Специјални прилог 117 prilog/117... · 1. април 2015. 2 Обе...

АвгАнистАнтридесет пет годинА

рАтовАњА

Специјални прилог 117

АвгАнистАнтридесет пет годинА

рАтовАњА

ДАЛЕКО ЈЕМИР

Друга половина 20. и почетак21. века карактерисало јемноштво локалних и регио-налних сукоба и странихвојних интервенција. Упра-во су Авганистан и његову

територију потресали бројни унутра-шњи сукоби и војне интервенције. То-ком осамдесетих година прошлог ве-ка бивши Совјетски Савез, у одговоруна унутрашњу кризу и ради заштитесвојих интереса у тој земљи, извео јенеуспешну војну интервенцију. Десетгодина касније, а после жестоких уну-трашњих сукоба, истим поводом и саистим циљем, војну интервенцију уАвганистану, та кође неуспешну, из-вели су Сједињене Америчке Државеи Северноатлантски савез.

квадратних километара Централне иЈугозападне Азије, на којој живи око31 милион становника (процена из2012. године). На југу и истоку гра-ничи се са Пакистаном, на западу саИраном, на северу са Туркменста-ном, Узбекистаном и Таџикистаном(до 1992. и са Совјетским Савезом),а на северозападу са Кином.

Авганистан заузима веома ва-жан геостратегијски положај. Крозвисове планинског ланца Хиндукушводе правци према Средњем истоку(од Персијског залива Авганистан јеудаљен свега 600 км), Централној иЈугоисточној Азији, због чега је Ав-ганистан непрекидно изложен број-ним војним походима, интервенција-ма и надметања великих сила у поку-

1 . а п р и л 2 0 1 5 .

2

Обе суперсиле имају значајнаискуства у извођењу војних интер-венција – прва мање, друга много ви-ше. Свака од њих користила је вла-ститу стратегију и тактику, што сеодразило и у Авганистану.

Примењена стратегија и такти-ка употребе снага великих сила при-вукла је пажњу готово свих војних по-сматрача. Међутим, ништа мању па-жњу политичких аналитичара приву-кли су такође поводи и циљеви интер-венције, као и циљеви и методи бор-бе противника страног војног анга-жовања – у првом случају муџахеди-на и Ал Каиде, а у другом талибана иопет Ал Каиде.

Исламска Република Авгани-стан заузима површину од 625.000

Изрека да је историјасавременог човечанстваисторија ратова, као да се односи на Авганистан инароде који трају на тим просторима. Вековима се уАвганистану и за Авганистанводе борбе, ратује и гине.

ПИШЕ Проф. др Тодор Мирковић

шајима успостављања контроле надтим подручјем. Територију Авгани-стана походиле су трупе АлександраМакедонског и Џингис-кана. Осваја-ли су је Персијанци, Арапи и Турци.У Новом веку за њу су се борили Бри- танци и Руси, а затим Совјети и Аме-ри канци.

Изразито планинска земља, са ја- ко разгранатим високопланинскимланцима који раздвајају северну низи-ју од јужне висоравни, Авганистан са-држи три главна географско-топо-графска подручја. Највећи његов пла -нински комплекс Хиндукуш, са најви-шом врхом Тирач Мир (7.750 м), пру-жа се правцем северозапад–југоистоки на северу се спушта у висораван, азатим у просторну равницу, а сличнотоме и на југу. Такав терен погодујевођењу борбе партизанског и герил-ског типа и отежава извођење анти-герилских дејстава.

Бруто друштвени производ теретко насељене, изразито неразви-јене земље једва прелази 1.000 аме-ричких долара по становнику. Најва-жније привредне гране су пољопри-вреда и сточарство. У индустрији

(по главито прерађивачкој) запосле-но је мање од десет одсто становни-ка. Познат је по производњи опију-ма. Иако готово непрекидно дожи-вљава кризе и ратове, наталитет јевеома висок, највиши у муслиман-ском свету.

Авганистан је „земља Авгана”,највеће етничке групе која насељаваову земљу. Име Авган најчешће сепоистовећује са именом Паштун.„Речи Авган и Паштун су синоними”,пише у Британској енциклопедији.Просечно 38 одсто становника чинеАвгани/Паштуни; 25 одсто су Таџи-ци, 19 одсто Хазари, 6 одсто Узбеции 12 одсто остали. У новије време уАвганистану се појавила и делује ет-ноконфесионална група (покрет) на-звана талибани, која вуче порекло одПаштуна. Они су између 1996. и2001. држали власт у Авганистануиспољавајући своју склоност прематерористичкој групи Ал Каида.

У поглавито исламској земљичак 99 одсто становника су муслима-ни, 85 одсто сунити и 15 одсто шии-ти. Вера има веома важну улогу у по-литичком животу земље. У разним

ситуацијама, кризама и ратовима,верске вође преузимале су главнуулогу у друштву, мада међу њима непостоји пуна сагласност и јединство.На подручју које је вековима билостециште различитих народа и метамногих освајача, персијских, арап-ских, индијских, отоманских и дру-гих, прва независна држава, краље-вина Авгана, настаје у јужном делуданашњег Авганистана, око 1709.године, као резултат борбе противИндуса.

Док се Авганистан борио од на-сртаја Иранаца и Индуса и градиосвоју независност, јачало је ривал-ство између Британске империје иРуске царевине за супремацију уЦентралној Азији. Почетком 19. ве-ка отпочела је и пуних сто годинатрајала „велика игра” између двевојне силе. Британци су се, наиме,побојали могуће руске експанзије уЦентралној Азији и руске амбициједа угрози „драгуљ у круни импери-је”, тј. Британску Индију. У том слу-чају, Авганистан би могао да поста-не одскочна даска за напад на Инди-ју. Да би такву могућност предупре-

3

АвгАнистАн – тридесет пет годинА рАтовАњА

дили, Британци су прибегли јачањусвојих позиција у Авганистану, отпо-чевши Први англо-авганистанскират (1839–1842), у којем су претрпе-ли тешке губитке.

Надметање између Британије иРусије за престиж у Авганистану јенастављено. Успостављање руског ди-пломатског представништва у Кабулубило је повод за нови покушај Брита-наца да освоје власт, односно Другиангло-авганистански рат (1878–1881),у којем су Британци успели да успо-ставе нову марионетску владу и преу-зму вођење спољних послова Авгани-стана све до 1919. године.

Међутим, догађаји у Русији (ре-волуција 1917. године) одразили сусе и на ситуацију у Авганистану. Уодговор на потписивање споразумаизмеђу авганистанског краља Аману-лаха и вође Октобарске револуцијеЛењина, Британци су 1919. годинепредузели Трећи англо-авганистан-ски рат, који су изгубили, практичносе повукли из Авганистана и призна-ли му готово пуну независност.

Приближавање Совјетском Савезу

После победе у рату против Ве-лике Британије и потврђивања услов-не независности Кан је убрзао модер-низацију земље. Успоставио је дипло-матске односе са већином светскихсила, укључујући и Совјетску Русију.Мере које је предузео, међутим, наи-шле су на незадовољство и отпорплеменских и верских вођа. Крајем1928. године избиле су побуне широ-ких размера, па је Аманулах Кан биопринуђен да абдицира у корист свогстаријег брата, који се на том поло-жају није дуже задржао. Убрзо је зба-чен с престола и ликвидиран, а на ње-гово место дошао је Мохамед НадерШах, којега је новембра 1933. годиненаследио његов син – Мохамед ЗахирШах. Он ће бити авганистански суве-рен – краљ пуних 40 година – до 1973.године.

Када је 1953. године Захир Шахповерио дужност председника владе

свом блиском рођаку Мухамеду ДаудКану, многи су били изненађени ње-говом одлуком да се за економску ивојну помоћ обрати Совјетском Са-везу. Оштар отпор опозиције, па исукоб са самим сувереном Захир Ша-хом, резултирао је стварањем неко-лико незваничних партија са својимплатформама о будућности земље.Једну такву групу сачињавала је На-родна демократска партија Авгани-стана (НДПА), која је релативно брзоуспоставила блиске идеолошке од-носе са Совјетском комунистичкомпартијом и авганистанском владом.

Основана 1965, НДПА је првихдесет година свог постојања означе-на као најзаслужнија за привредни идруштвени развој земље. Међутим,већ 1979. дели се на две странке:Калк (Масовна) са Нур Мохамед Та-ракијем и Парчам (Застава) са Бар-бак Камелом на челу – прва за неза-висну спољну политику, а друга зачвршће везе са совјетском владом ипартијом, што ће касније имати коб-не последице по судбину земље.

Јула 1973. године, актуелни пред-седник владе Мохамед Дауд Кан извеоје, уз подршку левичарских војнихкругова и чланова фракције Застава,војни удар и од краља Захир Шаха пре-узео врховну власт. Уместо монархијепрогласио је Републику Авганистан, асебе именовао за председника Цен-тралног комитета Републике и пред-седника владе. Међутим, 27. априла1978. организована опозиција извелаје пуч, познат и као „Априлска револу-ција”. Власт је преузело крило Калк, ањегов вођа Нур Мухамед Тараки по-стао је председник Револуционарногсавета и премијер новоуспостављенеДемократске Републике Авганистан.

Америчко противљењеПрисуство и утицај Совјетског

Савеза у Авганистану нису благона-клоно примљени у Сједињеним Држа-вама и водећим земљама муслиман-ског света. Штавише, и једни и другиприжељкивали су да у Авганистануимају свој утицај. Амерички интересза Авганистан, видније испољен се-дамдесетих година прошлог века, ни-је био сасвим нов. Он потиче од завр-шетка Другог светског рата, тј. од по-стизања пуне независности Авгани-стана, а вођен је по принципу заменебританског присуства у бившим коло-нијама. Сједињене Америчке Државе,међутим, нису јавно експонирале свој

интерес за Авганистан. Тек фебруара1979. године када је у Кабулу убијенамерички амбасадор, њихово прикри-вено деловање је интензивирано.Централна обавештајна агенција(ЦИА), наиме, помагала је муџахединекоји су се борили против режима у Ка-булу, а тиме и против совјетског ути-цаја у тој земљи. Активно је радила ина компромитовању СССР-а и ствара-њу „услова” за његову војну интер-венцију у Авганистану.

Вишегодишња авганистанскакриза ескалирала је почетком 1979.године у стање које се могло окарак-терисати као прави грађански рат.Масовни нереди и оштра фракциј-ска борба унутар владајуће партијеНДПА представљали су главна обе-лежја унутрашњег стања у Авгани-стану.

У пролеће 1979. масовни нере-ди избили су у 28 од 32 провинције,а фракцијска борба је интензивира-на. У тој борби сви представниципросовјетског крила Парчам збаче-ни су са положаја у партији и на вла-сти, а у крилу Калк настале су већеперсоналне промене. Нур МохамедТараки задржао је положај председ-ника Републике и врховног коман-данта оружаних снага, положај пред-седника владе преузео је ХафизулахАмин, који је шест месеци касније(14. септембар 1979) војним пучемпреузео дужност председника и вр-

ховног команданта оружаних снага,док је Мохамед Тараки погубљен.

Доласком на власт ХафизулахАмина стање у земљи није побољша-но, штавише оно је убрзано погорша-вано. Амин се неко време одржаваона власти захваљујући совјетској еко-номској и војној помоћи. У критичнимситуацијама председник Амин обра-ћао се с позивом на Уговор о прија-тељству и сарадњи Совјетима за већувојну помоћ и непосредну подршку уборби против побуњеника, али со-вјетско руководство је само делимич-но удовољавало тим захтевима.

Међутим, како је криза ескали-рала совјетско руководство почелоје да губи поверење у Амина и њего-ву владу. У страху од могућности дасе Амин приклони Американцима ина тај начин доведе САД на границеса СССР-ом, убрзане су припреме иза војну интервенцију.

војна интервенцијаМада су припреме за војну ин-

тервенцију предузете знатно рани-је, коначна одлука о њеном покрета-њу донета је тек 12. децембра 1979.године. Главни циљ војне интервен-ције био је промена власти у Кабулу(свргавање постојеће и успоставља-ње нове, поуздане и Совјетском Са-везу одане владе), консолидовањеНДПА и снага безбедности (армијеи полиције) и обезбеђење трајногприсуства и утицаја СССР-а у Авга-нистану. Совјетско руководствосматрало је да ће тај посао, саослонцем на оружане снаге Авгани-стана и себи наклоњене чланове ипристалице НДПА, обавити релатив-но брзо. Међутим такве процене,очигледно, нису биле добре. Очеки-вана подршка је изостала, а совјет-ска војска и Совјетима наклоњенавлада Авганистана наишли су на ма-сован отпор унутрашњих снага. Та-ко су Совјети морали да се ангажујуу две врсте рата у Авганистану – укласичној војној интервенцији и уантигерилској борби.

5


Одлуку о извршењу, обиму и ка-рактеру интервенције, совјетско ру-ководство донело је 12. децембра1979. године. У граду Терез (бившасовјетска република Таџикистан) ус-постављен је Оперативни штаб са ге-нерал-потпуковником Акромајевимна челу, а за извршење је одређена40. армија, чије су јединице шест ме-сеци припремане тај задатак.

Комбинована операција копне-них и ваздухопловних снага отпочетаје 27. децембра изјутра. Оклопно-ме-ханизоване снаге прешле су границуна северу Авганистана, док су вазду-шнодесантне јединице спуштене унеколико градова у дубини терито-рије, где су их дочекали претходнодесантирани делови Совјетске арми-је и јединице авганистанских снагабезбедности. На аеродрому Баграм,недалеко од Кабула, спуштене су је-динице 103. гардијске ваздушноде-сантне дивизије, које су одатле раз-виле дејства према (и у) Кабулу.

Према раније усвојеном плану,припадници већ десантиране специ-јалне групе „Гром” и групе „Зенит”,преобучени у униформе авганистан-ске војске извршили су 27. децембрапрепад и заузели све важније објек-те у Кабулу, укључујући седиштепредседника Амина, који је том при-ликом погубљен (према совјетскомобјашњењу погубили су га партијски

противници, а према другим извори-ма Совјети). За новог председникаВладе и шефа партије (крило Пар-чам) постављен је бивши потпред-седник владе, а тада актуелни амба-садор Авганистана у Прагу БарбакКармал.

Совјетске јединице су потом за-узеле и друге важне стратегијскецентре и запоселе главне комуника-

У првом таласу инвазије учествовале су снаге 40. армије, укључујући двемотострељачке дивизије (5. гардијска и 108. мотострељачка), 103. ваздушноде-сантну дивизију, две ваздушнодесантне (падобранске) и две самосталне мото-стрељачке бригаде, пет самосталних пукова и бројне друге јединице за борбе-ну и помоћну подршку, укупне јачине од око 80.000 војника са око 1.200 тенко-ва, 2.000 оклопних транспортера и више од 1.000 борбених и помоћних авионаи хеликоптера. За њихово ојачање накнадно су упућене две мотострељачке ди-визије, 58. и 201. (резервна), 56. самостална ваздушнодесантна јуришна брига-да и 56. мешовити ваздушни корпус, укупне јачине од 25.000 до 30.000 људи.Тако су се у извршењу интервенције на авганистанском ратиште нашле снагеод око 110.000 најсавременије опремљених и обучених совјетских војника.

ПОЧЕТАК СОВЈЕТСКЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ


ције. Међутим, побуњеници су и да-ље држали више од 75 одсто терито-рије под својом контролом, предста-вљајући озбиљну претњу авгани-станској војсци и администрацијиали и совјетским јединицама. У ме-ђувремену, побуњеници протеранииз заузетих градова, којима су сепридружили и етничке и верске во-ђе, све више су интензивирали својуактивност, док је борбена способ-ност авганистанских снага безбед-ности константно опадала (губљењеморала, дезертерство и друго). Такосу се совјетске снаге нашле у ситуа-цији да се боре против снага герил-ски распоређених „свуда и нигде”.

Антигерилски ратНа почетку Совјети нису предви-

ђали да ће ући у непосредну борбу сапобуњеницима, већ су сматрали да ћебити довољно да пружају подршку ипомоћ авганистанским снагама. Ми-слили су да ће оспособити авгани-станску армију и полицију за успе-шнију борбу у успостављању мира истабилности у земљи. Међутим, њи-хов долазак имао је супротан ефекат.Побуна је добијала у интензитету, уснази и у броју побуњеника, а авгани-станске снаге безбедности нису билеоспособљене за нове изазове. Масов-на дезертерства из авганистанске ар-мије су настављена, а они њени при-падници, нарочито из редова војнич-ког састава, који су остали у унифор-ми легитимне армије, нису били наро-чито расположени за борбу противсвојих сународника и истоверника.

Снаге које су се бориле противАминовог режима наставиле су да себоре и против Кармелове власти и со-вјетског војног присуства, али ојача-не, са већом жестином и уз већу ино-страну моралну подршку и матери-јалну помоћ, која је долазила из САД,Пакистана, Ирана, Саудијске Араби-је, Кине и неких других земаља. Теснаге биле су организоване прете-жно у мале јединице, наоружане ла-ким пешадијским наоружањем, ређе

са преносним противоклопним сред-ствима, готово редовно под окриљемлокалних племенских и верских вођа.Свим расположивим средствима деј-ствовале су против људства и објека-та режима, а после доласка совјет-ских војника и против њих. При томекористили су устаљену герилску так-тику „нападни и бежи”.

У борби против побуњеничкихснага и њихове тактике совјетске сна-ге користиле су стратегију и тактикуумногоме сличну оној коју су Амери-канци користили у Вијетнамском ра-ту. У току првих пет година, или у пр-вој фази свог ангажовања (период1980–1985), оне су, уз садејство саснагама авганистанске армије, преду-зеле и извеле најмање девет операци-ја типа „претражи и уништи”, у који-ма су копнене снаге, подржане деј-ствима из ваздуха, покушавале да

претраже шира подручја, униште ипротерају противника са територијазахваћеним ратним операцијама.Прибегавале су и опкољавању већихпобуњеничких групација, а затим идејствима из ваздуха, претежно нао-ружаним хеликоптерима, да разбијуопкољене формације, али ни та такти-ка није давала резултате. Опкољенеснаге нису сачекивале напад у окру-жењу. Најчешће су успевале да нађуизлаз, а понекад и да нападну против-ника с леђа или да пребегну на туђу(пакистанску) територију.

Током петогодишњег ангажова-ња у Авганистану совјетске снаге ни-су успеле да остваре значајнији успеху остваривању унутрашње стабилно-сти и безбедности. Нестабилност вла-де председника Барбак Кармала и те-шкоће са борбеним оспособљавањемавганистанске армије настављени су у

недоглед. Побуњеничке снаге су јача-ле, учвршћивале позиције на терито-ријама под властитом контролом и по-степено, али сигурно су је шириле.

Ал Каида, нови подстицај

побуњеничкој борбиПобуњеничке снаге, или снаге

отпора, добијале су током година свевећу материјалну помоћ од против-ника совјетског ангажовања у Авга-нистану. На челу тих противника би-ле су Сједињене Америчке Државе,које су посредством Централне оба-вештајне агенције интензивиралепомоћ побуњеничким снагама, њихо-вом организовању, опремању и бор-беном оспособљавању. На том планупомогле су организовање и увођење

у борбу посебне екстремистичке ор-ганизације, познате као Ал Каида.

Ал Каида („База”), међународнисавез исламских терористичких орга-низација, основана је ради прикупља-ња средстава и регрутовање добро-вољаца спремних за борбу против со-вјетско-авганистанских „неверника”.У развоју својих активности у Авгани-стану Ал Каида је, као и њен вођаОсама бин Ладен, добила снажну по-дршку и материјалну помоћ бројнихземаља, укључујући САД, Пакистан,Саудијску Арабију, Арапске Емирате,Иран и друге. Сједињене АмеричкеДржаве пружиле су своју помоћ АлКаиди обуком и опремањем њенихприпадника, па и самог њеног вође– Бин Ладена. Ал Каида је, у ствари,творевина Централне обавештајнеагенције.

Долазак Бин Ладена у Авгани-стан и формирање Ал Каиде довелоје до великих промена у организаци-ји и деловању побуњеничких муџа-хединских снага. Раније мале и гото-во широм државне територије рас-прострањене јединице локалних во-ђа – ратних команданата, груписанесу у веће тактичке јединице са одго-варајућим командним кадром и јаснодефинисаним задацима. Маја 1985.године, седам најважнијих побуње-ничких организација организовало јесавез за борбу против Совјета. До-бро организоване и опремљене но-вим средствима наоружања и војнеопреме муџахедини су интензивира-ли своје активност, преносећи бор-бу све ближе Кабулу, главном градуАвганистана. Тако је 1985. означенакао најкрвавија година у совјетско-авганистанском рату.

тражење излазаиз неповољне ситуације

У немогућности да сузбију наве-дене активности муџахедина, стаби-лизују владу председника Кармала иборбено оспособе авганистанску вој-ску, Совјети су почели све више да

размишљају о повлачењу. Таквимразмишљањима допринеле су и про-мене у Совјетском Савезу. И сам но-ви председник СССР-а Михаил Гор-бачов схватио је да Совјетски Савезнема више шта да тражи у Авгани-стану и треба што пре да се извучеиз тог пакла. Тај његов став дискрет-но је провлачен у јавност преко про-мовисаног принципа „гласност”. Утом смислу учињен је покушај прено-шења одговорности за судбину зе-мље на саме Авганистанце. Тако је

крајем 1986. године председник Кар-мал замењен Мохамедом Наџибула-хом, шефом авганистанске тајне по-лиције.

Нови председник, као и неки ње-гови претходници, покушао је даспроведе нове и додатне друштвенереформе. Донео је нов устав, увео ви-шепартијски систем, дозволио сло -боду говора, увео исламски правнисистем у независном правосуђу, про-мовисао је политику националног по-мирења и друго. Нова политика, ме-ђутим, режим није учинила популар-нијим нити безбеднијим. Није прона-ђен прави одговор на даље јачање му-џахедина и на њихову примењенустратегију и тактику.

Покушај Совјета да директнуконфронтацију замене политикомпридобијања умеренијих фракција,није дала очекиване резултате. У патпозицији, Совјетима није преосталоништа друго него да се повуку и Ав-ганистан оставе у хаосу какав су инашли, или још већем. Одлука о по-влачењу, које је трајало до фебруа-ра 1989, објављена је 25. јуна 1987.године.


Тешке економске, социјалне и друге

последицеСовјетски Савез ушао је у авгани-

стански рат са погрешном политиком,погрешном проценом ситуације и по-грешно вођеном стратегијом и такти-ком. Деценијама је СССР подржавао ипотхрањивао политику непримеренуусловима једне земље и једног народа.На крају је, опет на бази лоших проце-на, ушао у један специфичан, након-венционални рат за који се његовеснаге нису припремале и опремале.

Совјетске снаге нашле су се у ра-ту без савезника и са много противни-ка. Авганистанска армија била је у ра-сулу пре совјетске интервенције и на-

ставила је да се дезинтегрише токоминтервенције. Слично је и са снагамаунутрашње, државне без бедности. Теснаге нису биле мотивисане да се бо-

Совјети су напустили своје „вијетнамско” бојиште, изгубивши близу15.000 (14.453) убијених у борби и три пута више рањених и за рад онеспосо-бљених војника. Губи ци Авганистанаца у овом, као и у готово сваком другомгерилском/неконвенционалном рату, пре цизно нису пребројани, али некепроцене указују на то да је око 18.000 авганистанских војника погинуло,75.000 до 90.000 муџахедина убијено и 75.000 рањено. Око милион људи умр-ло је од глади и немаштине, а исто толико избе гло из земље или интерно ра-сељено. Материјални губици могу само да се процењују, али никада да се саприближном тачношћу прикажу.

ПОРАЗ

ре против својих сународника и браћепо вери, а њени припадници испоља-вали су и отпорност према тој борбинарочито када су Совјети масовно инеселективно користили ватру са зе-мље и из ваздуха чак и против цивил-них циљева. Насупрот томе, снаге по-буне и отпора, иако неадекватно орга-низоване и опремљене, показале су секао веома снажан противник.

Војно ангажовање у Авганистануубрзало је, ако не и узроковало, ко-лапс СССР-а и његове идеологије. Со-вјетско војно присуство (и америчкопротивљење том присуству) повећалоје бунт авганистанског народа, проду-било исламски верски фундаментали-зам и узроковало настајање нових те-рористичких организација, које ће сеу касније намножавати и уносити не-ред у међународне односе.

Период унутрашњенестабилности

Ера совјетске војне интервенци-је у Авганистану обележена је, поредосталог, појавом Ал Каиде на боји -шту и њеним активностима, а пост -совјетски период обележен је поја-вом талибанског покрета и његовихактивности. Осама бин Ладен сма-трао је да је обавио свој посао и сасвојом групом муџахедина повукаосе са бојишта У борби против проко-мунистичког режима у Авганистанузаменили су га талибани.

Авганистанска просовјетскавлада опстајала је док су је Совјетиподржавали (и одржавали). Послекрупних међународних промена уЕвропи и свету крајем осамдесетихи на почетку деведесетих година,укључујући и распад Совјетског Са-веза, таква помоћ је прекинута. У од-суству те „помоћи” и без непосред-ног страног војног присуства, у зе-мљи је настао прави грађански рат.Муџахедини су интензивирали својеакције и операције, укључујући теро-ристичке нападе и диверзије у вели-ким градовима.

Влада председника Наџибулахапокушала је да изађе из кризе без

компромисно, за новог председникапостављају Бухранудина Рабанија.

Продор и владавинаталибана

У пролеће 1994. године у Авга-ни стану се појављује до тада непо-зната фракција муџахедина названаталибанима. Они су из Пакистанапродрли у јужни део Авганистана, за-узели Кандахар и околне провинцијеи наставили поход према Кабулу. Утом походу дошли су до знатних ко-личина наоружања и војне опреме,при чему су им се локалне вође, та-козвани господари или лордови рата,већином предавали без борбе. Сеп-тембра 1996. године ушли су и у самглавни град Авганистана – Кабул,ода кле су, као и из Кандахара, влада-ли Авганистаном до следеће страневојне интервенције у 2001. години.

Освојивши врховну власт и успо -ставивши контролу над већим деломтериторије, талибани су анулиралисве раније прописе и норме понаша-ња. Донели су шеријатски закон ко-

1 . а п р и л 2 0 1 5 .

12

непосредне стране војне и друге по-моћи, али у томе није успела. Насто-јала је да у свом деловању покажеисламско обележје. Сви позиви насоцијализам били су уклоњени изјавних комуникација. Међутим, свето није било довољно или је било су-више касно. Муџахедини, оличени упокрету отпора, хтели су много ви-ше. Хтели су власт.

У пролеће 1992. године дошлоје до промене власти у Кабулу. Пред-седник Наџибулах је најпре понудиооставку, која није прихваћена, да бизатим прихватио план Уједињенихнација о прелазној влади и по налогуВатам партије, крајем априла, абди-цирао. С обзиром на то да му је пре-тила опасност, нашао је уточиште узгради УН у Кабулу, где је остао сведо 17. септембра 1996, када је и по-губљен. За вршиоца дужности шефадржава постављен је Абдул РахимХалиф, који је на том положају оп-стао непуну годину. Већ идуће годи-не муџахедини су освојили Кабул, ањихови лидери – Узбек Абдул РашидДостум и Таџак Ахмад Шах Масуд,

јим су жене присиљене да носе бурке,мушкарци кратку косу и дугачку бра-ду. Женама је забрањено да поха ђајушколу, а уведене су и забране кори-шћења средстава забаве, разоноде икомуникација (ТВ) и друго.

Талибани су пружили уточиштеОсами бин Ладену, који се са својимсаборцима, после необављене миси-је на Блиском истоку, вратио у Авга-нистан где је наставио припреме занове терористичке акције и опера-ције. Резултат тих припрема је, по-ред осталог, терористички напад навиталне америчке привредне и војнеобјекте септембра 2001. године.

изазов АмерициПосле повлачења Совјета, Осама

бин Ладен вратио се као херој у Сау-дијску Арабију, нудећи своје борце за

протеривање „неверника”, углавномамеричких војника, с подручја Персиј-ског залива, укључујући СаудијскуАрабију. Међутим, Бин Ладен није на-ишао на разумевање и подршку Рија-да, већ му је запрећено одузимањемдржављанства и протеривањем из зе-мље.

Из Саудијске Арабије Бин Ла-ден је прешао у Судан, где је наишаона добар пријем и слободу делова-ња. Ту је, наводно, сковао планове закасније нападе на америчке амбаса-де у Танзанији и Кенији, изводио на-паде на америчке снаге у Сомалији ипланирао друге терористичке акцијеи операције. Међутим, под прити-сцима САД, влада Судана протералага је из земље, тако да се он 1996. го-дине поновно нашао у Авганистану.

У тој земљи Бин Ладен је сковаосавезништво између талибана и њего -

ве организације. Његови следбеницинаводно су интегрисани са регулар-ном војском талибанске владе. Тако јеон обезбедио повољне услове за обу-ку својих присталица и за предузима-ње нових терористичких напада, укљу-чујући напад и на амерички разарачУСС Коул, у јеменској луци Аден, кадаје убијено 17 и рањено 39 припадникаамеричке ратне морнарице.

Највећи и најорганизованији на-пад у историји терористичког ратова-ња Ал Каида је извршила на привред-не и војне објекте САД 11. септембра2001. године. У том нападу два пут-ничка авиона ударила су у зграде бли-знакиње Светског трговачког центрау Њујорку, када су погинуле 2.603 не-дужне особе и 147 путника и члановапосаде два боингова авиона. У нападутрећег путничког авиона на Пентагонпогинуло је 125 људи и 147 путника и

13


чланова посаде, док је четврти авионса путницима и члановима посаде„нестао” у подручју савезне државеФиладелфије. Наведени терористич-ки напади били су повод и разлог заотпочињање борбе против терори-зма, односно за војну интервенцијуСАД и међународне заједнице у Авга-нистану.

Терористички напад на важнепривредне и војне објекте у самомцентру САД представљао је изненађе-ње за америчку владу, домаћу и свет-ску јавност. Неспорно, САД су зналеза активности Ал Каиде, њену идеоло-гију и њене циљеве. Међутим, САД, апре свега њене обавештајне службе,нарочито Централна обавештајна ор-ганизација, која је Ал Каиду и подиглана ниво највеће, најбоље организова-не и најопремљеније терористичке ор-ганизације, потцениле су њене орга-низацијске способности. Занете сво-јим успесима у борби против комуни-зма у свету и совјетизма у Авганиста-ну, занемариле су суштинско сагледа-вање значаја посвећености Ал Каидеборби против „неверника” свих врстаи на свим меридијанима.

Војна интервенцијаснага САД и НАТО

Сједињене Америчке Државе на-стојале су, као и у другим сличнимслучајевима, да проблем међународ-ног тероризма и ситуацију у Авгани-стану интернационализују. Осим сна-жно потенцираног проблема у сред-ствима јавног информисања, пред-седник Буш говорио је, десет дана по-сле отпочињања бомбардовања, у Ге-нералној скупштини Уједињених на-ција о проблему међународног теро-ризма, нагласивши да нису само Сје-дињене Државе у опасности од тогсветског зла, него и све остале земљесавременог света.

Наступ председника Буша наи-шао је на општу подршку. Неке земље(Немачка, Француска, Италија, Јапан)упутиле су своје војне контингенте уАвганистан, а убрзано је следило и до-но шење резолуције Савета безбедно-

– одмах затвори све полигоне заобуку терориста;

– похвата и затвори све терори-сте и оне који их подржавају;

– дозволи Сједињеним Америч-ким Државама слободан прилаз свимполигонима за обуку ради инспекције.

Талибанска влада није удовољи-ла наведеним захтевима. Затражилаје да Бин Ладен напусти Авганистан,

1 . а п р и л 2 0 1 5 .

14

сти УН о формирању посебних међу-народних снага за Авганистан.

Пошто је Авганистан типичноконтинентална земља, удаљена хиља-дама километара од САД и ЗападнеЕвропе, са великим бројем других зе-маља између, требало је обезбедитислободне пролазе кроз те земље. Сје-дињене Америчке Државе су и ту на-ишле на разумевање и подршку број-них земаља, укључујући Руску Феде-рацију, које су дозволиле коришћењесвојих копнених праваца и ваздушнихкоридора за прилаз Авганистану.

Операција„Трајна слобода”

Операција „Трајна слобода” језванични назив за војну интервенцијуамеричких и међународних снага у Ав-ганистану. Извођена је под заједнич-ким „кишобраном” глобалног про тив-терористичког рата, прокламованогод бившег председника САД, ЏорџаБуша млађег.

Ал Каида званично није преузе-ла одговорност за напад на америчкевиталне прив ред не објекте 11. сеп-тем бра, као што је учинила за нападна амерички разарач у луци Аден (Је-мен). Она је самоизразила задо-вољство зау с п е ш н оизведен напад. Тоје, поред претходних сазнања оњеним активностима, било до-вољно да САД закључе да управо АлКаида стоји иза терористичког напа-да на куле близнакиње. ПредседникЏорџ Буш млађи одмах је од талибан-ске владе, која је подржавала актив-ности Ал Каиде, захтевао да:

– ухвати и Сједињеним Држава-ма преда све вође Ал Каиде;

– пусти из затвора све странедржављане;

15


али је одбила да га преда америчкимвластима пре него се докаже његовонепосредно учешће у датом терори-стичком нападу. У накнадном одгово-ру 7. октобра, прихватила је могућ-ност да му се суди у Авганистану поисламском закону, што владу САД ни-је задовољило. Сједињене АмеричкеДржаве су прекинуле даље разговорео томе и истога дана, заједно са Ве-ликом Британијом, предузеле извође-ње операције „Трајна слобода”. Сна-гама САД и Велике Британије већ по-четком децембра придружили су сепочетни елементи снага неколикодругих земаља – Аустралије, Канаде,Немачке, Француске и Италије.

Циљ и фазе интервенцијеОперација „Трајна слобода”

предузета је ради хватања или убистваОсаме бин Ладена, разбијања његоветерористичке организације и инфра-

структуре, смене талибанске владе уКабулу, успостављања нове владе по-слушне Сједињеним Државама и ње-ног оспособљавања за успешну борбупротив противника и за успешно руко-вођење земљом. Ако се посматра ан-гажовање интервентних снага и развојситуације на ратишту, реализацијаоперације „Трајна слобода” може сеподелити на неколико фаза:

– почетно ангажовање снагаСАД, В. Британије и других земаља усвргавању с власти талибанске владеи наношење почетних удара Ал Каи-ди, крај 2001 – почетак 2002. године;

– успостављање и јачање мулти-националних снага под командомНАТО-а и њихово ангажовање у ан-тигерилској/антиустаничкој борби(2002–2006);

– јачање снага САД и другихснага под командом НАТО-а и ин-тензивирање антигерилске/антиу-станичке борбе (2006–2011);

– покушај стабилизовања ситу-ације и почетак повлачења снагаСАД и мултинационалних снага изАвганистана (2011–2014);

– повлачење главнине међуна-родних снага из Авганистана и прено-шење тежишта борбе против остата-ка талибана и Ал Каиде на снаге на-ционалне безбедности (војска и по-лиција) владе у Кабулу, 2014.

Свака од наведених етапа има-ла је своје карактеристике по степе-ну и по начину ангажовања и међу-народних снага и снага противника.

Почетак и први резултативојне интервенције

Операција „Трајна слобода” от-почета је 7. октобра 2001, рано изју-тра ударима из ваздуха и активно-стима специјалних снага на копну.Ваздухопловне снаге САД и Велике

Британије предузеле су нападе изваздуха на склоништа и полигоне заобуку припадника талибана и Ал Ка-иде, аеродроме и положаје ПВО та-либанске војске и друге стратегиј-ски важне циљеве. Тим ударима под-вргнути су, поред планинског маси-ва Тора Бора, аеродром Кабул, градКандахар, седишта талибанског во-ђе Мула Омара и град Џалалабад.

Почетак интервенције и првевојне акције и операције на авгани-станском ратишту предузеле су и из-веле углавном америчке и британскеснаге уз ангажовање првенственоснага за специјалне операције узснажну ваздушну подршку. Међу-тим, САД су још пре „дана д” преду-зеле широку акцију за оснивање ме-ђународних снага и њихово увођење

У масовним ударима ваздушних снага САД и Велике Британије на Авга-нистан учествовали су, поред осталог, стратегијски бомбардери Б-1 „лан-сер”, Б-2 „спирит” и Б-52 „летећа тврђава”, затим палубни бомбардери Ф-14 и А/Ф 14 „хорнет” лансирани са носача авиона из Персијског залива, во-ђене крстареће ракете „томахавк” лансиране са америчких и британскихбродова у Персијском заливу и други.

На тактичком нивоу велику улогу имали су борбени и помоћни хели-коптери – први, типа „апач”, звани „топовњача” (гунсхип) у дејствима про-тив идентификованих циљева и у подршци акција и операција специјалнихснага, а други за извршење ваздушних десанта. У дејствима против „про-сторних” циљева (лоцираних или претпостављених логора, полигона за обу-ку и слично) коришћени су и стратегијски транспортни авиони АЦ-130, зва-ни „топовњаче” опремљени са касетним и разорним бомбама.

МАсовни УдАри иЗ вАЗдУХА


у борбу против Ал Каиде и њенихштићеника.

Међународне снаге за безбед-носну помоћ Авганистану основанесу Резолуцијом Савета безбедностиУН бр. 1386 од 1. децембра 2001. го-дине. Њихова првобитна намена би-ла је да надзиру безбедност и пру-жају помоћ у обуци снагама безбед-ности (војске и унутрашњих посло-ва) нове авганистанске владе. Њихо-во деловање било је ограничено наподручје Кабула и ближе околине.Касније су, одговарајућим одлукамаСБ УН (Резолуција 1519 и др.), њихо-ва улога и задаци у подршци авгани-станске владе проширени на читавутериторију Авганистана.

Истог дана (1. децембра 2001),када је у СБ УН донета резолуција1386, у Бону је одржана међународ-на конференција на којој је ХамидКарзај изабран за шефа Привреме-не администрације Авганистана, ко-ју је годину дана касније скупштиналокалних вођа Лоја Џирга преимено-вала у Транзициону администрацију

и држави дала ново име – ИсламскаРепублика Авганистан.

Оснивање међународних снагаи њихово увођење у посао текло јеприлично споро и трајало дуго. По-четком фебруара 2002. успоставље-на је њихова почетна структура,утврђени су јој задаци и усвојен планангажовања са предвиђених 5.000људи, ниво који ће бити достигнуттек крајем исте године.

Улога и задаци међународнихснага на почетку су били ограничении у географском и у професионалномсмислу. Оне нису биле упућене у Ав-ганистан да се боре против Ал Каидеи талибана, њихов основни задатакбио је помоћ снагама националне без-бедности Авганистана и њихово оспо-собљавање за успешну борбу противпротивника нове авганистанске вла-де. Борбу против талибана и Ал Каи-де на почетку водиле су коалиционеснаге – снаге САД и Велике Британи-је, Снаге националне безбедности Ав-ганистана и снаге које су неке земљеупутиле у Авганистан и пре доноше-ња наведене резолуције СБ УН. С вре-меном, међутим, оне су шириле под-ручја свог деловања, попримајући иборбену улогу.

Априла 2003. године на основуодлука Савета безбедности УН, над-лежност над међународним снагамау Авганистану пренета је са УН наНАТО. Нешто касније (октобра истегодине) одобрио је јачање тих снагаи њихову територијалну експанзијуделовања и стратегијски распоред.Наведени планови требало је да сереализују у четири фазе.

У ствари, САД су ушле у рат спроценом да талибанске снаге нећепружити већи отпор и да ће се деотих снага придружити снагама САД,Велике Британије и партнерских зе-маља. Полазећи од те претпоставке,оне нису ишле на инвазију са јакимоперативним снагама већ са снагамаспецијалне намене. Њихов основнизадатак био је упад у одабране гра-дове, ступање и контакт са локалнимвођама и војним командантима тали-банске војске ради њиховог придо-бијања за борбу против званичне

власти и Ал Каиде. Најпре су то би-ли тимови Одељења за специјалнеактивности ЦИА, који су пре почет-ка бомбардовања били инфилтрира-ни и тајно деловали у Авганистану.Њима су се придружиле снаге заспецијалне операције КоВ САД (де-лови 5. групе специјалних снага),елементи специјалних снага РВ САД(160. авио-пука) и британски коман-доси, које су својим дејствима и сна-жном подршком из ваздуха релатив-но брзо протерале талибане и успо-ставиле контролу у Кабулу.

Првих месец дана присуствооперативних америчко-британскихјединица на копну било је готовосимболично. Специјалне снаге и оба-вештајни оперативци ЦИА са војнимискуством, под заштитом ватре изваздуха кретали су се напред, ступа-јући у контакт са авганистанском ми-лицијом и локалним вођама ангажу-јући их за заједничку борбу противталибана и Ал Каиде. Нису ступали уозбиљнију борбу са противникомсве до почетка борбе за Севернуалијансу новембра 2001. године.

Борбе за Севернуалијансу

Када се говори о Северној али-јанси Авганистана, онда то често асо-цира на географски појам, а тако се унеким западним изворима и означа-ва. Међутим, она је више политичкинего географски појам. Основана је1996. године, након што су исламскиемирати (талибани) заузели Кабул иуспоставили контролу над већим де-лом државне територије, као уједи-њени фронт за спас Авганистана.Основали су га Ахмад Шах Масул иАбдул Рашид Достум, који су у ши-рим пределима североисточног Авга-нистана организовали „одбрамбенират” против талибана и њихових па-кистанских саучесника. Почетком но-вембра 2001. године снаге Алијансе,уз снажну ватрену подршку из вазду-ха и заједно са специјалним снагамаКоВ и РВ САД и тимовима Одељењаза специјалне активности ЦИА, пред-

узеле су напад на талибане и заузелеоближњу војну базу, један од два ае-родрома и сам град Мазар-е-Шариф.

Заузимање Мазар-е-Шарифаимало је вишеструки значај. Талиба-нима је нанет тежак ударац, а интер-вентним снагама отворен је коридорза допрему материјала и људства изКазахстана. Олакшана је, такође, коп-нена веза севера са југоистоком. Такоје пре краја новембра у руке америч-ко-британских трупа пао и Кандахар укојем се налазио вођа талибана, МулаОмар, чиме је означен крај званичневладавине талибана у Авганистану.Они су изгубили пуну контролу и у по-следње четири провинције у јужномделу земље. Вођа талибана МулаОмар напустио је земљу са својим нај-ближим сарадницима и прешао у су-седни Пакистан, а делови његове вој-ске потражили су склоништа у пла-нинским пределима и у Пакистану.

У релативно кратком периоду ин-тервентне снаге добиле су битку, алине и рат. Поражени талибани нису сепредали. Делом повучени у планинскеи руралне пределе, они су најпре на-ставили борбу ниског интензитета даби касније прешли на реорганизова-ње и јачање својих редова, али и напреузимање иницијативе на бојишту.

Устоличење нове владе у Кабулу,с патронатом Сједињених АмеричкихДржава, уследило је као резултат од-луке бонске међународне конферен-ције од 1. децембра 2001. године. За-тим је организовано формирање иборбено оспособљавање Снага наци-оналне безбедности (војске и полици-је) Авганистана и њихово постепеноувођење у борбу против остатака та-либана и Ал Каиде. Операција „Ана-конда” представљала је прво озбиљ-није крштење њених јединица.

Операција „Анаконда” Операција „Анаконда” изведе-

на је у источном делу Авганистана сциљем уништења и протеривања гру-пације талибанских снага и снага АлКаиде из долине Шах-и-Кот. Плани-рано је да се операција заврши за три

1 . а п р и л 2 0 1 5 .

18

дана, али је трајала 17 дана (од 2. до19. марта 2002), што је последица ло-ших обавештајних процена у погледујачине и борбене способности про-тивника. Представљала је комбинова-ну операцију изведену дејствима спе-цијалних јединица, употребом вазду-шних десанта и фронталним нападом.Отпочета је инфилтрирањем специ-јалних снага САД, уз учешће британ-ских командоса и специјалаца неколи-ко других земаља – Канаде, Немачке,Норвешке, Турске и Аустралије. Њи-хов задатак био је да продором у ду-бину територије откривају положа-је/присуство противника, ступају уконтакт са локалним вођама, открива-ју погодне правце за продор снага накопну или положаје за ваздушне де-санте и ступање у борбу против поје-динаца и група, уколико се то покаженеизбежним. У тој операцији учество-вао је такође већи број оперативно-тактичких јединица.

У извођењу ваздушног десантаучествовале су јединице 101. вазду-шнодесантне дивизије (187. пук) КоВСАД, а дејства на копну предузеле сујединице америчке 10. планинске ди-визије и 87. пука ренџера, док су ва-

трену подршку из ваздуха пружале је-динице РВ и РМ САД и РВ Француске(ове последња уз употребу ЛБА типамираж 2000Д). Непосредно у борбамапротив 500 до 1.000 талибана и Ал Ка-иде учествовало је око 1.700 америч-ких војника, 1.000 припадника ново-формиране авганистанске војске и по-лиције и око 350 припадника оружа-них снага других земаља.

Према америчким оценама и са-општењима, операција „Анаконда”успешно је окончана. Противнику сунанети осетни губици („неколикостотина талибана и бораца Ал Каидеубијено је или протерано из долинеШах и Кот”). Међутим, долина ШахКот није очишћена од побуњеника итерориста, они ће релативно брзообновити своје акције и све озбиљ-није угрожавати опстајање новихструктура власти и страних трупа утој долини и шире. После операције„Анаконда” међународне снаге супредузеле више других мањих иливећих операција у основи с истимциљем и са истим исходом.

Груписање снага ИСАФ у Авга-нистану ишло је веома спора и дугоје трајало. Почетком фебруара 2002.

године, Савет НАТО-а утврдио је њи-хову почетну структуру, прошириоим задатке и усвојио план њиховогангажовања са предвиђених 5.000људи – ниво који је требало постићидо краја исте године. У складу са раз-војем ситуације на бојишту, њиховброј је повећаван, тако да је почет-ком 2006. године износио нешто ви-ше од 30.000 људи. Упоредо с тим ус-постављана је струк тура руковођењаи командовања тим снагама и вршенје њихов стратегијски распоред.

Политику и стратегију ангажова-ња свеукупних интервентних снага(снага САД, осталих земаља НАТО-аи партнерских земаља), као и снагавладе у Кабулу, у суштини, дефиниса-ло је највише државно и војно руко-водство САД. Било је предвиђено даСеверноатлантски савет, највише на-редбодавно тело НАТО-а, одређујесвеукупну координацију и политичкуусмереност ИСАФ-а, али и њега су, усуштини, стратегијски „усмеравале”САД, које имају водећу улогу и у НА-ТО-у и под чију контролу је стављеноделовање и авганистанске владе.

19


Структура врховногкомандовања снагама

ИСАФНајважнији елеменат наведеног

врховног руковођења и командовањабила је, неоспорно, Здружена командаИСАФ. Под њеном надлежношћу на-лазиле су се регионалне команде, глав-ни елемент оперативног руковођења икомандовања. Њих је основала Коман-да снага САД у Авганистану за борбупротив талибана и Ал Каиде у ширемподручју Кабула. Међутим, упоредо савластитим јачањем, експанзијом и ин-тензитетом деловања, ИСАФ је преу-зимао постојеће и формирао нове ре-гионалне команде и њихове борбене ипомоћне елементе – провинцијске ре-конструкционе тимове. Њихова улогабила је у свему ограничена.

Регионалне команде, као еле-менти оперативног командовања и

руковођења, основане су ради борбепротив талибана и Ал Каиде и пружа-ња помоћи и подршке безбедноснимснагама и органима локалних властиу њиховом оспособљавању како зауспешно супротстављање противни-ку тако и за изградњу савременијегдемократског друштва. Свака регио-нална команда имала је одређену зо-ну одговорности и јасно предвиђенезадатке у оквиру своје зоне.

Прве регионалне команде, каоелементи оперативног командова-ња и руковођења, организовале суснаге САД и сарадњи са снагама иорганима владе у Кабулу. Међутим,после стављања готово свих интер-вентних снага под команду ИСАФ(април 2003), отпочето је и прено-шење регионалних команди у њего-ву надлежност. Тај процес, обављану четири фазе, трајао је скоро петгодина.

Свака регионална команда, у на-челу, имала је:

– штаб командовања и комуни-кација,

– истурену базу за материјално-техничко снабдевање својих снага,помоћ и подршку војним и цивилнимвластима у својој зони;

– одређен број провинцијскихреконструкцијских тимова од којихсваки „покрива” једну провинцију.

Војни елемент једне регионалнекоманде био је, у начелу, јачине јед-не дивизије. Командант одређенекоманде био је старешина (генерал-мајор) оне земље чији је војни кон-тингент био најјачи у тој зони. Јачи-на војних контингената у зони једнерегионалне команде одређивала јеположај и његовог старешине у ре-гионалној командној структури.

После одлуке о повлачењу САДи НАТО са авганистанског ратиштаи током процеса смањења снагаИСАФ у Авганистану, регионалнекоманде су реорганизоване и преи-

меноване у ИСАФ саветодавне и по-моћне тимове/групе (ISAF – Advisoryand Assitance Teams).

У функционисању регионалнихкоманди готово најважнију улогу има-ли су тзв. провинцијски реконструк-цијски тимови (ПРТ). Концепт органи-зације и деловања тих тимова разви-ле су и у неким ранијим ситуација те-стирале Сједињене Америчке Држа-ве. Оне су, међутим, најмасовније ко-ришћене управо у Авганистану.

Прве провинцијске реконструк-цијске тимове основале су америчко-британске снаге и снаге владе у Ка-булу у оквиру операције „Трајна сло-бода”. Њихово организовање и рас-поред, у ствари, претходили су осни-вању и деловању регионалних коман-ди. С временом, преузимао их јеИСАФ и просторно ширио њиховуделатност. На основу одлуке СаветаНАТО, ИСАФ је први ПРТ у провин-цији Кундуз преузео од снага САДтек крајем 2003. године. На основуодлука самита НАТО-а (Истамбул,28. јуна 2004), наиме, ИСАФ је на се-веру Авганистана преузео још чети-ри нова тима, чиме је завршена првафаза оснивања, стратегијског распо-реда и ангажовања снага ИСАФ-а.

Следило је преузимање осталихи формирање нових тимова широмАвганистана. Тако је на основу одлу-ка Савета НАТО-а ИСАФ преузеојош четири тима на западном делуземље, после чега су снаге ИСАФ-аформално контролисале скоро 50одсто авганистанске територије, за-вршивши другу фаза распореда иангажовања својих снага.

Децембра 2005. године, СаветНАТО-а одобрио је план према којемје отворен пут даљег ширења улогеи присуства ИСАФ-а. Први корак уреализацији тог плана био је експан-зија на јужни део Авганистана, где јеИСАФ преузео четири провинцијскареконструкцијска тима. Тако је докраја 2006. године, преузимањем 13тимова на северу, западу и југу зе-мље, покривајући близу три четврти-не авганске територије, завршена итрећа фаза ширења ИСАФ-а.

На основу одлуке Савета НАТО-аод септембра 2006. године снагеИСАФ прошириле су своје „операци-је” и на исток Авганистана, преузима-јући постојеће и формирајући нове ти-мове. На тај начин, снаге ИСАФ-а им-плементирале су и последњу, четвртуфазу својег ширења и деловања.

Састав једног тима сачињавалису професионална војна лица и циви-

ли разних струка и профила. Основ-ни задаци били су борба против та-либана и Ал Каиде, саветодавна и ма-теријално-техничка помоћ и подр-шка безбедносних снага владе у Ка-булу, саветодавна и друга помоћ ци-вилним органима власти у оквиримсвојих зона одговорности. Када сеговори о борби против талибана и АлКаиде, постојала је стална тежња да

На нижим стратегијским нивоима, надлежност над ангажовањем снагаСАД у Авганистану пренета је на Централну команду снага САД у Тампи, Тек-сас, а снага ИСАФ – Савезничка команда за операције НАТО у Монсу, Белгија,док је непосредно на ратишту, руковођење и командовање америчко-британ-ским снагама, на почетку, било одвојено од командовања и руковођења снага-ма ИСАФ-а. Међутим, упоредо са јачањем, ширењем и интензивирањем ак-тивности ИСАФ-а и релативним „слабљењем” америчко-британских снага из-ведено је њихово спајање и стављање под јединствену команду – КОМИСАФ,с тим што је њен командант носио „две капе” – командант снага САД у Авгани-стану (УСКОМ-а) и командант НАТО–ИСАФ снага. Усмеравана из Вашингтонаи Брисела, КОМИСАФ је била одговорна и за успостављање и развој сарадњеса владом председника Карзаја и за развој ситуације на ратишту уопште.

Године 2009, до када су снаге НАТО–ИСАФ знатно ојачане и својимактивностима покриле готово читаву територију Авганистана, на врху ко-мандовања и руковођења у Авганистану десиле су се значајне промене. По-ред поменуте „врховне” команде (КОМИСАФ), формирана је Здружена ко-манда ИСАФ (ИЈК), као главни оперативни елеменат КОМИСАФ, којој јепотпао је и посебан командно-руководећи орган за специјалне операције(СОЕ). Под Здружену команду ИСАФ-а потпале су регионалне команде сасвојим регионалним реконструкцијским тимовима.

КоМАндовАње снАгАМА У АвгАнистАнУ


Каиде, постојала је стална тежња дасе тежиште те борбе што више пре-несе на авганистанске снаге уз саве-тодавну, артиљеријско-ракетну и ва-здухопловну подршку снага ИСАФ.

Војну компоненту тима најче-шће су сачињавала лица која су до-лазила из структура намењених иоспособљених за специјално/антиге-рилско/антиустаничко ратовање ицивилне послове, јер су стратегијеталибана и Ал Каиде, као и поставље-ни им задаци то захтевали. Цивилнеструктуре сачињавали су стручњациза политичко-пропагандну делат-ност, образовање, здравствену за-штиту и слично. Све до 2009. годинесаставом су доминирала војна лица,а после тога цивилни стручњаци, алии даље под војном командом.

У склопу борбе против талиба-на и Ал Каиде, помоћи и подршке ав-ганистанским безбедносним снагамаи цивилним структурама, веома важнуулогу имао је тзв. Противустаничкисаветодавни и помоћни тим, који јеоснован 2009. године са седиштем уКабулу и са низом саветодавних и по-моћних тимова Команде ИСАФ-а рас-поређених у разним регионалним ко-мандама и испоставама. Основни за-датак ове саветодавне и помоћнеструктуре био је обавештајно-изви-ђачка и политичко-пропагандна делат-ност, те подршка и помоћ снагама на-ционалне безбедности Авганистана.

Командовање и руковођење сна-гама ИСАФ-а било је веома комплек-сно. Умрежење пет регионалних ко-манди и више од двадесет провинциј-ских реконструкцијских тимова раза-сутих широм територије Авганистаназахтевало је успостављање веома сло-женог и свеобухватног система ко-мандовања и комуникација. Извиђач-ки и комуникацијски сателити ималису изузетно важну улогу.

Повратак талибанаИзгубивши прву битку, талиба-

ни и Ал Каида нису се предали нитису одустали од борбе. Мула Омар,вођа талибана, и Осама бин Ладен,

вођа Ал Каиде, прешавши на терито-рију Пакистана, без већег застоја ан-гажовали су се на проналажењуистомишљеника, извора подршке ипомоћи и на успостављању нове ру-ководеће структуре и нове стратеги-је и тактике. Разбијене снаге на те-риторији Авганистана и у Пакистануони су реорганизовали, опремили но-вим средствима ратне технике, ре-грутовали нове борце и разноврснимвидовима активности борбено оспо-собљавали своје војне формације.

У склопу припрема за масовниотпор влади у Кабулу и иностранимснагама у Авганистану, Мула Омаринтензивно је радио на консолидо-вању и јачању најмоћнијег талибан-ског покрета Квета Шура, на чијемје челу он био, и на придобијањуосталих већих и мањих талибанскихорганизација и покрета. За борбу упланинским и другим руралним пре-делима одлучио се за герилски типратовања, а за борбу у градовима ипротив већих групација снага про-тивника – за самоубилачку тактику.

Авганистан ни после свргавањаталибана с власти, у ствари, није биомирна територија. Остаци талибана иАл Каиде предузимали су повременонападе, препаде и друге видове деј-става против снага и органа владе уКабулу и међународних снага. Нештозначајније активности предузели су у

пролеће 2003. године у југоисточномделу Авганистана где они имају зна-чајнију подршку народа и локалнихвођа, да би их постепено преносили упланинске североисточне пределе ина остале делове територије.

Борбене активности ширих раз-мера, масовније и већег интензитетаотпочете су 2006. године. Талибани сутада прокламовали крајњи циљ борбе:протерати све стране трупе из Авга-нистана и срушити централну власт уКабулу. С тим циљем прогласили суопштенародни устанак и позвали на-род на борбу за одбрану ислама.

Тако су се Влада у Кабулу и њенштићеник – ИСАФ суочили са тала-сом напада који су из руралних под-ручја пренети у урбана. Самоубилач-ки напади постали су један од основ-них видова дејстава талибана и Ал Ка-иде. У даљем развоју ситуације, тали-банске снаге су систематски јачале,самоубилачки напади су интензивира-ни, а територија под њиховом контро-лом повећавана. У 2007. години, например, забележено је 140 самоуби-лачких напада више него у пет рани-јих година, а у 2008. изведени су са-моубилачки напади у комбинацији садејствима снага на копну, као онај од13. јуна на централни затвор у Канда-хару, из којега је ослобођено више од1.200 заточеника, од којих је већинаукључена у талибанске јединице.

1 . а п р и л 2 0 1 5 .

22

У време највеће концентрације међународних снага (САД, НАТО и другихземаља) у Авганистану (2009–2011) било је шест регионалних команди, и то:

– регионална команда Север у Мазар Шарифу са пет ПРТс у пет про-винција, командант, немачки генерал;

– регионална команда Запад, Херат, са четири ПРТ, командант итали-јански генерал;

– регионална команда Капитал (главног града), Кабул, без ПРТ, коман-дант француски генерал;

– регионална команда Југ, Кандахар, са четири ПРТ, командант холанд-ски генерал;

– регионална команда Исток, Вазад. база Баграм, са 13 ПРТ, коман-дант амерички генерал;

– регионална команда Југозапад, Camp Leaderneck, формирана је у лето2010. године, раздвајањем Јужне команде у две. Покрива две провин-

ције, командант – генерал-мајор морнаричке пешадије САД.

РЕГИОНАЛНЕ КОМАНДЕ

АвгАНиСТАН – ТРиДеСеТ пеТ гОДиНА РАТОвАњА

лу је јануар 2010, на пример, означенкао „месец терора”, јер су борбе ублизини председничке палате и дру-гих владиних зграда паралисали жи-вот у главном граду. Напади „коман-до стила” и самоубилачке експлозијеостављале су снажан психолошкиефекат не само код народа него и кодприпадника међународних снага.

Реаговање САД и НАТОТоком првих пет година америч-

ко-авганистанског рата, снаге ИСАФизвршиле су свој стратегијски и опе-ративни распоред и заокружиле си-стем командовања и руковођења.Најзначајније је било преношење пу-не надлежности УН на НАТО и ста-вљање главнине снага САД под коман-ду ИСАФ/НАТО. Међутим, све то ни-

је било довољно за успешно супрот-стављање све снажнијим и агресивни-јим талибанима, јер су снаге ИСАФ-аи даље биле релативно мале (нештовише од 30.000 људи у 2006. години)и посвећене више саветодавним и по-моћним него борбеним задацима.

Главни задатак снага ИСАФ-а,наиме, и даље је био помоћ авгани-станским снагама и њихово увођењеу борбу против талибана и Ал Каиде.Такав задатак захтевао је велику раз-уђеност снага, потребну и због ефи-касног одговора на талибанску герил-ску стратегију. Распоређене у четирирегионалне команде и команду глав-ног града, у тридесетак провинциј-ских реконструкцијских тимова и ви-ше стотина војних база и инсталаци-ја, оне су биле у ситуацији више да себране него да нападају противника.

Крајем 2009. године борбе супренете и на територију Пакистана.Талибани су напали комуникацијекоје од Пешевара воде у југоисточ-не пределе Авганистана. У релатив-но краткотрајној серији напада уни-штено је око 300 теретних камионанатоварених материјалом за снагеИСАФ у Авганистану.

У 2009. години талибани су билиснажно присутни у јужним и запад-ним провинцијама, а у источним вео-ма активни. Њихова бројност нараслаје, према проценама америчких оба-вештајних служби, на око 25.000 ода-них бораца – исто онолико колико суимали пре почетка интервенције2001. године. Осим успостављањаконтроле у већем делу руралних под-ручја, они су све озбиљније почели даугрожавају и велике градове. У Кабу-

Опсежније војне операције с ци-љем протеривања талибана и Ал Каи-де са одређених подручја (региона ипровинција) снаге ИСАФ-а предузелесу тек после завршене унутрашњеконсолидације и значајнијих оспосо-бљавања Снага националне безбедно-сти Авганистана. Поред мноштва од-брамбено-нападних акција, оне су теку пролеће 2006. године предузеле ве-лику војну операцију „Планинска на-да”, у којој је учествовало више од11.000 војника: 2.300 америчких,3.300 британских, 2.200 канадских,1.000 аустралијских и 3.500 Авгани-станске народне армије, уз веома сна-жну ваздушну подршку снага САД иВелике Британије. Операција је пред-узета ради протеривања талибана иАл Каиде из јужних предела земље.После двоипомесечних борби и обо-страно осетних губитака резултат јебио практично нерешен: тактичка по-беда снага ИСАФ-а и стратегијско по-влачење талибана на север.

Да снаге ИСАФ-а нису постиглежељени успех, показује и чињеница дасу, непуну годину дана касније, у осно-ви на истом подручју, предузеле и из-

ке Државе. Током председничке кам-пање у 2008. години тадашњи пред-седник САД Џорџ Буш млађи и пред-седнички кандидат Барак Обама наја-вили су повећање америчког војногприсуства у Авганистану. Преузима-њем дужности јануара 2009. године,Барак Обама је ту своју намеру потвр-дио. Донео је одлуке о упућивању у Ав-ганистан додатних 17.000 војника, ка-ко би амерички контингент у ИСАФ-убио повећан на 36.000 људи. Уследилоје пребацивање дела снага САД изИрака у Авганистан, као и јачање сна-га других земаља учесница у Авгани-станском рату.

Јачање снага ИСАФ-а, уз сагла-сност Савета НАТО-а, настављено јеубрзаним темпом, тако да су већ упролеће исте године у Авганистануимале око 85.000 људи, а крајем2010. године – 131.000 војника од ко-јих 90.000 америчких. Врхунац тогповећања достигнут је крајем 2011.године са близу 150.000 иностранихвојника – 103.000 америчких и 46.000осталих земаља учесница.

Јачање америчких и снага НАТО-аније битније утицало на активности

веле нову операцију под називом„Ахил”. Главнину снага и у тој операци-ју чиниле су америчке и британске сна-ге и снаге Авганистанске народне ар-мије. Операција „Ахил”, као и „Планин-ска нада”, имала је делимичан успех,обележен посебно ликвидирањем јед-ног од вођа талибана – Мула Дадула.

Убрзано јачање снагаИСАФ

Снаге ИСАФ-а наставиле су са из-вођењем операција – „Орловски са-мит”, од 27. августа до 5. септембра2008; „Пантерова канџа”, од 19. јунадо 20. септембра 2009. и друге. Свеоне организовале су и извеле регио-налне команде са најјачим војним кон-тингентом у зони одговорности. Међу-тим, те акције нису дале значајније ре-зултате. Талибани и Ал Каида су све ви-ше угрожавали претходно стечене по-зиције снага ИСАФ-а, па су САД одлу-чиле да на то одговоре јачањем својихснага и снага других земаља НАТО.

Јачање ИСАФ-а најавиле су и утоме предводиле Сједињене Америч-

и цивилних и војних обавештајно-ди-верзантских, психолошких и поли-тичко-пропагандних служби из већегброја земаља, укључујући САД, Вели-ку Британију, Немачку, Канаду, Ау-стралију, Норвешку, Белгију и друге.За извршавање конкретних задатакањима су се придруживали припадни-ци других видова и родова, пре свегаморнаричке пешадије и авијације.

За дејства против циљева накопну обично су формиране здруже-не борбене групе, које уз снажну ва-здушну подршку предузимају нападусмерен на хватање, убијање илипротеривање одметнутих талибанаи припадника Ал Каиде. Одабраноциљно подручје, по правилу, најпре

25


давна помоћ, обука и материјалнообезбеђење безбедносних снага новевладе у Кабулу, ликвидирање вођа та-либана и Ал Каиде, саветодавна и дру-га помоћ органа власти и управе и ин-доктринација маса били су само некиод задатака специјалних снага.

Обимност и сложеност задата-ка захтевао је одговарајућу јачину иструктуру специјалних снага, које сусачињавали припадници и јединице

талибана, који су на то одговарали:„Добро је, више људи, више мртвихневерника”. Њихов устанички замахзапочет 2006. настављен је и у перио-ду интензивног јачања снага ИСАФ-а.Самоубилачки бомбашки напади уградовима, напади, препади, диверзи-је и саботаже готово широм земље суинтензивирани. Сједињене АмеричкеДржаве и НАТО нису нашли адеква-тан одговор. Нису обновили покушајесламања талибанског отпора предузи-мањем опсежних војних операција,већ су се за борбу против побуњеникаи терориста ослонили претежно на ак-ције и операције снага за специјалноратовање.

Акције и операцијеспецијалних снага

Авганистански рат, посматран састановишта инвазионих снага и начи-на њихове употребе, могао би да сеозначи и као специјални рат. Ни у јед-ном локалном или регионалном ратувођеном пре и после Вијетнама, нисуучествовале тако бројне и разноврснеспецијалне снаге с тако великим бро-јем задатака као у Авганистану. При-добијање локалних вођа и народа, каои команди и установа талибанске вој-ске и полиције за борбу против побу-њених талибана и Ал Каиде, савето-

се „прочешља” ватром из ваздуха,после чега следи хеликоптерски де-сант. Велики транспортни авион ти-па АЦ-130 „топовњача” и наоружа-ни хеликоптери пружају непосреднуватрену подршку, док авиони заелектронска дејства ЕЦ-130Ј емитујуТВ и радио програме за авганистан-ске цивиле, а МЦ-130 баца летке на-мењене талибанским побуњеницимаи припадницима Ал Каиде.

Међутим, специјалне снаге, на-рочито јединице „зелених беретки”и оне за психолошка дејства делују иу мањим саставима на одређеним ло-калитетима са задатком да испитајуприсуство талибана и терориста илиради индоктринације локалног ста-новништва. При томе, њихов односпрема становништву није увек прија-тељски; чешће је груб и насилнички,укључујући мучење и ликвидације. Је-дан бивши припадник специјалнихснага КоВ САД у изношењу својих за-пажања о деловању тих снага навеоје: „Некада су наши противници имушкарци и жене једне друштвенезаједнице”, или „Они (припаднициспецијалних снага) бију људе. То јенареднички интелектуални посао”.

Насупрот томе, амерички спе-цијалци за психолошко и политичко-пропагандно деловање наступајупрема локалном становништву при-јатељски и едукативно свуда када сеза то укаже прилика и на унапред за-казаним скуповима.

Убиство Осамебин Ладена

Специјалне снаге предузималесу и изводиле многобројне акције иоперације и против појединачних,статичних и покретних циљева. Таквеакције нарочито су интензивиранепосле усвајања нове стратегија САДи НАТО, која је обухватала постепе-но одустајање од непосредног анга-жовања снага ИСАФ-а у борби и, на-супрот, појачавање акција на плануликвидирања вођа талибана и Ал Ка-иде. Најзначајнија успешно изведенаоперација те врста била је операција„Џеронимо” – припрема за хватања иубиство Осаме бин Ладена.

Америчке обавештајне службе,пре свега ЦИА, дуже време су прет-постављале да је Бин Ладен у Паки-стану, али поузданије податке о ње-говом боравишту у кампу Билал, уграду Аболабаду, око 56 км северои-сточно од Исламабада, главног градаПакистана, добиле су тек децембра

2010. године. ЦИА је ступила у везуса одговарајућом пакистанском тај-ном службом и почела да организујеоперацију. За извршиоца посла одре-ђена је специјална јединица РМ САД– SEAL тим. План операције израдилису стручњаци ЦИА са сарадницимаиз Пентагона, а одобрио га је личнопредседник Обама.

У извршење операције „Џерони -мо” (названа и операција „Неп туновмач”) упућен је SEAL тим од 40 људи сагрупом других војних специјалаца.Укрцани у четири хеликоптера и уз ко-ман дну и комуникацијску подршку саземље од стручњака ЦИА, извели суизненадни, муњевити напад на кампБилал и том приликом убили траженумету – Осаму бин Ладена. Његово те-ло бачено је, наводно по исламскомобичају, у море.

Ликвидирање Осаме бин Ладенадобило је велик међународни публи-цитет, с назнаком великог успеха сна-га ИСАФ-а у борби против терори-зма. Оно је представљало и извеснупромену на авганистанско-пакистан-ском ратишту. Следило је убиство не-колико других вођа талибана и Ал Ка-иде и извесно слабљење активноститалибанских устаника у Авганистану.

Масовна употребабеспилотних летелица

Познате су две основне врстеваздухопловних беспилотних летели-ца, извиђачке (за осматрање и изви-ђање бојишта из ваздуха) и борбене(наоружане ракетама и бомбама).Прве, у страној и нашој штампи че-сто називане и дроновима, ушле су у

наоружање армије ве-ликих сила срединомпрошлог века, док судруге први пут прак-тично употребљене у„балканском” рату, тј. уагресији САД и НАТОна Југославију 1999. го-дине. Њихова борбенаупотреба драстично јеповећана у ратовима уИраку и у Авганистану.

Масовна употребаборбених беспилотних

1 . а п р и л 2 0 1 5 .

26

летелица у Авганистану уско је пове-зана са америчком стратегијскоморијентацијом на ликвидирање ко-манданата и других вођа Ал Каиде италибана, као и против важних ста-тичних и покретних циљева. У тусврху користили су их Централнаобавештајна агенција и ратно вазду-хопловство САД, а од 2007. годинеса истим циљем их користе и вазду-хопловне снаге Велике Британије уАвганистану.

У Авганистану (и Пакистану) ко-ришћени су углавном типови PQ-1Predator („грабљивац”) и МQ-9 Reaper(„жетелац”). Као борбена верзија„грабљивац” је деценијама у употре-би оружаних снага САД (коришћен јеи на југословенском ратишту), док једруги новијег датума и први пут јеупотребљен у Авганистану.

„Грабљивац” је намењен првен-ствено за борбу против појединачнихи мањих групних циљева, тј. за уни-штавање оклопних борбених возилаи утврђених циљева. Опремљен је си-стемом вођених ракета AGM-114Hellfire („паклени огањ”), који се од-ликује високим степеном прецизно-сти дејства и великом ватреном мо-ћи. „Жетелац” је новијег датума и пр-ви пут је употребљен у авганистан-ском рату.

О коришћењу беспилотних лете-лица у снагама Велике Британије по-стоје две верзије: према једној Вели-ка Британије позајмила је од САД из-вестан број управо за рат у Авгани-стану (сврха испитивања такође), апрема другој Велика Британије је ку-пила три комплета „жетелаца” и занепредвиђене случајеве, сваки по це-ни од шест милиона фунти стерлинга.

У Авганистану су САД имале двасквадрона беспилотних летелица. Јед-ним су руковали припадници снагаратног ваздухопловства, а једнимстручњаци Одељење за специјалнеактивности ЦИА. Лансирају се са по-лигона непосредно на ратишту, а њи-ма се управља из ваздухопловних ба-за Нелис и Крич, недалеко од Лас Ве-гаса, савезна држава Невада. Беспи-лотне летелице, наиме, лансирају по-

саде са полигона на копну, а њихововођење помоћу сателита преузиматим контролора (три човека) смештену кабини усред пустиње у Невади.

Коришћење у борбене сврхе наавганистанском ратишту отпочело јеу време администрације председникаБуша млађег, а знатно интензивиранопосле ступања на дужност председни-ка Барака Обаме (2009), који тој врстиоружја придаје посебан значај. Премаамеричкој штампи, наиме, у 2010. го-дине лансирано је за 60 одсто вишебеспилотних летелица него шест го-дина раније, а за 2011. годину плани-рано је да се тај интензитет повећа за50 одсто. Само ЦИА је у истој годиниизвела 115 напада беспилотним лете-лицама, што је било дупло више негоу 2009. години. Тим дејствима ЦИАпретежно покрива подручја североза-падног Пакистана и југоисточног Ав-ганистана. Према проценама разнихмеђународних институција, она је упериоду јун 2004. – новембар 2014. го-дине само у Пакистану изврела 369напада, у којима је убијено близу 4.000људи, од којих значајан део цивила,укључујући и децу. Због тога су Аме-риканци наишли на критику званичнихоргана Пакистана и разних међуна-родних организација, укључујући Ам-нести интернешенел.

Сједињене Америчке Државезванично тврде да беспилотне летели-це дејствују „хируршки прецизно”, да

убијају само „милитанте”, тј. наоружа-не талибане и терористе, а „случајна”страдања цивила убрајају у „колате-ралну штету”. Међутим, такве тврдњепобијају са много страна. У једној сту-дији америчке институције Брукингскаже се да на сваког убијеног мили-танта, вође талибана или Ал Каиде, до-лази најмање десет убијених цивила.

повлачење са бојиштаСкоро десет година од почетка

америчког војног ангажовања у Ав-ганистану, председник Обама саоп-штио је јавности две међусобно не-усклађене одлуке: о драстичном по-већању снага САД у Авганистану и опочетку и завршетку повлачења сна-га САД са авганистанског ратишта.Прва одлука заснована је на проце-ни да ће се ојачањем снага и интен-зивирањем војних операција Ал Каи-да разбити и талибански покрет скр-шити, а друга да ће у међувременуснаге националне безбедности Авга-нистана (војска и полиција) битиоспособљене за успешну борбу про-тив остатака терора и побуне.

Повлачење снага САД из Авгани-стана, које је председник Обама у ви-ше наврата најављивао, почело је дасе реализује јула 2011. године, када јеАвганистан напустила прва група од650 припадника Националне гардеКоВ САД. Смањење снага САД у Авга-


нистану настављено је тако да је њи-хов број од преко 100.000, средином2012. године смањен на 68.000, јуна2013. на 48.000, крајем исте године на32.000, маја 2014. на 25.000, а до кра-ја 2014. године на око 15.500 људи.

Упоредо са смањењем снагаСАД у Авганистану, смањиване су иснаге осталих земаља учесница утом рату. Најпре је то учинила Кана-да, која је јула 2011. повукла 1.000од укупно 4.000 својих војника. Њенпример следиле су и друге земље,тако да је број њихових војника одоко 46.000 на почетку 2012. сведенна око 5.000 почетком 2014. годинеи око 2.500 крајем исте године.

У објашњењу одлуке о смањењуснага у Авганистану, председникОбама нагласио је, 22. јуна 2011, у ТВобраћању грађанима: „Ми почињемоово смањење снага у Авганистану сапозиција силе”, а тадашња шефицаСтејт департмана Хилари Клинтон наконференцији о Авганистану одржа-ној у Токију 5. августа исте године,

навела је да то није стратегија повла-чења, него стратегија преношењаодговорности за властиту безбед-ност (Авганистанаца). Следило је де-финисање те стратегије и њена реа-лизација током наредне три године.

Стратегија повлачењаНа самиту НАТО-а одржаном у

Чикагу маја 2012. године усвојена јеОбамина стратегија повлачења – досредине 2013. године требало је даснаге ИСАФ-а своју борбену улогутрансформишу на саветодавну и по-моћну и да одговорност за безбедностземље пренесу на авганистанске снаге.Тај процес, према средствима јавногинформисања САД, завршен је у прет-ходно предвиђеном року, да би 18. ју-на 2013. ИСАФ авганистанским снага-ма и формално предао контролу у по-следњих 95, од укупно 403 дистрикта.После те предаје, борбу против тали-банских побуњеника првенствено во-де авганистанске снаге уз командно-

саветодавну и материјалну помоћ и ва-здушну подршку САД и НАТО-a.

Осим преношења терета борбепротив талибана и Ал Каиде на снагенационалне безбедности Авганиста-на, стратегија повлачења обухваталаје и поступке извлачења снага исредстава са авганистанског рати-шта. У америчкој штампи наглашавасе да је то изузетно сложена логи-стичка операција, много сложенијанего стратегија повлачења из Ирака,јер је Авганистан изразито конти-нентална земља стотине километараудаљена од морских обала (Индијскиокеан, Персијски залив, Балтичкоморе). Према наведеним изворима,са авганистанског ратишта требалоје извући 750.000 комада наоружањаи опреме у вредности од око 36 ми-лијарди долара. Тај посао поверен јеМатеријалној команди КоВ САД, којаје разрадила одговарајуће планове иприступила њиховој реализацији.Правци транспорта ишли су јужномрутом преко Пакистана и северном

1 . а п р и л 2 0 1 5 .

28

ка Балтичком мору. Трошкови еваку-ације процењивани су на око шестмилијарди долара.

Значајан део евакуације наору-жања и опреме обављен је и вазду-шним коридорима, али главнина ма-теријала морала је да се транспортујекопненим путем. Међутим, због висо-ких трошкова и проблема са тран-спортом (тешко проходни путеви, на-пади талибана, па и припадника регу-ларне војске на колоне у повлачењу,односи са земљама кроз које водекопнени и ваздушни коридори и дру-го), један део опреме остављен је ав-ганистанским снагама, а део уништен.

процес договарањаи споразумевања

У одлуци председника Обаме опочетку и завршетку повлачења глав-

нине снага и наоружања из Авгани-стана садржана је и намера САД даостану војно присутне и утицајне у тојземљи. Назначено је, наиме, да ћеСАД и НАТО и после 31. децембра2014. године задржати делове својихснага у Авганистану и наставити даподржавају владу у Кабулу у очувањусвоје постојаности. Међутим, које,колико и какве би то снаге биле, ка-кву улогу и задатке би имале, какав бибио њихов статус у земљи домаћину идруго, постало је предмет америчко-авганистанског стрпљивог преговара-ња и споразумевања.

Првог маја 2012. године, на данпрве годишњице ликвидирања БинЛадена, председници Обама и Карзајпотписали су уговор о трајном стра-тегијском партнерству, којим је де-финисан оквир будућих односа и са-радње две земље. Тим уговором двеземље обавезале су се да припреме и

потпишу билатерални уговор о без-бедности, којим би конкретније билидефинисани односи две земље после2014. године, укључујући и даље вој-но присуство САД и НАТО у Авгани-стану. Нацрт уговора је сачињен и уоснови усаглашен, али председникКарзај одбијао је да га потпише. Ње-гове примедбе односиле су се на „не-конзистентност” САД „како у присту-пу изградњи мировног процеса такои у акцијама”. Нарочито га је узнеми-рило сазнање да су САД заобилазнопреговарале и са талибанима.

Председник Карзај није био са-гласан са одредбама којима се регу-лише право/положај америчких вој-ника, који ће остати у Авганистанупосле 2014. године (имунитет, недо-дирљивост, упади специјалаца у ку-ће без дозволе надлежних власти идруго). Новембра 2013. скупштиналокалних вођа, Лоја Џирга, одобри-

29


ла је текст понуђеног уговора и упу-тила га председнику на потпис, алион је и то фебруара 2014. године од-био, са образложењем да се сачека-ју нови председнички избори па дато учини нови председник државе.

Билатерални уговор о безбедно-сти ступио је на снагу 1. јануара2015, пошто га је истог дана одобри-ла велика скупштина. Важиће до кра-ја 2027. и после тога уколико га неоткаже нека од страна потписница.

Према одредбама претходнопотписаног уговора о трајном страте-гијском партнерству, новог билате-ралног уговора о безбедности и одго-варајућег уговора потписаног измеђуАвганистана и НАТО-а, у Авганистануће после 2014. године остати 9.800америчких војника и око 2.500 при-падника осталих земаља НАТО-а. Њи-хова улога и задаци су наставак обукеи саветовања снага националне без-бедности Авганистана и борба про-тив остатака талибанских побуњени-ка и Ал Каиде. Ово последње задатакје првенствено снага за специјалнеоперације САД, док се ИСАФ руково-ђен НАТО-ом трансформише у миси-ју НАТО-а за обуку са штабом у Кабу-лу и шест база широм земље.

Билатерални уговор о безбедно-сти дозвољава да САД имају своје ба-зе на девет одвојених локација. Базау Џалалабаду (источни Авганистан)може такође да остане као рампа залансирање беспилотних летелицапротив циљева у Авганистану и пре-ко границе, у Пакистану. Према томуговору америчко војно особље за-штићено је од прогањања/осуде поавганистанским законима за крими-налне радње које оно може учинити.Захтеви које је бивши председникКарзај одбијао овим уговором суприхваћени и оправоснажени.

Према одредбама наведеногуговора, број од 9.800 америчких вој-ника до 2017. године биће смањен наполовину, тј. на 4.900 војника. Даљимсмањењем њихово присуство у Авга-нистану сводиће се на ниво америч-ке војне мисије при Амбасади САД уКабулу. Међутим, председник Обама

повећао је, наводно, тајном одлукомброј америчких војника у Авганиста-ну од 9.800 на 10.800 и дозволио мо-гућност њиховог ангажовања у бор-би против терориста, док је председ-ник Гани у осврту на останак америч-ке војске у Авганистану нагласио дакрајњи рок „није закуцан”.

Потписивањем наведених угово-ра и постигнутим аранжманима, опе-рација „Трајна слобода”, преименова-на је у операцију „Одлучна подршка”,коју САД и НАТО треба да пруже пресвега снагама националне безбедно-сти Авганистана, али и новој авгани-станској влади. Саветодавну и другупомоћ цивилним структурама пружа-ће и цивилни стручњаци, али се о то-ме у поменутим уговорима не говори.Она ће се остваривати на основу по-себних, претежно тајних аранжмана.

Сличности и разликедвеју интервенција

Главни циљ – рушење постојећеи успостављање нове, себи оданевладе у Кабулу, у суштини, био јеисти за обе суперсиле – СовјетскиСавез и Сједињене Америчке Држа-ве. Међутим, САД су као главни циљозначиле разбијање највеће и нај-

моћнији светске терористичке орга-низације – Ал Каиде, коју је подржа-вала влада у Кабулу. Ипак, без руше-ња те владе наведени циљ не би мо-гао бити остварен. Зато су САД, за-једно са савезничким и партнерскимземљама, ишле најпре на свргавањепостојеће, да би заједно са новоу-спостављеном владом прешли на во-ђење антитерористичког рата.

Пре интервенције Совјетски Са-вез је дуго времена био политички ивојно снажно присутан у Авганиста-ну. То присуство угрожавала је фрак-цијска борба у владајућој просовјет-ској Народној демократској партијиАвганистана, али је совјетско руко-водство ипак рачунало на снажну по-дршку и цивилних и војних власти, ко-ја је изостала. Осим подземног при-суства и деловања, САД у Авганиста-ну нису имале значајнија упоришта утој земљи. Влада у Кабулу и Ал Каида,која је контролисала добар део тери-торије, и владине оружане снаге билису жестоки непријатељи САД и њихо-вих савезника. Тако су САД могле дарачунају евентуално само на против-нике талибанске владе и Ал Каиде,али је и та подршка изостала.

Пре једне и друге војне интер-венције у Авганистану је постојаохаос. Фракцијске борбе у просовјет-

1 . а п р и л 2 0 1 5 .

30

ској владајућој партији водиле суунутрашњим сукобима и губљењусовјетског утицаја у тој земљи, штоје био довољан повод за предузима-ње војне интервенције. Током со-вјетске војне интервенције у Авгани-стану се у борби против ње, углав-ном уз америчку подршку и помоћ,изродила најмоћнија међународнатерористичка организација, која ћесвојим акцијама и операцијама пону-кати САД на војну интервенцију.

Прединтервентни догађаји уАвганистану, у једном и у другомслучају, одређивали су начин извр-шења војних интервенција. Главнедетерминанте тог посла, међутим,биле су њихове војне стратегије иратне доктрине. Да би што пре по-

торног типа. Њима и њиховим саве-зницима требало је више од пет го-дина да на авганистанском ратиштуимају нешто респективније опера-тивне снаге (око 30.000 људи).

Обе интервентне силе релатив-но брзо су оствариле планираниглавни циљ – срушиле су владу у Ка-булу и поставиле нову. Међутим, ниједна ни друга суперсила није наи-шла на очекивану подршку себи на-клоњених политичких и војних струк-тура, а још мање авганистанског на-рода. Совјетски Савез се убрзо суо-чио са снажним отпором унутра-шњих снага потпомогнутих споља, аСједињене Државе од истих снагакоје су најпре (у антисовјетској бор-би) довеле на власт, а затим скинуле

љевима, а још мање у исходу интер-венција. Једна и друга сила морала једа напусти Авганистан под прити-ском унутрашњих снага, с тим штоје Совјетски Савез претрпео потпуннеуспех, док су САД оствариле дели-мичан, можда привремени успех.

Треба посебно нагласити да сувојне интервенције и Совјетског Са-веза и Сједињених Америчких Држа-ве предузете на бази погрешних(или намерно монтираних) обаве-штајних и стратегијских процена, наоснову којих су донете погрешне по-литичке и војне одлуке.

непосредне и накнаднепоследице

У страним војним интервенција-ма и десетогодишњем грађанскомрату у Авганистану није било побед-ника на побеђених. Највећи губитникбио је авганистански народ, који је утим сукобима имао милионе погину-лих, рањених и за рад онеспособље-них људи. Око три милиона Авгани-станаца напустило је своја огњиштаи потражило склоништа у дијаспори,претежно у Пакистану и Ирану.

Десетогодишње ангажовањаСовјетског Савеза у рату у Авгани-стану коштало га је више од 15.000погинулих и два до три пута више ра-њених. Оно је, неоспорно, доприне-ло и убрзало његов дефинитиванраспад; јер посустала економија ни-је могла да поднесе велика и дуго-трајна ратна напрезања.

Авганистански унутрашњи де-сетогодишњи верски и идеолошкисукоби, који су имали карактер гра-ђанског рата, убрајају се међу најкр-вавије унутрашње сукобе вођене удругој половини 20. века. Процењу-је се да је у тим сукобима погинуло ирањено близу милион људи, а мате-ријална штета је непроцењива. Утим сукобима Ал Каида је обновље-на, а њене терористичке активностису интензивиране, што је предста-вљало узрок отпочињања антитеро-ристичког рата који је повео САД.

31


стигао свој циљ Совјетски Савезпредузео је муњевиту инвазију узмасовно ангажовања снага и сред-става на фронту и по дубини авгани-станске територије. Супротно томе,САД су, поучене из рата у Вијетнаму,интервенцију отпочеле дејствима изваздуха и ангажовањем ограниченогброја снага специјалне намене накопну. Њихово ангажовање у једномасиметричном рату било је ескала-

са те исте власти – талибана и Ал Ка-иде. Тако су интервентне снаге у обаслучаја биле доведене у ситуацију даводе дугогодишњи исцрпљујући не-симетричан рат са снагама које за та-кав рат нису биле адекватно припре-мљене, обучене и опремљене.

Разлика у извршењу и току вој-не интервенције једне и друге силеје очигледна. Међутим, много су ма-ње разлике у њиховим главним ци-

Највећи терет тринаестогоди-шњег војног ангажовања међународ-них снага у авганистанском рату под-неле су Сједињене Америчке Држа-ве. Тај рат коштао је њихове порескеобавезника око 750 милијарди дола-ра. Међутим, огромни материјалнитрошкови нису имали већи негативанутицај на веома снажне економијеСАД и осталих земаља НАТО-а. Шта-више, не без разлога се верује да судодатна улагања у развој нових вој-них технологија допринела убрзањутехнолошког развоја уопште.

Према званичним саопштењи-ма САД и НАТО, међународне снаге(ИСАФ) у авганистанском рату има-ле су 3.485 војника погинулих. Одтога броја 2.365 америчких. Овакомалим губицима потврђена је „ваља-но ст” америчке војне стратегије –рат до победе са минималним људ-ским жртвама.

Највеће последице тридесетпе-тогодишњег ратовања у Авганиста-ну представља настајање и јачањеразних врста национализама, фунда-ментализама, организованог теро-ризма и других облика угрожавањамира и поретка. Оружани сукоби уАвганистану изродили су најмоћнијуи најорганизованију међународну

тој него у претходној години, а стра-дао је и већи број цивила.

Потписани билатерални уговорине могу се сматрати уговорима о ми-ру. Они нису потписани између зара-ћених страна, већ између носиоцавојне интервенције и на брзину фор-миране авганистанске владе. Главногпротивника потписника тих уговора– руководство побуњених талибана –званично нико није ни питао.

Према мишљењу бројних војнихпосматрача и аналитичара, не постојереални изгледи да ће после реализа-ције програма повлачења главнинеснага ИСАФ-а у Авганистану превла -дати мир. Мало је вероватно да ће од-бегли и побуњени талибани и оста ци

терористичку организацију – Ал Ка-иду, која се множи и развија својуактивност у разним деловима света.Предвиђани сукоб цивилизација Се-мјуела Хантингтона практично сеостварује захваљујући управо наста-јању екстремизма у Авганистану.

Сједињене Америчке Државе иНАТО повукли су главнине својих сна-га из Авганистана, али оружја на авга-нистанском ратишту нису утихнула.Током читаве 2014. године авганистан- ско ратиште било је веома активно.Снаге ИСАФ имале су више губитака у

Ал Каиде положити оружје и оберуч-ке прихватити нову владу у Ка булу.Пре би се могло рећи да ће они наста-вити и интензивирати борбу како биостварили свој раније про кламованициљ.

Уколико талибани и Ал Каидазаи с та наставе и интензивирају својеакти в ности, поставља се питање какои чиме им се супротставити. Прео ста -ле снаге САД и НАТО су више су сла -бе, а снаге националне безбедностиАвганистана нису довољно поузданеи морално мотивисане за борбу про -тив својих сународника.

Сједињене Америчке Државеинве стирале су огромна средства уАвга нистан и тешко би могле да зане -ма ре и препусте другом то стра тегиј -ски изузетно важно подручје. У слу ча -ју нове ескалације сукоба, оне би ве -ро ватно предузеле мере да спре че не -повољан развој догађаја. Пред сед никОбама је наводно, одмах после пот пи -си вања наведених уговора, тај номодлу ком дозволио да остатак сна гаСАД у Авганистану може учес тво ва тиу борбама против остатака Ал Каи де ипобуњених талибана и по ве ћао њи ховброј од 9.800 на 10.800 љу ди, а но випред сед ник Авганистана Гани у освр туна даље присуство стра них тру па насвојој територији истиче да да тумњиховог повлачења „није за ку цан”.

Званичници Сједињених Амери -ч ких Држава су пре две или три го ди -не имали кон такте и разговоре савођама побуњених талибана, што јеиритирало бившег пред сед ника Авга -нистана Карзаја, који је то и јавноиспо љавао. Није искључено да су тиконтакти настављени.

За новог председника Авгани -ста на „изабран” је Ашраф Гани, којипотиче из етничке лозе талибана, докје А. Абдула, који је био дугогодишњеборац Северне алијансе против тали -ба на потиснут у страну. И то може даукаже на могуће унапред склопљенеаранжмане између америчке адми ни -страције и вођа побуњених талибанаради изналажења трајног решења иза Авганистан и за америчко при сус -тво у њему.

1 . а п р и л 2 0 1 5 .

32


Специјални прилог 117 prilog/117... · 1. април 2015. 2 Обе...

Documents