130

15

PRILOZI

Kada govorimo o autentiånosti proroåanstava i o sigurnosti izvora izkojih ona potiåu, najmanje su pouzdane priåe koje se prenose od usta do usta.Posebna je nevolja ako jednu od karika u tom informacionom lancu åine sa-vremeni mediji, jer senzacionalizam koji se iza njih krije najlakše moæe daugrozi taånost informacije. Pisana reå je svakako sigurnija, mada treba bitioprezan kada je åine spisi nepoznatog porekla. Naroåito ako su nedatirani,bez pouzdanih svedoka i ako ih je neko izneo na svetlost dana tek posledogaœaja koji se njima proriåu. Najpouzdaniji izvor åine pravovremenoobjavljeni tekstovi koji potiåu iz arhiva u kojima se åuvaju stara izdanja no-vina i knjiga. Oni imaju snagu materijalnih dokaza, jer ako u nekom takvomizdanju novina pronaœemo najavu buduñeg dogaœaja, onda nema sumnje dapred sobom imamo autentiåno proroåanstvo.

U arhivama Narodne biblioteke u Beogradu, biblioteke Srpske akademi-je nauka i umetnosti, kao i biblioteke Matice srpske u Novom Sadu postojinebrojeno mnogo ovakvih nemih svedoka koji govore o davno prohujalomvremenu. Veliko je zadovoljstvo prelistavati novine stare po sto i više godinai osetiti duh doba iz koga one potiåu. Poneka mrlja od kafe ili beleška na mar-ginama, napisana mastiljavom olovkom koju je vodila nevešta ruka, samopojaåavaju utisak autentiånosti i pomaæu da se, kao vremeplovom, vratimo udoba naših pradedova.

Ovo poglavlje åine krañi novinski tekstovi u kojima se govori o kreman-skom proroåanstvu. Obuhvañeni su svi stariji ålanci koji su dostupni u nave-denim arhivama, sa samo dva izuzetka. Zbog opširnosti znaåajno je skrañen

feljton od 300 nastavaka objavljen u “Malim novinama” tokom 1902. i 1903.godine. Obuhvañeni su samo zanimljiviji delovi (prilozi od 1 do 6), a pre-skoåen je veñi deo feljtona, jer u njemu nema niåega osim beznaåajnih po-litiåkih traåeva sa sredine devetnaestog veka. Izostavljena je i serija napisa drRadovana Kazimiroviña koja je u periodu od 4. do 26. decembra 1928. godineobjavljivana u listu “Vreme”. Isti autor je ovu opširnu seriju uz manje dopuneobjavio i 1939. godine u svojoj knjizi “Tajanstvene pojave u našem narodu -kremansko proroåanstvo”. Zahvaljujuñi beogradskom izdavaåu “Sezam”, kojije 1991. godine izdao reprint te knjige, danas je to zanimljivo delo dostupnoširokoj publici.

Naåelne tvrdnje i liåne poglede na svet, koje autori iznose u ålancimaobuhvañenim u ovom poglavlju, treba prihvatiti kritiåki. S druge strane,sama proroåanstva koja se u njima navode dragoceni su dokumenti za ana-lizu njihove autentiånosti i proroåke uspešnosti, tim pre što svako od njih no-si i taåan datum objavljivanja.

Pored toga što ovi tekstovi imaju dokumentarnu vrednost, moæemo daih prihvatimo i kao svedoke koji pripovedaju o davno proteklom dobu. Bilokakva intervencija na njima uništila bi dragocenu patinu koju na sebi nose,pa su zato prepisani u svom izvornom obliku. To podrazumeva da su prene-te sve gramatiåke i stilske nesavršenosti, åak i štamparske greške koje su sepotkrale izdavaåu.

Posebnu grupaciju åine polemike u kojima su se razni analitiåari ras-pravljali i meœusobno suprotstavljali stavove. Neka ta prepiska posluæi kaodokaz da je još u prvoj polovini prošlog veka bilo skeptika koji su sumnjali uautentiånost kremanskog proroåanstva, moæda åak više nego danas, i da suoni itekako imali šta da kaæu.

Zašto su svi kasniji analitiåari ignorisali argumente tih ljudi a isticali sa-mo autore koji su o proroåanstvima govorili afirmativno, posebno je pitanjekoje nameñe zanimljive zakljuåke.

131Prilozi

“Male Novine” broj 117, 30. april 1902. prilog 1 [1c]

Jedno proroåanstvo

Bilo je to u leto 1888. god, a u doba kada je kobna domaña zavada izme-œu kraljevskih supruga bila u najveñem jeku. Tuæba za razvod braka veñ je bi-la podignuta, a mesto g. S. Grujiña na vladu bejaše došao g. Nikola Hristiñ sg. Åedom Mijatoviñem i ostalim ministrima iz toga kabineta, za koje se javnogovorilo da mu je glavna zadaña da razvenåa kralja i kraljicu.

Jedne veåeri u velikoj dvorani u ministarstvu spoljnih poslova bejahuiskupljena sva gospoda g. ministri, samo se još oåekivalo na g. Å. Mijatoviña,pa da se otpoåne ministarska sednica. Åekali su vrlo dugo, ali g. Mijatoviñ nedoœe. A meœutim bez njega se nije mogla dræati sednica, jer je baš on imao dadonese od Nj. Vel. Kralja Milana vaæna saopštenja, zbog kojih je upravo i tre-balo dræati ovu ministarsku sednicu. Bilo je veñ prošlo 9 åasova uveåe, kadase g. Mijatoviñ jedva jednom vrati. No kako je bilo veñ dosta pozno, to se do-govore da sednicu ostave za sutra ujutru, a sada da im g. Mijatoviñ podneseizveštaj o svome dugom razgovoru s Nj. Vel. Kraljem.

G. Mijatoviñ uze izlagati i kazivati redom šta je sve od kralja åuo, pa najedared zastade i okrete se g. ministru predsedniku.

- Ama, molim vas, šta to znaåi, što mi je Njeg. Vel. Kralj kad sam gaodvrañao od parniåenja i razvoda braka u 2-3 maha uzviknuo: -”To se morasvršiti!... Tako je suœeno!... Tako je još pre 20 godina proreåeno!... To je sudbi-na!...” Jes, tako mi je u 2-3 maha uzviknuo kralj Milan, a kad ga najzad upi-tah, šta to treba da znaåi da je to proreåeno još pre 20 godina, i ko je to prore-kao - kralj mi onda reåe: Pitajte vašega g. ministra predsednika, on ñe vam toobjasniti. Zbilja, znate li vi što o tome, gosp. predsedniåe?

Na ovo pitanje g. N. Hristiñ prvo odmahnu glavom kao da je hteo reñida on ništa o tome ne zna, ali posle malo poñuta, protrlja prstima åelo i reåepolako:

- Jes, jes! Ima nešto. O tome voœena je tada åitava istraga protiv te stvari.

Na ove reåi staråeve svi skoåiše da im g. Hristiñ ispriåa, šta je tu bilo ustvari i kako se sve to desilo.

132

G. Hristiñ se pozadugo neñkao, izgovarajuñi se da je to bilo davno; da jemnogo pozaboravljao i da neñe umeti da ispriåa sve kako je u istini bilo.

Ali na g. Hristiña navališe neodstupno svi njegovi drugovi i on najzadmorade popustiti. No mesto da im priåa stvar sam, on naredi da mu iz Arhi-ve min. unutrašnjih poslova donesu fascikulu od 1868. godine.

Tu u toj fascikuli našli su åitav niz dokumenata u kojima je zabeleæenomnogo vaænih i interesnih stvari o jednom åudnom proroåanstvu, koje je pro-reklo strašnu topåidersku katastrofu i mnoge druge sudbonosne dogaœajekoji su se docnije razvijali u Srbiji.

To åudno proroåanstvo prostire se na åitav jedan vek i obuhvata ne sa-mo prošlost i sadašnjost, veñ ide daleko i u buduñnost.

Sve to pak dalo je povoda jednom našem dræavniku i knjiæevniku, te jeo tome napisao krasan istorijski roman, koji ñemo kroz koji dan poåeti da do-nosimo u našem podlistku!...

Svrañajuñi na to unapred paænju naših štov. åitalaca, mi ih molimo, dabriæljivo pribiraju i åuvaju sve brojeve našeg lista, u kojima bude izlazilo“Jedno Proroåanstvo”, pošto stvar neñe biti zasebno odštampavana.

133Prilozi

“Male Novine” broj 126, 9. maj 1902. prilog 2 [2c]

Jedno proroåanstvo (1)

Dragi gospodine Todoroviñu, - Kad ste veñ u br. 117-om “Malih Novi-na” pomenuli moje ime u vezi s priåanjem o jednom åudnom proroåanstvu,i kad priåanje o tome proroåanstvu nije sasvim taåno - a zasluæuje da se znataåno, jer je u neku ruku istorijski fakat - onda ñete mi, bez svake sumnje, do-zvoliti da vam tu stvar taåno ispriåam.

Nije to bilo onom prilikom kad nam je kralj Milan saopštio svoju odlu-ku da traæi razvod braka s kraljicom Natalijom, kako vi velite u 117. br. “M.Novina”, nego 19-og Februara 1889, kad nas je kralj pozvao da nam saopštida se rešio da kroz tri dana abdicira.

Niko od ondašnjih ålanova kabineta nije ni slutio da nam predstoji ab-dikacija kraljeva! Ja najmanje, jer sam ja verovao da je kralj Milan pristao namoj predlog koji sam mu u Septembru 1888. u Glajhenbergu uåinio, na ime:da abdikaciju svoju odloæi do punoletstva svoga sina, a da za åetiri godine,koje ostaju do toga punoletstva, izvrši jedan program politiåkih i socijalnihreforama, koji sam mu ja nacrtao, i u kome je davanje iz sopstvene inicijativeslobodoumnog ustava bilo samo prva taåka. Kralju je taj program jako bio povolji, i pošto je odmah po povratku u Beograd preduzeo izvršenje prve taåkenjegove, ja sam verovao - a on me je u toj veri podræavao - da ñe on i drugetaåke redom izvršiti. Verujuñi to ja sam, samo na nekoliko dana pred abdika-ciju, engleskome poslaniku kazao da nije istina ono što mu je grof Brej pover-ljivo kazao: da ñe kralj Milan na dan 22-og Februara da abdicira!

Naravno, da smo bili preneraæeni kad nam je pomenutog dana u veåekralj pozvavši ceo kabinet k sebi u dvor, kazao da je se rešio da 22-ga abdici-ra. Svi smo se trudili da mu fatalnost te odluke æivo predstavimo, i da ga odnje odvratimo. Proveli smo u takvim naporima skoro dva sata. Pred kraj tenesreñne naše audijencije kralj Milan, razdraæen i s dosta goråine, reåe: “Ja se,Gospodo, vama drugima ne åudim, vi svi verujete da vam je duænost da meod moga nameravanog koraka odvrañate, i da su vaši argumenti takvi da memogu ubediti. Ali se åudim ovome Åedi Mijatoviñu, koji zna vrlo dobro da tomora tako da bude, i da to nikakva rezonovanja i argumentovanja åoveåan-ska ne mogu da spreåe!”

134

Kad smo iz dvora izlazili, predsednik kabineta g. Nikola Hristiñ pozo-ve nas da idemo svi onako skupa k njemu u njegovu kancelariju u Ministar-stvu Unutrašnjih Dela. Tamo me je odmah pitao: šta znaåi ono što kralj reåeda ja vrlo dobro znam da to mora tako da bude?! Ja sam onda njemu i svojimdrugovima u kabinetu ispriåao ovo što ñu sad vama i vašim åitaocima daispriåam:

(Nastaviñe se)

135Prilozi

“Male Novine” broj 127, 10. maj 1902. prilog 3 [2c]

Jedno proroåanstvo (2)

(nastavak)

Kad je god. 1875. åiåa Danilov kabinet raspustio narodnu skupštinu,odmah po proåitanom ukazu o tome iz gomile iznenaœenih i uzbuœenih po-slanika pristupi k meni jedan uæiåki poslanik, kojega ime ovde ne pominjemza sada samo zato, što nisam traæio od njega dozvolu da ga pomenem.

“Vidiš li ti kako se sve zbiva što je onaj prorekao?!” reåe mi.

- “Koji je to onaj?” zapitah.

“Zar ti ne znaš za proricanja seljaka Mateje iz Kremne ?”

Kad mu rekoh da ne znam, on me pitaše da li knez za njih zna. Jer akone zna on treba da o njima sazna! Mene, koji verujem u sudbinu, i koji znamda je francuski Jevrejin Mihailo Nostradamus g. 1551. prorekao sve glavnijedogaœaje evropske istorije od njegova vremena pa sve do danas, odmah suona pitanja moga politiåkog prijatelja æivo zainteresovala. Dogovorismo seda ja još to veåe vidim kneza, pa da ga zamolim da primi u privatnu audijen-ciju moga prijatelja, ako mu veñ dotle nije što poznato bilo o proricanjimaonoga seljaka iz Kremne. Još te iste noñi poslao sam svome prijatelju vest dañe ga knjaz sutra na podne u privatnu audijenciju primiti.

Odmah posle dugotrajne audijencije uæiåkoga poslanika knez je primiomene. Bio je oåevidno uzbuœen onim što je od moga prijatelja åuo. Ispriåaomi je, po svoj prilici veñi deo ako ne baš i sve, što je åuo bio. Izgleda da je onaj“Vidovit iz Kremne” još poåetkom 1867-me prorekao da ñe knez Mihailo mu-åeniåki poginuti od zlikovaåke ruke, da ñe za kneza doñi jedan mlad deåko,u ime kojega ñe zemljom da vlada jedna “komisija od tri ålana”, da ñe u zem-lji biti nezadovoljstva i uzrujanosti za dugo, da ñe se mladi knez oæeniti ali daneñe biti sreñan u braku, da ñe imati samo jednog sina, da ñe voditi dva ili trirata, da ñe zemlju proširiti i sebi krunu na glavu metnuti, ali da ñe još mladpresto ostaviti i u tuœini u velikoj tuzi i æalosti umreti i tamo se sahraniti. Do-dao je još i nekoliko vrlo karakternih crta, koje se na sadašnje stanje odnose,kao i predskazivanje nekih dogaœaja koji tek imaju da nastupe. I o njima sam

136

priåao svojim drugovima, ali ih ovde javnosti predavati ne mogu. Toliko mo-gu da vam kaæem da ñe po proricanju “Vidovitoga iz Kremne” nastupiti uSrbiji tako teška i zla vremena, da ñe æivi ljudi prolazeñi pored groblja govo-riti: “Blago vama, koji ste pomrli, što ne æivite!” ali ñe posle velikih beda i ne-sreña nastupiti opet vreme, u kome ñe æivi, prolazeñi grobove svojih milih,govoriti: “Ej, da ste sad æivi pa da vidite šta je sreñen æivot!”

To je bilo kako rekoh godine 1875, s proleña. Sve što se od te godine pado 1888-me zbivalo potvrdilo je da je Vidovit iz Kremne pravo predskazivao.Kad sam u jesen 1888-me proveo sedam ili osam dana pored kralja Milana uGlajhenbergu, odvrañajuñi ga po uputstvima G-dina Nikole Hristiña i od sa-me pomisli da presto ostavlja, kralj me je jednoga dana podsetio na proroåan-stvo kremansko. “Mnogo se što-šta od onoga što smo 1875-te åuli od toga do-ba ovamo ispunilo, ispuniñe se bez sumnje i ova taåka o mom abdiciranju. Štañu, tako mi je u knjizi sudbine zapisano! Jedna mi je vidovita æena (klervo-ajantka) u Parizu pre više godina kazala to isto. Ona je dodala da je moja sud-bina vrlo tragiåna, jer najviše imam da patim od onih, koji su mi prijatelji ikoji su mi najmiliji! Eto, åiåa Nikola i vi svi u njegovom kabinetu moji ste ver-ni i odani prijatelji, ali baš vaše dræanje u pitanju moga razvoda braka, kojedræanje vi smatrate da je u interesu dinastije, mene gura silom u abdikaciju!Šta je to nego jasno vidljiv prst sudbine?

(Nastaviñe se)

137Prilozi

“Male Novine” broj 128, 11. maj 1902. prilog 4 [2c]

Jedno proroåanstvo (3)

(nastavak)

Kad sam sve to svojim kolegama ispriåao da im time objasnim šta zna-åi ona reå kraljeva, onda se sa strane izvesnih meœu njima prosula na menenajpre åitava bujica sarkazama i ismevanja da se još pod nebom nalazi toboæuåenih akademika, pa još i aktivnih ministara i “sanñim dræavnika”, koji ve-ruju u sudbinu i u moguñnost da se istorijski dogaœaji na dvadeset godinaunapred proriåu! G. Nikola je sedeo kao obiåno hladan, ozbiljan, ni najmanjenepotresen ni mojim priåanjem niti onim kolegijalnim napadima mojih dra-gih kolega na mene. Bio se oåevidno pustio u nekakve misli. Posle nekolikominuta on ustavi onu bujicu sarkastiåne reåitosti i uzme svojim mirnim naåi-nom da nam govori od prilike ovako (ne mogu baš da se setim istovetnih re-åi njegovih!):

“Ja ne znam da l se to slaæe s filosofskim teorijama, ali ja znam nekoli-ko åudnovatih sluåajeva u kojima je doista unapred, i pogotovo u svima po-jedinostima, predskazano po nešto što se posle i u istini tako desilo pa åak iu tim pojedinostima!”

I onda nam je priåao nekoliko stvari, potvrœene zvaniånim, i ako pover-ljivim, izveštajima, vrlo åudnovate i izvanredno interesantne, ali koje ja vamabez njegove dozvole ispriåati ne smem.

Pre smem da budem drzak i da vam ispriåam drugu jednu priåu kojanije manje interesantna, a tiåe se pitanja o sudbini i o tome da li se dogaœajipredskazati mogu. Nadam se da ñe mi Njeno Veliåanstvo kraljica Natalijamoju indiskreciju oprostiti, u toliko pre što je ja åinim s iskrenom i dubokompotresenošñu na pogledu velike tragiånosti njene sudbine.

Poznato vam je da sam, pošto sam u Bukureštu potpisao ugovor o mi-ru izmeœu Srbije i Bugarske, ušao u kabinet Garašaninov krajem Marta 1887.god. Jednoga dana poåetkom Maja t. g. kraljica Natalija pošlje po mene. Hte-la je da uåini nekakvu milost nekoj familiji, za koju su je mnogo molili, pa jojje u tome trebala moja saradnja. Kako je obiåno bila mnogo milostiva premameni zadræala me je poduæe u razgovoru. Kao inteligentna i obrazovana æe-

138

na, umela je ona da vodi razgovor o svaåemu na naåin koji je svakoga oåara-vao ko je samo sreñan bio da s njome govori.

Ne znam ni sam kako smo od avansovanja jednog malog siromašnogzvaniånika, koji je bio potpora svojoj materi i sestrama, prešli na politiku, odpolitike na knjiæevnost, od ove na filosofiju, od ove na Teosofiju, a od oveopet na pitanje: je li naš æivot u napred, bar u glavnim linijama i sa glavnimdogaœajima, ocrtan i utvrœen. Od jedan put ñe mi kraljica reñi:

“Slušajte, Mijatoviñu, ja vas åesto, kad smo u društvu, diram zbog vašihteorija i verovanja, ali sad ñu da vam dam jedan prilog za vaše verovanje daima sudbine. Meni je bilo tek peta ili šesta godina kad me je moja majka do-vela u Odesu u goste k mojoj tetki kneginji Murusi. Jednoga dana ja sam sesigrala s mojim sigraåkama u velikoj jednoj sobi na drugom spratu kad izne-nada moja majka uœe, uze me za ruku i reåe mi: “Hodi, dete moje, sa mnom!”Odvela me je na prvi sprat u veliki salon. Tu je bilo puno gospoœa, a u sredi-ni salona na ñilimu sedela je - jedna stara ciganka. Moja me majka odvedepravo k njoj, govoreñi mi:

“Nemoj ništa da se bojiš, ova je baba dobra duša, i pokaæi joj samo svojdlan!”

Åim je baba pogledala u moj dlan, ona se pljesnu rukom po åelu, pa us-tade i pogledaše polagano i redom sve gospoœe u onom skupu.

“Znate li šta vidim?” pitaše ih; “vidim krunu! Vidim presto! Šta?! Zarovo dete da bude carica?!”

“I onda opet dohvati moju ruku i gledaše podugo u moj dlan. Meœutimse neke gospoœe isåuœavahu, druge se opet smejahu. Moja mati ñe reñi babi:

“E, nemoj sad da pokvariš sve svojim preterivanjem! Nemoj da tvoje ci-ganstvo iziœe na kraj kraja na vidik!”

Baba nepomiåno gleda u moj dlan, polagano vrti glavom, pa onda uzegovoriti:

“Ne, ne, ne laæem ja! Ovo dete ñe da nosi krunu; udañe se za Gospoda-ra od neke slavne zemlje, biñe kao carica, ali... pazite šta ñu da vam kaæem:kad stigne u svoju 29-tu ili 30-tu godinu moæe biti da ñe umreti, ili ne znamšta ñe biti, tek onda nema više te krune! I ta njena smrt, ili taj gubitak njenekrune, stoji u vezi s nekakvim drvima - ne znam, ne vidim jasno!..”

(Svršiñe se)

139Prilozi

“Male Novine” broj 129, 12. maj 1902. prilog 5 [2c]

Jedno proroåanstvo (4)

(Svršetak)

Kraljica se zaustavi malo pa me gledaše oåekivajuñi valjda da ñu uåinitikakvu primedbu. Ja sam ñuteñi srkao crnu kavu, kojom sam bio posluæen, iåekao da åujem da li ima što da kaæe.

“Vidite”, nastavi kraljica - prva polovina onog proroåanstva, u koje nimoja mati ni moja tetka nisu htele verovati, ispunila se preko svakog oåeki-vanja. Da li ñe se ispuniti i ona druga polovina? Sad dolaze te kritiåne dve go-dine. Da li je politiåka situacija takva da ima opasnosti da izgubimo presto?!”

“Slivnica je samo još jaåe iznela na vidik u kojoj je meri narod srpski ve-ran svome kralju i domu Obrenoviña!” rekoh.

- “A, narod je se naš pokazao plemenit, splendide, sublime! Ne, dinasti-ja nije u opasnosti da presto izgubi, niti ñu ja revolucijom krunu izgubiti! Akoñe se ona druga polovina proroåanstva ispuniti, onda ja treba sad kroz godi-nu dve da umrem. Izgledam li kao æena koja ñe skorim da umre?!”

Kraljica je bila tada u pravom cvetu svoga zdravlja, svoje mladosti i le-pote. Prosto je blistala.

- “Vaše Veliåanstvo”, rekoh joj, “klervoajantkinje” i ako se zovu “jasnovidovite”, ne vide svaki put jasno!”

“Ali vidite kako je pogodila prvi deo! Mnogo je manje bilo za verovanjeda ñu jednoga dana postati kraljicom, nego li da ñu, moæe biti smrñu ili druk-åije, jednoga dana prestati biti kraljica! Ja sam sad savršeno zdrava, ali nikomi ne garantuje da na zimu neñu dobiti “galopirajuñu jektiku”, ili da mi se nedesi kakav nesreñan sluåaj, kakav accident. Vi ñete mi se smejati, ali ja sam veñpoåela da, kadgod se izvozim u Košutnjak, na košutnjaåkoj kapiji kazujemkoåijašu: “pazite dobro na konje!” Jer ako bi se konji sluåajno poplašili pa jur-nuli u šumu, mogla bih se udariti åelom o kakvu granu, ili o stablo kakvo, pana mestu mrtva ostati, i onda bi se ispunilo i ono drugo proroåanstvo da ñuizgubiti krunu usled neåega što je u vezi s nekim drvima!”

140

Naravno, ja nisam stenografisao govor kraljiåin i molim da se uzme kznanju da reåimiånu taånost našeg razgovora ne garantujem, ali jamåim svo-jom åašñu da je u ovome što je napred iskazana suština onoga što mi je kra-ljica Natalija govorila pomenutom prilikom Maja meseca 1886-te godine.

Dve godine posle toga kralj Milan je traæio razvod braka, a naskoro za-tim abdicirao, te je kraljica Natalija faktiåki prestala biti supruga vladajuñegkralja. Ispunio se dakle i onaj drugi deo onoga što je kraljici bilo predskaza-no dok je još malo dete bila. Åak i onaj nejasni detalj o drvima nalazi dvaobjašnjenja. Misli se da je se kralj Milan konaåno rešio da traæi razvod brakatek usled jedne neprijatne scene s kraljicom Natalijom u Košutnjaku. Drugoje tumaåenje - g-œa Artemiza je kñi jednog trgovca s drvenom graœom!

Molim da mi se veruje, da ovim priåanjem ja ni najmanje ne idem na to,da smanjim, ma u åemu bilo, moju i mojih drugova odgovornost za našedræanje u pitanju razvoda braka. Moja je namera u prvoj liniji da ispravim štoje netaåno bilo u onome saopštenju o “Proroåanstvu”, a uzgred da dadem je-dan autentiåan prilog za prouåavanje velikoga pitanja: ima li sudbine, i imali moguñnosti da se unapred kaæe šta je nekome suœeno!

U Londonu 5. Maja.

Vaš iskreni poštovalac, Åeda Mijatoviñ

P. P. Ako bi ko æeleo da o ovoj stvari ima i bliæega obaveštenja, neka mi piše.Moja je adresa: 16. Bedford Gardens, Campden Hill, London, W

141Prilozi

“Male Novine”, 6. maj 1903. prilog 6 [4]

Najbolja prijateljica

(iz 2. dela romana “Jedno proroåanstvo”)

O dolasku ove babe bilo je malo šuškanja u kneæevom dvoru. Prvo, pa-la je u oåi sama baba svojim otmenim izgledom i dræanjem i svojim osobitimtaktom i otmenošñu, iako je bila prosta seljanka.

Dalje, pala je u oåi ona paænja, koju je knez ovoj æeni ukazivao, kao ionaj dugi razgovor u åetiri oka. Najzad, odmah posle dolasaka ove æene,knez Miloš je izdao neke naredbe koje su morale stajati u nekoj vezi sa razgo-vorom koji je knez sa babom imao, a sve to bio je dovoljan povod da poslu-ga dvorska naoštri uši i zaoštri jeziåiñ!...

Poglavito im je zamaklo za oåi to, što je knez Miloš o toj baba-Joki rekaoknezu Mihajlu:

“Vidiš li, sine, ovu staricu? Ovo je jedna poštena duša. Poljubi je u ruku;to je najbolja prijateljica kuñe naše.”

Ove reåi kneæeve doåuje momak, koji se u taj mah desio u poboånoj so-bi, i to je bilo dovoljno da se meœu poslugom stvore åitave skaske. Svak se za-åuœeno pitao, otkud to, da najbolja prijateljica bude jedna obiåna, prosta se-ljanka?

Meœutim, tom prilikom knez Miloš rekao je knezu Mijajlu još i nešto vi-še i vaænije, što posluga nije åula. Ali sam knez Mijajlo pridavao je toj stvaritoliki znaåaj, da je o njoj još istog dana uveåe sastavio naroåitu belešku, kojaje docnije naœena u hartijama kneæevim. Jedan deo te zapiske glasio je ovako:

“Babo je i ranije verovao u sudbinu i dræao da bajanja, maœije i vraåanjaimaju neku silu. To je u našem narodu dosta rašireno. Ali, što je stariji, kodBaba je bivalo sve veñe ovo sujeverje. Tako on sada veruje da su njegovompovratku u oteåestvo mnogo pomogle i razne vradæbine, koje su åinjene uVlaškoj. Jutros je Babo išao naroåito u Topåider, s jednim sveštenikom, i tu suoslobodili iz zida jednu osveštenu naforu, koju je Babo sakrio i zazidao u je-dnom åekmedæetu, još 1839. godine, kad je odlazio iz Srbije sa zavetom da jeoslobodi ove tamnice kad se opet u Srbiju vrati. I on veruje da je ova nafora

142

mnogo pomogla njegovom povratku. Ja ne mogu da verujem u te stvari. Alimora se priznati, da biva i takvih sluåajeva, koji se ne mogu protolkovati obi-ånim redovnim putem. Ima još mnogo tajni i nepoznatih stvari u svetu. Evo,i ovaj sluåaj, za koji je jutros priåala ova stara, rudniåka baba Joka. Kad pro-œu ovi silni dolasci i navala sveta, te imadem više vremena, baš ñu pozvatitoga åoveka Miloša Tarabiña, da ga vidim, da åujem kazivanje iz njegovih us-ta i da se ja s njim razgovorim. Zato sam i zapisao ovaj sluåaj i baba-Jokinokazivanje da ga ne zaboravim”.

Ovako se završava ovaj zapis kneza Mijajla.

Šta je, pak, ispriåala baba Joka, i kakav je to bio zagonetan i vaæan slu-åaj, o kome se ovde nagovešñuje, to ñemo videti u treñem i poslednjem odelj-ku ove naše knjige.

Našim štovanim åitaocima. U izlaganju ove naše povesti došli smo dotaåke gde nastaje opis onoga proroåanstva, po kome je i nazvano ovo deloimenom JEDNO PROROÅANSTVO.

No ovo priåanje neñe biti produæeno u iduñem broju, veñ se odlaæe zaprvi juni o. g.

I tako, 1. juna naš list poåeñe da donosi zanimljivo priåanje o “Jednomproroåanstvu”, što se neñe prekidati dok ne bude svršeno celo delo. Dotlepak, - do 1. juna - “Male novine” donosiñe drugi vrlo zanimljiv podlistak okome ñemo u iduñem broju reñi koju više. Za sad napominjemo samo to toli-ko, da je naš novi podlistak iz pera jednoga åuvenoga pisca kriminalistiåkihromana i da spada meœu najlepše i najzanimljivije proizvode te vrste.

143Prilozi

“Ogledalo”, Pera Todoroviñ, 29. maj 1903. prilog 7 [5c]

Crno proroåanstvo (1)

Da li je pok. Kralj Aleksandar znao o zaveri, što se protiv njega sprema,i šta je i koliko je znao? - to su i zanimljiva i vaæna pitanja, ali pitanja na kojatek ima da se odgovara.

A da bi ti odgovori bili bar pribliæno taåni i potpuni, tu mnogi imaju dapriloæe svoju svedodæbu, da reknu svoju reå, da kaæu po savesti šta o tomeznaju, šta su åuli, videli ili liåno iskusili.

Ja ñu ovde izneti šta ja o tome znam.

U 1902. godini u “Malim novinama” poåeo je izlaziti podlistak “Jednoproroåanstvo”. Naskoro zatim jednog dana pozove me k sebi kralj Aleksan-dar, i posle poduæeg razgovora o drugim stvarima on me upita:

- Ama vi ste poåeli u “Malim novinama” iznositi nekakvo “proroåan-stvo!” Šta ñe vam to?

- Pa, Veliåanstvo, zanimljiva je stvar; svet se interesuje, a i sam dogaœajima istorijske vaænosti. G. Åeda Mijatoviñ napisao je o tome proroåanstvu je-dan izveštaj i u “M. Novinama”, pa su svi ti brojevi prosto razgrabljeni.

- Verujem - reåe kralj zlovoljno. - Jagmi se svetina! Njoj samo da su åu-desa i proroåanstva! Pa ipak bi najbolje bilo, da vi to prekinete i da više ne pi-šete o tome.

- Ali zašto, Veliåanstvo?

- Zato što je najbolje sve to napustiti. A i što ñe vam da baš o tome piše-te, kad imate puno drugih stvari? Što da podgrevate ono što je bilo još pre tri-jestak godina? Pa onda, tu se, åini mi se, nešto pominje o meni, a ako se nevaram åak se i o kraljici nešto proriåe. Je li tako?

- Tako je, veliåanstvo.

- Pa kad je tako, onda što ñe vam to? - reåe kralj prekorno. Neprijatelji ionako jedva åekaju da izmisle i reknu kakvo zlo, a vi sad åisto kao da im po-maæete, iznosite i vi nove sumnje, slutite i vi neko zlo i nesreñu, i time im ta-man idete na ruku.

144

Kralj je i ovo izgovorio oštro i nabusito i ja sam se morao poduæe prav-dati i uveravati ga, dok sam jedva malo suzbio ovaj njegov prekor.

Razloæio sam mu, kako se baš ñutanjem šire rœavi glasovi i u narod seunose svakojake slutnje i praznoverice. Svet je nešto naåuo o tome proroåan-stvu za dinastiju Obrenoviña i jako se zainteresovao za to. Ako sad mi ñuti-mo, neñe ñutati oni, koji mu ne misle dobra. Oni ñe se koristiti ovom prilikomda u narod proture baš ono što ne treba. Stoga je bolje da govorimo o tomemi prijatelji, jer mi ñemo opet stvar predstaviti blaæe i nañi ñemo puta i naåi-na, da i ono što je zlo u tom proroåanstvu okrenemo na dobro. To su bile po-bude koje su i mene navele da pišem o tome proroåanstvu.

- Pa kako ñete ga okrenuti na dobro, kad se tu proriåe propast moje di-nastije?! - reåe kralj oporo, pa onda ponovi dva put: proriåe li se to?... proriåeli se?...

- Proriåe se, Veliåanstvo, ali ja ñu to opet nekako ublaæiti i na dobro okre-nuti!...

- Kralj me preseåe: - Vraga ñete vi tu na dobro okrenuti!... i najbolje je bi-lo da vi to niste ni potezali!...

- Ja vas opet uveravam, Veliåanstvo, da ñete to u mome podlisku ispastilepo. Eto åitajte redom, pa ñete se i sami uveriti. A sad da prekidam bilo bivrlo nezgodno, i baš to prekidanje izazvalo bi veliku radoznalost i svakojakanagaœanja i sumnjiåenja.

Kralj je ñutao zamišljeno, i na ove moje reåi pozadugo ne reåe ništa. Po-sle dodade polako:

- Najposle, ja za sebe toliko i ne marim. Ali kraljicu to jako dira. Mora-ñete otiñi do nje da se izvinite i da joj to objasnite. Ona taj vaš podlistak vrlorœavo ceni i mnogo vam zamera na njemu. Nekoliko puta veñ govorila mi jeo tome.

* * *

Nisam odmah, ali sam posle dugog, dugog vremena, ipak morao otiñikraljici Dragi. Ona me doåeka stojeñki i poduæe je tako sa mnom razgovarala.

- Pravo da vam kaæem, g. Todoroviñu, srdim se na Vas. Pre sam vaše“Male Novine” u slast åitala, a sada, kad koji broj uzmem u ruke, uvek stre-pim, da u njemu ne naœem kako ste poåeli veñ iznositi ono prokleto pro-roåanstvo.

Zbunjen ovako oporim predusretanjem (inaåe kraljica je umela biti ve-

145Prilozi

oma ljubazna pri doåeku), ja nisam znao šta odmah da odgovorim - a kralji-ca produæi:

- Pa, za sebe toliko i ne marim. Ja sam na to veñ oguglala i malo drukåi-je gledam na te stvari. Ali za kralja me srce boli. On se siromah prosto iskida.Još se bojim navuñi ñe kaku bolest na se. Svaki dan napune mu glavu kojeka-kvim dostavama, pa po svu noñ ne moæe da trene od teške brige. Prosto ñega ubiti ta nesanica, koja evo veñ mesecima traje!...

Meœutim ja se veñ bejah pribrao te primetim:

- Za Boga, Veliåanstvo, šta vi to govorite! Zar moji podlisci ne daju kra-lju mirno spavati!... To bi naopako bilo, ako je tako, ali ja åisto......

Kraljica me preseåe: - Ta nisu baš samo vaši podlisci, nego malo oni, ma-lo druge dostave, tek kralju dosta da ga uznemiri i da mu san odagna. Poslešta ne åinim da ga umirim, ali sve badava. Æivci mu se razdraæe, pa åesto nemoæe oka svesti. Više puta åak i zora zabeli, a on još nije ni trenuo. Tek kadse dan ukaæe, on se malo smiri i zaspi, pa i to nije nikakav san: sve se trza ipreza. Boga mi, grdan greh åinite, g. Todoroviñu!...

Ja sam bio zbilja iznenaœen ovim åudnim priåanjem kraljiåinim i ja jojreknem:

- Ja vas pokorno molim, Veliåanstvo, da me izvinite, ja prosto ni pojmanisam imao o ovome što sad od vas slušam. Još kralj meni veli, kako on nemari toliko za sebe zbog moga podliska, ali da glavno vi ustajete protiv toga,i zbog toga sam došao k vama, da vam stvar objasnim i da se izvinim.

Kraljica se æalosno smešila: - Naravno, kralj neñe pred vama... - kraljicase popravi - a i ni pred kim to da govori, ali istina je, da njega po neke stvarineobiåno diraju. Eto, na priliku, vi niste znali što se kralj onoliko na vas na-ljutio, kada ste, prilikom moje prosidbe, u vašim “M. Novinama,” odmah is-pod naših slika, doneli ålanak u crnom okviru i s krstovima, u kome se govo-rilo o ubistvu i smrti pok. kralja Umberta.

Ja je popravim da ålanak nije bio u crnom okviru. Ona produæi æivo:

- Pa bila je debela crna linija i krstovi - dovoljno to, tu odmah ispod na-ših vereniåkih slika govorilo se o ubistvu, o krvi, o pogrebu, o smrti, a kraljne moæe da trpi take razgovore i ne mari da åuje ništa što se na smrt odnosii smrti se tiåe. Åim se takve stvari pomenu, on se åisto najeæi, prosto mu sesmuåi, kao ono kad åovek vidi zmiju, guštera ili tako nešto, od åega se grozi.To nije strah, nego, kako ñu reñi, kao neko gaœenje!... I to je prosto u prirodinjegovoj. Eto, ja sam pokušavala da ga na to naviknem, ali prosto ne ide...Naravno, ja vama ovo govorim u poverenju, jer znam da ste naš prijatelj...

146

Tek sada kraljica ponudi i mene da sednem, a i sama se spusti u fotelju,pa produæi:

- Jest, g. Todoroviñu, ja vas smatram kao našeg prijatelja, i baš zbog to-ga i hoñu da vas upoznam s ponekim stvarima, jer sam uverena da vi tu gre-šite nehotice. Tako i onda...... baš onda kad ste u “M. Novinama” doneli na-še slike, i kad je bio onaj lom zbog toga vašeg ålanka o pok. talijanskom kra-lju. Ja sam vas i tada branila pred kraljem i dokazivala sam da je taj ålanak is-pod naših slika došao sluåajno i da vama nije ni na pamet padalo da time nasvreœate. Ali kralj nije hteo åuti. On je bio tvrdo ubeœen, da ste vi to uåinili zainat njemu i meni, i da ste naroåito hteli da naše zaruåenje dovedete u vezu subistvom, krvlju, smrñu, nesreñama u opšte.

- Za Boga, Veliåanstvo, kako je Kralj mogao tako što i pomisliti? Ondaon prosto mene i ne poznaje! Da radim nešto njemu i vama za inat!... Šta stemi vi bili krivi, a i kakav bi to bio inat?..

Kraljica me preseåe i reåe smešeñi se:

- E, e, onda ste vi mene po malo mrzeli, priznajte. Kralj je onda meni svepriåao, šta ste mu vi o meni rekli. Pa ipak za to, ja vam nisam mnogo zame-rala, i branila sam vas pred kraljem.

- Pa nisam ni onda, Veliåanstvo, ništa ruæno rekao o vama. Do duše re-kao sam to, da niste kralju prilika, i da s vama neñe imati poroda. Ali, ja samtako onda bio ubeœen, Veliåanstvo, i molim vas da mi to ne zamerite.

Kraljica se smešila.

- Ja sam to odavno veñ predala zaboravu, g. Todoroviñu, o tome moæe-te biti potpuno bezbriæni.

- I verujte mi, Veliåanstvo, sve što sam rekao nj v. kralju, poticalo je evoodavde, sa srca, i govoreno je u jedinoj æelji za dobro i sreñu kraljevu.

- Ja to potpuno verujem, potpuno verujem..... Pa baš s toga, što znamda ste naš prijatelj, ja vam ovako slobodno i govorim ove stvari, da zna-te kako je, i da ne grešite åesto i nehotice. Kralj neñe da prizna to, neñe nida govori pred drugima o tim stvarima, ali u istini on je vrlo uznemirenovim raznim dostavama i došaptavanjem sa raznih strana o nekakvim za-verama, atentatima i drugim nesreñama. Kaæem vam, on to neñe da rek-ne, ne priznaje, a najzad pravo i ima, g. Todoroviñu, on je kralj i kako bito izgledalo da on rekne: “Bojim se, strah me”... Boæe saåuvaj, on to nika-da neñe izustiti ni priznati! Ali u istini on je i vrlo zabrinut i vrlo uznemi-ren, i baš s toga duænost je sviju njegovih istinskih prijatelja, da uåine svešto mogu za njegovu sigurnost i njegovo umirenje. O tome ñete i vi vodi-

147Prilozi

ti raåuna, pa ñete, nadam se, što pre prekinuti vaš podlistak “Jedno pro-roåanstvo”.

- Uåiniñu sve što treba, Veliåanstvo, ali ja ne znam, i prosto moram da sedivim, šta vi to nalazite tako strašno u mom podlisku! Bar u ovome što je dosada izašlo, nema apsolutno niåega nezgodnog. Naprotiv, tu se baš veliåa di-nastija Obrenoviña; priåa se kako je progoni knez Karaœorœeviñ i kako je ceonarod traæio povratak svoga “starog knjaza Miloša”.

Kraljica prihvati: - Opet vam kaæem: Nije ono što je do sada izišlo, veñono što tek ima da iziœe. Kralja plaši ono crno proroåanstvo, a mene jedi, ot-kuda ste našli da o tome pišete baš sad, kada nam i inaåe s drugih strana to-liko prete i svako zlo slute i æele.

- Ali, za Boga, Veliåanstvo, ja sam baš za to i uzeo da pišem o tome, dato kako vi rekoste “crno proroåanstvo”, malo ulepšam i doteram; da razbla-æim onaj teški utisak, koji bi ono inaåe moralo ostaviti u narodu. Ja sam i kra-lju o tome govorio.

Kraljica me upita, da li bi se to proroåanstvo zbilja dalo malo ulepšati;reåe kako je ona o njemu razno slušala, i zamoli me da joj bar u kratko ispri-åam šta ja o tome znam.

Upitam je, da li je åitala ono, što je o tome g. Å. Mijatoviñ pisao u “Ma-lim Novinama”, pošto je to najbolji izveštaj o toj stvari.

- Åitala sam - reåe mi kraljica - ali tu je g. Mijatoviñ prekinuo stvar bašonde, gde je ona od najveñega interesa. On je ispriåao šta je proreåeno do na-ših dana, do dolaska na presto Kralja Aleksandra, pa je tu stao. A nas, narav-no, najviše interesuje baš to, šta je za nas proreåeno, dakle šta ñe biti s namai šta ñe biti posle nas? Zato vas molim ispriåajte mi šta vi o tome znate. Alipriåajte sve, apsolutno sve, nemojte ništa kriti ni preñutkivati.

Tako pozvan, ja sam kraljici ispriåao ovo:

* * *

U uæiåkom okrugu postoji selo Kremna, a u tom selu, u prošlom veku,æiveo je åovek, po imenu Mateja.

I u svom selu, i u celoj okolini Mateja je bio poznat kao åovek koji je ma-lo šenuo pameñu, ali åovek miran, koji nikoga ne dira.

28. Maja 1868. god. Mateja ode u obliænji okruæni grad Uæice, kuda je åe-šñe odlazio, i toga dana po podne tu u sred uæiåke åaršije i na vidiku tolikogsveta, on nada viku i dreku, koliko ga grlo donosi:

148

“Haj.... ljudi!... braño!... ne dajte, ako Boga znate, ubiše nam vladaoca,ubiše nam knjaza!... Ne dajte... ne dajte, za Boga.... Eno ga seku, eno ga sve-ga jataganima iskasapiše!... Gle kako krv teåe! Uh, ala je strašno!... Krv... krv...Teško nama!.. Kuku nama!.. pogibe nam knjaz Mihailo!..”

Na ove moje reåi kraljica se strese:

- Uh, g. Todoroviñu!... Zbilja je strašno! Kako je moralo biti tom jadnomåoveku kada je, u svom vidovitom ludilu, sve to kao na javi gledao!...

Jadna, jadna æeno!... Æališ suluda vidovnjaka, a nisi ni slutila, kakvestrahote tebe jadnu åekaju, i kako ñeš ti tek strahovito biti iskasapljena i na-grœena.

Ja produæim priåanje:

“Velika gomila ljudi iskupila se oko ovoga åoveka. Pitali su ga što se“dere”? On je objašnjavao, kako vidi da ubijaju knjaza.

“Došla je i policija. “Ludaka” su prvo psovali, pa ga posle i uhapsili.“Oporoåavao vladaoca”... Kad sutra dan, a iz Beograda stigoše crni glasovi,da je knjaz Mihailo 29. maja u Košutnjaku poginuo i grdno iskasapljen bio.

U poåetku posumnjaju da Mateja nije otkudgod bio u zaveri. Posle su seuverili da to ne moæe biti, i pustili su ga na slobodu.

“Ali tim povodom, na saslušanju kod vlasti Mateja je kazao i mnogedruge stvari, koje od toga doba vaæe i kao strašno proroåanstvo, od koga sejedan deo veñ ispunio, ali od koga se drugi deo neñe ispuniti, ako bude boæjaa ne vraška sila!”...

Slušajuñi ovu moju priåu, kraljica je bila bleda i vrlo zamišljena, upravoæalosna. Ona reåe tuæno:

- Molim vas, priåajte dalje. Šta je prorekao dalje?

“Toga åoveka, Veliåanstvo, docnije su dovodili åak u Beograd. On je sa-slušavan u ministarstvu unutr. poslova, pa ga je saslušavao i dugo s njim ra-zgovarao åak i sam Kralj Milan. I na kraju krajeva iz sviju tih njegovih saslu-šanja i priåanja izlazilo je ovo:

(svršiñe se)

149Prilozi

“Ogledalo”, Pera Todoroviñ, 31. maj 1903. prilog 8 [5c]

Crno proroåanstvo (2)

“Knez Mihailo gine, a njega ñe naslediti njegov roœak “koji ñe Srbiju na-muåiti, ali ñe je i kraljevskim vencem venåati - ona ñe pod njim da poraste iojaåa”....

On sam liåno (taj naslednik Mihailov) “metnuñe na glavu krunu kraljev-sku, ali ñe biti zle ruke i zle sreñe.... Umreñe u najboljem dobu”..!..

- “Imañe sina jedinca, koji ñe biti još gore sreñe”!.....

Ja malo zastadoh. Kraljica me, onako nekako ispod obrva, pogleda svo-jim velikim, æivim, sjajnim oåima i poduæe me je tako gledala tuæno i ñuteñ-ki. Mene taj njen pogled åisto bejaše pomeo, te i ja zañutim. Kraljica meopomenu:

- Priåajte, priåajte!...

Ja nastavim: “Imañe sina jedinca! I taj “sin jedinac” biñe još gore sreñe nošto mu je i otac bio... Neñe imati od srca poroda i umreñe mlad, vrlo mlad, ne-ñe napuniti ni trideset godina!

Kraljica uzdahnu duboko: “Za Boga, g. Todoroviñu, zar baš tako stoji,da neñe napuniti ni tridesetu?!”..

- Veliåanstvo, vi ste mi zapovedili da sve kazujem i da ništa ne krijem.

- Kazujte, kazujte, molim vas. - Ja produæim:

- Svršiñe vrlo mlad i “s njim ñe se ugasiti njegova sveña”?...

- Kraljica me preseåe: - Šta to znaåi “ugasiñe se njegova sveña”?...

- Znaåi, Vel., ugasiñe se ona sveña, koja se u njegovom domu o slavi pa-li, to jest: izumreñe njegova loza, neñe više biti Obrenoviña!..

- Dalje, dalje. - reåe kraljica mraåno. Ja nastavim.

- “Ugasiñe se njegova sveña”!... A zatim ñe Srbijom zavladati druga loza.Ali ni ona neñe bit dugoveåna. Izrodiñe se unutrašnje borbe i krvljenja, doñiñe meteæi i meœusobni sukobi, i strana, tuœinska, neprijateljska sila zavlada-

150

ñe Srbijom i dušmanski ñe pritisnuti rod srpski. I nastañe tako strašna i ne-sreñna vremena, da ñe æivi, prolazeñi pored grobova predaka svojih, tu zasta-ti i suzni uzdisati:

“Otvorite se grobovi, da i mi æivi u vas legnemo!... Blago vama što stepomrli, te bar svojim oåima ne gledate muke, bruke i jade naše!

“A kad se narod srpski dobro namuåi i napati; kad prestrada sve ono,što je Hristos na krstu prestradao, onda ñe se iz sredine naroda, iz sirotogadoma i od prostoga roda srpskog javiti åovek, koji ñe svoj narod diñi, poves-ti, osloboditi i ujediniti tako, da svi Srbi budu zajedno i da budu sami svojigospodari, kako nikad pre nisu bili. I onda ñe nastati tako miran i sreñan æi-vot, narod ñe æiveti tako zadovoljno, da ñe ljudi, prolazeñi pored grobova pre-daka svojih, uzvikivati radosno:

“Ustanite mrtvi da æivimo!”

- Eto, Veliåanstvo, ovo je to crno proroåanstvo!

Bleda i duboko zamišljena, nema i nepomiåna, kraljica je, kao skamenje-na, sedela u svojoj velikoj stolici. Samo su joj oåi sevale i neobiåno æivo sijale,kad bi ih od vremena na vreme podigla gore.

Ñutao sam i ja, jer posle ispriåanog proroåanstva nisam znao šta da poå-nem. Na jedared kraljica podiæe glavu, zaustavi na meni onaj svoj åudni, sjaj-ni pogled i, pošto me je tako dugo i nemo gledala, ona uzdahnu duboko, vrloduboko i reåe skoro šapatom:

- Strašno proroåanstvo!... Uæasno proroåanstvo... Neñe doæiveti ni tride-setu godinu!.. A sada mu je tek dvadeset sedma!.. Znaåilo bi jedva još tri go-dine!.. To bi bilo uæasno... uæasno!.. Svemoguñi Boæe, je li to moguñe!..

Kraljica je ovo izgovorila isprekidano, tiho, promuklim, slomijenim gla-som, i izgledalo je kao da sama sebi govori, pa onda na jedared klonu, åistokao da se smanji i sparuši, spusti glavu u šake, i tako slomljena, skrušena, onaje dugo, nemo ñutala, a ja sam, sedeñi malo u strani, video sam njen zatiljak injen gojazni, beli, obli vrat.

U tom trenutku bejaše mi je neobiåno æao.

- Boæe, da li ne plaåe?! - doœe mi u pamet.

I doista, kad kraljica malo posle podiæe glavu, njene sjajne oåi bile suvlaæne od suza. Meni doœe na um da bi red bio da je ohrabrim, da reknemkakvu god utešnu reå. Ali za åudo, meni u tom trenutku ni jedna takva reånije mogla preñi preko jezika. I mesto kakve utehe, ja reknem:

- Ima još nešto, Veliåanstvo!... Jedna sitnica...

151Prilozi

- Ima još?.. A šta?.. Šta ima još?

- Ima to, Veliåanstvo, da ñe onaj åovek iz naroda, što ñe doñi da izbaviotadæbinu, opet biti po dalekoj, dalekoj vezi od loze Obrenoviña. “Prorok” jerekao: “To ñe biti kad iz suha, ogorela panja opet izbije mlada, soåna šibljika.To ñe biti od jedne daleka, daleke æilice, koja se åak tamo negde duboko uzemlji saåuvala”.

Kraljica tuæno klimnu glavom:

- Malo utehe za nas, gospodine Pero!

- Za åudo, Veliåanstvo, taj åudni “prorok” åak je i telefon prorekao, paåak i dræavno uveñanje Srbije.

- Kako to? - zainteresova se kraljica malko æivlje. - To nisam ni od kogaåula.

- Jest, Veliåanstvo, na jednom mestu on govori, kako ñe se kralj saveto-vati sa svojim doglavnicima, pa veli: “Kralj ñe biti u Beogradu, a njegovi do-glavnici u Negotinu, Nišu, Pirotu, Vranju, Prokuplju, Uæicu, Loznici, pa ñe setako razgovarati”. Islednik ga pita: “Valjda misliš razgovarañe se preko tele-grafa, jer kako bi drukåije!” Nije, nije! - odgovara vidovnjak. - “Razgovarañese nausmeno, ovako kao što ja i ti sad govorimo, svojim glasom i reåima”. -Pa kako to moæe biti da svojim glasom on govori iz Beograda, a oni iz Uæicai Negotina, pa opet da se åuju?! To nije moguñe! A posle, ti pominješ Pirot,Niš, Prokuplje, Vranje, a ta su mesta preko granice, u Turskoj?! - “Sad su uTurskoj, ali onda neñe biti”, - odgovara vidovnjak. - “A za razgovor, ako sadnije moguñe, onda ñe biti moguñe i ljudi ñe se onda tako razgovarati”.

- Åudnovato!... To, vidite, nisam znala! - reåe kraljica æivlje i radoznalo.Ali odmah za tim ona se træe i dodade tuæno: - Teško meni!... Jer baš ovo pro-ricanje telefona i osloboœenja, ako je istinito, najbolje pokazuje da ñe se ispu-niti i sve ostalo što je prorekao... Nego da li je taj åovek sve to baš u istini go-vorio, kako se sad priåa? Jer znate kako je, g. Todoroviñu. Åovek rekne jednu,a posle se naplete stotinu, što nikad nije ni mislio. Pa moæda je tako i ovde?

- Pa moæda je, Veliåanstvo, i dañe Bog da se ova zla proricanja bar od-nosno Nj. V. kralja ne ispune. Što se pak tiåe istinitosti, ja sam åuo da o tomepostoje akta u ministarstvu unutrašnjih ili spoljnih poslova, i da je to bilo sa-kupljeno u dve naroåite fascikle, koje je docnije i kralj Milan uzimao i naroåi-to ih amo u Dvor donosio, da ih ovde razgleda.

Kraljica reåe da ñe baš narediti da se to potraæi i izvidi. Ali to bi moralauåiniti krišom od kralja, jer je ona još i ranije to htela, ali se bojala da bi to nje-ga još i više uzbunilo, kad bi sve to našao i proåitao u tim starim aktima.

152

Posle ovih reåi kraljica se prenu, kao da se neåega setila, i reåe æivo:

- A, zbilja, vi o meni ništa ne rekoste! A ja sam åula da je u tome proro-åanstvu i o meni reå!

- Koliko ja znam, tu se govori samo kako ñe se kralj oæeniti jednom gra-œankom, Srpkinjom, i kako ñe ona potpuno podeliti njegovu sudbinu.

Sirota Kraljica raširi ruke i reåe skoro kroz plaå:

- Jao, Boæe! Ja i ne traæim ništa drugo, no da s njim podelim sve... sve,jer åini mi se i otrov bi mi sladak bio, kad ga s njim pijem. Ali, za Boga, g.Tod., je li moguñe da je taj umobolni åovek tako sve do sitnice prorekao, paåak i to kako ñe se kralj oæeniti?!

- Pa æenidba nije sitnica, Veliåanstvo! Naroåito kad se jedan kralj æeni, -rekoh ja, tek da imam šta reñi.

- Znam... razumem. Ali mi sami, kralj i ja, to nismo nasigurno znali,upravo åak i od onoga poslednjega åasa. A to na trideset i dve godine una-pred proriåe jedan sumanuti Uæiåanin! Za Boga, je li to moguñe?

Slegoh ramenima:

- Ne znam, veliåanstvo!... Tako priåaju ljudi, kojima bi se moralo vero-vati. A najbolje naredite poverljivo, da vam se akta svakako naœu. To ñe vambiti najbolje uverenje.

Da li je jadna i nesreñna Kraljica Draga nareœivala da joj pomenute har-tije naœu i šta je ona u njima našla i proåitala, to ne znam. Ali, “crno proro-åanstvo” “sumanutoga” Uæiåanina ispunilo se doslovce, zakljuåno do kraljaAleksandra, s kojim je slavna i zasluæna loza Obrenova zaista iz korena is-åupana.

(Kraj)

153Prilozi

“Narodni list”, 12. otobar 1903. prilog 9 [6c]

Proroåanstvo

Po nekom ruskom listu, koji nam nije došao do ruku, donose ovih danagotovo svi listovi na strani, proroåanstvo jednog vidovitog seljaka, Srbina. Bi-ñe, da je to ono proroåanstvo, o kome nam je odmah posle 29. maja javljao g,Åeda Mijatoviñ. No on je tada izrikom napomenuo, da ne moæe da se javi sve,što je taj seljak iz Kremana prorokovao, ali se g. Åeda pozivao na to, da imaæivih ljudi, dræavnika u Srbiji, koji za to proroåanstvo znaju, a koji mogu, kaoi on, potvrditi, da se je, bar do sada, ono proroåanstvo seljaka iz Kremana is-punilo. Evo kako saopštavaju sada u inostranstvu ovo proroåanstvo:

“Godine 1868. uzbuniše se seljaci u jednom selu u Srbiji. U njihovom se-lu stvorio se seljak, koji je kao sumanut tråao po drumu i vikao koliko ga glasdonosio: “ubiše nam knjaza”. Uskoro posle toga doista je ubijen u beograd-skom Košutnjaku blaæenopoåivši knjaz Mihailo. Uslijed toga dobaviše tog se-ljaka i odvedoše ga u Beograd. Tu je on, pred tadašnjim vlasnicima i mnogimsrpskim dræavnicima prorekao sve ovo, što se je do sada u Srbiji doista i de-silo. Seljak je govorio: Ja vidim jednog knjaza, koji ñe postati docnije kraljem.Ali on ñe rœavo vladati, i još ñe rœavije proñi sa æenidbom.

Imañe sina, koji ñe gotovo kao dete usesti na presto. Ali ñe taj njegov sinbiti ubijen zajedno sa svojom æenom, kraljicom. Za njim doñi ñe na srpskipresto kralj iz druge porodice, ali i on neñe biti sreñan... Poslije njega rasprti-ñe se po Srbiji tuœinci, i nastañe tako patnje da ñe æivi zavideti mrtvima. Alikada patnje budu prevršile meru, javiñe se junak iz sredine samog naroda.On ñe tuœince isterati iz zemlje, usreñiñe Srbiju u tolikoj meri, da ñe æivi go-voriti mrtvima: ustanite pa delite s nama radost srdaca naših. Tako ñe se zbi-ti, tako mi svete tajne moje oåi kazuju”.

Ne znam, da li ima u Srbiji æivih, koji su to proroåanstvo liåno åuli odovog seljaka. Gospodin Åeda tvrdi, da je ovaj seljak to govorio pred njim. Nebi bilo zgoreg, kad bi nam još ko mogao kazati, da li je ovo proroåanstvo ta-åno, koje se sada raznosi po celome svetu.

154

“Narodni list”, 16. otobar 1903. prilog 10 [7c]

Još nešto o proroåanstvu onogseljaka iz Kremana

Mi smo u broju od prošle nedelje doneli ålanak na ovom mestu, pod na-slovom: Proroåanstvo.

Taj ålanak napravio je åitavu senzaciju zato, što se do sada ispunilo sveono, što je onaj seljak iz Kremana okruga uæiåkog prorekao, a to proroåanstvodo sada nije bilo poznato široj åitalaåkoj publici.

Tom prilikom, mi smo se obratili na stare ljude i molili smo, da nam ja-ve što o tom proroåanstvu, ako budu znali.

Odmah sutradan, došao je u našu redakciju jedan gospodin po imenuMilan Iliñ, biv. osmotritelj (sada åinovnik carinarnice) karantina raåunskog.On je radio 30. januara 1839. godine.

On nam je o tome proroåanstvu priåao ovo: “Evo kako sam ja, g. uredni-åe, saznao za proroåanstvo tog seljaka iz Kremana. Dok sam bio kao osmotri-telj karantina raåunskog, usnim ja u drugoj polovini 1867. godine ovaj san:našao sam se u Jagodini. Vidim kneza Mihaila. S desne strane uhvatio ga Ili-ja Garašanin a s leve strane turski paša. Odjednom ga Garašanin povuåe se-bi a paša ga dobro gurnu i knez pade balåak.

“Sutra dan priåao sam taj svoj san karantinskom momku, nekom Joksi-mu Åanåareviñu. Joksim je znao, da taj seljak iz Kremana tumaåi snove i pro-riåe šta ñe se u buduñnosti dogoditi, pa onda ode kod njega i ispriåa mu zaovaj moj san. Tom prilikom taj seljak izmeœu ostalog rekao je: “neñe proñi nigodina dana, a knez ñe poginuti”. Sem toga ispriåao je sve o onom, što ste viu prošlom ålanku pod naslovom “Proroåanstvo” doneli. Interesantno je to,da se je do sada sve ispunilo što je taj seljak rekao.”

Prema ovom glasovi o tom åuvenom proroåanstvu, koje danas pronosekroz svet svi evropski listovi, znaåi da nisu izmišljeni. Ako još što budemo sa-znali o tom interesantnom proroåanstvu, mi ñemo saopštiti našim åitaocima.

155Prilozi

“Buduñnost”, 14. septembar 1915. prilog 11 [8c]

Na brzu ruku

Kremanski prorok

G. Radovan Kazimiroviñ, doktor teologije, i ako je hrišñanin, nije baš ta-ko milosrdan prema svojim bliænjima. Jer, on piše, mnogo piše, dugo piše, ne-prekidno piše... O åemu? To je sasvim sporedna stvar (izgleda i za njega sa-mog): glavno je da piše.

Ovih dana, on piše o åuvenom kremanskom proroku Milošu Tarabiñu io njegovom sinovcu Mitru.

Ovaj drugi i nije bio baš pravi prorok, nego mu više doœe kao vice-pro-rok. Ali što se tiåe Miloša - e, to je bio prorok i po. “Ni u åemu se nije preva-rio. Sve su se stvari dogodile onako kako je on za æivota predskazao. Do sa-da se nisu ispunile samo ove stvari: 1) propast Turske; 2) propast Austrije; 3)buduñnost Carigrada; 4) proglas srpske carevine; i 5) Kruševac - carska pres-tonica”.

Tako nas uverava g. Kazimiroviñ. I treba samo još da se ispune tih petsitnica, pa da onda i ja poverujem i njemu i kremanskom proroku.

Uostalom, sve je to lepo; nego, ovaj, hm, sa hrišñansko-crkvene taåkegledišta, kako mu izgleda ceo ovaj proroåki zanat? Zar mu to ne miriše na je-res? I dok danas ovaj naš doktor teologije ovako reklamira kremanskoga pro-roka, zar njegova milosrdna sabraña nisu u Srednjem Veku slali za te stvaridruge, kao vešce i veštice, na lomaåu, ili na toåak, ili na panj, ili uopšte na ta-ko neki skrušen hrišñanski instrumenat?

Ja se ne razumem mnogo u cerkovnim stvarima, jerbo nisam doktor te-ologije, kao g. Kazimiroviñ, pa nisam åak ni magister. Ali, åini mi se, po hri-šñanskom uåenju, da ne moæe svaka baraba biti prorok. Vrlo je teško dobitiod Gospoda Boga koncesiju za proricanje - mnogo teæe no, naprimer, od g.Pešiña za rudarsko istraæivanje ili od g. Voje Marinkoviña za izvoz opijuma -i poslednju koncesiju za proricanje. Bog je izdao proroku Jeremiji i JovanuPreteåi zakljuåno, pa i to preko volje, jer je naprimer gorepomenutoga Jere-

156

miju bio baksuz celoga veka i morao je zbog svoje vidovitosti i dan i noñplakati.

Proricati, to znaåi petljati se u Boæije Stvari: biti u neku ruku konkurentProviœenju. A meœutim zna se da je Proviœenje iskljuåivi vasionski monopol.

Uveren sam da ñe se i g. mitropolit sloæiti sa ovim mojim poboænim hri-šñanskim mišljenjem.

Åovek koji se smeje

157Prilozi

“Velika Srbija” broj 14, 23. april 1916. prilog 12 [9c]

Kremansko proroåanstvo

Ima poviše godina, kako se po Srbiji prepriåava proroåanstvo jednogobiånog seljaka iz Kremana (okr. uæiåki). Po tome proroåanstvu kao sa nekomzebnjom i zlom slutnjom, išåekuje se t. zv. kremanske godine, kada ñe srpskinarod pred svoje ujedinjenje prepatiti strašne muke.

Kako je ovim dogaœajima, prema proroåanstvu, prethodio “nestanak”Obrenoviña, to se ranije o ovome proroåanstvu govorilo tajno i u najuæemprijateljskom krugu, iz bojazni da se ne bi imalo posla s policijom zbog pro-nošenja obespokojavajuñih glasova.*) Kad su nastali ovi ratovi, o ovome sepoåinje više govoriti i verovati, tako da je ovih dana i u nekoliko stranihozbiljnih listova ukratko pribeleæeno ovo naše narodno verovanje. Kada su istranci poåeli ovo naše proroåanstvo da prepriåavaju, onda zašto ne bismo imi malo opširnije izneli ono što je do danas kod pojedinih poznavalaca u us-pomeni saåuvano.

Nikakve stvarne podloge nema na osnovu åega bi se u opšte moglo ve-rovati, da se ova proroåanstva mogu obistiniti. Nije åudo što mnogi sve ovosmatraju kao jednu nemoguñnost ili da iova proroåanstva pogaœaju tek ondapošto se sve to veñ desilo.

Nesumnjiovo je da je još pre 50 godina jedan seljak iz Kremana pro-rokovao i da su mnogi na osnovu njegovog proricanja išåekivali ove sada-šnje dogaœaje. Samim tim što se pre toliko godina i bez ikakva osnovatvrdi i prorokuje o propasti Srbije i muånim danima za srpski narod, pakad se silom ranije nepoznatih okolnosti zaista zapadne u takve dogaœaje,onda poåinju da se kolebaju i oni što nisu nikako verovali. Ako je verova-ti, da je ovaj seljak zaista prorekao ove sadašnje dogaœaje, ipak i sada sva-kom stoji do volje da veruje ili da ne veruje da ñe se to proroåanstvo dokraja ispuniti. Treba imati na umu da Kremanac govori o dogaœajima kaoda ih posmatra, a nikako ne objašnjava uzroke i naåin, kako ñe se onirazvijati.

Ovde ñemo izneti podatke, koji su prikupljeni od liånosti, koje su ovosaznale ili od samoga proroka ili od njegove najbliæe okoline.

158

U drugoj polovini prošloga veka æiveo je u Kremnima (okr. uæiåki) je-dan seljak po imenu Miloš Tarabiñ. On je imao “åudne” oåi, blago i poboænoponašanje, nije se æenio, nepismen, malo govorljiv, bio je vrlo pošten, æiveo jepovuåeno i malo se s kim druæio, najåešñe je bio sa stokom u planini, nikomenikakva zla nije uåinio, ni mrava nije uvredio. Imao je moñ da proriåe doga-œaje od opšte vaænosti ili kao što naš narod kaæe, bio je vidovit, te je mogaounapred da vidi dogaœaje, koji ñe se desiti. Kad bi ko od Miloša potraæio dašto o liånim stvarima i dogaœajima proriåe, obiåno bi se ljutio i rekao: “Nisamja vraåara!”. Uopšte retko se s kime hteo razgovarati o ovim buduñim doga-œajima: da je bilo samo nekolicinom njih, åijim se iskazima i sada moæe pot-puno verovati. Jedan od dobrih poznavalaca toga proroåanstva bio je stariprota uæiåki pok. Gavrilo, koji je o tome mnogima priåao, pa se åak tvrdi daje to pribeleæio i negde tajno ostavio (verovatno je da ñe se to docnije i nañi).Ima i sada æivih savremenika, koji su liåno o tome sa prorokom razgovarali.U jednim našim novinama bilo je pre kratkog vremena o tome govora, te ne-ma potrebe da se ponavlja.

Ovim Miloševim proricanjima nije se u poåetku pridavalo vaænosti, alise docnije svet sve više o ovome interesovao, prepriåavao i nadovezivao. Usvojim proricanjima Miloš nije odreœivao vreme, kad se ti dogaœaji dešavaju,veñ ih je vezivao sa drugim od manje vaænosti, - o ovome ñe se u toku izlaga-nja uz put pomenuti.

Miloš nije dugo æiveo, ali je govorio da ñe i “posle smrti æiveti”. Njegovsinovac Mitar Tarabiñ tvrdio je da mu se njegov åika javlja i da se s njim raz-govara kao sa æivim åovekom, ne u snu veñ na “javi”. Posle smrti Miloševeniko se nije hvalio da se s Milošem razgovarao.

I Mitar je imao neåega tajanstvenog. Dobro je znao striåeva proroåan-stva i izgleda da je u njih ponešto od svoga unosio. Ne znamo da li je Milošgovorio ili je to Mitar kasnije dodao, kako ñe u ove “kremanske godine” rœa-vo proñi jedna narodna skupština, koja se ima o Mitrovudne sastati.

Nije bez vrednosti ukratko pomenuti neka Miloševa proroåanstva, kojasu se posle njegove smrti ispunila. Naroåito je to potrebno da se vidi, kako jeon po svom pojimanju objašnjavao pojave, za koje u ono doba prost åovek ni-je ni pojma mogao imati.

Kad niko u tome kraju nije ni oåekivao, Miloš je govorio da ñe iz zemljeotiñi Knjaz Aleksandar i da ñe se vratiti knjaz Miloš. Kad mu je jedan tvrdioda je svojim oåima åitao, da je Knjaz Miloš umro i da je u Vlaškoj sahranjen,onda je Miloš ljutito rekao da ñe Knjaz Miloš ustati i dve godine vladati uSrbiji, pa kada je to rekao okrenuo je leœa i otišao.

159Prilozi

Neko vreme ranije pred pogibiju Knjaza Mihaila rekao je pokazujuñi nadlaku: “o tanjoj dlaci visi knjaæev æivot!”. Onoga dana kada je Knjaz Mihailou Topåideru poginuo i kada niko o tome dogaœaju u Uæicu nije ni slutio nitima šta mogao saznati, od jednom je prorok na uæiåkoj pijaci poåeo vikati:“Ne dajte ljudi! Ubiše Knjaza!”. Povodom toga bio je uhapšen, ispitivan i kaopotpuno nevin pušten. Policija je zabeleæila i åuvala ova njegova saslušanjaili bolje reñi proricanja. Za ovo je znao i kralj Milan.

Prorok je govorio da ñe posle Knjaza Mihaila doñi “neki rod” Obrenovi-ña i da ñe pod njim Srbija biti uveñana. Za ovo verme kaæe:

Imañemo dva rata s Turcima i Srbija ñe se osloboditi od Turske; Dosta ñe-mo pretrpeti, ali neñemo tako mnogo dobiti. Posle toga pod Obrenoviñima seSrbija neñe više poveñavati.

Imañemo jedan rat sa nekom “bratskom” silom i biñemo “posramljeni”.(Ovako je prorekao rat s Bugarima, 1885. god).

U to doba iziñi ñe novac kao “riblja krljušt” (ovako je prorekao nikleni no-vac); pa ñe biti novac jedno “paråe hartije” (ovako je prorekao banknote - banke),koje ñe svet u poåetku nerado uzimati, ali ñe svaki posle rado primati, a dukat ñebiti redak; zemlja ñe se “meriti” i prema meri plañati danak (ovako je prorekaoplañanje poreze na zemlju po hektaru); vladar ñe æenu oterati, pa zatim svojuzemlju ostaviti (ovako je prorekao razvod braka i abdikaciju Kralja Milana).

Za vreme ovoga “poslednjeg” Obrenoviña “svoj ñe svoga na sudu goni-ti”. Ovaj ñe se “nesreñno” oæeniti. U ovo ñe se doba ljudi moñi na daleko me-œu sobom razgovarati t. j. da jedan drugog zbog daljine ne vide a razgovoråuju (ovako je prorekao telefon). Tada ñe Obrenoviña “za jednu noñ nestati,kao da ih je grom pobio”.

Narod ñe ponova dovesti Karaœorœeviñe. Za njihovo doba Srbija se po-veñava i prolazi kroz oåajno stanje, - i to su vreme Uæiåani nazvali “Kreman-ske godine” ili “Kremanåeve godine”.

Ranije je prorekao da ñe kroz Srbiju proñi æeleznica, a pred kremanskegodine pojaviñe se kola što sama idu, stoka ih ne vuåe. (Ovako je prorekaoautomobil).

Pred ovo doba Tarabiñi (njegova porodica) ñe osiromašiti, a jedan odnjih otiñi ñe u sluæbu, vratiñe se i ogazdiñe se. (Zaista se tako i desilo. Tarabi-ñi su se izdelili i osiromašili. Jedan od Tarabiña ode u sluæbu i sa nešto zara-de vrati se i otvori kafanu. - sad se lepo ima).

Rodiñe godina, kao što skoro nije rodila. Tada ñe ljudi otiñi u rat, a æenei deca neñe moñi postiñi da srede letinu. (1912. god.) To je poåetak ratova.

160

Posle prvih ratova Srbija ñe biti uveñana i “ispraviñe se granica”. Posletoga neñe se ni “ogodiniti” t. j. neñe se sastaviti ni godina dana, pa ñe nastati“pravi” rat. Ovo ñe biti “svetski” rat, u kome ñe se silna krv proliti. Kad bi svaova krv jednom rekom protekla, “valjala bi kamen od tri oke”. Tim ratom ot-poåinju t. zv. kremanske godine.

Na Srbiju ñe navaliti jedna sila. Porobiñe i polomiñe “ravnu” Srbiju doBukova. Preko Šargana (planina u blizini Kremana) ili preñi ili nepreñi neštonjene vojske, ali tu puška puñi neñe. Selo Kremani gotovo ništa neñe stradati.(Kazao je da u Kremani za vreme prvih ratova sa Turcima neñe Turci uñi, mada ñe tu blizu preko planine doñi). Najpre ñemo tu silu na ariljskom polju (uuæiåkom okrugu izmeœu Poæege i Arilja) potisnuti, pa ñemo je oterati “kaokad se rukom mahne”. Tada ñemo zauzeti nešto Bosne i zaustaviti se do Dri-ne, tako da ñe ñuprija na Višegradu biti pola naša a pola njihova, - i tu ñemodugo åekati. Biñe blaga zima i svet ñe tada više od boleština poumirati, negošto je u borbi izginulo.

Sve se ovo dogodilo prilikom prvog austrijskog upada preko Drine.

Posle toga åekanja nastaju najstrašniji i najoåajniji dani iz vremena kre-manskih godina.

Sa “severa” ñe udariti “jedna slia” koja ñe brzo “kao oblak” svu Srbijupregaziti i porobiti. Zemlja ñe biti porobljena i pusta, nema ljudi, nema stoke.Ono nešto sveta što je u Srbiji zaostalo, u crno je zavijeno. Biñe glad i od gla-di ñe se umirati, bolesti i vešala. Æivi ñe proklinjati i åas kada su se rodili.“Æivi ñe zavideti mrtvima,” koji su ranije poumirali. Dolaziñe se na grobovei govoriñe se: “Blago vama koji ste ranije umrli, te ovo niste doåekali!”

U ovo doba u Srbiju “dolazi car.” (Zaista, zimus je dolazio nemaåki caru Beograd i u Niš.)

Ovo nesreñno doba neñe dugo trajati.

Åovek, åini mi se, po imenu Petar povešñe narod u borbu. Neki tvrde daje to vaæilo za onu borbu, koja je otpoåela sa uspehom na ariljskom polju pri-likom dolaska Kralja Petra na vojište.

Ovom prilikom kod nas neñe više biti onako velike pogibije, kao što jeto ranije bilo. Ona ñe strana sila iz Srbije otiñi brzo “kao oblak” i bræe nego štoje došla, tako da ñe ih “æene preslicama proterati.”

Srbija ñe biti pusta; “æene ña na panj uzjahivati misleñi da je muško”; ve-lika nemaština tako da i onaj što ima neñe mu biti vajde što ima; biñe otima-nja i razboništva: “ubijañe se za æuto dugme.”

161Prilozi

Ne znam da li je Kremanac govorio šta ñe biti sa pojedinim silama po-sle rata, ali je posigurno rekao ovo:

Rusija pobeœuje i postaje veña i silnija nego što je ikad bila. Rusija ñe bi-ti najsilnija dræava.

Raspad Austrije i propast Turske.

Za carigrad kaæe da ñe biti “niåiji i svaåiji”. Osim toga, kaæe da ñe u Ca-rigradu biti nekakav “veliki sud”.

Posle ovih ratova neñe biti više ratova, nego ñe sporove izmeœu dræavarešavati “izbrani sud”.

Kao što je ranije reåeno, Srbija ñe se osloboditi. Pojaviñe se car na “Is-toku” i pozvañe nas da uzmemo što je naše. Srbija ñe biti veña nego što jeikad bila. “Gde je srpska kuña, biñe srpsko”. Karaœorœeviñ poneñe carskukrunu u Kruševcu. Kad se sve ovo utiša i uredi nastaju sreñni dani: zemljañe raœati kao nikada dotle, otvoriñe se mnogi rudnici i na njima dræava i na-rod imati velike zarade. Nastañe blagi i sreñni dani, kao što to niko nije za-pamtio, tako da ñe æivi dolaziti na grobove mrtvih i govoriñe: “Ustanitemrtvi da se nauæivamo!” U ovoj opštoj sreñi prorok nije ni svoje Kremanezaboravio, jer je govorio da ñe tek tada u kremenima biti “podignuta”crkva.

Da se doœe do ovoga sreñnog vremena, s pravom je Kremanac govorio:“Blago onome, ko to vreme doæivi!”

Po nekim prilikama i dogaœajima, kako je to Kremanc vezivao, izgledada smo na izmaku tih nesreñnih dana. Bog je dobar!

* * *

Priåa se, kako se neki u reci davio i molio Boga i Sv. Nikolu da mu po-mognu. Javi mu se Sv. Nikola i rekne da mu veñ pomaæe, ali neka i on malorukama razmahne. - I mi smo sada kao ovaj davljenik, samo treba rukama darazmahnemo pa ñe nam i Bog pomoñi.

Zaista, Švabe su sa severa došle i Srbiju salomile, a zatim su je sa Buga-rima opljaåkali i popalili. Oni vojnici, koji su se predavali, upotrebljeni su naj-pre da opravljaju putove i mostove, zatim su ih Bugari i Švabe poubijali. Sta-riji ljudi i deca preko 14 godina oterani su u Nemaåku i Bugarsku da robija-ju. Dakle, istina je da su u Srbiji sada zaostale samo æene i sitna deca, koje odgladi, bolesti i na vešalima umiru.

162

Da bi po kremanskom proroåanstvu æene mogle “preslicama” oteratineprijatelja, potrebno je da vojska najpre pobedi i satre toga neprijatelja, kaošto smo to jednom veñ uåinili na Rudniku i Kosmaju.

Razmahnimo rukama, a Bog ñe nam pomoñi!

Jedan koji veruje

*) U poslednje vreme pok. Pera Todoroviñ pisao je o ovome proroåan-stvu, ali su dobri poznavaoci tvrdili da tu ima dosta netaånosti, koje su došleusled prepriåavanja.

163Prilozi

“Vreme”, 30. decembar 1928. prilog 13 [11c]

Još nešto o Kremanskom Proroåanstvu

Pismo jednog nepoznatog åoveka “Vremenu”

Od jednog åitaoca, koji æeli da ostane nepoznat, uredništvo je primiloovo pismo:

Paæljivo sam pratio sve što je ovih dana donosio list “Vreme” o Kreman-skom Proroåanstvu od g. dr. Rad. Kazimiroviña. Ovo je mnogo potpunije odonoga što je on ranije štampao u “Niškom Glasniku”.

Na prvom mestu treba g. Kazimiroviñu blagodariti što je mnoge pojedi-nosti ovoga proroåanstva izvukao iz zaborava. Sve što je proteklo, veñ po to-me nema vrednosti, te svakome ostaje do volje da veruje da se to doista rani-je predviœalo. Jedino što se oseña praznina iz proroåanstva iz buduñnosti. Toje g. Kazimiroviñu, verovatno, bilo nepoznato.

Ovom prilikom molim uredništvo lista Vreme da izvoli u svome cenje-nom listu štampati što sam i ja o ovome pisao u listu “Velika Srbija”, koji jeizlazio u Solunu 1916. godine. Tada nam je bila ostala nada samo u Boga i bi-li smo prinuœeni da se od oåajanja leåimo i verovanjem u Kremansko Proro-åanstvo. G. Kazimiroviñ sada pominje ove moje beleške. Ostañu i dalje kao“nepoznati pisac”. Sada mi se daje prilika da dodam tome pojedinosti odnos-no buduñnosti, i da popravim što je g. Kazimiroviñu bilo nepoznato. To mi jetoliko lakše uåiniti, što smo iz istog izvora prikupljali, samo što sam ja imaomnogo više vremena da te pojedinosti slušam. Ako sam nešto u svom izlaga-nju omašio ili zaboravio reñi, to nije åudo kad se ima na umu da se to u rani-je vreme nije smelo pribeleæiti, a docnije se na to nije mnogo ni polagalo.

Potrebno je da napomenem da je u listu “Velika Srbija” izašlo nekolikoomanjih pogrešaka odnosno interpunkcije i stavljeno je “Raspored Austrije”mesto “Raspad Austrije”, - što se lako moæe uoåiti.

Na posletku mogu i ovo dodati. Ako bi g. Kazimiroviñ hteo posebnoštampati ove svoje zabeleške, moæe i sve ovo moje nepromenjeno dodati, stim da ja i dalje ostanem kao “nepoznati pisac”. Naroåito napominjem “ne-

164

promenjeno”, jer tu ima pojedinosti koje g. Kazimiroviñ nije pomenuo, a ko-je imaju svoju vrednost.

Posle svega ovoga potrebno je da u vidu predgovora iznesem moje na-pomene:

1) O pojedinostima proroåanstva moglo se najbolje saznati od prote Za-harije iz Kremana, kao što je to åinio i g. Kazimiroviñ. O svemu tome bilo jedobro poznato i ostaloj protinoj rodbini. Zatim dobro je ovo znao Dobra Ru-æiñ, a reœe je o tome hteo govoriti prota Milan Œuriñ: dodajem da je DobraRuæiñ pisao samo o narodnom verovanju i pogaœanju iz pleñke (i kada je todao Akademiji Nauka), a o Kremanskom Proroåanstvu imao je zabeleške, ko-je mu je bio napisao neki Moljkoviñ, koji je - åini mi se - bio opštinski pisar uKremnima. Šta je bilo sa tim rukopisom objasnio je g. Kazimiroviñ.

Kad sam o Kremanskom proroåanstvu pisao u Solunu, pojamno je štonjih dvojicu nisam smeo pomenuti. Iz zemlje kralja Konstantina mogao je, naneki naåin, a zbog interesantnosti, taj list dospeti i do austrijskih vlasti, kojebi ovu dvojicu petljali.

Kao mimogred dopunjavam g. Kazimiroviña, da je Mitar zaista tvrdioda ñe “sreñne” dane doåekati i on i prota Zaharije, a da to neñe doåekati pro-ta Œuriñ.

2) Zvaniåna saslušanja o Kremanskom Proroåanstvu åuvana su u Minis-tarstvu Unutrašnjih Dela, odakle ih je uzeo kralj Milan i zadræao. Veruje se,da je prepis uzeo Nikola Hristiñ, a kao posigurno je da g. Åed. Mijatoviñ imapodake i da ñe se u svoje vreme objaviti.

Dopunjavam tvrœenje g. Kazimiroviña da prota Zaharije nije bio siguranda je prota Gavrilo zaista u temelje kuñe uzidao rukopis o ovome proroåan-stvu. U toliko je bilo teæe proti Zahariji reñi što o mestu gde je to uzidano, kadse pre nekog vremena htelo taj rukopis potraæiti. G. Kazimiroviñ sad predla-æe da se ovo potraæi. Traæenje bi se moglo izvršiti samo pod strogom nauå-nom kontrolom. Treba napomenuti da ta kuña ne predstavlja baš nekuvrednost.

3) Potrebno je da napomenem da pri štampanju u listu “Velika Srbija”nije se, iz opravdanih razloga, smelo ma šta spomenuti o Rusiji. Åudi me dag. Kazimiroviñ to bar sada ne pominje.

Za Rusiju je prorok rekao da ñe se taj rat bez nje svršiti, jer ñe se ona “osvome jadu zabaviti”. Kad se ona od svoga “zla” izbavi, biñe najmoñnija sila,da ñe se o njeno prijateljstvo svi otimati. Tada ñe ona zauzeti Carigrad i t.d.Posle toga neñe više biti ratova itd.

165Prilozi

Kremanac je govorio o “belom” caru u Rusiji. Ne mogu posigurno tvrdi-ti u koje ñe to vreme biti, kao i o njegovoj ulozi. Docnije ñu i o tome još neštododati.

4) Naroåito sam obratio paænju, kako ñe se izraziti i objaviti proroåan-stvo o našoj velikoj narodnoj nesreñi t. j. koliko ñe trajati i kako ñe se završiti.Nije se smelo pomenuti, da ñemo troje Trojice-Duhove (praznik) provesti podstranom silom. Dalje, ako se paæljivo uporedi sve što je o tome napisano u ve-zi sa pogovorom i onom priåom o Sv. Nikoli, onda se lako moæe uoåiti: biñeteškoña pri ulazu i nešto pogibije kroz Srbiju i da ñe onda strana sila iz Srbi-je otiñi brzo “kao oblak” i t. d.

Uz osloboœenje Srbije pomenuta je pojava cara na “Istoku” i zatim “Po-zvañe nas da uzmemo što je naše”. Dakle, zaista su “nas pozvali” i t.d. Kaošto je ranije proreåeno rat s “bratskom” silom t. j. Bugarskom (1885), tako iovde se pojava cara na “Istoku” ima odnositi na Bugarsku t. j. dolazak caraBorisa. Ovde treba napomenuti, da i sada dobri poznavaoci ovog proroåan-stva tvrde, da se pojava cara na “Istoku” odnosi na “belog” cara u Rusiji, okome je ranije pomenuto, i da ni mi nismo sve završili.

5) O Mitrovskopj skupštini g. Kazimiroviñ ništa ne pominje. Ranije samto, kao mimogred, pomenuo, a sada se moæe u nekoliko objasniti: na svakinaåin to se odnosi na sadašnju skupštinu, koja je oko Mitrovdana bila i otvo-rena, a nije nikako prekidala sve do nesreñnog 20. juna.

6) Ranije nije pomenuto i o ovim proroåanstvima: o åoveku sa krañomrukom koji je pokrenuo rat, o riœem åoveku, o tami koja ñe tri dana i tri noñitrajati i da ñemo se sa mrtvim - njihovim dušama moñi razgovarati.

7) Kad se paæljivo proåita sve ono što je štampano u “Velikoj Srbiji”, da-de se uoåiti da još nije došlo ono sreñno doba, kad ñe se reñi “Ustanite mrtvida se nauæivamo!”

Završetak proroåanstva:

“Karaœorœeviñ poneñe carsku krunu u Kruševcu.”

Zašto ñe baš Kruševac biti carska prestonica, to Kremanac nije kazao ili,bolje reñi, niko ga nije ni pitao.

(Nastaviñe se)

/nastavak teksta ne postoji u arhivi Narodne Biblioteke/

166

“Vreme”, 17. april 1929. prilog 14 [12c]

Kremna, prestonica nahije prorokaprotivu Obrenoviña

Tajna Kremanskog Proroåanstvaobjašnjava se tek u najnovije vreme

Uæice, 16. aprila. Nije to bilo baš tako davno od kada se pojavilo proro-åanstvo brañe Tarabiña iz Kremna. Nije tome bilo davno kako se to proroåan-stvo poåelo iznova komentarisati i iznova prepriåavati, na jedan sasvim dru-gi naåin, kao što se redovno radi u mistiånim sluåajevima ljudske vidovitosti.

Odatle veliko jedno interesovanje za Kremnu, taj åudni mali, razbacaniseljaåki centar proroåanstava. Kremna, selo koje se raštrkalo po brdima uæiå-ke nahije, koje se razvezlo kozama i ovcama daleko do pod sam Zlatibor.Kremna u kojoj svaki åovek vidi kad god zaæeli ono što hoñe da vidi: satanuili Boga, prošlost ili buduñnost. Svi su planinci takvi. Priroda i njene jezivegrubosti u gorama, velike senke, malo sunca, strahote zverinja i nerodice,strahote napora i dalekih åeænji, oduvek su bile ono što je proizvodilo najobi-ånije, istina bistre ljude, u najåuvenije proroke.

Kremna je prestonica proroka uæiåke nahije

Svaki je Kremanac prorok, pa i braña Tarabiñi.

Tu pusto selo umire veñ pre mraka. Jeziva stvarnost da je sneg još uvek,evo pred Vrbicu, na planinama, da su ovce gladne i da se nema šta zaloæiti,da je prestala otuæna svaœa oko politike i svest se gubi u tajanstvenim zam-raåenjima, vraña ljude na ognjišta sa mokrom vatrom i predaje ih duvanu isnu. San je slika smrti ali pra-lik proroka. Ko više spava i više sanja, taj imaviše predispozicije za proroka. Svaki stanovnik razbacanog sela Kremna je usuštini veliki spavaå, velika sanjalica, veliko åmavalo. Zato je svaki Krema-nac prorok. Zašto onda da to nisu bili i braña Tarabiñi, oko kojih su i dinasti-je lomile koplja?

167Prilozi

Ali tu, na licu mesta, u Kremni, gotovo da niko više ne zna ništa o pro-roåanstvima Tarabiña. Razlog tako prost: oni, od starine Crnogorci, ubeœeniu svoju liånu vrednost, ne poštuju ništa što ne pripada samo njima. Na uspo-meni Tarabiña, koja stvarno ne prestaje u dugim priåama od kolena na kole-no, zasniva se danas jedan neobiåan kult proricanja. Taj kult svedoåi da jefantazija jedna ogromna ljudska potreba u nevoljama i borbama sa surovomprirodom.

Seljaci iz Kremna svi su gordi, ali svi nekako namešteno tuæni. Oni sudaleko od svake pitomine. Tu blizu miriše glad i Sandæak. Ogromne šume Ta-re i strašne uspomene iz borbi, neprilika na granici i gladi za vreme okupaci-je, uticali su na dušu ovoga sveta i usadili u nju jedan neizmeran i neizgladnibol. Ne treba im zamerati što neñe da imaju poverenja ni u koga. Kremancisu svakome strani i svako je stranac u Kremni. Tu je najograniåeniji krug po-verenja u nekoliko porodica. Sem njih ovce, koze, bikovi, volovi i kræljavekravice. Gore, šume, hladnoña i kopci. Udæerice.

Treba doñi do Kremne, pa onda do Uæica, pa rešiti tajnu KremanskogProroåanstva. Ono se tu razotkriva kao nešto što se nije desilo sluåajno, negonamerno. Veština je iskoristila kult.

Prota Œuriñ i prota Zarija

Kako u Kremnima niko ne govori sa strancem, potrebno je nañi one ko-ji su bliski Kremancima, ali su se veñ civilizovali i prešli u varoš da bi tu svo-jom bistrinom i elastiånošñu posluæili istini.

U Uæicu ima svega nekoliko ljudi, dalekih od javnosti, koji znaju o tomproroåanstvu veoma mnogo.

Jedan od tih interesantnih ljudi je uæiåki trgovac g. Vukola Radoviñ. Åo-vek koji postaje plahovit i neobiåno plašljiv kad je reå o tome da razbistri Kre-mansko Proroåanstvo. On ima prema njemu jedno interesantno poštovanje ikrije još masu novih, neobjavljenih reåenica Tarabiñevih, pa åak i svojih. I samroœak Tarabiña, on je uobrazio da treba da nastavi sa proricanjem koje leæi utradiciji njegove kuñe. Ali, dræeñi se tajanstven, on ñe vrlo teško izdvojiti ne-što što je bilo interesantno samo po sebi. Sve su to senzacije u pupoljku, ne-razumljive, nagoveštene.

Tajna zakopanih zapisa o Tarabiñima

Stanuje negde daleko na brdu na periferiji Uæica taj Vukola Radoviñ itraæi stalno nove motive i nova objašnjenja tajanstva. Poslednjih dana on je

168

bio pritešnjen nekim åudnim viœenjima, koja su imala veze koliko sa politiå-kim razvojem dogaœaja poslednjih dana, toliko i sa dnevnim potrebama se-ljaka. Priroda, nesreñe, velika imena. To su odavna reåi u reåniku proroka. Onih i dalje forsira i zamraåuje, kao što su uostalom radili i sami Tarabiñi.

Nepristupaåan, ovaj Radoviñ, staråiñ kome Bog daje æiveti na sreñu vi-zija, jedan jedini put otkrio je svoje tajne sile nekom Uæiåaninu, åija je ispiti-vaåka æustrina neosporna. U tim proroåanstvima bilo je svega i svaåega, aliniåega od stvarne vrednosti, niåega od onoga što bi bilo dalje od vizije Tara-biña. Moæda najinetresantnije viœenje, koje je odavde doprlo i u masu, to jeviœenje o zapisima proroåanstava Tarabiñevih.

Zna se, da se doskora mislilo, to jest podræavalo od strane pristalica kre-manskih proroka, da se zapisi o proricanju Tarabiña nalaze zakopani u teme-ljima kuñe prote Raduloviña iz Uæica. Prota Zarija je vrlo vešto udesio da seta vest odræi u narodu, pošto niko nije verovao da ñe prota Raduloviñ dozvo-liti da se njegova kuña iz toga razloga ruši. A, bilo je mnogo tih koji su to tra-æili iz nekih “viših interesa”.

Meœutim, desilo se nešto neoåekivano. Posle rata Raduloviñeva kuña jemorala da se ruši silom prilika. Tu, pored starog hotela Trufunoviña, trebaloje da se podigne, u glavnoj åaršiji, jedan moderan hotel, kafana i restoran.Vlasnici kuñe prote Raduloviña bili su primorani sluåajem da prodaju svojeimanje, i stara protina kuña jednoga dana došla je, na veliku sreñu onih kojisu oåekivali senzacionalni rukopis Tarabiña i otkrovenje nepoznatih tajni,pod strašan udar pijuka.

Koliko razoåarenje kada se temelji duboko i duboko iskopavahu, a da senikako nije nalazio famozni rukopis! Sve je raœeno paæljivo, sve je raœenopod kontrolom, ali zapisa nigde nije bilo.

Svet je poåeo da sumnja, ali se opet našao neko ko je umeo da proturinovu verziju, kako vera u Tarabiñe ne bi bila zakopana za uvek. Jednoga da-na po Uæicu puåe glas da se zapisi nalaze u temeljima kuñe prote Gavrila, udanašnjoj kuñi g. Alekse Popoviña, koja se nalazi preko puta hotel Pariza, nasamom uglu do stare kuñe prote Raduloviña.

Opet lakoverni planinci smiriše svoju sumnju, i opet ostadoše da åeka-ju otkrovenje o Tarabiñima, kad i to zdanje doœe na red da se ruši. Ali, stariAleksa Popoviñ shvatio je ovu verziju kao æelju zavidnih ljudi koji bi hteli dai njegov stari dom stave pod pijuk, pa sad ni za æivu glavu ne misli ni da ru-ši ni da prodaje: Neka stoji, a Tarabiñi neka se traæe...

I zapisi proroåanstva misterioznih Tarabiña ostadoše i dalje pokrivenionim istim okultnim šeretlukom kakav je dotle postojao.

169Prilozi

Ali, na sreñu, ima u Uæicu jedan åovek koji nije sve to olako shvatio i ni-je hteo da se omete, naravno obiånim priåama. On je odmah posumnjao usvetiteljski oreol oko Tarabiña.

Sada, ovom prilikom, ja iskorišñavam razgovor sa ovim sjajnim åove-kom, koji je najbolji poznavalac uæiåke hajduåije i uæiåkih proricanja. I, kaošto on najbolje zna stvari oko hajduka-igumana Zaharija Milekiña iz Raåe, ta-ko on odliåno poznaje i postanak “uæiåke šege prote Œuriña, preko prote Za-rije, u obliku viœenja Tarabiñevih”.

Rekavši tu nerazumljivu reåenicu koja se odnosila, kao druga reå, nakremansko proroåanstvo, g. Tadiñ tumaåi:

- Sve je to jedna kombinacija prote Œuriña. Mrzeñi strašno Obrenoviñe,ovaj åovek je došao na ideju da preko prostog sveta provuåe sumnju kakoObrenoviñi neñe dugo, kao ima Boæje Proviœenje koje preko Tarabiña nagove-štava zalazak Obrenoviñeve zvezde. Prota Œuriñ je bio velika vidra i umeo jeda raåuna s onim što je nalazio. Tu je blizu bila Dobrinja, gnezdo Obrenovi-ña, tu je trebalo udarati najjaåi udarac. On je dobro smislio: udesio je kako ñeiskoristiti što bolje sklonost naroda da veruje u tajne proricanja. Prota Zarijabio je jedan posrednik kome se moglo åak i narediti. Posao je za åas svršen naopšte zadivljenje. Svet je poverovao i oåekivao ono što se zaista desilo i bezsvega toga, i bez viœenja i bez protine zasluge.

Takvih sluåajeva bilo je podosta. Åesto su se proroåanstva politiåki isko-rišñavala i udešavala. Svet je proroåanstvima više verovao nego gotovim åi-njenicama. Videti u snu znaåilo je jedno åudo. A åudo, to je svetinja.

Takav se sluåaj desio i sa stricem bivšeg demokratskog ministra g. PereMarkoviña. Taj Milorad Markoviñ, koji je zbog toga da bi imponovao udesiosvoje prezime na Karamarkoviñ, bio je trgovac u Poæarevcu. On udesi da jesnio kako je grom udario u sred Terazija. Znalo se što to znaåi. Kako je to do-bro došlo u izbornoj agitaciji, ministar Unutrašnjih Dela pok. Radivoje Miloj-koviñ reši da se vešto odvrati Markoviñu i preko sreskog naåelnika naredi daga izbatinaju. Æandarmi ga uhvatiše u jednom podrumu i dobro iskoristišejednu debelu volovsku æilu. Docnije Markoviñ, sav besan, ode u Beograd dase Milojkoviñu poæali na taj postupak. Ovaj ga lepo primi, ali Markoviñ nika-ko da sedne, jer mu je tur bio sav ranjav. I, kad objasni da je bijen, ministar senapravi šeret i reåe da ne veruje:

- More, nije to istina, Milorade, nego åuo sam ja da ti tako åesto svaštasanjaš pa si valjda sanjao i te batine...

Eto, proroåanstvo je jedan naš agitacioni proizvod. Ono je imalo svojekrajnje ciljeve koji su bili uvek u sluæbi politiåara. Tako i Tarabiñi, koji su i ni-

170

kli u tim Kremnama, prestonici proroka Uæiåke Nahije, na mestu gde se ništane veruje ako nije proroåki naloæeno... Kremansko proroåanstvo bilo je jedanalat u borbi protivu Obrenoviña. Samo, da znate, nigde nema tih zapisa, jerih nikada nije ni bilo, i jer nema proroåanstva uopšte, nego je udešavano kaostaro viœenje onoga åasa kada je stvar trebala da posluæi u agitaciji...

Proroåanstvo koje se rasplinjuje

Sad, vrlo se dobro señam jednog razgovora koji sam imao skoro, povo-dom razbistravanja profesora Kazimiroviña o Kremanskom Proroåanstvu.Tada, g. Åeda Mijatoviñ izneo je jednu senzacionalnu vest o tome kako je g.Genåiñ, nekada Ministar Unutrašnjih Dela, pokazao svojoj bivšoj æeni zabele-ške prote Zarije o Kremancima, koje su se åuvale u tajnoj arhivi Ministarstva,u tako zvanom “Crnom Kabinetu”. Potraæio sam bio g. Genåiña, tamo negdeu Krunskoj ulici, i ovaj dæentlmen prošlosti, ljubazno je porekao:

- Nemam pojma o Kremanskom Proroåanstvu. Nikad ja nisam rekao dasu za vreme mog ministrovanja ti zapisi bili u poverljivoj arhivi, a isto takomoja æena nije mogla da to zna, najmanje preko mene. Ako je ona to rekla, re-kla je onako olako, bez pretenzija da joj se veruje. Kad sam došao za Minis-tra Unutrašnjih Dela, ja sam osnovao 1899 jednu sloæenu arhivu, koju nisamhteo, kao moji prethodnici, da nosim onoga åasa kada odlazim sa poloæaja.Ona je imala da bude stalna i da se nasleœuje. Ja sam je svrstao i uredio kaoniko do tada. Prozvali su je “crnim kabinetom”, naravno s nepravdom, jer tunije ništa bilo crno. Sve sam pokupio, sve sredio, ali o Kremanskom Proro-åanstvu nije nigde bilo traga, niti je iko docnije mogao da ga unese. Ono nepostoji ni u kakvoj arhivi Ministarstva Unutrašnjih Dela. Ja sam se raspitivaoza to proroåanstvo, ali niko nije ništa o njemu znao. Verujem da bih bio u sta-nju da nešto doznam, naroåito tada. Ali ono kao takvo ne postoji. Ja mu nepridajem nikakvu vaænost...

Tako, tu na izvoru svih proroåanstava Šumadije, jedna se iluzija raspli-njuje. Ona postaje samo jedno malo sredstvo izborne agitacije starih vreme-na, one agitacije koja je sve prevazilazila šeretlukom i lukavstvom. Meœutim,na osnovi te epizode jedne sjajne borbe prote Œuriña, nikao je ceo kult ovihsirotih gorštaka, tuæna uteha nesreñnih boraca planinaca, najteæih ratnikaprotivu prirode.

U Kremnima, prestonici proroka protivu Obrenoviña, naæalost imamnogo uslova za proricanja, ali malo za æivot.

Dragan Aleksiñ

171Prilozi

Dr Vladan Œorœeviñ: “Ministar u apsu”, 1909. prilog 15 [22c]

Gråki “Akropolis” o kremanskomproroåanstvu

Pošto sam popio moju vodu i video prvi hajih od nje, sedoh u bašti daåitam “Akropolis” i - odmah natrapah na jedan uvodni ålanak, koji ti moram,hteo ne hteo, ovde prevesti:

“Nije da reknete neko drugi, nego baš s mislima i personom onaj isti G.Mijatoviñ, koji je godinama bio poslanik Srbije u Londonu, priåa sada u jed-nom engleskom åasopisu jedan dogaœaj tako åudan i interesantan da bacasvetlost gornjih slojeva u Srbiji i na tajne što imaju vaænu ulogu u tamošnjempolitiåkom æivotu.

G. Mijatoviñ dakle priåa da je 29. maja 1868. jedan seljak iz Kremna, poimenu Mata dotråao u Uæice viåuñi da ubijaju Kneza divljaåki, da svi ljuditreba da priteknu u pomoñ da ga spasu.

Dockan uveåe toga istoga dana stiæe iz Beograda telegram da je KnezMihailo Obrenoviñ III ubijen u Košutnjaku Topåiderskom.

S mesta je okruæni naåelnik uæiåki uzeo Matu iz Kremana na odgovor,ali iz toga saslušanja nije se mogla pronañi nikakva veza Matina sa zavere-nicima. Åak izaœe da je takva veza nemoguña, jer je Mato tvrdio da imaåudna priviœenja po kojima moæe da predskaæe šta ñe se dogoditi u buduñ-nosti. Naåelnik naredi svom sekretaru da sastavi naroåiti protokol svijupredkazanja Matinih. Åudna stvar, ali u tome protokolu zapisana je po ka-zivanju Mate iz Kremana u glavnim potezima cela istorija Kralja Milana iKralja Aleksandra sa svim vaænijim pojedinostima ne samo njihovog poli-tiåkog nego i njihovog privatnog æivota. Evo šta je Mata, još onda, kazao naprotokolu kod uæiåkog naåelstva o sadašnjem Kralju Srbije Petru Kara-œorœeviñu:

“Kraljevañe od prilike tri godine, pa ñe i njega nestati. Strana vojska jur-nuñe u zemlju i narod ñe mnogo da strada: Najzad proniñiñe iz utrobe narod-ne åovek koji ñe oterati strance, i koji ñe ujediniti ceo srpski narod, i pod nje-govom upravom otpoåeñe sreñni period istorije”.

172

Ovo proroštvo Mate iz Kremna åuo je G. Mijatoviñ prvi put u beograd-skom konaku u prisustvu (tada još) Kneza Miloša od nekoga, koji je tvrdioda je åitao protokol o tome sastavljen pred okruænim naåelstvom uæiåkim.

19-og februara 1889. saopštio je Kralj Milan svojim Ministrima da ñeprekosutra, prilikom svetkovanja proglasa Kraljevine abdicirati. Puna dvasahata trudili su se Ministri da odvrate Kralja od toga kobnog koraka, sve za-badava. Milan osta pri svojoj odluci i rekao je Ministrima:

- Ne åudim se što vi svi toliko navaljujete, jedino se åudim Mijatoviñušto je protiv moje namere da abdiciram jer on zna najbolje da je to neizbeæno,da to mora biti!

Sada svi Ministri napadoše Mijatoviña za što nije ništa saopštio Minis-tarskom savetu kad je ranije znao za tu nepromenljivu odluku Kraljevu? Mi-jatoviñ im je tada ispriåao šta su on i Kralj Milan pre toliko godina åuli o pro-roštvu Mate iz Kremana, u kome je stajalo i to da ñe Kralj Milan dati ostavkui otiñi iz zemlje. Najzad ispriåao je svojim drugovima i ostale detalje iz togproroštva. Ministri oglasiše to za rœavu šalu Åedinu, kad ovome priskoåi upomoñ sam predsednik Ministarstva G. Hristiñ, koji je bio Ministar unutra-šnjih dela kada je Knez Mihailo poginuo, i koji je primio od Naåelnika okru-ga Uæiåkog izveštaj o predskazivanjima toga seoskog proroka. Hristiñ uverisvoje kolege da je on sam proåitao taj protokol i naredio da se on åuva sa po-verljivim aktima.

Nekoliko dana pre nego što ñe i sama poginuti Kraljica Draga razgova-rala je sa gorkim osmehom na usnama o tom istom proroštvu Mate iz Kre-mana. Taj osmeh Kraljice Drage razumeli su samo oni koji su znali kakvim sustrašnim predoseñanjima bili ispunjeni poslednji dani Draginog æivota.

Ja se señam svake reåi kazane u toj sednici, koja nije bila 10. nego 12. fe-bruara 1889, jer sam ja vodio protokole ministarskih sednica - ali se apsolut-no ne señam da je tom prilikom, pominjato proroštvo Mate iz Kremana.

173Prilozi