Fakultet za uslužni biznis

Seminarski rad

Banka: pojam, vrste, funkcije

Sadržaj

I Razvoj bankarskih poslova i banakaII Pojam bankeIII Opšta podela banaka

Centralna i emisiona banka Depozitne (komercijalne) banke Univerzalne banke (banke opšteg tipa) Specijalizovane i granske banke Poslovne banke Štedno-kreditne organizacije

Poštanska štedionica Štedionica Štedno-kreditna organizacija Štedno-kreditna zadruga

Ostale bankarske i finansijske institucije IV Funkcije banke

Funkcije kreditnog posredovanja Funkcija novčanog izravnavanja Uslužna funkcija Preduzetnička funkcija

V Vrste bankarskih poslovaAktivni bankarski poslovi

ugovor o kreditu, lombard, relombard, eskont i reeskont.

Pasivni bankarski poslovi emisioni poslovi. izdavanje obveznica, izdavanje založnica. izdavanje blagajničkih zapisa. izdavanje potvrda o deponovanim sredstvima i ulog na štednju.

Neutralni bankarski poslovi ugovor o depozitu, ugovor o sefu devizni poslovi, klirinški poslovi i bankarske garancije.

2

I RAZVOJ BANKARSKIH POSLOVA I BANAKA

Prvi hankarski poslovi, kako se oni sa današnjeg stanovišta shvataju, nastali su već u ranim periodima razvoja Ijudskog društva. Začeci ovih poslova mogu se istorijski pratiti još od 3000 godine pre nove ere, a sigumiji materijalni dokazi o vrsti i načinu razvoja bankarskih poslova, od VII veka pre nove ere. U periodu od VII do V veka pre naše ere, u Vavilonu su se pojavile privatne kuće koje su se bavile pretečom današnjih bankarskih poslova, poznati pod nazivom tezaurisanje, a Ijudi koji su se njima bavili zvali su se "tezauri" (današnji pojm "tezaurisanje" podrazumeva povlačenje novca ili drugih vrednosti iz prometa). Ti prvi poslovi odnosili su se na organizovano sklanjanje odgovarajuće robe, obično žita i druge vrste sličnih proizvoda, na čuvanje. Primljenu robu tezauri su čuvali ili davali dalje u promet na odredeni rok i uz odgovarajuće priznanice o deponovanim proizvodima koje su i same postojale predmet samostalnog finansijskog prometa za obračune i plaćanje.

U istom razdoblju u staroj Grčkoj bankarski poslovi se razvijaju u okviru čuvenih hramova, posebno hramova u Efesu na ostrvu Rodos. Pojavom kovanog novca na ovom tlu, počev od VI veka pre naše ere, koje je izdavao skoro svaki grad ili manja državica samostalno za svoje potrebe, javljaju se i prvi privatni menjači, koji su menjali novac jednog grada, odnosno države za novac druge države, ili su ga davali na zajam uz kamatu. Svoj posao oni su obavljali na trgu za stolom ili na klupi. Kako se sto na grčkom naziva "trapeza", to su oni dobili naziv "trapeziti". a u današnjem smislu reč "trapeza" označava banku.

U periodu postojanja Rimske imperije stiču se još povoljniji uslovi za razvoj novčanih transakcija i drugih finansijskih poslova. Lice koje se u Rimskoj imperiji bavi primanjem depozita i uloga, davanjem zajmova i posredovanjem u novčanom prometu, naziva se "angentarijus". Njihovi poslovi se u velikoj meri odražavaju na razvoj privrednog života, ali uticaj "argemarijusa" na vlasti i državne poslove postojao je sve veći. Menjačke poslove obavljala su druga lica koja su se zvala "tiumulatori".

U ranom feudalizmu, paralelno sa odumiranjem trgovačkih poslova, zamirao je i razvoj bankarskih poslova, odnosno banaka. U ovom periodu veći značaj još su imali samo menjački i emisioni poslovi. Mnoštvo moneta različitih vrsta koje se u tom periodu razvijaju sve više, iziskivale su postojanje samo menjačkih poslova. U istom periodu kreditni posao se javlja najvećim delom u obliku naturalnog kredita, da bi se tokom vremena sve više razvijao kao poseban novčani kreditni posao koji prati trgovačke transakcije. U okviru ovih poslova, u trgovačkom prometu širu primenu dobija menica (XIII vek - Italija), na osnovu koje se kao instrument plaćanja uspešno razvija medunarodni trgovački i novčani promet. Ovaj period je značajan i po prvim slučajevima "kvarenja novca", što se činilo odstupanjem u težini i sastavu plemenitih metala od kojih je kovan novac, a ispoljilo se u određenoj stopi inflacije koja je zasiguno siromašila široki krug vlasnika novčane imovine.

Bankarski poslovi ponovo oživljavaju u srednjevekovnoj Italiji, kada se bankarstvo razvija iz potrebe za stalnim kreditima i organizovaniji je i siguniji platni promet. U XII veku naše ere u Italiji su se razvile preteče današnjih banaka, nazvane "montes". Prve bankarske institucije pojavljuju se kao komercijalne i emisione banke, a među njima su kao prve najpoznatije Banka di Genove, osnovana 1320. godine i Sasa di Sant Georgio, osnovana 1407. godine. Ove banke bavile su se i žiro prometom, te se stoga smatraju i najstarijim pravima bankama u istoriji bankarstva. U ovom periodu razvila se i upotreba menica, koja je vrlo brzo postala važno i nezamenljivo sredstvo poslovnog prometa i kreditiranja. Takođe, amsterdamska banka uvela je u promet poseban knjižni novac, koji je pod nazivom "mark banko" predstavljao 8,5 g finog srebra.

Osnovi savremenog bankarstva postavljani su tokom XVIII i XIX veka, kada su osnovane velike bankarske institucije, koje su sopstvenim i tuđim sredstvima postale važan faktor razvoja

3

privrede i prometa, ne samo u zemljama gde su se ove banke razvile, nego i u međunarodnim odnosima. Medu njima su, svakako, najpoznatije; Sverigen Riskbank, osnovana u Švedskoj 1668. godine, Bank of England, osnovana u Engleskoj 1694. godine itd. U Srbiji prva banka osnovana je 1862. godine, pod nazivom Uprava fondova, koja je kasnije prešla u Državnu hipotekamu banku, a od 1883. godine poslovala je kao Privilegovana Narodna banka Kraljevine Srbije.

II POJAM BANKE

U reprodukciji privrede jedne države postojanje novca i mogućnosti kreditiranja predstavijaju bitne činioce. U kontekstvu ovog kruga, banke imaju posebno mesto i ulogu jer su specijalizovane institucije, čija je osnovna funkcija da privredu i njenu reprodukciju snabdevaju potrebnom količinom i novca i kredita. Stoga je bankarstvo u celini kao specifična privredna delatnost određena vrstom i sadržinom bankarskih poslova. Po odredbama Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, banka se osniva kao akcionarsko društvo, ugovorom o osnivanju i obezbeđenjem sredstava za osnivački kapital banke. Druga finansijska organizacija, izuzev Štedno-kreditnih zadruga, osniva se kao akcionarsko društvo, ugovorom o osnivanju i obezbeđenjem sredstava u osnivački kapital.

Banke i druge finansijske organizacije su pravna lica. Banku mogu da osnuju domaća i strana pravna i fizička lica. Banku mogu da osnuju najmanje dva osnivača. Strana lica mogu da osnuju banku pod uslovima uzajamnosti.

Ugovorom o osnivanju banke utvrđuju se naročito: naziv i sedište osnivača banke; naziv i sedište banke; iznos ukupnog osnivačkog kapitala banke u novčanom i nenovčanom obliku, kao i udeo

svakog osnivača u tom kapitalu; rok do koga su osnivači banke dužni da uplate i prenesu novčana i nenovčana sredstva u

osnivački kapital banke; prava, obaveze i odgovornosti osnivača banke za obaveze banke; uslovi za sticanje i prestanak prava osnivača; poslovi koje banka obavlja; način raspoređivanja dela dobiti na osnivače banke; način snošenja rizika i pokrića gubitaka banke; uslovi i način povećanja osnivačkog kapitala i rezervi banke; način rešavanja sporova među osnivačima banke; uslovi za prestanak rada banke ako ne postoji ekonomski interes; način odlučivanja o statusnim promenama banke i prava osnivača banke u slučaju statusnih

promena banke.Osnivači banke obezbeđuju sredstva za osnivaćki kapital, koja mogu da budu u novčanom i

nenovčanom obliku (zgrade, opreme i druga sredstva). Novčani deo osnivačkog kapitala banke ne može da bude manji od milion i pet stotina hiljada SAD dolara u dinarskoj protivrednosti, po kursu na dan uplate sredstava.

Banka samostalno obavlja delatnost, radi ostvarivanja dobiti. Banka se može baviti depozitnim, kreditnim i drugim bankarskim poslovima u zemlji, i to: primanjem svih vrsta novčanih depozita; davanjem i uzimanjem kredita; deviznim, devizno-valutnim i menjačkim poslovima; izdavanjem hartija od vrednosti i novčanih kartica; čuvanjem sredstava i hartija od vrednosti i upravljanjem njima; kupovinom i prodajom hartija od vrednosti; izdavanjem jemstva, garancija i drugih oblika jemstva; poslovima platnog prometa.

4

III OPŠTA PODELA BANAKA

Zavisno od poslovne aktivnosti i sadržine konkretnih poslova kojima se neka banka pretežno bavi, moguće je banke razvrstati na više tipova (vrsta), ali su sledeći tipovi bankarskih i drugih finansijskih institucija najčešće u okviru bankarskog poslovanja:

centralna ili emisiona banka depozitne banke (komercijalne banke); univerzalne banke (komercijalne banke); specijalizovane i granske banke; poslovne banke; štedno-kreditne organizacije zadruge i štedno-kreditne službe ostale bankarske i finansijske institucije (konzorcijumi, ustanove osiguranja, fondova i dr.); međunarodne i regionalne banke i medunarodne finansijske organizacije.

Banke mogu da se razvrstavaju i prema drugim kriterijumima, na primer prema: ročnosti odobrenih kredita, banke se mogu razvrstati na banke koje se bave odobravanjem

kratkoročnih, srednjoročnih dugoročnih ili investicionih kredita; pravnoj formi, banke se razvrstavaju na; inokosne ili jednovlasničke banke, banke u vidu

društava sa ograničenim jemstvom, u vidu akcionarskih društava, u vidu zadruga i u vidu javno-pravnih ustanova;

regionalnom rasporedu, banke se razvrstavaju na: lokalne (mesne), oblasne (regionalne) i savezne banke

Ako neka od banaka u okviru svoje bankarske aktivnosti pokriva celu kreditno-monetamu sferu i svo bankarsko poslovanje, tada se ta banka naziva monbanka.

Centralna i emisiona banka prema svom poslovnom obeležju jeste jedinstvena emisiona banka, ili banka banaka. Njena uloga, funkcija i odgovomost u oblasti kreditno-monetarne, emisione i devizne politike i regulisanja novčane mase u opticaju, proizilaze iz prava i ovlašćenja koje država zakonom prenosi na nju kao monetamu instituciju te države. Osnovno pravo ove centralne monetarne institucije jeste da određuje ukupnost odnosa u kreditno-monetamoj sferi države. Stoga, ovakva institucija ima obeležje nacionalne banke, pa se, po pravilu, pripadnost određenoj državi ističe u njenom nazivu.

U Državnoj zajednici Srbije i Cme Gore nioje bilo centralne banke. Svaka država članica imala je svoju centralnu banku.

Depozitne (komercijalne) banke su najrasprostranjeniji oblik bankarskog organizovanja, sa primamim poslom da pribavljaju sredstva iz depozita i uloga na štednju, i da ih usmeravaju za određene komercijalne aranžmane (kredite) privrednih subjekata. Stoga se ove bankarske institucije i nazivaju komercijalnim bankama.

Ove banke su, po pravilu, organizovane kao institucije ili su u sastavu bankarskih asocijacija-holding banaka. Depozitna (komercijalna) banka je osnovni subjekt preko kojeg Narodna banka sprovodi mere regulisanja emisione, kreditno-monetame i devizne politike. Depozitne (komercijalne) banke mogu da obavljaju i druge bankarske poslove, kao što su:

devizni, devizno-valutni i menjački poslovi; izdavanje hartija od vrednosti i novčanih kartica (emisioni posao); čuvanje sredstava i hartija od vrednosti; kupovanje i prodaja hartija od vrednosti; izdavanje garancija i drugih oblika jemstva (garancijski posao): poslovi platnog prometa (u skladu sa zakonom).

5

Univerzalne banke (banke opšteg tipa) bave se svim poslovima iz oblasti bankarskog poslovanja u obimu i širini samom veličinom banke i njenim potencijalom. I kod od ovih banaka depozitni posao predstavlja primami bankarski posao za koji se vezuju i svi drugi bankarski poslovi u određenoj veličini.

Specijalizovane i granske banke bave se samo pojedinim vrstama bankarskih poslova sa svim obeležjima poslovne specijalizacije. U ovoj grupi banaka posebno se razlikuju banke koje se bave: investicionim poslovima, izvoznim poslovima, uvoznim poslovima, deviznim poslovima, poslovima hartija od vrednosti i drugim specijalizovanim bankarskim poslovima.

Slično specijalizovanim bankama, i granske banke obavljaju sve ili samo neke bankarske poslove za potrebe pojedinih delatnosti, privrednih grana, za određenu proizvodnu grupaciju preduzeća ili njihovo udruženje, odnosno asocijaciju. Ove banke se kod nas obično poznaju po atributima: "investiciona' "privredna", "izvozna" i sl.

Poslovne banke se, po pravilu, razvijaju u zemljama tržisne ekonomije i najčešće se bave kreditiranjem razvoja na osnovu depozita sa drugim rokom.

Štedno-kreditne organizacije po svojoj osnovnoj društvenoj ulozi pripadaju krugu bankarskih i finansijskih institucija, iako ne ispunjavaju primarni uslov bankarske aktivnosti kreiranja novčanih sredstava. U zavisnosti od postavljenih ciljeva i struktura poslova koje će obavljati štedno-kreditna organizacija, kao oblici organizovanja se pojavljuju;

poštanska štedionica, štedionica, štedno-kreditna organizacija i štedno-kreditna zadruga.

Poštanska štedionica ima osnovnu funkciju prikupljanja slobodnih novčanih sredstava stanovništva, njihovog čuvanja i kasnijih vraćanja kao štednih uloga.

Poštansku štedionicu u Srbiji, u skladu sa zakonom, osnivaju poštanska preduzeća, uz obezbedenje osnivačkog kapitala u visini od 1.500.000 SAD dolara u dinarskoj protivrednosti, po kursu na dan uplate tih sredstava.Poštanska štedionica obavlja sledeće poslove:

prikuplja dinarske i devizne štedne uloge fizičkih lica, vodi tekuće račune, žiro račune i devizne račune fizičkih lica i obavlja platni promet za fizička lica;

daje kredite; izdaje hartije od vrednosti i novčane kartice (emisioni posao); kupuje i prodaje hartije od vrednosti; čuva sredstva i hartije od vrednosti i upravlja njima; otkupljuje bankarske i putničke čekove; naplaćuje hartije od vrednosti u drugim zemljama; obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom.

Štedionica se smatra finansijskom organizacijom koja prikuplja dinarske i devizne štedne uloge i depozite i na osnovu njih odobrava kredite svim fizičkim licima koja za tim imaju potrebu, u skladu sa zakonom.

Štedionica se može osnovati ako osnivači (građani, inslitucije koje se bave stanovništvom, mesne zajednice i druga društveno-pravna lica) obezbede novčani deo osnivačkog kapitala koji ne može da bude manji od 600.000 SAD dolara u dinarskoj protivrednosti, po kursu na dan uplate tih sredstava.

Sredstva koja štedionica ne iskoristi za davanje kredita fizičkim licima može da koristi i za davanje kredita pravnim licima za potrebe razvoja preduzetništva, stambene izgradnje i komunalne delatnosti.

6

Štedno-kreditnu organizaciju mogu da osnuju pravna lica koja su organizovana za obavljanje delatnosti i usluga, i međusobno su povezana u privređivanju, uz obezbeđenje osnivačkog uloga u visini koji ne može da bude manji od 400.000 SAD dolara u dinarskoj protivvrednosti, po kursu na dan uplate tih sredstava.Štedno-kreditna organizacija obavlja sledeće poslove:

prikuplja sredstva za finansiranje prometa određene robe i usluga u okviru delatnosti njenih osnivača;

prikuplja dinarske štedne uloge radnika zaposlenih u pravnim licima koje su je osnovale; daje i uzima kredite za račun njenih osnivača; obavlja platni promet u skladu sa zakonom.

Štedno-kreditnu zadrugu mogu da osnuju zemljoradničke, zanatske, stambene i druge zadruge, kao i pravna i fizička lica - članovi zadruga, uz obezbedenje osnivačkog kapitala koji ne može da bude manji od 400.000 SAD dolara u dinarskoj protivvrednosti, po kursu na dan uplate tih sredstava.

Štedno-kreditna zadruga osniva se ugovorom ako je osnivaju dva ili više osnivača, odnosno odlukom o osnivanju ukoliko je osniva jedno pravno lice.Poslovi Štedno-kreditne zadruge su:

prikuplja dinarske namenske štedne uloge i depozite fizičkih lica, daje i uzima kredite u okviru delatnosti njenih osnivača, obavlja platni promet u skladu sa zakonom, obavlja određene bankarske poslove predviđene saveznim zakonom.

Ostale bankarske i finansijske institucije su usko specijalizovane institucije, čija je zajednička karakteristika da raspolažu, koriste i usmeravaju znatna finansijska sredstva sa kojima se pojavljuju na finansijskom tržistu. Ove institucije, iako nemaju odlučujuću funkciju u finansijskom mehanizmu jedne države, ipak dopunjuju celinu finansijske infrastrukture, koja je kao raznovrsna upravo i neophodna privredi i stanovništvu.

Među ovim institucijama, kao najpoznatije mogu se navesti: novčane i robne berze; stambene i druge zadruge koje se bave i kreditiranjem; fondovi penzijskog i socijalnog osiguranja, kao i specijalizovani drugi javni i društveni

fondovi; ustanove koje se bave osiguranjem i reosiguranjem imovine i lica; poslovi korporacije za plasiranje novca i kapitala; ustanove koje se bave poslovima lizinga i kliringa; ustanove koje se bave forftling i faktoring poslovima; ostale pomoćne finansijske organizacije (menjačnice, agencije. komisionari, posredničke

ustanove i sl.).

IV FUNKCIJE BANKE

7

Funkcije kreditnog posredovanja Funkcija novčanog izravnavanja Uslužna funkcija Preduzetnička funkcija

Funkcije kreditnog posredovanja

Prva i najvažnija funkcija banke je posredovanje u kreditiranju, tako što na jednoj strani banka uzima kredite ( od CB i drugih poslovnih banaka ili novac po osnovu depozita i uloga na štednju), a na drugoj strani prikupljeni novac daje u obliku kredita klijentima. Posrednička funkcija banke u kreditiranju se jasno i u potpunosti odslikava u njenom bilansu. Depozitni poslovi po kojima je banka preuzela tuđi novac se vrednosno iskazuju u pasivi, a kreditni u aktivi bančinog bilansa.

Razlika između kamata koje banka daje po depozitnim poslovima svojim klijentima i kamata koje od klijenata naplaćuju po kreditnim poslovima (tzv. negativne i pozitivne ili pasivne i aktivne kamate) se naziva kamatna marža i predstavlja bitan deo prihoda tj. dobiti banke.

Funkcija novčanog izravnavanja

Svojim posredovanjem banke deluju izravnjavajuće između tražilaca novca ne samo u finansijskom već i u prostornom i vremenskom smislu reči.

Uslužna funkcija

Banka obavlja i raznovrsne uslužne poslove za svoje klijente gde se ona ne javlja ni u ulozi dužnika ni u ulozi poverioca već naprosto pruža određene korisne usluge svojim klijentima, kao što su usluge u obavljanju platnog prometa ali i druge usluge neutralnog karaktera, kao što su: menjački poslovi, poslovi čuvanja poverenog novca te funkcija posredovanja u platnom prometu.

Preduzetnička funkcija

Banka se pojavljuje kao i drugi trgovci pa obavlja i sopstvene poslove na osnovu kojih može dodatno da zaradi kao što su poslovi kupovine i prodaje efekata na berzi i u vanberzanskom prometu, kupovine i prodaje deviza, emisioni poslovi za sopstveni račun itd.

V VRSTE BANKARSKIH POSLOVA

8

Bankarski poslovi u bankarskoj literaturi grupišu se različito, što je rezultat različitih shvatanja pojedinih autora.U literaturi bankarski poslovi se najčešće svrstavaju prema njihovim zajedničkim osobinama na: aktivne, pasivne i neutralne bankarske poslove.

AKTIVNI BANKARSKI POSLOVI

Aktivni bankarski poslovi su oni kod kojih se organizacija javlja kao poverilac svog klijenta (dužnika).U okviru aktivnih bankarskih poslova razlikuju se:

ugovor o kreditu, lombard, relombard, eskont i reeskont.

Ugovor o kreditu

Ugovor o kreditu je pismena isprava kojom se banka obavezuje da će korisniku kredita staviti na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili na neodređeno vreme, za neku namenu ili bez namene, uz istovremenu obavezu korisnika da vrati dobijeni novac uz ugovorenu kamatu, u vreme i na način utvrden ugovorom.

Samim tim, za ugovor o kreditu može se reći da je strogo formalan i da se zaključuje u pismenoj formi.

Sličnu formulaciju nalazimo i u Zakonu o osnovama kreditnog i bankarskog sistema. gde se kaže: "Bankarska organizacija zaključuje sa korisnikom kredita ugovor o kreditu u pismenom obliku".

Ugovorom o kreditu utvrđuju se uslovi davanja i korišćenja kredita, kao i druga prava i obaveze ugovorenih strana.

Ugovorom o kreditu banka određuje uslove davanja kredita, pridržavajući se bankarskih uzansi i dobrih poslovnih običaja, vodeći računa o interesima banke, imajući pri tome za cilj da se davanjem kredita razvijaju materijalna dobra komitenta, a samim tim i materijalna dobra društvene zajednice kao celine.

Ugovorom o kreditu regulišu se sledeći odnosi: iznos kredita, namena kredita, rok vraćanja kredita, obezbeđenje kredita putem menica, utvrđivanje pojedinih tranši i vreme njihovih puštanja u tok, visina kamate, način obračuna i vreme plaćanja kamate, uslov raskida ugovora i dr.

Klasifikacija kredita koje banke odobravaju je različita, a oni mogu da budu: prema roku vraćanja: kratkoročni, srednjoročni i dugoročni; prema obliku kredita koji se odobrava: eskontni, lombardni, hipotekani i krediti po tekućem

računu; prema svrsi za koju se daju: potrošački (konzumni), proizvođački, kao i krediti za osnovna i

obrtna sredstva; prema osiguranju: personalni ili otvoreni, i realni i pokriveni; prema načinu upotrebe: redovni ili stalni i vanredni ili sezonski; prema tome ko je dužnik: industrijski, trgovački, poljoprivredni, državni i komunalni; prema načinu vraćanja: jednokratni i višekratni; prema kamatama: kamatni i beskamatni.

Ukoliko komitent kredit koristi suprotno odredbama ugovora, banka kredit može da otkaže. Takođe, banka ugovor o kreditu može da otkaže i u slučaju insolventnosti komitenta i prestanka pravnog položaja komitenta.

Korisnik kredita može da odustane od ugovora o kreditu, a takođe može da uzeti kredit vrati pre roka utvrđenog ugovorom, u kom će slučaju banka zaračunati i naplatiti kamatu do dana kada je kredit vraćen, tj. samo za vreme korišćenja kredita.

9

Lombard

Lombard je davanje kredita uz zalog. Ugovorom o lombardu banka daje poveriocu kredit, s tim što je poverilac dužan da kod nje deponuje pokretne stvari kao obezbeđenje da će uzeti kredit vratiti u roku.

Stvari koje se daju u zalog pri lombardu mogu da budu: vrednosti. dragocenosti, uskladištena roba, kao i neka potraživanja khjenata, s tim što pri tome sva prava klijenta u vezi sa potraživanjem prenese na banku. Kod zalaganja robe klijent prenosi na banku varant (deo skladišnice).

Ugovor o lombardu zaključuje se u pismenoj formi. Primljene stvari od klijenta banka je dužna da čuva pažnjom dobrog privrednika i da ih vrati klijentu kada on vrati uzeta sredstva u određenom roku. Međutiom, ako klijent ne vrati uzeta sredstva u određenom roku, banka ima pravo da putem javne prodaje proda založene stvari, ali o tome mora prelhodno da obavesti dužnika.

Relombard

Relombard je posebna vrsta ugovora o lombardu On se sastoji u tome što banka koja je dala kredit komitentu zalogu stvari primljene od njega prenosi na drugu banku i od nje dobija novčana sredstva, tj. sada banka obavlja lombardovanje. U tom slučaju komitent uzeta sredstva vraća onoj banci kod koje se u zalogu nalaze njegove stvari.

Eskont

Eskont je prodaja određenih hartija od vrednosti njenom korisniku pre njegove dospelosti za naplatu, uz odbitak pripadajuće kamate od dana eskontovanja do dana dospelosti.

Hartije od vrednosti obično su: menice, čekovi, varanti, uputnice i dr.Eskontovanje je veoma čest bankarski posao, koji se ogleda naročito u obliku meničnih

potraživanja. Pri eskontovanju banka isplaćuje korisniku hartije od vrednosti, njen nominalni iznos sa pripadajućim kamatama, ali odbija nedospele kamate, svoju proviziju i troškove

Banci najviše pogoduje eskontovanje onih hartija od vrednosti za koje je uverena da će ih u kratkom roku naplatiti.

Reeskont

Reeskont predstavlja posebnu vrstu ugovora o eskontu. Kod reeskonta kao ugovrne strane javljaju se dve banke, s tim što je jedna od njih ona banka koja je već zaključila ugovor o eskontu, odnosno ona je vlasnik hartije od vrednosti po tom osnovu, a druga banka kupuje te hartije od banke koja je obavila eskontovanje. Naime, kod reeskonta preprodaju se hartije od vrednosti između dve banke za potraživanja koja nisu dospela, pri čemu banka koja je obavila eskontovanje prodaje hartije drugoj banci obezbeđuje time sebi potrebna novčana sredstva.

PASIVNI BANKARSKI POSLOVI

Pasivni bankarskj poslovi su poslovi kod kojih se banka javlja kao dužnik u odnosu na svoje poverioce.U pasivne bankarske poslove spadaju:

emisioni poslovi. izdavanje obveznica, izdavanje založnica. izdavanje blagajničkih zapisa.

10

izdavanje potvrda o deponovanim sredstvima i ulog na štednju.

Emisioni poslovi

Pod emisionim poslovima podrazumevaju se oni poslovi u okviru kojih ovlašćena banka obavlja emisiju novčanica, kovanog novca i hartija od vrednosti. U našoj zemlji ove poslove obavlja Narodna banka Srbije i banke.

Novčanice i kovani novac koje izdaje Narodna banka Srbije, pored karakteristika koje ima novac, imaju i sledeće osobenosti:

nije im određen rok dospelosti, uvek im je zaokružen iznos vrednosti, pojedini primerci ne mogu da se oglašavaju za nevažeće.

Izdavanje obveznica

Obveznica je pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da će licu naznačenom na obveznici, ili donosiocu, isplatiti određenog dana iznos naveden u obveznici, odnosno iznos anuitetskog kupona.

Obveznice predstavljaju posebnu vrstu hartija od vrednosti, koje se izdaju radi prikupljanja slobodnih novčanih sredstava.Banka može da izda obveznice na tri načina:

u svoje ime i za svoj račun. u svoje ime i za tuđ račun, u tuđe ime i za tuđ račun.

Kada banka izdaje obveznice u svoje ime i za svoj račun, ona je neposredni dužnik prema svakom imaocu obveznice.

U slučaju kada banka izdaje obveznice u svoje ime i za tuđ račun, što je slučaj kod javnih zajmova, tada ona istupa kao komisionar i odgovoma je imaocima obveznica.

Međutim, kada banka izdaje obveznice u tuđe ime i za tuđ racun, ona istupa kao zastupnik i nije neposredni dužnik za izdate obveznice.

Obveznica može da glasi na ime i na donosioca, a novčani iznos na koji glasi označava se u dinarima. Apoene obveznica odreduje izdavalac.

Kao imalac obveznice na ime smatra se lice na koje obveznica glasi, a ako je obveznica preneta indosamentom, imalac je poslednji indosator. Ukoliko obveznica glasi na donosioca, njen nosilac smatra se imaocem.

Obveznicu može da upiše pravno i fizičko lice.Rok za upis obveznica ne može da bude duži od 90 dana. Međutim, ako se obveznice izdaju

radi prikupijanja sredstava za namene koje su od opšteg značaja, može iznositi najviše 180 dana. Upisnik obveznice stiče pravo na obveznicu kada u celini uplati novčani iznos na koji obveznica glasi, koji se može uplatiti odjednom ili u ratama. Ako se otplata obavi u ratama, rok za otplatu prve rate ne može da bude duži od 90 dana od dana isteka roka za upis obveznice, s tim što rok za uplatu ostalih obveznica ne može da bude duži od dve godine.

Svaka obveznica mora da sadrži sledeće bitne elemente: označenje da je obveznica; naziv i sedište izdavaoca obveznice naziv, odnosno ime i prezime upisnika obveznice, odnosno označenje da obveznica glasi

na donosioca; novčani iznos na koji obveznica glasi; visinu kamatne stope; rokove otptate glavnice i kamate; mesto i datum izdavanja obveznice; serijski broj obveznice;

11

faksimil ovlašćenih lica izdavaoca obveznice.Sva prava iz obveznice moraju da budu na njoj označena. Ako se izdaje obveznica s

garancijom, na njenoj prednjoj strani mora da bude označen naziv i sedište garanta.Poziv za upis obveznica obavlja se javnom objavom.Imalac obveznice ima pravo da u odredenom roku naplati novčani iznos na koji obveznica

glasi, zajedno sa pripadajućom kamatom ako je bila predviđena.Kamata po osnovu obveznica plaća se unazad. Prenos obveznice koja glasi na ime obavlja

se indosamentom.Nastale obveznice mogu da se amortizuju samo ako glase na ime.Pored navedenih izdavalaca obveznica, kod nas i Republika za pokriće svojih obaveza izdaje

obveznice.Obveznice Republike izdaje Narodna banka Srbije u apoenima u određenim iznosima, koje

glase na donosioca.

Izdavanje založnica

Bankarska založnlca je pismena isprava koju bankarska organizacija, hipotekama banka, izdaje klijentu kada mu na osnovu njegovih nepokretnosti odobrava kredit.

Založnice glase na donosioca, imaju stalno ukamaćenje, duže rokove i neotkazive su, a za pokriće imaju založene nepokretnosti.

Založnice su veoma pogodan oblik hartija koje omogućavaju dalje zaduživanje, pa stoga država radi zaštite imalaca založnica propisuje uslove i njihov ukupan iznos.

Založnicom se naziva i varant, koji predstavlja deo skladišnice i služi za dobijanje kredita na osnovu zalaganja uskladištene robe.

Isto tako, založnicom se naziva i ugovor koji se zaključuje izmedu zajmodavca i zajmoprimca prilikom davanja kredita na osnovu zaloga pokretnih stvari (lombard).

Založnica sadrži podatke o visini zajma, o založenim stvarima, procentualnom odnosu između vrednosti zaloga i zajma, visini kamatne stope, načinu isplate zajma. Isto tako, založnicom se preciziraju prava i obaveze kako zajmodavca, tako i zajmoprimca.

Založnica se ispostavlja u dva primerka, od kojih svaka ugovoma strana dobija po jedan.

Izdavanje blagajničkih zapisa

Blagajnički zapis je kratkoročni papir i sredstvo za regulisanje količine novca u opticaju i za regulisanje likvidnosti banaka. Kratkoročnost razlikuje blagajnički zapis od obveznice.

Blagajnički zapis mogu da izdaju Narodna banka Srbije i sve druge naše banke. Odluku o emisiji blagajničkog zapisa donosi nadležni organ emitenta.Odlukom o emisiji blagajničkog zapisa utvrduje se:

ukupan iznos i nominalna vrednost na koje se emituje zapis. namena za koju se emituje zapis, način emitovanja zapisa, visina i način obračunavanja i plaćanja kamate, rokovi dospeća za naplatu.

Blagajnički, komercijalni i državni zapisi moraju da sadrže sledeće podatke: oznaku da je zapis; formu, odnosno naziv i sedište emitenta; formu, odnosno naziv i sedište kupca ako je kupac pravno lice, odnosno ime i prebivalište

kupca ako je kupac fizičko lice, odnosno oznaku da zapis glasi na donosioca; normalnu vrednost na koju zapis glasi; visinu kamatne stope; rok plaćanja nominalne vrednosti; mesto i datum emitovanja; oznaku serije sa kontrolnim brojem;

12

posebna prava iz zapisa i faksimil potpisa ovlašćenog lica emitenta i pečat emitenta.

Blagajničke zapise koje emituje Narodna banka Srbije mogu da emituju banke i druge finansijske organizacije, a blagajničke zapise koje emituju banke i druge finansijske organizacije mogu da kupuju kako pravna, tako i fizička lica.

Emitent umesto štampanja blagajničkog, komercijalnog i državnog zapisa može da izda potvrdu, koja mora u sebi da sadrži sve elemente koji su Zakonom utvrđeni za te hartije od vrednosti, uz uslov da je overi banka kod koje emitent ima depo račun.

Blagajnički zapis izdaje se u zaokruženim apoenima, s tim što rok za povraćaj novca ne može da bude kraći od tri meseca, niti duži od jedne godine.

Visinu kamatne stope po blagajničkom zapisu određuje izdavalac prema njegovom dospeću, a u granicama određenim propisom o najvišoj kamatnoj stopi.

Prenos blagajničkog zapisa koji glasi na ime prenosi se indusamentom, a onog koji glasi na donosioca, njegovom predajom.

Blagajnički zapisi koje izdaju banke mogu da služe kao sredstvo plaćanja, odnosno kao instrument obezbedenja plaćanja ako je to predviđeno zakonom.

Izdavanje potvrda o deponovanim sredstvima

Potvrda o deponovanim sredstvima je pismena isprava o deponovanim sredstvima bez namene kod banke, sa rokom vraćanja dužim odjedne godine.

Potvrdu o deponovanim sredstvima izdaje banka koja je primila novčana sredstva.Potvrda glasi na ime i sadrži sledeće podatke:

označenje da je potvrda o deponovanim sredstvima kod banke; naziv i sedište izdavaoca potvrde; naziv korisnika potvrde; iznos na koji potvrda glasi; rok na koji su sredstva deponovana; visinu kamatne stope; datum i mesto izdavanja potvrde; potpise ovlasćenih lica, kao i pečat izdavaoca potvrde.

Prenos potvrde obavlja se indosamentom. a njen novi imalac stiče sva prava označena u potvrdi.

Potvrda o deponovanim sredstvima može da služi kao sredstvo plaćanja, odnosno kao instrument obezbeđenja plaćanja ako je to predviđeno saveznim zakonom.

Ulog na štednju

Ulog na štednju je ugovor kojim lice koje raspolaže novčanim sredstvima (ulagač) predaje ova sredstva na čuvanje bankarskoj organizaciji, uz njenu obavezu da mu ih čuva i na njegov zahtev isplati u željenom iznosu, kao i da mu za korišćenje tih sredstava isplati ugovorenu kamatu.

Ulog na štednju može da obavlja samo fizičko lice. UIog na štednju može da bude po viđenju, a takođe može da bude oročen. Ukoliko je štedni ulog ugovorom označen po viđenju, banka ima obavezu da odmah po prijemu obavi odgovarajuću isplatu. Međutim, ako je štedni ulog oročen, isplata štednog uloga obaviće se po isteku roka oročavanja. Štedni ulozi mogu da se uplaćuju na ime, na donosioca ili na šifru.

13

NEUTRALNI BANKARSKI POSLOVI

Pod neutralnim bankarskim poslovima podrazumevaju se bankarski poslovi kod kojih se banka ne pojavljuje ni kao poverilac, ni kao dužnik.

U okviru neutralnih bankarskih poslova spadaju: ugovor o depozitu, ugovor o sefu devizni poslovi, klirinški poslovi i bankarske garancije.

Ugovor o depozitu

Kod sklapanja ugovora o depozitu banka se obavezuje da primi, a deponent da preda banci predmet depozita.

Predmet depozita može da bude novac (novčani depozit), hartije od vrednosti, predmeti od zlata i drugih plemenitih metala i sl. (nenovčani depozit).

Kod novčanog depozita banka je dužna da deponentu plati odgovarajuću kamatu, jer ova novčana sredstva može da koristi u platnom prometu.

Novčani depozit može da bude po viđenju ili oročen, sa otkaznim rokom ili bez njega. Novčani depozit. takođe može da ima i namenu.

Kod nenovčanog depozita banka, po pravilu, ne koristi deponovane stvari i dužna je da ih deponentu vrati na njegov zahtev.

Stvari koje se predaju na čuvanje mogu da budu otvorene i zatvorene. Za primljene stvari deponentu se izdaje posebna isprava.

Ugovor o sefu

Ugovor o sefu je ugovor po kojem se banka obavezuje da će korisniku staviti na raspolaganje sef za određeni period vremena, uz uslov da za to korisnik banci plati određenu naknadu

Zaključenjem ugovora banka korisniku stavlja na raspolaganje odgovarajući sef i ključeve od njega. Banka ne može i ne sme da ima duplikat ključeva od sefa, a dužna je da korisniku ili njegovom punomoćniku omogući pristup sefu.Korisnik sefa dužan je da banci pravovremeno isplati ugovorenu sumu za korišćenje sefa.

Devizni poslovi

Pod pojmom devizni poslovi podrazumevaju se poslovi koji se obavljaju u vezi sa obavljanjem platnog prometa sa inostranstvom.

Zakonskim regulativama pod devizama smatraju se sva potraživanja po bilo kojoj osnovi koja glase na stranu valutu, bez obzira na način raspolaganja (ček, menica, uputnica i dr.), kao i sve vrste efektivnog stručnog novca, osim kovanog zlatnog novca.

Devize se ostvaruju poslovanjem sa inostranim partnerima, ali se takođe mogu kupovati i za dinarska sredstva, pod uslovima utvrđenim zakonskim regulativama.

Devizna sredstva koja ostvare preduzeća prodajom robe ili usluga predstavljaju specifičan vid njihovog prihoda.

Devizna sredstva mogu da se ostvare: prodajom robe i usluga na stranom tržištu, dugoročnom proizvodnom kooperacijom sa inostranim partnerima, obavljanjem privrednih delatnosti u inostranstvu u skladu sa zakonom,

14

dobijanjem kredita iz inostranstva, emisijom hartija od vrednosti, obavljanjem drugih oblika poslovanja sa inostranstvom u skladu sa zakonskim propisima.

Devize pripadaju onim organizacijama koje su ih ostvarile, i one ih mogu slobodno koristiti, ali pod kontrolom državnih organa.

Građani i građanska pravna lica mogu slobodno da prime i unesu devize iz inostranstva, koje mogu slobodno prodavati ovlašćenoj banci ili stavljati na svoj devizni ulog.

Platni promet sa inostranstvom obavlja se preko zakonom ovlašćenih banaka, i to u dinarima, u ugovorima utvrđenim konvertibilnim devizama, kao i u obračunskoj valuti (klirinški način plaćanja).

Za svaku godinu Republička skupština utvrđuje zajedničku deviznu politiku, koja obuhvata; politiku unapređivanja i podsticanja izvoza robe i usluga i drugih oblika ekonomskih odnosa sa inostranstvom, zatim politiku uvoza, politiku zaštite domaće proizvodnje, politiku kursa dinara, deviznih rezervi, kreditnih odnosa sa inostranstvom, usklađivanje međusobnih odnosa republičkih ipokrajinskih samoupravnih interesnih zajednica za ekonomske odnose sa inostranstvom i politiku platnobilansnih ograničenja.

Na osnovu postojećih propisa, pod kreditnim poslovima sa inostranstvom smatraju se sledeće činidbe:

izvoz i uvoz robe i usluga na kredit; uzimanje i davanje kredita za uvoz i izvoz robe i usluga; uzimanje i davanje finansijskih kredita; uzimanje kratkoročnih kredita koje čini banka ovlašćena za poslove sa inostranstvom putem

kreditnih linija; pribavljanje sredstava izdavanjem obveznica na inostranom tržištu; pribavljanje sredstava na inostranom finansijskom tržistu refinansiranjem potraživanja

po odobrenim kreditima inostranim partnerima; uzimanje kredita radi održavanja likvidnosti Srbije u plaćanjima prema inostranstvu; primanje i davanje depozita i davanje i uzimanje garancija, supergarancija i drugih oblika

jemstva u odnosima sa inostranstvom.

Klirinški poslovi

Pod kliringom se podrazumeva obračun međusobnih dugovanja i potraživanja koji se obavlja prebijanjem posredstvom neke bankarske organizacije, koje se u unutrašnjem platnom prometu naziva kompenzacija.

U međunarodnom platnom prometu kliring je način plaćanja na osnovu koga uvoznici plaćaju svoja dugovanja, ili naplaćuju svoja potraživanja preko određene bankarske institucije, putem koje se prebijaju međusobna dugovanja i potraživanja između država.

Kliring je međusobno prebijanje dugovanja i potraživanja putem kojeg se roba plaća robom, a samo se razlika podmiruje plaćanjem u novcu.

Postoje tri vrste kliringa: jednostrani, dvostrani i višestrani.Jednostrani kliring uvodi se jednostranom odlukom neke zemlje, u kom slučaju je to

istovremeno i prinudni kliring. Isto tako, moguć je i ugovomi kliring, koji se reguliše međusobnim ugovorom. Kod jednostranog kliringa prebijanje se može obaviti samo u domaćoj valuti.

Dvostrani kliring, za razliku od jednostranog kliringa, nastaje međusobnim sporazumom dve države, a cilj mu je da se sredstva ne prenose preko granice. Između država sporazumno se utvrđuje najviši iznos do kojeg se mogu kretati medusobna potraživanja i dugovanja.

Višestrani (multilateralni) kliring se ugovara između više zemalja. Na ovaj način se omogućava lakše obavljanje platnog prometa izmedu zemalja. Sporazumom se odreduje valuta u kojoj će se kliring obavljati. Višestrani kliring je u upotrebi u međusobnim odnosima poštanskih organizacija, kod medusobnih potraživanja nacionalnih železnica i vazduhoplovnih kompanija.

15

Bankarske garancije

Pod bankarskom garancijom podrazumeva se pisani dokument kojim banka kao garant preuzma na sebe obavezu da će obaviti plaćanje umesto dužnika ako on to ne učini u određenom roku.

Banka daje garanciju u svoje ime i za svoj račun putem garantnog pisma, ili avaliranjem menice na određenu sumu novca, ali najviše do iznosa trajnih obrtnih sredstava utvrđenih po završnom računu za prethodnu godinu, pod uslovom da u poslednjih šest meseci, koji prethode avaliranju menice, komitent nije imao neispunjene obaveze.

Banka moze da da garanciju po osnovu investicija u svoje ime i za svoj račun do visine svog likvidnog kreditnog potencijala.

Takođe, banka može da da garantuje i o ovlašćenju jednog ili više korisnika društvenih sredstava, ali najviše do iznosa raspoloživih sredstava za investicije i pod uslovom da nema dospelih neizmirenih obaveza.

Garancija izdata po ovlašćenju predstavlja akt koji banka daje u svoje ime I za tuđ račun. Davalac ovlašćenja ima status garanta, a banka koja je izdala garanciju po ovlašćenju preuzima ulogu supergaranta - garanta drugog reda.

Banka može da da drugoj banci supergaranciju, kojom ona preuzima na sebe obavezu da će ispuniti obaveze plaćanja po garanciji koju je izdala druga banka, ako ta banka ne ispuni svoje obaveze po toj garanciji. Banka može da da supergaranciju drugim bankama do visine likvidnog kreditnog potencijala koji nije angažovan za pokriće datih garancija.

Zavod za obračun i plaćanje dužan je da u korist poverioca naplati iznose koji su predmet garancije iz svih novčanih sredstava kojima raspolaže dužnik, garant, davalac ovlasćenja za davanje garancije i supergarant ukoliko dužnik ne isplati dugujući iznos. Međutim, naplata se može obaviti iz sredstava koja po zakonskim odredbama ne mogu da budu predmet izvršenja, a pri čemu treba poštovati redosled njihovog jemstva.

Banka izdaje garancije i supergarancije najmanje u četiri primerka. od kojih po jedan poverilac i dužnik deponuju kod ovlašćene banke u sedištu gde imaju otvoren žiro račun, a po jedan zadržavaju za svoje potrebe.

Garant daje garanciju i supergaranciju pod uslovima i po postupku koji su utvrđeni njegovim opštim aktom.

16