АЛЕКСА ШАНТИЋ (1868–1924)

Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Ћоровић. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Шантић је врло активно учествовао у друштвеном и културном раду у Мостару. На његову иницијативу, уз сарадњу Јована Дучића, Светозара Ћоровића, Атанасија Шоле и других младих Срба, оснива се културно-просветно друштво Гусле, а затим, уз помоћ књижевника из других српских земаља, покреће и књижевни лист Зору (1896–1901). Шантић је почео писати стихове од своје ране младости, а објавио је неколико збирки песама: Пјесме (Мостар, 1891), Пјесме (Мостар, 1895), Пјесме (Мостар, 1901), Пјесме (Мостар, 1908), Пјесме (Београд, 1911), Pesme (Zagreb, 1918) и Песме (Београд, 1924).

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ. За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата. Током живота је објавио велики број песама, а од осталих дела издвајају се драме: Хасанагиница, Анђелија, Немања и Под маглом. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 1914, а умро је од туберколозе у Мостару 1924.

БОГДАН ПОПОВИЋ – О ПЕСМАМА АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

Али, ја се морам вратити на оне некорекције стила и логике. Оне су главна мана Песама г. Шантићевих. Оне су главна мана и у песмама његових другова о којима је била реч. У њиховим песмама, оне су још много чешће, крупније, и несносније, и много опасније но њихове граматичке некорекције. Граматичке некорекције вређају уво и осећање, вређају опште, укорењене и неприкосновене навике језика, вређају их врло јако; као што смо видели, оне саме за себе могу рахат да покваре и најлепшу песму. С погрешкама стила ствар стоји сасвим другачије. Отуда су стилистичке погрешке много теже и много несносније. Његове Песме показују све мане некоректног стила уопште и нарочито мане некоректног китњастог стила. Неприкладно,погрешно употребљивање речи, као и последица тога, нелогичне комбинације појмова и неистиност слика; јурење за лепим речима, за песничким изразима, без обзира на то какав ће израз испасти; обилазно, неодређено, нејасно казивање мисли; збуњено гомилање речи које често прелази у брбљање;

7

удруживање несклапних представа; скакање с мисли на мисао; испадање из хармоније; најзад, напрегнутост, високопарност, претерана употреба претераних фигура, нарочито метафора и персонификација, најдаљих, најусиљенијих, најмање оправданих – то су, у широкој класификацији, обичне мане стила г. Шантићева.

После овога, лако је разумети откуд у њихову стилу и оне многе крупне неприкладности израза, које су друга главна одлика њихова стила. Кад не пазе на смисао онога што пишу, природно је да ће још мање марити што ће поједини изрази бити погрешно употребљени. Кад г. Шантић каже да је сјај његове драге „спалио“ његова крила, или да се поток „губи“ из присенка на светлило, или да је сунчев зрак „посрнуо“, он је те реченице казао фразеолошки погрешно, јер ти глаголи не иду уз те именице; али у основи оне су логички погрешне. Неприкладности израза увек су логичке погрешке. И кад ређе долазе, непријатне су; човек их осети као лажну ноту у певању. А кад долазе често, кад се, као код г. Шантића, стално јављају... мука је за осетљива читаоца од њих велика. Неприродне персонификације су код г. Шантића и његових другова так0 честе да су оне треће главно обележје њихова стила. Код г. Шантића све ствари живе, говоре, делају; и то у том степену да се те персонификације сваки час развијају у праве алегорије, у митове, у читаве баладе и романсе мртве природе.

У наставку Богдан Поповић наводи неколико успелих песама Алексе Шантића, а нарочито издваја песму „Остајте овдје“ и песму „Моја комшиница“. На крају, Богдан Поповић закључује: „Г. Шантић добро пише дикцијом која му је позната, дикцијом које образац имате у Бранку и у народном песништву, и којом су са сразмерно малим разликама, према свом темпераменту, писали и Змај и Јакшић. А пише рђаво кад пише оним уметничким, китњастим стилом, којим су наши песници почели писати од Војислава Илића, и који се углавном састоји у тражењу живописних и бележењу суптилнијих појединости, у бирању лепих речи (лепих по значењу и по изговору), у већем шаренилу боја и прелива“.

ДРАГИША ЖИВКОВИЋ – ПОЕЗИЈА АЛЕКСЕ ШАНТИЋА, ДАНАС

Цео живот Шантићев одвијао се у Мостару – ту је рођен (1868), ту је и умро (1924). Са мањим прекидима због школовања (Трст, Љубљана) и у посети Дучићу (Женева) он је остао трајно везан за Мостар и у њему је проводио и активни национални рад и своју песничку делатност. Због ове чињенице – везаности за Мостар, у књижевној критици и историји олако се закључивало о оскудном образовању Шантићевом; међутим, његова лична библиотека, пуна сабраних и изабраних дела страних песника и збирки песама, и његови преводи са немачког, говоре о његовом широком самообразовању и о лепој књижевној култури. У првим годинама код Шантића се осећа утицај ранијих српских песника – Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Војислава Илића; у тој првој деценији његова певања он је још увек подражавалац и више стихотворац но песник. Отрежњење је дошло изненада и не без горчине – то је била критика Богдана Поповића, 1901. године. Чувена неповољна критика Богдана Поповића о песмама Алексе Шантића и других песника крајем 19. века изашла је у септембарском броју новопокренутог СКГ-а 1901. године.

8

Одјек те критике био је неуобичајено велик. Поповић је ту указао на читав низ празнословља и лажне кићености у нашој тадашњој лирици.

Шантић је дубоко емотивно доживео ту Поповићеву критику, али је увиђао да је Поповић у основи имао права, и врло је предано настојао да од сада пише стихове са више правог надахнућа и са више знања о песничкој вештини. Готово неколико година престао је да објављује своје песме, али је од 1904. године опет почео да сарађује у СКГ-у и остао један од најбољих његових сарадника. Колико је напредовао у својој песничкој вештини и знању, најбоље потврђује чињеница да је Богдан Поповић у својој Антологији новије српске лирике (1911) уврстио дванаест песама Алексе Шантића.

Љубавне песме Шантићеве не могу се одвојити од његових елегија. Он је од младости до старости био стално у неком естетичком заносу пред лепотом и младошћу, и у неком болном расположењу због пролазности и лепоте, и младости, и љубави. Шантићеве љубавне песме и елегије представљају главни фонд његове поезије. Љубавни и елегични тонови одјекују и у његовим описним и медитативним песмама и дају читавој његовој поезији један меки и болни штимунг. То манито срце његово испевало је сублимирану љубавну песму „Љубав“, годину дана пре смрти, у којој је мотив из лирске народне песме „Што сам млада, да сам вода хладна...“ рафинирано уздигао на бајковити план вилинске љубави. Од народне песме, преко Пушкинове Русалке, до ове Шантићеве „Љубави“ ми пратимо ту чудесну метаморфозу реалног света у поетске заносе, који се остварују у фиктивним сновима поезије. Шантић је овај мотив метаморфозе необично волео; његова родољубива песма „Бока“ изграђена је на тој истој слици „вала, који вечно шуми и пева Боки“. Тако је песник лебдео у поетској измаглици између сунчаних часова љубави и суморног осећања пролазности, певајући стално о тим променљивим стањима своје душе. Има нечег заносног у Шантићевој поезији, нечег трубадурског у његовој чежњи за љубављу и његовој „светој ватри, љепоти и Богу“.

Поред живе маште и сугестивности песничких слика Шантић уноси у песму и неки дах топлине, неку природну искреност и простосрдачност, које плене читаочево срце и душу. Шантић је спајао непосредност осећања из народне песме са артизмом модерне лирике. Одавде несумњиво проистиче и омиљеност овога песника у широким круговима читалаца – Шантића су волели сви нараштаји и у свим временима (→Јован Јовановић Змај). Он је „народни“ песник и у том присном емотивном сазвучју са читаоцима. „Претпразничко вече“ (1910) јесте широка лирска фреска коју је песник недељама радио и у којој је, у једној снажној елегичној евокацији, дао сугестивну слику патријархалне среће и честитости. Његов ефектан завршетак те песме, у коме је на сугестију Богдана Поповића, заменио последње две строфе са пет нових строфа, показује снађан песнички замах и велике поетске могућности овога песника. То је једна од најлепших песама српске поезије.

Друга група Шантићевих песама које такође чине јединство јесу родољубива и социјална лирика. И овде се код Шантића не види разлика – његов саплеменик је

9

радник, мајстор, човек од посла и од зноја, јер „мученичкој земљи мученика треба“. А симбол таквог радника је тежак на посној земљи те се отуда код Шантића ставља знак једнакости између поробљеног народа од стране завојевача и тежачког света који знојем и крвљу натапа комад земље коју обрађује. Тачно вели Исидора Секулић да је „Шантић певач човека са највећим немиром на свету. А тај човек је тежак...“ Тежакова душа, као и његово поље, не зна за тачку мира. Све је у њој промена, растање, од данас до сутра, чежња сазревања и највећи немир баш у време жетве. Разуме се, код Шантића је та социјална поробљеност у првом реду национална обесправљеност; отуда је код њега родољубива порука увек повезана са социјалним бунтом и отуда је та порука тако пламена. Треба у том погледу упоредити Јована Јовановића Змаја и Алексу Шантића; обојица су „народни песници“ и „народни заштитници“, али с колико разлике у Шантићеву предност (Шантићеве родољубиве песме су све једна лепша од друге, а код Ј. Ј. Змаја тешко ћемо наћи две-три успеле). Спонтано искрен и поистовећен са заветима на које позива свој народ, Шантић је као и сви романтичари, на које он много подсећа као прави неоромантичар, предан борац који себе прилаже на жртвеник отаџбине.

Најзад, трећу групу Шантићевих песама чине описне и медитативне песме. Описне песме Шантићеве махом су везане за приморје и за медитерански пејзаж, а у погледу расположења – за пролеће, зору и јутро, сунце и звезде. Медитативна лирика Шантићева показује овог песника у новом свету – насупрот мишљењима да је Шантић у својој поезији остао у ограниченим оквирима своје средине и свога самоучког образовања, ове песме говоре о његовим изванредним поетским остварењима у регистру најбоље модерне поезије његова доба. У „Вечери на шкољу“ Шантић је од првобитне социјалне инспирације остварио једну дубљу симболичку пројекцију: уклетост човекову у мукотрпном животу, у необичној строфичној композицији која својим ритмом дочарава благи шум мора и ударе таласа о обалу; у песми „Часови“ (1908) песник „у мрачној самоћи“ ослушкује „кобну пјесму ‘тика-така’ свога срца“. Тако је и у осталим песмама овог циклуса. Шантић се већ на почетку свога зрелог периода показује као песник префињене осетљивости и поноћњих слутњи. Но, о Шантићу не можемо говорити само као о „народном песнику“ који је близак широким слојевима читалаца. О томе тачно вели Перо Слијепчевић: „Кад се каже: био је народни песник, певао је оно што је осећао сав његов народ – то има своју неповољну страну“. И заиста, о Шантићу се мора рећи да је био „народни песник“, али са високим артистичким умећем. Шантић је модеран песник, који је спојио природна осећања из народне лирске песме са рафинираним артизмом песника с почетка 20. века. Све је у тим песмама и народно и модерно – спонтано осећање љубави или елегичности и виртуозан израз у регистру експресије импресиониста и симболиста. Он није ни Дучић ни Ракић , али он достојно стоји уз њих као савременик који спаја српску песничку традицију с најбољим особинама модерне поезије.

ПЕРО СЛИЈЕПЧЕВИЋ – АЛЕКСА ШАНТИЋ

10

„Крв јуначка, душа девојачка“, дискретан и повучен, народни човек зато јер божји човек, Алекса Шантић више је волео, што се тиче њега лично, срећу у малом кругу него славу у великом. Дочекао је обрнуто. Човек фамилијарно нежан до крајности, копао је гроб за гробом и проживео самохран, без личнога гнезда; а сусрео славу ретку међу песницима, да га већ од младости признају народним. Он није из малога круга отишао у велики као мајстор, него као помоћник, по милости и по некој свештеној служби,као да проширује круг своје фамилије на цео народ. Таквим људима рад за друге стоји изнад рада за себе. Шантић је у њему тражио утеху, а сретао славу. Славе све више, али и све више потребе за утехом! Унутарња рана интимна, место да замирује, бивала је све већа. Пева народни песник јуначки од зоре до мрака, али девојачки тугује интимни песник од мрака до зоре. На једну страну вуче онај дубоки, једва чујни глас Дајмониона, судбине наше, али на другу страну зову луде жеље свакодневне и неиспуњене. И тако у том основном двојству стално вибрира Шантићева личност од неугасне сете до неуморних залета.

Кад је изашла прва књига Шантићевих песама, 1891, назвали су је, у предговору, другови и пријатељи „првом књигом пјесама првог умјетника, херцеговачког пјесника“. Чудна констатација. Херцеговачка писменост није баш уранила. Шантићево колено унело је једну начелну промену у писању. Они су ојачали нагло, па и престигли своје земљаке у оном нараштају који је повео Шантић. Старији песници писали о озбиљним и о јунаким стварима, да народ поуче или подигну. Или су прибирали народно благо, посао који је после нарочито гајила Босанска вила. Ризабег Капетановић јасно обележава раскршће двеју генерација: наши стари певали су о слави и оружју, а ми певамо о ружи и славују. Кад су Алекса Шантић и другови покренули у Мостару своју Зору, 1896, они из принципа нису хтели уврштавати ничег фолклорног. Код православних ступају заједно у арену три мостарска младића: Алекса Шантић, Јован Дучић и Светозар Ћоровић. Православни су се већма либили јавно певати о љубави, односно они су испрва љубав заодевали у серафимски вео. Нарочито православна Босна, тврда и једноумна, није ни до данас испевала много љубавних стихова, заузета увек мишљу отпора политичког и економског.

Прказујући прву књигу Шантићевих песама Милан Савић се чудио како то да у њој готово и нема љубавних стихова и додао је: „Ваљда ће се начи нека лепојка да га занесе“. Оно, није Алекса био агнец баш у тој мери; писао је он љубавних стихова, платонских, већ у првој години, а брзо затим и страствених. Али по часописима; тамо ће их неко видети, а неко неће. Уврстити их у књигу, коју ће листати цео Мостар, а то је друга ствар. Главне теме и прве и друге књиге остају увек патриотске и морално-васпитне. То је, као заједнички терен, присупачно и младим и старим – средокраћа. Старе идеје у новом руху. Баш у томе часу кад је почео да се прибира и крепи од маштарија, дође нешто друго што га је добро отрезнило. Шантићу се у први мах учинило као да га тресну цепаница по глави. То је била чувена критика Богдана Поповића, 1901. Причали су ми да му је сузе на очи натерала. Али само у први мах.

11

Загледавши боље, Шантић је видео да му неприкосновени судија не одриче талента, но само креше мане – операција је болела, али је била корисна.

Занимљиво је подвући овај утицај критичара из Србије на песника из Херцеговине. Србија је већ била пребацила преко главе свој романтичарски пубертет. Војислав Илић наругао се старим певачима и засенио их талентом. Светозар Марковић тражио је већ 1870. године „реалност у поезији“, а његови социјалистички следбеници захтевали су од песника да буду социјални активисти. Деведесетих година, Љубомир Недић, филозоф, либералнији је у погледу идеја, али неумољив у питању стилске логике и трезвености. У тој традицији стао је и Богдан Поповић, европски ерудит, пред размаженог песника. Да, размаженог. Јер, Алекса Шантић је песник првенац, био ако оно прво дете дожуђено у великој фамилији, које свак воли и мази, зато што је прво. Сад му је најзад нешто речено као зрелу човеку, без тепања. Не треба ипак преценити бол од критике. Шантић се прибира следеће године и поносно објављује у Бранковом колу:

Не, бор млади није пао!Ја сам поток што из горекроз вихоре свој шум шаље,и што више громи горе,што се више дажда сливаов све виши, јачи бива,и свом циљу лети даље.

Ако се загледају стихови првих година иза тога, не може се баш рећи да је преокрет био нагао. Нестало је деминутива, али није наивних општих места. У први мах наставио је ону хумористичну севдалинку, по савету критичареву. Али прави пораст и право стасање извршиће се најпре у националној и социјалној песми. Након што се 1905. године заруменила од једне нове љубави, улази Шантић у 1906. годину опасан пуном снагом. Те године објављене су неколике од најбољих песама што их је уопште написао, и то из свих регистара. Неколико следећих година ишла је Шантићева линија једнаком висином. У пуном контрасту према негдашњој проливеној мекоти, сад се стихови збивају као да су металом стегнути, нарочито се истиче сонет, и то мушки тон влада. Уочи светскога рата, даће Шантић још једну ванредну патриотску песму још ширега надахнућа, потресен смрћу Јована Скерлића. Тај „Наш апостол“ дат је сав сјајан на вису, као источник светлости, као апостол југословенства; његовим се пламењем огрће омладина, његовом вером напаја и под његовом заставом „с младом снагом ступа на велике путе“. Идеал човека што памти на вису!

Занимљиво је утврдити да се готово сви главни мотиви Шантићеви налазе или наслућују већ у његовим најранијим песмама. Листајући целокупна дела Шантићева, вама се кашто учини да он, уза сву вредноћу и разноликост, тапка у месту. Он плеви коров, све боље се изражава, уозбиљује, говори с јачом резигнацијом, али све исте ствари. С том оградом, пријатно је констатовати да је Шантић кроз отпорни елемент своје нарави сам својом снагом и бескрајном преданошћу дубео и пробијао свој пут

12

као његова Неретва „кроз отпорну спилу“. Посмотрите постепену обраду ма кога од његових главних мотива (побожност, патритизам, љубав, пролазност младости), и осетићете како узрева његова песничка личност. Није било тешко Шантићу да послуша Богдана Поповића и да крај „Претпразничке вечери“ прошири на све књижевнике. Он је већ дотле у њима гледао своју духовну браћу, своју ширу фамилију. Сасвим је карактеристично за његов темперамент да их је онолики број поздрављао у својим песмама, откако се јавио па до краја. Колико племенитости у томе задругарском осећању књижевности!

Естетски тип песника тражи пре свега другог да ствара лепоту и у њој сам ужива, његова је битна жеља освајати, и основни проблем увек он сâм. Етички типима, напротив, задружни инстинкт, он тражи нешто чему ће се предати на службу, или друштво с којим ће да наступа. При таквом основном ставу сасвим је искрено и природно кад Шантић тражи од своје Музе да обуче црну ризу, узме путир и зађе у народ. Шантић са здравим разумом српског националца, нема разлога да одбацује књижевност уколико је озбиљна, честита и крепка; напротив, он у њој види сарадника за народни посао. Њега занима народни посао, а не Божји као Толстоја. Та етичка, та апостолска Шантићева ревност нарочито се истиче око 1904. године. Нашу ондашњу поезију назива кокотом која нас заварава лажним блеском. Толико је основно расположење Шентићево једно братско расположење, да ће се он као брат окренути и самој природи и својој Музи.

Перо Слијепчевић драмски и преводилачки рад Шантићев не оцењује превише високо: „Драме су му само песме удешене за позорницу. Оне су тим развлачењем и дијалогизирањем изгубиле много од своје снаге, као вино разбијено водом. Преводити стихове, то је ухватити се у коштац и с туђим језиком и с туђим човеком. Шантић није знао најбоље немачки, али се поштено служио речником и само је на мало места направио грубљих грешака. Теже му је било носити се с туђим људима, који имају сваки своју нијансу и језика и осећајног тона. Књига превода из Хајнеа неједнака је, разуме се. Прво, Шантић и овде, ради стиха и риме, домеће отрцане речице, нарочито придеве (фатални епитети лепи –слепи!), док је Хајне без ђинђува и дроњчића као и Гете. Друго, Шантић при томе употребљује патетичне или у обичном говору немогуће обрте, док Хајне говори као у прози, без иједне песничке лиценције. Треће, при томе се често измени и нијанса нисли и јачина израза. Могло би се наставити с таквим пабирчењем, али не би било право изазвати утисак као да је сва књига таква. Није, рекао сам. Где лирике не уђе у фино трептање и преливање тонова, Шантић ту још добро и верно сустиже. Али, све у свему, ви осећате да овде има један неутољиви неспоразум између превејаног немачког Јеврејина и наивног сентименталног самоуког Херцеговца. Хајне се не може преводити по речнику ни по смислу. Он започиње онде где речник престаје. Ваља сваку реч узети и слушати како бруји; и сваку строфу осматрати како се јегуљасто вијуга“.

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ – „ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ“ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

13

У формалном погледу, „Претпразничко вече“ састоји се из тридесет једног катрена, стихови су једанаестерци, а строфа је укрштена (abba). Описна и носталгична, осећајна и трагична, конкретна и визионарска песма; песма штимунга и регресивних емоција. Евоцира праву старинску, патријархалну атмосферу, али је та патријархарност смештена у перспективу прошлости, она је стварно одсутна и при крају песме се види да се ради о самоћи, о самртној усамљености, из које се духовним излетом извршава пречишћење и препород.Иначе, песма има драмску динамику, али не и драмски облик. Вече пред неки празник, ноћ када се нешто догађа у космичком календару, час је предодређен за повлачење у себе, кад нас повод којем је неки празник посвећен нагони на шира размишљања – све је то оквир лирске песме и као такав је чест у народној поезији. Шантићеве тематика и емоционалност сродни су осећајном свету народног певача. Ипак, иако је сама тема претпразничке вечери блиска народном певању, песник је развија самостално, и следи сопствени унутрашњи доживљај. Ова песма казује сасвим индивидуално искуство, а у својим најдубљим слојевима поново опште и општељудско.

Жижа Шантићевог доживљаја у самотној претпразничкој вечери јесте евоцирање мртих, општење са помрлим члановима породице (→Јован Јовановић Змај и његове збирке песама). Празнична песма гарантује поетичну атмосферу, отвара границе у времену и простору, моменат је привилегован, свечан. Код Шантића је, на први поглед, атмосфера контрастна према душевном стању песниковом, а сећање на мртве присутно је у ритуалном смислу. Појављују се две генерације мртвих: прву генерацију чине породица и сусед, а другу давна времена – Страхињић Бан. Силина песниковог сећања на мртве превазилази индивидуално-психолошке одговоре. Шантић реконструише снагом своје евокације и слутње структуру једног празника у архаичном виду – Бадње вече је празник душа и празник врховног Бога, али слављење има и финале које треба да врати духове у подземље, чиме се човек ослобађа од духова. У Шантићевој песми постоји и тај покрет превазилажења, сублимације ка утеси и охрабрењу.

У другом делу песме Шантић се враћа својој самоћи, још утученији после сусрета са сећањима. Усред те дубље неутешности долази још један нестварнији догађај – из његових књига јављају се летећа бића, душе, духови утешитељи. Песник налази разрешење и утеху, у стању је да осећајно надвлада ситуацију одсуства младих и драгих на празник, да то одсуство претвори у визију општења и у искупљења. Шантић у свом стваралачком тренутку (тренутак потпуног повлачења психе уназад, у своју тугу и самоћу) рађа са свог дна крила која својим говором успевају да успоставе васељенско општење. Према мишљењу Миодрага Павловића, „Претпразничко вече“ има додирних тачака са: „Чобановим Бадњаком“ Вељка Петровића, „Споменом на Руварца“ Лазе Костића, „Гавраном“ Едгара Алана Поа, као и Фаустом Јохана Волфганга Гетеа. У Шантићевој светлој визији књиге постају анђеоска лица, утешитељи, и ма колико то била наивна персонификација, ипак је у питању дивинизација културе и стваралаштва; код Лазе Костића то је дивинизација жене, код Гетеа дивинизација читавог живота, код Шантића то је тиха утеха културом и књигом.

14

ДРАГИША ЖИВКОВИЋ – „ВЕЧЕ НА ШКОЉУ“ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

„Вече на шкољу“ објављено је 1904. у Бранковом колу, а по мишљењу већине критичара, „Вече на шкољу“ је Шантићева најбоља песма. Текст песме Шантић је мењао скоро у сваком новом издању своје збирке, а најкрупнија измена тиче се треће строфе, у којој су два првобитна стиха „Клече мршаве / Главе“ заменио са „Клече костури / Сури“.Спорна измена „мршаве главе“/ „костури сури“ учињена је управо због звучне експресивности. Оригиналну варијанту са „мршаве главе“ подржали су Богдан Поповић у својој Антологији новије српске лирике и Војислав Ђурић у Сабраним делима, док је Зоран Мишић у својој Антологији објавио другу варијанту, са „костури сури“.

Песма је посвећена је Иву Ћипику. Иначе, у свим својим песмама које је посвећивао српским књижевницима, Шантић се трудио да се приближи било мотивски, било расположењем и емоцијом, било изразом, књижевницима којима те стихове посвећује. Тако је Иву Ћипику, као приморцу, посвећена ова песма која има мотив мора, а као приповедачу са социјалном тематиком песма која и сама опева мотив сиромашних сељака. Шантић је овом песмом хтео да опева социјалну тематику, њему иначе толико блиску, а хтео је да изрази и осећање безнадежности покорног, беспомоћног и убогог сељака далматинског и херцеговачког крша. С обзиром да је у последњим издањима својих песама задржао редакцију са изменом „костури сури“, може се закључити да му је важнија била национално-социјална емоција.

Метричка и ритмичка структура ову песму издваја од свих осталих Шантићевих песама:

1) испевана је са јампском подлогом, са местимичним преплитањем трохеја и дактило-трохеја;

2) труктура стиха и строфе је следећа: један петерац + двосложна рима која чини посебан стих; трећи стих је шестерац са једносложним завршетком (мушком римом) и графички је увучен за један слог слева удесно и та три стиха чине једну ритмичку целину, и са истом таквом ритмичком целином коју чине три следећа стиха, чине строфу. Све строфе су исто метрички и ритмички грађене, са минималним ритмичким одступањем у другој и трећој строфи.

Читава ова ритмичка структура веома импресивно преноси ритам тихог таласања мора пред залазак сунца:

1) први стих – удар таласа у обалу;2) други стих – звуци који се чују приликом одбијања таласа о камене хриди

и који није ништа друго до мало измењени звуци удара таласа;15

3) трећи стих – то је интервал између удара једног и другог таласа.

Тако, чини се као да је Шантић створио ову песму односно њену ритмику седећи на морској обали и подешавајући ритам песме ритмичком таласању мора, како у погледу временских интервала, тако и у погледу звукова. Све то доприноси утиску једног благог, уједначеног, помало монотоног ритма, који наводи сан на очи и ритмички нас припрема да што сугестивније доживимо последње стихове: „И сан све ближе стиже“. Композициона структура песме утиче на њену ритмичку организацију: прва строфа песме понавља се и на крају, чинећи њен завршетак, затвара песму, и чини да почетни стихови, емоционално још неодређени, зазвуче на крају оном тоналношћу којом је испуњена цела песма, јер се почетни мотив понавља пошто је претходно имплицитно развијен унутар целе песме. Трећина Шантићевих песама из овог периода композиционо је решена на овај начин, али махом неправилно, и без ефекта какав је постигнут у „Вечери на шкољу“.

Овај композициони поступак толико је срећно употребљен у овој песми, да се њена симболика тако необично продубљује баш тим поступком – социјална тематика и емоција овде се по своме поетском значају проширила и трансформисала до вишег степена општељудске проблематике. Слика тих сиромашних, убогих сељака који узалуд пружају руке ка богу и слика равнодушности бога према њиховом мукама у молбама, уоквирена сликом природе која врши своје ритмичко смењивање дана и ноћи не знајући и не хајући за људе и њихове проблеме – та слика изражава једно осећање дубоке резигнације пред уклетошћу човекове судбине. Мирноћа и благо, уједначено таласање мора, тихо наилажење ноћи, стихија сна који ће са мора прећи на људе и пружити или бар краткотрајни заборав и блажене варљиве снове – све је то снажно сугерирано ритмиком песме у складу са благим таласањем мора, а безизлазност човекова, широка симболика бесциљности и ефемерности његове егзистенције изражена је баш затвореним композиционим обликом песме. Ритмичка мелодиозност песме у пуном је складу са њеном симболиком – ужасан положај човеков на земљи ублажава се природним ритмом долажења ноћи, која доноси човеку сан и помирење са самим собом. Нема јаука, али нема ни протеста. Молитва човекова у вечерње сате постала је аутоматизована радња мирења човека са судбином.

Песничку идеју о уклетости човекове судбине и емоцију резигнације Шантић је саопштио трима сликама:

1) визуелно-тактилна слика заласка сунца;2) аудитивна слика звоњаве звона;3) визуелно-аудитивна слика верника који се моле богу клечећи пред

распећем.

Ове три слике у песми образују два мотива:

1) мотив заласка сунца;2) мотив вечерње молитве.

16

Критика најчешће инспирацију Шантићеву за ову песму тражи код Хајнеа, али, уколико погледамо рану Шантићеву песму „Херцеговац на молитви“ (1891), онда видимо да она представља и тематски и мотивски прву варијанту „Вечери на шкољу“. Прва је написана у Илићевом хексаметру, али одише оптимизмом и надом, док је у другој основно осећање резигнираности и мирење са несрећном судбином човека на земљи. Успелој експресији „Вечери на шкољу“ доприноси и њена лексика и звучна оркестрација – избор и распоред лексике просто изненађује својом разновсношћу у категоријама и спреговима речи, али и извесном ритмичком правилношћу у употреби појединих речи. Звучна експресија је остварена са изванредном експресивношћу нарочито својим асонанцама, алитерацијама, ономатопејом и римама.

МИЛАН БОГДАНОВИЋ – ШАНТИЋ КАО СОЦИЈАЛНИ ПЕСНИК

Шантић је најпознатији као родољубиви песник, иако он није написао велики број чистих родољубивих песама. Оне чине само један део његовог поетског стваралаштва. Његова родољубива поезија представља корак ка романтично интонираној родољубивој поезији ранијег времена. За разлику од Јакшићевог вербализма, који упркос својој силини остаје у фикцији и апстракцији, Шантићево родољубље за основу има сагледану, доживљену стварност, у којој он злопати заједно са својим сународницима. У његовом схватању љубави према раду има много социјалног призвука и тај социјални елеменат је заправо и снажнији него патриотски. Кад пева сељаку, он првенствено мисли на мукотрпног човека у њему, босанско-херцеговачког тежака, па тек онда на националног бунтовника и хајдука. Шантић не пева само страдалника којег жали, него у исто време он глорификује његов мукотрпан рад као такав, као највећу животну силу која ствара и која самим тим даје смисао живљењу.

ЛИТЕРАТУРА:

1) Богдан Поповић, О песмама А. Шантића, у: Критички радови, СКК 8, Београд, 1977.2) Драгиша Живковић, Поезија Алексе Шантића, данас, у: Европски оквири српске књижевности, VI, Београд, 1998.3) Перо Слијепчевић, Алекса Шантић, у: Критички радови, СКК 16, Београд, 1983.4) Миодраг Павловић, Осам песника, Просвета, Београд, 1964. [...]

17