1) Pukovnik doc. dr Rade Biočanin, 2) Dr sci med Branka Amidžić2 1-Uprava za školstvo MO SCG, 2-Zdravstveni centar Kruševac

UPRAVLJANJE ČVRSTIM OTPADOM U OKVIRU ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

SOLID GARBAGE MANAGEMENT IN

HUMAN ENVIRONMENT

dr Rade Biočanin1), Dr sci med Branka Amidžić2) Rezime: Čvrst otpad je složen i heterogen materijal koji nastaje čovekovim aktivnostima u stanu, na poslu, javnom mestu, industriji, poljoprivredi i drugim mestima. Najveći proizvođači otpada u gradovima, su domaćinstva i javne gradske površine (ulice, trgovi, parkovi). Urbanizacija i industrijalizacija su uticale na povećanje otpada, koji postaje svetski problem, a u narednom periodu biće jedan od prioriteta za rešavanje. Polazeći od rastućih zahteva svetske zajednice, veliki broj preduzeća i ustanova svoju poslovnu strategiju prilagođava potrebama savremenog društva za očuvanje radne i životne sredine. Mogućnosti za zaštitu od čvrstih otpada rastu u skladu sa razvojem ekološke odgovornosti. Javljaju se nove tehnologije za upravljanje otpadom, a "proizvođači" otpada otkrivaju nove mogućnosti primene recikliranih materijala. Ključne reči: životna sredina, opasne materije, čvrst otpad, rizik, sanitetski otpad, zagađujuće materije, kontaminacija, upravljanje otpadom, reciklaža, monitoring, zaštita.

Abstract: These materials are generated in a working process, labor, use, traffic and other activities. A solid garbage is compact and heterogenous material which is generating by human activities in home, working place, public place, industry, agriculture, and elsewhere. The major garbage generator in towns are households, and public urban areas (streets, squares, parks). Urbanisation and industralisation have impacted the garbage proliferation which is becoming the major worl dproblem, and will be top priority for resolving in future. Starting from ever increasing requirements of world community, great numberof enterprises and institutions adopt their business strategy to contemporary society needs for working and life enviroment preservation.Protection possibilities against solid garbage increase according to ecological responsibility developement. New tehnologies for garbage management are emerging. "Garbage producers" discover new possibilities for the recycled materials applications. Key words: life environment, solid garbage, dangerous materials, risk, medical garbage, polution materials, contamination, garbage management,recyclation, protection.

C-57

1. UVOD

Upravljanje otpadom u okviru zaštite životne sredine podrazumeva nastanak, prikupljanje, skladištenje, transport, tretman, reciklažu, korišćenje i odlaganje sekundarnih sirovina, štetnih i opasnih materija. Upravljanje otpadom zavisi od od više faktora, a pre svega od njegovih osobina i na osnovu toga može se predvideti rešenje minimiziranja, sakupljanja, reciklaže, transporta i odlaganja. U srednjem veku, hrana sa otpadom bacana je na ulice, pa su glodari i insekti prenosili mnoge zarazne bolesti i opasne epidemije (od kuge je u IV veku umrla blizu polovina stanovnika Evrope). I danas, zbog neadekvatnog tretmana otpada može se pojaviti veći broj zaraznih bolesti. Po jednom stanovniku, u većim svetskim gradovima, ima 3,5 kg otpada dnevno. Povećanjem broja stanovnika i standarda života, povećava se i otpad, koji se sve više smatra resursom. Prema podacima sekretarijata Bazelske konvencije, u svetu godišnje se produkuje oko 4oo.ooo.ooo t opasnog otpada. Posebno je opasan vojni otpad i radio-hemijske industrije, koja koristi razne sirovine i čiji proizvodi imaju opasna svojstva. Do produkcije opasnog otpada može doći u ratnim dejstvima, razaranjima hemijskih postrojenja, pri NHB akcidentima (transport, skladištenje, havarije, elementarne nepogode, prirodne katastrofe) itd.

U štetne i opasne zagađivače radne i životne sredine spadaju fizički (čvrst otpad, prašina, buka, vibracije), hemijski (aerosol, gasovi, pare, dim, prašina, otpad), zračenje (jonizujuće, UV, ULJ, IC, radarsko, lasersko, ultrazvučno, rendgensko) i biološki (virusi, bakterije, plesni, gljive, paraziti, insekti, glodari).

Antropogene supstance dospevaju u spoljašnju sredinu različitim putevima i na više načina. Otpadne vode se izbacuju u površinske i podzemne vodotokove i basene. Čvrsti otpad se skladišti na specijalnim deponijama, zakopava se i odlaže u napuštenim kopovima ali često baca nekontrolisano. U poljoprivredi se koriste veštačka đubriva i pesticidi (oko 70.000 različitih štetnih i opasnih supstanci, a spisak se godišnje dopunjuje sa 900-1000 novih naziva). Sintetizovane su nove supstance koje se ne nalaze u radnoj i životnoj sredini, a koje živi organizmi nisu u stanju da razlože (PVC materijali). Ocenjuje se da samo u okeanima i morima pliva blizu 40.000.000 plastičnih boca i kesa, veliki broj izgubljenih i odbačenih ribarskih mreža od najlona, metalnih udica i dr.

2. KARAKTERISTIKE OTPADA

Prema EPA klasifikaciji, utvrđena su četiri kriterijuma za određivanje karakteristika opasnog otpada: zapaljivost, eksplozivnost, reaktivnost i toksičnost. Zbog nepravilnog tretmana, opasan otpad može oslobađati gasovite produkte u atmosferu (zbog isparavanja, sagorevanja, odvijanja određenih reakcija) i tako zagaditi životnu sredinu za duži vremenski period. Ovi gasovi mogu spiranjem sa kišom zagaditi vode i zemljište na koje padavine dospevaju. Površinske i podzemne vode mogu biti zagađene tečnim produktima raspadanja i filtratom koji preko zemljišta dospeva do podzemnih i površinskih voda. Otpad može biti raznešen po okolnom zemljištu, a preko vazduha, vode i putem lanca ishrane ugrožene su sva živa bića.

C-58

Tabela 1. Opasne materije u životnoj sredini U vazduhu U zemlji{tu U vodi

1. sumpor-dioksid 2. azotni oksid 3. organske isp. materije 4. hlor 5. amonijak 6. fluorovodonik 7. ugljen-disulfid 8. cijanovodonik 9. fozgen 10. vinil-hlorid 11. benzo-piren 12. tetraetilolovo 13. ozon i oksidansi 14. aerosoli 15. čadj

1. olovo 2. živa 3. kadmijum 4. arsen 5. bakar 6. cink 7. nikl 8. hloroform 9. nafta 10. pesticidi 11. nitriti 12. sulfati 13. mazut 14. radionuklidi 15. polihlorbifenili

1. sulfati 2. nitriti 3. pesticidi 4. polihlorbifenili 5. nafta 6. benzin 7. mazut 8. radionuklidi 9. piren 10. olovo 11. živa 12. kadmijum 13. arsen 14. bakar 15. cink

Čvrst otpad može se svrstati u otpad od hrane (iz domaćinstva, pijace, prodavnice,

restorana), pepeo (iz domaćinstva, od spaljivanja smeća), smeće (hartija, drvo, baštensko smeće, tekstil, guma, plastika, metalne konzerve, staklo, keramika), vozila (odbačena vojna, putnička i teretna vozila), industrijski otpad (od prerade hrane, pepeo kotlovskih ložišta, otpad bio-hemijske industrije, rudarstva i metalurgije), otpad građevinskog materijala (drvena građa, cigla, cevi, crep, šut), specijalni otpadni materijal (medicinski, eksplozivan, radioaktivan) i otpad od obrade otpadnih voda (čvrsti materijal sa rešetki i mulj).

Po načinu nastanka deponije mogu biti smetlišta (nastale proizvoljnim izborom lokacije i odlaganjem smeća), deponije određene od neke institucije (bez analize terena i kontrole deponije) i deponije urađene po ekološkim propisima i standardima. 3. ZAGAĐUJUĆE MATERIJE U OTPADU

Spaljivanjem otpada dobija se energija i smanjuje potrošnja fosilnih goriva. Smatra se da se može dobiti i do 10% energije od otpadaka od celokupne potrebne energije jedne zemlje. Najveća zastupljenost spaljivanja otpada je u Japanu. Energija se najčešće koristi za zagrevanje vode i odvođenja tople vode ili pare do korisnika. Spaljivanje otpada, rešava jedan problem, ali stvara druge: zagađenje vazduha, zagađenje vode od hlađenja pepela i nastanak čvrstog otpada. Kao zagađujuće materije pri spaljivanju otpada javljaju se: hlor, fluor, hrom, nikal, cink, olovo, sulfati i dr., a vrsta i sastav zagađujućih materija zavise od sastava otpada. Prilikom spaljivanja otpada u gasovima se javljaju i neke nove materije kao što su halogenoorganska jedinjenja. Tako nastaje dioksin, koji stiže do biljaka, a potom i u ljudski organizam. U organizam dospeva i putem vazduha. U okolini peći za spaljivanje deca do 18 godina u velikom broju dobijaju leukemiju

C-59

Slika 1. Lanac procesa i zagađenja životne sredine

Piroliza otpada je proces koji nastaje dejstvom vrelih gasova bez kiseonika. Tada organske materije podležu pirolizi dajući gasovite produkte i ugljenisane ostatke. Gas dobijen pirolizom uglavnom se sastoji od metana, ugljen(II)oksida, ugljen(IV)oksida i vodonika.. Ovaj gas podleže sagorevanju i koristi se za zagrevanje. U daljem periodu iz otpadnog materijala koji može da sagoreva, izdvajaće se ono što može sagoreti i izrađivati briketi koji mogu da sagorevaju u manjim kotlarnicama, a veće količine u namenskim pećima za dobijanje energije za grejanje prostorija. Jedna od najčešće zagađujućih materija u radnoj i životnoj sredini je pepeo. On nastaje od uglja prilikom rada termoelektrana pri čemu zagađuje zemljište, vodu i vazduh.

Industrijski otpad je svaki otpadni materijal koji nastaje u industrijskom procesu. Ovaj otpad može biti: inertan i opasan. Inertan industrijski otpad se u celini ili posle izdvajanja određenih komponenti može odlagati na komunalne deponije. Određene industrije imaju razno učešće u stvaranju industrijskog otpada. Industrijski otpad može biti: čvrst, tečan, mulj i neidentifikovan. U industrijskoj proizvodnji, energetici, poljoprivredi, komunalnoj delatnosti, preradi sirovina prirodnog i sintetičkog porekla i pri raznim drugim aktivnostima javljaju se otpadne materije koje mogu biti: visoko toksične, kancerogene, korozivne, eksplozivne i iritantne, pa kao takve predstavljaju opasan otpad. Sastav industrijskih deponija zavisi od samih industrija. Iz industrijskih deponija mogu se pojaviti štetni i opasni elementi po životnu sredinu: As, Cr, Hr, Mn, Pb,Ni, Zn.. Pored neorganskih sastojaka na deponijama se mogu naći i organske materije koje mogu biti u tragovima, pa do makrokoncentracija. Mnoga organska jedinjenja su kancerogena pa predstavljaju veliku opasnost za čoveka. Mnoge deponije su divlje i nisu registrovane, pa posle njihovog napuštanja na njihovom mestu može nastati naselje, voćnjak, bašta ili nešto drugo. Industrijski otpad koji sadrži stabilne materijale, kao što su: plastika, guma, stakleni i porcelanski krš, šut i slično, odlaže se u deponije koje su najmanje kontrolisane i predsravljaju veliki sanitarni i zdravstveni problem.

C-60

4. OTPAD U ZDRAVSTVENIM USTANOVAMA

Paleta proizvoda naučno-istraživačkih instituta i zdravstvenih ustanova obuhvata serume i vakcine, imunobiološke preparate, preparate za dijagnostiku, alergene, natibiograme, opitne životinje, podloge i preparate za veterinarsku upotrebu. Osima toga, prisutne su i druge aktivnosti, kao što su dijagnostika i razne usluge.U biohemijskim laboratorijama koriste se najčešće: laboratorisjki miš, zamorac, kunić, majmun, zmije (poskok i šarka) i pauk (crna udovica). Za proizvodnju animalnih hiperimunih seruma (difterija, tetanus, otrov zmija i otrov crne udovice) u insitutima za imunologiju i virusologiju koriste se ovnovi, konji i magarci. Ovnovi se koriste za dobijanje defibrisane ovnujske krvi koja se koristi za pripremanje hranljivih podloga (krvni agar). Laboratorijske životinje upotrebljavaju se za eksperimentalni rad i proizvodnju (njihova krvi i organi), dobijanje toksičnih produkata za antigene i za kontrolu kvaliteta (testovi potence vakcina i seruma, testove neškodljivosti, neurovileulencije, specifične tokisčnosti, imunogenosti, kontrole toksina, reverizbilne toksičnosti, na žive rezudentne viruse i na mikrobnu kontaminaciju).

Na osnovu dozvoljenih vrednosti, uočava se u praksi, da samo u objektima za uzgoj laboratorijskih životinja nisu uvek ispunjeni potrebni mikroklimatski uslovi. Odstupanja od dozvoljenih veličina utiču na količinu štetnih materija (amonijak i sumporvodonik) koji se ventilacionim sistemom izbacuju u okolni vazduh. Pri funkcionisanju objekata javljaju se polutanti koji doprinose zagađivanju životne sredine. Identifikovane organske otpadne materije u ustanovi za imunologiju i virusologiju vode poreklo od animalnih leševa i konfiskata laboratorijskih i životinja koje se koriste u proizvodnji i kontroli kvaliteta vakcina, seruma i drugih imunobioloških preparata, kao i fizioloških otpadnih materija, koje sačinjavaju životinjske fekalne materije (urin i feces).

Na osnovu merenih vrednosti može se zaključiti da godišnja prosečna masa životinjskih leševa i konfiskata (nastalih od životinja za laboratorijska ispitivanja) iznosi više tona. Ovoj masi treba dodati i masu leševa od životinja koje se koriste u proizvodnji, kako bi se ostvarila potpuna kvantifikacija ovog štetnog otpada. Tabela 2. Pregled koncentracije zagađivača u opitnom objektu

Objekt za smeštaj laboratorijskih životinja

Sadržaj polutanata vazduha (mg/m3)

Amonijak Sumporvodonik Farma laboratorijskih

životinja 0,3 0,3

Prostorija sa zamorcima 0,2 0,64 Farma opitnih miševa 0,3 1,03

Fiziološke otpadne materije animalnog porekla potiču od laboratorijskih

životinja (zamorci, miševi, kunići, majmuni i zmije) i životinje koje se koriste u proizvodnji (konji, magarci i ovnovi). Količina stajnjaka zavisi od broja i uzrasta grla, ishrane, načina đubrenja i mera zaštite na radu. Životnjiski leševi i ostale organske materije, podležu u čovekovoj okolini brzom razgrađivanju. Pri tome dolazi do stvaranja raspadnih produkata, mahom gasova. Produkti razgradnje su: amonijak,

C-61

sumporvodonik, merkaptan, indol, skatol, masne i aromatske kiseline. Osim toga, neprijatnog su mirisa, tako da vazduh čine neugodnim za rad i boravak. Ako se nađu u većim koncentracijama, ovi gasovi mogu da budu otrovni, izazivajući kod ljudi otežano disanje, poremećaje funkcije krvotoka, malaksalost i pospanost.

Na mestima gde se razgrađuje organska materija (smetlište), redovno se okupljaju rojevi muva, razni insekati i ptice grabljivice, a takvi uslovi pogoduju koncentrisanju pacova i drugih glodara. Muve i glodari mogu da postanu vektori u širenju infektivnog materijala. Otuda uklanjanje životinjskih leševa može da se posmatra i sa epizootiološkog-epidemiloškog aspekta. Invazija muva, glodara, pasa lutalica, mačaka i divljači ima za posledicu zagađenje životne sredine, čineći je neugodnom za čoveka, što čini i estetski aspekt posmatranog problema današnjice.

U dubljim slojevima zagađenog zemljišta se odvijaju aneorobni procesi razgradnje, pri čemu nastaju štetni zagađivači: NH3, H2S, CH4, isparljive masne kiseline i drugi produkti koji zagađuju životnu sredinu. Pod dejstvom bakterija nitrifikatora dolazi do razgradnje izdvojenog amonijaka do nitrita, dok se dalje razlaganje vrši u prisustvu bakterija. Obzirom da je moguće prisustvo patogenih mikroorganizama u stajnjaku, javlja se mogućnost opasnosti da se izlučevinama životinja zagade površinski i dublji slojevi zemljišta, a zatim podzemne i površinske vode.

5. PROCESI RAZLAGANJA OTPADA Smetlišta predstavljaju veliku opasnost za radnu i životnu sredinu. Ona su izvor

zagađenja životne sredine: otpadom, dimom prilikom gorenja otpadaka, metanom, mogu biti izvor zagađenja površinskih i podzemnih voda, izvor zaraznih bolesti, požara, eksplozija i drugih sličnih pojava. Posebno veliki problem smetlišta predstavljaju leti, kada se koncentracija zagađenja može premestiti dimom na veća područja. Sa vremenom u deponijama se odvijaju degradacioni procesi koji su podeljeni u četiri faze.

Prvu fazu karakterišu aerobni procesi razgradnje organskih materija, potrošnja kiseonika je povećana, a pH vrednost opada, što povoljno utiče na rastvaranje sastojaka.

U drugoj fazi produkti aerobnog razlaganja razlažu se anaerobno, a pH vrednost pada na 5. U ovoj fazi se izdvajaju mnogi joni (gvožđe, kalcijum, magnezijum, sulfati, hloridi). Takođe se oslobađa CO2 i H2, a troši N2, stvara se i sirćetna kiselina razgradnjom masti.

U trećoj fazi od sirćetne kiseline stvara se metan. Ova faza je anaerobna, kisela, a stvara se i CO2. Ove tri faze traju do 200 dana.

Četvrta faza je poznata kao metanska, gde se oslobađa 55% metana i 45% ugljen(IV)oksida zapreminskih. Gas se u ovoj fazi razvija oko 10 godina, a svi degradacioni procesi organskih materija završavaju se nakon 30 godina.

Iz otpada zapremine 1 m3 izdvaja se ista količina gasa. Približno 90% zapremine tog gasa sastoji se od metana i ugljen(IV)oksida. Mada je metan eksplozivan u granicama od 5-15 % zapreminskih, manja je verovatnoća da do eksplozije dođe, jer u delu deponije gde se pojavljuje ova koncentracija nema dovoljno kiseonika. Metan ima manju gustinu od vazduha, pa svakodnevno odlazi u atmosferu preko prekrivnih

C-62

slojeva. Deponije predstavljaju velike prljave filtere. Vode, a pre svega kiša i sneg, utiču na stvaranje filtrata. Filtrat može biti veoma zagađen, što zavisi od hemijskog sastava otpadaka. Koncentracija zagađenja filtrata može biti pet do deset puta veća od zagađenih otpadnih i fekalnih voda iz domaćinstva.

6. UPRAVLJANJE OTPADOM U OKVIRU ZAŠTITE Upravljanje otpadom u okviru zaštite životne sredine svodi se u pet faze (minimiziranje opasnog otpada, prikupljanje i reciklaža, ponovna upotreba, tretman- spaljivanje i deponovanje preostalog otpada. Naučnici veruju da bi svet trebalo ultimativno da smanji otpad za najmanje 10% i poveća recikliranje za više od 50% potrošačkog otpada. Svetska buduća ekonomska stabilnost, zdravlje i kvalitet životne sredine zavisi od toga, kako će ljudi da upotrebljavaju energiju, sirovine i informacije. Vlade razvijenih zemalja troše sve više novca na unapređivanje procesa recikliranja otpadaka, što će se odraziti na ljudsku zajednicu kroz bolju ekonomiju resursa i zdraviju radnu i životnu sredinu.

Slika 2. Vozilo za transport čvrstog otpada Otpad se danas najčešće odlaže na deponije, u starim rudnicima i u mora i okeane.

Reciklaža otpada podrazumeva proces vraćanja korisnih otpada u proces proizvodnje. Ona se javlja kada treba zaštititi radnu i životnu sredinu, kada je visoka cena osnovne sirovine (bakar) i kada je visoka cena uklanjanja otpadaka. Razni otpadni materijali mogu se koristiti kao sekundarne sirovine za proizvodnju. Na taj način smanjuje se količina otpada, preskaču pojedini procesi proizvodnje i smanjuje zagađenost životne sredine. Njome se smanjuju količine komunalnog i industrijskog otpada i smanjuje korišćenje prirodnih sirovinskih resursa.

Pepeo, kao nus-produkt termoelektrana pre svega, može se upotrebiti za proizvodnju keramičkih elemenata, za proizvodnju suvih i maltera na gradilištima. Takođe se može upotrebiti u proizvodnji blokova na bazi pepela i kreča, kao dodatak betonu i cementu, kao punilac za asfalte i bitumenske mase.

Deponija opasnog otpada projektuje se tako da aktivna zona odlaganja bude najmanje 305 m od objekta koji su u funkciji deponije (objekat za osoblje, laboratorija, postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda-filtrata, mokri čvor), da ne bi došlo do akumulacije deponijskih gasova u objektu. Prilikom izrade deponija mora se voditi računa o deponijskom filtratu, a pre svega o komunikaciji deponijskog filtrata sa površinskim i podzemnim vodama . Pri organizovanju deponovanja opasnog otpada

C-63

postoji nekoliko faza: izbor lokacije, izgradnja deponije, upravljanje deponijom, monitoring i osiguravanje objekta po zatvaranju. Ove faze treba da obezbede zaštitu životne sredine i to: podzemne vode, površinske vode, zdravlje stanovništva, biljni i životinjski svet, kvalitet vazduha i sigurnost pri radu na deponiji.

Radioaktivni otpad je materijal koji sadrži radionuklide ili je njima kontaminiran, a nije predviđen za dalju upotrebu i čija je aktivnost veća od zakonski dozvoljene. Prema poreklu, radioaktivni otpad može biti nenuklearni (bolnice, istraživačke laboratorije i farmaceutska industrija), nuklearni otpad (nastao u gorivom nuklearnom ciklusu u rudnicima i nuklearnim reaktorima) i zatvaranje zastarelih nuklearnih centrala. Sa aspekta zaštite ljudi i zaštite životne sredine, najveći problem predstavlja odlaganje nuklearnog radioaktivnog otpada. Otpad visoke radioaktivnosti zaliva se smolom ili betonom i pakuje u burad. Nuklearna elektrana od 1300 Mw stvara godišnje 34 tone radioaktivnog otpada (uran i plutonijum). Ovaj otpad se ponovo koristi, ali deo se skladišti. Sprečavanje stvaranja otpada treba da se realizuje uvođenjem tehnologija koje neće stvarati veće količine otpada. Sa tačke gledišta energije i resursa, recikliranje nije dobra opcija kao višekratna upotreba, ali ono je daleko bolja opcija nego bacanje materijala. Ono nije uvek izvodljivo. Tržište mora uvek biti pristupačno, a ako nije recikleri su nesposobni da prodaju. Izdvajanje materijala sposobnih za recikliranje iz komunalnih otpadaka je dodatni trošak. Odvajanje na izvoru, pre nego što materijal uđe u otpadni tok, zahteva široku kooperaciju između stanovnika, od kojih mnogi nemaju volju da utroše čak i mali napor, koji se zahteva od njih, društva i proizvođača. Sve je veći broj proizvoda koji se pakuju u materijale koje je moguće reciklirati, a ovo se posebno odnosi na staklo i papir. Što se tiče plastike tehnologija za recikliranje postoji, ali da bi reciklaža bila uspešna mora se ići na unificiranu proizvodnju plastične ambalaže. Da bi proces recikliranja bio opšte prihvaćen, neophodno je da i država preduzima određene korake. U SAD nepoštovanje odredaba recikliranja povlači kazne i do 500 dolara. U Njujorku se računi za iznošenje smeća smanjuju i do 30%, za one koji se odluče da se u proces recikliranja. I ako se ne obavlja u krugu reciklažnog centra, primarna separacija na mestu nastajanja (domaćinstva, preduzeća, industrija ) mora biti pod kontrolom reciklažnog centra. Ovim se dobijaju sledeće vrste otpadnog materijala : papir, kuhinjski otpad,staklo, plastika, teksti,. granje, šiblje, medicinski otpad, građevinski materijal i šut.Transport separisanog otpada do reciklažnog centra takođe je u nadležnosti reciklažnog centra. Prema vrsti otpada koriste se specijalna vozila sa odgovarajućom dinamikom odvoženja otpada. Izdvojeni kuhinjski otpad je potrebno dodatno separisati po prijemu u krug reciklažnog centra na postrojenju za sekundarnu separaciju. Navedenom separacijom kuhinjskog otpada dobija se sledeće: organske materije, papir, staklo, tekstil, plastika, metali, ostali otpad. Osim ove sekundarne separacije vrši se još i sekundarna separacija krupnog otpada, koji se dovozi u reciklažni centar. Separisane sekundarne sirovine poreklom iz kuhinjskog otpada, sekundarne sirovine koje se u već razvrstanom stanju dovoze u reciklažni centar (papir, staklo, tekstil, plastika), kao i separisane sirovine poreklom od krupnog otpada (metal, gume, plastika, tekstil), odnose se na dalju obradu. Radi lakše manipulacije, transporta i dalje prerade vrši se presovanje, a zatim pakovanje i baliranje. Zapakovane sekundarne sirovine se odnose u skladišta gde se odlažu do odnošenja na ponovnu upotrebu i reciklažu.

C-64

Slika 3. Sortiranje otpadnog materijala za reciklažu Granje, šiblje i ostali otpad koji se ne odnosi na kompostiranje, drveni predmeti iz krupnog otpada, papir, karton (koji se ne mogu iskoristiti kao sekundarna sirovina) odnose se na postrojenje za insineraciju. Pepeo koji pri tom nastaje odlaže se na sanitarnoj deponiji. Savremena postrojenja za insineraciju opremljena su filterima kojima se sprečava aerozagađenje.Sanitarno deponovanje vrši se metodom ″landfiling″ za sve prateće sadržaje u cilju zaštite i očuvanja životne sredine. Oprema reciklažnog centra razvrstana je prema nameni i delu tehnološkog procesa i to: oprema za primarnu separaciju (kante za odlaganje kuhinjskog otpada, kontejneri za odlaganje papira, plastične ambalaže, stakla), oprema za transport (vozila sa rotacionim bubnjem za kompaktiranje, kamioni), oprema za sekundarnu separaciju (mašina za cepanje kesa, transportna traka, roto-sito,magnetni separator, kanal sa zgrtačem istaloženih i plivajućih materija, razni kontejneri, buldožeri, viljuškari), oprema za presovanje, baliranje i pakovanje, za kompostiranje, za sanitarnu deponiju, prateća i oprema za održavanje. Pri projektovanju ″proizvoda jednostavne rastavljivosti″ treba uzeti u obzir troškove procesa rastavljanja, finansijsku dobit od recikliranja i troškove odlaganja neupotrebljenog materijala.

Slika 4. Šta se sve može pripremiti za reciklažu Polazeći od rastućih zahteva celokupne društvene zajednice,veliki broj preduzeća svoju poslovnu strategiju prilagođavaju potrebama savremenog društva za

C-65

očuvanje okruženja.Procena investicionih ulaganja daje se na bazi procene potrebne opreme koja će se instalirati u odgovarajuće objekte. Ovom procenom je obuhvaćen i su objekti , sredstva i oprema na kompleksu za separaciju i pripremu materijala za reciklažu, građevinski objekti na kompleksu sanitarne deponije i oprema kompleksa sanitarne deponije.

7. DEPONOVANJE OTPADA Otpad iz urbane sredine zbog biološkog raspadanja, treba da se u najkraćem roku

odstrane iz naselja, a najkasnije za sedam dana. Prikupljanje otpada može biti zajedničko (sve vrste otpada sakupljaju se zajedno i odvoze na tretman) i odvojeno (sakupljanje po vrstama: staklo i papir). Mesto za skladištenje treba da udovolji higijenskim zahtevima, zahtevima zaštite od požara, kao i estetskim zahtevima. Najčešći vid skladištenja je u kontejnerima. Mesto za skladištenje treba da bude 15 - 20 m od ulice i zaštićeno od spoljnih uticaja.

Planiranjem deponije utvrđuje se njena lokacija i površina. Pri planiranju se mora znati i količina otpadaka, koja se može sagledati na osnovu broja stanovnika, odnosno oko 360 kg ili 550 do 750 dm3 godišnje po stanovniku. Dimenzija deponije treba da je takva da omogući korišćenje najmanje dve decenije i da budu locirane van naselja, puteva, autoputeva i železničkih pruga. Deponija treba imati priključak na vodovodnu mrežu, uređaj za pranje vozila, rešenje otpadnih voda, priključak za električnu mrežu i objekat za ličnu higijenu. Ne treba ih predviđati na nižim terenima, posebno na onim koji su kišoviti, jer mogu biti potopljene. Deponija treba biti na nižoj visini od grada, vodoprivrednih objekata, a posebno od akumulacija površinskih i podzemnih voda. U obzir treba uzeti količinu padavina zbog formiranja filtrata. Naime, težnja je da voda na deponiji bude u minimalnoj količini, bez obzira na poreklo (kiša, sneg, površinske i podzemne vode).

Otpad se svakodnevno prekriva slojem inertnog materijala debljine. Zimi prekrivanje može biti i na svaka tri dana, a leti i više puta dnevno. Prekrivni sloj treba biti izravnat i nabijen zbog: sprečavanja zadržavanja vode i erozije, smanjenja količine filtrata, sprečavanja prisutnosti insekata, ptica, glodara, smanjenja rizika od požara i sprečavanja raznošenja. Leti na deponijama dolazi do manjih požara i tinjanja, pa deponije treba kvasiti vodom. Ukupna količina otpada pre deponovanja može se smanjiti na više načina: reciklažom (ponovnim korišćenjem otpadaka), spaljivanjem otpadaka, pirolizom, kompostiranjem, fermentacijom i kominacijom. Razni otpadni materijali (papir, staklo, metal) mogu se koristiti kao sekundarne sirovine za proizvodnju. Time se smanjuje količina otpada i preskaču pojedini procesi proizvodnje (vađenje rude), čime se smanjuje zagađenje životne sredine. U budućnosti deponovaće se samo oni otpaci koji neće moći da se iskoriste. Otpaci za ponovno korišćenje mogu da se prikupljaju prema vrsti u kontejnere za različite vrste otpadaka, ili da se razdvajaju iz smeše prikupljenih otpadaka. Najbolje je da se ovaj otpad sakuplja na mestu nastanka.

Staklo (flaše, tegle) se može ponovo upotrebiti u istom obliku ili se u obliku staklenog krša topi i ponovo koristi. Prva faza reciklaže krša stakla je njegovo sakupljanje i razvrstavanje po boji. Stakleni krš se sitni i meša sa primarnom sirovinom i topi tako da nastaje staklena masa. Korišćenjem staklenog krša štedi se energija i do

C-66

40%, jer se on topi na nižoj temperaturi od primarne sirovine. Iz beogradskog smeća moglo bi se ukupno godišnje sakupiti i do 30.000 tona staklenog krša, što bi imalo pozitivnog uticaja na smanjenje ukupne količine smeća i na dobijanju sirovine.

Zbog brzog razvoja civilizacije povećana je i količina plastičnog otpada. Kao primer reciklaže plastičnog otpada je proizvodnja polietilenske folije za čije se dobijanje pored sirovine može koristiti i plastični otpad. Problem koji se javlja pri reciklaži plastičnog otpada je veliki utrošak energije i postojanje različitih fizičko-hemijskih osobina pojedinih plastičnih materijala, što utiče negativno na proces reciklaže. Jedna od najzastupljenijih komponenti komunalnog otpada je hartija. Pri reciklaži papira uštedi se energija i do 70% u odnosu na dobijanje papira od drveta. Jedan isti papir se može reciklirati 5 do 20 puta. Stare auto gume pri odlaganju zauzimaju veliku zapreminu na deponijama, a osim toga gume su inertne, nisu razgradljive i predstavljaju veliku balast.

U Svetu se godišnje odbaci ogroman broj automobila. Ova količina se neprekidno povećava. U automobilu ima najviše gvožđa, ali pored toga ima i obojenih metala, gume, stakla i drugih materijala. Automobili će biti sve više podložniji reciklaži. Od metalnih delova veliki deo se može ponovo reciklirati u topionicama i livnicama. Ostali materijal koji nije metalnog karaktera, pre drobljenja se takođe može upotrebiti za razne potrebe.

8. TRETMAN SANITETSKOG OTPADA

U zdravstvenim ustanovama sazreva saznanje o značaju pravilnog tretiranja otpadnog materijala iz proizvodnog procesa. U nastojanju da se zaštiti životna sredina, potrebno je preduzeti sledeće mere zaštite:

− pakovanje životinja (u testovima kontrole kvaliteta i u proizvodnji) u PVC-kese,

− zamrzavanje životinjskih leševa i konfiskata u zamrzivačima, − ustupanje zamrznutih ostataka radnicima gradske kafilerije, radi konačnog

uništenja, − zabraniti zakopavanje uginulih životinja u krugu ustanova ili izvan, − svakodnevno iznositi feces i urin životinja zajedno sa prostirkom i ostacima

hrane iz objekata sa zamorcima i kunićima, − izgraditi propisna betonska deponija stajnjaka, sa nagibom prema jami za

sakupljanje osoke; čime se izbegava prodiranje ocednih fekalnih voda u zemljište i podzemne vode na lokalitetu,

− vršiti hemijsku inaktivaciju i sterilizaciju otpadnog materijala, − vršiti edukaciju zdravstvenih radnika u preduzimanju mera zaštite radne i

životne sredine. Neškodljivo sakupljanje, čuvanje i uklanjanje životinjskih leševa se rešava u

skladu sa odredbama Zakona o zaštiti životne sredine. Radi potpunije zaštite radne i životne sredine u zdravstvenim ustanovama, treba preduzeti i dodatne mere zaštite:

− postavljanje apsorpcionih filtera u FVU sistemima u farmama životinja, − korišćenje sredstava za uklanjanje neprijatnih mirisa iz radnih prostorija, − organizovanje redovnog odvoženja stajnjaka, − organizovanje prevrtanja stajnjaka radi uništavnja jaja i larvi muva,

C-67

− posipanje stajnjaka na deponiji sredstvima za osvežavanje đubreta, − tečnu fazu stajnjaka ispuštati u vodotok, uz prethodno odvajanje čvrste faze, − pripremu stajnjaka za đubrenje zemljišta vršiti u pravcu stvaranja truležnog

gasa, koji može da se koristi kao biogorivo, − životinjske leševe i konfiskate spaljivati u zasebnim pećima i − dodatno prečišćavanje nastalih dimnih gasova.

Odstranjivanje leševa i otpadnih materija je pre svega, higijensko pitanje, jer je to pitanje zaštite od širenja zoonoza i zaraza, neprijatnih mirisa i prljavštine.

9. ZAKLJUČAK

Mogućnosti za zaštitu radne i životne sredine od čvrstih otpada rastu u skladu sa modernizacijom proizvodnje, naučnoistraživačkim radom i ekološke svesti i odgovornosti. Javljaju se nove tehnologije za tretiranje problematičnih kategorija otpada, a s druge strane, proizvođači otkrivaju nove mogućnosti primene recikliranih materijala. Neophodno je da konstruktori, proizvođači i stručnjaci prate stanje i procese u radnoj i životnoj sredini, jer će one uticati na efikasnost, racionalnost i ekonomičnost određenih mera i postupaka monitoringa, zaštite i uklanjanja posledica zagađenja. Polazeći od rastućih zahteva jedne ili više zemalja u okruženju, veliki broj preduzeća i ustanova svoju poslovnu strategiju prilagođava potrebama savremenog društva za očuvanje radne i životne sredine. Procena investicionih ulaganja daje se na bazi procene potrebne opreme i sredstava, koja će se instalirati u odgovarajuće objekte. Ovom procenom su obuhvaćeni građevinski objekti na kompleksu za separaciju i priprema čvrstog otpada za reciklažu. Pri optimizaciji zaštite, potrebno je imati u vidu nekoliko osnovnih principau tretmanu sa otpadom i otpoštovati osnovne ekološkew kriterijume. Štetne i opasne supstance treba uklanjati na samom početku procesa, jer se na taj način ostatak proizvoda, namenjen deponovanju prestaje da tretira kao otpad, koji iziskuje specijalni neekonomični tretman. Najvrednije elemente treba odstraniti u prvoj fazi, čime je omogućen prestanak postupka u trenutku kada dobit postane zanemarljiva.

Sadašnja saznanja o štetnom i opasnom dejstvu čvrstog otpada izradjena su na vrlo oprečnoj predpostavci, da je verovatnoća pojave štetnih posledica linearno proporcionalna primljenoj dozi zagadjujućih materija. To znači, da nema ,,dozvoljene'' doze otpada i da svaka pa i najmanja količina ostavlja posledice po čoveka, životinje i biljke. Zdravstvene mere zaštite, koje treba preduzimati u okviru strategije upravljanja otpadom, zavise pre svega od prihvatljive granice ,,izlaganja'' dejstvu štetnih i opasnih supstanci iz otpada i raspoloživih kapaciteta teritorije za zaštitu radne i životne sredine. LITERATURA [1] Veselinović D. i gr. Autora, “Stanja i procesi u životnoj sredini”, Fakultet za

fizičku hemiju, Beograd, 1995. [2] Grupče Lj. i gr. Autora, “Monitoring na životnata sredina vo Makedonija”,

Institut za biologiju, Skopje, 1994. [3] Jakšić S., Biočanin R., “Obezbeđenje od hemijskih udesa u miru”, Novi glasnik 3-

4/96, VIZ, Beograd, 1996.

C-68

[4] Jovanović L., “Zaštita atmosferskog vazduha (iskustvo Ruske Federacije) “, XXX savetovanje sa međunarodnim učešćem " ZAŠTITA VAZDUHA", Beograd 2002.

[5] Biočanin R., "Procena rizika i mere zaštite od akcidenata", "Bezbednost" br.5, RMUP Srbije, 1991.

[6] Burton I., "Njhat happened at Mississaga", Planning emergency responce system for chemical accidents, Adminitrative Guidelines, Njorld Health Organization, Regional office for Europe, Copenhagen, 1981.

[7] Biocanin R., “Protection of the human enviroment in case chemical accident”, II regional Simposium "CHEMISTRY AND THE ENVIRONMENT" 18-22.june 2003. Krusevac.

[8] Zbornici radova sa naučno-stručnih skupova "ZAŠTITA VAZDUHA"-Beograd, Majski susreti zdravstvenih radnika Srbije-Zlatibor.

[9] Nikolić D., “Zaštita životne sredine”, Rudarsko metalurški fakultet Univerziteta Priština, 2001.

[10] Naučno-stručni časopisi " EKOLOGIKA ", "ZAŠTITA U PRAKSI", "BILTEN ABHO".

[11] Ilić M., “Naučno-nastavni materijali o upravljanju otpadom”, Tehnološki fakultet Univerziteta Beograd.

[12] Biočanin R., “Zaštita radne i životne sredine u uslovima hemijske kontaminacije”, PMF Univerziteta N. Sad, 1999.

[13] Zagorac M., “Industriska toksikologija”, Fakultet zaštite na radu, Niš, 1978. [14] Stanković D., “Medicina rada”, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1986.