Stiven Donaldson, KOB POGLAVARA KLETNIKA Preveli Zoran Jaki i Mirjana ivkovi

1. ZLATNI DEAK

Izila je iz radnje i ugledala svog malog sina kako se igra nasred trotoara, tano na putu

sivom, ispijenom mukarcu koji je koraao ulicom poput kakve mehanike olupine. Srce joj je na

trenutak zadrhtalo. Onda je skoila napred, epala sina za ruku i uklonila ga s puta zla.

ovek je proao ne osvrui se. Kada mu ugleda lea, ona siknu: "Gubi se! Odlazi odavde!

Treba da se stidi!"

Tomas Kovenant nastavi da koraa, ujednaeno poput satnog mehanizma navijenog do kraja,

kome je to jedina svrha. Sam sebi on odvrati: "Da me bude stid? Stid? Lice mu se potom izoblii

u divlju grimasu. Ne zaboravi! Ti si neist prokaena!

Video je da se ljudi kraj kojih je prolazio, ljudi koji su ga poznavali, ija su mu imena, kue i

rukovanja bili znani - sklanjaju u stranu ostavljajui mu irok prolaz. Neki ak kao da su

zadravali dah. Njegovo unutarnje urlanje prestade. Ovim ljudima nije bio potreban drevni obred

upozorenja. Usredsredio se na obuzdavanje gra koji mu iznenada izoblii lice i pustio prave

tokie svoje volje da ga korak po korak ponesu dalje.

Dok je koraao, neprestano je prelazio pogledom gore-dole po svom telu, proveravao da li su

mu se na odei pojavile kakve neoekivane poderotine ili ispupenja, pregledao ake u potrazi za

ogrebotinama, traio potvrdu da se nita nije dogodilo s oiljkom koji mu se protezao od desnog

dlana preko mesta gde su mu se nekada nalazili mali i domali prst. Mogao je da uje lekare kako

govore: "VPE, gospodine Kovenante. Vizuelni pregled ekstremiteta. Zdravlje vam od toga

zavisi. Svi ti mrtvi nervni zavreci nikada vie nee ponovo oiveti - neete ni biti svesni kada se

povredite, ako ne steknete naviku da samog sebe zagledate. Neprestano to initi - sve vreme

samo na to mislite. Narednog puta moda neete imati sree."

VPE. Ta tri slova zaokupila su mu ceo ivot.

Lekari! - pomisli on sarkastino. Ali bez njih moda ne bi ni ovoliko poiveo. Nije imao

pojma u kakvoj se opasnosti naao. Nebriga o samom sebi mogla bi ga stajati glave.

Posmatrajui preneraena, zaplaena ili zaboravna lica - bilo je mnogo zaboravnih, iako je

grad bio mali - koja su prolazila pored njega, alio je to ne moe biti siguran da mu izraz lica

odraava odgovarajui prezir. Ali nervi u njegovim obrazima kao da su bili tek neodreeno ivi,

iako su ga lekari uveravali da je to samo privid osoben za sadanju fazu njegove bolesti, i on

nikada nije mogao zaboraviti na barikadu koju je postavio izmeu sebe i sveta. Poput ena koje

su svojevremeno reile da porazgovaraju o njegovom romanu u svojim knjievnim klubovima i

ustuknule od njega kao da su ugledale omanju sablast ili demona, i sada je osetio iznenadni

izdajniki bol usled gubitka. Grubo ga je potisnuo pre no to je ovaj uspeo da ga izbaci iz

ravnotee.

Pribliavao se svom odreditu, cilju potvrivanja ili sveanog proglaenja do koga mu je bilo

veoma stalo. Ve je mogao da vidi natpis dva bloka ispred sebe: Telefonska kompanija Bel.

Prepeaio je dve milje od Nebeske farme do grada u nameri da plati raun za telefon. Mogao je,

razume se, novac da poalje potom, ali poeo je taj in da shvata kao vid predaje, povlaenja

pred sve izraenijim liavanjem kome je bio izloen.

Dok je bio na leenju, njegova ena, Doan, razvela se od njega - uzela njihovog maloletnog

sina i odselila se iz drave. Jedina stvar za koju je on, Tomas Kovenant, bio zainteresovan, a

kojom se ona usudila da rukuje, bila su kola; i njih je uzela. Veinu odee je ostavila. Zatim su

njegovi najblii susedi, koji su iveli na pola milje od njega na obe strane, poeli glasno da

izraavaju svoje albe zbog njegovog prisustva meu njima; a kada je odbio da proda imanje,

jedan od njih odselio se iz okruga. Zatim, tri nedelje po njegovom povratku kui, prodavnica

kolonijalne robe - upravo je prolazio pored nje, izlozi su joj bili pretrpani dreavim oglasima -

poela je da mu dostavlja namirnice, bilo da ih je poruio ili ne, i, kako je pretpostavljao,

nastavie to da ini bez obzira na to da li e ih on plaati ili ne.

Sada je koraao pored suda, iji su stari, sivi stubovi izgledali ponosni zbog svog tereta od

pravde i zakona - bila je to zgrada u kojoj je, preko zastupnika, razume se, bio lien porodice.

ak je i ulazno stepenite bilo uglaano kako bi zgradu titilo od mrlja ljudskog taloga koji je

puzao uz i niz njega, traei pravdu. Zahtev za razvod povoljno je reen poto nijedan milosrdni

zakon ne moe da natera enu da podie svoje dete pored oveka kakav je on. Da li je bilo suza?

- pitao je uspomenu na Doan. Da li si bila hrabra? Da li ti je laknulo? Kovenant se odupro elji

da pobegne pred opasnou. Pogledavi u pravcu razjapljenih dinovskih glava na vrhovima

stubova suda, uinilo mu se da izraavaju neko udno gaenje, kao da se spremaju da povrate na

njega.

Gradi nije brojao vie od pet hiljada stanovnika i zato nije imao ni veliko poslovno sredite.

Kovenant proe ispred robne kue kroz iji je izlog ugledao nekoliko gimnazijalki koje su se

raspitivale za cenu biuterije. Oslanjale su se o tezgu u izazovnim poloajima i Kovenant oseti da

mu se i protiv njegove volje steglo grlo. Uhvatio je sebe kako zamera devojkama na tako

izazovnim bokovima i grudima - oblinama namenjenim milovanjima drugih mukaraca, a ne

njegovim. On je bio impotentan. Usled propadanja nerava, njegova seksualna mo postala je

samo jo jedan od amputiranih delova. Bila mu je uskraena ak i mogunost da olaka poudu;

mogao je do besvesti u sebi da doarava elje, ali nije bio u stanju nita da preduzme. Bez

ikakvog upozorenja, odjednom se setio svoje ene i seanje na nju gotovo je pomrailo sunevu

svetlost, trotoar i ljude ispred njega. Ugledao ju je u jednom od onih neprozirnih nonih ogrtaa

koje joj je kupio, dok joj se grudi izazovno ocrtavaju ispod tankog materijala. Srce mu je

zavritalo: Doan, kako si to mogla da uini? Zar je bolesno telo vanije od svega ostalog?

Obuhvativi rukama svoja ramena poput davitelja, potisnuo je seanje. Takve misli

predstavljale su slabost koju sebi nije mogao da dopusti; morao ih je izbiti iz glave. Bolje je biti

ogoren, pomisli on. Ogorenost preivljava. Izgleda da je jo samo nju bio u stanju da iskusi.

Obeshrabren, otkri da je prestao da se kree. Stajao je nasred trotoara stisnutih pesnica, dok su

mu se ramena tresla. Grubo natera sebe da se ponovo pokrene. Ve pri prvom koraku sudario se

s nekim.

Neist prokaena.

Na trenutak je ugledao neto uto-smee; osoba na koju je naleteo kao da je bila odevena u

prljavu, crvenkasto-smeu odoru. Ipak nije zastao da se izvini. Nastavio je da koraa kako ne bi

morao da se suoi sa strahom i gnuanjem tog graanina. Posle sasvim kratkog vremena, njegovi

koraci ponovo postadoe prazni i mehaniki.

Upravo je prolazio kraj ureda kompanije za elektrodistribuciju - koja je bila poslednja u nizu

razloga zbog kojih je lino doao da plati raun za telefon. Pre dva meseca poslao je ek

elektrodistribuciji - suma je bila zanemarljiva; troio je krajnje malo elektrine energije - ek mu

je vraen. U stvari, koverat nije ni bio otvoren. Na priloenoj cedulji stajalo je da je nepoznata

osoba platila njegove trokove za struju za najmanje godinu dana unapred.

Posle borbe sa samim sobom, shvatio je da ako se ne odupre slinim nastojanjima okoline,

uskoro uopte nee imati razloga da zalazi meu ljude. I zato je danas peke prevalio dve milje

do grada kako bi lino platio raun za telefon - da bi pokazao ostalima kako ne namerava da

dopusti da ga lie ljudskosti. Besan to su ga izoptili, traio je naina da im prkosi, da brani

prava svoje obine, smrtne krvi.

I to lino, pomisli on. A ta ako je zakasnio? Ako je raun ve plaen? Zbog ega je onda

lino dolazio?

Na tu pomisao srce mu zadrhta. Na brzinu je ponovio VPE, a zatim vratio pogled na obeeni

znak Telefonske kompanije Bel, udaljene pola bloka od njega. Dok je iao dalje, svestan pritiska

da se odupre teskobi, primetio je da mu kroz um promie melodija koja prati njegove korake.

Potom se prisetio i rei:

Zlatni deae sa stopom od pamuka,

Daj da ti pomognem usred tvojih muka.

Ako te poguram stii e k'o san

Ali ba si ti eprtljav deran!

Ta poskoica se podsmeljivo kikotala u njegovom umu, a njen grubi ritam nasrtao je na

njega poput uvreda, praen laganom striptiz muzikom. Pitao se postoji li kakva gojazna boginja

negde na tajanstvenim nebesima vaseljene, koja oblikuje njegovu burlesknu sudbu: Ako te

poguram (poruga) stii e k'o san - ali ba si ti eprtljav deran! (bolno ismevanje). Oh, pa u

redu, zlatni deae.

Ipak nije bio u stanju da se podrugivanjem oslobodi ove misli, jer je nekada i on bio neka

vrsta zlatnog deaka. Bio je sreno oenjen. Imao je sina. U ekstazi i neznanju napisao je roman

koji se godinu dana zadrao na svim bestseler listama. On mu je omoguio da sada ne oskudeva

u novcu.

Bio bih jo imuniji, pomisli on, da sam bio svestan da piem jednu takvu knjigu.

Ali on to nije znao. U vreme kada je jo pisao knjigu nije ak ni verovao da e za nju pronai

izdavaa - bili su to dani neposredno poto se oenio Doanom. Ni ona ni on nisu razmiljali o

novcu ili uspehu. Njegovu matu zapalila je ista iskra stvaralatva; a topla arolija njenog

ponosa i gorljivosti podsticali su ga da plamti poput elektrinog luka, i to ne nekoliko sekundi ili

delia sekundi, ve itavih pet meseci, divlje isputajui energiju koja je izgleda ni iz ega

stvorila taj predeo zemlje pukom silom svoga sjaja - brda i litice, drvee povijeno pod snanim

naletima vetra, ljude mranih strasti, sve je to predala postojanju ona bela munja koja je zaparala

nebesa vinuvi se iz gromobrana njegovog pisanija. Kada je zavrio, oseao se tako isceen i

zadovoljan kao da je celokupnu ivotnu ljubav izrazio tim jednim inom.

Nisu to bila laka vremena. Graenje visina i provalija bilo je veoma muno, tako da je svaka

re koju je napisao poprimala oblik sasuene, crne krvi. A on nije bio ovek koji je voleo visine;

nesputani izlivi oseanja nisu bili osobeni za njega. Ali ovo je bilo velianstveno.

Usredsreivanje na takvu estinu bila je jedna od najistijih stvari koje su mu se ikada dogodile.

Stameni jedrenjak njegove due bezbedno je savladao duboki i opasni okean. Kada je poslao

rukopis, uinio je to s nekom vrstom spokojnog poverenja.

Za vreme tih meseci dok je pisao, a potom ekao, iveli su od njene plate. Ona, Doana Maht

Kovenant, bila je tiha enica o kojoj su vie izraavale njene oi i ten nego rei koje je govorila.

Koa joj je imala neki zlatni ton usled kojeg je delovala toplo i dragoceno poput silfa ili sukube

radosti. Ali ona nije bila ni krupna ni snana, tako da Tomas Kovenant nije prestajao da se udi

to ih ona oboje izdrava krotei konje.

Izraz kroenje, meutim, nije ba na pravi nain oslikavao njenu vetinu u postupanju sa

ivotinjama. U njenom radu nije bilo ispitivanja snage, nisu postojali estoki pastuvi divljih oiju

kojima pena ide na nozdrve. Kovenantu se inilo da ona ne kroti konje; ona ih je zavodila. Od

njenog dodira oputali su im se zgreni miii. Njen mrmoravi glas smanjivao im je napetost u

uglovima uiju. Kada bi se popela na gola lea, stisak njenih nogu bledeo je estinu njihovog

nerazumnog straha. Kada god bi joj konj izmakao kontroli, ona bi jednostavno skliznula s

njegovih lea i ostavila ga na miru dok ne izduva gr divljatva koji ga je obuzeo. Zatim bi

ponovo poela rad s tom ivotinjom. Na kraju bi ga povela u estok galop po Nebeskoj farmi,

kako bi konju pokazala da se moe napregnuti do krajnjih granica ne suprostavljajui se njenoj

vlasti.

Posmatrajui je, Kovenanta se oseao utueno pred njenom vetinom. ak i poto ga je

nauila da jae, nije uspeo da prevlada strah od konja.

Njen posao nije bio naroito unosan, ali prehranjivao je nju i njenog mua, sve do onog dana

kada su dobili od izdavaa pismo u kome Kovenanta obavetavaju da e mu objaviti roman.

Toga je dana Doan odluila da je dolo vreme za dete.

Usled uobiajenog kanjenja pri izdavanju knjiga, morali su jo skoro godinu dana da ive od

predujma na raun Kovenantovih tantijema. Doan je nastavila da radi na ovaj ili onaj nain sve

dok je bila sigurna da to nee ugroziti bezbednost deteta koje je nosila. Kada joj je telo reklo da

je kucnuo as, napustila je posao. Tog trenutka, njen se ivot okrenuo prema unutra, u toj meri se

usredsredila na noenje bebe da je njen pogled okrenut prema svetu esto ostajao prazan i

osenen iekivanjem.

Poto se deak rodio, Doan je objavila da e se zvati Roder, po njenom ocu i po ocu njenog

oca.

Roder! - zarea u sebi Kovenant dok se pribliavao vratima telefonske kompanije. To mu se

ime nikada nije dopadalo. Ali ljubav i ponos koje je osetio kada je ugledao detinje lice svoga

sina, tako brino i lepo izvajano, ljudsko i savreno, prostrelili su mu srce bolom - da, bio je

ponosan, to je kao otac uestvovao u toj tajni. A sada njegov sin vie nije bio s njim - otiao je

sa Doanom, a on ak nije znao ni gde se nalaze. Zato nije mogao da zaplae?

Narednog trenutka neko ga povue za rukav. "Hej, gospodine," zau jedan plaljivi, uurbani

glasi. "Hej, gospodine." Okrenuo se s povikom koji mu je zastao u grlu - Ne dodiruj me! Neist

prokaena! - ali zaustavilo ga je lice deaka koji ga je uhvatio za rukav i koji ga nije putao.

Deak nije imao vie od osam ili devet godina - nema sumnje da je bio suvie mali da bi se toliko

uplaio. Lice mu je bilo musavo, bledo-sivo od straha i uzdravanja, kao da je bio primoran da

uini neto to ga je uasavalo.

"Hej, gospodine", poe on tiho, a zatim ga ponizno zamoli jo tiim glasom: "Izvolite.

Uzmite." Potom tutnu neki stari list hartije u Kovenantovu ukoenu aku. "Rekao mi je da vam

dam ovo. Treba da proitate ta pie. Molim vas, gospodine."

Kovenantovi prsti se nevoljno sklopie oko hartije. On? razmiljao je glupo zurei u deaka.

On?

"On." Deak upre drhtavim prstom u pravcu iz koga je stigao Kovenant.

Kovenant se osvrnu i ugleda starca u prljavoj, ukastoj odori koji je stajao pola bloka odatle.

Mrmljao je, gotovo pevuio neku nejasnu, glupavu melodiju; usta su mu bila otromboljena, a

usne i vilice mu se nisu pomerale kako bi oblikovale ono to je mrmljao. Dugaka, raupana

kosa i brada vijorili su mu se oko glave na laganom povetarcu. Lice mu je bilo okrenuto prema

nebu; inilo se da zuri pravo u sunce. U levoj aci drao je drveno ane kakvo nose prosjaci.

Desnom je stezao dugaak drveni tap, na ijem vrhu je bio privren znak na kome je pisalo:

"uvaj se."

uvaj se?

U jednom udnom trenutku, sam taj znak kao da je zraio opasnost usredsreenu na

Kovenanta. Kroz taj znak prolazile su opasnosti usmerene prema njemu, uasne opasnosti plovile

su kroz vazduh put njega, vritei poput leinara. A meu njima, gledajui u njegovom pravcu

kroz vrisak, bile su oi - dva oka poput onjaka, trula i smrtonosna. Posmatrala su ga s

postojanom, hladnom i gladnom zluradou, usredsreenom na njega kao da je on i samo on

predstavljao crkotinu za kojom su tragale. Pakost je iz njih kapala poput otrova. U tom je

trenutku zadrhtao od neobjanjivog straha koji ga je obuzeo.

uvaj se!

Ali to je bio samo znak, samo slepev proglas privren za drveni tap. Kovenant se strese, a

vazduh pred njim se raisti.

"Treba to da proitate", ponovi deak.

"Ne dodiruj me", promrmlja Kovenant kako bi mu ovaj pustio ruku. "Ja sam gubav."

Ali kada se okrenuo, deaka vie nije bilo.

2. "ZA TEBE NEMA NADE"

Onako zbunjen, brzo je osmotrio ulicu, ali deaka vie nigde nije bilo. Kada je okrenuo lea

starom prosjaku, ugledao je vrata na kojima je bilo ispisano pozlaenim slovima: Telefonska

kompanija Bel. Taj je prizor bio dovoljan da zaboravi sve to mu je od njega u meuvremenu

odvraalo panju i da se zgri od iznenadnog straha. ta ako... Ovamo se uputio; doao je ovamo

lino da bi se zaloio za svoje ljudsko pravo da sam plaa vlastite raune. Ali ta ako...

Stresao se. Bio je gubav; nije mogao sebi da dozvoli bilo kakve pretpostavke. Nesvesno je

gurnuo list hartije u dep. Proao je VPE sa nemilosrdnom odlunou. Zatim se napeo i krenuo

prema vratima.

Neki je ovek urno iziao kroz vrata i gotovo naleteo na njega, a onda ga je prepoznao i

povukao se, a lice mu je iznenada posivelo od bojazni. Ovaj sudar prekinuo je Kovenantovo

kretanje i on umalo nije naglas povikao: gubavac, neist prokaena! Ponovo je stao i dozvolio

sebi kratku pauzu. Taj je ovek bio Doanin advokat pri razvodu - niska, mesnata individua sva

pretvorena u ljubazan i prijatan osmeh u emu su advokati i svetenici pravi majstori. Kovenantu

je ova stanka bila potrebna da se povrati od oajanja koje se oitovalo u advokatovom pogledu. I

protiv njegove volje bilo ga je sramota to je on uzrok tog oajanja. Na trenutak nije mogao da se

seti zbog ega je uopte doao u grad.

Ali skoro u istom asu u njemu je poelo tiho da kljua. Sram i bes bili su u njemu

neraskidivo povezani. Neu dozvoliti da mi to ine, zakreta on. U pakao! Nemaju na to prava.

Pa ipak, nije tako lako mogao iz misli da odagna izraz advokatovog lica. To gnuanje

predstavljalo je svrenu stvar, poput gubavosti - njegova opravdanost i ispravnost nisu se mogli

dovesti u sumnju. Iznad svega ostalog onaj ko je oboleo od gube ne sme zaboraviti pogubnu

stvarnost injenica.

Dok je tako nepomino stajao, Kovenant pomisli kako bi trebalo da napie pesmu.

To su blede smrti koje ljudi

pogreno nazivaju svojim ivotima:

jer svi mirisi zelenih stvari koje rastu,

svaki dah je samo isputanje daha groba.

Tela se trzaju poput leeva-marioneta,

a pakao se eta smejui se...

Smeh - koje otroumno opaanje. Vatru mu paklenu.

Da li sam za to kratko vreme utroio smeh namenjen itavom svom ivotu?

Osetio je da je upravo sam sebi postavio veoma vano pitanje. Smejao se kada mu je roman

bio prihvaen - smejao se senkama dubokih i tihih misli koje su se talasale poput morskih struja

na Roderovom licu - smejao se kada mu je knjiga izila iz tampe - smejao se zbog njenog

prisustva na bestseler listama. Hiljade stvari velikih i malih ispunjavale su ga radou. Kada ga je

Doana upitala ta u svemu tome nalazi toliko smeno, uspeo je tek da joj kae kako sa svakim

dahom u sebe uvlai ideje za narednu knjigu. Plua su mu se nadimala od mate i energije. Svaki

put kada bi bio razdraganiji no to bi to mogao da zadri u sebi, poeo bi da se kikoe.

Roder je imao est meseci kada se roman proslavio, a est meseci posle toga Kovenant zbog

neeg jo nije poeo ponovo da pie. Imao je suvie ideja. Kao da nije mogao da se odlui.

Doana nije odobravala ovo neproduktivno preobilje. Spakovala je Rodera i ostavila mua u

tek kupljenoj kui, sa novoureenom kancelarijom u maloj, dvosobnoj brvnari koja je gledala na

potok u umi to je ispunjavala stranji deo Nebeske farme - ostavila ga je, izriito mu naredivi

da pone ponovo da pie dok ona bude s Roderom u poseti kod roaka.

To je bio poetak pada, trenutak kada je stena poela da se kotrlja ka njegovim stopalima od

pamuka - najpre uz zagluujua upozorenja, a potom udarom koji ga je pogodio tako snano kao

kada hirurg zasee mesto napadnuto gangrenom. uo je ta upozorenja, ali se na njih nije

obazirao. Nije shvatao njihovo znaenje.

Ne, radije no da potrai uzrok toj potmuloj tutnjavi, mahnuo je Doani sa aljenjem i nemim

potovanjem. Znao je da je ona bila u pravu, da nee ponovo poeti da radi ako izvesno vreme ne

ostane sam; divio se njenoj sposobnosti da deluje ak i u trenutku kada se njemu srce cepalo

usled tekog tereta koji se na njega svalio zbog njihovog razdvajanja. I tako kada ju je ispratio na

avion, a kada je ovaj nestao s druge strane njegovih obzorja, vratio se na Nebesku farmu,

zakljuao se u kancelariju, ukljuio elektrinu pisau mainu i napisao posvetu za svoj naredni

roman:

"Za Doanu, koja je bila moj uvar mogueg."

Prsti stadoe nesigurno da mu klize preko tipki i tek iz treeg pokuaja mu poe za rukom da

bez greke otkuca ovu jednu jedinu reenicu. Ali nije bio dovoljno mudar da predvidi nadolazeu

oluju.

Nije obraao panju ni na prigueni bol u zglavcima i zglobovima; samo bi lupnuo koji put

stopalom da odagna trnce koje je sve jae oseao u njima. A kada je otkrio neosetljivu ruiastu

mrlju na desnoj aci u blizini korena malog prsta, naprosto ju je istisnuo iz misli. Dvadeset etiri

asa posle Doaninog odlaska, ve je dobrano ogrezao u stvaranje zapleta nove knjige. Slike su

mu se slivale kroz matu poput slapova. Prsti su mu petljali, zaplitali se i kod najjednostavnijih

rei, ali mata je bila nepokolebljiva. Nije smeo nijednu misao da propusti da bi oistio malu

ranu koja se irila u sreditu one ruiaste mrlje.

Doan se sa Roderom vratila iz posete roacima posle tri nedelje. Nije primetila nita

neobino dok nije palo vee i Roder otiao na spavanje, a ona se nala u muevljevom zagrljaju.

Prozori i vrata na kui bili su zatvoreni jer je Farmom hujao hladni zimski vetar. U mirnom

vazduhu dnevne sobe, osetila je slabi, sladunjavo bolesni zadah Kovenantove infekcije.

Mesecima kasnije, dok je zurio u antiseptike zidove svoje sobe u leprozarijumu, proklinjao

je sebe to nije stavio jod na aku. Nije ga muilo to to je izgubio dva prsta. Hirurki zahvat

kojim su mu amputirali deo ake predstavljao je samo mali simbol udara koji ga je odvojio od

ivota, izbacio iz vlastitog sveta kao da je neka vrsta malignog zagaenja. A kada ga je desna

aka bolela usled seanja na izgubljene delove, taj bol je predstavljao samo ono to je i trebalo da

predstavlja. Ne, proklinjao je svoju lakomislenost, jer ga je liila poslednjeg Doaninog zagrljaja.

Ali dok ju je te poslednje zimske veeri drao u naruju, nije ni pretpostavljao da je tako

neto mogue. Tiho joj priajui o svojoj novoj knjizi, stezao ju je uz sebe, u tom trenutku

zadovoljan to osea njeno vrsto telo uz svoje, to mu nozdrve golica njena svee oprana kosa i

to moe da gleda sjaj njene topline. Njena iznenadna reakcija ga je prenerazila. Pre no to je i

shvatio ta ju je uznemirilo, ona je ve bila na nogama, vukui ga sa sofe. Drala je izmeu njih

podignutu njegovu desnu ruku, pokazujui mu na infekciju. A glas joj je kripao od besa i

zabrinutosti.

"Oh, Tome! Zato ne vodi rauna o sebi?"

Posle toga nije vie oklevala. Zamolila je kominicu da ostane sa Roderom, a zatim je

odvezla mua kroz slabi februarski sneg do ambulante za hitne sluajeve u bolnici. Nije se

odvajala od njega dok ga nisu smestili i odredili vreme operacije.

Prvobitna dijagnoza glasila je - gangrena.

Doan je skoro sve vreme narednog dana kada ga nisu ispitivali provela s njim u bolnici. A

sledeeg jutra, u est sati, Tomas Kovenant je iz svoje sobe prebaen u salu radi operacije na

desnoj aci. Osvestio se tri asa kasnije u bolnikom krevetu bez dva prsta. Izvesno vreme je jo

bio pod dejstvom narkoze, tako da mu Doan nije nedostajala negde do podneva.

Ali ona tog dana uopte nije dola da ga poseti. A kada se narednog jutra pojavila u njegovoj

sobi, bila je nekako drugaija. Koa joj je bila bleda, kao da joj se krv gomilala u srcu, a eone

kosti samo to joj nisu probile kou. Pogled joj je bio unezveren kao u ulovljene ivotinje.

Pravila se da ne primeuje njegovu ispruenu aku. Glas joj je bio tih, usiljen; morala je da

prisiljava sebe da mu udeli ak i tako zanemarljiv deo sebe. Ostavi da stoji to je mogla dalje od

njega, prazno zurei kroz prozor prema bljuzgavim ulicama, saoptila mu je novosti.

Lekari su otkrili da ima lepru.

Potpuno pometen usled iznenaenja, izustio je: "ali se."

A onda se okrenula prema njemu, plaui. "Ne izigravaj budalu! Lekar je rekao da e ti on to

saoptiti, ali ja mu nisam dala, kazala sam mu da u to ja uiniti. Razmiljala sam o tebi. Ali ne

mogu - ne mogu to da podnesem. Dobio si lepru! Zar ne zna ta to znai? ake i stopala e ti

istruliti i otpasti, noge i ruke e ti se iskriviti, a lice pretvoriti u gljivu. Posle izvesnog vremena

oi e ti se ispuniti irevima, to e ti oslabiti vid, a ja to neu moi da podnesem - tebi e biti

svejedno, jer nita nee moi da osea, proklet da si. I - oh, Tome, Tome! Zarazno je."

"Zarazno?" Kao da nije shvatao na ta je mislila.

"Da!" prosikta ona. "Veina ljudi je dobija jer..." na trenutak se zagrcnula usled straha koji ju

je neterao da ovako burno reaguje - "jer su bili izloeni kao deca. Deca su mnogo prijemivija od

odraslih. Roder - ne smem da rizikujem - moram Rodera zatiti od toga!"

Ve je bila istrala iz sobe kada je on konano odgovorio: "Da, svakako." ta je drugo mogao

da kae. I dalje nita nije shvatao. Um mu je bio prazan. Tek mnogo nedelja kasnije poeo je da

shvata koliki deo njega je Doana raznela svojom strau. Tada se jednostavno prestravio.

etrdeset osam asova posle operacije hirurg koji ju je izvrio izjavio je da je Kovenant

sposoban da putuje i poslao ga u leprozarijum u Luizijani. Dok su se vozili od aerodroma do

leprozarijuma, lekar koji ga je saekao askao je o raznim spoljnim vidovima gubavosti.

Mycobacterium leprae otkrio je Armauer Hensen 1874. godine, ali se prouavanje bacila uvek

loe zavravalo usled greke istraivaa koji se nisu drali prva dva od etiri Kohova koraka

prilikom vrenja analiza: niko nije bio u stanju da vetakim putem uzgaji dotini

mikroorganizam i niko nije mogao da otkrije kako se on prenosi. Meutim, izvesna moderna

istraivanja dr O. A. Skisnesa sa Havaja, izgleda da obeavaju. Kovenant ga je povrno sluao.

Mogao je da oseti apstraktne vibracije uasa koje su izbijale iz rei lepra, ali one nisu bile

ubedljive. Uticale su na njega poput pretnje izreene na nekom stranom jeziku. Pored pretnje,

same te rei nita mu nisu saoptavale. Posmatrao je lekarevo ozbiljno lice isto kao to je zurio u

Doanu koju je zahvatila neshvatljiva strast, i nita nije odgovarao.

Ali kada su Kovenanta smestili u sobu u leprozarijumu - jednu kvadratnu eliju s belim,

jednostavnim krevetom i antiseptikim zidovima - lekar je promenio taktiku. Iznenada je rekao:

"Gospodine Kovenant, vi izgleda ne shvatate o emu ja govorim. Poite za mnom. elim neto

da vam pokaem."

Kovenant krenu za njim u hodnik. Dok su koraali njime, lekar nastavi: "Dobili ste ono to

nazivamo primarni sluaj Hansenove bolesti - priroeni sluaj koji, kako izgleda, nema vlastito

rodoslovlje. Osamdeset posto sluajeva u ovoj zemlji otpada na ljude - imigrante i njima sline -

koji su bili izloeni bolesti kao deca u drugim zemljama, sa tropskom klimom. Bar znamo gde su

je navukli, ako ve ne znamo zato i kako.

Razume se, i primarna i sekundarna mogu dalje da se razvijaju istim optim tokom. Ali

pravilo je da ljudi iz skupine sekundarnih sluajeva dolaze iz sredina u kojima je Hansenova

bolest rasprostranjenija nego ovde. Ve pri pojavi prvih simptoma njima je jasno od ega su se

razboleli. to znai da imaju bolje izglede da na vreme potrae pomo.

elim da vam predstavim jo jednog naeg pacijenta. Pored vas on je sada jedini iz skupine

primarnih sluajeva. Ranije je u izvesnom smislu iveo kao pustinjak - sam, daleko od ljudi u

planinama Zapadne Virdinije. Uopte nije znao ta ga je snalo sve dok vojska nije pokuala da

stupi s njim u vezu - kako bi mu saoptila da mu je sin poginuo u ratu. Kada je oficir ugledao

oveka, smesta je pozvao hitnu pomo. A ovi su ga poslali k nama."

Lekar se zaustavio ispred vrata istovetnih onima koja su vodila u Kovenantovu eliju.

Pokucao je, ali nije saekao odgovor. Gurnuo je vrata, uhvatio Kovenanta za lakat i uveo ga u

sobu.

Kada je Kovenant prekoraio prag, nozdrve mu zapahnu prodoran smrad, zadah nalik na onaj

koji se iri oko istrulelog mesa to lei u latrini. Bio je jai od karbonske kiseline i masti koje je

trebalo da ga prigue. Dopirao je od skvrene prilike koja je u grotesknoj pozi sedela na belom

krevetu.

"Dobar dan", ree lekar. "Ovo je Tomas Kovenant. Dobio je primarni oblik Hansenove

bolesti, ali izgleda ne shvata u kakvoj se opasnosti naao."

Pacijent je lagano podigao ruke kao da namerava da zagrli Kovenanta.

Od aka su mu ostali naduveni patrljci, komadi ruiastog, bolesnog mesa bez prstiju,

proarani brazgotinama i irevima iz kojih su kroz nanete lekove probijale ute izluevine. Visile

su na tankim, obruastim rukama poput nezgrapnih tapova. Iako su mu noge bile prekrivene

bolnikom piamom, liile su na vornovato drvo. Vie nije imao polovinu jednog stopala, bilo

mu je izglodano, a tamo gde se nekada nalazilo drugo stopalo zjapila je otvorena rana.

Pacijent tada pokrenu usne u nameri da neto kae i Kovenant podie pogled prema njegovom

licu. inilo se da njegove tupe, kataraktine oi predstavljaju sredite erupcije. Koa njegovih

obraza bila je belo-ruiasta kao kod albina; nadimala mu se oko oiju i curela iz njih u talasima,

potocima, kao da je zagrevana do take topljenja; a ti talasi bili su oivieni debelim

bradaviastim ispupenjima.

"Ubij se", zahripa on uasnim glasom. "Bolje nego da ovako ivi."

Kovenant se otrgnu lekaru. Izjuri u hodnik i ceo sadraj stomaka izrui po istim zidovima i

podu poput mrlje svetogra.

Tako je odluio da preivi.

Tomas Kovenant proveoje u leprozarijumu vie od est meseci. Vreme je provodio lunjajui

hodnicima poput kakve zauene utvare, vebajui VPE i ostale vetine koje e mu pomoi da

preivi, izdravajui s napadnom voljom duge razgovore sa lekarima, sluajui predavanja o

lepri, terapiji i rehabilitaciji. Uskoro je shvatio da lekari veruju kako je psihologija pacijenata

klju za tretiranje gubavosti. eleli su da ga utee. Ali on je odbijao da govori o sebi. Negde

duboko u njemu uveavalo se vrsto jezgro nepomirljivog besa. Doao je do zakljuka da usled

nekog gorkog trika nerava jae osea ona dva prsta koja je izgubio nego one preostale. Desnim

palcem je stalno posezao za onim odseenim prstima i neugodno i iznenaeno se trzao kada bi

napipao oiljak. Pomo lekara liila mu je na taj trik. Ono nekoliko njihovih sterilnih slika nade

pogaale su ga poput pipkanja bezprste mate. I tako su se razgovori, isto kao i predavanja,

zavravali kao dugaki govori koje su strunjaci drali o problemima s kojima se on, Tomas

Kovenant, suoavao.

Nedeljama je bio bombardovan slinim govorima, dok nije i nou poeo da ih sanja. Saveti su

preplavili opustoeno igralite njegova uma. Umesto pria i strasti, sanjao je bombastine

govore.

"Gubavost je", sluao je iz noi u no, "moda jedna od najneobjanjivijih ljudskih nesrea.

Predstavlja tajnu kao i ona udna, tanana razlika koja razdvaja ivu od neive materije. Oh,

poneto i znamo o njoj: nije fatalna; ne moe se preneti ni na koji poznati nain; deluje tako to

unitava nerve, naroito u udovima i u ronjai oka; izaziva deformitete, uglavnom stoga to

smanjuje sposobnost tela da se zatiti oseajui i reagujui na bol; ishod ove bolesti moe biti

potpuna nesposobnost, krajnja deformacija lica i udova i slepilo; neizleiva je, budui da se nervi

koju odumiru ne mogu oporaviti. Takoe znamo da se, u gotovo svim sluajevima, uz pravilno

leenje DDS-om - diamino-difenil-sulfonom - i pojedinim novim sintetikim antibioticima moe

spreiti irenje bolesti, kao i da se, kada se jednom zaustavi odumiranje nerava, pravilnim

leenjem i terapijom, obolenje moe drati pod kontrolom do kraja pacijentovog ivota.

Meutim, ne znamo zato ili kako se odreena osoba razboli. Koliko smo uspeli da dokaemo,

pojavljuje se niotkuda i bez ikakvog razloga. A kada se razbolite, nema nade da ete se izleiti."

Rei koje je sanjao nisu bile preterane - mogle su doslovce poticati sa bilo kog od

mnogobrojnih predavanja ili razgovora - ali je njihovo jednolino odzvanjanje zvualo poput

neeg u toj meri nepodnoljivog da nikada nije trebalo da bude izgovoreno. Bezlini lekarev glas

je nastavljao: "Tokom mnogih godina prouavanja saznali smo da Hansenova bolest stvara

pacijentu dva jedinstvena problema - meusobno povezane tekoe koje se ne javljaju ni kod

jedne druge bolesti, tako da mnogo vie panje treba obratiti na mentalno stanje obolelih od lepre

nego na fiziko.

Prvi problem vezan je za va odnos sa ostalim ljudskim biima. Za razliku od leukemije

danas, ili tuberkuloze u prolom veku, lepra nije, niti je ikada bila, 'poetina' bolest koja se moe

romantizovati. Stvari s njom stoje upravo suprotno. ak i u drutvima koja mnogo manje mrze

svoje bolesne od nas Amerikanaca, gubavce su uvek prezirali i plaili ih se - odricali su ih se ak

i njihovi najvoljeniji, a za sve je kriv redak bacil ije ponaanje niko ne moe da predvidi niti da

kontrolie. Gubavost nije fatalna i sredoveni bolesnik moe oekivati da kao gubavac proivi

jo trideset, pa ak i pedeset godina. Ta injenica, udruena sa sve veom nesposobnou koju

bolest donosi, uslovljava da je obolelima od lepre, vie nego svim ostalim bolesnicima, oajniki

potrebna ljudska podrka. Zapravo, sva drutva osuuju svoje pripadnike obolele od lepre na

izolovanost i oajanje - igou ih kao zloince, degenerike, izdajnike i razbojnike - odbaene od

ljudi jer nauka nije uspela da rasvetli tajnu ove bolesti. U svim zemljama i u svim kulturama

sveta obolelog od lepre smatraju personifikacijom svega onoga ega se ljudi privatno i javno

plae i ega se gnuaju.

Ljudi na ovaj nain reaguju iz nekoliko razloga. Prvo, oboleli od ove bolesti porune i oko

njih se iri zadah koji je van svake sumnje neprijatan. I drugo, uprkos ve mnogim pokolenjima

medicinskih istraivanja, ljudi ne mogu da poveruju da neto tako upadljivo, runo i tajanstveno

nije zarazno. injenica da ne moemo da odgovorimo na pitanja vezana za bacil samo

pojaavaju njihov strah - nismo sigurni da se bolest ne iri dodirom, putem vazduha, hrane, vode

ili ak saaljenja. U nedostatku bilo kakvog prirodnog, dokazivog objanjenja ove bolesti, ljudi

je objanjavaju na drugaije naine, koji su svi redom nepovoljni - kao dokaz zloina, nemorala,

perverzije, dokaza Boje osude, kao uasni znak izvesne psihike, duhovne ili moralne

izopaenosti ili krivice. Te stoga uporno ostaju pri tome da je bolest prelazna, uprkos dokazima

da je sasvim neznatno zarazna, ak i kada su u pitanju deca. Mnogi od vas e morati da ive

sasvim bez pomoi drugih ljudi koji bi s vama poneli taj teret.

To je jedan od razloga to ovde toliko panje pridajemo davanju saveta; elimo da vam

pomognemo da nauite da se nosite sa usamljenou. Mnogi pacijenti koji odu iz ovog instituta

ne doive punu starost. Ne uspeju da savladaju ok kada shvate da su odbaeni i izgube motive

koji su u stanju da ih odre u ivotu; zanemare samotretmane i pretvore se u aktivne ili pasivne

samoubice; tek mali broj ih se vrati ovamo na vreme. Oni pacijenti koji preive pronau negde

nekog ko je voljan da im vrati volju za ivotom. Ili negde u sebi pronau snagu da istraju.

Meutim, kojim god putem poli, jedna stvar se nikada nee izmeniti: od sada pa dok ne

umrete, gubavost e predstavljati najveu pojedinanu injenicu vaeg postojanja. Upravljae

celokupnim vaim ivotom. Od trenutka kada se probudite do asa kad zaspite moraete svu

svoju panju da usmeravate na uglove i otre ivice ivota. Ne smete ni asa da se opustite. Ne

smete pokuati da se odmarate sanjarei, panja vam ne sme ni na trenutak popustiti. Sve to

uzrokuje modrice, udara, gori, lomi se, grebe, to je nazubljeno, to bode, ili oslabljuje, moe vas

osakatiti, onesposobiti ili ak ubiti. A razmiljanje o tome kakav vam je ivot uskraen moe vas

odvesti u oajanje i navesti na samoubistvo. Viao sam i to."

Kovenantu je bilo ubrzano kucalo, a aravi su mu se usled znoja prilepili za udove. Glas iz

none more ostao je nepromenjen - uopte se nije trudio da ga uasne, niti je uivao u njegovom

strahu - ali rei su sada postale mrane poput mrnje, a iza njih se prostirala jedna ogromna svea

rana ispraznosti.

"To nas dovodi do drugog problema. Zvui jednostavno, ali uveriete se da moe biti

poguban. Veina ljudi u velikoj meri se oslanja na ulo dodira. U stvari, nain na koji reaguju na

stvarnost svodi se na dodir. U stanju su da posumnjaju u ono to vide ili uju, ali kada neto

dodirnu onda znaju da je to stvarno. Nije nimalo sluajno to najdublje delove samih sebe - svoja

oseanja - opisujemo pomou izraza ula dodira. Tune prie diraju naa oseanja. Nepovoljne

situacije nas nadrae ili povrede. To neizbeno proizlazi iz injenice da smo bioloki organizmi.

Morate se boriti i promeniti to usmerenje. Vi ste inteligentna stvorenja - svaki od vas ima

mozak. Iskoristite ga. Iskoristite ga da prepoznate opasnosti koje vas vrebaju. Iskoristite ga da

preivite."

A onda se probudio sam u krevetu natopljenom znojem, razrogaenih oiju, stisnutih usana i

zuba koji su zadravali jecaje. San za snom, iz nedelje u nedelju, ustrojstvo se pomaljalo. Dan za

danom morao je sam sebe da oine besom kako bi napustio nedelotvorno utoite svoje elije.

Ali to nije uticalo na njegovu osnovnu odluku. Sreo je pacijente koji su ve nekoliko puta bili

u leprozarijumu - opsednute povratnike koji nisu bili u stanju da zadovolje osnovni zahtev onoga

to ih je muilo, potrebu da se dre ivota ne traei zauzvrat nita zbog ega je vredno iveti.

Njihova ciklina degeneracija ukazala mu je na to da se u komarima koji su ga muili nalazi

sirov materijal neophodan da preivi. Iz noi u no, nemilosrdno su ga suoavali sa okrutnim i

neizleivim zakonom gubavosti; nanosili su mu udarac za udarcem, pokazujui mu da samo

potpunim predavanjem tom zakonu moe da se odbrani od gnoja, trulei i slepila. U petom i

estom mesecu svog boravka u leprozarijumu, uvebavao je VPE i ostale vebe manijakom

priljenou. Zurio je u prazne antiseptike zidove svoje elije kao da je hipnotisan njima. A u

nekom uglu uma brojao je asove izmeu uzimanja lekova. Svaki put kada bi pogreio,

preskoio otkucaj svog odbrambenog ritma, poastio bi sebe kletvama.

Posle sedmog meseca, ubedio je i lekare da njegova marljivost nije prolazna. Imali su razloga

da veruju kako je dalje napredovanje bolesti kod njega zaustavljeno. Poslali su ga kui.

Kada se u kasno leto vratio u svoj dom na Nebeskoj farmi, mislio je da je na sve spreman.

Pripremio se na to da Doan s njim nee stupiti ni u kakvu vezu, da e ga negdanji prijatelji i

saradnici sa strahom i gnuanjem izbegavati - iako su sline uvrede i dalje kod njega izazivale

vrtoglavu muninu besa i samodvratnosti. Meutim, kada je video sve one stvari koje su nekada

pripadale Doani i Roderu, a koje nisu poneli sa sobom, i prazne tale u kojima je Doana ranije

drala konje, njegovo ranjeno srce kao da je napala korozija - ali ve je bio nauio da se

suprotstavlja slinim stvarima koje su mu nanosile bol.

Pa ipak, nije bio ba pripravan na sve to ga je snalo. Naredni ok koji je doiveo nije

oekivao. Poto je dva-tri puta pregledao prispelu potu kako bi se uverio da od Doane nije

stiglo nijedno pismo i poto je preko telefona razgovarao sa advokatom koji mu je vodio poslove

- pri emu je osetio njeno nezadovoljstvo i uzbuenje - otiao je do brvnare u umi i seo da

proita ono to je trebalo da bude poetak njegove nove knjige.

Slepo siromatvo napisanog ga je zaprepastilo. Nazvati ono to je do tada uradio smenim i

naivnim predstavljalo bi ist kompliment. Teko da je mogao i poverovati da je odgovoran za to

oholo smee.

Te je noi ponovo proitao svoj prvi roman, bestseler. Zatim je krajnje oprezno zapalio vatru

u ognjitu i spalio i roman i zapoeti rukopis. Vatra! - pomislio je. Proienje. Ako ne napiem

vie nijednu re, bar u osloboditi svoj ivot tih lai. Mata! Kako sam mogao biti u toj meri

samozadovoljan? I dok je tako posmatrao stranice kako se pretvaraju u pepeo, spalio je s njima i

sve misli o daljnjem pisanju. Prvi put je shvatio bar deli onoga to su lekari govorili; morao je

da izbije iz glave matu. Nije sebi mogao da dozvoli da mata, da zamisli Doanin lik, radost,

zdravlje. Ako se bude muio nedokuivim eljama, zaboravie da se dri zakona koji mu je

omoguio da preivi. Mata ga je mogla ubiti, navesti ga, zavesti ili trikom naterati na

samoubistvo: kada uvidi ega e sve morati da se lii, zapae u oajanje.

Kada se vatra ugasila, utabao je pepeo stopalom kao da je time hteo da zapeati jedno

razdoblje ivota.

Narednog jutra poeo je da organizuje svoj novi ivot.

Prvo je pronaao staru britvu. Njena dugaka otrica od nerajueg elika svetlucala je poput

pei za hlaenje stakla na fluorescentnoj svetlosti u kupatilu; namerno ju je zadrao, nasapunao

lice, oslonio kukavike kosti o lavabo i prislonio ivicu uz grlo. Kao da je uz jabuicu prislonio

hladnu liniju vatre, istananu pretnju krvi, gangrene i reaktivirane leproznosti. Ako mu se

oskaena aka omakne ili zgri, posledice mi mogle biti krajnje opasne. Ali svesno je preuzeo taj

rizik kako bi se disciplinovao, kako bi to bolje shvatio osnovne uslove kojih se morao drati ako

je eleo da preivi, kako bi naterao sebe na pokornost. Brijanje tom otricom zaveo je kao lini

obred, svakodnevno suoavanje sa vlastitim stanjem.

Iz istog je razloga poeo svuda sa sobom da nosi i otar perorez. Kad god bi osetio da mu

panja poputa, kada bi osetio da ga ugroavaju seanja, nade ili ljubav, vadio bi no i

isprobavao njegovu otricu na zglavku.

Poto se obrijao, dao se na sreivanje kue. Doveo ju je u red, ispremetao nametaj kako bi

na najmanju moguu meru sveo mogunost da se udari u kakav ugao, tvrdu ivicu, skrivenu

prepreku; uklonio je sve to je moglo da ga saplete, nanese mu modricu ili ga navede na

pogrean put, tako da je ak i u mraku mogao bezbedno da se kree po sobama; preuredio je

kuu tako da je veoma nalikovala na eliju u kojoj je boravio u leprozarijumu. Sve to je bilo

riskantno, ubacio je u gostinsku sobu; kada je zavrio, gostinsku sobu je zakljuao i bacio klju.

Posle toga otiao je do brvnare, pa je i nju zakljuao. Zatim je povadio osigurae kako se stare

instalacije ne bi sluajno zapalile.

Na kraju je oprao znoj sa aka. Trljao ih je snano kao da je opsednut time; nije mogao

drugaije - fiziki utisak neistoe bio je suvie estok.

Gubavac, neist prokaena.

Jesen je proveo balansirajui na ivici ludila. U njemu se sve vreme kuvalo kao da mu je picar

zaboden meu rebra i stalno ga podbada. Oseao je nezasitnu potrebu za snom, ali joj se nije

mogao prepustiti, jer je sve vreme sanjao kako ga nagriza neto to je predstavljalo pravu moru;

uprkos otupelosti izgleda da je oseao da ga neto polako izjeda. A dok je bio budan morao je da

se suoava sa opakim i nepopravljivim paradoksom. Bez podrke i ohrabrenja od strane drugih

ljudi, nije verovao da moe da podnese teret svoje borbe protiv uasa i smrti; pa ipak, taj uas i

smrt su objanjavali, inili razumljivim, gotovo opravdavali odbijanje na koje je kod ljudi

nailazilo i koje mu je uskraivalo bilo kakvu podrku ili ohrabrenje. Njegova je borba

predstavljala proizvod istih strasti koje su uslovile i to da bude odbaen. Mrzeo je i samu

pomisao na to ta bi mu se dogodilo ako ne bi uspeo u toj borbi. Mrzeo je sebe to je morao da

vojuje unapred izgubljen i beskonaan rat. Ali nije mogao da mrzi ljude koji su ga osudili na

potpunu moralnu osamljenost. Oni su samo delili njegov vlastiti strah.

U nemogunosti da se izbavi iz zaaranog kruga nedoumice koja mu se nametnula, jedina

stvar koja ga je smirivala bila je zajedljivost. Drao se svoje ogorenosti i besa kao da su mu oni

sidro koje ga spaava da ne utone u ludilo; bes mu je bio potreban da bi preiveo da se uhvati za

neto vrsto kao za kakvo uporite u ivotu. Bilo je dana kada je iao od svitanja do svitanja ne

mogavi da se oslobodi besa.

Ali vremenom ak je i ta strast poela da gubi snagu. Prokaenost je postala deo njegovog

zakona; predstavljala je neprikosnovenu injenicu, isto toliko stvarnu i prisilnu kao to su sila

tee, poast i neosetljivost. Ako ne uspe da slomi sam sebe kako bi se uglavio u kalupe svojih

injenica, nee uspeti ni da preivi.

Kada je gledao u daljinu, inilo mu se da je drvee koje je delilo njegovo imanje od autoputa

tako daleko da nita ne bi moglo da premosti taj jaz.

Tu protivurenost nije umeo da razrei. Prsti su mu se zgrili u nemonom besu, tako da se

umalo nije posekao za vreme brijanja. S jedne stran,e bez strasti nije mogao da se bori - a s

druge, pak, sve njegove strasti vraale su mu se poput bumeranga. to je jesen vie odmicala to

je on manje proklinjao nemogunosti koje su ga zarobljavale. Tumarao je umama iza Nebeske

farme - taj visoki, vitki mukarac divljeg pogleda, mehanikog koraka i bez dva prsta na desnoj

aci. Svaka prepreka na putu, otri kamen, strma padina podseali su ga da mu ivot zavisi od

opreznosti, da je potrebno samo malo nepanje, pa da se tiho, ni od koga oaljen i bezbolno rei

svih nedaa.

Kada bi dodirnuo koru drveta i nita ne bi osetio, samo bi se jo vie rastuio. Jasno je

predviao kraj koji e ga snai; srce e mu postati neosetljivo kao i telo, a tada e zauvek biti

izgubljen.

Pa ipak, kada je saznao da je neko platio njegov raun za struju, iznenada je dobio priliku da

se na neto usredsredi, kao da je uspeo da identifikuje neprijatelja. Taj neoekivani poklon

iznenada mu je stavio do znanja ta se dogaa. Ljudi iz grada ne samo da su ga izbegavali, ve su

se trudili da ga lie svakog izgovora da se pojavi meu njima.

Kada je to prvi put shvatio, reagovao je tako to je otvorio prozor i povikao u zimu: "Samo

napred! Do avola, niste mi potrebni!" Ali ishod nije bio tako jednostavan da bi ga mogao

oduvati razmetanjem. Dok se zima povlaila pred ranim proleem u martu, ubedio je sam sebe

da neto mora preduzeti. Kao i svi drugi i on je bio ljudsko bie; u ivotu ga je odravala lina

sranost. Nije nameravao da stoji po strani i odobrava ovo odbacivanje.

I tako, kada je primio naredni raun za telefon, skupio je hrabrost, briljivo se obrijao, obukao

odeu od vrstog materijala, ugurao stopala u udobne i nepropustljive izme i krenuo u grad

udaljen dve milje da lino plati raun za telefon.

Na kraju je stigao do vrata Telefonske kompanije Bel dok mu je oko glave sve titralo od

uznemirenosti kao da ju je zavukao u neki vlaan oblak. Izvesno vreme stajao je ispred vrata sa

mesinganim natpisom, razmiljajui

To su blede smrti...

i pitajui se o smehu. Zatim se pribrao, gurnuo vrata poput naleta vetra i zakoraio prema

devojci na alteru kao da ga je ona izazvala na dvoboj.

Spustio je ake na dasku altera kako bi smirio njihovo podrhtavanje. Na trenutak mu zubi

divlje blesnue. Zatim ree: "Zovem se Tomas Kovenant."

Devojka je bila uredno obuena i drala je ruke prekrtene ispod grudi, pridravajui ih tako

da su samo jo vie dolazile do izraaja. Naterao je sebe da podigne pogled do njenog lica. Tupo

je zurila pored njega. Dok je tragao nee li na njenom licu ugledati kakav drhtaj odvratnosti, ona

skrenu pogled ka njemu i ree: "Izvolite."

"elim da platim raun", odvrati on, razmiljajui. Ona ne zna, jo nije ula.

"Svakako, gospodine", ree ona. "Koji je va broj?"

On joj saopti i ona lenjo ode u drugu prostoriju da proveri dokumentaciju.

Usled iekivanja dok je bila odsutna grlo mu se steglo. Morao je neim da se zabavi, neim

da zaokupi panju. Iznenada je posegao u dep i izvukao list hartije koji mu je dao deak.

Trebalo bi ovo da proitate. Preao je nekoliko puta akom preko njega kako bi ga ispravio, a

zatim se zagledao u ono to je bilo napisano.

Stari odtampani tekst je glasio: Stvaran ovek - stvaran u svakom pogledu koji prepoznajemo

kao stvaran! - odjednom se nae izopten iz sveta i smeten u fiziku situaciju koja je, u stvari,

nemogua: zvuci imaju miris, mirisi boju i dubinu, prizori kakvou, dodiri su preliveni katranom

i imaju oplatu od drveta. Tamo ga jedan bestelesni glas obavetava da je doveden na to mesto

kao prvak iz svog sveta. Mora uestvovati u dvoboju na ivot i smrt sa prvakom iz jednog drugog

sveta. Ako bude poraen, umree, a njegov svet - stvarni svet - bie uniten, jer mu nedostaje

unutranja snaga da preivi.

ovek odbija da poveruje u ono to mu je reeno. Brani se da on to ili sanja ili halucinira i

odbija da se bori na ivot i smrt poto mu ne preti nikakva "prava" opasnost. Nepokolebljiv je u

svojoj odluci da ne poveruje u istinitost situacije u kojoj se naao, te se ni ne brani kada ga

napadne prvak s drugog sveta.

Pitanje: da li se ovek ponaa hrabro ili kukaviki? To je osnovno pitanje etike.

Etika! - frknu Kovenant. Ko li samo, do avola, izmilja ovakve stvari?

U narednom trenutku vratila se devojka sa upitnim izrazom lica. "Tomas Kovenant? Sa

Nebeske farme? Na va je raun, gospodine, uloeno dovoljno novca da se pokriju svi trokovi

za nekoliko meseci. Da nam niste nedavno poslali povei ek?"

Kovenant posrnu kao da ga je neko udario, a zatim se zadra za dasku altera, nagnuvi se na

stranu poput nasukane galije. Nesvesno je zguvao hartiju u aci. U glavi mu se zavrtelo, uo je

rei kako mu odzvanjaju u uima: doslovce sva drutva osuuju, denunciraju, odbacuju - za tebe

nema nade.

Usredsredio je panju na hladna stopala i zglavke koji su ga boleli dok se borio da ne plane.

Krajnje oprezno, na ta je ve bio navikao, spustio je izguvani list hartije na alter ispred

devojke. Trudei se da zvui to prirodnije, on ree: "Znate, nije zarazno. Od mene je neete

dobiti - nemate se ega plaiti. Nije zarazno. Osim za decu."

Devojka zatrepta, kao da ju je zadivio irinom svojih misli.

Zatim se pogrbio, priguujui bes u grlu. Okrenuo se to je dostojanstvenije mogao i iziao na

sunce, pustivi vrata da se za njim zalupe. Paklene mu vatre! - zaklinjao se u sebi. Paklene mu

vatre i krvavog prokletstva.

Zanosei se od besa, on pree pogledom uz i niz ulicu. Sa mesta na kome je stajao mogao je

da vidi svu preteu duinu grada. U pravcu Nebeske farme nalazile su se naikane male radnje

poput zuba s obe strane puta. Usled jarkog sunca oseao se ranjiv i usamljen. Brzo je pregledao

ake traei ogrebotine ili oguljena mesta, a zatim je urno navukao dugaku rukavicu. Stao je

nesigurno da se kree po trotoaru, jer su mu stopala bila ukoena; inilo mu se da je cement

klizav od oajanja. Mislio je da je veoma hrabro od njega to nije potrao.

Posle svega nekoliko trenutaka pred njim se pomolio sud. Na trotoaru ispred njega stajao je

stari prosjak. I dalje je zurio u sunce, i dalje je neto besmisleno mrmljao. Njegov znak, uvaj se,

bio je beskoristan, poput zakasnelog upozorenja.

Kada mu se Kovenant pribliio, zapanjio se koliko je starac izgledao lien svega. Prosjaci,

fanatici, sveti ljudi, proroci apokalipse nisu pristajali toj ulici obasjanoj suncem; namrteni,

potcenjivaki pogledi kamenih stubova nisu sadrali nimalo popustljivosti prema slinim

minulim zanosima. A ono malo novia koje je sakupio nije bilo dovoljno ni za jedan obrok. Taj

prizor izazva kod Kovenanta samilost. Gotovo i protiv svoje volje on zastade ispred starca.

Prosjak ne napravi nikakav pokret, niti prekide da posmatra sunce; ali glas mu postade jai i

iz nerazumljivog mrmljanja izdvoji se jedna prepoznatljiva re:

"Daj."

To se nareenje izgleda odnosilo na Kovenanta. Kao na zapovest on ponovo spusti pogled

prema iniji. Taj zahtev, napor prinude, ponovo ga razbesni. Nita ti ne dugujem - sreza on u

sebi.

Pre no to je mogao da se povue, starac ponovo progovori.

"Upozorio sam te."

Ta tvrdnja pogodi Kovenanta poput groma iz vedra neba, podseti ga na intutivni zbir svih

njegovih iskustava iz prole godine. Istog asa se iz njegovog besa rodila odluka. Iskrivivi lice u

grimasu, on nesigurnim prstima posegnu za svojom burmom.

Nikada ranije nije skinuo burmu od belog zlata; iako se razveo, i uprkos injenici da mu se

Doan nije uopte javljala, prsten je i dalje nosio. Bio je njegova ikona. Podseao ga je na to gde

je nekada bio i gde se naao posle toga - na obeanje koje je dao i nije odrao, izgubljeno

drugarstvo, bespomonost - i na njegovu zakrljalu ovenost. Sada ga je strgnuo s prsta leve

ake i spustio u iniju. "Ovo vredi vie od nekoliko novia", ree on i krenu.

"ekaj."

Ta re bila je izgovorena tako autoritativnim glasom da je Kovenant ponovo stao. Stajao je

mirno, obuzdavajui bes, dok nije osetio ovekovu aku na svojoj miici. Tada se okrenuo i

zagledao u plave oi koje su prazno gledale kao da i dalje prouavaju tajne vatru na suncu. Starac

je bio veoma moan.

Obuze ga iznenadna nesigurnost, izvestan oseaj srodstva sa stvarima koje nije razumeo, to

uznemiri Kovenanta. Ali on ipak odgurnu starca od sebe. "Ne dodiruj me. Gubav sam."

Pogled kojim je neodreeno bludio kao da ni njega uopte nije primeivao, kao da nije

postojao ili kao da su te oi bile slepe; ali starev glas bio je jasan i siguran.

"Nalazi se u paklu, sine moj."

Ovlaivi usne jezikom, Kovenant odgovori: " Ne, stare. Ovo je normalno - ljudska bia

ovako izgledaju. Nitavno." Kao da je citirao zakon gubavih, pomisli: nitavnost je ustanovljena

karakteristika ivota. "Tako izgleda ivot. Ja samo manje truam o injenicama od veine ljudi."

"Tako mlad - a ve toliko ogoren."

Ve due Kovenanta nije ni u ijem glasu zauo odjeke naklonosti, tako da ga je stareva

simpatija duboko dirnula. Bes se povukao, ostavivi mu grlo stegnuto i bespomono. "Hajde,

stare", ree on. "Nismo mi stvorili svet. Nae je samo da ivimo u njemu. Svi smo u istom

amcu - na ovaj ili onaj nain."

"Misli?"

Ne saekavi odgovor prosjak ponovo poe da zapeva. Nije dao Kovenantu da ode dok

ponovo nije prekinuo pesmu. A onda mu glas poprimi novi kvalitet, postade agresivan i na taj

nain je uspeo da iskoristi Kovenantovu neoekivanu ranjivost.

"Zato ne unititi sebe?"

Kovenantovim grudima rairi se oseanje kao da ga neto pritiska, da mu stee srce.

Bledoplave oi isputale su neku vrstu opasnosti u njegovom pravcu. Preplavi ga teskoba. eleo

je da se otrgne od lica tog starca, da izvri VPE, da se uveri da je s njim sve u redu. Ali nije

mogao; prazni pogled ga je prikovao za mesto. Konano je uspeo da mu odgovori: "To bi bilo

suvie lako."

Njegov odgovor ne naie na suprotstavljanje, ali njegova uznemirenost je i dalje rasla. Pod

pritiskom stareve volje, stajao je nad ponorom svoje budunosti i gledao s visine na zupaste,

neobuzdane opasnosti - gruba prokletstva koja su se gomilala ispod njega. Upoznao je razne

mogue naine na koje je oboleli od lepre mogao da umre. Ali ovaj ga je prizor smirio.

Predstavljao je neku vrstu kamena temeljca neeg poznatog u jednoj fantastinoj situaciji; vratio

ga je na poznato tle. Otkrio je da se moe odbraniti od svog straha i rei: "Mogu li neto da

uinim za tebe? Hrana? Prebivalite? Moe dobiti sve to ja imam."

Kao da je Kovenant izgovorio neku odluujuu lozinku, stareve oi prestadoe da zrae

opasnost.

"Uinio si suvie. Ovakve i sline poklone vraam onome ko mi ih udeli."

Zatim isprui iniju prema Kovenantu.

"Uzmi prsten. Budi to jesi. Ne mora da propadne."

Glas mu vie nije bio zapovedniki. Kovenantu se sada inio nean i zaklinjui. Oklevao je,

pitajui se kakve veze ovaj starac ima s njim. U svakom sluaju morao je da mu odgovori. On

uze prsten i vrati ga na prst leve ake. Zatim ree: "Nema toga ko ne propadne. Ali ja u preiveti

- iveu koliko god to budem mogao."

Starac se opusti, kao da je upravo prebacio teret proroanstva ili naredbe na Kovenantova

plea. Glas mu je sada bio slabaan.

"Bie kako bude."

Ne izustivi vie ni re, on se okrenu i udalji. Oslanjao se o svoj tap poput kakvog

iscrpljenog proroka, onemoalog usled kazivanja onoga to je video. Po trotoaru su udno

odjekivali udarci koje je proizvodio njegov tap, kao da je drvo bilo tvre od cementa.

Kovenant je zurio za odorom boje zemlje koja je leprala na vetru i kosom koja se vijorila dok

starac nije zavio za ugao i nestao. Zatim se stresao i obavio VPE. Pogled mu se zaustavio na

venanom prstenu. Kao da mu je sada labavo visio na prstu, kao da mu je bio prevelik. Propast,

pomisli on. Ostavljen je depozit. Moram neto uiniti pre no to mi preseku odstupnicu.

Izvesno vreme ostao je da stoji na mestu na kome se zatekao i pokuao da smisli ta da

preduzme. Odsutno je podigao pogled prema stubovima suda, prema njihovim kamenim

glavama. Imale su nemaran pogled, a usne su im se grile od odvratnosti urezane u stalnu

pretnju, prinudne i koja e doveka ostati nezavrena. One su mu pruile ideju. Proklevi ih u

sebi, on nastavi trotoarom. Odluio je da poseti svog advokata, da od njega zatrai da ena koja

se brinula o njegovim ugovorima i finansijama pronae pravni nain da se odupre ovoj mranoj

milostinji koja ga je spreavala da doe u grad. Neka povue ta plaanja, pomisli on. Nije

mogue da oni mogu da plaaju moje dugove - bez moje saglasnosti.

Advokatova kancelarija nalazila se u zgradi na uglu poprene ulice s druge strane puta. Hod

od nekoliko minuta dovede Kovenanta do ugla i jedinog semafora u gradu. Osetio je potrebu da

pouri, da obavi ono to je odluio pre no to ga nepoverenje u advokate i drutveni mehanizam

ne ubedi da je njegova odlunost prava budalatina. Morao je da savlada poriv da ne pree ulicu

dok se ne pojavi zeleno svetlo.

Signal nikako da se promeni, ali na kraju se ipak upalilo zeleno za pravac kojim je krenuo. On

zakorai na kolovoz.

Pre no to je napravio tri koraka, zauo je sirenu. Crvena svetla su treperila, policijska kala su

pojurila iz bone u glavnu ulicu. Klizala su se i krivudala usled velike brzine u zaokretu, a onda

su se usmerila pravo na Kovenanta.

On se ukopao kao da ga je stegla neka nevidljiv pesnica. eleo je da se pokrene, ali mogao je

samo da stoji onako obeen, zarobljen, zagledan u gubicu pomahnitalih kola. Na trenutak je

zauo divlju kripu konica. Zatim su ga smrvila.

Dok je padao, imao je neki neodreen oseaj da je pao prerano, da jo nije udaren. Ali on tu

nita nije mogao; bio je suvie uplaen, uplaen da e biti pregaen. Posle onolike samozatite,

da ovako umre! A onda je postao svestan silovitog crnila koje se nahodilo iza suneve svetlosti,

obasjanih izloga robne kue i kripe guma. Svetlost i asfalt naspram njegove glave kao da nisu

predstavljali nita vie od slika na crnoj pozadini; a sada se ta pozadina uvrstila, posegnula za

njim i oborila ga. Kroz sunevu svetlost prodrla je tama poput hladnog zraka noi.

Pomislio je da ga ponovo mui nona mora. Apsurdno, uo je starog prosjaka kako govori:

Budi to jesi. Ne mora da propadne.

Tama se razlila, preplavila dan, tako da je jedina stvar za koju je Kovenant zacelo znao da je

vidi bio jedan jedini crveni zrak to je dolazio sa policijskog automobila - crveni snop, topao,

jasan i smrtonosan, koji mu je probio elo poput koplja.

3. POZIV NA IZDAJU

Izvesno vreme, koje je mogao da meri samo otkucajima srca, Kovenant je ostao da lebdi u

tami. Ona crvena, probadajua svetlost predstavljala je jedinu postojanu taku u Vaseljeni koja

kao da je kljuala oko njega. Oseao je da bi mogao da opazi sveopte kretanje neba i zemlje,

samo kada bi znao u kom pravcu da usmeri pogled; ali tama i topao crveni zrak na njegovom

elu spreavali su ga da se okrene, tako da je morao da pusti struje koje su se kovitlale oko njega

da promaknu neviene.

Pod pritiskom razjarene svetlosti jasno je oseao svaki otkucaj pulsa u slepoonicama, kao da

je njegov um udarima ekia istiskivao iz njega ivot, ne srce. Otkucaji su bili spori - suvie

spori za sve ono to je opaao. Nikako nije mogao da shvati ta se dogaa s njim. Ali svaki

udarac bi ga protresao kao da je napadu izloen sam njegov mozak.

Krvavo koplje svetlosti iznenada zatreperi, a onda se raspoluti. Kretao se ka svetlosti - ili se

svetlost pribliavala njemu. One dve uarene take bile su oi.

U narednom trenutku zauo je smeh - prodorno, kretavo kliktanje puno trijumfa i starog

prkosa. Glas je bio graktav kao da dolazi od kakvog zlogukog petla koji nagovetava zoru u

paklu; Kovenantov puls uzdrhta od tog zvuka.

"Uspeo sam!" zakikota se glas. "Ja! Moj je!" ponovo zakreta glas i pretvori se u smeh.

Kovenant je sada bio dovoljno blizu da razabere oi. U njima nije bilo ni beonjaa, ni zenica;

crvene kugle ispunjavale su one duplje i svetlost u njima previrala je poput lave. Toplota koja je

iz njih izbijala bila mu je sada tako blizu da je Kovenantovo elo poelo da gori.

Oi tada blesnue i kao da zapalie vazduh oko sebe. Plamenovi se rairie unaokolo,

stvarajui zaslepljujui oreol oko Kovenanta.

Nalazio se u nekoj dubokoj stenovitoj peini. Njeni zidovi upijali su i zadravali svetlost, tako

da je peina ostajala osvetljena i posle samo jednog sevanja oiju. Stena je bila glatka, ali

izlomljena u stotine nepravilnih faceta, kao da je peinu neko izdubio hirovito zamahujui

noem. Svuda unaokolo po zidovima peine zjapili su ulazi. Visoko iznad njegove glave krov se

skupljao u gusti roj stalaktita, ali pod je bio ravan i uglaan kao da je njime prolo nebrojeno

stopala. Svetlost se odbijala i prolazila kroz stalaktite iznad njegove glave, tako da je roj vrveo

crvenim sjajem.

U peini je neopisivo zaudaralo; prevladavao je neki kiselkasti miris izmean sa bolesno

slatkastim vonjem - koji je poticao od zapaljenog sumpora nanetog preko trulog mesa koje se

puilo. Kovenant oseti muninu od toga, kao i od pojave bia ije su ga oi drale zarobljenim.

Na niskoj kocki u sreditu peine ualo je stvorenje dugakih, koatih udova, ogromnih i

tekih aka kao lopate, uskog, povijenog torza i glave nalik na onu koja se oblikuje na drvenom

ovnu. Poto je uao, kolena su mu dopirala gotovo do visine uiju. Jednom akom podupirao se

o stenu ispred sebe; drugom je stezao dugaak drveni tap okovan metalom i izrezbaren s kraja

na kraj sloenim arama. Njegova iscerena usta bila su ukoena od smeha, a u crvenim oima

inilo se da kljua kao u magmi.

"Ha! Uspeo sam!" zakreta on ponovo. "Dozvao ga. Moja mo. Sve ih pobila!" Dok je tako

kretavo blebetao, gladno je balavio. "Poglavar Drul! Gospodar! Ja!"

Stvorenje skoi na noge i stade da mahnito poskakuje od ponosa. Sve se vie pribliavao

svojoj rtvi, a Kovenant oseti neobuzdano gnuanje.

Drei ezlo obema akama blizu sredine, stvorenje povika: "Ubiti te! Uzeti tvoju mo!

Slomiti njih sve! Biti Poglavar Drul!" Zatim podie tap kao da e njime udariti Kovenanta.

Peinu tog asa ispuni jo jedan glas. Bio je dubok, odzvanjao je, dovoljno snaan da bez po

muke ispuni vazduh, i delovao nekako mrtvaki, kao da je progovorila kakva provalija. "Nazad,

Stenotocu!" naredi on. "Ovaj ulov je suvie veliki za tebe. Zahtevam da ga preda meni."

Stvorenje podie lice prema tavanici i povika: "Moj! Moje ezlo! Video si. Ja sam ga dozvao.

Video si!"

Kovenant krenu za crvenim pogledom navie, ali ne uspe da razazna nita osim isprepletane,

vrtoglave igre nagomilanih kamenih iljaka.

"Nisi to izveo sam", ree onaj duboki glas. "ezlo je suvie tvrd orah za tebe. Unitio bi ga

istog asa im bi se makar malo razbesneo da te nisam uputio u neke naine njegove upotrebe. A

moja pomo nije besplatna. Dalje ini ta ti je volja. Za sebe traim samo njega. On pripada

meni."

Stvorenje se potom malo smiri kao da se setilo da je jo u izvesnoj prednosti za koju onaj

drugi ne zna. "Moje ezlo", promrmlja on mrano. "Imam ga. Sada nisi bezbedan."

"Da ti to meni moda ne preti?" natuti se duboki glas i opasnost koja je od njega pretila izbi

blie povrini. "Budi na oprezi i danju i nou, Drule Stenotocu! Blii ti se Sudnji dan. uvaj se!

Poeo sam!"

Zaulo se neko potmulo struganje, kao da se veliki zubi taru jedan o drugi, zatim prostor

izmeu Kovenanta i Drula ispuni ledela magla, koja stade da se zgunjava, kovitla i postaje sve

neprobojnija dok ne sakri Drula od Kovenantovog pogleda. U poetku je ta magla gorela

svetlou zapaljenog kamenja, ali za vreme kovitlanja crvena boja je izbledela i pretvorila se u

vlano, uobiajeno sivilo magle. Odvratan smrad istopio se u slai miris - miris eterinog ulja,

miris pogreba. Uprkos slepilu usled magle, Kovenant oseti da se vie ne nalazi u Drulovoj peini.

Ta mu promena nije donela nikakvo olakanje. Strah i zbunjenost su ga ispijali, tako da mu se

inilo da tone u nonu moru. Taj bestelesni glas ga je plaio. Dok je magla duvala oko njega,

noge mu se zatresoe i povie i on pade na kolena.

"Dobro ini to si ponizan", zau se glas. Njegovo mrtvilo zaprepasti Kovenanta kome se

uini da se naao pred kakvim groznim ubicom. "Nema nade niti pomoi za oveka tvoje

sudbine. Moj ti Neprijatelj nee pomoi. On je taj koji te je izabrao za ovaj usud. A kada on

izabere, on ne daje, on uzima." Kroz glas promae izvesno sirovo zadovoljstvo koje uz put oea

Kovenantove nerve. "Da, dobro ini to se meni moli. Mogu te osloboditi tvoga tereta. Moje je

da ti podarim zdravlje i snagu, samo ako zatrai. Jer otpoeo sam svoj napad na ovu epohu i

budunost pripada meni. Neu ponovo propasti."

Glas je potpuno paralisao Kovenantov um. Ali ponuda da ozdravi uspela je da pronae put do

njega i srce mu poskoi. Jasno ga je oseao kako poskakuje u njegovim grudima, oseao je kako

mu se srce bori protiv tereta straha. No, i dalje je bio suvie zbunjen da bi bilo ta odgovorio.

Glas nastavi, ne obazirui se na to to on ne progovara: "Kevin je bio budala, senilan,

neodluan. Svi su oni budale. Pogledaj sebe, puzave. Moni vrhovni poglavar Kevin, sin Lorika

i prapraunuk Bereka, poglavara-rodioca koga mrzim, stajao je upravo na mestu na kome ti sada

klei i mislio da me moe unititi. Otkrio je moje crtee, do izvesne mere dokuio moj stvarni

lik - pa ipak sam dugi niz godina sedeo desno od stare budale u Veu, na mestu na koje me je on

sam postavio ni ne sanjajui odakle mu preti opasnost - i na kraju je shvatio ko sam. Onda je

izmeu nas izbio rat, rat koji je razneo zapad i zapretio ak i njegovom dragocenom Konaku.

Razorna mo bila je na mojoj strani i on je to znao. Kada je njegova vojska bila poraena i

njegova mo oslabila, prepustio se oajanju - i tako postao moj. Mislio je da jo moe sasvim da

me raini. I tako se sastao sa mnom u peini iz koje sam tebe spasao - u Kiril Trendoru, Srcu

Groma.

Drul Stenotoac ne zna kakva je to crna stena na kojoj stoji. A to nije jedina stvar koju ne zna

- ali nita neu rei o svojim vanijim planovima. Na izvestan nain on me dobro slui, mada

toga i nije svestan. Kao to e i ti, bez obzira na to da li to eli ili ne, i kao to mi slue oni

bojaljivi poglavari. Za sada neka tapkaju u mraku svojih plitkih tajni, pitajui se da li sam iv i

plaei se toga. Nisu jo ovladali ni sedmim delom Kevinovog znanstva, pa ipak se u svom

ponosu usuuju da sebe nazivaju Zemljorodima, slugama Mira. Suvie su slepi da bi uoili

koliko su oholi. Ali ve u ih ja nauiti pameti.

Istinu govorei, za njih je ve suvie kasno. Doi e oni do Kiril Trendora, a ja u ih nauiti

stvarima koje e im due zaviti u crno. Sve se slae. Tamo sam se sreo sa Kevinom i on me je u

svom oajanju izazvao. Prihvatio sam izazov. Budala! Od smeha sam jedva izgovarao rei.

Mislio je da me tim arolijama moe rainiti.

Ali Mo koja me dri postoji od nastanka Vremena. I tako, kada me je Kevin izazvao da

oslobodim sile koje e pretvoriti Zemlju i sve njene proklete stvorove u prah, prihvatio sam. Da,

i smejao sam se do pred sam kraj, dok s njegovog lica nije nestalo sumnje. Taj ludi poduhvat

razorio je razdoblje Drevnih poglavara - ali ja sam i dalje tu. Ja! Slepi Kevin i ja smo zajedno

stajali u Kiril Trendoru. Zajedno smo izgovorili Obred Obesveenja. Ah, kakva budala! Ve je

bio moj rob, a da toga i nije bio svestan. Ponosan na svoje Znanstvo, nije znao da me je tokom te

kataklizme spasao sam Zakon kome je sluio, mada su gotovo svi njegovi ljudi nali u njoj smrt,

a isto tako veliki broj njegovih radova nestao.

Istina, izvesno vreme bio sam zaustavljen, hiljadu godina sam proveo grickajui svoje elje

poput prebijenog pseta. Za to jo moram da se naplatim - za to i za druge stvari moram jo da

izravnam raune. Ali nisam bio uniten. A kada je Drul pronaao ezlo i prepoznao ga, te kada

nije uspeo da ga upotrebi, ponovo sam iskoristio priliku. Meni e pripasti budunost ovog ivota

koju u po volji da proerdam ili zadrim. I zato mi se moli, ulizice. Odbaci usud koji ti je

namenio moj Neprijatelj. Nee imati jo mnogo prilika za tako neto."

Magla i vazduh ispunjen miomirisnim uljem kao da su oslabili Kovenanta, kao da mu je

snaga isisana iz krvi. Ali srce je nastavilo da mu kuca i on se njega uhvatio kako bi se odbranio

od straha. Obmotao je ruke oko grudi i povio se gotovo do tla, pokuavi da sprei drhtavicu koja

ga je obuzela usled hladnoe. "Kakav usud?" primorao je sebe da izgovori. Glas mu je zazvuao

jadno i izgubio se u magli.

"Namenio ti je ulogu mog poslednjeg dumanina. Izabrao je tebe - tebe, ulizice, koji u akama

dri mo kakvu ranije nije drao nijedan smrtnik - izabrao te je da me uniti. Ali uverie se da

mnome nije tako lako ovladati. Poseduje mo - divlju magiju koja ti u ovom trenutku spasava

ivot - ali nikada nee saznati u emu se ona sastoji. Na kraju, ipak nee biti u stanju da mi se

suprotstavi. Ne, ti si rtva njegovih iekivanja i ja te ne mogu osloboditi smru - bar ne za

sada. Ali mi tu snagu moemo okrenuti protiv njega i potpuno ga liiti Zemlje."

"Zdravlje?" Kovenant s mukom podie pogled s tla. "Pomenuo si zdravlje."

"Od ega god eli da ozdravi, puzave. Samo mi se pomoli dok jo imam strpljenja."

Ali zadovoljstvo koje se osealo u tom glasu postalo je preterano. Kovenantova estina stade

da izvire kroz ranu. On poe da se bori. Podigavi se iz kleeeg poloaja, on pomisli: ne. Nisam

puzavac. krguui zubima kako bi spreio drhtanje, on upita: "Ko si ti?"

Kao da je osetio da je pogreio, glas postade blai. "Imao sam mnoga imena", ree. "Za

Poglavare Veselkamena, ja sam Poglavar Kletnik Opaki; za Dinove Primorce, Sotonsrce i

Duomor. Ranjani me nazivaju Zuboom. U snovima Krvne garde ja sam Izopaenje. A narodi

Domaje zovu me Sivi Krvnik."

Kovenant razgovetno ree: "Nema veze."

"Budalo!" zagrme glas i svojom snagom zalepi Kovenanta za stenu. Leao je ela

priljubljenog uz kamen i sav uasnut ekao da ga bes tog glasa zbrie. "Niti ita preduzimam, niti

izbegavam ita da preduzmem oko tvog pridobijanja. Ali ovo ti neu zaboraviti. Vidim da sam ti

povredio ponos svojim prezirom. Puzave! Nauiu ja ve tebe pravom znaenju prezira pre no

to zavrim. Ali ne sada. To mi se ne uklapa u ono to sam zamislio. Uskoro u biti dovoljno jak

da iznudim iz tebe divlju magiju, a onda e nauiti na svojoj koi da moj prezir nema granica i

da za moje elje nema dna.

Ali ve sam protraio dovoljno vremena. Vratimo se sada mom cilju. Sada me dobro sluaj,

puzave. Imam za tebe jedan zadatak. Odnee poruku u Veselkamen - Veu Poglavara.

Rei e Veu Poglavara i Vrhovnom Poglavaru Protholu, sinu Dvilijanovom, da je raspon

njihovih dana u Domaji najvie jo sedam puta po sedam godina, poev od vremena sadanjeg.

Pre no to ti dani budu odbrojani, ja u upravljati ivotom i smru. A kao dokaz da govorim

istinu, reci im i ovo: Drul Stenotoac, jamnik iz Planine Groma, pronaao je ezlo Zakona, koga

je Kevin izgubio pre deset puta po sto godina tokom Obreda Obesveenja. Reci im da je zadatak

njihovog pokolenja da povrate ezlo. Bez njega, nee moi da mi se odupru ni sedam godina,

tako da u potpunu pobedu ostvariti ranije za est puta po sedam godina.

A to se tie tebe, puzave: potrudi se da tano prenese ovu poruku. Ako je ne iznese pred

Vee, onda e sva ljudska bia Domaje biti mrtva pre no to proe deset leta. Ti to ne razume -

ali kaem ti, Drul Stenotoac ima ezlo, a to je neto ega se treba plaiti. Ako ne urui poruku,

on e kroz dve godine zauzeti presto u Poglavarevom Konaku. Jamnici se ve okupljaju na

njegov poziv; Moi ezla odazivaju se i vukovi i pragrdani iz Demonije. Ali najgora poast ne

preti od rata. Drul je poeo da kopa sve dublje i sada posee za mranim korenima Planine

Groma - Gravin Trendora, Vrha Vatrenih Lavova. A u dubini Zemlje zakopana je kob suvie

mona i uasna da bi ijedan smrtnik mogao njom da upravlja. Ona bi od Vaseljene zauvek

napravila pakao. Drul traga upravo za takvim zlom. Dao se u potragu za Kamenom Zlozemlja.

Ako njime zagospodari, nesrea e se sruiti kako na male tako i na velike dok Vreme ne padne.

Nemoj propustiti da preda moju poruku, puzave. Sreo si Drula. Da li prieljkuje da umre

od njegove ruke?"

Glas zastade, a Kovenant stisnu glavu rukama, pokuavi da utia odjek rei koje je izgovorio

Kletnik. Ja ovo samo sanjam, pomisli on. Sanjam! Ali usled slepila magle oseao se kao u

klopci, zatvoren u ludilu. Poeo je da drhti od puste elje da utekne i zagreje se. "Odlazi! Ostavi

me na miru!"

"Samo jo neto", ree Kletnik, "poslednje upozorenje. Ne zaboravi koga najvie treba da se

plai. Morao sam da se zadvovoljavam ubijanjem i muenjem. Ali sada sam razradio plan,

kreem. I neu stati dok ne iskorenim svu nadu sa Zemlje. Ne isputaj to iz vida i oajavaj!"

To oajavaj ostalo je jo izvesno vreme da visi u vazduhu dok se oko njega pojaavalo

kripanje, poto su vee gromade izmeu sebe mlele manje kamenje. Zvuk se obrui na

Kovenanta, proe iznad njega i udalji se, ostavivi ga na kolenima sa glavom izmeu ruku i uma

potpuno praznog usled panike. Ostao je tako ukoen na istom mestu sve dok kripanje nije

zamrlo i vetar poeo drugaije da mrmori kroz novu tiinu. Tek je tada sa strahom otvorio oi i

ispred sebe ugledao stenu obasjanu suncem.

4. KEVINOV VIDIKOVAC

Ispruio se na tlu i dugo ostao tako da lei, dobrodolicom pozdravljajui toplinu sunca to

mu je prodirala do kostiju u koje se uvukla hladna magla. Vetar oko njega zvidukao je tihu

monodiju, ali ga nije dodirivao; uskoro poto se okonala drama izazvana prolaskom Kletnika,

zauo je pev udaljenih ptica. Leao je napomian i duboko disao, prikupljajui snagu - zahvalan

suncu to sija i nonoj mori to se okonala.

Na kraju se, meutim, prisetio da se u njegovoj neposrednoj blizini u trenutku kada se

dogodila nesrea na ulici zateklo nekoliko ljudi. Bili su neobino tihi; i sam grad kao da je

zamukao. Policijska kola mora da su ga tee povredila nego to je toga bio svestan. Teskoba

gubavca natera ga da se podigne na kolena i osloni o ake.

Shvatio je da se nalazi na nekoj glatkoj kamenoj ploi. Bila je nepravilno krunog oblika,

iroka deset stopa i okruena zidom visokim tri stope. Nad njim se nadnosilo niim narueno

plavetnilo neba. Prostiralo se nalik na kupolu od ivice do ivice zida, kao da je ploa na neki

nemogu nain lebdela na nebesima.

Ne. Knedla mu zastade u grlu. Gde...?

Zatim se zau zadihani glas: "Zdravo!" Nije mogao da odredi odakle dolazi; zvuao je nekako

neodreeno usled udaljenosti, nalik na halucinaciju. "Zdravo!"

Srce stade da mu poskakuje u grudima. ta je ovo?

"Ti na Kevinovom vidikovcu! Da li ti je neto potrebno?"

Do avola, ta je sada ovo?

Iznenada je zauo struganje iza sebe. Miii mu se zgrie; bacio se ka zidu i u trenu okrenuo,

prislonivi lea uz njega.

Nasuprot njemu, s druge strane provalije od slobodnog vazduha naspram zida, uzdizala se

planina. Njeni obronci polazili su uglavnom sa nivoa stena, a zavravali se vrhom obasjanim

suncem koji je jo bio prekriven snegom i nalazio se visoko iznad njega; vrletne litice

ispunjavale su polovinu vidika sa ploe. Njegov prvi utisak bio je da se obronak nalazi veoma

blizu, ali ve trenutak kasnije shvatio je da moda ne bi mogao ni da dobaci kamen do nje.

U zidu je postojao procep i to tano u pravcu planine. Tihi zvuk struganja kao da je dopirao

pravo iz tog procepa.

eleo je da pree preko ploe i potrai izvor umova. Ali srce mu je suvie snano lupalo;

nije mogao ni da se pokrene. Plaio se onoga to je mogao da ugleda.

Zvuk se sada uo iz vee blizine. Pre no to je uopte mogao ita da preduzme, neka devojka

promoli glavu i ramena kroz pukotinu, poduprevi se rukama o stenu. Kada ga je ugledala,

zastala je da mu uzvrati pogled.

Njena dugaka, gusta kosa - smea, proarana vlasima boje svetlog meda - vijorila se oko nje

na povetarcu; koa joj je bila veoma preplanula, a u tamnoplavo tkanje njene haljine bili su na

ramenima utkani beli listovi. Dahtala je i bila rumena u obrazima, kao da se do njega uspela

tekom mukom, ali je ipak presrela Kovenantov pogled sa iskrenim uenjem i zanimanjem.

Izgledalo je kao da nema vie od esnaest godina.

Otvorenost njenog znatieljnog pogleda samo jo vie pojaa njegov nemir. Zurio je u nju kao

da je kakva prikaza.

Posle kraeg oklevanja ona zadahta: "Kako si?" Zatim uzbueno nastavi. "Nisam znala da li

e biti bolje da sama odmah doem ili da prvo potraim pomo. Sa brda sam ugledala neki sivi

oblak iznad Kevinovog vidikovca na kome kao da se vodila bitka. Videla sam te kako stoji, a

onda pada. Nisam znala ta da preduzmem. A onda sam pomislila, bolje je odmah pruiti makar

i malu pomo, nego veliku prekasno. I tako sam dola." Zatim je uutala, da bi ve u sledeem

trenutku ponovo upitala: "Kako si?"

Kako sam?

Kola su ga udarila...!

ake su mu bile samo izgrebane i u modricama, kao da je njima ublaio pad. Od udara ga je

pomalo bolela glava. Ali odea mu nigde nije bila iscepana, nigde nije primeivao ni najmanji

znak da su ga kola udarila i da ga je udarac odbacio preko kolovoza.

Ukoenim prstima stisnuo je grudi, stomak i noge, ali nigde nije osetio nikakav probadajui

bol. Izgleda da nije bio ozbiljnije povreen.

Ali ta kola mora da su ga negde udarila.

Pa onda?

Zurio je u devojku kao da njene rei nisu imale nikakvo znaenje.

Suoena s njegovim utanjem, skupila je snagu i uspentrala se kroz pukotinu, te se nala pred

njim, dok se iza nje uzdizala planina. Primetio je da na sebi ima tamnoplavu ensku koulju nalik

na tuniku, u struku stegnutu belim konopcem. Na nogama je nosila sandale uvezane oko

zglavaka. Bila je vitka, lepo graena; njene dopadljive oi bile su irom otvorene, odraavajui

bojazan, nesigurnost, nestrpljivost. Nainila je dva koraka prema njemu kao da je neka pretea

prilika, a zatim je kleknula kako bi iz to vee blizine ispitala zato je gleda tako zapanjeno kao

da nita ne shvata.

ta li je ovo, do avola?

Oprezno, s puno potovanja, ona ga upita: "Kako bih mogla da ti pomognem? Stranac si ovde,

u Domaji - to mi je jasno. Borio si se s oblakom zla. Naredi mi." Njegovo utanje ju je izgleda

obeshrabrilo. Spustila je pogled. "Zar ne eli da razgovara sa mnom?"

ta se to sa mnom dogaa?

U narednom trenutku, ona se zagrcnu od uzbuenja, pokazavi sa strahopotovanjem prema

njegovoj desnoj aci. "Troprst! Zar su legende oivele?" uenje obasja njeno lice. "Berek

Troprst!" zadahta ona. "Je li to istina?"

Berek? U prvi mah nije mogao da se seti gde je ve uo to ime. A onda mu je sinulo. Berek!

Sav u panici shvatio je da nona mora nije gotova, ve da su i ova devojka i poglavar Kletnik

Opaki deo istog iskustva.

Ponovo je ugledao tamu kako se puzavo primie iza blistavog plavog neba. Nadnela se nad

njim i zalepetala prema njegovoj glavi leinarskim krilima.

Gde...?

Nespretno, kao da su mu zglobovi napola ukoeni od straha, on se podie na noge.

Istog asa ispod njega se rasprostre nepregledan predeo i nasrnu na njegov vid poput toljage

veselja i uasa. Nalazio se na kamenoj platformi etiri hiljade stopa ili ak vie iznad tla. Ptice su

klizile i kruile ispod njega. Vazduh je bio ist i jasan poput kristala; posmatran kroz njega,

veliki potez okolnog predela izgledao je neizmerno velik, tako da su ga oi zabolele kada je

pokuao celog da ga obuhvati. Brda su se protezala u daljinu neposredno ispod njega; ravnice su

se odmotavale u pravcu obzorja na obe strane; jedna reka, srebrnasto se presijavajui na sunevoj

svetlosti, pravila je okuku izlazei izmeu brda s njegove leve strane. Sve je bilo obasjano

proleem, kao da je tek roeno s rosom toga jutra.

Krvavog mu pakla!

Od visine ga je uhvatila vrtoglavica i on posrnu. Leinarska krila tame lupala su ga po glavi.

Od visinske bolesti zemlja poe da se ljulja pod njim.

Nije znao gde se nalazi. Nikada ranije nije bio ovde. Kako je dospeo ovamo? Udarila su ga

policijska kola i Kletnik ga je dopremio ovamo. Kletnik ga je dopremio ovamo?

Dopremio me ovamo?

Nepovreenog?

Okrenuo se uasnut prema devojci i planini. U tri drhtava koraka stigao je do pukotine u tom

ardaku. I tada se uverio da se nalazi na vrhu tananog kamenog iljka - dugakog najmanje pet

stotina stopa - koji se nakrivo uzdizao iz osnove stene poput ukruenog prsta koji optuuje nebo.

U gornju povrinu stuba bile su useene stepenice, strme poput sputenih lestvica od konopca.

U jednom vrtoglavom trenutku on tupo pomisli: moram se izvui odavde. Nita od ovoga mi

se ne dogaa.

A onda se cela ludost situacije odbi od njega, pogodi ga, doletevi iz vrtoglavog vazduha

nalik na kondorove kande. On posrnu; drelo se razjapi pod njim. On poe u sebi da vriti:

Ne!!

Dok je posrtao, devojka ga uhvati za ruku, povukavi ga unazad. On se zanese i stropota na

kamenu podlogu ardaka, privue kolena uz grudi, pokri glavu.

Ludost! - povika on u sebi, nerazumljivo.

U lobanji mu se tama migoljila poput munine. Predelom njegova uma goreli su prizori

ludila.

Kako?

Nemogue!

Prelazio je ulicu. Oajniki se hvatao za to. Bilo je upaljeno zeleno svetlo.

Gde?

Udarila su ga policijska kola.

Nemogue!

Krenula su pravo na njega i udarila ga.

I nisu ga povredila?

Lud. Poeo sam da ludim ludim ludim.

I nisu ga povredila?

Nona mora. Nita od ovoga se ne dogaa, ne dogaa, ne dogaa.

Kroz divlji kovitlac bede to ga je obuzela neija aka iznenada stee njegovu. Stisak je bio

vrst i izraavao je hitnju; kao da ga je zakailo sidro.

Nona mora! Ja sanjam. Sanjam!

Ta misao protutnja kroz njegovu paniku poput otkrovenja. Sanjam! Razume se da je sanjao.

Divlje onglirajui, on poe da prikuplja pojedinosti. Udarila su ga policijska kola - od udarca je

izgubio svest. Potres. Moda je u nesvesti ostao satima - danima. A za to vreme, dok nije bio pri

svesti, on je sanjao.

To je bio pravi odgovor. Uhvatio se za njega kao za aku kojom je devojka stezala njegovu.

To mu je malo smirilo vrtoglavicu, pojednostavilo njegov strah. Ali ni taj odgovor mu nije bio

dovoljan. Tama se i dalje rojila oko njega kao da je bio strvina koju je Kletnik ostavio za sobom.

Kako?

Kako to da sanja takve snove?

Nije mogao ak ni da misli o tome; ako nastavi, poludee. Pobegao je od slinih pitanja kao

da su mu ve poele i kosti od njih da trule.

Ne razmiljaj o tome. Ne pokuavaj da razume. Ludilo - ludilo predstavlja jedinu opasnost.

Preivi! Nastavi. Uini neto. Ne osvri se.

Naterao je sebe da otvori oi; kada je uspeo da usredsredi pogled na sunevu svetlost, tama je

poela da se povlai, da nestaje u pozadini da bi na kraju ostala da lebdi iza njega kao da eka da

se on okrene i suoi se s njom, padne joj u zamku.

Devojka je kleala pored njega. Obema akama drala je njegovu osakaenu desnu aku, a u

oima joj je blistala zabrinutost poput suza. "Beree", promrmlja ona bolno kada im se pogledi

sretoe, "oh, Beree. Kakva te je to bolest snala? Ne znam ta da preduzmem."

Ve je dovoljno uinila - pomogla mu je da ovlada sobom, da se odupre privlanoj sili

opasnih pitanja na koja nije umeo da odgovori. Ali prsti su mu bili kruti; delimino uopte nije

oseao njen dodir. Zatim se malo podigao i seo, mada mu se od tog napora zavrtelo. "Imam

lepru", ree on slabim glasom. "Ne dodiruj me."