Прегледни рад - uskolavrsac.edu.rs sajt 2010/dokumenta/izdanja/15 okrugli... ·...

Драган Мартиновић1

Учитељски факултет UDK: 371.95 Београд ISBN 978-86-7372-114-9, 15 (2009), p.322-328

Прегледни рад

ФИЗИЧКА ВЕЖБА КАО ОСНОВНО СРЕДСТВО ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА У ОБРАЗОВАЊУ

ДАРОВИТИХ УЧЕНИКА _________________________________________________________

Резиме: Физичка (телесна) вежба је, као основно средство и основна метода физичког васпитања ученика, специјално одабрана кретна активност којој је првенствено: а) биолошки циљ (достизање оптималног нивоа физичких способности) и б) педагошки циљ (стицање моторичке информисаности путем формирања и усавршавања кретних умења и навика). Под физичком вежбом подразумева се свако кретање, односно физичка активност, која се свесно и у складу са одређеним законитостима, примењује ради остваривања конкретних циљева и задатака физичког васпитања.

Кључне речи: ученик, физичка вежба, физичко васпитање, спорт. _______________________________________________________________________

Увод: Дефиниција којом се објашњава појам физичке вежбе има више. Наводимо неколико, како би се у оперативном деловању наставници и други стручњаци ослонили на неку од понуђених варијанти. Физичка вежба (телесна вежба) је кретна активност (покрет или кретање), смишљено управљена ка циљу позитивне трансформације човекових способности од датог ка жељеном стању, што се остварује само у контексту вежбања. Физичка вежба није ништа друго до моторичка форма – покрет и систем покрета – кретање, чијом се применом и понављањем у неком времену формира процес физичког вежбања. Физичко (телесно) вежбање је адаптивни процес који се остварује путем систематског понављања физичких вежби. Крајњи смисао физичког вежбања може бити усвајање одређених кретних умења, вештина и навика, развијање и одржавање физичких и функционалних способности или задовољавање других потреба личности (креативних, рекреативних и потреба за забавом). Процес физичког вежбања може се исказати на следећи начин:

1 [email protected]

mailto:[email protected]

Д. Мартиновић: ФИЗИЧКА ВЕЖБА КАО ОСНОВНО СРЕДСТВО... _______________________________________________________________________

S◦ + V · D = Sı. При чему, „S◦“ означава затечено стање (узраст, здравље,

физичку способност, резултат минулог вежбања, мотивисаност, креативну способност итд.). „V“ означава операторе – адекватне физичке вежбе, „D“ означава дозирање (број понављања, интензитет и време трајања), а „Sı“ означава производ вежбања, односно остваривање постављеног циља. Свако кретање састављено је из одређеног броја покрета. Међутим, није свако кретање физичка вежба. У физичком васпитању, спорту и спортској рекреацији под вежбом се подразумевају само кретања која су одабрана и којима се управља свешћу. Вољни покрети имају следеће карактеристике:

• јављају се као последица сазнања, • настали су као резултат искуства и учења, • њихово учење је у функцији потчињавања човековој вољи.

На основу наведених дефиниција јасно следи да су утицаји физичке вежбе усмерени ка човеку и утицању на његов организам, на све његове функције, укључујући и психолошке. Физичка вежба у физичком васпитању може имати само два задатка: да се понављањем вежбе усаврши или учврсти техника кретања ( форма кретања), или да се изврши утицај на органе и функционалне системе организма, ради добијања жељених промена. Свака физичка вежба има своје структурне карактеристике:кинематичке, динамичке и ритмичке. Кинематичка структура вежбе: Физичка вежба има просторна, временска и просторно – временска обележја. У просторне карактеристике вежбе спадају: положај тела вежбача (одређен односом тела у односу на спољне објекте и односом између делова тела), и трајекторија кретања (правац и обим и облик трајекторије). Правац је оријентација кретања (усмереност кретања) тела, или његових делова у простору, док обим, или једноставно речено, амплитуда покрета и кретања означава меру, односно границу премештања тела или његових делова од једног до другог крајњег положаја. Просторне и временске карактеристике вежбе најбоље се уочавају кроз анализу брзине кретања.

323


Динамичка структура вежбе: Моторичку форму, односно њену кинематичку структуру одређују динамичке карактеристике вежбе, које су условљене деловањем мишићних сила. Свако вежбање је последица активирања мишића и произвођења силе. Међутим, на кретање утичу и силе изван тела. Све силе које имају утицаја на кретање деле се на унутрашње (активне силе мишића, пасивне силе зглобно везивног ткива, реактивне силе) и спољашње (сила тежине тела, реакције подлоге, отпора спољашњих средина, силе физичких тела) силе. У вршењу рада, или савладавању неког отпора може се, поред сила мишића, искористити сила инерције, или нека друга спољашња сила, чиме се у мањој мери троше енергетске залихе мишића. Човек је тежио да усаврши кретања и да у њима смањи учешће активних сила мишића на рачун повећаног удела спољашњих сила као покретачких сила. Таквим настојањима развијале су се све рационалније технике, које су предмет спортско – техничког образовања деце и омладине. Ритмичка структура вежбе: У сложеним кретањима значајну улогу имају и њихова ритмичка обележја. Ритам кретања је периодичност извођења покрета. За разлику од темпа кретања, ритам кретања се одликује акцентованим, наглашеним и ненаглашеним делом покрета или кретања, који се равномерно смењују – јављају у одређеним стандардним временским интервалима. Основно обележје ритма кретања и јесте правилно наизменично смењивања напрезања и опуштања. Економичност и ефикасност кретања зависи у одређеној мери од ритма кретања. Квалитативне карактеристике вежбе: Квалитативне карактеристике вежбе су показатељи начина извођења вежбе. Оне су показатељи начина на који је одређено кретање изведено, тј. у којој мери је техника кретања идентична са захтевном формом кретања и како су усаглашени временски и просторни параметри кретања. Квалитет кретања се атрибутивно исказује и може бити тачно, течно, економично, енергично, хармонично, еластично. Наведене карактеристике вежбе говоре о квалитету извођења, тј. на каквом је нивоу овладаности техником вежба изведена.

324


Квалитет технике је ствар обучавања и увежбавања, укључујући и такмичења. Испољавање квалитативних карактеристика вежбање зависи и од природе самог вежбања, али и од индивидуалних особина вежбача. Систематизација физичких вежби: У физичком васпитању, спорту и рекреацији примењује се већи број вежби. Ради примене са одређеним циљем, употпуњавања њиховог броја, а и процеса образовања деце, омладине, људи и стручњака из области физичке културе, неопходно је вежбе систематизовати према одређеним карактеристикама. Класификација вежби у групе, врши се према неком заједничком критеријуму. Према форми кретања Тирш (према Крсмановић, Берковић, 1999)2 вежбе деле у четири групе:

• вежбе без справа и без помоћи, или отпора других, • вежбе на справама и помоћу справа, • скупне вежбе, • борилачке вежбе, при којима се савлађује отпор живе

силе. Систематизацију на педагошким принципима саставио је

Линдхарт (према Крсмановић, Берковић, 1999)3. Вежбе је поделио на четири групе:

• вежбе које дисциплинују и васпитавају у општем смислу (ходање, стројеве вежбе, вежбе за држање тела),

• вежбе систематског обликовања мишића и зглобова (корективне вежбе),

• вежбе које развијају нервну координацију (вежбе равнотеже),

• вежбе које нарочито развијају снагу, издржљивост и одлучност (ходање, трчање, скокови, вежбе окретности, игре и спорт). Лескошек ( 1976)43 је све вежбе поделио у четири групе:

• помоћне групе – вежбе обликовања, које представљају аналитички изоловане и релативно стандардне покрете кретања,

2 Крсмановић, Б., Берковић, Л.: Теорија и методика физичког васпитања, факултет физичке културе, Нови Сад, 1999, стр. 81. 3 Исто стр. 8. 4 Лескошек, Ј.: Теорија физичке културе, НИП, „ Партизан“ Београд, 1976,стр. 86.

325


• основне или елементарне вежбе које се деле на манипулативне (бацање, дизање, вучење и хватање и сл .) и локомоторне трчање, пливање, скакање),

• технички примењене, односно адаптиране вежбе за које је карактеристично да су елементи кретања технички дотерани и усавршени,

• плесне, тј. уметничке форме кретања које карактерише тежња за изражавањем властитих, а често и туђих емотивних стања у одговарајућем ритму.

Платонов (1987)54 је за потребе спорта, вежбе систематизовао на:

• опште – припремне вежбе (користе се у циљу свестраног функционалног развоја спортиста),

• помоћне вежбе (користе се у циљу стварања специјалних основа за касније усавршавање у некој грани спорта),

• специјално – припремне вежбе (заузимају централно место у систему тренинга квалификованих спортиста и обухватају активности које садрже елементе такмичарске делатности, као и оне које су по карактеру испољавања појединих својстава и делатности функционалних система сличне такмичарској делатности),

• такмичарске вежбе (претпостављају примену активности које чине садржај спортске специјализације).

Од интереса за спорт је и физиолошка класификација кретања у спорту, коју је изложио Фарфељ ( Фарфељ, 1975).6

Према основном ставу у коме се одвијају, кретања – вежбања се деле на она: у „лежећем ставу“ (пливање, стрељаштво); у седењу (коњички спорт, бициклизам, мотоциклизам, веслање); у усправном ставу са растављеним ногама (стрељаштво, мачевање, дизање тегова, борилачки спортови); са састављеним ногама (став мирно); са ногама на једној линији (вежбање на греди); на једној нози на врховима прстију (гимнастика): на клизаљкама (уметничко клизање); са ослонцем на руке (вис, упор, стој на надлактицама и лопатицама, став на шакама, став на једној руци). Кретања се деле на: стереотипна (стандардна) кретања и ситуациона (нестандардна) кретања.

5 Платонов, В. Н.: Теорија спорта, Виша школа, Кијев, 1987. 6 Фарфељ, В.С.: Управљање у спорту, фискултура и спорт, Москва, 1975, стр. 174.

326


Стереотипна кретања се деле у две групе. Кретања која се мере квантитативно

– физичким мерама у CGS систему и кретања која се вреднују квалитетом извођења (оцењују се бодовима).

Кретања у којима се резултат мери квалитативно, деле се на циклична и ациклична кретања. Циклична кретања се деле према напору и видовима локомоције. Према напору (интензитету кретања) циклична кретања се деле на кретања, максималног, субмаксималног, средњег и умереног интензитета. Према форми кретања циклична кретања се деле на она при којима је основно учешће ногу (ходање, трчање, брзо клизање, вожња бицикла) и она где је основно учешће руку (ходање на смучкама, веслање, пливање). Ациклична кретања се деле на: брзинско сложена (скокови, бацања); снажна (дизање тегова) и кретања прецизности са погађањем циља (стрељаштво, додавање у спортским играма и погађање циља). Кретања која се вреднују квалитетом извођења, деле се према виду спорта (гимнастика, акробатика, уметничко клизање, скокови у воду и смучарски скокови) и карактеристикама кретања (гимнастика и акробатика захтевају снагу, брзину, координацију и оријентацију у простору и времену, уметничко клизање, скокови у воду и смучарски скокови захтевају равнотежу, гипкост, издржљивост). У ситуациона (нестандардна) кретања спадају: борилачки спортови (рвање, бокс итд.), спортске игре (тенис, одбојка, рукомет, ватерполо, кошарка, фудбал, хокеј на леду итд.) и кросеви (трчање, трчање на смучкама, мото крос, бициклистички крос, смучање итд.) Наведена подела кретања је, у суштини, подела кретања карактеристичних за спорт. Ни ова класификација није најидеалнија, али може да послужи у теоријске и практичне сврхе. Процес физичког васпитања је и процес упознавања мноштва вежби и вежбања којима се деца и омладина могу да служе по избору, опредељењима и способностима. Упознавање врсти кретања, наставницима омогућава већу креативност.

327


Закључак: Физичко (телесно) вежбање, као процес примене телесних вежби је адаптивни процес којим се, применом кретних активности, односно путем систематских телесних вежби (као сложеног неурофизиолошког и биодинамичког процеса), изазивају позитивне промене човекових способности од неког почетног – иницијалног до жељеног – финалног стања. Физичко вежбање – тренирање је осмишљен, плански организован адаптивни процес, којим се применом одговарајућих физичких вежби и метода, изазивају промене у човеку од датог почетног до жељеног стања.

Литература: • Вишњић, Д., Мартиновић, Д. (2005): Методика физичког васпитања,

Учитељски факултет, Београд. • Крсмановић, Б., Берковић, Л. (1999): Теорија и методика физичког

васпитања, Факултет физичке културе, Нови Сад. • Лескошек, Ј. (1980): Теорија физичке културе, НИП „Партизан“,

Београд. • Платонов, В. Н. (1987): Теорија спорта, Виша школа, Киев. • Фарфељ, В. С. (1987): Управљање у спорту, фискултура и спорт,

Москва. Dragan Martinovic, PhD Teacher Training Faculty, Belgrade INSTRUMENTS FOR THE PHYSICAL EDUCATION OF GIFTED STUDENTS

Physical (bodily) exercise, as the main instrument and key method of

students’ physical education, is a specially selected movement-based activity whose main aim is twofold: a) biological aim (reaching the optimum level of physical abilities) and b) pedagogical aim (learning about motor skills by means of developing and mastering movement-based abilities and habits). By physical exercise we mean any movement, i.e. physical activity, which is applied consciously and according to certain prescribed rules with the aim of fulfilling concrete physical education goals and tasks. Key words: student, physical exercise, physical education, sport

328

Прегледни рад - uskolavrsac.edu.rs sajt 2010/dokumenta/izdanja/15 okrugli... ·...

Documents