NOVICA PETKOVIĆ: VASKO POPA

Kora, Nepočin–polje, Sporedno nebo i Uspravna zemlja

Poezija Vaska Pope, slično poeziji Momčila Nastasijevića, dugo vremena je opisivana kao

hermetična, izuzetno moderna, ali neodgonetljiva, neprevodiva na neposredno i racionalno

čitaočevo životno i jezičko iskustvo. Danas se, međutim, može prodreti u teške i zamršene slike

Popine poezije, iako to odgonetanje zahteva dug i iscrpan rad.

Novina Popine poezije je u novini njegovih pesničkih slika. Naravno, na proučavaocu je da

utvrdi kakve su to pesničke slike po svom poreklu i prirodi i koji vid novog pesničkog obaveštenja

donose. Moderni pesnici su često usled nerazumevanja sami objašnjavali svoju poetiku i poeziju.

Čini se da nema poznatijeg primera od Sumatre Miloša Crnjanskog, i objašnjenja pesme

objavljenog u SKG, medjutim, Vasko Popa spada u red onih pesnika koji i kada su govorili o svojoj

poeziji nisu izlazili iz same poezije niti su se služili teorijskim jezikom već su i dalje koristili

pesničke slike.

Popa je objavio nekoliko zbirki pesama: Kora, 1953, Nepočin–polje, 1956, Sporedno nebo, 1968,

Uspravna zemlja, 1972, Vučja so, 1975, godine 1975. objaviće i Živo meso, Kuća na sred druma i

Rez. Popa je objavio i tri antologije narodnog stvaralaštva: Od zlata jabuka, Urnebesnik i Ponoćno

sunce.

O PESNIKU : U berlinskom predavanju koje je održano krajem 1966. Popa je naznačio neke od

osnovnih postulata njegove poetike koji mogu pomoći u razumevanju njegove poezije u

celini. U tom predavanju Popa pesnika naziva čuvarem jezičkog izvora. Pesnik je

čuvar kraj beskrajnog puta kojim prolaze žive reči. Te reči u pesniku predane ili

prenoće, a potom se vraćaju svom izvoru. Pesnik im jedino može ponuditi svoje bdenje i

ćutanje.

O PESMI : Popa kaze da je to zatvoreno kolo od reči, reči igraju u kolu oko izvora sa kog

su potekle. Međutim, reči su okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. Dakle,

reči u Popinoj poeziji ne služe za obično označavanje, upućivanje na vanjezičku stvarnost,

one upućuju same na sebe. Ovo uputstvo je donekle očekivano jer na jezik kao književni

medijum upućuju svi moderni pesnici. Novina Popine pesničke slike je dakle u jeziku.

Zapravo Popa nas vraća našem jezičkom izvoru aktivirajući naše jezičko pamćenje.

HENDIJADIS : Kao oznaka za Popin pesnički svet često se sreće polusloženica, zapravo

hendijadis postojan spoj od dvojedne reči u istoj funkciji: nepočin-polje. Prirodno

je zapitati se šta znači nepočin-polje? Odgovor ćemo naći u zagonetki koju je Popa uneo u

zbornik narodnih umotvorina. Zagonetka glasi „Mrtvi živog nosi preko nepočim-polja”. U

zagonetki je opisan brod ili barka, čovek i more, nemirna pučina. Dakle, nepočin-polje je

nemirna pučina.

ZAGONETKA, SIMFORA : pesničke slike gradi po ugledu na narodnu tradiciju i folkor.

U većini slučajeva gotovu sliku sažima, eliptira, preinačuje. Razlika izmedju zagonetke i

1

Popine pesničke slike je u tome što zagonetka u pitanju sadrži odgovor koji moramo

prepoznati u slici (npr. Pružih zlatnu žicu preko belog sveta, pa je savih u orahovu ljusku), a

Popina pesnička slika ne vodi od pitanja ka odgovoru već nas vraća na pitanje, na samu

sliku koja je najčešće simforična (npr. pesma ''U osmehu'': ''Plavooke daljine savile se u

klupče'').

FRAZEOLOGIZAM : vrlo često koristi eliptiran i preoblikovan frazeologizam.

Frazeologizam je prepoznatljiv jezički obrazac i često ga kod Pope srećemo u autentičnom

obliku npr. u zbirci ''Nepočin polje'', ciklusu ''Igre'', pesmi ''Lovca'' imamo - ući na jedno izaći

na drugo uvo ili u pesmi ''Izmedju igara'' igra se sa svojom glavom. Međutim, u zbirci

''Kora'', ciklusu ''Poznanstva'', pesmi ''Odjekivanje'', srećemo zbunjujući stih u kome lirski

subjekat kaže kad soba zareži na njega ''uvučem se u svoju kožu''. Ako znamo da

frazeologizam '' izaći iz svoje kože'' znači izgubiti prisebnost, onda nam je jasno da Popina

pesnička slika sugeriše povratak sebi, svom miru i prisebnosti.

K O R A ( 1 9 5 3 ) :

Kada se 1953. pojavila (naziv zbirke je skraćenica za sintagmu Zemljina kora) sa svojih 60

pesama, šokirala je javnost. Osnovna obelezja stare lirike kao što su subjektivnost, lična osećanja

i emocionalnost ne nalaze svoje mesto u većini Popinih pesama. Predmeti iz čovekove okoline

opisani su hladno i precizno. Međutim, ispod te emotivne uzdržanosti i objektivnosti, a kroz

metaforizaciju jezičkog izraza, oseća se nelagoda i strah. Ono što donosi pesnički svet Popine

Kore jeste iskustvo savremenog gradskog čoveka. Pre Vaska Pope tako uznemirujuću viziju

grada–levijantana koji proždire svoje stanovnike srešćemo u zbirci Momčila Nastasijevića ''Sedam

lirskih krugova'', u petom krugu ''Reči u kamenu''. Podeljena je na 4 obimom nejednaka

ciklusa: Zbirka je zamišljena kao celina od 5 ciklusa, ali je peti ciklus, Uspravna zemlja

objavljen 1972. kao zasebna zbirka od 35 pesama. Prema Popinoj zamisli amblem šape zveri koji

stoji na početku zbirke uradio je slikar i ilustrator knjiga Dušan Ristić.

1. Opsednuta vedrina (6 pesama),

2. Predeli (9 pesama),

3. Spisak (15 pesama) i

4. Daleko u nama (30 pesama ).

1. OPSEDNUTE VEDRINE : osnovna tema prvog ciklusa pesama, kao što to naslov nagoveštava,

je ugroženost čoveka i svih ljudskih kvaliteta slika egzistentnog prostora koji nije

nimalo gostoprimljiv, već nastanjen bićima i situacijama koje prete i ugrožavaju čoveka.

Lirski subjekat život doživljava kao uokvirenost i opsednutost nekim ili nečim što

ugrožava mir ili spokojstvo.

Ciklus Opsednute vedrine je poezija opsadnog stanja koja postepeno uobličava teme bedema,

kore, tvrdjave u kojoj nema mira ni počinka. U toj borbi neprestanoj daje se i poslednja kap života

proždrljivim zidovima.

2

Poznanstvo upoznaje lirskog subjekta, a tako i čitaoca, sa prostorom koji preti. To je zver

sa sedmokrakim jezikom, sa razjapljenim čeljustima i psećom glavom čiji zubi

zlokobno škrguću.

Gvozdena jabuka donosi sliku grotesknog čuda od ploda, ona je natprirodna i

destruktivna (pogađa teme, utrobu i mozak). U pokušaju da je uništi ili se bar odupre

jednom takvom zastrašujućem plodu vremena čovek postaje autodestruktivan: vilice

je oglodao, usne je obrstio i mozak je rastočio. Gvozdena jabuka savremeni grad.

Nije li sinonim za jedan od najvećih gradova sveta ''velika jabuka'', grad koji ne spava i u

kome se ne spava?

Odjekivanje opisuje ljudski strah od samoće i praznine. Praznina je personifikovana

kao zver koja reži i urla, laje i zavija, kao prazna soba koja postaje kosmički prostor u

malom. Urbanom čoveku je teško da sačuva stanje prisebnosti, da se uvuče u svoju kožu

zato se i sam u urlik pretvara i odjekuje.

2. PREDELI : u ovom ciklusu Popa je opisao predmete kojima je odredjena naša

svakodnevica. To su naizgled banalni i nepoetični predmeti: pepeljara, sto, čiviluk, zid

ili predmeti–vizije: uzdah, jauk, zaborav, osmeh. Popa je antropomorfizirao svet malih

objekata zato njegova drvca čeznu, a pepeo njišti. On se stavlja u položaj sićušnih stvari i

posmatra iz njihove perspektive svet koji ih okružuje, s druge strane, fiksirajući predmete

odjednom ih, kao u snu, ugleda razbijene i dekomponovane i spoznaje njihov agresivni

smisao.

Naslovi pesama dati su u predloško–padežnim konstrukcijama, tako je u pesmi U pepeljari

gašenje cigarete u pepeljari doživljeno je kao gašenje sunca. Sve asocira na smrt: mrtvi trupci

čikova, obezglavljena drvca, a ogromna čovečija ruka vreba na vidiku. Atmosfera straha i životne

ugroženosti izbija i iz pesme Na čiviluku. Predmeti obešeni na čiviluku sugerišu čovekovu

odsutnost: vratove su prerezali okovratnici, zadnje misli se legu u šeširu, a zelena strava niče u

naborima kaputa. Možda niko kao Popa nije tako poetično opisao apstraktnu kategoriju

zaborava u pesmi U zaboravu. Zaborav je opredmećen kao ravnica po kojoj se razlivaju i gube

dogadjaji, po kojoj se rasipaju reči i koja izravnjava lica. Po njoj blude beskućni pogledi

prepoznajući samo ponegde po neki cvet od magle.

3. SPISAK : objedinjuje pesme slične po tematici. Opevani su predmeti, bilje i životinje u

čijoj sudbini prepoznajemo sudbinu čoveka, njegove tegobe i strast u svetu u

kome nesporazumi i večiti antagonizam rađaju ugrožene.

Patka uvodna pesma ciklusa. Izdvojena iz prirodnog ambijenta, u prašini, ona asocira na

Bodlerovog glasovitog ''Albatrosa''. Umesto vode, glatke kao ogledalo, u kojoj se smeju ribe

javljaju se izmenjeni i nametnuti uslovi života. Patka je stvorena da pliva, ogledalo da ore,

umesto toga ona se tromo i nevešto vuče po prašini. Tako opisana patka je u isti mah

tragična i smešna. Obesmišljen je prostor oko nje kao i njeno trajanje u njemu jer Trska koja

misli i onako će je stići („trska koja misli” – Paskalova aluzija na čoveka). Patkino geganje po

prašini je njen hod po mukama ka neizbežnoj smrti.

3

Konj koristi se Pikasovim slikarskim postupkom koji pretače u reči pesme: Obično osam nogu

ima. Sasvim je jasno da je to slika konja u trku, kasu. Naredni stihovi govore o konju koji

se nalazi u istoj životnoj situaciji kao patka – izmešten je iz svog prirodnog stanja. On vuče

teret nateran čovekovom agresijom: Izmedju vilica čovek mu se nastanio. Jednom je pokušao

da se pobuni ali je gubicu raskrvario. Pobuna rađa traumu i otuda se u njegovim pitomim

očima tuga nastanila. Drum kraja nema – situacija je bezizlazna a put je sizifovski.

Kesten narušeno prirodno stanje: kesten je antropomorfiziran: ima prste, živi od

pustolovina i divnih uspomena. Deli čovekovu sudbinu u gradu iako ga je čovek utamničio u

more asfalta i betona. Njegovo lišće su zelene novčanice koje propija ulica, zapravo, beton

lišava drvo njegovih zelenih, životnih sokova. Jedino koren kestena, budući nesputan, uživa u

noćnim avanturama zbog kojih i sam kesten sanja da je ponovo u svom prirodnom ambijentu

– šumi. Nažalost, jutro donosi otrežnjenje, drvored je njegova sudbina.

4. DALEKO U NAMA : objedinjuje 30 pesama bez naslova, obeleženih samo brojevima. Sve

pesme iz ovog ciklusa stoje u delimičnoj suprotnosti sa pesmama iz prethodna tri ciklusa.

Dok je u prethodnim pesmama Popa oživljavao predmete oneobičavajući stvari, bilje i

životinje, ovde je okupio ljubavne pesme. Zapravo ceo ciklus objedinjuje dve

suprotnosti: ljubavnu radost i zloslutne nagoveštaje ratnog okruženja.

U prvom izdanju ''Kore'' iz 1953. ovaj ciklus je stajao na početku zbirke i stoga sadrži najstarije

Popine pesme. U atmosferi u kojoj su kuće izvrnule gorke dzepove soba (11. pesma) lirski subjekat

se pita da li će moći voljenoj ženi na ovom nepočin-polju da podigne šator od svojih dlanova. Sve

je oneobičeno u svetu koji je pokazao svoje ružno lice, zato Popa može da kaže da je vazduh

neprohodan, da zvezde u olucima trule, a da nebom zubate oči lete (avioni).

Svakako najpoznatija pesma ovoga ciklusa jeste pesma pod brojem 14 Očiju tvojih da nije.

Pesma ima strogu kompoziciju: 4 tercine građene kontrastom i gradacijom sa epiforskim

ponavljanjem ne bi nikad. U I tercini lirski subjekat dragine oči po analogiji (boja i dubina)

izjednačava sa nebom u njihovom slepom stanu. U II tercini njen smeh razbija zatvorenost zidova

njihovog stana. U III tercini slavuji postaju metafora za njen glas koji donosu život (vrbe) u njihov

stan. U IV tercini sunce se javlja kao simbol toplote i života a izjednačeno je sa njenim rukama.

KORA je Popina simbolička struktura koja u sebe zatvara određeni svet. Ona štiti i krije taj

svet od spoljašnjeg rasula. Zaviriti ispod kore znači dopreti do suštine, do onog što čini skriveni

smisao predmeta, a to znači dotaći i odgonetnuti primarnu suštinu predmeta koja se uzima za

polazište pevanja. Za Koru je Zoran Mišić rekao da je u celini jedno nepočin–polje gde se vodi

borba neprestana da bude što biti ne može. Kasnije će Popa ovu polusloženicu staviti u naslov

njegove zbirke koja će izaći 1956.

N E P O Č I N – P O L J E ( 1 9 5 6 )

U kritici ''nepočin–polje'' biće redovno navođeno kao oznaka za Popin pesnički svet. Prirodno je

zapitati se šta je ''nepočin–polje''? Reč je o vrsti hendijadisa postojanog spoja od dvojedne

reči u istoj funkciji. Pri tome je reč polje ''obična'' i može samostalno da stoji, a nepočin

''neobična'' i nema samostalno značenje. Nešto slično nalazimo u narodnim pesmama kad se kaze

4

da je došla ''kita i svatovi'' u značenju ''kićeni svatovi''. Dakle, odgonetku ''nepočin – polja'' treba

traziti u narodnoj književnosti.

Zanimanje Vaska Pope za našu narodnu književnost i tradiciju očigledno je ako znamo da je Popa

izdao tri zbirke narodnog stvaralaštva: ''Od zlata jabuka'', ''Urnebesnik'' i ''Ponoćno sunce''. Pri

tome Popa je svoje pesničke slike oneobičavao gradeći ih po ugledu na frazeologizme,

paremije (poslovice) i zagonetke. Tako u jednoj od Popinih antologija pronalazimo zagonetku:

''Mrtvi živog nosi preko nepočin–polja''. Reč je o barki, čoveku i moru. Dakle, ''nepočin–polje'' je

more, nemirna pučina. Ovo je redak primer kada Popa uzima gotovu sliku iz zagonetke.

Zbirka je podeljena na 4 ciklusa:

1. Igre (13 pesama),

2. Kost kosti (7 pesama),

3. Vrati mi moje krpice (uvodna + 13 pesama) i

4. Belutak (7 pesama).

Na početku zbirke: amblem Uroborusa, zmija koja se posuvraćuje u samu sebe, lice sa zmijom.

Amblem je prema Popinoj zamisli uradio slikar i ilustrator Dušan Ristić. Za moto zbirke Popa je

odabrao stihove iz ''Kore'', zapravo iz ciklusa ''Daleko u nama'': Da li ću moći na ovom Nepočin –

polju da ti podignem šator od svojih dlanova.

1. IGRE prva pesma posvećena Zoranu Mišiću: Pre igre. Pesnik daje uputstvo za nekakvu još

čudniju igru koja će potom uslediti. Da bi igrali neophodno je zagledati se u sebe

samog, pasti na dno svog ponora i ko se ne razbije ima pravo da igra. Za ovu neobičnu

igru očigledno je neophodno znati samog sebe, proceniti sopstvenu snagu, vrednost, uveriti

se da nema kukavičijih jaja u sebi.

Prvi ciklus pesama brižljivo izrađena zatvorena kompozicija. Prva pesma ciklusa se zove

Pre igre, a poslednja Posle igre, pri tome se unutar ciklusa, posle 5 pesama (ako se izuzme

uvodna) pojavljuje pesma Između igara, nakon koje sledi još 5 pesama (ako se izuzme poslednja).

Sve tri pesme ispisane su kurzivom. Naslovi pesama su vrlo neobični, svi u genitivu jednine:

Igre, Klina, Lovca i sl. što sugeriše odsustvo lirskog subjekta ili bar l.s. kakvog smo do tada navikli

da srećemo u poeziji. Podsećaju na dečije bezazlene igre : Žmure, Jure, Trule kobile i sl. Naslovi

i sadržaj pesama su u apsurdnom raskoraku, tako da možemo govoriti o momentu

izneverenog očekivanja. To su igre ljudskim telom delovi ljudskog tela su ono što igra i čime

se igra, kao da su delovi tela osamostaljeni, otuđeni od jedinstva .

Klina jedan je klin–žrtva, drugi su klešta i majstori (oni koji muče i tlače). U prevrtljivom svetu

ničiji položaj nije stalan i siguran, jer ako klešta ne izvade klin iz poda, onda majstori kažu ne

valjaju klešta i razvale im vilice. Igra Klina je krajnje dehumanizovana igra u kojoj se

stalno vrše raspodele i preraspodele uloga, igra se tako večito nastavlja i ponavlja.

Svadbe još neobičnija igra koja se, kako je to napomenuto u zagradi na kraju pesme, retko

igra. Igra svadbe je svojevrsno venčanje sa svojom svučenom, jednom izgubljenom, a

posle iskušenja ponovo zarađenom kožom. Uvući se ponovo u svoju kožu je pesnička slika

sa frazeološkom osnovom, a znači ponovo pronaći sopstveni mir.

5

Poslednja pesma ciklusa ''Posle igre'' apsurd je doveden do vrhunca. Raniju destruktivnost u

kojoj ''jedni odgrizu ruku ili nogu ili bilo šta'' (pesma Jurke), sad će zameniti

autodestruktivnost: nema trbuha, nema čela, nema ni srca, ni krila nakon čega sledi

jedno pomirljivo i rezignirano šta da ti pričam.

2. KOST KOSTI prepoznajemo retku, ali upečatljivu stilsku figuru poliptoton. Kost kosti znači

kost, ali i sama suština kosti, nešto više od same kosti. U ovom ciklusu imamo lirski

subjekat – kosti koje i dalje nastavljaju apsurdnu i samodestruktivnu igru započetu u

prvom ciklusu.

Na početku kosti konstatuju, budući antropomorfizirane, da im je sad lako: spasle smo se mesa.

Dok je prethodni ciklus u igri donosio kakva–takva pravila, ovde se ne zna ni ko je gde ni

ko je ko (Na kraju).

3. VRATI MI MOJE KRPICE uslovno ciklus ljubavnih pesama. Dok je u ''Kori'', u ciklusu

''Daleko u nama'' kroz ratnu strahotu lirski subjekat uspeva da voljenoj ženi ispeva najlepše

stihove ljubavi, ovde je potencijalna draga oslovljena u srednjem rodu kao čudo . Pri

tome celim ciklusom dominira izrazito polemičan ton negovešten imperativom već u samom

naslovu ciklusa, a upliv narodne tradicije prepoznajemo u upotrebi modifikovane forme

kletve npr. Ne povratilo se (12. pesma) ili Oluja ti postelja (10. pesma).

Lajt–motiv celog ciklusa su krpice : nešto što lirski subjekat smatra neotuđivo svojim, jer one

su od čistog sna, od svilenog osmeha, od tačkaste nade. Očigledno sama esencija njegovog bića

koja je ugrožena u ovom otudjenom svetu. Osećanje ugroženosti i otuđenosti više ni ljubav

ne može da anulira, jer on njegovom ''čudu'' i ''lepotici'' preti, naređuje, kune.

4. BELUTAK ''junak'' iz prethodne zbirke, odn. ciklusa ''Spisak''. Ta pesma, posvećena

kompozitoru Dušanu Radiću, stoji na početku ovog ciklusa. Belutak nije običan kamen već

kamen savršenog oblika i bele boje. Antropomorfiziran ima srce, u srcu zmiju koja

guta vidik kao jaje. Belutak se zaljubio u oblu plavooku, u nebeski svod, u beskraj. Kao i

Isidori Sekulić i belutku je dosadio ''savršeni krug'', tesno mu je u sebi, u rođenom telu iz

kog hoće da iskoči. Belutak je metafora za čovečiji trup, pa tako i za samog čoveka. To

je isti onaj čovek–belutak koji u ''Opsednutim vedrinama'' hoće da iskoči iz svoje kože i onaj

koji želi ''oblu plavooku'' vedrinu nesputanu i slobodnu.

S P O R E D N O N E B O (1 9 6 8)

Ivan V. Lalić je nazvao ''kosmičkim glumištem'', najcelovitijom i najcelovitije zamišljenom knjigom

pesama u srpskoj književnosti. Knjiga je podeljena na 7 ciklusa, svaki ciklus ima 7 pesama:

1. Zev nad zevovima

2. Znamenja

3. Razmirica

4. Podražavanje sunca

5. Raskol

6

6. Lipa na sred srca

7. Nebeski prsten

SIMBOLIKA SEDMICE: savršeni red ali istovremeno i zbir: broja 3 nebo i broja 4

zemlja. Ako ovome dodamo i amblem zbirke – slika gornjeg i donjeg kotla ,

adaptacija praslike suprostavljenih planova realnosti onda nam može biti jasno zašto je

Lalić ovu zbirku nazvao kosmičkim glumištem . ''Sporedno nebo'' je ''kosmičko glumište''

na kome se odvija drama o osnovnim nesporazumima i tragičnim nedohvatima. Ako je

Popa u ''Igrama'' pevao egzistenciju, ovde peva esenciju.

KOMPOZICIJA: stroga ogleda se i u ciklusima. IV ciklus, Podražavanje sunca, samo je jezgro

speva, dok su ostali ciklusi međusobno povezani po tematskoj srodnosti i to 1–7, 2–6 i 3–5.

Lik Zvezdoznanca koji se javlja u uvodnoj i poslednjoj pesmi zbirke takođe uokviruje

zbirku u celini. Zvezdoznanac bi bio komentator, rezoner svih zbivanja u zbirci. On je

taj koji za sobom ostavlja reči lepše nego svet, čak ni smrti nije pošlo za rukom u miraz da

ih odnese. Ali Zvezdoznancu će se posle smrti zlurado rugati zvezde su mu bile bliže nego

sami ljudi.

Zbirka sadrži 49 pesama kratkog stiha, bez interpukcije sa čitavom grupom simbola čija je

osnovna funkcija da podstaknu lanac asocijacija koji omogućava prodor do onog što je Jung

nazvao kolektivno nesvesno .

1. ZEV NAD ZEVOVIMA : 7 pesama koje počinju prepoznatljivom formulom: (broj, greška,

trougao, odjek). Zev nad zevovima je svet predočen kao dosadna besmislica u kome

sve što nastaje u znaku je jednog slučaja, nesporazuma ili greške. Tako Zaboravljeni broj

sam sebe deli i množi od očajanja što je sam i tako se ponovo vraća u samoću. Ili Ohola

greška koja izmišlja prostor i vreme ne bi li dokazala da sama ne postoji, ali sve što je

izmislila, ironijom sudbine, bilo je pogrešno. Vizija sveta koju nam Popa predočava nikad nije

bila blagonaklona prema čoveku, ali čini se da je ovde dosegla vrhunac cinizma i

besmislenosti – svet je obmana.

2. ZNAMENJA : donosi najavu budućeg konflikta. Stvari se pojavljuju tamo gde ne bi trebalo,

izazivaju i remete ravnotežu: kap krvi u uglu neba – pesma Uljez), Krilata svirala koja svojom

pesmom razjaruje munje, beo bezoblicni zavežljaj koga će grom razvezati.

3. RAZMIRICA : dolazi do sasvim neobičnog dijaloga između lirskog subjekta i apsoluta.

Svih sedam puta, jer ima sedam pesama, dijalog započinje jedna strana ali poslednju reč

ima druga, hladni i superiorni apsolut. Tako lirski subjekat traži izvadi sunce iz usta , a

apsolut odgovara molite se da ne zinem (''Krunisana jabuka'') ili lirski subjekat kaže pusti

nas da odletimo, a apsolut odgovara odrežite sebi krila slobodan da vam bude let

(''Slobodan let''). Očigledno je da ''Razmirica'' ne donosi sklad i ravnotežu zato se težište

speva – zbirke pomera u narednom ciklusu.

7

4. PODRAŽAVANJE SUNCA : Lalić određuje kao spev u spevu, središnji stub ove poetske

tvorevine. Nakon prekinutog dijaloga sa apsolutom sledi okretanje solarnom simbolu.

Ako je apsolut nedohvatan onda treba naučiti mrak da sija (Smrt sunčevog oca), treba tražiti

sunce u sebi. Centralna pesma cele zbirke koja je postavljena između 2x24 pesme je

Priprema za doček. To je groteskna slika podizanja slavoluka od kostiju i trpeze od

skamenjenih dlanova za mladog jabukonosca koga nema.

5. RASKOL : korespondira sa trećim ciklusom Razmirica i donosi konačan raskol. Dijalog

započet u trećem ciklusu završio se bez rešenja, a nesaglasnost je produbljena, ovaj put

apsolut je napušten jer je čoveku ostavio bajat kolač od pepela (''Kolač od pepela'').

6. LIPA NASRED SRCA : korespondira sa drugim ciklusom Znamenja . Lipa je kosmičko

drvo, osovina sveta, slovenska sveta lipa, međutim ta zavičajna osovina duha biva posečena

u poslednjoj pesmi ciklusa.

7. NEBESKI PRSTEN : posle toga ostaje samo poruka iz poslednjeg ciklusa. Ovde se ponovo

pojavljuje lik Zvezdoznanca koji nudi utočište i nov zavičaj u svojoj pesmi onima

koji ostaju nasukani posle sukoba sa apsolutom – Zvezdani puz, Zvezde izbeglice,

Nebeski prsten.

U S P R A V N A Z E M L J A ( 1 9 7 2 )

Zbirka bi se u celini mogla odrediti kao poezija kulturnog pamćenja koja otkriva dublji

smisao ljudi, događaja i građevina iz srpske prošlosti. Zbirka obuhvata deset vekova srpske

kulture i stoga se mora čitati kao celina, u suprotnom pesme gube svoje značenje. Lirski

subjekat ove Popine zbirke je putnik kroz vreme i vekove. Za amblem zbirke Popa je

izabrao mač koji dere oblake. Zbirka ima 5 ciklusa:

1. Hodočašća (7 pesama),

2. Savin izvor (8 pesama),

3. Kosovo polje (7 pesama),

4. Ćele – kula (7 pesama) i

5. Povratak u Beograd (7 pesama)

Hodočastiti znači ići na izvor onog što je sveto, u čemu je duhovna vrednost srpske

tradicije a to su srpski manastiri: Hilandar, Kalenić, Manasija, Žiča, Sopoćani. Popa u

njima otkriva lepotu i sklad arhitekture i slikarstva, ali su oni istovremeno i svedoci

sudbine i večnog trajanja srpskog naroda. U manastirima i njihovoj vertikalnoj

arhitekturi Popa vidi srpsku ''uspravnu zemlju'' koja, nasuprot vekovima, stoji čvrsto

kao i materijalni oblici koji je simbolično predstavljaju.

8

Lirski subjekat kreće na put od Hilandara do Sent Andreje, od najjužnije do najsevernije

tačke srpskog prostiranja. To je istorijski i sudbinski put njegove zemlje i naroda, Hilandar

simbol večnog trajanja i Sent Andreja simbol ovozemaljskog nestajanja. Tim

putem lirski subjekat mora da se kreće da bi dosegao samospoznaju, a smisao puta je u

pamćenju, borbi protiv zaboravljanja:da mi se iz sećanja ne izbrišu (''Hilandar'').

1. HODOČAŠĆA u prvoj pesmi iz ciklusa prepoznajemo drevni topos puta i putnika. Popin

putnik hoda sa očevim štapom – simbolom mudrosti i saznanja, simbolom tradicije i

kolektivnog pamćenja, sa upaljenim srcem – simbolom duhovne ljubavi prema onome što je

opredmećeno u građevinama i na freskama. Put na koji je krenuo je sveti put , znanja i

samospoznaje. Putnik još uvek tapka u mraku neznanja: Daleko sam još od toga da ih

odgonetnem ali oni mu se ukazuju kao zvezde vodilje, vučja sazvezđa i pomoću njih put će

pronaći.

Kalenić opeva velelepno srednjovekovno zdanje u Levču, (podigao vojvoda despota Stefana

Lazarevića, Bogdan, sa ženom Milicom i bratom Petrom). Kalenić je najraskošnije ukrašena

crkva moravske škole. Freske odlikuje lak i svetao kolorit uz primenu potpuno novih boja:

svetlokestenjasta, svetlocrvena i žuta. Na planu sužene percepcije opevana je fascinacija L.S.

freskom na zidu. Pesma je ispevana u tercinama i distisima koji se smenjuju . Fasciniran

lepotom freske lirski subjekat uspostavlja duhovnu vezu i identifikuje se sa likom

anđela. Na licu naslikanog anđela boje sviću, pomaljaju se, izgrevaju iz tame zdanja i vekova.

Boje su na ivici zaborava čime je sugerisano stvarno propadanje od vlage i nemara, ali i ono

strašnije, duhovni zaborav koji prekida vezu sa korenima i poništava naš unutrašnji, stvarni

identitet. Tuđe senke su nagoveštaj mraka koji ruši svetlost. One su simboli nedaća i nevolja

koje se nadvijaju nad ovu zemlju i ne daju maču da se vrati u korice. Boje zru je drugi stepen

gradacije, to su boje koje plamenom svog zrenja odolevaju vremenu i usudu. Pesnik

apostrofira inat lepi, taj inat je esencija ovog naroda, ono što ga goni da ostane i opstane i on

se prenosi sa lika anđela na lik hodočasnika. Boje gore je treći završni stupanj gradacije. Boje

simbol baštine jednog naroda gore u krvi njegove mladosti.

Manasija Despotovac, despot Stefan Lazarević. Jedna od najmonumentalnijih građevina

nastalih posle kosovskog poraza. U njoj je Konstantin Filozof osnovao čuvenu resavsku školu

pa tako Manasija postaje kulturno središte Srba toga vremena. U priprati manastira naslikani

su ratnici sa pancirima i mačevima koji nas podsećaju da je Manasija bila i manastir-utvrđenje.

Slikarstvo Manasije pokazuje vidne tendencije humanizma i renesanse posebno kroz upotrebu

plave i azurne boje. Pesma ima prstenastu kompoziciju, počinje i završava se tercinama

koje zatvaraju pet distiha. U tercinama se pojavljuje i lajt motiv – plava i zlatna boja. Plava

i zlatna boja su osnovne boje resavskog freskopisanja sa naglašenom simboličkom

konotacijom. Zlatna boja znak duhovnog podvižništva čoveka kojim se on približava bogu,

dok je plava boja simbol nebeskog plavetnila. Pesnik apostrofira zografa,

srednjovekovnog umetnika, ikonopisca i freskopisca. Poslednja jabuka sunca je onaj zlatni

krug, poslednji potez četkicom, oreol svetosti na fresci i poslednji treptaj zografove duše pred

tragedijom koja se nadvija. Vesnici nesreće oličeni su u apokaliptičnoj konjici noći i

muslimanskom ratnom pokliču alah je svemoćan. Lirski subjekat, hodočasnik, koji se u

''Kaleniću'' duhovno identifikovao sa lepotom anđela, ovde se prenosi u trenutak i čin

9

stvaranja nepoznatog zografa. Kao da on gleda zografa, da oseća njegovu bliskost, da živi

njegovu dramu stvaranja. Tako zograf postaje simbol umetnika koji umetnošću i stvaranjem

želi da preduhitri vreme, sudbinu i život. U poslednjoj tercini zlatno i plavo se preobražavaju u

zvezdu, u beskraj u oku. Nije li to ona ista zvezda u nebeskom beskraju za kojom traga Vuk

Isakovič? Dok je Vuk Isakovič tu ideju zvezde izjednačio sa utopijskom vizijom Rusije, Popin

zograf je vidi i ostvaruje u plavoj i zlatnoj mileševskoj fresci.

2. SAVIN IZVOR nedvosmisleno nas upućuje još dublje u našu tradiciju i istoriju, na sam izvor

našeg duhovnog postojanja. U pesmi Sveti Sava aktivirana je simbolika narodne

tradicije Svetom Savi oko glave lete pčele simboli mudrosti i svetosti života.

One grade živi zlatokrug, oreol svetosti koji je Sava zaslužio za života. Munje i gromovi su

mu u riđoj bradi dva dijahrona kanala hrišćanski i paganski: stari Sloveni bili su

riđobradi, a vrhovno slovensko pagansko božanstvo bio je Perun, bog gromovnik, njegov

hrišćanski pandan bio bi Sveti Ilija. Svetom Savi na ramenu je petao u srpskoj narodnoj

religiji petao je solarno biće, prijatelj ljudi i neprijatelj demona. Sveti Sava korača u

pratnji svojih vukova ciklusom dominira motiv vuka, vrhovnog paganskog božanstva,

vuk je predvodnik čopora.

Drugi ciklus ima kružnu kompoziciju, počinje pesmom Savin izvor, a završava se pesmom Sveti

Sava na svom izvoru. U pesmi Savin izbor svetac štapom, simbolom mudrosti, otvara oko u

kamenu izvor koji leči od smrtobolje i životobolje. To je izvor znanja . U pesmi Sveti Sava na

svom izvoru svetac gleda svoje treće oko simbol duhovnog znanja i pronicanja. On vidi

svoj poharani ćivot i tako anticipira Sinan-pašino svetogrđe. Ali on vidi i svoju srećno oplođenu

zemlju zemlju oplođenu njegovom misijom, verom i znanjem, onim na čemu počiva i što jeste

srpski nacionalni identitet.

3. KOSOVO POLJE : ciklus posvećen srpskoj kolevci i srpskoj kobi.

Kosovo polje Popa određuje Kosovo polje kao: Polje kao svako dlan i po zelenila, a odmah

potom i: Polje kao nijedno nad njim nebo pod njim nebo. To je polje koje pripada onima

koji su tu poginuli i čije su duše na nebu, ali i pod nebom, ovaploćene u kosovskom

božuru. Ti ratnici su pšenica selica koju kosi mlad mesec. Simbolika mladog meseca je jasna,

dok je pšenica selica slika–simbol izveden iz postojećih pesničkih slika i simbola. Naime, Popa

toponim Kosovo ispravno tumači kao polje koje pripada ptici kosu. Kos je ptica selica. Znamo

da Njegoš kao simbol ratnika uzima ''mlado žito'', a sinonim za mlado žito je ''pšenica belica''.

Dakle, Popa je ukrštanjem ''pšenice belice'' i ''ptice selice'' dobio metaforu ''pšenica selica''.

Požnjeveno žito slaže se u krstine. Krstine su u obliku krsta čime su opet apostrofirane

hrišćanske žrtve. Dva ukrštena sunčeva zraka slažu žito u krstine, oni su simboli Svetog Duha

koji se,budući apstraktan uvek označava geometrijskim oblicima.

Venconosac na Kosovu polju aktivira hrišćansku i našu narodnu usmenu tradiciju.

Venconosac crkvenoslovenska reč i znači onaj koji je okrunjen, krunisan, ovenčan.

Otuda venconosac na Kosovu polju može biti samo knez Lazar, koji drži na dlanu svoju

odsečenu glavu. Ova slika nedvosmisleno asocira na Jovana Krstitelja . Međutim, narodno

predanje tvrdi da je Lazaru na Kosovu odsečena glava, a on je drži na dlanu baš kao što na

10

našim freskama ktitori drže svoje zadužbine. Lazareva glava je sunčeva namesnica , Hristova

namesnica na zemlji – crkva. Ona je svetlozarna u sveopštem mraku. Dakle, Lazareva glava je

njegova zadužbina i ona osvetljava beznađe nastalo posle poraza. U sledećoj tercini Lazar je

prikazan na oblaku, bos, u poderanoj košulji, opasan repom ubijenog zmaja. Dakle, sada je

Lazar predstavljen kao Sveti Đorđe. Postoji još jedna pesnička slika u kojoj prepoznajemo

ukrštanje dva dijahrona kanala: subota, sveta majka, u našoj narodnoj tradiciji Lazareva

subota, je dan početka proleća, a u subotu je po Jovanovom jevanđelju Isus vaskrsnuo Lazara,

Martinog i Marijinog brata.

4. ĆELE-KULA : vraća nas u nešto bližu prošlost, u vreme I srpskog ustanka. Ciklusom

dominira atmosfera smrti i stradanja. U sećanju pokolenja, ta nesreća ostaće sačuvana

u spomeniku najstrašnijem od svih, u Ćele–kuli. To je kula smrti od koje se i njena

gospodarica smrt uplašila. Iz crnih i praznih očnih duplji zjapi crna vidovitost. Između

krezubih vilica zaglavila se poslednja psovka, a lobanje igraju groteskno kolo smrti.

Crni Đorđe prepoznajemo modifikovanu Lazarevu kosovsku kletvu. Đorđe se obraća Srbima i

kaže da je njegova glava već mrtva, s koca ga gleda, nema ni njega a ni njih. Moraju udariti

po duši rogatom mesecu ne bi li nas bilo. On ih sokoli nazivajući ih kurjacima i pita ih: Može te

li ?,Hoćete li?.

5. POVRATAK U BEOGRAD : Hodočasnik se vratio s puta u grad kome pripada – ne zna spušta li

se grad sa oblaka u njega, ili mu grad iz utrobe raste. Vratio se s puta da sazrelo kamenje

znanja podeli na trgu. U pesmi Vračar polje vraća se temi ciklusa Savin izvor: L.S. je sreo

starca pastira usred belog grada. Starac nosi oko vrata mladunče vuka i svira u lipov list.

Hodočasnik, posle posvećenja i sticanja mudrosti i znanja postaje dostojni naslednik

starčeve svirke i sam svira u lipov list.

MIODRAG PAVLOVIĆ: OD KAMENA DO SVETA

POPA/NADREALIZAM : lanac generacijskih smena predstavlja raskrnicu u našem

poetskom razvoju, i tu prvenstveno misli na posleratnu situaciju, a za nju u poetskom razvoju

sigurno nema karakterističnijeg pesnika od Pope. Blisko upoznat sa radom nadrealista i

oduševljen njim u ranijoj mladosti, on počinje da objavljuje tek kada je njegov stav prema

nadrealizmu opredeljen: koristi se elementima nedrealističke poetike, ali ih potčinjava

strogoj disciplini koju određuje unapred utvrđena poetska zamisao. Popa ima iza sebe i

prećutno nadrealističko razočarenje u efikasnost poezije, pitanje značaja poezije zanima ga u

klasičnim okvirima, on veruje da svojim golim prisustvom poezija danas znači mnogo kao nekad.

Čežnja za efikasnošću poezije van nje same ovde je napuštena na samom početku.

On je na sebe uzeo tešku odluku: usred drame on skida maske, govori o čemu se najradije ćuti,

osporava lažene lepote i s fanatičkom doslednošću odbacuje banalno gledanje na život. o ivicu

satanizma nije se samo okrznuo svojim užasavanjem i gnevom, ponekad je i opkorači. Ali tada je

to samo naličje jednog temperamenta; na drugoj strani vidi tri skupine stvari koje brani, tri

patetične teme:

11

1. zaštita sopstvene, ljudske ličnosti – patetika slobode (Opsednuta vedrina)

2. odbrana drugog čoveka – patetika ljubavi (Daleko u nama)

3. odbrana života – patetika patriotizma (Uspravna zemlja, Ćele-kula, Sutjeska)

OSNOVNE OSOBINE POPINE POEZIJE:

SAŽETOST I LEKSIČKO BOGATSTVO što manje reči – samo jednim delom to je

posledica modernih stremljenja, kao deo okretanja ka konciznom, epigramskom izrazu. Posledica

je dubokog opora prema mogućim zloupotrebama jezika, odvratnošću prema dikcijskoj

banalnosti. Ozbiljan ispit su prošle reči kod njega: iako njegova leksika odaje utisak otvorenosti,

jer se koristi raznim izvorima, arhaičnim govorom i uličnim žargonom, klasičnim poetskim

obrtima i žestokim naturalizmom modernih metafora, ipak svaka reč tu ima veliki zadatak

i veliku odgovornost.

Sažetost dolazi iz osećanja nepoverenja u jezik uopšte, zbog njegove nemogućnosti da postane

opipljiva realnost, nedvosmislen oblik jedne stvaralačke namere – baš u onom nepoverenju koje

goni ka novim istraživanjima. Uporedo sa njim javlja se i primamljiva vizija primitivnog jezičkog

raja, idealnog prostora gde su reči nove, sveže, bujne u značenju i malobrojne. No, težnja ka

primitivnoj snazi izjednačuje se s nagonom ka konkretnom: konkretnost moderne poezije,

koja ima ukus nasilja i bolnu nostalgiju za promenom medijuma, sreće se ovde u čistom

obliku. Čitavo jedno razdiranje sluti se u podzemlju ove umetnosti. Pesma Vaska Pope obraća se

prirodnim predmetima, onima koji se sami izdvajaju iz celine kao iz gromade haosa, nazire

zagonetne strukture fizičke realnosti i upija ih, pošto je u njima oko naknadno otkrilo proporcije i

smisao.

Ponekad se ima utisak da je pesnik skeptičan prema vrlinama komunikacije, da bi radije ćutao, i

on verovatno kaže neretko manje no što bi odgovaralo motivu odupirući se samom sebi, ali

napetost koja ga prisiljava na poeziju u njemu je tako jaka da je on često, čini se, pesnik

urkos samom sebi, jer nikada nije skeptičan prema svojim emocijama i priviđenjima. I pored

sve hermetičnosti, smisao ove poezije je agresivan, svojom porukom toliko zamahnut u

svet da skoro vapije za estradom.

SINTAKSIČKA UZDRŽLJIVOST stoji nasuprot leksičkom bogatstvu: pesnik neće da

koristi elastične konstrukcije savremenog jezika, čine mu se suviše slobodne, proizvoljne,

neuverljive. U sintaksi on se opredeljuje za prihvaćene idiomom osveštane formule,

folklorne ili ulične. Izmičući napasti retorike, on uspeva da se kaže kratkim, lako uočljivim

rečeničnim obrtima, u čijoj je osnovi i napor da se u ovom pesničkom glasu izgube svi

individualni, privatni akcenti DOSLEDNA ANTILIRIČNOST: pesma koja hoće da bude

predmet, ravnopravan prirodnom, mora biti kazana jezikom koji zvuči kao pradavni stvaralački

haos jezika, i kao prva njegova semantička sazvežđa.

METAFORA TELA pesničke slike koje upotrebljava znaju za velike amplitude

istovremeno težeći najsurovijim ograničenjima. Njegova imaginacija služi se najširim mogućim

rasponom koji obuhvata celovitost sveta u njegovoj prirodnoj i civilizacijskoj datosti. Ipak tamo

gde su čvorne istine na videlu koristiće se uvek samo jednom metaforom: ljudskim

12

telom, koje primitivnoj svesti služi kao model po kome se oblikuju prvi pojmovi prostora,

vremena i broja. Delovi ljudskog tela poslužili su kao prve logičke kategorije. Telo prostor i

ključ za razumevanje pojava i oblika spoljne prirode. Razuđeno i opet sastavljeno, ono se

ponavlja u Popinim pesmama, kao da svi putevi poezije kroz njega vode kružno. Kao da

pesnik u nekom mazohizmu iz inata hoće da pokaže da sve što se sa čovekom zbiva može čovek

sam, igrajući se sa svojim telom da učini, a da ipak na kraju sačuva sebi sebe. IZRAŽAVATI SE

REČITOŠĆU LJUDSKOG TELA: zato verovatno nikada ne koristi diskurzivni način, nego uvek

slika gustim nizom slika, koji nije fluidan. Ova poezija poakzue kao da se može stvarati vlaknima

tkiva.

STRUKTURA/CIKLUSI nema ni traga sutomatskom pisanju, nikakvih prozvoljnosti,

privlačnih improvizacija emocije. Iza svake metafore nalazi se isptija jednog misaonog procesa:

Popa je misaon pesnik moji razmišlja u osnovnim pojmovima, u atmosferi večno prvog susreta sa

svetom koji ga uvek presreće svojim celim profilima. Njegova poezija će biti deo traženja nečega

što bi bio ep našeg vremena, jer poezija ide ka tome da nađe za sebe arhitektonsku osnovu

velikog oblika, koji će biti samo analogan, a ne i podudaran sa epskom strukturom. CIKLUSI nisu

samo zbirovi pesama za zajedničkim naslovom, od samog početka njegova poezija ima ciklični

plan kojim opasuje, zatvara i iscrpljuje svoju temu. Pomoću organizovanja pesničke

materijeu cikluse uspeo je da nadraste individualnost pojedinih pesama karakteri pesama

uslovljeni su prethodnim i potonjim pesmama njihovim odnosom unutar niza i ciklusa, koji

su viši entet sadržajne punoće te poezije iz kojeg se saznaje njen pun smisao. Njjegove zbirke su

zbirke ciklusa.

POVEZANOST CIKLUSA Ono što je najzanimljivij u vezi sa ciklučnosšću jeste veza između

ciklusa dve različite knjige . Nije slučajno što pesnik grčevito ne odstupa od istovetnosti

svog pesničkog postupka, što svesno prijanja za nekoliko motiva, nekoliko sudbinskih

vidova u kojima se čovek sudara i miri sa svojom okolinom. Impresivna kosmologija

Belutka začeta je još u Spisku iz prve zbirke, u kome je pesnik prvi put pokušao da prostor

koji se uspostavlja poetskim zamišljanjem naseli bićima koja su svojim oblikom poznata,

ali svojim kretanjem i smerovima predstavljaju jedan novi soj stvari, u nizu čudnih Predela

stvara jedan horizont krajnje napetosti...

Njegove Igre jednačina su nekolikih tipičnih, uopšte mogućih ljudskih odnosa, date u objektivnom

vidu iz kojeg je subjekt uspešno eliminisan, prošle su kroz oganj Opsednute vedrine, gde je

jedina dramatis persona baš subjekt sam. Tako je i sa ciklusima patrioteke patetike – sa

Ćele-kulom i Sutjeskom, jer se i tu pesnik nadovezuje na sebe iz prethodne knjige –

Uspravna zemlja, u kojoj se tragična sudbina jednog geografskog područja i i jednog

naroda otkriva ponavljanjem motiva od srpskih manastira i stećaka do najnovije istorije.

BELUTAK kamen-biće, je praprincip ove pesničke kosmologije. Liči na čoveka i

svest, pa i na golu silu života koja se rezignira nad sobom. On svojim stanjima i iščauravanjima

neprestano predočava sliku ljudske egzistencije, ipak on nije alegorija, on se ne iscrpljuje

jednom rečju. On predstavlja jedno samostalno biće, komično i mudro, svoj sopstveni

uzrok – istovremeno zaglavljen u unutrašnjoj kontemplaciji i sposobnosti da se raskrili od ivice

13

do ivice vremena. Nosilac celokupne zagonetke individualnog egzistiranja, kojoj ne

pripada samo čovek – on kreće sam sebe, a pristaje da služi, da bude podređen da bi

napravio iznenađenje svojim iznenadnim izrastanjem u nesagledivu veličinu; njegova moć

samoobnavljanja je mitska. Sferično zaokruženom čežnju mu izaziva plava beskrajnost –

kao partner, kao mogućnost drugog i izvor uništenja. Od žudnje za zagrljajem u njemu se

javljaju sramotni nagoni: hoće da izađe iz samog sebe; seli se u svoju senku – postaje

umetnik. Male aveti trudne sobom nisu ništa drugo doli žrtve slepog, urođenog anorganskog

smisla za humor: Dve žrtve jedne sitne šale/Neslane šale bez šaljivca.

KOSTI samostalna ponosna bića koje žele da po svaku cenu brane svoju

samostalnost. Gorde su posle preživljavanja apokalipse telesnog raspadanja, ali ubrzo postaju

komične: sve se završava trijumfom ništavila koje sve guta, i kost, i kost kosti. Kratkotrajan

revolt budi simpatije: oslobođene funkcije, oslobođene ropstva, kosti su raspoložene ne samo

da sabotiraju uspomenu na vlasnika, nego se unapred odupiru svakom despotu, svom

prirodnom neprijatelj-mesu, u celom svetu mesa što živi u strahu i suncu. Kost je belutak

bremenit prazninom, kamen mesa; belutak je kost zemlje. Oba bića su antropomorfna

u ponašanju ali samo u površini. Dublje oni su slični ezoterijskm smislom igrom, jer ona je

sve na šta se svodi kosmičko kretanje u čije paragrafe čovek postepeno proniče, ali ta igra

nikako nije idilična.

IGRE sve igra i sve učestvuje u nekoliko tipskih igara: ruke i glave, stolice i

klinovi, semenje i vetrovi, zvezde i pustoši. Sve se tu ujedinjava u poslu koji nema korisnih

ciljeva, ali postiže da se ponavlja, da bude pokretni i nasledni spomenik samom sebi. Igre su

stilizovana lepota ljudskog ponašanja.

REKVIZITI Popinih igara podsećaju nas na detinjstvo, ulično i pastoralno, na narodne

običaje i predanja, i na začetke zanatstva. Ti rekviziti nemaju u sebi ničeg izuzetnog,

elitnog, ali nadmašuju klasne norme načinom svog igranja otmenost koja je izgubila stid

u jednom času samosatiranja. Te igre su poetski ritual raščišćavanja, radostan i

samosvestan, ne iz zlobe, nego iz iskustva da je tek u raščišćavanja moguća spoznaja

sebe.

Po načinu na koji deluju na nas postaje jasno šta su Igre tragedija u klasičnom smislu;

gluma stremljenja i gluma užasa koji na kraju čeka. CILJ: ponovno otkrivanje ljudskih

vrednosti na novoj skali. Kod Pope sve počinje stradanjem, strahovitom katastrofom:

sečenjem glava, nabijanjem na kolac, pogibijom na reci; tek potom dolazi saznanje o ljudskoj

sudbini; razmišljanje o životu koje nije završno nego vodi u poslednju kariku kruga – u

stremljenje ka otvorenom završetku jednog stradanja, pravac koji se neograničeno projektuje u

prostor i budućnost.

Celovitost slike sveta zasnovane na humanističkom aktivizmu i revoltu, mogućna je

baš zato što je tragičan doživlja u njemu polazan – pravi razlog da čovek krene u dejstvo,

da se prihvati borbe na polju bez odmora i počinka, a borba sama nosi svoje ciljeve, a

prikazujući sve vidove te borbe pesnik na njima gradi svoj pesnički svet, zaraćen i

14

tragičan, toliko sličan realnom da posle čitanja stihova ne možemo da odolimo ni tom

svetu mašte, niti ovom – stvarnosti.

--------------------------------------------------------------------------------------------------

IVAN V. LALIĆ: POEZIJA VASKA POPE

U ranim 50-tim počinje jedan izraziti period razvoja moderne srpske poezije. Kora obeležava taj

prelomni trenutak, uz 87 pesama i Stubom sećanja Miodraga Pavlovića. Suočavanje s poezijom

Vaska Pope bilo je odmah suočavanje sa jednom dosledno eksponiranom i u svojim osnovama već

potvrđenom mogućnosšću pesništva ovog jezika. Iako je Kora samo ekspozicija Popine poezije,

u njoj je pesnik već celoviti zadan sve što se kasnije dešavalo u njegovoj poeziji postavljeno je

ovde u smer, u jezik i pokret jezika, u svoju buduću sudbinu.

Mišić je ukazao na suštinsku razliku između nadrealističke poetike i prirode Popinog pesničkog

napora: udeo i funkcija iracionalnog u pesmi. Kod Pope postoje plodotvorni elementi nadrealizma,

ali su oni podređeni jednoj poetskoj disciplini koja je upravo antipod diktatu iracionalnog (negirao

je nadrealizam koristeći njegova pozitivna iskustva).

NERAZUMLJIVOST je rezultat je SAŽETOSTI, a upravo u sažimanju raznorodnih elemenata u

novu pesničku formulu, u kvalitetu asocijacija, prirodi metafora, nastao je jedan sasvim

lični poetski idiom čija je hermetičnost samo relativna, čija je faktura istovremeno eliptična

i sintetična.

SIMBIOZA podrazumeva stvaranje posebnog idioma Popine poezije:ž

1. urbana leksika – raznorodne elemente savremenog govornog izraza, njegove

svakodnevne obrte i prozaizme

2. folklorno jezičko iskustvo

Popin idiom je posledica svesti o uslovnostima reči, o jazu koji postoji između simbola i predmeta

samog usled rada vremena. Ta svest ima tananu selektivnost u odnosu na leksičku građu, i

težnju ka maksimalnoj funkcionalnosti svake upotrebljene reči, što čini da reči postanu

opterećene do granica nosivosti. S druge strane, Popin temperament spaja

čulnost , konkretnost doživljaja materijalnog sveta, i

dvojstvo u poetskom kazivanju , jedinstvu suprotnosti u intonaciji i impulsu koji

nosi stihove. Taj spoj proizvodi sažete ekspresije u jednostavnim formulama, ali sam iskaz

je senzualno metaforičan, bizaran, živopisan, a

muzikalnost je iskonksi vezana za naš jezik, maternju melodiju...

POPINA PESNIČKA MISAO

U svetu K O R E, u kojem započinje sve što će Popa da izrekne, iskaz se u osnovi svodi na pokušaj

višestruke definicije iskustva o postojanju na surovoj vetrometini nepočin-polja.

15

Treba primetiti sistem odjeka u ciklusima, koja je pesnik sveo na 4, u poslednjem izdanju.

Ciklusi Opsednuta vedrina i Daleko u nama vizija ljudske situacije u aktivnom,

dinamičnom vidu, dok ciklusi Predeli i Spisak naglašenom statikom simbolike prenose

tu situaciju na metaforički plan – rekviziti i kostimi učesnika.

Situacija Kore i njena osnovna vizija je položaj čoveka u desakralizovanom kosmosu i u

svetu bez središta i osovine; čoveka suočenog sa besmislom, pretnjama i čudovištima

svakodnevnosti, ali čoveka koji insistira na svojoj ljudskosti, kao sredstvu sagledavanja u nesmislu

i haosu.

Opsednuta vedrina najznačajniji ciklus za nastanak pesnikovog iskaza. U njemu je

najpreciznije izrečen smisao, pokretač čitave pesničke avanture – svest o potrebi

zauzimanja stava, samoodređenja, uspostavljanja odnosa prema nepomirljivoj

okolini. U osnovi tog odnosa je: prihvatanje sveta kao činjenice – Vidim ne sanjam, i

nepristajanje na njegove uslove: tako počinje bitka, odbrana ljudskosti, obesmišljene

izvan nje same, a napadane i spolja i iznutra.

Daleko u nama nastavlja istu bitku poezijom koja peva ljubav u neljubavnom vremenu,

ljubav ugroženu, potvrđivanu samo u najprisnijem prostoru svoje nasušnosti; to je ljubav

koja u samoodbrani brani i ljudsko dostojanstvo.

Predeli i Spisak proširuju predele imaginacije i spisak predmeta, rekvizitariju pesničkog

izražacvanja. U Predelima su najintenzivniji akcenti vezani za odjeke Opsednute vedrine:

metafizička zebnja se projektuje u pokret i slike, u lirski autentičan i neprevodiv

govor opasnih nevidljivih usana – u mikropejzaže svakodnevnih predmeta. Spisak nas

suočava sa portretima živih i neživih stvari, više ili manje humanizovanih: svaki

predmet metaforiše izvesnu situaciju postojanja, koja u određenoj meri može da bude

situacija ljudskog postojanja.ali te pesme žive samostalno kao skice životinja, biljaka ili

predmeta i u izražajnom rasponu od šansonskog do jezgrovitog.

Vasko Popa je u Kori zacrtao još jedan pravacznačajan za fizionomiju njegove poezije – pesme

svrstane u ciklus Hodočašća, a koje su deo Uspravne zemlje u konačnoj verziji. Linija ovih pesama

ima ishodište u istom prostoru opsednute vedrine: obraćanje znakovima koletivne sudbine,

tragovima kolektivnog napora da se postave trajni belezi nekog smisla na nepočin-polju istorije,

što će dovesti do suštinskog preobražaja prirode našeg rodoljubivog pesništva.

U N E P O Č I N - P O L J U ciklus Igre donosi panoramu egzistencijalnih situacija, odnosa

međuzavisnosti, čitavu skalu tipova događanja, koja je organizovana oko metafore igara.

Samo postojanje je i zalog i smisao i cilj igre – koju na kraju niko ne dobija i koja se

iscrpljuje u svojoj konačnoj praznini. Igre su neizbežne sve dok ima bilo čega; postoje

pravila koja se poštuju ali je magister ludi nepoznat, odsutan, svirep u svom

nepostojanju. Ponavljanje situacija u kojima se određeni događaji moraju odigrati na

određeni način povod je za klasifikovanje, za sistematizaciju sprovedenu u Igrama.

16

Ovde je čistota pronađene formule apsolutna, a njena primena besprekorno precizna u primeni.

Igre su postavljene u sistem nevinih nostalgičnih asocijacija na detinjstvo, folklorni lirizam, neko

bezazleno doba u sluhu. To je arhitektura jednog kružnog pakla, konstruisanog od delova

igračaka. ISHOD IGARA iskazan je kao besmisao, praznina, pa ipak osećamo da se sve

mora ponoviti. Igre su poetska demonstracija dejstvenog besmisla, prihvaćenog kao smisao,

ozakonjenog kao diktat ponašanja. Vrhunac je u afirmaciji igrača da se igra do kraja – igre su

pakao bez buntovnika.

Kost kosti donosi pobunu . U razgovoru kostiju koje su se našle same evocirana je još jedna

situacija-igra, koja je proširena na dramu sa dijalogom; protagonisti prelaze put, od

varljivog ushićenja novom situacijom, preko uzleta u viziju svoje sudbine kao apoteoze

večnih koptanih bića, do saznanja da ko da ponovo sve počinje/nekim strašnijim početkom

i neminovnog svršetka gde sve je ružan san prašine. Čitav ciklus je proširena metafora

besmisla stremljenja i akcije izvan zadatih koordinata. Dijalog kostiju predočava i

istoriju nastanka i nestanka jednog svemirskog mikromodela, što je razrađeno u ciklusu

Belutak,

Belutak je predstavljen kao biće-model. Belutak postoji i kao međusvet, on ima protejsku moć

obnavljanja i metamorfiranja – ali na kraju moramo da vidimo njegovu beznačajnost, u

oštroj i surovoj svetlosti neslane šale bez šaljivca na čiji se smisao-nesmisao svodi belutak,

njegov uzrok i njegove posledice. I ovde je besmisao jedini izvesni ishod. Ova tri ciklusa

imaju isti fokus. Preostalo je da se postavi pitanje pristajanja ili neprstajanja na takav svet,

pitanje konačnog učestvovanja ili neučestvovanja i izrežiranoj igri, u neslanoj šali, u

ružnom snu prašine.

Vrati mi moje krpice poema o nepristajanju, odbijanju, čistom revoltu – ili poema koja je

revolt u čistom stanju. Ovde su lapidarnost i sažetost kao osnovne karakteristike Popine

poezije spuštene na mirkoplan, mikrocelinu, u pokret jedne rečenice ili fragmenta, dok je

ukupni iskaz izveden u jednom jedinom dugom dahu. 14 pesama fragmenata izriče isti

iskaz, vodi do poente koju moramo da naslutimo još na početku. Reč je o pobuni, u ime

sudbinske situacije ljudskosti koja hoće da se opravda svojim sopstvenim smislom. Trijumf

takve ljudskosti počinje samom činjenicom pobune, da bi svoju izvesnost potvrdilo u

jednom saznanju: sudbinska izdvojenost, oličena u svesti koja nosi pobunu,

uspostavlja ravnopravnost odnosa sa čudom – koje nije ništa drugo do projekcija

fenomena prisutnih na istom planu postojanja – ne šali se čudo s čudom.

Uspostavljena je ravnoteža. Ljudsko dostojanstvo odbranjeno je kroz još jednu potvrdu njegovog

samostalnog integriteta na nepočin-polju. I čini se da je sada zatvoren pun krug. Na početku Kore

čuju se reči: Ne zavodi me modri svode/ne igram. Nepristajanje na istu igru ostaje jedina odbrana

na razbojištu sveta. Nastavak je usledio kroz razgrađivanje ove skupo osvojene ravnoteže.

S P O R E D N O N E B O spomenik viziji jednog velikog kosmičkog nesklada. Ovde se

vizura menja. Čovek je sa svojim iskustvom i načinom postojanja, suprotstavljen slici

drevne mere koja ga prevazilazi, a koju je odredio pojmom apsolutnog. Sporedno nebo se

otvara kao kosmičko glumište na kojem se odvija drama o osnovnim

17

nesporazumima i tragičnim nedohvatima. Popa je u prethodne dve knjige pevao

egzistenciju, a sada peva esenciju.

OPŠTE CRTE: ciklusi, opora muzikalnost kratkih stihova bez interpunkcije, svežina leksike, nova

slikovitost, proširen rekvizitarijum i sintaksička strogost. Iza slika se ukazuje razrađen

sistem simbola, koji je odraz znatne simboličke erudicije – SIMBOLI se javljaju u

slikama i u mehanici drevnih mitova, u medijevalnoj ezoterici, u iskustvu alhemičara. Popa

ne upotrebljava simbole kao sistem određenih, konvencionalnih znaova koji apeluju na

prepoznatljive predstave, već gradi slike koje u sklopu komunikacije deluju

samostalno, primarno kao poezija, ali su ukotvljene u drevni simbol, radi

stvaranja niza asocijacija ka dubini kolektivnog sećanja – mitološko i ontološko

(Sartr). Simbolika obuhvata i arhitekturu knjige 7 ciklusa, po 7 pesama značenje

sedmice je savršen red upisivanje trougla u kvadrat 7 boja. Osovinski ciklus je

Podražavanje sunca; okvirni poetski lik, persona je Zvezdoznanac, kao komentator.

Njegov je susd da za sobom ostavi reči lepše nego svet i teže nego kosti života.

Zev nad zevovima varira istu poruku, poetsku kosmogoniju kja treba da objasni buduće

nesreće. Sve nastaje u znaku jednog slučaja, nesporazume, pogreške ili pogrešno

protumačenog čina. To je slika zaboravnog broja koji je sam sebe delio i množio od

očajanja zbog samoće, u koju se opet vratio. To je Ohola greška koja izmišlja prostor i

vreme ne bi li dokazala/da u stvari ne postoji, to je Zev nad zevovima gde je svet samo

dosadna besmislica. Nastavnak je konflikt.

Znamenja nebo se puni raznim znamenjima raznih uljeza čija je funkcija da poremete

strašnu ravnotežu osnovne vizije, da je uskolebaju porukama pobune, ili tvrdoglavosti

ili naučene mudrosti trajanja – Poslednje uže optimistički peva beskonačnost iskustva i

neprolaznost sećanja; pretpostavke za nastanak dijaloga koje se dešava u sledećem

ciklusu.

Razmirica dijalog sa apsolutom, zgusnut oko sedam replika, na prvi pogled je ravnopravan,

ali ovde greška diskutuje sa svojim nastavkom, uzrok vodi dijalog sa posledicom. Ovde se

nadređena mera dva puta apostrofira kao ništavilo zini nulo da nam svane, preseci se

uzduž nulo. Nula stoji za ne-biće, ali je u okultnom ona pojam kosmičkog jedinstva i i izraz

njegove suprotnosti. Ona je simbolična i za snagu latentnog i potencijalnog. Uvek drugom

sagovorniku ostaje poslednja reč.

Podražavanje sunca središnji stub, spev u spevu – nudi novo rešenje. Ovde je sve u

bojama i solarnoj simbolici, u folklornom mitu – naučiti ovaj mrak da sija, tražiti tajno

ime zavičajnog sunca; u dubini svoga duha uspostaviti upotrebljivi zakon postojanja.

SUNCE unutrašnji sjaj ponoćnog sunca (koje je isto što i podzemno sunce alhemičara, a

takođe i crne oči kod nadrealista; koje svetli na dnu duše sjaj spasenja) kameni se u

statičnu slavu, zlatnu i neplodnu, dok srce izlazi ne ne vraća se jer mora da ostane u

teškom lancu svoje zemljske zemljane vernosti. U samu sredinu postavljena je pesma

Pripreme za doček ona je simetrala cele knjige. Ona naglašava mrak u kojem radimo

sami bez pomoći vremena... pitanje o dočeku ili ispraćaju neimenovanog je ključno...

18

Raskol korespondira sa Razmiricom, preuzima istu nit, intezivira i modifikuje temu. Dijalog

postaje raskol, raskid. Nesaglasnost je produbljena. U pesmi Ješan dim – simboli gornjeg i

donjeg kotla – praslila suprotstavljenih planova realnosti: ono što je gore jeste ono što je

doleI. Ipak, iz nesporazume niče jedan plodan revolt, koji u pesmama Nesagorljiv kalem i

Ognjeni suncokret uznosi temu ljudskog supstituta, lepote samostalno pronađene mere,

posle nedohvata one nadređene.

Lipa nasred srca uspešno spojen kolorit našeg folklornog mita sa praslikama koje su

univerzalne (kosmičko drvo, arbor vitae, osovina sveta, slovenska sveta lipa). Lipa je

nesuđena, zavičajna osovina duha; njena povest još jedan čovečanski poraz –

ona biva posečena. To je i još jedan tragičan nesporazum – sa istinom koja peva ...U

mraku na vrhu lipe nasred srca, s lipom – dobročiniteljka, sa smislom napora i akcije.

Nebeski prsten Zvezdoznanac apostrofira Ništariju i Majstora senki (to su još dve persone

Zaboravljenog broja ili Ohole greške) da bi se vizijama nebeskog prstena, zvezdanog puža

ili zvezda izbeglica obratio rečima koje otkrivaju pravi smisao njegove prisutnosti

Zvezdoznanac – ili pesnik – nudi utočište, novi zavičaj u svojoj pesmi onim

voljenim elementima sveta, koji ostaju nasukani posle raskola sa merom neba.

Simbolik asvetog venčanja sa nebeskim prstenom.

Pevajući ništavilo i prevladavanje ništavila u ime ljudskosti, poezija Vaska Pope peva i svoju

sudbinu, i sudbinu poezije uopšte. To je poezija u zenitu smisla.

19