ПРОСВЕТНА БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ

IV. Књига

Проф. Лазо М. Костић

О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

ИЗЈАВЕ СТРАНАЦА

НА УСПОМЕНУ

ВУКУ СТ. КАРАЏИЋУ ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ.

ИЗДАЊЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ У КАНАДИ.

ХАМИЛТОН

1964.

Штампарија “Канадски Србобран” 175 Barons Avе. N., Hamilton, Ont., Canada.

ВУК СТЕФАНОВ КАРАЏИЋ Рођен 25. октобра 1787. у Тршићу, западна Србија.

Умро 26. јануара 1864. у Бечу, Аустрија.

Поводом стогодишњице смрти српског генија

ВУКА СТЕФАНОВА КАРАЏИЋА

Српска народна одбрана у Канади клања се његовој сени.

Заслуге Вука Ст. Караџића за српски народ ненадмашне су и незаборавне.

Јубилеј даје само повода да се и најшира јавност сјети тих великих заслуга српског великана Вука, и да се његове заслуге достојно истакну. Вук није нити ће икада од Срба бити заборављен. Али нови догађаји, толико трагични, чине да се о њему не може онако често говорити како он заслужује. Захвални Срби не могу пропустити његов јубилеј а да га не истакну у први план, као што је он и заслужио.

Смрт српског генија Вука Ст. Караџића оплакао је и ожалио цео српски народ. Па и сада ће приликом стогодишњице његове смрти цео српски народ да му укаже достојно признање. Али — авај — они на дому, а ту је огромна већина, ту је српска снага, неће моћи и неће смети да истичу његове заслуге за Српство, јер се тамо свако истицање Српства проглашује злочином. Ми, опет, у слободном свијету немамо све оне могућности да величину Вукову прикажемо као што треба.

Па ипак се мора и дужност нам је да дамо оно што се може. Главно је не пропустити овај јубилеј, као што смо пропустили многе друге. То је руководило Српску народну одбрану у Канади да макар и скромним прилозима обележи овај јубилеј, као што је обележила и 150-годишњицу рођења Његоша.

Вукове заслуге су не само многобројне, већ и многоврсне. Он је као реформатор српског правописа утемељитељ и нове српске културе, као што је Св. Сава био оснивач првобитне српске културе.

Вукове заслуге су нарочито велике у два домена: у домену српског језика и у домену српских народних пјесама. Он је ударио основе савременог српског језика и њему се највише може захвалити сјајан успон тога језика.

Он је с тим дао основу за развој српске књижевности и српске писмености, чак српске културе уопште. Он је пружио скоро прве савремене обрасце, и понајлепше, српских народннх пјесама.

Зато је С. Н. Одбрана у Канади ријешила да скромним прилозима обележи ову делатност оца српске књижевностн, Вука Стефанова Караџића, указујући само на неке резултате и успјехе његове огромне делатности и заслуге за Српство.

Она је усвојила предлог свог сталног сарадника и пријатеља, проф. Лаза М. Костића, чија архива о српским питањима садржи непроцењиво благо, да С. Н. О. изда збирку мишљења странаца о српском језику. При томе биће објављене и две стручне расправе проф. Л. М. Костића у вези ових питања. Нажалост, Српска народна одбрана није била у стању да објави веће прилоге.

Ипак и овим скромним прилогом она испуњава свој дуг према једлом од најзаслужнијих Срба цијеле наше историје, и још једном изражава његовој успомени поштовање њој достојно.

Претседник С. Н. О. у Канади.

П Р И С Т У П

СА СТУДИЈОМ О ЈЕЗИКУ УОПШТЕ И ВУКОВИМ ЗАСЛУГАМА ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК.

I

Ако један српски писац има да обележи својим радовима јубилеј Вука Караџића, ништа лакше од тога. Стотине тема би могао да обради па да све повеже са именом Вуковим, и то да повеже истински а не само фиктивно. Јер је Вук био многостран и разноврстан. Он је у више области крчио пут српској мисли и српској писмености, српској култури уопште. Проблем је и дилема је: коју међу многобројним темама одабрати да се Вук достојно прикаже. Не да се она пронађе, већ да се у великом мноштву одабере.

И ми смо стојали пред том дилемом. Слобода нам је била утолико ограничена, што смо били везани омеђеним обимом дела. Вук је био пионир нарочито у два “сектора”: у погледу српског књижевног језика и у погледу народне песме. Он нас је ту увео у културан свет, он нас је прославио (и себе и нас, одн. преко себе све нас Србе).

Определили смо се да Вуков јубилеј обележимо и повежемо најпре са српским језиком.

Вук није створио српски језик, није створио чак ни српски књижевни идијом, није га он ни модификовао, ни речи своје није му додао или одузео. Али он је тај језик фиксирао, а то значи много. После њега није више било колебања у писању. Он је одабрао и прогласио општим српским наречјем најбоље међу њима, херцеговачко. Он је истакао оно наречје у коме су скоро све српске народне песме спеване. Он му је дао спољну књижевну форму, установивши и упростивши начин писања (реформа српског писма, која је такође углавном Вуково дело!). Он је тај језик учинио доступним странцима и интересантним за странце. Нико мањн него Јакоб Грим није написао прву Српску граматику, опет захваљујући Вуку. Он је српски језик прокламовао да се тако изразимо и прославио.

Други писци, већег ранга и далеко компетентнији од нас признају Вуку код српског језика и неку креативну улогу. Да би читаоци видели шта они тврде и како то образлажу, пренећемо њихове мисли директно, не мењајући и не додајући ништа, не кометаришући чак ништа. Читаоцима стоји на вољу да усвоје или не усвоје њихова гледишта.

Два писца ћемо цитирати, оба која су између ратова највише и најбоље о Вуку писали, једног Србина и једног Немца: Љубомира Стојановића и Хермана Вендела. Први је издао једну једнако монументалну колико магистралну књигу о Вуку, други је о њему написао једну засебну студију и у многим другим радовима се на њ освртао. Његова дела цитирана су на крају ове књиге, после студије “Вук и Немци”, па ћемо се у бројевима на њих позивати.

“Вук је творац данашњег књижевног језика српског”, тврди најбољи познавалац Вука, академик Љубомир Стојановић (у књизи “Живот и рад Вука Стеф. Караџића”, 1924., с. 731). “Али — продужује Љ. Стојановић — Вук није до тога дошао одједанпут, већ је то плод дугог и трајног проучавања народних говора по свима крајевима куда је путовао или с људима у додир долазио. ...

Тако је, одабирајући што је боље, усавршавао свој књижевни језик, док није постао онакав каквим је писао од четрдесетих година. Тај језик, којим у целини узевши не говори маса народа ни у једној покрајини, опет је чист народни језик, јер у њему нема ничега што не би било у народном језику неког краја. То је ‘облагорођени’ књижевни језик српски ”

На стр. 724. пише Љ. Стојановић: “Вук, на основу народног говора и дотадашње несавршене азбуке и правописа, ствара српски књижевни језик и савршену (уколико је то уопште могуће) азбуку и правопис.”

Стр. 725: “Вук се први почео бавити описивањем српског језика. У његово време биле су на српском четири граматике за туђе језике, а ниједна за српски. ... Он је оснивач науке о српском језику, коју је даље разрадио његов ученик Даничић и његови следбеници. ... Копитар га је назвао ‘граматичким генијем’.”

Стр. 727: “Вук је унео и одомаћио у књижевности народни језик и удесио тако савршену азбуку, да је најбоља међу свим азбукама модерних језика. ...”

Стр. 732: “Вук је творац чисте српске прозе и стила. Он је први почео писати онако што говори бистар и речит сељак који језик осећа, и према томе не може ништа рећи што би било мутно и нејасно, што не би одговарало току мисли које се у његовој глави рађају, или начином који би био противан духу језика.

Тадашњи књижевници који су свршили више школе навикли су се и мислити немачки и латински, и пишући српски излагали су своје мисли начином који одговара духу латинског и немачког језика. ...

Од Вука су српски књижевници научили како треба не само правилно граматички писати, већ како треба и мислити српски.”

Ево шта о томе пише Херман Вендел (1, 31):

“И у време кад је велики устанак Карађорђев протурио име Србина чак кроз топовску пуцњаву Наполеонових ратова у уши Европе, српска литература беше једва што друго него један празан појам, јер јој је недостајао важећи језик писања. ...”

Говорећи о Вуковом скупљању и објављивању српских народних песама, Херман Вендел каже (нав. дело, с. 35):

“То му је дело испочетка имало за циљ да подигне народни језик на језик писања и да уведе један јасан и конзенгвентан правопис. Сакупљање и издавање народних песама, народних прича, пословица, које је он вршио свакодневно, требало је да доведе свежу крв језичној реформи” а тек потом “да српски народ упозна са самим собом и страни свет са српским народом”.

“Вук је увек изнова понављао да за језик писма треба да послужи језик Срба са села, далеко од вароши, и није тајио да је српски све гори што више господе живи у том месту. Посветивши језик ‘говедара’ за језик литературе, он је извршио неку врсту ‘експропријације експропријатора’, експроприсање танког слоја господе у корист широке масе народа. ...”

Он је са поносом доцније сам говорио да му је судбина уделила високи задатак “да створи српски писани језик и да српску књижевност постави на нове основе.” (Вендел, с. 43).

Херман Вендел признаје сам да “ниједан алфабет модерних језика није достигао Вукову азбуку и да мелодија писаног језика за који се Вук борио може да конкурише италијанској.”

У својој великој књизи “Борба Југословена за ослобођење и уједињење” (2) пише Херман Вендел:

“1818. је изашло прво издање великог Речника, који је био предодређен да постане ‘триумф српског језика’ и на коме су остали словенски народи морали Србима још дуго да завиде. Он је садржавао 27 хиљада речи из народа, док је друго издање донело 47 хиљада ” (стр. 183).

“Само једну генерацију после Шлецера који се жалио да наука не познаје српски народни језик, био је тај језик не само јако обележен у граматици и речнику Вуковом, него је писани језик постао најдејствителнија полуга за развијање националног осећања код Срба. Пошто је Вук, корене нашао у народности Србије, Босне и Херцеговине, то је ова самосвест добила балкански печат и деловала као скоро неко озрачење српске државе према духовном домену.” (с. 187).

Мало пред тим пише Вендел: “Начинивши масу носиоцем духовног живота литерарним оплемењењем народног језика, уводећи све Србе под кров истог писаног језика, нагомилавши језична блага са целог настањеног предела Српства као заједничку имовину, Вук је више него сви други заједно помогао да се пробије национални осећај Срба, који је носио печат Француске револуције и немачке романтике. Он је на тај начин моћно утирао пут српском јединству, због чега га Скерлић назива као ‘можда главног творца српског иационализма у 19. столећу’. ...”

У једној засебној расправи о Вуку, објављеној на српском језику (8) тврди Херман Вендел скоро исто. Потпуности ради цитираћемо је дословно (стр. 200):

“Исто тако је деловало на буђење свести код Срба и то, што је Вук при извођењу реформе језика узео за основу прост, неизвештачен, неискварен и неистрошен језик народа; што је за књижевни језик узео језик земљорадника и говедара, што им је преко песме и приче указао на њихову прошлост. Вук је испитивао и сакупљао народне умотворине по свима српским областима, без обзира на државне границе и веру. Последица је тога била да су се Срби почели осећати сви као једна културна целина. ...”

Као што читаоци виде, баш у овом домену су Вукове заслуге неизмерне и ненадмашне, оне су примарне баш овде, а на свим осталим пољима секундарне. Зато смо се решили да поводом Вуковог јубилеја потсетимо српску читалачку публику, из слободног света, разасуту по свим пределима где се српски не говори, на лепоту и важност њиховог материнског језика. Да га не забораве, да га интимније пригрле.

Кад бисмо ми сами хвалили свој језик, то би било без дејства, без ефекта, без моралне подршке. Личило би на самохвалисање појединаца. Најлакше је то, али и најнеукусније.

II

Довде смо говорили о заслугама Вука за српски језик; у самој књизи, у мериторном делу, како се то правним језиком каже, навешће се особине и лепоте српског језика како то странци налазе и истичу. Овде нека нам је дозвољено изнети нека општа запажања о језику, о језику уопште, о његовом значењу за народност и за културу сваког појединог народа, па и нашег.

Прво ћемо цитирати професора Универзитета у Хајделбергу Фридриха Панцера, који је у једној ректорској беседи изнео дивне мисли о народности и језику (9). Ту је изос. казао:

“Јер у свим временима, у најновијим чак више и јаче, језик је тај који народности даје битну подлогу….”

“Језик је скоро једина чињеница сваког народа која се може статистички захватити; она несумњиво остаје и битна претпоставка за његово образовање, већ и због тога, што једино она пружа могућиост да се без муке и стално обављају саопштења о ономе па чему се заспива јединство нације и свест о

том јединству. ….. Ако је јединствен језик претпоставка народности коју, широко узевши, он тек ствара, он је у исто време, још од почетка, израз, дакле творевина оног народа коме припада, он је огледало његове посебности. ….. Јер он живи и кад личности које га говоре умру; њим се народност даље предаје и преноси, он је непостављени васпитач народности. Погледи, осећања и мишљења отаца који су га створили, стално у њему дејствују и врше увек моћан уплив на све који једнако говоре….”

“Језик постаје помало велики архив, у коме остају сачувани сви доживљаји нације — и то не као прашљиви пергаменти, већ као вечно живи, увек речити сведоци њеног настојања и њених патња. Из језика, опет, они дејствују натраг на покољења која настају, и тако те снаге делују незадрживо, безразлично, тамо и овамо, вековима, миленијима, пружају један другоме златне посуде…..”

Писац говори о другим факторима народности, да се опет врати на језик: “Јасно је да, изнад ових посебних отисака, у мору заједничког језика пенуши и таласа се битна посебност читавог народа, да он свему даје укус и боју. Вилхелм фон Хумболт је, још давно, чврсто нагласио колико су дух и језик једног народа једна иста ствар….. Тиме је речено да наш језик не може да буде ништа друго него душа нашег народа која је постала звучна, јер и душа и судбина су такође, према видовитим речима Клајста, једно и исто…..”

(Фридрих Панцер је познати немачки германиста и фолклориста. Рођен је у Чешкој 1870., до пре неку годину био је још у животу. Био је професор у Фрајбургу, Франкфурту, Келну и Хајделбергу, где је најдуже предавао).

Изнећемо неколико реченица великог швајцарског културног и уметничког исгоричара Јакоба Буркхарта, рођеног у Базелу 1818., умрлог у истом граду, чији је члан једне патрицијске породице био, 1897. Био је најдуже професор у Базелу и понос тога универзитета као и швајцарске науке. Он је казао о језику:

“Јер је језик најнепосредније, у највишем смислу специфично обелодањење духа народа, идеална слика тога духа, најтрајнији материјал у који народи постављају супстанцу свог духовног живота, нарочито у речима песника и књижевника.”

Сам Јакоб Грим, оснивалац (са братом) модерне науке о немачком језику, који се доста пута цитира и у главном тексту ове књиге и у Поговору (расправи “ВУК И НЕМЦИ”) и о коме се дају на одговарајућим местима биографски подаци, написао је био једну пажње достојну расправу под насловом “О пореклу језика” (11), која почиње овим печима:

“Наш језик, то је наша историја ” У средини текста налазимо ове ставове: “Од свега што су људи пронашли и измислили, за себе чували и другима саопштавали, од свега што су изнели у заједници са природом у њима положеној и створеној, од свега тога изгледа да је језик највећа, најплеменитија и најнеопходнија имовина. Настао непосредно из људског мишљења, прилагођавајући се њему (мишљењу), одржавајући с њим корак, он је постао опште добро и наследство свих људи. Он се никоме не одриче (не отказује), јер нико не би могао да га се одрекне као ни даха. То је тековина која нам у исто време пада лако и тешко; лако, јер од најранијег детињства ми утувљујемо особине језика, оне су утиснуте у нашему бићу и ми се неосетно домажемо дара говора, као што један другоме читамо изразе (лица) и покрете, чији су преливи бескрајно слични и различити као и код језика. Песништво, музика и остале уметности припадају повлашћеним људима, језик је имовина свих нас. Па ипак је веома тешко поседовати је у потпуности и најтананије докучити. Велика маса допире до половине залихе речи или чак до још мањег дела. ….”

Стари Грци, зачетници европске културе, гледали су у језику нешто божанско. Епикур је писао да се “богови служе грчким језиком или неким њему веома сличним”. У категоријама лепоте, стављали су језик на прво место. По истом Епикуру су богови људима даровали у језику највећу радост постојања. Само једно има веће од тога, а то је песма, мада она није нншта друго него украс језика. То је цват језика. Боговима не може нико ближе да доспе из наших низина него кроз језик и песму. Обоје сачињавају највећу људску срећу и — што је још важније — обоје носе човека, помоћу њега самога све више и више, у чисту радост и у највишу, најчишћу хуманост.

Позната је, и свуда се цитира, ода руском језику од великог руског романсијера и приповедача Ивана Тургењева (1818—1883.), који је чешће живео у иностранству, нарочито у Француској, и ту чезнуо за својим језиком.

У тој песми у прози “Руски језик”, написаној 1882., налазе се и ове речи: “У данима сумње, у данима тегобних размишљања о судбини моје домовине — само ти си ми подршка и потпора, о велики, моћни, слободни руски језику! Кад тебе не би било — како би човек издржао да не падне у очајање гледајући све што се у завичају збива? — Али не сме се веровати да такав језик није дат великом народу. ….”

Нека је, на крају, дозвољено изнети неколико речи одушевљења српском језику српског књижевника Петра Кочића, из Босанске Крајине (1877 — 1916.). То је била његова жалба и његов протест поводом кварења српског језика од некадашњих окупаторских власти Босне и Херцеговине, што се сад понавља у целој земљи где Срби живе. Он је рекао:

“Нас обузима наизмјенично гњев и сјета, посматрајући како се бездушно насрће на драгоцјену духовну тековину народну, на чистоту и љепоту народног језика. … Сјету дубоку у души носимо што смо слаби и немоћни да заштитимо од профанисања и обесвећења свој велики и силан језик, који нас својом обилном и сјајном традиционалном књижевношћу, својом кристалиом чистотом и планинском свјежином свога даха храбри и соколи да не клонемо на путу живота, на путу вјековног посртања и страдања, на путу падања и устајања.”

Захваљујемо свима који су омогућили појаву овог дела, нарочито претседнику СНО г. Милутину Бајчетићу и члану Уређивачког одбора “Канадског Србобрана” г. Лазару Стојшићу који је извео све техничке радове.

6. октобра 1963.

Ветинген, Швајцарска.

Л. М. Костић

1. СЛОВЕНСКИ СТРУЧЊАЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ.

Неће нам се замерити да коло отворимо са словенским стручњацима, јер је њих било највише, јер су се први јавили, и јер су ствар не само најтемељније него и најинтимније проучавали. Они су српски језик испитивали у склопу свих сло венских језика и дали ванредна упоређења која се морају отргнути забораву.

I

Прво ћемо цитирати чешке и словачке слависте, који су у почетку прошлог века засновали Науку о славенским језицима или тзв. Славистику и који су први указали свету на различност и сличност словенских језнка, на њихове карактеристике и особине.

Пре свих треба цитирати тзв. “патријарха Славистике” Јосифа Добровског, иначе језуитског калуђера и ректора католичке богословије (живео од 1753. до 1829.). У својој збирци “Слованка” писаној и први пут изданој сасвим на почетку прошлог века (1) он категорички тврди да је само српски језик директан и неспоран потомак старог словенског језика. Ја имам друго издање те његове збирке из нешто доцнијег времена и у њој, на стр. 168, каже Добровски (дело под 2):

“Без обзира на многе русизме који су се ушуњали у новију Библију и остале књиге, ипак словенски црквени језик припада више Србима него Русима. Стога га ови (Срби) с правом незивају “славено-сербски језик”. Такође су некад Срби писали, уколико су могли, у овом старом језику, а не као што сад треба да постане мода, пола руски а пола “просто” српски, иако међу свим Славенима никојој нацији не може бити лакше него рођеном Србину да правилно пише и у књигама одржава чисти словенски језик. ..."

На другом месту у истој књизи (стр. 244 ид.) каже Добровски из. ос.: “Не може се овде претпоставити да је у време кад је писано словенски (мисли “старословенски” ЛМК) тада и говорен само један словенски језик из којега би се постепено развили сад тако различити дијалекти. Само садашњи српски језик се из њега образовао, и покварио. Остали удаљени дијалекти нису се развили из њега (старословенског) већ поред њега. ...”

“. .. Како је дошло до тога да је данашњи српски језик мање сличан староме него руски? Одговор: Руси су прекрајали мало по мало српско-словенски језик према својим граматичким калупима, узимали су из њега речи и изразе поред нових значења, који стари словенски језик у најстаријим рукописима, где словенски језик још није био измењен или је био сасвим мало измењен, није имао или није познавао. Па ипак ће Србин оно што је Русу неразумљиво у словенском језику врло често моћи да успешно објасни из савременог срског језика. ...”

Даље каже: “Ћирил је био из Солуна и тако је српски језик у младости научио и говорио. ...”

Још даље, у истом напису: “. . . Тако има баш Србин најнеспорније право да тврди да је старо-словенски или црквени језик његова некадашња својина, у шта он није никад сумњао. Чак је то Матија из Мијехова знао. Он пише (Mathias von Miechow): In ecclesiis Rutenorum linqua Sеrviorum, quae est slauonica, diuina celebrant, legunt et cantant. — De Sarmat. I. II. cl. p. 142.”

(У српском преводу то гласи: “У рутенским украјинским, ЛMK — црквама славе Бога, читају и певају ма српском језику, a то је словенски”).

Доцније је Добровски, у својој студији о “Словенским апостолима Ћирилу и Методију" (3, стр. 132) вешто модификовао то своје гледиште али га није демантовао, како многи тврде. Он тамо пише:

“Матија Мијеховит назива језик руских цркава српским без икаквих премишљања, иако је просги српски језик његова доба био већ често испремешан турским речима и већ у многим облицима отступао од старословенског или старосрпског. Чак и данашњи Срби називају један стари српски црквени зборник Србуља, који је, како Вук примећује, ближи српском дијалекту него нова руска издања. (Добровски документује то појединим изразима). Према томе су глаголитске књиге проистекле из српскога. И код израде словенске граматике, и код брижног упоређења старих текстова, све сам се више уверавао да је Ћирилов језик био неизмењен српско-бугарско-македонски дијалекат.” (Према Добровском, у 9. веку је то био један језик).

Матија Мијеховит (Mathias Mechovius, Maciej z Miechowiat. Maciej Miechow) био jе један пољски полихистор: апотекар, лекар, свештеник. Рођен 1457. у месту Миехова, умро 1523. у Кракову. Био је лични лекар Сигизмунда I., после каноник. Има много радова из историје. Његова Хроника Пољака (на латинском) изашла 1519. најстарија је историја Пољске (допире до 1501. године).

Он је, дакле, називао језик којим се служило у православним црквама “језиком Срба”. Спомиље Рутене (Украјипце), јер је само њих слушао у своме суседству.

И Јернеј Копитар јe заступао испочетка то гледиште, да га после напусти. У својој Граматици словеначког језика, изашлој сасвим у почетку ирошлог века у Љубљани (4), он пише: “Види се, дакле, да је дијалекат два брата-апостола, који су га у свом родном граду Солуну морали да науче још у детињству, да је старо-српски дијалекат био дакле ту да се подигне за књижевни језик Словена (као доцније тоскански у Италији или горњосаски у Немачкој), да би бар успоставили духовну везу разбивени делови једне тако распрострањене нације.”

Доцније је Копитар ово мишљење разводнио, а у науци није усвојено. Али је интересантно као слика одушевљења и решпекта према српском језику првих слависта света.

Јернеј (немачки Бартоломеус) Копитар, рођен је у Крањској 1780., умро у Бечу 1844. Био је покровитељ Вуков и иницијатор многог његовог дела. По занимању цензор словенских књига у Бечу.

Сад ћемо цитирати Словака Павла Јосифа Шафарика, једног од првих а и до данас највећих слависта уопште, који је живео дуго у нашим крајевима и од 1819. до 1833. био професор и директор Српске гимназије у Новом Саду (живео је од 1795. до 1861.).

Павле Јосиф Шафарик је више пута, специјално у својој “Српској Читанци” (5), за коју Ал. Белић пише у Народној енциклопедији СХС да је у њој први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и покушај његове кратке историје” и која је објављена 1833. године, сматрао да је стари

српски језик био савим сличан тадашњем, савременом српском језику, што претставља реткост у историји језика. Он каже дословно на стр. 5 поменуте књиге:

“Српски дијалекат има извора и помоћних средстава прастарих (“из високе старине”) у довољној количини, да се питање о његовој старости и једнакородности са осталим словенским језицима може да реши најкраћим и најсигурнијим путем. Нама је потребно само да преузмемо просто сведочење и да распитамо српске споменике у временском реду о врсти дијалекта који садрже, па да дођемо до резултата да је у Србији од памтивека, нарочито од 9. века, постојао, поред црквеног дијалекта уведеног заједно са ћирилицом из Бугарске и примљеног добповољно као дати и готови књижевни језик, у исто време један самостално образовани српски национални дијалекат који се у основним тачкама подудара са данашњим. Тај национални дијалекат је био који је Ана Комнена око г. 1081. назвала обични, прости дијалекат, а српски преводилац Властарове Синтагме (после 1335. године) назва га ‘простачки језик’ ...”

То је казао Шафарик у предговору (Претходним напоменама) Читанке. Затим следују многобројни примери, за чију аутентичност он преузима јемство, и на крају су “Закључне напомене”. У њима стоји, на стр. 114: “Све повеље српских кнежева и краљева из 12. — 14. века, затим Душанов Законик итд., написане су у готово чисто српском, док су напротив многи библијски и литургички рукописи из 15-16. века написани у чистом црквено-словенском, ...” Али су се и тада поједини “србизми”, како их Шафарик назива, писцима ипак поткрадали. Тако Шафарик констатује на стр. 115):

“Српски преписивач Георга Монахоса 1389. (дакле у години Косовске битке, ЛМК) преписао је рукопис према једном старом екземплару у високо црквено-словенском стилу, углавном потпуно тачно и верно. Али кад је случајно на једпом месту погрешио из непажње, на ивици (маргини) написао је ово примеченије: Да вјесте, братије, грешна мнје у изводје, јере бјаху листове издрвани тере изпремјенени, да простите ми грешному. — Колико србизама у мало речи!

Како су Срби из 1389. говорили: да ли као што је текст тога рукописа или како пише преписивач у ноти?”

“Дакле, србизми, који се појављују у српским повељама од средине 12. века . . . стварни су и пуноважни докази за српски национални језик који је тада постојао и аутохтоно изражен. И ти србизми како су тек значајни не само за целокупну словенску лингвистику, и каква све обавештења они дају за најраније стање и за узајаман однос словенских главних дијалеката! ”

Шафарик је, док је још био у Новом Саду, написао и у Пешти објавио своје првенче (1826.) под пасловом “Историја словенског језика и књижевности свих наречја” (6): “Ево шта се у њој говори о српском језику, а поводом њега и о осталим словенским језицима: “Језик је, без обзира на доцнији утицај турског, у свему ипак чист и пун звучне милине. Па може њему недостајати многозвучност — рекао бих — звонког, жуборовитог, титравог пољског, он ипак превазилази далеко своју осталу браћу у мекости, благости и мелодичној звучности, која произлази из сразмерне поделе сугласника и променљиве игре пунијих самогласника, и може после успелог усавршавања — при чему снажни старословенски зацело неће остати без утицаја с обзиром на благозвучност заузети прво место међу словенским језицима (неоспорно је српско наречје у турској Србији и аустријској Далмацији најбогатије у самогласницима међу свима осталим језицима, и у овом погледу излази да је најближе италијанском језику). Ја нећу да ломим штап ни над једним словенским језиком; сваком је приступ овом преимућству слободан, али се они њему приближују или се удаљују од њега различитпм путевима. Ја бих упоредио звук српског језика у певању и ноезији тону виолине, старословенског с оним оргуље, пољског с оним цитре; или ако је старословенски у давидовским црквеним химнама сличан бучном слапу шумског потока, пољски језик једног Фелињског сличан дражесном шуму и жубору једног потока, онда је српски језик у устима сеоске Ерато (музе љубавне поезије и створитељке химне боговима) сличан тихом жуборењу и роморењу потока кроз цветне ливаде долине; први погађа, потреса и савлађује као олуја; други буди, обузима и очарава као шум ветра кроз јесење јасике; трећи се прикрада, загрева и усхићује као лако лелујање и покретање мајског ваздуха.”

Четвртог по реду цитираћемо Словака Јана Колара, који је живео од 1793. до 1852., и своја сва дела дао у првој половини прошлог века. Он је највише писао на чешком језику. Био је протестант, исто тако теолошки образован.

О словенским језицима је писао у свој студији “О књижевној узајамности међу народима и језицима словенске нације”. Ова студија је прво изашла на чешком у часопису “Хроника” за 1836., а следеће године је изашла на немачком у Пешти (7, 8). Међутим, Србин Теодор Павловић је то дело превео са рукописа и објавио још 1835. у своме “Сербском народном листу”.

Ја сам имао у рукама и немачки и чешки текст. У немачком стоји на стр. 100:

“Тада ће се увидети да сви словенски дијалекти имају своја нарочита преимућства и лепоте: да један има снагу и величанство као руски дијалекат; други љупкост и пријатност као пољски; трећи величанствен класично-метарски ритам као чешко-словачки; четврти хероизам, огањ и жар као илирски. … ”

На стр. 131 исте књиге стоји: “Србин или Илирац, па био он само Србин или Славо-Србин, купује и чита не само српска, него и пољска, руска и чешка дела.”

Под Илирцима је Колар разумевао Србе, а под илирским језиком српски језик. Некад их зове Илирима а некад Србима. Тако у својој чешкој верзији исте књиге каже да Словени имају ctyri hlavni jazyky (четири главна језика), које говоре: Сесh, Роlak, Srb а Rus. Нити је словачко наречје својих отаца сматрао за посебно, нити хрватско или словеначко.*)

*) Та теорија Коларова о четири главна словенска језика има свој пандан у теорији четири главна словенска народа.

Тако проф. Матија Мурко, у својој стјдији о нсиачкли утицају на словенскт романтпку (9) цитира Јана Колара '‘чија теоркја о четири главна словенска народа. тј, Руса, Срба. Чеха и Пољака, беше код њега још 1830 учвршћена.”

То саопштава Мурко на стр. 228 своје књиге, и Србе ставља на друго место. одмах иза Руса. Цитира Колара: II, 141 (јамачно сабрана дела његова).

Јосиф Јиричек, отац познатог историчара балканских народа (Јосифа) Константина Јиречка, а зет највећег слависте прве половине 19. века, Словака Павла Јосифа Шафарика, написао је у предговору немачког посмртног издања једне Шафарикове књиге (10) да је српски језик “најлепши начин говора међу свим живим словенским језицима.”

Јосиф Јиричек је живео као зрео човек у Бечу, увек као чиновннк Министарства. 1871. године је, у влади Хоенварта, заузимао положај министра наставе (просвете).

II

Највећи пољски песник Адам Мицкијевић, који је пред средину прошлог века био први професор Славистике на Француском колежу у Паризу, казао је у својим предавањима 1840., отштампаним доцније на више језика, и ово (немачко издање. 11,I, стр. 6-7):

“Језик једног тако бројног рода (словенског) дели се у више дијалеката. …То је језик који се показује у разним формама и степенима свога оплемењења. Ми га видимо као изумрли, религиозни језик у старословенском; као језик законодавства и указа засад у руском; као језик литературе и конверзације у пољском; као језик наука у чешком; оставши у прастању као језик песништва и музике код Илираца, Црногораца и Бошњака …. (сад говори посебно о овим народним групама) . … Поставимо поред свих ових илирског или српског песника, једног слепог старца који пева рапсодије уза своје гусле, са којима су се одушевљавали критичари као Грим и Екштајн, и чије превођење нису ни Хердер ни Гете сматрали испод своје части. .....”

I, стр. 213: “Српски дијалекат је међу свим словснским наречјима најпунији хармоније и најмузикалнији; он ублажава и смекшава тврдоћу

У једном другом раду (II. 56 и III, 7) Колар жели да направи заједницу свих Словена под једним именом. “Кад би Словени били злато и сребро, Колар би начинио од њих једну огрочну статуу. На њој би Руси претстављали главу, Пољаци тело, Чеси руке, Срби ноге. Остале гране: Словенце (Венде), оба дела Лужичана, Хрвате, Словаке, он би дао прелити у ношњу и оружја; пред тим кумиром морала би сва Европа да клечи." (Мурко, нав. дело, стр. 214).

консонанага и то је готово италиски језик Словена.”

(Адам Мицкијевић је живео од 1798-1855. највећим делом као изгнаник. Умро је у Цариграду. О Србима се у својим цитираним предавањима и иначе најпохвалније изражавао, боље и лепше него о ма ком словенском народу, чак и пољском. Специјално је хвалио српске народне песме.ј

III

Велики руски књижевни историчар А. Ник. Пипин и његов књижевни друг В. Д. Спасевич, Пољак, у својој досад ненадмашној Историји словенских књижевности (12) говоре и о српском језику. Позивају се прво на Јакоба Грима, “ученог немачког рецензента Вукових песама”, који између осталога у “Гетингенском журналу" “изражава своје дивљење о чистоти и благогласју српског језика”, и онда са своје стране додају: “Србин има срећне језичне форме, које мушки пријатно звуче, у већем степену него иједан његов словенски брат; много тога потсећа на Италију (као нпр. прелаз гласа л у вокал). Ми смо видели да су чак Италијани (мисли на Фортиса, ЛМК) били изненађени милозвучношћу ‘морлачког језика’, и у српском језику постоје, сем већ споменутог преображаја л, још друге особине које благогласје јачају. Он уопште има наклоност да тврде консонанте, који у другим дијалектнма (словенским) грубо звуче, ублажава, отклања њихов дисхармонични спој који се у руском, пољском и чешком често налази, настоји да повиси проценат вокала. Тако глас х уопште не долази до изражаја, е (јат) постаје “ије”, и, избегавајући учестале консонанте, добива се у исто време скраћење речи, чија дужина уопште сачињава непријатност словенских језика, тако да је иста реч у српском краћа него у руском; чак се и у страним речима умеће вокал између два консонанта. Ово обиље ведрих и пуних вокалних гласова свакако оправдава упоређење српског језика са италијанским.”

Александар Николајевич Пипин, литерарни историк, по занимању углавном професор у Петрограду, родио се 1833. у Саратову, умро 1904. у Петрограду. Написао је пре тога посебно историју руске литературе и историју руске етнографије. Владимир Данилович Спасович био је по занимању адвокат у Петрограду а такође уредник месечног часописа

“Атенеум” у Варшави. Рођен 1829. у конгресној Пољској, умро 1906. у Москви. Издао је посебно историју пољске књижевности. Његова укупна дела на руском износе девет томова, на пољском седам.

IV

Споменућемо овде и неке Хрвате. Пре свега вођу и зачетника “Илирског препорода” Људевита Гаја (рођен 1809. у Крапини, умро 1872. у Загребу; о њему ће бити више речи у другом нашем делу о крађи српског језика).

Средином прошлог века Гај је уређивао загребачки лист “Народне Новине”. Кад је једном био отсутан из Загреба, Анте Старчевић, фамозни “отац домовине”, уметнуо је у тај лист неке написе против Срба и њиховог језика, који је скоро и негирао (“Које је тај језик сербски?” “Какав је то сербски језик?” итд.). Кад се повратио у Загреб, Гај је у истом листу написао чланак под насловом: “Изјављење ради Старчевићевих чланаках о Сербима и серпском језику”, у коме на крају стоји: “Кад би г. Старчевић само у једно дјело свога најближег земљака, који се такође на твердим обалама мора јадранског родио, Павла наиме Витезовића, Сењанина, био увирио, био би се увјерио да је онај наш велики муж, полаг све своје херватоманије, у 8 књигах, у којима је писао хисторију Сербах под насловом “Сербиа Илустрата”, признао величанство и первенство народа сербскога, тако гледе његове народне важности, као што и језика. Камо среће да је он, који се у своје доба за народни језик борио, на мјесто што је херватски провинцијализам са сербским мјешао и тако непрактично на необориве запрјеке нагазивао, — камо среће да је он онда, као што ми сада у новија времена, најглавније гране језик, који се је у изобиљу изреках и у својој чистоти најбоље сачувао, у својој цјелости пригерлио и у херватску књижевност увео, ми би се заиста са свиме на другом степену народњег напретка данас налазили.”

Овај чланак је изашао у броју од 3. студенога 1852., а ми га преносимо из књиге протојереја Димитрија Руварца “Ево шта сте нам криви. Посвећено Обзору!”, стр. 78.

V

Највећи хрватски историчар прошлог века, католички прелат (каноник-лектор) и први претседник Југословенске академије наука у Загребу (1828-1894.) изјаснио се једном о српском језику, и то у рецензији “Српско-далматинског Магазина” од дра Божидара Петрановића.

О значају овог Петрановићевог потхвата, хрватски историчар Фрањо Рачки написао је следеће:

“Док су се у Загребу борили с првими почеци сваке писмености, српска је књига захватила коријен. .. српски је језик преко Копитара и Грима, српске су пјесме преко Хердера и

Гетеа допрле дотле докле је допрла њемачка књига и слава оних велеумника њених. Стога се, вели Рачки даље, и Петрановић упутио стазом српских књижевних идеала.”

II. НЕМАЧКИ ПИСЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ.

Сад да пређемо на немачке писце, од којих смо покупили још више података него од словенских. Немци cу се, заиста, много бавили словенским, па и српским проблемима, и често су додиривали стање језика. To што смо прибрали није све, али је ипак довољно репрезентативно.

I.

Један од првих немачких историчара који се бавио и нашим народом, Август Шлецер, приликом приказивања историје Словена у својој Општој нордиској историји (14), чини разликовања и словенских језика, још год. 1771. Ма 7. место ставља хрватски језик (хроватски или кробатски) с киме се веома ретко бави, да онда, у истом § 18, пређе на “босански, далматински, илирски илн српски језик. To је језик италијанских Словена у Далмацији, Дубровнику итд., на коме су написане многе духовне књиге. Поповић га проглашује за најубавијег међу свим словенским језицима” (Popowitsch erklaеrt siе fuer den zierlichsten aller slawisehen Diaiekte).

Аугуст Лудвиг фон Шлецер живео је од 1735. до 1809. Неколико година је провео у Русији (у седмој деценији 18. века),где га је Катарина II. начинила чланом Академије и професором Руске историје. Од 1769. до 1804. био је професор у Гетингену, предавајући Светску историју и Науку о држави (“Статистику"). Сматран је “најутицајнијим публицистом немачког Препорода”.

Под “италијанским Словенима” Шлецер разуме лица српског језика која су била млетачки (“италијански”) поданици, и то у Далмацији, Дубровнику и Боки. Он је давно пре званичне немачке филологије овај језик сматрао српским, а свакако и становнике тих предела Србима.

Попович, кога цитира, није Србин, мада је јамачно српског порекла. To је Иван Сигисмунд Валентин Попович, рођен у Штајерској 1705., умро код Беча 1774. О њему пише Ф. Кидрич у Народној енциклопедији СХС (суб воце) да је “по свој прилици био потомак српског ускока пли пребега, али католик”. Чак се васпитавао у Грацу код језуита.

Шлецер га назива “аустриским Виндом" (Словенцем); a oн сам у цитираној књизи каже: “Моји земљаци, Винди из краја око Цеља (? die viеrtеllzillеrischеn Winden) зову се Словенци, и свој језик словенско”. Још на једпом месту спомиње “своје земљаке, цилерише Винде”.

Али је ппак за себе говорио да је Немац и за своју Штајерску да је “крајњи јужни предео немачке земље”.

После сам нашао код Копитара ову белешку (23): “Филолог и природњак Ј. С. Ф. Попович, рођени Словен из Штајерске, који је био пpoфеcop немачког језика у Бечу и написао немачку граматику ... највећи тадашњи аустријски научник ...” ..

Он је тачно средином 17. века издао једну књигу о истраживању мора и у њој треба да се налазе гope цитиране речи (15).

II.

Прелазећи на немачке писце у почетку 19. нека, у време Вуково, морамо у првом реду споменути Јакоба Грима, једног од два брата Грима, оснивача немачке филологије. Јакоб је најзаслужнији за пропагирање српских културних вредпости у Европи спочетка 19. века (живео од 1785. до 1863.).

У предговору Вукове Граматике српског језика, за коју кажу да ју је углавном сам саставио (16) Јакоб Грим наводи које су све српске земље. То је пренето у књизи “Спорни предели Срба и Хрвата”, 1957., стр. 61. На крају тога одељка пише Јакоб Грим:

“У знатној распрострањености свих ових земаља влада углавном један и исти језик; отступања која се појављују не могу се назвати ни као дијалектске врсте. На једиом једином дневном путу по Италији или Немачкој наићи ће се на много значајније разлике. Проста, вулгарна изопачења језика нигде не налазимо (код Срба)”.

На другом месту у том истом предговору пита се Ј. Грим (17): “Да ли би могли многи народи образованог света, чија је литература сад у пуном цвету, да уживају у једном језику тако богатом у речима и облицима, тако сликовитом и племенитом, као што је овај грђени језик чобана, српски

језик, који под јужним небом тако јужњачки пријатно звучи?” Поводом прве Вукове Мале пјеснарице пише Јакоб Грим у Гетингеншком ученом листу (18) за 1819. ово:

“Одличну пажњу заслужују неуморна и плодна настојања г. Вука Стефановића, рођеног Србина, коме је успело да баци сјајну светлост на досад сасвим непознату лепоту и обиље овог живог јужнословенског језичног рода, који обухвата више него пет милиона људи. ...”

Четири године доцније пише Ј. Грим у истом листу (19): “... И ко не би уопште имао осећања за простоту ових песама...., он ће једва моћи, само ако зна бар један од важећих словенских језика, да се не одушеви чистотом и благогласјем српског језика. Мноштво непознатих или изгубљених чисто словенских речи, облика, начина говора, овде му се отвара. ... Још лепших, мушки еуфемистичких облика има Србин, далеко више него иједан од његове браће (мисли на Словене, ЛМК); много тога потсећа на Италију. ... Немцима који хоће да студирају неки словенски језик препоруча се српски испред свих других, и то услед његове чистоте, лепоте, и због његових привлачних споменика који се могу надодати после напора господина Вука” (мисли на српске народне песме, ЛМК).

Даље пише Јакоб Грим, говорећи увек о српским народним песмама које му је Вук открио:

“Само су српске народне песме састављене у једном чистом, племенитом језику. ... У српским земљама не постоји неки прости, вулгарни народни дијалекат, а ни у једном случају не постоји у тако јакој резлици као код нас овде. Издавач је могао све да пренесе из уста певача у своје перо, не мењајући и не касапећи ништа ни у речима ни у метру. . .”

Исте године пише Ј. Грим из Касела самом Гетеу:

“Између свих Словена Срби се наслађују најчистијим, најмелодичнијим дијалектом. ...”

На другом месту у истој (доцнијој) збирци налазе се ове Гримове речи (20): ”... И српски језик је остао несравњиво савршенији него дански; он

чак премаша, посматран уопште, у граматичком обиљу, чешки и пољски језик.”

Даље опет у истој збирци (21): “Тако је Србину важно милозвучје; није чудо да се његов језик може слушати (да може издржати упоређење, ЛМК) поред грчког и италијанског језика.”

У једном писму Карлу Лахману од октобра 1823. пише Ј. Грим (22): “Цело време био сам заузет радом на српском језику (учећи српски језик, ЛМК), на што су ме један новоштампани том одличних песама Вукових и посета Вукова понова потстакли. ... Ја тај дијалекат сматрам најлепшим и таквим који највише заслужује пажњу међу свим словенским. ....”

Јакоб Грим је заинтересовао Гетеа за српске народне песме и за језик на коме су створене. Гете (Johann Wolfgang von Goethe), живео 1749—1832., највећи је немачки песник и један од највећих песника, највећих уметника и највећих умова света.

Гете је писао о српским народим песмама, па се том приликом дотакао и српског језика, чију је лепоту и снагу више својим генијем наслућивао него знао (Грим је већ учио српски језик).

Пренећемо сад неколико његових мисли из студије “Српске песме” изашле 1824. у његовом часопису “О уметности и старини”. Тамо Гете између осталога каже (24):

“Славенски језик се дели у два главна дијалекта, северни и јужни. Првом припадају руски, пољски и чешки; другом припадају Словенци, Бугари и Срби.

Српски дијалекат је, дакле, једна подврста југословенског дијалекта; он живи још у устима пет милиона људи и мора да се сматра као најснажнији међу свим југословенским (дијалектима). .....

Ако се овај језик (простог) народа пажљивије посматра, он се појављује у првобитној особености. ..., животворан у самом себи, способан да пружи израз и најактивнијег делања а исто тако и поетског приказа. Песме састављене у њему, то су оне о којима ми говоримо и које ми хвалимо.”

Трећи члан у проучавању и пропагирању српског народног песништва у вишим слојевима Немачке спочетка 19. века била је једна жена по имену Тереза Албертина Лујиза фон Јакоб, која је живела од 1797. до 1870. и превела, док се није удала за једног Американца, велики део српских народних песама. Рођена у Русији, врло брзо је научила добро српски. Писала је под псеудонимом, уствари са иницијалима свога пуног имена: Талфј. Гете је махом читао српске песме у њеном преводу. Издала је две књиге песама у два издања.

У предговору прве књиге првог издања (25) каже за српски језик: “Сад само оволико о језику уопште. Он је јасан, чист, соноран, у својим звуцима исто толико снажан колико пријатан. Његова тврдоћа плаши само невештога, јер она постоји више на изгледу него у стварности.” У првој књизи II. издања каже Талфијевица (26): “Српски научници су се трудили да уведу у свој језик грчку просодију, па иако су они, као и учени Грци, морали да одборе борбу између акцента и квантитета, ипак мени пзгледа да је њихов (српски) језик подеснији од ма кога новијег језика за класичну просодију, и њихова литература која настаје може да пружи доказ о томе. Српски народни певач не мери слогове, он их само броји.”

III.

Сад да пређемо на остале старије Немце који нису припадали кругу ове тројице.

Прво да цитирамо великог компаративног филолога Јохана Северина Фатера, који у свом упоредном приказу “свих језика света” (27) каже за српски:

“Српски језик говоре сви ови народи (Србијанци, Босанци, Црногорци, Славонци и Далматинци), са незнатним отступањима дијалеката. . .. Дивна природа и јужно небо изгледа да су извршили повољан утицај на тај језик, који не само што не заостаје за другим словенским језицима на богатству, оштрини и снази, већ их све скупа пребацује на благозвучју; у том погледу српски језик се често назива италијанским међу осталим словенскнм дијалектима.”

Ј. С. Фатер је живео од 1771. до 1826. Био је професор у Хале и у Јени. Бавио се семитском филологијом, али и општом науком о језику.

Адолф Гринхолд, уредник једног од најрепрезентативнијих немачких часописа средином прошлог века, писао је 1842. у студији о славонским народним песмама (28) и ово: “Становници ове мале земље зову своју романтичну отаџбину Славонска, себе Славонци, и говорс тзв. илирски језик, који се, са незнатним дијалектским разликовањима, говори још у Србији, Босни, Херцеговини, Далмацији, источним и јужним деловима Хрватске и у многим жупанијама Угарске.

“Илирски језик, који се, као што је споменуто, ништа не разликује од српског, једнако је као и овај несумњиво најлепши међу својим словенским сестрама, и нарочито је погодан за певање захваљујући својој мекоћи и мелодичном звуку.”

Још је један велики немачки фнлолог из половине прошлог века давао карактеристике српског језика. То је Аугуст Шлајхер, рођен 1821., у Мајнингену, умро 1868. у Јени. Био је професор на универзитетима у Прагу (1850.) и Јени (од 1857.). Познат је са свог покушаја реконструисања првог индогерманског језика.

У својој књизи “Наука о облицима црквено-словенског језика”, изашлој 1852. (28а), он каже на стр. 29:

“Сва словенска наречја спадају у два одељења: јужно-источно и западно. У јужно-источно одељење спадају: 1) руски са три дијалекта: великоруски, малоруски и бјелоруски; 2) бугарски.... ; 3) илирски који се дели у српски (илирски) и словеначки дијалекат (наречја виндска или крањска, корушка и штајерска. ...).”

У аднотацији пише Шлајхер: “Илирски и српски различити су само по имену и писму: први се пише латинским, други ћирилским словима. Хрватски није самосталан дијалекат.” Шлајхер се позива на Миклошича и даље пише: “... провинцијско-хрватски је само продужење словеначког, хрватски Војне Крајине је од српског или илирског језика само по имену другачији.”

У другој књизи “Језици Европе”, изашлој мало раније (28б) пише Шлајхер у отсеку под насловом “српски” (језик) стр. 210:

“Овом језику се мора безусловно, што се тиче мелодичности, признати први ранг међу својом браћом, он је богатији у вокалима него сви остали словенски језици. Подела консонаната и вокала која тако прија ушима стечена је великим делом на рачун старине; консонаити (нпр. л) прелазе у вокале или се просто одбацују (јамачно мисли: кад сметају благогласју ЛМК). Уосталом, тај језик стоји у граматичком погледу још на нивоу осталих дијалеката и овде се не могу ни замислити онаква унакарађивања каква се налазе у бугарском. Српски нагласак није везан ни за какво одређено место у речи.”

У једном информативном приказу словенских језика, немачки филолог Рудолф Рост писао је 1867. у часопису “Глобус” (29, стр. 82):

“... 3) Српски језик. Предео овог језика простире се преко турских и аустриских покрајина Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, преко Славоније и источног дела Хрватске.

Јужно сунце и природне лепоте тако богате у свим овим пределима били су врло повољни и за развитак песништва и за образовање језика. Док тај језик не заостаје за било којим другим словенским језиком по богатству, јесноћи и оштрини, премаша их све у благогласју, поради ровномерне распоређености његових консонаната и наизменичне игре пунијих вокала. Оно гомилање сугласника које се често замера другим словенским језицима ретко се у српском налази, скоро никад. ...”

О српском језику писао је у првој половини 19. века немачки лингвиста Еберг (Оеберг) под иницијалима Е. Ф. Е. (30, стр. 81) такође скоро исто као и Фатер десет година доцније и Рудолф Рост 30 година доцније. Нећу више то да понављам. Он закључује: “Српски је сасвим поуздано најмелодмчнији од свих словенских језика, богат на вокалима и на благим и снажним тоновима. Они који ову благост српског језика доводе од близине Далмације и Италије заборављају да и источни Срби исто то преимућство уживају. Истина је, додуше, да су дијалекти ових последњих (источних Срба) пуни турцизама, али су то пре изопачења која се лако могу уклонити а да не

нашкоде битној структури језика. Турске речи адаптиране у српском језику највећим делом су из ње реципиране именице и глаголи, и могу врло природно да се објасне политичким односима, у којима су Срби вековима стојали према Турцима. Према ученом филологу Јакобу Гриму, извесне туђе ингредијенције су сваком језику од користи па чак и потребне, јер оне служе као средства везе и испуњују многу празнину, па чак не ретко дају тек изразу обојеност и гипкост. Пажња ученог света која је тек од почетка овог века упућена према Србима, због њихових јуначких бојева са Турском, у најновије време је потстакнута и према њиховом језику. ...” (због народних песама, ЛМК).

Говори онда о појави Вукових песама и каже на стр. 90: “Најбољи доказ који је само он (Вук) могао да пружи о лепоти, богатству и усавршености простог српског дијалекта, то је збирка српских народних песама у три тома, које ипак садрже тек четврти или пети део сличног блага скривеног у брдима те земље.”

Много је труда требало док се овај немачкн научник, обележен иницијалима, дешифрирао. Напослетку је утврђено да се зове Ернст фон Еберг, и да је рођен био 1837. Дан смрти непознат.

Пруски официр Ото фон Пирх, који је 1829. пропутовао кроз Србију и дао дирљив опис пута (31) каже у првом делу, стр. 88: “Српски језик заузима, услед свог благогласја и развоја, међу словенским језицима оно место које италијански заузима међу романским језицима. Као и овај, и српски је погодан за поезију и за певање.” — Стр. 270: “Разговор Срба има нечег необично срдачног.”

Ото Фердинанд Дубислав фон Пирх, пруски гардијски капетан, рођен је у Бојројиту 1799., а умро у Браслави 1832. (павши са коља). У некрологу писаном од Б. Потена стоји да књига о Србији “описује на заносан начин и истинито земљу Србију и њеног кнеза”. Књигу је писао као гардијски поручиик.

IV.

Међу нешто новијим немачким писцима споменућемо најпре два етнографа који су описали Турску у време Рускотурског рата 1878. (32). То су Хелвалд и Бек. На страни 183/4 своје књиге говоре и о српском језику на овај начин:

Поетске творевине једног народа битно су условљене језиком, и баш тој околности српске песме делом захваљују њихов изразито истакнут положај у домену словенских језика. Док српски језик не заостаје иза ниједног другог словенског рођака по богатству и јасноћи, он их све премаша у благогласју, поради равномерне расподеле консонаната и наизменичном игром пунијих вокала. Она учесталост консонаната која се тако често пребацује осталим словенским језицима ретко ће се наћи у српском (нека се нпр. упореди српски ветар са вјтр, крило са кшидло или скршидло, пао са падл итд.)

Предео српског језика распростире се преко Србије, турске Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, преко Славоније и источног дела Хрватске.”

Фридрих Антон Хелер фон Хелвалд је био “необично плодан географски, аитрополошки и културно историски писац”, “човек многострано обдарен, пун идеја и знатне радне моћи, одличног памћења”, како стоји у његовом некрологу. Рођен у Падови, Италија, 1842., где му је отац био аустријски капетан, и сам је био посвећен том позиву, али га је ускоро напустио да 1871. предузме уредништво тада чувеног часописа “Иностранство”. Неко време је служио у нашој “Војној Крајини” и ту упознао наш народ. Умро је 1892.

За Бека нисам могао наћи никакве податке.

Немачки путописац Франц Маурер говори 1870. о језику српских граничара: “... Поред тога, тамошњи језик нема страних речи и обичан човек говори га једнако коректно као највећи граматичар; ту, дакле, отпада оно што је код нас главна сметња да се удруже учени и неучени, а то је тешкоћа језика. . . .” (33).

Један немачки путописац из осамдесетих година прошлог века, Бернард Шварц, дао је опис Црне Горе, у коме је приличну пажњу посветио српском језику који Црногорци говоре. Он је навео његов пазвој од Вука и његову прилагодљивост расправљању свих проблема из ма које области људског знања. И онда писац дословце каже: “У том погледу је српски језик далеко измакао многом модерном културном језику.” (34).

Немачкн филолог великог гласа Бертолд Делбрик, који је дао Упоредну синтаксу свих индогерманских језика, каже баш у њој (35):

“Увођење Славистике у Науку о језику јесте догађај чије последице нису још дуго исцрпљене. Словенски језици, а испред свих њих српски и руски праве још увек утисак да више живе од својих сопствених средстава него други модерни језици (иако је и у њих доста тога продрло из европејског света претстава било превођењем било подржавањем). Они ће увек бити знатан мајдан за испитиваче језика.”

Бертолд Делбрик је живео од 1842. до 1922. Био је професор у Јени, где је и умро. За његове “синтатичке списе” стоји у самом лексикону (Брокхаус) да су “фундаментални”.

За српски језик је казао један од оснивалаца марксизма Фридрих Енгелс да је “рускоме веома сродан и за западне уши далеко најмузикалнији од свих словенских језика” (цитирано према Херману Венделу, 36, стр. 179).

Фридрих Енгелс је живео од 1820. до 1895. Он је редактор “Комунистичког манифеста”, после уредник “Новог Рајнског Листа". Саоснивач Прве Интернационале и један од њених секретара.

Мало подаље, говорећи о песмама, осврће се и на језик и каже да бугарски језик не може да се мери “по чару звука” са српско-хрватским. Он “не може да покаже архитектонско савршенство хрватских песама, а нарочито не српских. ...”

И Херман Вендел, познати немачки писац и балканолог (рођен у Лотарингији 1884., умро у Паризу око 1930.), пишући о свим нашим проблемима, додирнуо је и језик.

Херман Вендел признаје сам да “ниједан алфабет модерних језика није достигао Вукову азбуку и да мелодија писаног језика за који се Вук борио може да конкурише италијанској.” (39а).

V

Сад нешто о савременим немачким писцима, нашег доба. Највећи немачки слависта до Првог светског рата био је Аугуст Лескин (1840 до 1916.), већ од 1876. професор Славистике у Лајпцигу. Он је био одушевљен српским језиком, и у некрологу поводом његове смрти пише професор Славистике на Бечком универзитету, Хрват Ватрослав Јагић у Архиву за словенску филологију, чији је он био уредник а главни сауредник Лескин (37): “Лескин је с правом сматрао Српски за најизразитијег претставника словенских језика.”

Још и Јагић, једнако као и Лескин, називају наш језик српским. Тада настаје Југославија одн. Краљевина СХС, и српско име не сме се више само истицати. У најмању руку мора се рећи “српско-хрватски” за оно што је раније као искључиво српско означавано. Но, да се и даље мисли на српски језик показују примери које писци наводе.

Тако нир. Герхард Геземан, највећи немачки слависта између ратова, професор Немачког универзитета у Прагу, који је имао после Првог рата да постане центар славистичких студија за Немце, пише (38):

“Динарац је рођени говорник, који својим народним језиком мајсторски влада. Овај језик пун звука, обигран са четири музикална акцента, лапидаран, граматички и синтатички необично јасан, изразит и сликовит, који располаже моћним богагством речи пуним духовних и стварних нијанса, умеју (Динарци) да употребљавају у свим регистрима племенске и сељачке елоквенције, и то отмено, логично, па ипак са патосом достојанства. Најзнаменитији су јужнодалматински оратори, које налазимо нпр. у делима Стефана Митрова Љубишe. … Сад се разуме зашто су Динарци баш били народ великих аутодиктата генијалног соја. ..... Вук Караџић, Доситеј Обрадовић, Петар Петровић Његош, Марко Миљанов — да би навели само пар најзначајнијих (аутодиктата), који су уопште најзначајнији Србохрвати.” (Читаоци ће сами видети који су Хрвати међу њима!).

Геземан је живео од 1888-1948., увек једнаки поклоник Српства!

Паул Ајзнер, пишући о народним песмама Словена (уз знатан превод тих песама) каже у предговору књиге изашле 1923. (39):

(Највеличанственије добро српско-хрватског народног песништва остаје ипак љубавна песма). Тајна њеног дејства лежи у првом реду у језику. Он је најзвучнији, естетски најсавршенији од свих словенских језика и наречја, то је Тоскански међу њима. Он је мек без сладуњавости, пун изразитости без оштрине. Уосталом, дијалектске разлике су минималне, тако да сс народна песма појављује у језичном руху који је истоветан са најчистијим писаним језиком, или се од њега незнатно разликује. То даје српско-хрватској народној песми једну племепитост речи и израза која је иначе туђа народном песништву.”

VI

Сад ћемо навести два јеврејска писца из Аустро-Угарске, два у свом домену врло значајна писца.

Први је Феликс Филил Каниц, рођен у Пешти 1829., умро у Бечу 1904. Његови путописи, нарочито балканских земаља, са обиљем нових података, и данас се цене. О Србији је написао више књига. Из једне од првих и најоригиналнијих (40) преносимо оно што је о српском језику написао.

“Што се тиче мелодичности, српски језик се назива италијанским језиком међу славенским језицима, и то према изјавама најученијих филолога свих народа. ... Српски језик је потпуно исти на селу и у вароши. Он је слободан од жаргона. ... Српски језик је богат, у исто време кратак и енергичан, конструкција говора је врло проста; нарочито је погодна за јавне дискусије. ... Српски језик истиче се својом особеном способношћу формирања, великим богатством свога језичног блага (мноштва израза) и песничким духом, који развија чак обичан сељак у дневном саобраћају, и то мноштвом епитета који су постали типични, символично употребљених израза, уверавања, жеља, заклетава и пословица. ... И Хрвати су, отпре по прилици 35 година, место њиховог народног дијалекта, подигли српски језик на свој писани језик. ...”

Други је Фридрих Самуел Краус, који је углавном писао у почетку овога века. Родом је нз Славонске Пожеге (1859.), по струци етнолог, живећи и пишући највише у Бечу, као и Каниц, издао је читав низ књига о животу и обичајима јужнословенских народа. Из једне од њих (41) наводимо шта је казао о српском језику.

“(После битке на Косову пољу) Турци су Балкан само политички, а не и социјално освојили. Један знатан део Југословена српског племена разбежао се у Далмацију, у Приморје, у Хрватску и Истрију, и на далматинска острва. Тако је постепено порастао један насип против романизирања Далмације и германизирања Хрватске. ... С друге стране почео је хрватски дијалекат помало да се утапа у српски, који је показивао већу животну снагу и пунији звук, да би се коначно скоро сасвим у њ утопио. Кад се данас говори о хрватско-српском или српско-хрватском језику или литератури, то треба под тим разумети словенски дијалекат српског племена и књижевност састављену у том дијалекту.”

(Затим писац наводи како су српске избеглице “расадили” међу Хрватпма епосе о Косову, цару Лазару, јунаку Милошу, Рељи Крилатици, Старини Новаку, дјетету Грујици, о обима Косанчићима и многим другим, релативно највише о “принцу Марку”. ...).

III. ФРАНЦУСКИ ПИСЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ.

Нашли смо и неколико мишљења Француза о особинама и лепотама нашег језика, па ћемо и њих пренети.

Прво из једне књиге штампане на немачком језику баш у почетку прошлог века. Писац је Француз Балтазар Аке из Бретање, који се тамо родио 1740., а умро у Бечу 1815. године. Б. Аке, који је као војни лекар служио у Седмогодишњем рату, а после био професор у Љубљани и Галицији (Лавову и Кракову) издао је 1801. једну Словенску Етнографију на немачком језику (42) у којој каже:

“С обзиром на славонски језик, ја бих сс дуже био задржао у Босни, чији је начин говора, по једнодушном суду свих познавалаца словенских језика, као и по моме сопственом испитивању, најчистији, најдивнији и нејнежнији међу свим словенским и вендским дијалектима, исто онако као што је бугарски најгрубљи.”

Одмах за овим ћемо навести Ами Буеа, који је хронолошки међу првима и по својим оригиналним запажањима на првом месту. Он је 1840. издао монументално дело “Европска Турска у 4 тома (43). Оно је пуно и геоморфолошких и антропогеографских података (Буе је у првом реду био географ). Но има ту изјава и о српском језику, које ћемо овде пренети.

У II. књизи на стр. 34 пише Буе: “Српски је међу словенским језицима оно исто што и латински према језицима изведеним из њега. Тако Србин лакше разуме руски него Рус српски. . . . Српски језик не пружа ван градова страшне дијалекте као немачки и француски; сељак у најзабаченијој колиби, једнако као богаташ у свом конаку (ову реч даје Буе на српском), говоре свој језик сасвим чисто.”

Стр. 36/37: “Србин говори мање брзо него Немац и чини паузе на начин који се за дивљеље прилагођава дебатама. Никаква дискусија у неком европском језику није нас више потсетила на хармонију и елоквенцију енглеских говора као овај начин српског говора. Сва резлика је у томе што је енглески врло често флегматичан и хладан у својој унутрашњости, док је душа турског Словена подгрејана јужним сунцем. Понекад се запажа, то је

истина, и сувише речи; али те сувишности одузимају тако мало времена, констатација фразе је тако проста, Словени имају толико доброг смисла и прецизности, њихова уобразиља је тако источњачки питорескна, сваки говори тако уљудно и кад дође на ред, да човек не може друго него да се диви њиховом језику, нарочито кад га упореди са мрмљањем Грка, праћеним гестикулацијама и прекидима које присутни понављају, или са језиком Француза и Италијана, тако често надуваним одн. тако пуним реторичких украса, или тромих Немаца, са њиховим периодама, због којих се често губи дах, и њиховом особеношћу да понекад лепоту застру до пола нејасношћу. Ако су икад иједан језик и иједан народ били створени за државну форму јавних дискусија, то су јамачно српски језик и српски народ.”

На истој страни цитира Буе Виалу без ближе ознаке. То је несумњиво Виала де Сомиер, пуковник француски за време Наполеона. Он је издао две књиге о Црној Гори (44). Јамачно ту стоји оно што Буе означује да “тако добро каже Виала”: “Српски језик је богат, лаконичан, енергичан и хармоничан. Он је исти у устима оба пола, и употребљава се једнако срећно кад се опевају милости љубави или подвизи одн. крвави трофеји бога Марса; он сједињује број са мером; он је соноран, племенит, говорнички, жесток; то је, једном речју, језик хероја једнако као и оратора.”

Неколико речи о обојици цитираних француских писаца. Ами Буе је био првенствено француски геолог, али истовремено и географ: геоморфолог и антропогеограф одн. етнограф. Ово своје својство је нарочито показао цитираном књигом “Европска Турска”. Рођен је у Хамбургу 1794., умро у близини Беча 1881. Сва је своја дела издао на француском.

Л. К. Виала де Сомиер био је француски официр (пуковник), и као такав командант Херцегновог и Котора за време њихове окупације од стране Француза. Од 1807. до 1813. био је француски изасланик код црногорског владике Петра I. Одатле потиче његова цитирана књига (Историско и политичко путовање у Црну Гору).

Доцинје смо пронашли код Сипријана Робера скоро исти цитат који је наведен при крају излагања о изјавама Ами Буеа, и то у његовој књизи “Словенски свет” (45), са тачном ознаком да је преузет из Виала д Сомисер.

Са своје стране Робер је такође писао о “илирском” или српском језику у свом уводном предавању на Колеж де Франс, преузимајући, као други до тада, катедру Славистике после Мицкијевића 1844. године (46). (Живео је од 1807. до 1857). У том уводном предавању казао је Сипријан Робер:

“Кад човек није рођен као Словен, пре него би филолошки испитао све језике словенске и све њихове књижевности у маси, треба испочетка једног од њих довољно упознати. Треба, по могућности, упознати најстаријег, најпростијег, оног који најбоље пружа кључ за све остале. Исто тако, да би се правилно оценила словенска раса у својој укупности, потребно је најпре изучити племена ове расе која су у својим обичајима, својим законима, својој поезији, сачувала оригинални тип са најмање алтерације.

Овај језик, ову нацију, ову примитивну словенску поезију мислим да сам нашао у Илирији. Питаће ме, несумњиво, како сам ја дошао до тог уверења. Полазећи од идеје да на крају сваке велике расе постоји мајка племена (почетно племе), као што у извору сваког језика постоји језик-мајка, ја сам тражио годинама ово племе и овај језик на северу Европе. На ниједном месту нисам могао да установим његово постојање. ... Латинизам је сасвим дубоко модификовао првобитан карактер Пољске и Чешке. . . . Код Руса сам нашао славенски геније тако дефигуриран азијатским импортацијама као што је у Пољској са импортацијама западним. Очајан, ја сам онда прешао па Словене које зову варварским. . . . Све оно што код осталих словенских народа живи само у стању легенде и тамног мита пружа се у стању живог закона у овој непроменљивој и поетској Илирији. Нисам ли, онда, могао закључити да сам напослетку додирнуо живу стену, земљу првог формирања, да су Срби Илирије заиста најстарији између Словена? ...

Ако једног дана буде могуће да овом општем курсу додам један курс практичан и специјалан, један курс граматике и филолошких објашњења, то ће онда бити илирски језик кога ћемо читати у заједници са класичним

писцима. Ако успем да постигнем тај резултат, ја ћу га сматрати као свој најлепши триумф.”

Ламартин је такође, још раније, описујући своје пропутовање кроз Србију дао опште карактеристике Срба, и том приликом за српски језик написао: “Њихов језик, као сви други који проистичу из словенског, хармоничан је, музикалан и ритмичан.” (47).

Ламартин (Марс Луји Пра д Ламартин), врло истакнутп француски песник, књижевник и државник, уводи романтичан правац у француску лирику. Рођен 1790., умро 1869. 1829. постао члан Академије, 1848. био министар спољних послова. Писао много и многоструко.

Француски веома истакнути географ Елисеј Рекли писао је у свом трактату “Опште географије” 1876. године веома лепо о Србима. Ту се мало дотакао и њихова језика, рекавши (48, I, 285):

“Срби говоре ти један другом у њиховом лепом језику, звучном и бистром, веома погодном за речитост; том приликом се радо означавају именима најближег сродства. ...”

Француски дипломат и књижевник Рене Мије (1849-1919.) који је био и француски посланик у Београду (1885-1888.), написао је у једном путопису мало доцније издатом (49) ово о српском језику:

“Што се тиче гласа, он је код сељака те земље ванредно сладак и соноран. Ја сам се често задржавао код сасвим необразованих тетака које су продавале своје поврће на тргу, низашта друго него да чујем музику њихових речи. Српски, тако говорен, изгледа готово једнако хармоничан као италијански. ... Та женска грла су дивна да кадифасто изразе (да умекшају) претврде гласове. Треба чуги грађанку српску да дебитује један песнички комад. Већ сасвим различита од своје сестре сељанке, она је често слабуњава и нежна: човек мора да се чуди обојеној јачини њеног гласа који се излива у кристалним водопадима.”

Око 1900. написао је у својој монографији о Босни и Херцеговини француски историчар и публицист Анатол Лероа-Болије (1843-1912.) ово о српском језику (50):

“Међу свим словенским језицима, тако богатим у разноликости форма и гласова, идиом ових илирских Словена је можда најслађи и најмузикалнији, као што је то идиом чија је народна поезија најбогатија. Босна је допринела, великим делом, стварању дивне српске епске поезије и, то је јединствен случај у Европи, овај епски дар још је увек жив у основи у маси народа тако дуго подјармљеног. Његов поетски геније ни после векова није пресушио да пева легендарне хероје судбоносног Косова Поља, где пропаде хришћанска независност.”

Огист Дозон, француски дипломат и књижевник (1822. до 1890.), написао је у својој “Српској епопеји” (51) још 1888. године:

“Српски језик је сладак, да су га неки назвали италијанским међу словенским језицима, и он је нарочито обдарен разноликошћу акцентуације и интонације, да му нема пара сем у литавском (језику).”

Француски историк Ернест Дени (1849-1926.) писао је после Првог светског рата другу књигу о Србима (51а). Говорећи о Марку Краљевићу и хајдуцима, каже да су песме о њима певане “свуда где одјекује тај слатки српски језик.”

II. ИТАЛИЈАНСКИ ПИСЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ.

Нашли смо неколико мишљења италијанских писаца о српском језику, мишљења веома лепих и позитивних, која ћемо овде изнети. Интересантно је, ипак, да сва ова мишљења потичу од лица која су или код нас рођена, или су међу нама дуго живела. Тпм су позванија била да се о језику изјашњавају и да дају судове који не произилазе из једне моментане импресије, већ дугог слушања и проучавања. На први поглед се види да су ова мишљења и да су ови судови солиднији и сигурнији.

I.

Прво ћемо навести католичког опата Фортиса, кога су цитирали руски писци Пипин и Спасевич.

Алберто Фортис, опат (архимандрит) реда аугустинаца, рођен у Падови 1741., умро у Болоњи 1803., путовао је више пута по Далмацији и остајао тамо по неколико година. Упознао је и људе и језик, па је дао значајан опис свог пута по Далмацији, у којему је први пут објављен текст народне песме “Хасанагиница”. Ова песма је изазвала светску сензацију, па ју је превео на немачки сам Гете (52). (Песма је дата најпре у италијанском преводу, онда словенски на латиници, са страховитим правописним рогобатностима).

Ево шта том ириликом каже на страни 69 италијанског текста (књига је одмах преведена на немачки и француски; ја сам имао и оба превода у својим рукама):

“Илирски текст кога ћете наћи после мог превода омогућиће вам да просудите колико би био погодан да послужи Музици и Поезији овај језик, пун звукова и хармоничан, који је нажалост скоро потпуно напуштен, чак и од оних образованих народа који га говоре. . . . На сваки начин, босански језик, који говоре континентални Морлаци, за моје уши је хармоничнији него приморски илирски језик. ...”

II

Међу италијанским писцима који су величали лепоту и прикладност српског језика нарочито место заузима Никола Томазео. Јер га нико други није тако добро познавао и присно осећао као Томазео.

Томазео је био италијански писац, велики и многострани писац (полихистор), који је живео прве три четвртине прошлог века (од 1802. до 1874.). Али, иако италијанскн писац, он је српски језик научио у најранијој младости; чак га је сматрао и својим.

Никола Томазео је Далматинац, рођен у Шибенику. Врло вероватно је и српског порекла (Томашевић, не Томашић, како Хрвати тврде, јер би се онда на италијанском звао Томазо). Он то пориче, али ипак зато стално истиче своју повезаност са Српством у многим духовним манифестацијама, па чак и језику.

Ми смо већ десетине његових изјава о Српству и Србима, о српској Далмацији итд., изнели у књигама “Спорни предели Срба и Хрвата”, (стр. 209 ид), и “Обмане и извртања као подлога народности" (стр. 83 ид). Овде само што је о српском језику писао.

У првом издању својих “Искара” (“Искрица”), које је после издао и на српском, у италијанском издању из г. 1841., Томазео пише из. ос. (53) и о нашем народу “чије јуначке песме задивише целу Европу. Ја га љубим, јер, иако му не дугујем порекло, дугујем му рођење и навике мога првог живота, веома просте и чисте, које стоје изнад случаја и крутог људског мишљења. То је народ који се поноси једним од најслађих и најбогатијих језика света. У том сам се језику вежбао, а стрпљив учитељ ми беше Спиро Поповић из Шибеника. ...”

Следеће године је Томазео издао преводе Народних песама тосканских, корзиканских, илирских, грчких (54), па је том приликом казао: “Наш је језик силнији од италијанскога и латинскога, а није сиромашнији ни од грчкога. Нама Србима су народне песме једина школа из које се можемо учити чистоти језика.”

Томазео је одлично знао и старогрчки и новогрчки, па је чак на овом језику и писао.

1844. издаје Томазео студију о Песмама далматинског народа (55) и том приликом пише:

“Изразитији него италијански и латински, а не мање богат него грчки, наш је језик у равномерности љупкости и снаге, у употреби оних моћних партикула које чине да се смисао увуче у најтананије наборе ствари, које додају речи десетороструку снагу, готово број придодељен броју; и понављајући смисао средством најтананијег звука показују да је човек слика и прилика божанског Духа ствараоца. Нама Србима и Далматинцима су досад народне песме готово једини текст језика из кога се може упознати елегантно својство, сјајна краткоћа и необична простота конструкције. Не, није тако сиромашан начин говора овога народа, како то многима изгледа.”

У свом полемичном спису “Око далматинских и тршћанских прилика”, издатом 1847. (56) пише Томазео на стр. 109.:

“И гусле се допадоше, иако слаба слика српског живота; не само данашњи искварени и оскудни француски језик, ни италијански са својим хармоничним обиљем није довољан да изрази све што изражава деликатна моћ српског језика. Тај језик је сад проширен у саму Хрватску делима Гаја, Враза, Кукуљевића и њихових плементих другова. Да, у овим покрајинама буде се отечествене успомене и дијалекат се чисти, приближујући се све више старом српском облику.”

У својој књизи “Друго изгнанство” (57) пише Томазео 1862. године, I. свеска, стр. 153:

“Најчистији језик, најмилозвучнији и најхармоничнији био би српски језик. Говори се у Србији, у Босни, у Херцеговини, у Далмацији; маље правилно у Хрватској и другде у Аустриокој царевини и, напослетку (тај језик говоре) Словени Угарске. ... Ако је српски језик садржајнији, за то има разлога: Словени, долазећи из Азије, не би могли допрети тако далеко да нису били први. Једнако као српска раса, са великом лепотом својих црта (и њен језик) доказује племенитост свог порекла. ...”

У том истом делу “Друго изгнанство” (I, 50) има “предлог да се свима Словенима пружи један језик (Proposta di dare а tutti popoli slavi una lingua) и Томазео се заузима да српски језик служи свим Јужним Словенима као узор, јер је то “језик чист, најсавершенији у звуку, најхармоничнији”. Он је раван тостанском према другим италијинским дијалектима. Днректно је казао за српски језик да је la lingua pura, piu intera dei suoni, piu armoniosa.

У своме чувеноме Италијанском речнику писао је Томазео о српском језику према наводу и преводу Данила Петрановића у Предговору “Искрица” издатих од Српске књижевне задруге:

“Српски језик није дијалекат, него један од четири словенска језика. Он је милозвучнији од пољског и чешког, а језгровитији од руског. Песме српске могу се упоредити са најлепшим кога било народа. .... Најчистији, најпотпунији у гласовима, најскладнији, био би српски језик који се говори у Србији, Босни, Херцеговини, Далмацији; мање правилно по Хрватској и по другим крајевима Аустриске царевине. . . ” У последњем издању Томазеовог Речника из 1929. (58) стоји под речју “Српски”:

“Српски језик или именица ‘српски’ .. један је од четири идиома, не дијалеката, словенских народа. Хармоничнији је него пољски или чешки, снажнији него руски и има народне песме које се могу ставити поред најлепших песама било које нације. Говори се у Босни и Херцеговини, Загорској Далмацији и у Србији. Хрватски дијалекат, као и њихова раса, претстављају дегенерацију.” (Il dialetto croato, come la razza, e una degenerazione.).

III

Сад долазн трећи Италијан, који је живео дуго времена у Дубровнику, али је писао и осећао на италијанском. Био је клирик.

Апендини (Франћеско Марија), Италијан, теолог, који је крајем 18. века дошао у Дубровник и продужио ту да живи под Аустријом (као наставник и директор верских школа), рођен је у Италији 1768. а умро у Задру 1837. Издао је на италијанском језику једну књигу у два тома о старини и

књижевности Дубровника. У првој књизи (59), страна 216, пише о језику Дубровника:

“Не може се ставити у сумњу лепота и савршеност овог језика. Признат у целом свету као происходни језик (“језик-мајка”) он има стварно карактеристике које се толико хвале у грчком и латинском језику. Способан чак за деликатан израз прозних наглашавања, као и за хармоничну, срећну природну транспозицију, као што је већ запажено од људи сасвим упознатих са многим језицима који се данас у Европи говоре, а посебно од елоквентног Артеаге, он разликује многе падеже простом деклинацнјом именица, без помоћи чланоква, који су битни атрибут модерних језика; с њима (тим падежима) он износи све формуле и начине говора који чине садржину разговора и слика по превасходству разне страсти људског срца.”

На стр. 254 каже да “словенски језик (тако га зове) код Босанаца и Црногораца није дегенерисан од своје старинске чистоте и примитвног укуса.”

Писац се ту позива на неког “елоквентног (речитог) Артеагу”. Овај се такође морао некад лепо изразити о нашем језику. Али где, то писац не каже. Нема ни о њему неких ближих података. Ми мислимо да смо их пронашли. То би требало да буде Стефан Артеага, рођен у Арагонији 1742, умро у Паризу 1799. У енциклопедијама стоји да је дао “најбоље опис мелодраме 18. века”, да је “ингенуозни критичар”, да је “нарочито проучавао утицај Арапа на модерну поезију у Европи”.

Стручњаци ће једном морати да пронађу његове мисли о српском језику.

III. ЈОШ НЕКА МИШЉЕЊА О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ.

Имамо још нека мишљења, која не пружају довољно материјала да бисмо их засебно груписали по народима од којих потичу. Она ће ући у ову скупну рубрику.

I

Прво ћемо навести два Дубровчанина, који се логички надовезују на Апендинија. За разлику од овога, то су прави Дубровчани, из старих породица, али су писали на страним, романским језицима, па чак и ове изјаве о српском језику.

У 17. веку је дубровачки писац Стефан Гради (Градић), дугогодишњи поклисар своје републике у Риму (живео од 1613. до 1683.), дао биографију свога суграђанина Ђона Палмоте (Палмотића) 1670. године (60). Према латинском тексту те биографије отштампане у делима Ватрослава Јагића (61), Палмотић је написао:

“Кад је пак опазио (Палмотић) да је словенски језик подељен на више разних дијалеката према множини земаља и народа које обухвата, узео је начин говора који је у употреби код босанских суседа, чији народ изгледа да је по природи створен, и својим изгледом и телесним саставом, као и на чином говора, за достојног части и пристојности (а није прихватио језик својих суграђана који свакако нису Словени по пореклу, а усто, услед сталног саобраћаја са Италијанима и осталим иностраним народима врве често туђим речима и фразама).”

Јуније (Ђоно) Палмота или Палмотић био је савременик Стефана Градиа. Живео је од 1606-1657. Гради га је надживео и онда издао књигу о њему. Био је песник и драматичар невеликог ранга. Писао је на латинском и српском. Отуда и хвали толико српски језик херцеговачких (“босанских”) суседа.

Други дубровачки писац од кога имамо мишљења о српском језику јесте Антоније Сорго одн. Сокорчевић. Он је живео од 1775. до 1841. Био је посланик Дубровачке републике на двору Наполеона и много се старао да се васпостави слобода Дубровника. У томе није успео, па је остао да живи у

Паризу, где је 1838. објавио књигу о Дубровнику и словенском језику. У њој (62, 10) каже:

“Њихов је језик тако соноран као што су сви јужњачки језици. Он је чист и бистар као потоци њихових планина; енергичан као њихове снажне мишице навикнуте на борбе.”

II

Имамо и две кратке изјаве двојице Енглеза о српском језику. Прва је од сер Џона Бауринга, књижевника, који је живео од 1792. до 1872. Био је одушевљен српским народним песмама и преводио их је на енглески. Баш у главној књизи превода изашлој 1827. (64), он је, према наводима Владете Поповића (65), казао да је “српски језик најуглађенији и најинтересантнији од свих словенских језика, и да га говори пет милиона људи. Српски језик је савршени инструменат за поезију и музику.”

Други енглески писац је много скорији, из почетка овог века. To је Алфред Стид, који је у предговору скупног дела “Србија и Срби” које је он уређивао а делове су писали многи писци (66) говорио о разним наречјима српског језика и том приликом утврдио:

“Све те разлике у језику тако су мале, да се ипак сме рећи да Срби имају јединство језика и у говору (не само у писму, ЛMK). Данас је тај језик развијен до таквог савршенства, да се може сматрати најбољим словенскмм језиком, и тo ћe несумњиво довести до тога да ћe он заменити хрватски и бугарски језик.”

Алфред Стид је био енглески писац и политичар. Рођен 1877., не знамо кад је умро. Истакнути публициста, био је неко време уредник енглеске “Ревије Ревија” (1912-1913.), а пре тога четири године енглески конзул у Румунији. Као такав је издао књигу о Србији и Србима.

III.

На крају ћемо изнети један древни суд о српском језику, суд стар преко 300 година. Изречен је анонимно, тј. од једне конгрегације Римске курије. Тим он само добива на значају.

Кад је Бартол Kaшић, заснивач језуитске резиденцнје у Дубровнику и њен први приор (рођен у Пагу 1575., умро у Риму 1650.) поднео Римској пропаганди свој превод Св. Писма на наш језик, о томе се много расправљало али до штампања није дошло.

У Архиву Конгрегације за пропаганду пронашао је бивши посланик код Ватикана др Михаило Гавриловић меморандум у коме се налазе разлози зашто Курија није пристала на штампање (Lettеrе antiche, vol. 264, fol. 573-575).

Проф. Јован Радонић га је после објавио (67, с. 48 ид.). У његовој четвртој тачцип стоји: “Као што су стари Грци имали неколико дијалеката, тако и јужни Словени: Штајерци, Крањци и oни из Корушке свој, Приморски Далматинци са суседним Хрватима свој, Србијанци свој од свију најбољи (Serviani suam fere omnium optimum) и остали Илири под Турцима. Сваки од ових дијалеката suas proprias formulas ae modes loquendi et vocabula propria habet” (има своје сопствене формуле и начине говора, као и сопствене речи, ЛМК).

To је било око године 1635.

ЛИТЕРАТУРА

1) Ј. Dobrowsky, Slovanka. Zur Kenntnis der alten und neuen slawischen Literatur, der Sprachkunde nach alien Mundarten, der Geschichte und Altertuemmer. Prag 1814 (Erste Lieferung).

2) Dobrowsky’s SLAVIN. Botschaft aus Boehmen an alle Slawischen Voelker, oder Beitraege zu ihrer Charakteristik zur Kenntniss ihrer Mythologie, ihrere Geschichte und Altertuemer, ihrer Literatur und ihrer Sprachkunde nach alien Mundarten. ..... Zweite verbeserte. berichtigte und vermehrte Auflage von Wenceslaw Vanka. . . . Prag 1834.

3) Joseph Dobrowsky, Cyrill und Method, der Slawen Apostel. Ein historisch kritischer Versuch. Prag 1823,

4) B. Kopitar, Grammatik der Slavischen Sprache in Krain, Kaertnen und Steyermark. Laibach 1808. S. XVI.

5) P. J. Schaffarik, Serbische Lesekoerner oder historisch-kritische Be leuchtung der serbischen Mundart. Bin Betrag zur slawischen Sprachkunde. Pesth 1833.

6) P. J. Schaffarik, Geschichte der slawischen Sprache und Literatur aller Mundarten. Pesth 1826.

7) Jan Kollar, Ueber die literarische Wechselsetigkeit zwischen den verschiedenen Staemmen und Mundarten der slawischen Nation, Pesth 1837.

8) Jan Kollar, O literarnej vzajemnosti mezi kmeny a narecimi slavskymi, Hronika, 1836.

9) Matthias Murko, Deutsche Einfluesse auf die Anfange der Boehmischen Romantik. Graz 1897. — (Sammlung: Deutsche Einfluesse auf die Anfange der Slavischen Romantik).

10) Josef Jirecek in der Raul Jos. Safariks: Geschichte der illirischen und kroatischen Literatur, Prag 1865, S. I.

11) Vorlesungen ueber slawische Literatur und Zustaende, Gehalten im College de France in der Jahren 1840-42 von Adam Mickiewicz, Deutsche Ausgabe, 1 Teil, 1843.

12) A. N. Pypin und V. D. Spasovic, Geschichte der slavischen Literaturen. Nach der II. Auflage aus dem Russischen uebertragen von Traugott Pech. Autonisirte Ausgabe, I. und Ilae Band 1880.

14) August Ludwig Schloezer, Allgemeine Nordische Geschichte. Aus den neusten und besten nordischen Schriftstellern und nach eigene Untersuchungen beschrieben und als eine geographische und historisohe Einleitung zur richtigen Kenntnis aller Skandinavischen, Finnischen, Slavischen, Lettischen und Sibirischen Voelker, besonders in alten und mittleren Zeiten. Halle 1771.

15) Popowitsch, Untersuchungen vom Meere. Frankfurt und Leipzig 1750.

16) Jacob Grimm, Wuk’s Stefanowitsch Kleine Grammatik verdeutschr und mit einer Vorrede von J. Grimm. 1824.

17) Jacob Grimm, Kleinere Schriften. Recensionen und vermischte Aufsaetze, IV Theil. Berlin 1869. S. 105.

18) Jacob Grimm in der Goettingischer Gelehrten Zeitung fuer 1819, S. 569.

19) Detto. 1823, S. 1772. Kl. Schriften IV, 101.

20) Kl. Schriften, IV, 105.

21) Kl. Schriften, IV, 449.

22) Jacob Grimm an Karl Lachmann am 23 October 1823. S. 420.

23) Barth. Kopitars Kleinere Schriften. . . Herausgegeben von Fr. Miklosich, Еrster Theil Wien 1857.

24) Ово je извод из његовог написа “Serbische I.ieder”, који je првобитно био штампан у његовом часопису “Ueber Kunst und Altertum” 1824. Овде je преузет из једне збирке свих његових радова, и to: Goethe’s saemmtliche Werke in dreissig Baenden. Vollstaendige, neugeordnete Ausgabe, XXVI Band, Stuttgart und Tuebingen, J. G. Gottaischen Verlag 1851. Seite 531.

25) Volkslieder der Serben, metrisch uebersetzt und historisch eingeleitet von Talvj. I Halle 1825. Vorrede, S. X.

26) Idem. . . . Neue umgearbeitete und vermehrte Auflage, I Leipzig 1853, S. XXXIX.

27) Johann Severin Vater, Literatur der Grammatiken, Lexika und Woertersammlungen aller Sprachen der Erde, II Ausgabe von B. Juelg. Berlin 1847.

28) Adolf Gruenhold, Slavonische Volkslieder, “Das Ausland” 8 Februar 1846.

28a) Aug. Schleicher, Die Formenlehre der kirchenslawischen Sprache. Bonn 1852.

28b) A. Schleicher. Die Sprachen Europas in systemalischer Ueber sicht. Bonn 1950.

29) Rudolf Rost, Die slavischen Sprachen. — “Globus”, Illustrirte Zeitschrift fuer Laender-und Voelkerkunde. XII Band, 1867.

30) E. v. O. (Ernst von Oeberg), Geschichtliche Uebersicht der Slavischen Sprache in ihrer verschiedenen Mundarten und der slavischen Literatur. Leipzig 1837.

31) Otto von Pirch, Premier-I.ieutenant im Koeniglich Preussischen Ersten Gardenregiment, Reise in Serbien im Spaetherbst 1829, I Theil, Berlin 1830.

32) Die heutige Tuerkei: Bilder und Schilderungen aus alien Theilen des Osmanischen Reiches in Europa. Herausgegeben von Fr. v. Hellwald und L. C. Bock. I B. Leipzig 1878.

33) Franz Maurer, Bine Reise durch Bosnien, Savelaender und Ungarn. Berlin 1870.

34) Bernhard Schwarz, Montenegro, Leipzig 1888. Ови подаци cy узети из приказа те књиге у Американском Србобрану од 15. јула 1957. од Р. Л.

35) Berthold Delbrueck, Vergleichende Syntax der indogermanischen Sprachen. Strassburg 1893. I Theil, S. 55.

36) Hermann Wendel. Der Marxismus und die Suedslawenfrage. Im Buche: Aus der Welt der Suedslawen. Berlin 1926.

37) Vatroslav Jagic, August Leskien, Nekrolog im Archiv fuer slawische Philologie fuer 1920, XXXVII Band, S. 276.

38) Gerhard Gesemann, Die Serbo-kroatische Literatur. Handbuch der Literaturwissenschaft, 1930, S. 3.

39) Paul Eisner, Volkslieder der Slawen, Leipzig 1926.

39a) Hermann Wendel, Dеr Kampf der Suedslawen um Freiheit und Einheit, Frankfurt/Main. 1925.

40) F. F. Kanitz, Serbien, Historisch-ethnographische Reisestudien aus den Jahren 1859-1868. Leipzig 1868. S. 697 ft.

41) Friedrich S. Krauss, Slavische Volksforschungen, Leipzig 1908. S. 3 ff.

42) Slavische Voelkerkunde. Abbildung und Beschreibung der suedwestund oestlichen Wenden, Illirier und Slaven. . . . Nach einer zehnjaehrigen Reise und 14-jaehrigen Aufenthalte in jeiven Gegenden dargestellt von B. Hacquet, der Weltweisheit und ganzen Arzneigelaehrtheit Doctor. . . Leipzig 1801.

43) Ami Boue, La Turquie d' Europe, Paris 1840. 11 Tome.

44) L. K. Vialla de Sommieres, Voyage historique et politique au Montenegro, 1820.

45) Cyprien Robert, Le Monde Slave, son passe, son etat present et son avenir, 1852. I, 95/96.

46) Cyprien Robert, De l' enseignement des Literatures Slaves, Revue des deux Mondes, 15 janvier 1846.

47) Alphonse de Lamartine, membre de l’ Academic Francaise: Souvenirs, Impressions et Paysages pendant un voyage en Orient (1832-1833). Note d’ une voyager. Tome IV. P. 5. Paris 1835.

48) Elisee Raclus, Nouvelle Geographic universelle. La terre et les homes. I. tome. L’ Europe Meridionale. Paris 1876.

49) Rene Milet, Du Danube a l' Adriatique. Il Les Races, Revue des deux Mondes 15 rnai 1889, p. 345.

50) Anatole Leroy-Beaulieu, Les Racesles religions, la nationalise en Bosnie-Herzegovine, dans livre Bosnie et Herzegovine, s. anno, Ed. Revue generate des sciences pures et appliquees. P. 100.

51) Auguste Dozon, L’ Epopee Serbe, chants populaires heroiques... Paris 1888. P. LXVIII.

51a) Ernest Denis, Du Vardar a la Sotsha. Paris 1923.

52) Abate Alberto Fortis, Viaggio in Dalmazia. In Venezia 1774.

53) Nicolo Tommaseo. Scintille, Venezia 1841.

54) Nicolo Tommaseo, Canti popolari Toscani, Corsi, Illirici, Greci. Venezia 1842.

55) Nicolo Tommaseo, Dei canti del popolo Dalmata. 1844.

56) Nicolo Tommaseo, Intorno a cose Dalmatiche e Triestine. Trieste 1847.

57) Nicolo Tommaseo, II secondo esilio. Milano 1862.

58) Nicolo Tommaseo e Bernardo Bellini. Dizionario della lingua italiana. Volume quinto, R-S. s. v. Torino 1929.

59) Appendini, Notizie istorico-critiche sulle antichita, storia e litteratura dei Ragusei. I. 1802.

60) Stetano Gradi, De vita, ingenio et studio Junii Palmottae. Roma 1670

61) Ватрослав Jaгић, Изабрани краћи списи. Загреб 1948. Матица Хрватска.

63) Compte Antoine Sorgo, Fragments sur 1’ histoire politique et litteraire de l’ ancienne republique de Raguse et sur la langue slave. Paris 1818.

64) John Bowring, Servian Popular Poetry. Translated by J. B. London 1827.

65) Владета Поповић, Cep Џон Бауринг. Ппилог за књижевност, историју и фолклор (уредник Павле Поповић), г. XVIII, 1938.

66) Alfred Stead, Servia by the Servians. 1909.

67) Јован Радонић, Штампарије и школе Римске курије у Италији и јужнословенским земљама у XVII. веку.

Расправа проф. Лазе М. Костића

ВУК И НЕМЦИ

I

Ово делце се издаје поводом стогодишњице Вукове смрти. Оно је посвећено успомени тог великана. Ред је да се нешто проговори и о њему самом, о Вуку. Тако га цео свет зове. Тако су га звали и савременици, чак и страни. Нпр. Немци, међу њима и Гете, говоре о “господину Вуку”, чак у рецензијама његових дела. Обично су писали Вук са дуплим (немачким) В (WUK), кад су писали обичним В, читали су га, можда, и Фук (VUK). И данас кад се каже или пише међу нама “Вук”, зна се ко је то. Има међу Србина на хиљаде и десетине хиљада Вукова, па ипак је један прави Вук!

То је Вук Стефанов Караџић из села Тршића ваљевске нахије, пореклом из Дробњака. Биографски подаци о њему налазе се у свим уџбеницима свих српских школа, чак и под комунистима, па нема потребе да се они овде понављају. Основни датуми се налазе уз његову слику на страни 3 овог дела.

Место биографских података, ми ћемо покушати да осветлимо, бар донекле, атмосферу и зависност његова рада од средине у којој је живео и делао.

То је био Беч, као што је познато. Један град претежно немачки, чак и један од најживљих политичких и културних центара Немства. Ту је углавном провео Вук сав свој плодни живот, ту је радио и стварао.

Ма коликогод то парадоксално изгледало, овој околности (што је Вук делао и своја дела објављивао у Бечу и осталим немачким градовима) може се захвалити сав његов успех и сва пробитачност његове активности на Српски народ. Да је живео у неком српском граду, ништа од његовог дела не би се ни појавило, а камоли остало на снази. На први мах ова тврдња ће изгледати чудна. Покушаћемо да је образложимо.

II

Културно средиште српског народа налазило се тада у Угарској, али је било интелектуалаца и у Бечу. Центар културни се помало спуштао од Пеште

ка Новом Саду и Сремским Карловцима. Главну реч водили су српски архијереји и без њихова благослова није ништа могло на културном домену ни да се појави. А сви знамо како су они били конзервативни и противни новотаријама, нарочито у погледу језика и правописа. Они би, у то нема сумње, минирали сваки Вуков покушај да реформише правопис и усвоји народни језик као књижевни. Они су чак и у Бечу ометали његову акцију, али је нису могли да омету сасвим.

Политички центар Српства се померио био на тек ослобођену Кнежевину Србију. То је била земља аналфабета (чак и владајући кнез је бно неписмен). Културу су доносили и уносили “пречански” Срби који су постепено прелазили у Србију. Они су били васпитаници и присташе својих владика. Србија је била још мање погодна за Вукове реформе него Угарска.

Остали делови Српства нису уопште долазили у обзир. Гро Српства на југу био је под Турцима, Црна Гора на периферији, мала и у вечној борби, Далмација тек ослобођена од Млетака, пре културног афирмисања.

У српским пределима, једнако у Угарској као у Србији, не би били само Срби који би спречили Вукове реформе, него би то били и Руси, који те реформе (уствари удаљивање од руског језика и увођење “новотарија”) нису нимало повољно гледали. Они би преко јерархије у Угарској и преко владе у Књажевству Србији то успели да и паралишу. На Беч нису имали скоро никакав утицај, и на њихове протесте тамо се није нико обазирао.

Срећна је, заиста, околност била што је Вук поставио основе српске културе ван српског језичног предела и ван српског утицаја.

III

Нису само негативне околности говориле у корист Беча, већ и позитивне.

У првој половини прошлог века рађа се нова наука која је крштена као Славистика. Испочетка су је обрађивали Словени, али, сви осим Руса, на немачком језику. И Добровски “патријарх Славистике”, и Шафарик, и Колар, и Копитар. Доцније ју је попео на највећу научну висину Миклошич, као професор Бечког универзитета. Миклошич и Копитар су живели и дејствовали у Бечу, остали су кроз Беч и преко Беча могли да пласирају своја

научна дела. Беч је био центар и славистичке науке и словенског духа, јер је он био “међусловенски”. И Праг, и Краков, и Турчински Свети Мартин, и Нови Сад, и Загреб, да о Љубљани не говоримо, све су то били регионални центри, који никад нису могли постати свесловенски центри. У Аустрији је живело неколико словенских народа, од којих неки само тамо (Чеси, Словаци, Хрвати, Словенци), док су Срби и Пољаци имали своје сународнике и ван граница Аустрије. Централно место састајања, претресања, повезивања, био је Беч. Он је био неки “заједнички именитељ” западних Словена.

И они ће утицати на Вука, и Вук ће њима пружити драгоцене прилоге за њихова даља испитивања. При томе, захваљујући Вуку, доћи ће српски језик и српски фолклор у центар славистичког проучавања. Ни о једном словенском народу није се неко време говорило колико о нама. Немци су били предводници европске културе уопште (и то су остали још читав један век), па се више преко њих могло учинити на културном пољу него преко ма каквог другог народа.

Изгледа сад, накнадно, да нигде у Европи, нигде у свету, није било погоднијег места за Вукову делатност, за његове реформе и експерименте. Нигде не би било јачег еха ни ефикасније потпоре.

Конкретан стицај околности који је био од пресудног утицаја на будућу Вукову делатност, без којих можда нико не би ни знао да је Вук икад постојао, био је такође повезан, условљен Бечом. То ће се видети из следећих излагања, где ћемо пустити што више странце да говоре, углавном Немце. А факта ће највише потврдити те наводе.

IV

Прво ћемо утврдити утицај Копитара на Вука, јер је први и хронолошки и по значају.

Копитар, кога Словенци зову Јернеј, а који се потписивао на немачким делима као Бартоломеус (других дела није ни имао), рођен је 21. авгусга 1780. у Горењској (данас Словенија), а умро у Бечу 11. августа 1844. Студирао је права, али се бавио претежно филологијом, нарочито словенском. Уређивао је листове и часописе, вршио улогу цензора итд. Био је

позната и утицајна личност у Бечу, који је град хтео да учини средиштем словенских култура (тзв. “аустрословенска” тенденција).

Кроз Копитара је Вук постао Вук, како лепо примећује Херман Вендел у својој студији о Вуку (Литература под 1, стр. 30).

Као цензор словенских књига у Бечу, једнога дана 1813. доби он један рукопис, којим се обележава пад Србије те године. Копитара је заголицао прост, свеж, “непатворен" језик неког човека из народа. То је био рукопис Вуков, који је тада имао 26 година. Колитар га је потражио и више га није испуштао из рука.

Да поновимо шта о томе каже познати иемачки писац Хепман Вендел (1): “Ту се испуни још код првог састанка са Копитаром његова судбина. Вук је муњевитом инспирацијом осетио о чему се ради, и са пуном готовошћу је прихватио план рада и живота који му је Копитар обележио. Преко ноћи он се нађе у зачараном кругу задатка због кога је и дошао на свет. Лако је овај бистри самоук схватио водеће мисли Копитарове: да писани језик мора да буде народни језик, који се најчистије може да упозна у народним песмама, и да број слова у алфабету треба да се поклапа са бројем гласова.” И, како каже Вепдел, Копитар му је “хиљаду пута подвукао начело: Пиши како говориш”.

У једном другом великом делу о нама пише Херман Вендел (2, стр. 182): “Из Копитаровог мозга потекле су мисли које је желео да код Словенаца спроведе, да наречје обичног човека доведе до важности; те идеје је Вук прихватио и извео. ...”

У истом делу о нашим приликама (2, 181), Херман Вендел каже да је “у царском граду један Словенац Србину, Копитар Вуку, указао пут ка великом задатку његова живота. Ако је Копитар, као и остали будитељи Словенства при почетку века, био дубоко упао у немачку романтику, то се Вук ускоро нађе још непосредније повучен у немачки круг образовања; као тридесетогодишњак ожени се једном Бечкињом, после се јако приближи Јакобу Гриму, кога је чак и Мушицки бранио као ‘ваљаног, храброг, одличног србофила’ и који му после постаде непроцењивп сарадник; седео је у Вајмару према Гетеу, снабдео је Ранкеа са материјалом за његову ‘Српску Револуцију’ која је изашла 1829.; често пута је имао понешто да ради у

немачким градовима као нпр. Лајпцигу, Хале, Каселу, Гетингену и Берлину. ... ”

Уосталом, и сам Вук признаје да своју књижевну делатност и књижевну репутацију има да захвали Копитару. У једном писму Срезњевском 1842. он пише: “Уосталом, главни узрок што сам ја списатељ, остаће увек Копитар; у том погледу, ја сам њему обвезан ако не за све, а оно за много, врло много. Треба познати тог у истини благородног човека онако као што га ја знам, да би се могао поштовати онако као што он заслужује, и као човек и као научник.” (3).

(Измаил Иванович Срезњевски, рођен 1812, умро 1880, био је познати руски слависга, најпре професор у Харкову а после у Петрограду).

У писму упућеном советнику Книћанину 16. септ. 1851., дакле седам година после смрти Копитара, Вук га брани да није имао никакве тенденције католичења Вука и Срба. Он каже да је “Копитар целим својим радом показао да је пријатељ нашему народу, и Срби највише њему имају да захвале што се слава народних песама разнела по Европи” (Љ. Стојановић, 4, 658).

Аутентичнијег доказа о заслугама Копитаревим за српску књигу не би се могло наћи. Он је довољан да и ми сви поштоваоци Вука изразимо, приликом Вукове прославе, нашу дубоку оданост његовом ментору Јернеју Копитару, од чије смрти ће такође ове године да се испуни тачно 120 година.

V

Један чист Немац, и то Немац из Немачке, а не из Аустрије, био је даљи помагач и пропагатор Вуковог дела. То је Јакоб Грим, велики филолог и полихистор, оснивалац модерне германистике (са својим млађим братом Вилхелмом). Он је рођен јануара 1785, а умро 20. септембра 1863, само четири месеца пре Вука, тако да се и његова стогодишњица смрти може сада да прославља. (То је уствари учинио у емиграцији једини “Канадски Србобран” у броју од 19. септембра 1963. без потписа, али ја нисам био писац те комеморативне белешке). А ми заиста, Срби потомци Вукови, имамо шта да захвалимо Јакобу Гриму. После Копитара није нико други толико учинио

за утврђивање и ширење наше културе у првој половини 19. века као Јакоб Грим.

То тврди и Љуба Стојановић (4, 243): Нема сумње Грим је поред Копитара највише учинио да се међу Немцима рашири знање о Србима, о српском језику и о српској литератури, и Вук му од срца захваљује. ‘Српско потомство ће Вам вечно захвално бити.’ ‘Ја остајем ваш вечити дужник, које ради части што сте указали српском народу и његову језику које мени лично.’ ” (Вукова Преписка, II књига, Београд 1908., стр. 40).

У писму Лукијану Мушицком Вук му саопштава да ће IV књигу Песама посветити Гриму “јер је он највише наше пјесме у Европи препоручио, и још нам сила може учинити. ...” Мушицки, који је желео да књига буде њему посвећена, слаже се да се посвети Гриму “Сербољупцу” (то је “Србофил”, што рече Вендел, Преписка II, 311 сл.).

У једном писму новембра 1823. захваљује се Вук Гриму на помоћи и потпори које му стално указује и узвикује: “Ви сте највећа срећа за наше пјесме, за наш језик и нашу књижевност”.

Грим му одговара да му ни Вук ни Срби ништа не дугују: Ако неко и треба да му буде захвалан за оно што пише о српским народним песмама и српском језику, онда су то Немци, његови земљаци и сународници, којима он отвара очи према лепотама српске народне песме.

Грима је на Вука упозорио Копитар, кад је Грим био у Бечу 1814. и 1815, као члан делегације на Бечком конгресу. Грим се јако заинтересовао за Вуков рад и ступио с њим после у коресподенцију. Лично су се упознали у Каселу, резиденцији Гримовој, 1823. кад је Вук чинио велика путешествија кроз Немачку и са Гримовом препоруком посетио Гетеа.

VI

Има још веома много Немаца и Немица који су, директно или индиректно, Вука помагали, специјално преводом српских народних песама и њиховим величањем у часописима и књигама. То ми не можемо овде наводити, тим пре што постоји оправдана нада да ће ускоро, поводом Вуковог јубилеја, изаћи у едицији “Српске Мисли”, Аустралија, књига под

насловом “Странци о српским народним песмама”, где ће све то бити непосредно цитирано (буквално како је речено).

Нарочито се поносио Вук, а данас се поноси цео српски народ, одушевљењем највећег немачког писца Ј. В. Гетеа са српским народним песмама, о којима је лично писао рецензије. Та морална подршка Гетеа много је такође Вуку била корисна. У горњој књизи ће бити све изјаве Гетеа о српским народним песмама пренете, па их нећемо овде понављати. Вук је посетио Гетеа у Вајмару и овај га је соколио да настави свој рад. Све је то стимулативно деловало. Али директне помоћи од Гетеа Вук није имао.

Али једног великог Немца који је Вука помогао на другом пољу и опет много учинио за српску ствар не можемо овде мимоићи. То је познати немачки историчар, највећи историчар свога доба, Леополд Ранке (доцније је добио племстко и назван фон Ранке). Он је 1829. издао књигу под насловом “Српска Револуција”. Материјал му је дао сам Вук. Многи сматрају да је самим тим то дело Вуково, а да је Ранке само преводилац. Није тако: сирову Вукову грађу Ранке је обрадио мајсторски, lege artis, према свим принципима историографије. Он ју је још допунио неким до тада непознатим изворима из Млетака и Беча (извештајем Марина Болице итд.)

Ранке је дошао био у Беч октобра 1827., да ради у Бечком архиву, где је био смештен и већи део млетачког архива после аустриске окупације Млетака. Ту је упознао Копитара, а преко овог, доцније и Вука. Академик Никола Радојчић пише у Народној Енциклопедији СХС суб воце: “Ранке је пристао на Копитаров предлог, те је, на основу Вукових усмених информација. написао своје одлично дело “Српска Револуција”. Ранке је у њему скопчао српску историју уз општу и савесно утврдио зависност модерног српског историјског развоја од светског. Дело је сјајно дочекано, особито од дипломата, којим је постало главни извор за обавештавања о Србији. . ..

Копча између Ранкеа и Срба остао је за свога живота Вук Караџић, који се много поносио својом и Ранкеовом књигом, али је није доспео на српски превести.”

Као што се види, и ту је заслуга Копитарова да је Ранке анимиран за тај материјал Вуков, али је његова заслуга, Ранкеа, да је прославио Србе више од ма ког историчара.

Пошто је 1961. навршено 75 година од смрти Леополда фон Ранкеа, то сам ја написао у “Канадском Србобрану” један некролог који чини излишним да понова пишем о Ранкеу. Пренеће се што је тамо речено (у броју од 18. маја; још је нешто допуњено 6. јула 1961.). Тај први чланак гласи:

Ниједно дело страних писаца није тако дигло славу Србије и Српства као “Српска Револуција” од Леополда фон Ранкеа, званичног историографа Пруске краљевине и професора Универзитета у Берлину. Та књига је изашла први пут у Хамбургу 1829. (а после два-три пут прештампавана; преведена је фрагментарно и на српски).

Издата је пре 132 године, читана и научно употребљавана од целог европског ученог друштва. Ми нисмо у јубиларној години њеног издања. Али смо у јубиларној години Ранкеове смрти, који је живео преко 90 година (рођен децембра 1795, умро 23. маја 1886). Значи да се овнх дана навршују 75 година од његове смрти.

Тпм поводом се осећамо дужни да бар донекле прикажемо његов значај за српски народ. У земљи то не смеју да чине; емиграцији се то мора сервирати, па макар она била рађе преокупирана другим, опипљивијим стварима. При томе ми ћемо поступати као увек у оваквим ситуацијама: позваћемо се на друге, меродавне писце, и њих цитирати. Нарочито писце стране, да би нам отпао приговор самохвалисања.

Немачки историчар Херман Онкен (Минхен) писао је 1928. (5): “Пре сто година је написао највећи од свих немачких историографа Леополд фон Ранке, у дискретном општењу са знатним српским лингвнстом Вуком Стефановићем Караџићем, своју ‘Историју српске револуције’, и тиме је увео први пут у европску литературу херојску историју порођаја српске државе; он је био Тукидид како га је назнао Нибур, и то двојако: што је изабрао догађаје тадашњег (свога) времена да их опише, и затим што је овај задатак тако изванредно решио”.

Нибур, пак, један од највећих историчара не само Немачке већ и целог свега, казао је са своје стране још да “је ова мала књижица (Историја Српске револуцпје), као историја, најодличније од свега што имамо у нашој литератури”.

Она је и на “седог Гетеа”, како каже Онкен, јако деловала.

Идеја да Ранке напише Историју Првог устанка потиче од Копитара, који га је анимирао за то и упознао са Вуком. Сам Ранке пише новембра 1828: “У Бечу сам се напослетку саживео са једним народом, чије се патријархално устројство и поетско расположење, док је био потчињен туђину, преобратише у историску збиљу и у рат кад је зажелео да се ослободи: са Србима”.

У једној својој белешци од године 1885. потсећа се Ранке тога доба овим речима: “У Вуку Стефановићу, најученијем од свих Срба тога доба, нашао сам пријатеља који ми је показао своје збирке за српску историју. Ја сам се у дубини духа и срца нашао коснут живом информацијом о једном догађају најопштијег историског и политичког значаја”. Он је, како каже Онкен, “без предомишљања прихватио предлог да овај штоф обради као историчар”. Своме издавачу Перту је писао: “Предмет је нов и у овом тренутку један од најинтересантнијих на свету”.

У једном писму Фернхагену 1828. каже Ранке: “Ви ћете увидети да је овај штоф морао да занесе и привуче човека као што сам ја”.

Ранке говори о “Термопилима српских хајдука” и каже још дословно: “Заиста је то вредно посматрања како се историја нације песмом обузете тек тиме преобраћа у националну државину и бива сачувана за живу успомену”.

Онкен каже да је Ранкеов извор за Српску историју била у првом реду народна поезија, онда историски документи, бележења Вукова итд.

“Јер је она саграђена на епском штофу јуначких песама, које су вековима биле готово једини талог напола засутог народног живота, песме при којима нико не пита о песнику, већ је све упућено певачу.”

Ранке каже за српску поезију да је сва национална, “у неку руку несвесно истицање заједничких настојања и праваца.”

Проф. Фриц Ваљавец (Минхен) пише 1935, за време Хитлера (6), да је Ранке био свим срцем заинтересован за Српство, да је “народ у центру Балкана који се смело уздиже стално привлачио његове симпатије, што је у животу Ранкеа без примера”. Јер га заиста никакав други народ света није одушевљавао; пишући о свим другима, он је био сасвим одмерен, хладан, скоро незаинтересован. Многи су му скретали пажњу на Мађаре и Грке и покушали да га загреју за њихову ствар, али им то ни најмање није успело.

VII

Вук није био сасвим самоук, како се то стално тврди, јер је он похађао и латинску школу у Карловцима и био у контакту са ученим фрушкогорским калуђерима. Слушао је годину дана филозофски факултет у Јени и Лајпцигу (4, 246). Али није имао никакву диплому, никакво формално оспособљење. То су користили његови противници да га називају говедаром, чобанином, сељаком.

С временом он је постао члан многнх научних друштава. Сем митрополита Стратимировића тешко да је иједан Србин тога доба био члан толико учених корпорација.

Био је члан Петроградског и Краковског ученог друштва*), али пре тога био је већ члан неколико немачких удружења научника и академика. Ево шта о томе пише Херман Вендел: “Пошто се хиљаду нити повезују од великог српског реформатора језика ка свету немачког духа, па су чак Јакоб Грим, Вилхелм фон Хумболт, Гете м други дали повода да народно добро српског језика постане у Немачкој литерарна мода, то нису могли да изостану ни видна немачка признања његовог деловања. Док је у својој земљи био управо прогањан од оних који су титуле носили или титуле додељивали, он је (у Немачкој) постао почасни члан “Тириншко-саксонског удружења за

*) Уствари руско учено друштво чији је он члан био звало се “Петроградско вољно општество љубитеља руске словесности” (изабран 25. августа 1819.), а пољско “Краковско универзитетско књижевно друштво” (изабран 4. нов. 1820).

истраживање отачествене старине”, дописни члан “Гетингенског ученог друштва” као и “Берлинске краљевске академије наука” ....

Ипак ни то није могло сасвим да замени једно школско оспособљење. Зато је Копитар настојао свим средствима да Вук добије једну немачку универзитетску диплому “да би академски градиураним противницима реформе језика избили приговор да је Вук сасвим необразовани говедар” (Херман Вендел, 1, с. 47).

Копитару се чинило да то може најлакше да постигне у Јени, где је фунгирао као професор језика Јохан Северин Фатер, за кога је сам Копитар раније писао да је “највећи лингвиста Европе”.

И није се преварио. Он му је послао Вука, онај му је предао своје дотадашње радове, које је Фатер и онако углавном познавао и проф. Фатер предложи универзитетским властима да се на основу тих радова Вук прогласи доктором. После доста дискусија у универзитетским органима то је и учињено. Херман Вендел је са немачком темељношћу испитивао архиве Јенског универзитета и пронашао све акте који се на ову промоцију односе. Он је то ин екстензо саопштио у својој студији о Вуку (1).

Том приликом је Вендел, сам почасни доктор Београдског универзитета, утврдио да Вук није проглашен за почасног доктора, као што је тврдио Јонан Скерлић у својој историји нове српске књижевности, већ за правог доктора, не honoris causa него rite.

Диплома му је датирана 24. септембра 1823., пре 140 година. Она је, разуме се, била на латинском језику. Промовисан је за доктона филозофије или, како у дипломи стоји: признате су му части доктора филозофије: Doctoris Philosophiae Honores.

И то је признато “врло племенитом и врло ученом човеку Вуку Стефанидовом Караџићу, члану удружења Петроградског и Краковског”: viro nobilissimo et doctisimo Wuk Stephanidi Karadschitsch, societatem Petropolitanae et Cracoviensis sodali . . .

Сама реч рите (на латинском) значи: према установљеном реду, како је прописано, ваљано, као што треба. Али у исто време тај израз означује

најнижу оцену добивену на докторском испиту. На немачкнм универзитетима су од старине четири оцене за положенн испит докторски (поред негативних, које означују пад на испиту), те четири оцене јесу: rite, cum laude, magna cum laude, summa cum laude. Српски би тo значило: уредно, ca похвалом, ca великом похвалом, са највећом похвалом.

Вук није добио нарочите оцене (сами испити су били више фингирани), али је произведен за доктора на начин академски, установљен “како треба”, како закон налаже.

Другим речпма, био је прави доктор, а не “ јексик доктор”. Имао је право да се увек као доктор обележава. Немцп су га често тако означавали у својим рецензијама и рефератима. Он сам се није тако бележио.

У честитци Јакоба Грима на постигнутом докторском степену стоји: “Честитам Вам докторат; doctus сте били већ давно пре тога”. (Доктус зпачи учен, доктор онај који поучава, после сваки високо научен човск).

Вук се испочетка много поносио својим титулама, па их је износио у својим књигама “додајући на свакој новој књизи нове титуле које би добио” (4, 720). На “Пословицама” се потписао “философије доктор и различних учених друштва член”. После је, као већ познат и чувен, баталио ово означавање. Он није никад казао да је почасни доктор, већ се потписивао као сваки прави доктор.

VIII

Поред све помоћи коју су Вуку указивали корифеји немачког духовног живота, његове личне заслуге за српску културу нису ништа смањене.

Он је лично све радио и урадио; Немци cу само указивали на путеве, али је њих морао Вук лично да пређе онако хром. Он је сам прикупљао све народно благо, он је сам издавао своја дела, он их је сам растурао међу Србе, он је непосредно и једино видљив вршио утицај на духовни препород Срба. Он је показао такву енергију, издржљивост, истрајност, непоколебљивост у послу, да му се и данас цело српско потомство диви. Он је знао какав му је висок и идеалан циљ судбина доделила, и никакве сметње нису га могле поколебати да тај циљ изведе до краја. А сметње су биле огромне.

Услуге Немаца су се исцрпљивале у неком усменом савету, у датој препоруци, у каквој рецензији. Оне су биле и Вуку и нама дамас драгоцене, али оне нису много времена одузимале, ни много напора. Све напоре је морао Вук сам да сноси.

И носио их је. Кад се чита његова Преписка, човеку памет стане, видевши какве је све сметње и препреке доживљавао, колико је патио, колико оскудевао итд. Па ипак је ишао напред — свој циљ је постигао. Било му је суђено да дуго живи (иако је већину деце изгубио у најранијој младости) и испунио је скоро све што је био поставио као свој животни циљ.

Имао је и срећу, једнако као и осећај за лепо и литерарно ваљано, кад је своја блага скупљао. После њега је скупљено и публиковано бар десет пута толико песама колико их је он сакупио. Али ниједна друга збирка, ни српска, ни “хрватска”, ни муслиманска, не може да се мере по квалитету са Вуковим песмама. Он је скоруп сакупио. Све што најлепше имамо у народној поезији добили смо преко Вука. Онако болестан, оскудан, није жалио ни труда ни новаца да пронађе најбоље певаче и да пружи јавности највеличанственија дела.

Он је сакупио седам књига народних песама, али је за живота издао само четири књиге. Проф. Веселин Чајкановић каже да три даље није хтео да изда, јер нису биле на висини прве четири. Био је критичан до крајности. Више му је било стало до квалитета него квантитета, иако је квантитативно толико бескрајно дао.

IX

То исто тврде и друга лица, чак највећи и најбољи познаваоци Вука и његова дела.

Најбољи познавалац Вука код Срба, Љубомир Стојановић, пише у својој магистралној монографији о Вуку (4, стр. 733 и даље);

“Копитар је био Вуков учитељ, помагач и заштитник. ... Он је развио у Вуку свесно знање српскога језика, које је дотле било несвесно. Али је знање тога језика било Вуково знање и осећање; само је он могао, пошавши правим

путем, свесно разликовати шта је српски добро речено, а шта је накалемљено у духу туђих језика, било у речима било у начину изражавања. ...

Он је упутио Вука да скупља народне умотворине, да напише Српску Граматику и Речник, да преведе Свето Писмо — управо цео Вуков рад (осим писања Историје) извођен је по плану који му је Копитар у самом почетку обележио. Копитар је покушавао да на то наговори и друге српске књижевнике, али је Вук био једини који је то поставио као циљ свога живота. Он је био једини међу њима који је осећао народну поезију исто онако као и певачи, као што је осећао и језик којим су се изражавали, те је само он могао онако верно записивати, не кварећи ништа ни у смислу ни у језику. Само је он могао одмах опазити да има добрих и рђавих певача, и тражио је и одабирао песме само од првокласних, остављајући на страну слабије. ...

Копитар је био заштитник Вуков. . . Он је упознао страни свет с Вуковим радовима и створио Вуку приступ к ученим људима и ученим друштвима.

За своје знање, дакле, како треба гледати на питања којима се бавио, Вук има да захвали Копитару (као сваки ученик своме учитељу), али за извођење тих послова у практици, Вук има да захвали само себи, свом бистром уму и знању и познавању народног језика и живота. За победу, пак, својих новина које је унео у књижевност, има да захвали опет само својој дурашности и издржљивости у борби, и великој количини свога позитивног рада. У томе му је Копитар могао пружити (као што је и пружио) само моралну помоћ и ништа више. Колико је пак далеко теорија од практичног извођења, и колика је, према томе, искључиво Вукова заслуга, може се оценити из тога факта, што учитељ није био у стању код својих Словенаца извести што је ученик извео код својих Срба. ....”

Далеко пред овим, још у почетку књиге пише Стојановић (4, с. 39):

“Вук истина није написао иаучну граматику српског језика, али све остало (рационалну ортографију, Речник народног говора, уношење његово у књижевност и издање народннх умотворина) израдио је на потпуно задовољство Копитарово. Он је боље него ико од својих савременика не само потпуно схватио принципе Копитарове, него се сав за њих заложио и целога живота се борио за њихово остварење. Уосталом Србијанац Вук само је и

могао то извршити. Чедо српске револуције, ‘чист од сваке науке’ (како подругљиво вели Светић), али чист и од свих предрасуда, он је схватио истину, педесет година ишао за њом, не осврћући се ни лево ни десно, не презајући ни од чега, готов да поднесе све што га снађе, јер је до дна душе био убеђен да ради добро за свој народ.”

Копитар је нпр. објашњавао немачки и латински речи из Рјечника Вуковог, али ниједну српску реч није он тамо ни додао ни модификовао, па чак ни објаснио српски. Све је то дело Вуково. И, зато каже Љуба Стојановић (4, 116): “Радећи с Копитаром, Вуково несвесно знање српског језика постало је свесним. ...”

На почетку свога завршног излагања о утицају Копитара на Вука пише Љ. Стојановић (4, 733): “Из овог прегледа Вукова развијања и рада јасно се види да је Копитар створио Вука књижевником и, да није било њега, по свој вероватности Вук не би био уопште књижевник. Али је исто тако јасно да, као што оцило само из кремена избија варницу, тако је и Копитар само од Вука могао створити онаквог књижевника каквога смо у њему добили. ...”

X

У претпоследњој (49.) глави своје огромне књиге Љуба Стојановић резимира заслуге Вукове за Српски народ. Ми смо велики део тих мисли изнели раније, нарочито његове заслуге за српски језик у Предговору ове књиге. Са неколико даљих његових мисли, као и мисли другог великог и темељног проучаваоца Вуковог, Руса Кулаковског, ми морамо завршити овај приказ.

На стр. 723. каже Љ. Стојановић: “1814. године јавља се Вук као први српски оригинални писац. Он се не угледа ни на кога, већ иде својим новим путем, ствара праву националну књижевност. Он пише о народу за народ, и шири у народу знање о њему самом. Он шири знање о српском народу у европском ученом свету, који о њему такорећи никаква појма није имао. ...”

Стр. 726: “Све што је Вук својим списима пружио Европљанима било је за њих ново, и нов принос у ризницу новог знања и науке европске. У ово доба када се у Европи говорило (у колико се говорило) о Србима само као

бунтовницима у Турској, Вук је изнео пред европски учени свет и историју српског устанка и приказао Србе с њихове културне стране. У томе свету он је више раширио име српско него све победе Карађорђеве и сви успеси Милошеви у стварању државе. ...”

Ту су много допринели историјски списи Вукови, свакако у првом реду Ранкеова “Српска Револуција”, чији је Вук бар коаутор. Стојановић цитира Руса Платона Кулаковског, професора Варшавског универзитета (рођеног 1848, умрлог 1913). Он је неко време био и професор Велике школе у Београду, па је своју докторску дисертацију у Русији посветио Вуку (7). За то дело каже Љ. Стојановић да је “и данас још о Вуку и његову раду најбоље, поред све непотпуности и других неких недостатака”.

Кулаковски је писао: “Историјски списи Вука Караџића могу се сматрати као почетак знања у Европи самог српског народа, јер до њега врло мало има списа у којима би се говорило о Србији и српском народу. Име српског народа, тако недавно потпуно непознатог, заборављеног током столећа, придобило је у Европи симпатије ка новоствореној кнежевини. И у том погледу он је можда учинио више него икоји други српски писац пре и после њега” (7, 110).

Кулаковски каже да Вук као скупљач народних умотворина долази на прво место међу свим работницима новог времена у свим словенским литературама (7, 180).

Стојановић пише даље: “Он је осећао сву драж и лепоту народних песама, и од велике грађе коју је сам скупио или су му пријатељи послали умео је да одабере оно што је најлепше. Сви његови следбеници (а било их је доста) ни близу се с њим не могу поредити, и изгледа да је покупио све што је ваљало, тако да за остале скупљаче није ништа остало.

Све народне умотворине Вук је сакупио такорећи у последњем моменту. ..... Велика је срећа по српску књижевност што се Вук управо у оно доба јавио, а његова је заслуга што је радио не препадом и као узгред, већ што му је то био циљ његова живота. ... До њега се нико није систематски бавио овим послом. ... Да њега није било, све би то остало неурађено, или бар не би било овако урађено, јер док би се други књижевници овога сетили, многе би

ствари биле заборављене и пропале. Ови његови радови остаће за вечита времена најбогатија ризница из које ће се црпети проучавање осећаја и живота народа тога времена, и он је имао право кад је рекао да ти његови списи неће никад застарети, већ ће у будућности све већу цену имати. Он је оснивач српске етнографије. ....”

Чешки етнограф Ем. Коварж писао је крајем прошлог века у једној стручној збирци етнолошког карактера фолклористичке студије о скоро свим Словенима (о Русима, Чесима, Југословенима и Лужичким Србима). Том приликом казао је за Србе (9):

“Заслугом једног знаменнтог човека налазимо најстарије прикупљање фолклора код Срба, код којих је народ сачувао до сада највише стародревни карактер и чистоту од свих народа Европе. ...”

ЛИТЕРАТУРA

Поред мањих дела означених у самом тексту, за обраду ове расправе употребљена су још и ова дела (на која се у тексту бројем позива):

1) Hermann Wendel, Vuk Stefanovic Karadzic: 1. Leben. 2. Vuk Jenesen Promotion. 3. Vuk und Goethe. Im Buche Suedslawische Silhouetenn. Frankfurt 1924. S. 29-63.

2) Hermann Wendel, Der Kampf der Suedslawen urn Freiheit und Einheit Frankfurt 1925.

3) И. Срезњевски, Вук Стефанович Караджич, очерк биографическиј и библиографическиј. Москва 1846. Московскиј сборник.

4) Љуб. Стојановић, Живот и рад Вука Караџића. Београд1924.

5) Hermann Oncken, Leopold v. Ranke und die deutsch-serbischen Kulturbeziehungen. Mitteilungen der Akademie zur wissenschaftlichen Erforschung und zur Pflege des Deutschtums (Deutsche Akademie). Muenchen Jum-Juli 1928.

6) Fritz Valjavec, Ranke und der Suedosten Mitteilungen derselben Deutschen Akademie, Maertz 1935.

7) Платон Кулаковскиј, Вук Караджич, јево дјејаћељност и значеније в сербској литературје. Москва 1882.

8) Херман Вендел, Улога и значај Вука Караџића. КЊИГА О БАЛКАНУ II. 1937.

9) Dr Em. Kovar, Narodopisny Sbornik ceskoslovansky. Vydava, Narodopisna spolecnost ceskoslovanska a Narodopisne museum ceskoslovanke: Prehled dejin folkloristiky (do r. 1894) . . . Lidozpyt u Jihoslavu.. .

10) Friedrich Panzer, Volk stum und Sprache. Raktoratsrede, gehalten in Heidelberg 22. November 1926. Frankfurt am Main. S. 6, 8, 9, 19, 20.

11) Jacob Grimm, Ueber den Ursprung der Sprache. Kl. Schriften.

С А Д Р Ж А Ј

Страна

Предговор претседника СНО у Канади...........................................................4

Приступ писца са студиом о језику уопште и о заслугама Вука за српски језик...........................................................................................................................6

I. Словенски стручњаци о српском језику...................................................14

II. Немачки писци о српском језику...............................................................24

III. Француски писци о српском језику.........................................................37

IV. Италијански писци о српском језику......................................................42

V. Још нека мишљења о српском језику........................................................47

Литература.......................................................................................................50

Расправа проф. Л. М. Костића: ВУК И НЕМЦИ..........................................56

РАНИЈА ИЗДАЊА С. Н. ОДБРАНЕ У КАНАДИ

1) КОЈИ СУ ГЛАВНИ И ОСНОВНИ СРПСКИ ЗЛОТВОРИ? Написао др Л. М. Костић (Л. П. Поповић). Библиотека “Српска Књига”, св. IТоронто 1953. (Распродано).

2) МЕГАЛОМАНИЈА ЈЕДНОГ МАЛОГ И НЕСКРУПУЛОЗНОГ НАРОДА. Исто, св. II. Хамилтон 1955. (Распродано).

3) ОБМАНЕ И ИЗВРТАЊА КАО ПОДЛОГА НАРОДНОСТИ. Исто, св. III. Хамилтон 1960.

4) О ОДГОВОРНОСТИ ЗА УБИЈАЊЕ СРБА У ПОСЛЕДЊЕМ РАТУ. Исто, св. IV. Хамилтон 1963.

5) ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА.III. књига. Написао др Л. М. Костић. Хамилтон 1956.

6) Исто, IV. књига. Хамилтон 1958.

7) ПОДМОРНИЧАР ПАЈА САЛАШЕВ и друге припо-

ветке. Написао Властимир С. Петковић. “Забавна Библиотека” Канадског Србобрана, I. књ. Хамилтон 1958.

8) ВИДОВДАНСКЕ БЕСЕДЕ у Канади и Америци 1958. године, д-ра Л. М. Костића. Издање Канадског Србобрана. Хамилтон 1958. (Распродано).

9) ГАВРИЛО ПРИНЦИП. Написао Момчило Вуковић-Бирчанин. Хамилтон 1959.

10) ПОРЕКЛО МАРКСИЗМА У ЈУГОСЛАВИЈИ. Написао М. Зарија Поповић. “Просветна Библиотека” С. Н. Одбране у Канади, св. I. Хамилтон 1962.

11) ПОБЕДА КОМУНИЗМА ИЛИ КАПИТАЛИЗМА? Исто, св. II. Хамилтон 1962.

12) ЊЕГОШ И ЦРНОГОРЦИ. Написао др Лазо М. Костић. “Просветна Библиотека” С. Н. Одбране у Канади, св. III. Хамилтон 1963.

ДРУГИ РАДОВИ У ШТАМПАРИЈИ “КАНАДСКОГ СРБОБРАНА”

1) ЧИЈА ЈЕ БОСНА? Написао др Л. М. Костић. Издање часописа “Братство”, 1955.

2) ПРАВИЛА С. Ц. Ш. Општине “Св. о. Николе” у Хамилтону, 1957. (Штампано бесплатно).

3) Исто 1962. године. (Штампано бесплатно).

4) ПРАВИЛА К. С. Сестара у Ниагара Фалсу, Онт., 1957, (Штампано бесплатно).

5) СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА, I. књ. Написао др Л. М. Костић. Издање пишчево. Хамилтон 1958.

6) Исто, књ. II. Хамилтон 1959.

7) Исто, књ. III. Хамилтон 1962.

8) КРИВОШИСКИ УСТАНАК 1869. Написао др Л. М. Костић. Издање Милоша Ковача из Ванкувера, 1959.

КЊИГЕ Д-РА ЛАЗЕ М. КОСТИЋА које се још могу набавити преко “Канадског Србобрана”

(адреса на стр. 2 ове књиге);

— ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА”, III књ. Написао д-р Л. М. Костић. Цена 1 долар.

—"ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА”, IV књ. Написао д-р Л. М. Костић. Цена 1 долар.

— “ОБМАНЕ И ИЗВРТАЊА КАО ПОДЛОГА НАРОДНОСТИ”, од д-ра Л. М. Костића. “СРПСКА КЊИГА”, св. III. Издање С. Н. O. у Канади. Цена $ 2.00

— "O OДГ0В0РН0СТИ ЗА УБИЈАЊЕ СРБА У ПОСЛЕДЊЕМ РАТУ”. од д-ра ЛМ. Костића. "СРПСКА КЊИГА”, св, IV. Издање СНО. Цена $ 1оо.

— 'ЊЕГОШ И ЦРН0Г0РЦИ”. од д-ра Л. М. Костића. "Просветна библиотека” С. Н. Одбране у Канади. Хамилтон 1963. Цона $ 1.оо.

— СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА. II књига. Написао д-р Л. М. Костић. Издање пишчево. Хамилтон 1959. Цена $ 2.оо.

— СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА. III књига. Написао д-р Л. М. Костић. Издање пишчево. Хамилтон 1962. Цена $ 2.оо.

—“КРИВОШИСКИ УСТАНАК 1869”. Написао др. Л. М. Костић.

Издање б. Милоша Ковача, Ванкувер.Б. К. 1959. Цена $ 1.оо.

— “О ЗАСТАВАМА КОД СРБА”, од др. Л. М. Костића. Издање пишчево. $1.

— “О СРПСКОМ КАРАКТЕРУ БОКЕ КОТОРСКЕ”, од д-ра Л. М. Костића. Издање пишчево. Цирих, 1961. Цена $ 2,оо.

— НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У СРПСКИМ ПРЕДЕЛИМА. Написао д-р Л. М. Костић. Издање С. К. К. “Св. Сава'1 у Канади. Торонто 1961. Цена $ 1.оо.

— СРПСКА ВОЈВОДИНА И ЊЕНЕ МАЊИНЕ. Написао д-р Л. М. Костић. Издање С. К. К. “Св. Сава” у Канади. Торонто 1962. Цена $ 1.оо.

— "ЋИРИЛИЦА И СРПСТВО”. свеска I. Написао др Лазо М. Костић.

Издање Америчког института за балканска питања. Чикаго 1963Цена $ 1.

— “КРАЂА СРПСКОГ ЈЕЗИКА” — културно-историјска студија. Написао др Лазо М. Костић. Издање пишчево. Баден (Шв.) 1964. Цена $ 1.50.

— СРПСКА ИСТОРИЈА И СРПСКО МОРЕ”. од д-ра Л. М. Костића.

Издала СРПСКА МИСАО. Аустралија 1964. Цена $ 2.00,

— ВЕКОВНА РАЗДВОЈЕНОСТ СРБА И ХРВАТА. Написао др Лазо М. Костић. ранији професор универзитета. Издање Месног одбора С. Н. Одбране у Мелбурну. Аустралија. 1964. Цена $ 0.50.