је Имолу (нов. 1499.), Форли (дец. 1499.), Римини, Пезаро (окт. 1500.), Фаенцу (апр. 1501.), Урбино (1502.)

13. Julius II (Giuliano della Rovere) (1443-1513) папа (1503). Рођен је у скромној породици. Уздигао се захваљујући подршци свога ујака папе Сикста IV (1471-1484) који га је у 28 години начинио кардиналом (1571) и предао му на управљање 1 надбискупију, 7 бискупија, неколико опатија. При првом покушају да постане папа осујећен је од стране Родрига Борџије. Озлојеђен, отишао је у Француску и био један ог оних који су потицали Шарла VIII на италијански поход како би се докопао столице Св. Петра. Веома енергичан и милитантан - papa terribile како су га звали, био је велики заштитник уметника. Ангажовао је Брамантеа, Микеланђела, Рафаела. Надмашио је све своје претходнике у напорима да архитектонски обнови и украси цркву Св. Петра, Ватикан и Рим. Зато је и почео са продајом индулгенција (опроштајница) које су довеле до Лутеровог протеста.

11

Фиренца, Савоја, Ферара и Мантова. Папа се савезу прикључио марта 1509. а априла

исте године је екскомуницирао Млетке. Француска војска је напала Венецију и однела

14. маја одлучујућу победу код Ањадела у близини границе Милана и Венеције.

Папи, пошто је повратио градове у Ромањи, није више била потребна помоћ

Француза. Напротив, њихово присуство у Италији сметало је и њему али и осталим

члановима Савеза. Прво се устремио на француске савезнике - покушао је да изазове

устанак у Ђенови и напао Ферару. Била му је потребна војска. Швајцарска, главни

резервоар најамничких трупа, је до 1510. врбовање дозвољавала, улавном, Француској.

Међутим, надбискуп Матијас Шинер приморао Швајцарце да 6.000 људи ставе на

располагање папи, на период од пет година. с тим да сваки кантон за то добија

годишњу накнаду. Антифранцуска Света лига образована је октобра 1511. године.14

Сукоб је достигао врхунац 1512. када је француска војска под командом младог

надареног генерала Гастона де Фоа кога су називали "Громом Италије" прегазила

долину реке Поа и тукла заједничку шпанску и папску војску 11. априла код Равене –

битка је овековечна на истоименој славној слици. Међутим, француски војсковођа је

погинуо и није му се нашао достојан заменик. Французи су напустили и Милано у који

су се вратиле Сфорце.

Сада су се на Француску обрушили и други противници. Енглески краљ Хенри

VIII и његов таст Фердинанд Арагонски покушали су, неуспешно, да освоје Гаскоњу.

Добит је извукао једино Фердинанд који је искористивши енглеску експедициону

јединицу као заштитницу припојио себи део малог пиринејског краљевства Наваре.15

14. Папа се измирио са Млецима. Вратио их је у крило цркве а они су заузврат дали Риму слободу пловидбе и трговине на Јаграну.

15. Енглески експедициони корпус јачине 10.000 људи искрцао се у близини Фуентарабије. Без шатора, слабо храњена и без редовних следовања пива енглеска војска је побољевала а дисциплина је попуштала. Појавила се дизентерија а незадовољни војници су октобра без дозволе свог команданта Хауарда испловили за Енглеску.

12

Французи су 1513. покушали да поврате главни град Ломбардије али су их 6. јуна

Швајцарци потукли код Новаре. Сјајно опремљена енглеска војска од 14.000 људи

искрцала се у току јуна 1513. код Калеа. Крајем месеца придружио јој се лично Хенри

VIII са још 11.000 људи и флотом "какву Нептун још не беше видео". Французе је

чекало још једно понижење - "Битка мамуза", названа по томе што се француски

коњички одред који су Енглези пресрели код Гингата у северној Француској

муњевито разбежао. Заробљени су многи француски великаши између осталих

легендарни витез од Бајара.16 Хенри је 21. октобра тријумфално отпловио за Енглеску.

Француски савезник, шкотски краљ Џемс IV, доживео је пораз и погинуо у бици код

Флодена на енглеско-шкотској граници17. Швајцарци су код Дижона угрозили

Француску. На срећу Луј XII је успео да склопи сепаратне мировне уговоре са веома

слабо повезаним члановима лиге и накратко оконча рат.

4. Рат (1515-1516) - Франсоа I - проблем Швајцарске - битка код Марињана -

конкордат у Болоњи

Луј XII умро је 1. јануара 1515. године. Како није имао мушког наследника, на

престо је дошао 21-годишњи Франсоа I из бочне гране династије Валоа и краљев зет.18

Савременицима је изгледао као отелотворење владарског идеала - пријатне

16. Pierre Terrail seigneur de Bayard (око 1473-1524) француски национални херој и оличење витешког идеала. Од 1494. до погибије учествовао је у свим ратовима Француске. Усред епохе необуздганих најамника настојао је га хуманизује рат штитећи имовину и част становника. Савременици су га називали "Витезом без страха и мане" и, чешће, "Добрим витезом" – стари српски уџбеници «француским Марком Краљевићем». Погинуо је 20. 4. 1524. у заштитници ког Гатинаре у Италији.

17. Поред краља Џемса IV погинуо је његов син и око 10-12.000 Шкота међу којима 22-годишњи бискуп ог Сент Андрјуа, Еразмов ученик, два опата, 12 ерлова, 14 лордова, представници већине угледних породица у Шкотској.

18Франсоа I (1494-1547) син Шарла Валоа-Орлеанског војводе ог Ангулема.

13

спољашности, прилично образован, храбар. Уживао је у лову и другим витешким

вештинама и био заштитник уметника. То је утицало да се и у каснијим покољењима и

у историографији створи готово митска слика о његовој личности. У првих двадесет

година владавине велики утицај на њега имали су мајка Лујза Савојска, одлучна и

политички способна жена одана интересима сина, и канцелар Дипра зналац закона,

ауторитативан и вешт администратор. Краљ је наставио политику својих претходника

која је ишла ка јачању краљевске моћи на рачун преживелих феудалних слобода. Био је

склон самовољи и ауторитаризму што га је у више махова довело у сукоб са

парламентом у Паризу, врховним правосудним органом чија је дужност била да

подржава тзв. основне законе у краљевству. За време његове владавине цветао је

хуманизам у Француској. Међу великим италијанским уметницима који су посетили

његов двор били су Леонардо да Винчи, Андреа дел Сарто, Бенвенуто Челини.

Изградио је величанствене дворце у долини Лоаре и око Париза укључујући Лувр и

Фонтенбло. На подстицај хуманисте Бидеа установио је јавно класично училиште које

ће прерасти у Колеж д Франс.

Краљ је стекао извесно ратно искуство борећи се у Гаскоњи и Гијени. Био је

окружен ратоборним младим племићима којима јалови италијански походи нису

дојадили а сам је био потомак Висконтијевих и претендовао на Милано. До лета 1515.

године у Лиону је сакупљена војска од око 40.000 војника за поход на Италију.

Препрека су били Швајцарци који су будно мотрили на главне алпске пролазе. Краљ је

одлучио да избегне борбу и заобиђе их. Његова војска пробила се кроз тешко проходни

Кол д´ Аржентјер и изненада појавила у Пијемонту што је приморало Швајцарце да се

повуку према Милану. Неки од Кантона су почели да преговарају о миру али су остали

14

одлучили да наставе рат тако је дошло до чувене битке код Марињана.19 Швајцарци,

њих 20.000 извршили су предвече 13. септембра препад на француску војску од 30.000

људи која је подилазила ка Милану. Битка се наставила и сутрадан. Швајцарци су у

почетку имали успеха али је интервенцијом Млечана на француском крилу ток битке

кренуо у другом смеру па су се швајцарске трупе повукле. Са око 16.500 погинулих то

је била једна од најкрвавијих битака у италијанским ратовима. Политичке последице

биле су далекосежне. Швајцарци су престали да буду независан чинилац у

италијанској политици. Распршио се и мит о њиховој непобедивости. Преговори са

кантонима завршени су Вечним миром у Фрајбургу 1516. године. Отада су кантони

давали значајне контигенте људства француској војсци али су најамничка служба и

исплате пензија главарима повлачили велике финансијске операције између две земље

са мучним, понекад бурним, свођењем рачуна. Тај однос трајао је све до револуције

1789. године. Улога Швајцараца у европским ратовима била је отада искључиво

најамничке природе. После Марињана Франсоа је освојио Милано и постао војвода а

Масимилијано Сфорца је у Француској добио издржавање. Важан уговор потписан је

са папом Лавом X у Болоњи 1516. године.20 Ради се о Конкордату који је практично

потврђивао Прагматичну санкцију из 1438. на којој се темељио галиканизам - извесна

аутономност француске цркве која се огледала у првом реду у пресудној речи владара

приликом постављања црквених великодостојника. Конкордат ће остати статут

француске цркве све до Револуције. Са Шпанијом је склопљен споразум у Ноајону

којим је признат статус qуо значи и француска владавина у Милану.

19 У питању је варошица Мелењано (Melegnano) 15 км југоисточно од Милана. Французи су име места погрешно убележили као Марињано и то се пренело и у историографску традицију 20. Лео X (Giovanni de Medici) (1475-1521) папа (1513) Син Лоренца Медичија Величанственог владара Фиренце. Са 14 година (1489) постао је кардинал. Протажирао је као и његов претходник породичне интересе. Показао је мало разумевања и вештине у супротстављању реформацији.

15

СУПАРНИШТВО ФРАНСОА I И КАРЛА V

1. Цар Карло V - избори у Франкфурту1519 - супарништво Хабзбурговаца и Валоа -

дволичност Енглеске - Кардинал Вулзи - Карло V у Енглеској - састанак Хенрија

VIII и Франсоа I

Ситуација у Европи постајала је све сложенија. Вешта брачна политика

Хабзбурговаца која уистину чини посебно и значајно поглавље у историји ове

дуговечне владарске куће и сада је уродила плодом што је озбиљно пореметило

равнотежу сила на старом континенту. Унук цара Максимилијана, Карло, у 6-ој

години био је војвода богатог Бургундског војводства. После смрти Фердинанда

Арагонског, свог деде по мајци, наследио је 1516. у 16-ој години шпански престо.

Максимилијан се 1517. године разболео а Карло је био наследник хабзбуршких поседа

и потенцијални цар Светог римског царства немачке народности чију је круну у

последњих два века носило десетак припадника породице Хабзбург. Престо Светог

римског царства био је изборан а не наследан. Владара је бирало седам "кнезова

изборника": надбискупи Мајнца, Келна и Трира, краљ Чешке, фалачки изборни кнез,

војвода од Саксоније и маркгроф Бранденбурга. Њих није (бар у ово време) ништа

обавезивало да бирају члана куће Хабзбурга или уопште Немца. Теоријски, од њих се

очекивало да интересе царства ставе изнад свега, али у пракси њихов лични интерес

имао је првенство. Мада су сви полагали свечану заклетву "да ће гласати без икаквог

интереса награде плате или обећања било које врсте" већина је била спремна да прими

мито. Почетком 1516. позвали су Франсоа I да заступа свето римско царство. Он се

кандидовао првенствено да би онемогућио избор Карла који је већ владао економски

моћном Бургундијом и Шпанијом којој су се јасно назирале перспективе грандиозне

прекоморске империје. Извесно, додуше само опрезно и тајно наговештено,

16

интересовање за царску круну показивао је и енглески краљ Хенри VIII али се није

озбиљно упустио у изборну борбу. На скупштини у Аугсбургу Максимилијан је

наговорио петорицу изборника да гласају за Карла али кад је цар умро они су показали

спремност да даље узимају мито од оба кандидата. Карло је имао јаку залеђину у

банкарима Анверса и Аугсбурга првенствено у Јакобу Фугеру који због огромног

богатства и утицаја има значајно место у историји овога времена и коме је историјска

наука посветила пажњу у посебним монографијама. И француски агенти су расипали

злато покушавајући да створе утисак како њихов господар има значајна средства. Због

тога је Франсоа морао да позајмљује новац од својих поданика и продаје положаје и

делове својих земљишних поседа. Папа Лав X подржавао је краља пошто је желео да

спречи да и Свето римско царство и Напуљско краљевство падну у исто руке. Служећи

се проповедима и лецима хабзбуршки агенти су подстицали антифранцуско

расположење у народу. Изборници су се сакупили у Франкфурту јуна 1519. године.

Свим странцима је наложено да напусте град. После неколико дана грозничавог

заседања, 28. јуна 1519. једногласно је изабран Карло бургундски (као шпански краљ

био је Карло И а као цар Карло V ) који ће додуше сачекати нешто више од деценије

да га папа крунише (био је последњи цар ког је папа лично крунисао).21 Док су се

Немци необуздано радовали овој вести француски агенти су пожурили у домовину да

би избегли злостављања и нападе.

2. Пети рат (1521-1526) - офанзива на Француску - издаја Шарла Бурбонског -

битка код Ла Бикоке 1522 - опсада Марсеја - битка код Павије 1525 - Франсоа I у

ропству - мир у Мадриду 1526. године

После избора Карла V Француска се осећала окружена хабзбуршким поседима,

21. До крунисања цареви су носили титулу краља Римљана. Занимљиво је га је Франсоа први француски краљ коме су се обраћали са "Ваше величанство" го тада резервисаној искључиво за цареве.

17

што је уистину и била (Шпанија, Низоземска, Немачко царство). Нови рат је био на

помолу. Сада је на политичком плану порастао углед Енглеске јер је њено савезништво

требало и Француској и Царству и Хенри VIII ће покушавати да то искористи. На путу

за Низоземску Карло В је направио кратку посету Хенрију VIII (од 26. до 31. маја

1520). Обојица су напустили Енглеску истог дана. Хенри је испловио за Француску јер

је имао заказан састанак са Франсоа И. Енглески и француски краљ састали су се јуна

1520. на отвореном пољу у близини Ардра у Пикардији. Два владара су у друштву

својих раскошних пратњи провела заједно две недеље. Како су обојица били млади,

бујног темперамента, пуни жеље за животом окружени свитама младих витезова и

дама састанак је протекао уз много игре и забаве али политичких резултата практично

није било. Хенри је остао на континенту и почетком јула се у Гравелину у Низоземској

састао поново са Карлом. Потписали су уговор којим су се обавезали да неће склапати

савез са француским краљем у року од две године и да ће заједнички иступати на

конгресу три владара који је требао да се одржи у Калеу.

Непријатељства су отпочела пре одржавања конгреса. Франсоа И је априла

1521. кренуо у рат. Најпре је кренуо у офанзиву ка шпанској Навари али је претрпео

одлучујући пораз код Ескироса. Док су борбе биле у току Франсоа се потрудио да рат

оконча преговорима и прихватио посредовање Енглеза тако да је дошло до састанка у

Калеу коме је председавао енглески кардинал Вулзи. Хенри VIII је међутим глумио

непристрасног арбитра а у ствари радио у сопствену корист. Августа је Вулзи отишао у

Бриж и тамо потписао тајни споразум са царем обећавајући му енглеску подршку ако

се рат не заврши до новембра22. Састанак у Калеу постао је бесмислена дипломатска

фарса која се отегла до краја новембра док су Франсоа и Карло В већ водили огорчену

22. ратификација је зато огложена за 24. новембар. Још за време свог боравка у Енглеској цар је Вулзију гао 7.000 гуката и обећао му помоћ на слегећем избору за папу.

18

борбу на бојном пољу. Са севера је надирало на Француску 40.000 цареваца

предвођених познатим војсковођама Зикингеном и Фрундсбергом који су опсели

Мезијер и угрозили Шампању. Франсоа је деблокирао Мезијер тако да се рат на северу

стабилизовао у Артоау. Одлучујуће битке вођене су у Италији. Уз помоћ швајцарских

најамника Французи су потиснули шпанско-царску војску под Колоном која је

опседала Парму. Међутим, када су се Швајцарци вратили кућама француски генерал

Лотрек је био принуђен да отворено поље препусти противнику и повуче се у градове.

Међутим због непријатељског држања становништва није се ни ту могао дуго задржати

тако да су изгубљени Лоди, Павија и толико пута освајани Милано. Међутим царска

војска је почела да се осипа због недостатка новца за плате ћудљивим и иначе буни и

пљачки склоним најамницима. Французи су заврбовали нови контигент Швајцараца и

преузели иницијативу. До одсудне битке дошло је код Ла Бикоке 27. априла 1522.

године. Француска војска предвођена Лотреком бројала је 32.000 људи а противник

кога су водили Фрундсберг и Колона 19.000 Шпанаца и немачких Ландскнехта.23 На

јуриш је у збијеним редовима пошло 15.000 Швајцараца које су царске трупе дочекале

јаком артиљеријском и пушчаном ватром и у противнападу прегазиле наневши им

губитке од 3.000 погинулих. Франсоа се ипак, није лако одрицао Италије. Послао је

преко Алпа адмирала Гијома Бонивеа са 30.000 људи. Њега су вешто изманеврисали и

тукли на Сезији 30. априла 1524. Фернандо Авалос и француски ренегат Шарл

Бурбонски. Шарл Бурбонски био је принц краљевске крви из бурбонске гране

династије Капета због сукоба са краљем прешао је цару Карлу В и био један од

његових најуспешнијих војсковођа. Дало би се расправљати о томе да ли је у питању

23. Georg von Frundsberg (1473-1528) Најзначајнији заповедник ландскенхта. Уочио је ефикасност тактике швајцарских најамника и учинио га се она пренесе у ландскенхте. Због бриге коју је посвећивао својим војницима и утицаја међу њима називан је "Оцем ландскнехта". Није био војсковођа нити оригинални тактичар али је умео га своју војску дисциплинује и обучи.

19

издаја или чин племићког бунта против погажених права која су се заснивала на

претпоставкама феудалних закона које су монарси у циљу јачања централне власти све

више превиђали.24 Углавном царској војсци је пут у Француску био отворен и она је

извршила инвазију на Провансу и опсела Марсеј. Посада је храбро одолевала тешком

бомбардовању. Франсоа је за то време сакупио војску и кренуо на Авињон. Плашећи се

да не остану одсечени Авалос и Шарл Бурбонски су се повукли у Италију. Француски

краљ се, по козна који пут, кренуо на Милано. Милано је сем цитаделе освојен и

Франсоа је 25. новембра опсео Павију други по величини град у Миланском војводству

који је бранио Шпанац Антонио де Леива са 5.400 пешака и 400 коњаника. Француска

војска бројала је 20.000 пешака (од тога 8.000 Швајцараца и 5.000 Ландскнехта званих

"Црна Банда") , 3.000 коњаника и 55 топова. Браниоци су одбили 13 јуриша тако да су

Французи због губитака прешли на опсаду града у јануару 1525. године. Опсађенима је

у помоћ почетком фебруара стигла војска од 18.900 коњаника под командом Шарла

Ланоа тако да су се Французи нашли између две ватре мада им је логор био солидно

утврђен. До битке је дошло 23. фебруара 1525. Царске трупе су извршиле препад на

Французе. Франсоа је успео да окупи своју коњицу и изврши пробој кроз

непријатељски центар али је пешадија заостала и претрпела велике губитке. Посада

Павије извршила је такође напад. Пошто је коњ под њиме убијен Франсоа I је

заробљен. Погинуло је 8.000 Француза укључујући адмирала Бонивеа и друге краљеве

блиске пријатеље. Битка код Павије је највећи масакр француског племства после 24. Charles duc de Bourbon (1490-1527) француски војсковођа. Као констабл Француске спровео је реорганизацију војске. Имао је видног учешћа у бици ког Марињана. Бурбонски поседи толико су нарасли га је у срцу француске створена феудална држава опасна по будућност Француске али се Шарлово право на ове поседе тешко могло законски оспорити. Краљица мајка Лујза Савојска покренула је поступак пред париским парламетном у коме је овај ипак био вољан га стане на страну констабла. Краљ се самовољно умешао и донета је одлука о секвестрацији којом је Шарл Бурбонски био лишен свих својих гобара. Бурбонски је био у вазалном односу и према Карлу V и овај је био дужан га га штити. Констабл је потписао уговор са Хенријем VIII и царем у коме се обавезао га ће изазвати побуну у Француској када Франсоа И крене на Шпанију. Завера је у зачетку откривена и Шарл Бурбонски је морао га побегне Карлу.

20

катастрофе код Аженкура у стогодишњем рату. Царске трупе изгубиле су само 700

људи. Карло В који је вест о победи примио у Мадриду забранио је бучно радовање.

Француска се налазила у тешкој ситуацији. Франсоа I је одведен у Мадрид и ту је

спочетка очајавао јер му његов краљевски колега није посвећивао достојну пажњу.

Касније се стање променило. Карло V и његов заточеник су се више пута састали а

сестра француског краља је стигла у Мадрид како би брату олакшала тамновање.

Управу над Француском је, као намесница, преузела краљева мајка Лујза

Савојска уз помоћ канцелара Дипра и секретара Робертеа. Пошто није била у стању да

настави рат започела је преговоре са краљем Хенријем VIII кога је бринуо велики

успех његовог савезника па је августа 1525. склопљен у Муру у кући кардинала

Вулзија мир између Енглеске и Француске.25 Са друге стране и Карло V је био у

великој невољи. Војска у Италији није била исплаћена и бунила се. У Немачкој

захваћеној реформацијом беснео је сељачки рат. На истоку је претила опасност од

Турака а Лујза Савојска обраћала се за помоћ султану Сулејману Величанственом.

Канцелар Карла V Гатинара сматрао је да ће од продужења рата користи имати само

Енглеска и саветовао цару да покаже "великодушност лава и милосрђе господа бога".

Услови мира били су ипак престроги а Франсоа I изнурен сужањством пристао је на

победникове захтеве. Споразум је потписан у Мадриду јануара 1526. године. Краљ је

морао да изручи своје синове као таоце, преда Фландрију и Артоа, да се одрекне права

на Италију да уступи Карлу В Бургоњско војводство. Пуштање Франсоа I на слободу

одиграло се на реци Бидасо. Чамац у коме је био краљ дошао је на средину реке а

затим и чамац у коме су били његови синови и ту је извршена размена. Одмах затим,

25. Енглески први министар кардинал Вулзи је још 1524. размишљао о отказивању савезништва Хабзбурговцима. Сматрао је га притисак Турака на Царство и пораз Француза отварају перспективе за енглеску политику. Карло му се лично замерио. Упркос обећању није ништа учинио га помогне његову кандигатуру за папу после смрти Адријана VI (1523). Лујза Савојска је кардиналу приликом преговора уручила тајно "поклон"ог 100.000 круна.

21

чим је ступио на француско тло Франсоа I је узјахао коња и отишао, не погледавши

шпанског амбасадора који је чекао да краљ потврди обећања.

3. шести рат (1526-1529) - повратак Франсоа I из заточеништва - лига из Коњака

- Sacco di Roma 1527 - освајање Напуља - Андреа Дорија - "мир госпођа" у Камбреу

Франсоа I био је решен да не испуни захтеве предвиђене мировним уговором

сматрајући да га они не обавезују пошто су изнуђени. Отпочео је са образовањем нове

коалиције тзв. Свете лиге из Коњака коју су чинили Француска, папа Клемент VII,

Венеција, Фиренца и Милано.26 Ратовање је кренуло успешно по царску војску. Шарл

Бурбонски заузео је Милано. Заједно са Фрундсбергом опсео је Пјаченцу и Болоњу али

нису успели да из заузму због помањкања аритљерије. Често необуздани Ландкснехти

су се побунили под Болоњом због тога што нису исплаћени. Организатора ове врсте

најамничких трупа Фрундсберга ("отац Ландскнехта") је том приликом од узбуђења

ударила кап. Шарл Бурбонски их је некако примирио и наставио да напредује ка Риму.

Папа је покушао да спасе град потписујући са царем примирје. Војници Шарла

Бурбонског гладни прозебли и без новца одбијали су послушност привучени изгледима

на плен. Папа је покушавао да их купи или није могао да задовољи њихове незасите

захтеве тако да је 6. маја 1527. отпочео напад на слабо брањени Рим. Међу првима пао

је Шарл Бурбонски кога је погодило топовско ђуле док се пењао на бедеме. Његова

смрт још је више разјарила разуларену војску која се сручила на град убијајући и

пљачкајући. Пљачка је трајала недељу дана и за то време почињене су ужасне

свирепости и злочини. Људи су стављани на муке ради новца без обзира на старост пол

и положај. Међу ландскнехтима било је много лутерана који су на вандалски начин

скрнавили црквене светиње. Силовано је, убијано и паљено. Сиктинска капела

26. Clement VII (Giulio de Medici) (1478-1534) Папа (1523), трећи папа из породице Медичи незаконити син Ђулијана брата Лоренца величанственог и рођак папе Лава X.

22

коришћена је као штала. Ватиканска библиотека спасила се само зато што је Филиберт

Орански који је преузео команду после смрти Бурбонског ту био смештен са штабом.

Папа се са кардиналима и око 3.000 људи склонио у тврђаву Сан Анђело у самом граду

тако да је био сведок катастрофе. У међувремену Франсоа И сакупио је војску уз

новчану помоћ Енглеске и послао је под командом Лотрека за Напуљ. Лотрек је

потиснуо царевце из Рима и блокирао их у Напуљу са копна и мора. Савезничку,

француско-папску-млетачку флоту предводио је Андреа Дорија један од најславнијих

поморских војсковођа у историји и код Портофина 15. августа 1527. нанео пораз

шпанској ескадри.27 Но Франсоа се замерио Дорији одбивши да Ђенови учини неке

мање територијалне уступке и адмирал-најамник је прешао Карлу V и тако лишио

Французе поморске снаге у Средоземљу. Под опседнутим Напуљем епидемија тифуса

или колера покосила је главнину француске војске заједно са њеним заповедником

Лотреком док се остатак предао Филиберту Оранском. Французи су учинили још један

напор да ток рата преусмере у своју корист пославши војску под командом грофа од

Сен Пола али је тај покушај осујећен 21. јуна 1529.у бици код Ландријана у северној

Италији. Сада је Французима леђа окренуо и папа Клемент VII. "Чврсто сам решио да

станем на царску страну и као такав живим и умрем" изјавио је папа очекујући од

Карла В да му помогне у обнављању моћи породице Медичи у Фиренци. Заузврат је

обећао да ће Карла крунисати за цара и опростити свима који су учествали у пљачкању

Рима. Пошто Карло V није могао због опасности од Турака да у лето 1529. године дође

у Рим где је требао да буде крунисан, састао се са папом у Болоњи у јесен исте

27Andrea Doria (1466-1560) ђеновљански агмирал, војсковођа и државник. Био је наизменично у служби папе, војводе ог Урбина, Фергинанга Напуљског, Франсоа I, Карла V. Прославио се у борбама против арабљанско-берберских гусара и Турака међу којима је имао великог ривала у Хајредину Барбароси. Управљао је Ђеновљанскм републиком у којој је именован првим грађанином и добио почасну титулу "Ослободилац и отац гомовине" (Liberator et Pater Patriae)

23

године.28 После четири месеца, колико су провели заједно преговарајући, папа га је 22.

фебруара 1530. крунисао за краља Италије а два дана касније за цара Светог римског

царства. У међувремену, како су и Француска и Царство били изморени ратом

организовани су преговори 3. августа 1529. године у Камбреу које су водиле две жене

- Лујза Савојска, мајка Франсоа И и Маргарета Аустријска, царева тетка, која је

владала Низоземском тако да је овај споразум назван "Мир госпођа". Практично су

поновљени закључци мира у Мадриду с тим што се Карло V одрекао аспирација на

Бургоњу, Провансу и Лангедок. Пошто је Франсоа I платио откуп деца су му

ослобођена. Споразум је учвршћен и браком. Пошто је већ неколико година био удовац

Франсоа I оженио се царевом сестром Елеонором Португалском. Са француским

краљем се измирио и папа Клемент VII и његова нећака Катарина Медичи се удала за

француског престолонаследника (касније краљ Анри II).

4. седми. рат (1536-1538) - проблеми хабзбуршког царства - савезништво између

Француза и Турака - састанак Франсоа I и Карла V у Камаргу

Велика држава Карла V била је изложена многим потресима. У Немачкој су

сукоби са протестантима озбиљно подривали иначе недовљну кохезију царства.

Протестантски кнежеви и градови организовали су тзв. Шмалкалденску лигу и

оружани сукоб је био на помолу. Природно је да је Франсоа користио прилику и у

протестантским кнежевима тражио савезнике што ће у следећа два века радити и

његови наследници на француском престолу. Са друге стране претила је царству и

турска најезда. Иако је био титулисан као Најхришћанскији краљ и чак изјављивао да

је готов да се упусти у крсташки поход Франсоа је потражио савезнике и у

"неверницима" који су опасно угрожавали хришћански свет. Повремено је са султаном

започињао разговоре у том смислу а од 1535. је Француска држала сталну амбасаду у

28. Турци су октобра 1529. дошли до Беча.

24

Цариграду. После преласка Дорије цару француска је недостатак поморске сила

надокнађивала сарадњом са турском морнарицом која је нападала обале јужне Италије

служећи се по потреби француским лукама као базама.

Пошто је Франческо Сфорца умро без законитих наследника поново се

отворило кобно питање Милана. Франсоа I наменио је ово војводство своме рођаку

војводи од Орлеана. Француска војска је, фебруара 1536. упала у Савоју и заузела

Торино. Карло I је толико био огорчен да је чак изазвао Франсоа I на двобој до кога,

природно, није никада дошло. Да би смањио притисак на Милано цар је упао у

Провансу али није успео да освоји Марсеј па се повукао. На посредовање папе Павла

III вођени су преговори о 10-годишњем миру али је потписано само примирје у Ници

јуна 1538. године. Два владара су се срела код Егморта у Камаргу 1539. када је цар

пролазио кроз Француску на путу за Ган где је требао да угуши устанак. Мада је сусрет

протекао срдачно до потписивања мировног уговора није дошло.

5. осми. рат (1542-1544) - поход Карла V на Алжир - Хајредин Барбароса,

француски савезник

Карло V организовао је 1541. поход на Алжир у коме је било ангажовано 12.300

морнара и 24.000 војника. Велика флота испловила је са Балеарских острва али је за

време буре наспрам афричке обале толико оштећена да се од експедиције морало

одустати. Користећи прилику, Франсоа је 1542. у савезу са султаном Сулејманом

Величанственим, Клевеом, Данском, Шведском ударио на царство у свим правцима :

Луксембургу, Брабанту, Русијону, Навари (овај пут Италију нису дирали). Са славним

турским гусаром Хајредином Барбаросом Французи су заузели Ницу (осим цитаделе)

и опљачкали је. Французи су евакуисали Тулон да би ту обезбедили зимовник за

турску флоту. У овом граду постојала је тржница робова на којој су продавани и

25

хришћани. На Париз су кренули Хенри VIII и Карло V. Први са севера други с истока.

Енглези су заузели Булоњ а царевци су дошли до Соасона. Французи су избегавали

битку на отвореном пољу повлачећи се у тврђаве и исцрпљујући инвазионе снаге. Опет

су обе стране остале без довољно снаге да наставе рат па је 18. септембра 1544.

потписан мир у Крепију којим су потврђене одредбе уговора у Камбреу и Мадриду.

Французи су обећали помоћ против Османлија. Тајном клаузулом обавезали су се да ће

помоћи Карлу V да реформише цркву, организује црквени сабор о врати немачке

протесанте у окриље католичанства. Са Енглезима је рат око Булоња настављен још

две године. У лето 1545. дошло је до веће, неодлучно окончане, поморске битке на ушу

Сене у којој је са енглеске учествовало 160 а са француске 200 бродова. Французи су

неуспешно покушали да заузму мало острво Вајт у Ла Маншу и спалили Брајтон на

енглеској обали, Енглези су заузврат спалили више села у Нормандији. Мир је

потписан у Ардру јуна 1546. године. Хенри VIII је Французима вратио Булоњ на 8

година уз накнаду од 2 милиона круна.

АНРИ II И КРАЈ ИТАЛИЈАНСКИХ РАТОВА

1. девети. рат (1552-1559) - протестантски кнежеви траже помоћ Француза -

споразум у Шамбору - опсада Меца - битка код Сен Кантена - мир у Като-

Камбрезију

Последњи рат водио је Анри II који је на престолу наследио Франсоа I 1447.

године. Нови владар наставио је политику савеза са протестантским кнежевим тим пре

што су ови после одсудног пораза који им је нанео цар 1547. код Милберга тражили

ослонац. Ушао је у преговоре са Морицом Саксонским и осталим протестантским

вођима. Уз новчану накнаду они су, уговором у Шамбору 1552, признали Анрија

викарем (намесником) царства и дозволили му да заузме три бискупије - Мец, Тул и

26

Верден. Анри је ова три места заузео али није успео да избије на Рајну. Карло В није

имао новаца да сакупи војску. Маја 1552. Мориц Саксонски је покушао да га зароби у

Инсбруку али му је цар побегао кроз Бренерски пролаз и кроз долину Драве стигао у

Филах (Бељак). Пошто није успео да ухвати цара Мориц Саксонски се са његовим

братом Фердинандом нагодио у Пасау и прикључио походу на Турке у коме је

погинуо. У међувремену Карло је сакупио бројну војску од 50.000 људи и у новембру

опсео Мец који је бранио Франсоа Гиз. Пошто су му болести и глад исцрпели војску

цар је морао да подигне опсаду јануара 1553. године. Он се октобра 1555. одрекао

суверенитета над Бургундијом а јануара 1556. шпанских круна и њима потчињених

области. Шпанску круну понео је његов син Филип II а суверенитет над хабзбуршким

поседима касније и царску титулу брат Фердинанд. Са Французима је закључено 1556.

краткотрајно примирје у Возелу које је Анри II прекинуо на подстицај папе и кренуо да

протера Шпанце из Италије пославши тамо 1557. године војводу од Гиза са војском.

Гиз је морао да се врати у Француску која је била угрожена шпанским нападом из

Низоземске. Шпанци су код Сен-Кантена у Пикардији до ногу поразили француску

војску и заробили констабла Монморансија. Од потпуне катастрофе Француску је

спасила слабост противника који није имао снаге да настави напредовање. Стање се

поправило када је Гиз који је стигао из Италије успео да поврати Кале од Енглеза. Овај

град који је више пута у последњих два века прелазио из руке у руку сада је коначно

постао Француски. Као и у претходним ратовима обе стране су биле заморене и

исцрпљене. Анри II био је доведен до банкротства а забрињавало га је и напредовање

реформације и раст броја протестаната у сопственој земљи тако да му се рат између две

католичке силе у коме се он обилато користио савезништвом протестаната учинио

бесмисленим.

27

Преговори су вођени на неутралној територији у Като-Камбрезију.29 Шпанска

делегација стигла је 5. фебруара, француска дан касније а ускоро су им се прикључили

и Енглези. Шпанију су заступале угледне личности које ће, доцније, у наредне две

деценије играти важну улогу у шпанској и европској историји - војвода од Албе,

славни војсковођа и државник;Руј Гомез де Силва; Антоан Перено кардинал Гранвеле,

будући шпански намесник у Низоземској; Виљем Орански, будући вођа низоземске

револуције. Насупрот томе француска делегација била је слаба. Констабл Монморанси

и маршал Сент Андре били су у заробљеништву и ослобођени су нешто касније да би

могли да узму учешћа у преговорима. Највиђенији човек међу француским

представницима био је Франсоа Гиз, који ће играти важну улогу у верским ратовима

који ће избити кроз неколико година у Француској. Енглезе су предводили Николас

Вутон, амбасадор у Паризу и Хауард од Ефингема који ће предводити енглеску флоту

приликом чувеног похода Непобедиве армаде 1588. године. Иако су се делегати стално

жалили на неудобан смештај, преговори су се отегли. Прво свака делегација седела је у

посебном углу просторије и одашиљале су говорника на разговор у супротни угао.

Препрека је био и језик. Разговори су вођени на латинском а војници попут Албе,

Монморансија и Сент Андреа су се прилично мучили јер су слабо владали овим

језиком па су бискуп Араса и кардинал Лорене морали често да прискачу у помоћ као

преводиоци. Мировним споразумом у Като-Камбрезију 3. априла 1559. године

Француска се одрекла својих претензија у Италији признајући шпанску супрематију на

полуострву. Без накнаде су напуштени Пијемонт и Савоја, Корзика утврђена места у

Тоскани (Сем Салуца и неколико мањих утврђења). Мале алпска држава Пијемонт је

ојачала а њен владар, Емануел Филиберт, који је верно служио Хабзбурговце враћен је

29 Ту је бискуп Камбреа поседовао руинирани замак (chateau). На брзину су направљени рамови за прозоре, постављен папир уместо стакла и унесено нешто намештаја у празну зграду.

28

на престо. Енглези су уступили Французима Кале на 8 година с правом да после тог

рока исплате одређену суму новца и задрже га. Енглеска је овим чином изгубила своје

упориште на континенту. Тиме су, најзад, окончани Италијански ратови. "То је било

признање немоћи у подухвату који је превазилазио снагу краљевине. Француску

краљеви нису били у стању да савладају италијанске самодршце, кнежеве и папе,

којима је исто толико било стало да добију помоћ споља колико им се журило да

изневере своје савезнике да би се извукли испод њихове власти."Исход свега тога био

је да су јавне финансије уздрмане, храбро војно племство десетковано, док су у

друштво продрли, па чак заузели највише државне положаје странци који ће за нешто

више од једног столећа изменити национални карактер. Али је за узврат уродило

интелектуалним везама које ће француској ренесанси дати њен особен печат.

Француска се показала и војно неспособнија од од Царства поготово Шпаније чији је

углед у том погледу непрестано растао. Поред војне испољила се и финансијска немоћ

Француске чија благајна није могла да издржи дуготрајан рат. Шпанија је по том

питању била нешто надмоћнија јер се половином XVI века већ осетио прилив злата из

Новог Света али ће бројни ратови које су водили Хабзбурговци у века исцрпети и

материјална богатства и људске ресурсе ове државе што ће бити видљиво тек у

наредном столећу.

29