Ber Greg VENOST Prevod: elmi Zvezdana Bear Greg ETERNITY, 1988. Serija "Put" POLARIS 1994. UVOD (2)Na kraju, nad zemljom postoje samo samoa i okrutnost. Ni u zraku svetlost i ni u zrnu peska nee nai utehu, jer sve je tama, a hladni pogled Bo jih ravnodu nih oij u te kih kapaka pada na sve sa jednakim prezirom. Spasenje postoji samo u tvojim u nutra njim snagama; mora iveti onako kako drvo ivi, ili kao buba vabe i buve koje gami u na tlu i u ostacima Zemlje. I tako ivi, i oseti bol od saznanja da ivi . Jede ta god t i doe pod ruku, a ako ti je to to jede nekad bio brat ili sestra, neka bude tako; B oga nije briga. Nikoga nije briga. Kurva se, a da li se kurva sa mu karcem ili sa eno m, nikoga nije briga; jer, kada su svi gladni, svi su kurve, ak i oni koji kurve koriste. A bolesti cvetaju kada su svi kurve, jer mikrobi moraju da ive i ire se p reko tla i ostataka zemlje. Neki ka u da emo se sami popeti na nebo. Neki ka u da je svi trebalo da pomre mo; trebalo je da umremo, za kaznu. Ali, tako ne treba da bude. Jer, izoblienjem vremena i po hiru istorije, aneli dolaze sa Kamena, da stupaju zemljom i nude ute hu koju zemlja ne mo e da pru i; da odgurnu oblake i dim i dopuste suncu da proe, da zaseju na e useve i po anju na u hranu, a onda da nam predaju plugove. Divite se tome, a ne proklinjite anele u ludilu svoje krivice; jer oni su sena kao san, a vi ne verujete istinski. Oni vas neguju u bolesti, a vremenom ete im se pridru iti da negujete druge . Medicina postaje religija; pomo je jedina zapovest; isceljenje je najvei dar Bog u koji se mo e zamisliti. Oni donose uda sa Kamena. Ostaju meu nama, ali nisu deo nas, i neki se ale, ali ostali ne obraaju pa nju kao to se ne obraa pa nja na triarije. Ono na ta se ti nek ale je podela i nezadovoljstvo, jer mi nikad nismo sreni. I nikad nismo mirni ni zadovoljni. Ali, aneli to ne slu aju. A onda iz biblijskih zemalja i sa istoka, iz zemalja Zaveta, ka ljudima od Zaveta, sti e pobuna. Jer, njihove zemlje nisu bile spr ene i oni jo mogu da nau sn agu u tlu, a mudri su i poznaju Zakon o drvetu i buvi. Po to su Odabrani od Boga, bore se protiv anela koji nisu aneli, nego su za njih avoli; bore se, ali uda ih umi ruju i ine pokornima. Stoga ljudi od Zaveta spavaju snom pokornih, gradei i radei, a ne borei se. Tako je u zemljama gde je oveanstvo prvi put otvorilo oi. A onda u zemljama utonulim u zlo, pri vrhu Srca Tame, kao beli talog u t amnoj boci, iz tih zemalja sti u govornici Afrikanera i Engleza u svojim lepim uni formama, da opljakaju sve nedirnute ju ne predele Zemlje. Bore se, ali uda ih umiruj u i ine ih pokornim, na svoj nain. Stoga oni spavaju snom pokornih, gradei i radei, a ne borei se. Tako je na dnu amfore Afrike. Svetlost i uenje poinju ponovo nad tlom, jer snaga se vraa tlu, i mesu. Sve to dugujemo anelima. I ako su oni samo ljudi, samo na a deca koja nam se vraaju zao grnuta svetlo u, ta je to za na e zadovoljstvo i zahvalnost? Oni nas podi u od Zakona o drvetu i buvi, i ine nas ponovo ljudima. Ger om Rafael, Knjiga Smrti, Sura 4, Knjiga 1. 1. OPORAVLJENA ZEMLJA, NEZAVISNO PODRUJE NOVOG ZELANDA, 2046. Groblje stanice Novi Marinson imalo je samo trideset grobova. Ograeni koma di zelji ta bio je okru en ravnim travnjakom, oko i preko koga se za titniki povijao pot oi, tiho uborei kroz sve i, suvi vetar. Vlati trave povijale su se i u tale pod vetrom. lanine krunisane snegom bile su umotane sivim oblacima kao alom, dok su blistale nad dolinom. Sunce je bilo na oko sat iznad Dvoprste planine na istoku, i bilo j e sjajno, mada ne i toplo. Uprkos vetru, Geri Lenijer se znojio. Pomogao je da se koveg prenese kroz otvorenu belu ogradu do sve e iskopane rake, oznaene nemarno nabacanom hrpom crne zemlje, pretvoriv i pri tom lice u masku kako bi sakrio napor i o tre probade bola.Koveg su nosila estorica prijatelja. Sam koveg bio je samo lepo uobliena i p recizno planirana kutija od borovine, ali Lorens Hajneman je u trenutku smrti im ao dobrih devedeset kilograma. Njegova udovica, Lenora Karolson, i la je dva korak a iza njih, podignutog lica, zbunjeno zurei u ne to tik iznad kraja kovega. Njena ne kada pepeljasto plava kosa sada je bila srebrno seda. Lari je izgledao mnogo mlai od Lenore, koja je delovala krhko i vilinski i sada, u svojoj devedesetoj. Bio je dobio novo telo posle sranog napada, pre tri deset etiri godine; nisu ga ubili starost ni bolest, nego lavina kamenja u planin skom logoru, dvadesetak kilometara odatle. Polo ili su ga u zemlju i povukli debelu crnu u ad. Koveg se nagnuo i za kripao . Lenijeru se uini kako je Hajnemanu ovaj grob neudoban, ali odmah odagna te uzle te ma te; nije dobro pridavati druga znaenja smrti. Sve tenik nove rimske crkve govorio je nad grobom na latinskom. Lenijer je prvi ubacio u jamu pregr t vla ne zemlje. Pepeo pepelu. Tlo je ovde vla no. Koveg e ist runuti. Lenijer protrlja rame dok je stajao kraj Karen, koja mu je bila ena ve got ovo etiri decenije. Kru ila je pogledom po licima daljih suseda, tra ei ne to to bi joj p omoglo da se ne oseti toliko izdvojenom. Lenijer je poku avao da posmatra o alo ene nje nim oima, na av i pri tom samo tugu i nervoznu smernost. On joj dotae lakat, ali ona j e odbi svaku utehu. Karen se oseala kao da ne pripada ovde. Volela je Lenoru Karo lson kao majku, a ipak nije priala sa njom ve dve godine. Tamo gore, na nebu, meu okruzima u orbiti, Heksamon je vodio svoje poslov e, ali nije poslao predstavnika uzvi enih nebeskih tela; i zaista, s obzirom na to ta je Lari u poslednje vreme mislio o Heksamonu, taj gest ne bi ba bio umesan. Kako su se stvari izmenile... Podele. Razdvajanja. Propasti. Ni sav posao koji su obavili na Oporavku nije mogao poni titi te razlike. Tako mnogo su oekivali od Oporavka. Karen je jo bil a puna nade, jo je radila na raznim projektima. ali, oni oko nje uglavnom nisu de lili njene nade. Jo je bila puna vere, u budunost, u napore Heksamona. Lenijer svoju veru be e izgubio pre dvadeset godina. Sada su polagali znaajan deo svoje pro losti u vla nu zemlju, bez nade u novo o ivljavanje. Hajneman nije oekivao da e poginuti nesrenim sluajem, ali, ipak, sam je odabrao svoju smrt. Lenijer be e nainio slian izbor. Jednog dana, znao je, zemlja e primiti i njega, i to mu se i dalje inilo valjanim, iako nije bilo bez prizvuka u a sa. Umree. Bez ikakvih drugih izgleda. Kao i Hajneman, kao i Lenora, do izvesne t ake prihvatao je mogunosti koje je nudio Heksamon, a onda se predomislio. Karen se nije predomislila. Da je pod kamenom lavinom bila ona, a ne Lar i, sada ne bi bila mrtva; sauvana u implantu, ekala bi skoro uskrsnue, u telu sve e u zgajenom za nju u jednom od okruga, i donesenom na Zemlju. Uskoro bi bila jednak o mlada, a mo da i mlaa nego to je sada. A kako su godine prolazile, ona nije ostari la ni ta vi e nego to je elela, a telo joj se menjalo samo na prihvaene naine. To ju je odvajalo od ostalih ljudi. Odvajalo ju je i od mu a. Kao i Karen, njihova ki Andija imala je implant, a Lenijer se tome nije p rotivio, to ga je ponekad inilo malo posramljenim; ali, to to ju je gledao kako ras te i menja se bilo je i samo po sebi izuzetno iskustvo, i shvatio je da je dalek o spremniji da prihvati svoju nego smrt svoje divne keri. Nije se protovio Kareni nim planovima, i Heksamon se spustio da blagoslovi dete jednog od svojih vernih slugu, da da njegovoj keri dar koji on sam ne be e prihvatio, po to nije bio (niti je mogao biti) dostupan svim Starim uroenicima Zemlje. A onda je nastupila ironija i ostavila trajni trag u njihovim ivotima. Pr e dvadeset godina, Andijin avion se sru io u istoni Pacifik i nikad je nisu na li. Iz gledi za povratak u ivot njihove keri bili su pokopani u mulju nekog ogromnog pono ra, kao siu an kliker, jer ak ni tehnologija Heksamona nije uspela da je pronae. On zasuzi, ali ne zbog Larija. Obrisao je lice i ukoio izraz da bi pozdra vio sve tenika, bogoboja ljivog mladog hipokritu kojeg nikad nije voleo. "Dobro vino se pakuje u udne fla e", rekao je jednom Lari. Stekao je mudrost na kojoj mu zavidim. U prvom naletu udesa, dok su radili sa Heksamonom, svi su bili o amueni; Hajneman je, dodu e, rado prihvatio drugo telo, a Lenora je prihvatila postupak podml aivanja kako bi odr ala korak sa mu em. Kasnije je prestala sa tim, ali i sada je izg ledala kao da ima jedva sedamdeset... Veina Starih uroenika nije imala mogunost da stekne implant; ni zemaljski H eksamon nije mogao da snabde svakoga na Zemlji neophodnim aparatima; a ak i da se to moglo, kulture Zemlje nisu bile spremne ni za pribli nu besmrtnost. Lenijer je odbio implante, ali je prihvatio medicinu Heksamona; sve do d anas nije znao je li to bila hipokrizija. Ta medicina je stajala na raspolaganju veini, mada ne i svim Starim uroenicima, rasejanim po uni tenoj Zemlji; i Heksamon se naprezao da bi postigao i toliko. Bio je ubedio sebe da za obavljanje posla koji vr i mora biti zdrav i u fo rmi, a da bi bio zdrav i u formi dok obavlja taj posao - zalazei u mrtve zemlje, i vei usred smrti, bolesti i zraenja - bile su mu potrebne prednosti medicine Heksam ona. Lenijer je oseao Kareninu reakciju. Kakvo traenje. Toliki ljudi otpadaju i odustaju. Smatrala je da se pona aju neodgovorno. Mo da je i tako, ali oni - kao i on, kao i Karen - behu posvetili veliki deo ivota Oporavku i veri. Bili su zaslu il i svoja verovanja, ma koliko ih ona neodgovornim smatrala. Ono to su svi dugovali okruzima u orbiti bilo je neizmerno. Ali, ljubav i odanost ne mogu se zaslu iti opra tanjem dugova. Lenijer poe sa o alo enima prema malenoj crkvi nekoliko stotina metara dalje, dok je Karen ostala pozadi, kraj grobova. Plakala je, ali on nije mogao da ode i ute i je. On odmahnu glavom, o tro, i pogleda u nebo. Niko nikad nije ni pomislio da bi moglo ispasti ovako. I dalje je i sam jedva verovao u to. U crkvenoj sali, koja je zauzimala itav sprat, dok su tri mlae ene iznosile sendvie i pun, Lenijer je ekao svoju enu da se pridru i dai. Ljudi su se okupljali po dvoje-troje, s nelagodno u, kako bi zajedno pri li udovici i izrazili saue e, dok je ona to primala uz odsutan osmeh. Svoju prvu porodicu je izgubila u Smrti, seti se on. Ona i Lari, po to se behu povukli iz Oporavka pre deset godina, pona ali su se kao klinci... Pe aili su po Ju nom ostrvu, bavili se raznim hobijima, povremeno odlazili u Australiju na prod u ene obilaske, jednom su ak odjedrili na Borneo. Bili su bezbri ni, ili su bar tako izgledali, i Lenijer im je zavideo na tome. "Tvojoj eni je ovo te ko palo", ree mladi crvenog lica po imenu Fremont, pri av i sam Lenijeru. Fremont je vodio novootvorenu stanicu Irski potok; njegove poludi vlje merino ovce ponekad su stizale ak do Tvizela, i nisu ga smatrali uzornim graa ninom. Znak njegove stanice bila je ptica kea, to je bilo udno za oveka koji ivi od ovaca; ipak, pripisivali su mu da je jednom rekao: "Nisam ni ta manje nezavisan ne go moje ovce. Idem kuda elim, kao i one." "Svi smo ga voleli", primeti Lenijer. Nije znao za to bi se poveravao ovom gotovo strancu crvenog lica, ali, dok je motrio ulaz, oekujui Karen, zau sebe kako govori dalje. "Bio je mudar ovek, a ipak jednostavan. Znao je svoje granice. Ja. .." Fremont podi e kosmate obrve. "Bili smo zajedno na Kamenu", objasni Lenijer. "To sam uo. Sve vas me aju sa anelima." Lenijer odmahnu glavom. "On je to mrzeo." "Ali, dobro je radio, ovde i svuda drugde", nastavi Fremont. Na pogrebu su svi pristojni. Na vratima se pojavi Karen. Fremont, kome nije moglo biti vi e o d trideset pet, pogleda ka njoj, pa ponovo ka Lenijeru, ispitivakim pogledom. Len ijer uporedi sebe sa tim mladim i silovitim ovekom; njegova kosa bila je skoro sa svim seda, ake krupne, smee i vornovate, lea malo povijena. Karen nije delovala ni ta starije od Fremonta. 2. ZEMALJSKI HEKSAMON, ORBITA ZEMLJE, OSNI EUKLID "Hajde da priamo", predlo i Suli Ram Kikura, iskljuiv i okovratnik-ucrtava i sklupav i se u fotelji iza Olmija. On je stajao kraj prozora njenog stana - pravog pr ozora, koji je gledao na unutra nji zid Osnog Euklida, kraj cilindriog prostora koj i je nekada okru ivao sredi nju singularnost Puta. Sada su se u njemu videli plivai-a eronauti sa prozirnim krilima nalik na slepe mi eve, lebdei zabavni parkovi, graani kako prolaze putanjama oznaenim blago purpurnim poljima - i mali luk tame sleva, svemir oko Zemlje koji se video preko unutra njeg zida. Boje i ivost podseali su ga na sliku nekog Francuza sa poetka dvadesetog ve ka, scenu u parku iznenada li enom gravitacije - parovi u etnji i deca ortodoksnih Naderita suludo razbacani svako na svoju stranu. Prizor se neprekidno menjao, po t o je telo ose rotiralo oko upljine u sredi tu, prikazujui tok ivota i dru tva Heksamona , a Olmiju se inilo da vi e ne spada tu. "Slu am te", ree on, mada je nije pogledao. "Nisi posetio Tapija ve mesecima." Tapi je bio njihov sin, stvoren od sme e njihovih tajni u gradskoj memoriji Euklida. Takav vid zaea vratio se u modu tek p oslednjih desetak godina; pre toga, dok su ortodoksni Naderiti preovladavali u o kru noj upravi Euklida, naje a su bila prirodna roenja i roenja ex utero, i nek idu do a ola silna stolea tradicije Heksamona. Otuda deca koja su se igrala u Parku Toka p od prozorima Ram Kikure. Olmi mirnu, oseajui se krivim to izbegava njihovog sina. Suli Ram Kikura je uvek pogaala pravo u metu. "Dobro mu ide." "Potrebni smo mu oboje. Deliminjak po zahtevu nije zamena za oca. Za neko liko meseci ekaju ga testovi za otelovljenje i potrebno mu je..." "Da, da." Olmi umalo da po ele da nikad nisu dobili Tapija. Teret odgovorn osti, sada kad ga istra ivanja toliko optereuju, bio je prevelik. Naprosto, nije im ao vremena. "Ne znam da li da se ljutim na tebe ili ne", ree ona. "Suoen si sa neim te ki m. Pretpostavljam da bih pre nekoliko godina pogodila o emu se radi..." Glas joj je bio bogat i miran, i uspe no je njime vladala, ali nije uspela da prikrije brig u i nervozu zbog njegovog tihog otpora. "Dovoljno te cenim da bih te pitala ta te mui." Cenim. Bili su glavni ljubavnici jedno drugom vi e decenija nego to je eleo da srauna (sedamdeset etiri godine, podseti ga, mimo njegove elje, memorija implant a), i pro li su - uestvujui u njima - kroz najburnije i najspektakularnije delove is torije Heksamona. Nikad se nije ozbiljno udvarao ni jednoj eni osim Ram Kikuri; z nao je da e se, ma kuda oti ao, ma sa kim uspostavio privremenu vezu, uvek njoj vra titi. Ona mu je bila par - homorf, u politici ni Naderit ni Ge el, zastupnik itavog ivota, jednom predstavnik korporeala Zemlje u Neksusu, heroina nesrenih, zanemare na i nezanemarljiva. Ni sa kim drugim ne bi mogao da napravi Tapija. "Samo sam prouavao ne to." "Da, ali nee da mi ka e ta si prouavao... ta god da je u pitanju, to te je izme ilo." "Naprosto gledam unapred." "Zna ne to u ta ja nisam upuena, je li tako? Vraa se iz penzije? Taj put na Zem lju..." On ne ree ni ta i ona se povue, vrsto stegnutih usana. "U redu. Ne to tajno. Ne t o u vezi sa ponovnim otvaranjem." "Niko to ozbiljno ne planira", ree Olmi, i u glasu mu se oseti prizvuk udl jivosti neobian za oveka starog pet vekova. Samo je Ram Kikura mogla da se probije kroz njegov oklop i izazove takav odgovor. "ak se ni Korzenovski ne sla e sa tobom." "Sa mnom? Nikad nisam rekao da se zala em za ponovno otvaranje." "To je besmisleno", ree ona. Sada su oboje prodrli ispod oklopa. "Kakve g od probleme da imamo, i neuspehe, da ostavimo Zemlju..." "To je ak jo manje verovatno", tiho ree on. "... i da ponovo otvorimo Put... to se kosi sa svime ime smo se bavili po slednjih etrdeset godina." "Nikad nisam rekao da to elim", odvrati on. Njen podsme ljivi pogled ga zapanji. Nikada se ne behu toliko udaljili jed no od drugog da bi mogli da oseaju meusobni intelektualni prezir. Njihov odnos je uvek predstavljao me avinu strasti i dostojanstva, ak i u godinama najveih svaa... Ovo je pokazivalo da e ih mo da ponovo dostii ili i nadma iti, iako je odbijao to da pri zna. "Niko to ne eli, ali zapravo bi bilo uzbudljivo, zar ne? Ponovo biti zauz et i koristan, imati misiju, vratiti se u dane mladosti i godine najvee moi. Ponov o otvoriti trgovinu sa Talzitom. Koliko uda!" Olmi malo podi e jedno rame, priznajui da u njenim reima ima i malo istine. "Na posao ovde nije zavr en. Treba da ponovo napi emo itavu svoju istoriju. To je svakako dovoljno veliki posao." "Mislio sam da ti i tvoji nikad niste umereni", ree Olmi. "Osea zov du nosti, zar ne? Priprema se za ono to misli da e se desiti." Suli R m Kikura se prote e i ustade, uhvativ i ga pod ruku vi e ljutito nego ne no. "Zar nismo nikada istinski delili misli? Zar je na a ljubav oduvek bila samo privlaenje suprot nosti? Protivio si mi se u vezi sa pravom Starih Uroenika na individualnost..." "Sve drugo bi poremetilo Oporavak." To to je ona potegla to pitanje posle trideset osam godina, i to je on smesta odgovorio, pokazivalo je da ugljevlje te svae jo ne be e zgaslo. "Slo ili smo se da se ne moramo slagati", ree ona, gledajui ga u lice. Kao zastupnik Zemlje u godinama nakom Odvajanja i na poecima Oporavka, Ra m Kikura se protivila naporima Heksamona da koristi Talzit i druge mentalne tera pije nad Starim Uroenicima. Citirala je tada nje zakone Zemlje i iznela sluaj pred s udove Heksamona, tvrdei da Stari Uroenici imaju pravo da izbegavaju provere mental nog zdravlja i korektivnu terapiju. Na kraju, itava njena sudska avantura okonana je dono enjem posebnog Zakona o Oporavku. To je bilo re eno pre trideset osam godina. U ovom trenutku je oko etrdeset procenata pre ivelih na Zemlji primalo neku vrstu terapije. Kampanja u korist pri mene bila je majstorska. Ponekad jeprekoraivala ogranienja, ali, uspela je. Mental ne bolesti i o teenja bili su bukvalno iskorenjeni. Ram Kikura se potom posvetila drugim pitanjima i drugim problemima. Osta li su ljubavnici, ali odnos im je bio pod pritiskom jo od tada. Njihova veza je bila veoma vrsta. Obina neslaganja - ak i ovakva - nisu mog la da je prekinu. Ram Kikura nije mogla, a u svakom sluaju ne bi ni htela da plae ili pokazuje slabost kao Stari Uroenici, a Olmi je pre mnogo stolea odustao od tak vih svojstava. Njeno lice bilo je dovoljno upeatljivo i bez suza; on je umeo da r aspozna u njoj naroiti karakter stanovnika Heksamona, oseanja uzdr ana, pa ipak neka ko saop tena, uglavnom tugu i gubitak. "Promenio si se u poslednje etiri godine", ree mu ona. "Ne mogu da odredim kako... ali, ta god da radi , za ta god da se priprema , to umanjuje onaj deo tebe ko ji volim." on zakilji oima. "Nee da pria o tome. ak ni sa mnom." On polako odmahnu glavom, oseajui u sebi novo uru avanje, nov talas povlaenja . "Gde je onaj moj Olmi?" tiho upita Ram Kikura. " ta si uinio s njim?" "Ser Olmi! Vrlo mi je milo to ste se vratili. Kako ste putovali?" Predsed nik Kijes Faren Siliom je stajao na prostranoj prozirnoj platformi, dok se velik i disk Zemlje pomaljao ispod njega, u skladu sa rotiranjem Osni Euklida. Pet sto tina kvadratnih metara napregnutog i jonski uvr enog stakla i dva sloja vunog polja l e ali su izmeu predsednikove sale za sastanke i otvorenog svemira; izgledalo je kao da stoji nasred zjapeeg ni tavila. Ode da Farena Silioma - bele afrike pamune pantalone i upava crna ko ulja bez r ukava od preraenog lana sa ika - nagla avali su njegovu odgovornost za dva sveta: Opo ravljenu Zemlju, ija je istona hemisfera pod njihovim stopalima upravo ulazila u j utro, i orbitalna tela: Osni Euklid i Osni Toro, kao i asteroidni zvezdani brod ia k. Olmi je stajao kraj jedne ivice prozirnog otvora u spolja njem omotau okrug a. Zemlja be e nestala sa vidika. On ucrta zvanini pozdrav Farenu Siliomu i glasno dodade: "Put mi je glatko pro ao, Ser Predsednie." Tri dana strpljivo je ekao na prijem, iskoristiv i to vreme za nelagodnu posetu Suli Ram Kikuri. Bezbroj puta ranije ekao je prve ministre i ni e zvaninike, po tpuno svestan, kako su stolea prolazila, da je razvio oseanje nadmonosti starog voj nika nad komandantima, ili, barem, snishodljivost prema hijerarhiji. "A va sin?" "Neko vreme ga ve nisam video, Ser Predsednie. Koliko ujem, dobro mu ide." "Lep broj dece e uskoro izai na ispite pred utelovljenje", primeti Faren S iliom. "Trebae im tela i zaposlenje, svima njima, ako prou onako lako kako znam da e proi va sin. Jo imamo optereenja za ograniene izvore." "Da, Ser." "Pozvao sam dvojicu svojih saradnika da prisustvuju delu na eg sastanka", dodade Predsednik, sklopiv i ruke iza lea. Dva ovla ena duha - projektovane delimine linosti, sposobne da privremeno del uju nezavisno od originala - pojavi e se na nekoliko metara od predsednika. Olmi p repoznade jednog od njih, vou neo-Ge ela u Osnom Euklidu, Toberta Tomsona Tika, jed nog od trideset senatora Euklida u Neksusu. Olmi be e ispitao Tika na poetku svoje misije, iako se nije lino sreo s njim. Slika Tikovog deliminjaka izgledala je ne to pristalije i mi iavije od originala j epurenje koje je postalo uobiajeno meu radikalni jim politiarima Neksusa. Prisustvo projektovanih deliminjaka bilo je i staro i novo. Tokom tridese t godina nakon Odvajanja, razdvajanja ika i Puta, ortodoksni Naderiti kontrolisali su Heksamon i ovakve tehnolo ke slike bile su dozvoljene samo u sluajevima preke p otrebe. Sada je kori enje deliminjaka bilo uobiajeno; neo-Ge eli poput Tika nisu se ust ezali da rasipaju svoju sliku i linost po Heksamonu. "Ser Olmi poznaje senatora Tika. Meutim, mislim da niste sreli senatora R asa Mi inija, senatora teritorije Velike Australije i Novog Zelanda. On je ovog asa u Melburnu." "Izvinite zbog vremenske razlike, Ser Olmi", ree Mi ini. "Nema problema", odgovori Olmi. Podno enje izve taja bila je ista formalnost, po to je njegov najvei deo ve bio uoblien u detaljan dosije grafikona i ucrtavanja; ali, ak i tako, nije oekivao da e Faren Siliom pozvati svedoke. Bio je mudar voa, ko ji je znao kada da svojim protivnicima dodeli visoke polo aje; Olmi je malo znao o Mi iniju. "Dozvolite da se opet izvinim to vas uznemiravam u veoma zaslu enom odmoru. " Predsednika ponovo okupa svetlost Zemlje. Kako se okrug rotirao, Zemlja je izg ledala kao da ponovo prolazi ispod njih. "Stoleima ste slu ili ovoj slu bi. Mislim da je najbolje osloniti se na nekoga ko ima va e iskustvo i perspektivu. Naravno, on o sa im ovde imamo posla uglavnom su istorijski problemi i te nje..." "Problemi kultura, mo da", ubaci se Tik i Olmi pomisli kako je nepristojno da deliminjak prekine Predsednika; ali, eto, takav je stil neo-Ge ela. "Pretpostavljam da ovi veleasnici znaju na kakav ste me zadatak poslali", ree Olmi, pokazav i glavom ka duhovima. Ali ne itav zadatak. Predsednik ucrta potvrdu. Ispod njih skliznu mesec, tanak i blistav plat inski luk. Sada su svi stajali blizu sredi ta platforme, a slike deliminjaka blago su titrale. ukazujui na njihovu prirodu. "Nadam se da je ovaj zadatak bio manje n aporan od onih po kojima ste postali poznati." "Nije uop te bio naporan, Ser Predsednie. Bojao sam se da u izgubiti dodir s a detaljima Heksamona..." Ako ne i sa itavom ljudskom rasom, pomisli on, "...ako budem iveo tako mirno i lagodno." Predsednik se nasme i. ak je i Olmiju bilo te ko da starog veterana, kao to be e on, zamisli da provodi ivot u mirnoj dokolici. "Poslao sam Ser Olmija na misiju po Oporavljenoj Zemlji, kako bi nam obe zbedio objektivan uvid u na e meusobne odnose. To se, u svetlosti etiri nedavna poku a ja ubistva slu benika Heksamona i predvodnika Zemlje, inilo neophodnim. Mi u Heksam onu nismo navikli na takve... ekstremne stavove. Mo da su to samo poslednji odjeci Zemljine politike pro losti, ili ukazuju na kidanje veza kojih nismo ni svesni - odraza na eg 'stezanja kai a' u orbitirajuim ok ruzima. Zamolio sam ga da mi donese pregled napretka Oporavka. Neki veruju da je okonan, pa je i na Heksamon proglasio Zemlju 'Oporavljenom', u svr enom obliku, kao da je posao gotov. Ja, meutim, nisam ubeen u to. Koliko e vremena i truda biti potrebno da se Zemlji zaista vrati zdravlje?" "Oporavak tee onoliko dobro koliko se moglo oekivati, Ser Predsednie." Olmi be e svesno izmenio stil govora i ucrtavanja. "Kao to je senatoru Australije i Nov og Zelanda poznato, ak ni ogromna tehnologija Heksamona ne mo e nadoknaditi nedosta tak sirovina, pogotovo kada se preduzme ovako veliki posao za svega nekoliko dec enija. Postoji prirodno vreme potrebno da Zemlja zalei svoje rane, i mi to ne mo em o mnogo ubrzati. Po mojoj proceni, zavr eno je oko polovine posla, ako ka emo da e pu n oporavak znaiti povratak ekonomskim uslovima koji se mogu uporediti sa onima od pre Smrti." "Zar to ne zavisi od ambicija nas na Zemlji?" upita Ras Mi ini. "Ako elimo da dovedemo Zemljane na nivo koji se mo e uporediti sa onim u okruzima ili iku..." N ije zavr io reenicu; nije ni bilo potrebno. "To bi potrajalo itavo stolee, ili i vi e", primeti Olmi. "Ne postoji utvreno mi ljenje da Stari Uroenici ele tako brz napredak. Neki od njih bi se svakako proti vili." "Koliko su stabilni na i odnosi sa Zemljom u ovom trenutku?" upita iznenad a Predsednik. "Mogli bi se, Ser, znatno popraviti. I dalje postoje podruja sna nog, otvor enog politikog otpora - u Ju noj Africi i Maleziji, na primer." Ras Mi ini se ironino nasme i. Poku aj ju noafrike invazije na Australiju i dalje je bio bolno seanje, jedna od najveih kriza tokom etiri decenije Oporavka. "Ipak, otpor je iskljuivo politiki, a ne vojni, i to ne naroito dobro organ izovan. Posle poraza Vortrekera, Ju na Afrika je klimava, dok je Malezija sasvim n eorganizovana. Oni u ovom trenutku ne predstavljaju izvor brige." "Na e male 'zaraze razuma' obavile su posao?" Olmi se tr e. Upotreba psihobiolo kih agenasa na Zemlji trebalo je da bude s trogo poverljiva; samo nekolicina najpoverljivijih Starih Uroenika znala je za to . Je li Ras Mi ini bio jedan od njih? Da li Faren Siliom toliko veruje Tiku, da sm e da ih makar i uzgred pomene? "Da, Ser." "A ipak, imate ne to protiv masovnih tretmana?" "Oduvek sam priznavao njihovu neophodnost." "I niste ni malo sumnjali?" Olmi se oseao kao da se njime poigravaju i nije u ivao u tom oseanju. "Ako s e radi o protivljenju ranijeg zastupnika Zemlje, Suli Ram Kikure... nije neophod no, Ser Predsednie, da delimo politika mi ljenja, ak i ako delimo krevet." "To je sada sve pro lost. Oprostite to sam vas prekinuo. Molim vas da nasta vite, Ser Olmi." "I dalje postoji jaka napetost izmeu veine Starih Uroenika i vladajuih parti ja u orbitalnim telima." "To me i dalje boli i zbunjuje", primeti Faren Siliom. "Nisam siguran mo e li se to prevazii. Odbacuju nas u mnogo emu. Oteli smo i m mladost..." "Izvukli smo ih iz Smrti!" o tro dobaci Predsednik. Ovla eni duh Rasa Mi inija bledo se nasme i. "Spreili smo ih da sami sazru i oporave se, Ser. Zemaljski Heksamon koji je izgradio i lansirao iak izrastao je upravo iz takve bede, nezavisno; neki Stari Uroenici smatraju da smo im mo da suvi e pomogli, i da smo im nametnuli svoj nain raz mi ljanja." Faren Siliom ucrta nevoljno slaganje. Olmi je tokom poslednje decenije p rimetio da zvaninici u orbitalnim telima zauzimaju sve o triji stav. A Stari Uroenic i, po to su to to su - mnogi i dalje grubi i neobrazovani, jo okirani Smru, bez politik e i upravne prefinjenosti koja se stie tokom stolea iskustva na Putu - poeli su da odbijaju vrstu, iako ne nu ruku svojih monih potomaka. "Zemaljski Senat je miran i spreman na saradnju", ree Olmi, izbegavaui pog led Rasa Mi inija. "Najvee razoaranje, osim onih koje sam ve pomenuo, izgleda da pred stavljaju Kina i Jugoistona Azija." "Gde su se nauka i tehnologija podigle prve posle Smrti, po na oj istoriji ... spremni i sna ni narodi. Koliko su, sve u svemu, neprijateljski nastrojeni Sta ri Uroenici?""Svakako ne toliko da preduzmu neke globalne aktivnosti, Ser Predsednie. Recimo da je u pitanju predrasuda, a ne gnev." "A ta je sa D eraldom Bruksom u Engleskoj?" "Razgovarao sam sa njim, Ser. On ne predstavlja pretnju." "Mene ipak brine. Ima dosta sledbenika u Evropi." "Skoro dve hiljade, u oporavljenoj populaciji od deset miliona. Glasan j e, ali nije moan. Osea duboku zahvalnost zbog onoga to je Heksamon uinio za Zemlju.. . Samo, ne prihvata one va e inovnike koje se prema Zemljanima pona aju kao prema dec i." A takvih ima i previ e, pomisli on. "Ne prihvata moje inovnike." Predsednik se ushoda po platformi. Olmi je t o posmatrao sa dubokim, ironinim humorom. Politiari su se svakako promenili od dan a njegove mladosti - ak i od Odvajanja. Zvanino dr anje je izgleda bilo davno zabora vljena umetnost. "A religiozni pokreti?" "Sna ni kao i uvek." "Mm." Faren Siliom zaklima glavom, kao da koristi lo e vesti za potpirivan je utrnule nervoze. "Postoje najmanje trideset dve verske grupe koje ne prihvataju va e inovnik e kao privremene ili duhovne voe..." "Ni ne oekujemo da ih prihvate kao duhovne voe", odvrati Faren Siliom. "Neki zvaninici su vi e puta poku ali da Starim Uroenicima nametnu pravilo Dob rog oveka", podseti ga Olmi. "ak i asnim Naderovim savremenicima..." Pre koliko vre mena su fanatini ortodoksni predstavnici korporeala Naderita preporuivali upotrebu ilegalnih psihobiolo kih agenasa kako bi priveli neverne Zvezdi, Sudbini i Pneumi ? Petnaest godina? Olmi i Ram Kikura behu pomogli da se ta ideja suzbije pre neg o to je i stigla do tajne sednice Neksusa, ali Olmi umalo da je preko noi prihvati o njene radikalne poglede. "Obraunali smo se sa tim ni tarijama", odbrusi Faren Siliom. "Mo da ne dovoljno o tro. Mnogi i dalje imaju uticajne polo aje i nastavljaju svoju kampanju. U svakom sluaju, ni jedan od tih pokreta ne zastupa otvorenu pobu nu." "Graanska neposlu nost?" "To je u Heksamonu zagarantovano pravo", napomenu Olmi. "Vrlo retko kori eno proteklih decenija", odvrati Faren Siliom. "A ta je sa Obnovljenim Preduzetnicima?" "Ne predstavljaju pretnju." "Ne?" Predsednik je izgledao gotovo razoaran. "Ne. Njihova odanost Heksamonu je istinska, ma kakva da su im ostala ver ovanja. Osim toga, predvodnica im je umrla pre tri nedelje, na podruju nekada nje N evade." "Prirodnom smru, Ser Predsednie", upade Tik. "To je va na pojedinost. Odbila je ponude pro irenja i usnimavanja u implante..." "Odbila ih je", primeti Olmi, "zato to nisu bili ponueni i njenim sledbeni cima." "Nemamo sredstava da pru imo besmrtnost svakom stanovniku Zemaljskog Heksa mona", ree Faren Siliom. "A ionako ne bi bili dru tveno spremni." "Tako je", priznade Olmi. "U svakom sluaju... oni se nikada nisu protivil i planovima Heksamona van svoje neposredne oblasti." "Jeste li se sreli sa senatorom Kanazavom na Havajima?" upita Ras Mi ini u z prizvuk nedopadanja i Olmi odjednom shvati zbog ega je ovaj senator prisutan. R as Mi ini je du om i srcem bio pripadnik orbitalnih tela. "Ne", odgovori mu on. "Nisam znao da nije u potpunosti pristalica Heksam ona?" "Prigrabio je sebi dosta moi proteklih godina. Naroito na Pacifikom grebenu ." "Vrlo je sposoban politiar i upravlja", primeti Faren Siliom, obuzdav i sena tora jednim pogledom. "Nije nam du nost da zauvek zadr imo mo. Mi smo lekari i uitelji , a ne tirani. Ima li jo ne to znaajno, Ser Olmi?" Bilo je, ali Olmi je znao da se o tome nee razgovarati pred ovim deliminja cima. "Ne, Ser. Svi detalji su snimljeni.""Gospodo", ree Predsednik, podi ui ruke i otvarajui dlanove ka njima. "Imate li na kraju jo neko pitanje za Ser Olmija?" "Samo jedno", oglasi se Tikov deliminjak. " ta vi mislite o ponovnom otvara nju Puta?" Olmi se nasme i. "Moje mi ljenje o tom pitanju nije va no, Ser Tik." "Moj original je veoma zainteresovan za mi ljenje onih koji se jasno seaju Puta." Tik je bio roen tek nakon Odvajanja; bio je jedan od najmlaih neo-Ge ela u Os nom Euklidu. "Ser Olmi ima pravo da zadr i svoje mi ljenje za sebe", primeti Faren Siliom . Tikov deliminjak se izvini bez mnogo iskrenosti. "Hvala vam, Ser Predsednie", zakljui Mi nijev deliminjak. "Cenim va u saradnju sa parlamentom Zemlje. Nadam se da u imati priliku da prouim va detaljan izve taj, Se r Olmi." Duhovi izblede e, ostavljajui ih same nad mranim bezdanom, sada bez Zemlje i Meseca. Olmi pogledao nani e i uoi svetlucavu trunicu meu zvezdama... iak, pomisli on. Njegovi implanti brzo izvr i e proraune i potvrdi e njegov zakljuak. "Jo jedno, poslednje pitanje, Ser Olmi, a onda je ovaj sastanak zavr en. Ne o-Ge eli... Ako uspeju da navedu Heksamon na ponovno otvaranje Puta, imamo li sred stava da nastavimo pomaganje Zemlje u dosada njem obimu?" "Nemamo, Ser Predsednie. Uspe no ponovno otvaranje Puta izazvalo bi u najma nju ruku ogromna ka njenja glavnih pravaca oporavka." "Ve smo na granici sredstava, zar ne? Vi e nego to je Heksamon spreman da pr izna. Pa ipak, neki Zemljani - a meu njima i Mi inijevi - veruju da bi, dugorono gle dano, ponovno otvaranje Puta koristilo svima nama." Predsednik zavrte glavom i u crta simbol presude i simbol izuzetne nepromi ljenosti: ovek koji o tri neprirodno du gaak ma. Ucrtani simbol, sam po sebi, vi e nije imao veze sa ratom, ali to podznaenje ipak pomalo iznenadi Olmija. Rat, sa kim? "Moramo nauiti da se prilagodimo i ivimo u trenutnim okolnostima. Duboko v erujem u to", ree Faren Siliom. "Ipak, moj uticaj nije bezgranian. Toliko na ih je p ostalo nostalgino! Mo ete li to da poverujete? ak i ja... Bio sam jedan od luono a koji su podr ali Rozena Gardnera i zahtevali povratak na Zemlju, koju smo smatrali svo jim pravim domom - mada niko iv u Putu nikad nije bio na Zemlji! Mislimo da smo v eoma prefinjeni, a najdublja oseanja i motivacija su nam potpuno iracionalni i pr ometejski. Mo da bi nam pomogla vea koliina Talzita, ta mislite?" Olmi se rezervisano nasme i. Predsednik opusti ramena, ali odmah ulo i napor da ih ponovo ispravi. "Tre ba da nauimo da ivimo bez tog luksuza. Dobri ovek nikad nije koristio Talzit za seb e." On prie ivici platforme, kao da eli da izbegne ambis pod nogama. Zemlja se pon ovo pojavljivala na vidiku. "Jesu li neo-Ge eli preneli svoje aktivnosti na Zemlju ? Osim ljudi kao to je Mi ini?" "Nisu. Izgleda da se zadovoljavaju da je ignori u, Ser Predsednie." "To sam najmanje oekivao od takvih vizionara. Za alie to su zanemarili takvu politiku zalihu. Nemogue da veruju kako Zemlja nee imati udela u ovakvoj odluci! A na iku?" "I dalje vode otvorenu kampanju. Nisam nai ao ni na ta to bi ukazivalo na po drivako delovanje." "ovek na mom polo aju odr ava vrlo osetljivu ravnote u, poku avajui da tako brojne struje okrene jedne protiv drugih. Znam da je moj mandat na ovom polo aju ogranien . Ne umem da sakrivam svoja uverenja, a njih se u poslednje vreme nije ba lako dr a ti. Ve tri godine se borim protiv zamisli o ponovnom otvaranju Puta. Ne uspevam d a je sasvim suzbijem. Ali, stalno mi se ini da iz toga ni ta dobro nee izai. 'Ne mo e se ponovo vratiti kui.' Naroito ako ne ume da odlui gde ti je kua. Ovo su osetljiva vrem ena. Nesta ice, umor. Jasno mi je da e, jednog dana, ponovno otvaranje Puta postati neizbe no... ali, ne sada! Ne, dok ne zavr imo posao na Zemlji." Faren Siliom se sk oro moleivo zagleda u Olmija. "Na alost, radoznao sam isto onoliko koliko i senator Tik. ta vi mislite o Putu?" Olmi blago odmahnu glavom. "Pomirio sam se da ivim bez njega, Ser Predsed nie." "Pa ipak, uskoro neete biti u stanju da obnovite svoje telesne delove...ili su nesta ice ve poele?" "Jesu", priznade Olmi. "Biete spremni da se dobrovoljno povuete u gradsku memoriju?" "Ili da umrem", primeti Olmi. "Ali, dotle e protei godine." "Da li vam nedostaju izazovi, mogunosti?" "Poku avam da ne brinem o pro losti", odgovori Olmi. Bio je prilino neljubaza n, ali odavno be e nauio kada treba biti otvoren, a kada ne. "Tokom svih stolea svoje slu be, Ser Olmi, predstavljali ste zagonetku za n as. To sam video u zapisima. Neu da navaljujem. Ali, kad biste se... nakratko zam islili nad problemom, jeste li pomislili ta bi nam se moglo desiti ako ponovo otv orimo Put?" Olmi za trenutak nije odgovorio. Predsednik je izgleda znao o njegovim n edavnim poslovima vi e nego to mu je bilo prijatno. "Mo da su, Ser, Jarti ponovo zauz eli Put." "Tako je. Na i nestrpljivi neo-Ge eli kao da previaju taj problem. Ali, ne i ja. Svestan sam va ih istra ivanja. Verujem da time pokazujete izuzetnu dalekovidost ." "Ser?" "Va a istra ivanja u gradskoj memoriji i u bibliotekama ika. Imam i ja svoje a ktivne bitange, Ser Olmi. Izgleda da ste pristupali podacima u neposrednoj vezi sa ponovnim otvaranjem Puta, i da ste ih izuavali godinama, plaajui, kako se ini, pr ilino visoku cenu za to." Faren Siliom ga o tro pogleda, a onda se ponovo okrenu ka ogradi, blago je kuckajui zglavkovima prstiju. "Zvanino, oslobaam vas daljih du nost i. Nezvanino, molim vas da nastavite sa svojim prouavanjima." Olmi ucrta pristanak. "Hvala vam na obavljenom poslu. Ako vam padne na pamet jo ne to, molim vas da me obavestite. Va e mi ljenje je na ceni, bez obzira da li smatrate da nam je pot rebno ili ne." Olmi napusti platformu. Zemlja je ponovo bila na vidiku, stalna odgovorn ost, nepoznati dom, simbol bola i trijumfa, propasti i obnavljanja. 3. GEA, OSTRVO RODOS, VELIKA ALEKSANDREJSKA EKUMENA, GODINA ALEKSANDROSA 2331-2 342. Rita Berenika Vaskajza rasla je poludivlje po obalama oko drevne luke Li ndos sve do svoje sedme godine, i njeni otac i majka pustili su da se sunce i mo re staraju o njoj, uei je samo onome to je sama elela da sazna - a toga je bilo dost a. Bila je tamnoputa devojica golih ruku i nogu, krupnih oiju i skoro nevidlj iva meu smeim, belim i bledozlatnim zidovima, stubovima i stepeni tima napu tenog akro polja. Iz prostrane porte svetili ta Atene Lindije, dlanova priljubljenih uz tro ne zidove, zurila je niz liticu u beskrajno azurno more, brojei stalno, ne no pljuskan je talasa o stenje. Ponekad bi se provukla kroz drvena vrata u skloni te gde se nalazio ogromn i Atenin kip, ozbiljan i krupnih udova u senkama, svakako azijatski po liku, sa blistavom mesinganom krunom (nekada zlatnom) i kamenim titom visine odraslog mu kar ca. Malo Linana je dolazilo ovamo; mnogi su smatrali da je hram pun vekovima star ih duhova persijskih branilaca, masakriranih kada je Ekumena povratila kontrolu nad ostrvom. Ponekad bi dolazili turisti iz Egiptosa ili sa kopna, ali ne esto. S rednje More vi e nije bilo mesto za turiste. Farmeri i pastiri iz Lindosa smatrali su je za Artemidu i verovali da im donosi sreu. U selu, njen svet je bio pun osmeha dobrodo lice na poznatim licima. Na njen sedmi roendan, Berenika, njena majka, odvela ju je iz Lindosa na Rodos. Nije se seala mnogo ega o najveem gradu na ostrvu osim ogromnog bronzanog Ne os Kolososa, ponovo izlivenog i podignutog pre etiri stolea, kome su sad nedostaja li itava jedna ruka i polovina druge. Njena majka, sa crvenkasto smeom kosom, krupnih oiju kao i ki, provela ju j e kroz grad do belo okreene zgrade od cigle, kamena i gipsa, gde je iveo didaskalo s prvog stepena Akademije - ve tak u pouavanju dece. Rita je stajala sama pred didaskalosom u toploj, sunanoj sobi za ispite, bosonoga i u jednostavnoj beloj haljin i, i odgovarala na njegova jednostavna i znaajna pitanja. To je bilo tek ne to vi e o d formalnosti, s obzirom da je njena baka osnovala Akademiju Hipateiju, ali, ipa k, bila je znaajna formalnost. Kasnije tog dana, majka joj je rekla da je primljena u svoju prvu kolu, i da e poeti da je pohaa kad napuni devet godina. Potom je Berenika povela Ritu natr ag u Lindos, i ivot se nastavio slino kao i ranije, ali sa vi e knjiga i vi e lekcija koje su je pripremale, i sa manje vremena da se jurca po vetru i vodi. Na tom putovanju nisu posetili sofe; bila je bolesna. Govorilo se da umi re, ali dva meseca kasnije se oporavila. Sve to je maloj Riti malo znailo, jer ni je znala skoro ni ta o svojoj baki, po to ju je videla svega dvaput, kao beba i u pe toj godini. Onog leta pre nego to e poi u kolu, baka ju je pozvala da doe na Rodos i prov ede neko vreme kod nje. Sofe je ivela povueno. Mnogi Rodo ani su je smatrali za bogi nju. Njeno poreklo i prie koje su narastale oko nje samo su potvrivali takva verov anja. Rita nije imala neko vrsto mi ljenje o tome. Ono to su priali Linani i ono to su joj govorili otac i majka ponekad je bilo vrlo slino, a ponekad vrlo razliito. Ritina majka je bila skoro panino uzbuena tom privilegijom, koju Patrikija nije ukazala ni jednom drugom unuetu. Njen otac, Ramon, prihvatio je situaciju s mireno i samouvereno, jer takav je bio u to vreme, pre sofine smrti i poetka trve nja u Akademiji. Zajedno su je odveli u Rodos konjskom zapregom, vozei istim onim kaldrmisanim i zama enim putem kojim su i li i pre dve godine. Patrikijina kua stajala je na stenovitom podbru sa pogledom na veliku pomo rsku luku. Bila je to mala zgrada od kamena i gipsa, u kasnopersijskom stilu, sa etiri sobe i izdvojenim kabinetom na niskoj litici nad alom. Dok su i li stazom kro z povrtnjak, Rita je pogledala preko zida od cigle ka drevnoj tvravi Kamib na dru goj strani luke, koja se podizala kao prostrana kamena zdela od kraja irokog mola . Tvrava je bila napu tena ve sedamdeset godina, ali Ekumena ju je sada obnavljala. Radnici su se verali njenim debelim izlokanim zidovima, sitni kao mi evi. Neos Kol osos uvao je ulaz u luku, na stotinu ruku ispred tvrave, jo uvek bez ruku, pa ipak vrlo dostojanstven na svom masivnom postolju od kamena i cigle, okru en vodom. "Je li ona ve tica?" upita tiho Rita Ramona, dok su stajali pred glavnim u lazom. " ", upozori je Berenika i pritisnu joj usne prstom. "Nije ve tica", nasme i se Ramon. "Ona mi je majka." Rita pomisli kako bi bilo lepo da vrata otvori sluga, ali sofe nije dr ala poslugu. Patrikija Vaskajza se lino pojavi na vratima, sme ei se, sedokosa, tamne k o e, nalik na suvu granu sa o trim, prodornim oima optoenim dubokim borama. ak i usred leta, na bregu je duvao hladan vetar, i Patrikija je nosila crnu haljinu do zeml je. Dotakla je Ritu po obrazu vrhom suvog prsta, i Rita pomislila... Nainjena je od drveta. Ali, sofin dlan bio je mek, topao i mirisao je na slatko. Odnekud iza lea izvukla je cvetnu ogrlicu i stavila je Riti oko vrata. "Stari obiaj sa Ha vaja", objasni ona. Berenika je stajala pognute glave, ruku vrsto priljubljenih uz bokove. Ri ta je primetila majino strahopo tovanje i to joj se nekako nije dopalo; sofe je bil a veoma stara i vrlo mr ava, to svakako, ali nije bila stra na. Barem, ne jo . Rita op ipa cvee oko vrata i pogleda Ramona, koji joj se umirujue nasme i. "Sada emo ruati", ree Patrikija. Glas joj je bio promukao i dubok, gotovo k ao mu ki. Polako je po la ispred njih ka kuhinji, pa ljivo odmeravajui svaki korak. Nje ne papue u kale su po crnim daskama poda. Dotakla je rukom naslon stolice, kao da po zdravlja prijatelja, potom je kucnula rub stare gvozdene zdele, i na kraju pogla dila ivicu izribanog drvenog stola prekrivenog voem i sirevima. "Po to moj sin i sn aja - zlatni ljudi, ali smetaju nam - po to odu kui, mo emo stvarno da priamo." Sofe o t ro pogleda Ritu, i devojica i nehotice, gotovo zavereniki, klimnu glavom. Naredne sedmice uglavnom su provodile zajedno. Patrikija je priala prie, o d kojih Rita mnoge ve be e ula od oca. Patrikijina Zemlja nije bila ona Gea na kojoj je Rita odrasla; tamo se istorija drugaije odvijala.Jednog maglovitog i toplog dana, kada je vetar uminuo a more izgledalo i zgubljeno u staklastom snu, baka je polako povede u obli nji zasad narand i, dr ei prek o ruke korpu za voe. "U Kaliforniji su svuda bili zasadi narand i, divnih krupnih n arand i, mnogo veih od ovih." Patrikija mr avim, sna nim prstima podi e crvenkastu voku ve liine ljive. "Kada sam bila u tvojim godinama, zasadi ve uglavnom behu nestali. Suv i e ljudi elelo je da ivi tamo. Nije bilo mesta i za njih i za narand e." "Je li Kalifornija ovde ili tamo, bako?" upita Rita. "Tamo. Na Zemlji", odgovori Patrikija. "Ovde nema takvog imena." Ona zas tad, zami ljeno gledajui ka nebu. "Ne znam ta se desilo tamo, gde bi na ovom svetu b ila Kalifornija... Pretpostavljam da je to deo zapadne pustinje u Nea Karkedonij i." "Puna crvenoko aca sa lukovima i strelama", dopuni je Rita. "Mo da. Mo da." Po to bi jele same u kuhinji, Rita je utke slu ala sofe u prijatnoj sve ini let njih veeri, dok je stara uljana lampa svetlela i dimila se na stoiu od prua, pretvar ajui no u sumrak dok su pijuckale topli aj. "Tvoja prababa, moja majka, ponekad me poseuje..." "Zar ona, bako, nije u drugom svetu?" Patrikija se nasme i i klimnu glavom. Lice joj se pod narand astim svetlom b e e pretvorilo u masu bora. "To joj ne smeta. Dolazi dok spavam, i ka e da si vrlo b istra devojica, divno dete, i da je ponosna to nosite isto ime." Patrikija se na e b li e. "I tvoj pradeda se ponosi tobom. Ali, dete, ne dopusti da ti to zasmeta. Ima dovoljno vremena da se igra i sanja i raste pre nego to doe tvoj dan." "Kakav dan, bako?" Patrikija se zagonetno nasme i i mahnu glavom ka obzorju. Afrodita je sjaj ila i treperila nad morem kao rupica u aba uru od tamne svile. Rita se vratila u Patrikijinu kuu dve godine kasnije. Vi e nije bila divlje dete doterano u red prisustvom neverovatno stare bake, nego marljiv, negovan de vojurak spreman da postane ena. Patrikija se, meutim, ne be e izmenila. Riti je liila na osu enu voku ili egiptosku mumiju koja e postojati zauvek. Ovog puta su vi e priale o istoriji. Rita je dosta znala o istoriji Gee - i to ne ba onako kako je Ekumena elela da se predaje. Akademija Hipateia je koristi la udaljenost Rodosa od Aleksandreje u svoju korist. Pre vi e decenija, Kraljevska hipselota Kleopatra Dvadesetprva be e dala sofi vi e prava u odluivanju nego to se to kraljevskim savetnicima svidelo. Sa jedanaest godina, Rita je ve bila svesna politike. Ali, ve se bilo poka zalo da je mnogo vinija brojevima i prirodnim naukama. Tokom dugih veeri na verandi, dok su gledale zamiranje dana na purpurnom, sivom i crvenom obzorju, Patrikija je priala Riti o Zemlji koja je umalo uni tila samu sebe. I priala joj je o Kamenu koji je do ao sa zvezda, upalj kao tikva ili nek i egzotini mineral, kojeg su izgradila Zemljina deca iz nekog budueg vremena. Rita se udila tananoj geometriji koja je omoguavala da toliki predmet bude baen unazad kroz vreme u drugi, slian svemir. Ali, glava kao da joj je bila puna sunanih buba dok je Patrikija opisivala hodnik, Put koji su Zemljina deca nastavila na Kamen. .. Nemirno je spavala i sanjala to ve tako mesto uoblieno kao beskrajna vodovod na cev, sa otvorima u bezbroj svetova... Dok su radile u ba ti, plevei i trebei insekte, sadei ograde belog luka oko n e nih mladih izdanaka, Patrikija je priala Riti o svom dolasku na Geu. Bila je vrlo mlada, pre ezdeset godina, kada je dobila priliku da potra i kapiju na Putu koja b i je odvela na Zemlju bez nuklearnog rata, gde je njena porodica mo da jo bila iva. Umesto toga, pogre ila je i dospela na Geu. "Prvo sam prostala pronalaza", rekla je. "Pronalazila sam stvari koje sam poznavala na Zemlji. Dala sam im bikiklos. Zemljoradniko orue. Stvari kojih sam s e seala." Ona odmahnu rukama kao da ih omalova ava. "To je trajalo samo nekoliko go dina. Ubrzo potom zapoela sam da radim za Muzejon, i ljudi su poeli da veruju moji m priama. Neki su se prema meni pona ali kao da sam ne to nadljudsko, to..." Ona o tro o dmahnu glavom. "To nije tano. Umreu, draga moja, verovatno vrlo uskoro..." Za pet godina od dolaska na Geu, Patrikija je pozvana u Palatu, na audijenciju kod Prolomeja Tridesetpetog Nikeforosa. Stari vladar Ekumene ju je detalj no ispitao, pregledao aparate koje be e donela sa sobom i uspela da sauva, i progla sio je istinskim udom. "Rekao je da oito nisam boginja, a ni demon, i uvrstio me je u dvorane. T o su bila te ka vremena. Pogre ila sam to sam im opisala oru ja Zemlje, pa su hteli da im pomognem da nprave vee bombe. Odbila sam. Nikeforos je zapretio da e me utamniit i - bio je pod prilinim pritiskom zbog libijskih pustinjskih armija. Hteo je da i h sve zbri e jednim udarcem. Stalno sam mu ponavljala ta su bombe uinile Zemlji, ali on me nije slu ao. Mesec dana sam provela u zatvoru u Aleksandreji, a onda me je pustio; poslao me je na Rodos i naredio mi da tu osnujem Akademiju. Umro je pet godina kasnije, ali Hipateion je ve bio dobro uhodan. Sa njegovim sinom sam se do bro sna la... fin momak, mada prilino slab. A potom i sa njegovom unukom... prvo sa njenom majkom, naravno, sna nom i vrstom enom, ali bistrom, a onda sa samom Kraljev skom hipselotom kada je postala punoletna..." "Da li ti se ovde svia?" upita je Rita, name tajui veliki slamni e ir. Patrikij a nabra sparu ene usne i alostivo odmahnu glavom, ne priznajui i ne poriui ni ta. "Ovo je moj svet, i nije moj svet", odgovori ona. "Ipak bih oti la kui, kad bih imala priliku." "Da li bi mogla?" Patrikija pokaza glavom ka blistavom nebu. "Mo da. Ali, to nije verovatno. Jednom se druga kapija otvorila na Gei, i uz kraljiinu pomo provela sam godine tr agajui za njom. Ali, bila je kao duh iz movare. Nestajala je, pojavljivala se negd e drugde, ponovo nestajala. A sada je nema ve devetnaest godina." "Kada bi je na la, da li bi te odvela na Zemlju?" "Ne", odgovori sofe. "Verovatno bi me vratila nazad u Put. Odatle bih, i pak, verovatno mogla da odem kui." Rita je oseala tugu dok je slu ala stariin tihi glas kako se jo uti ava kod pos lednje rei. Lice joj je bilo u dubokoj senci ispod e ira, makaste crne oi sklopljene, napola otvorene, beskrajno umorne. Sofe se strese i procenjivaki pogleda unuku. " Hoe li da naui malo zanimljive geometrije?" Rita sinu. "Da!"Le ala je u polusnu na svom le aju u praznoj, belo okreenoj sobi, oslu kujui tal ase daleke oluje kako se razbijaju samo nekoliko desetina ruku dalje, sna ni udarc i Posejdonovih pesnica po stenju, poklapajui se sa njenim snom kao sporo trupkanj e kopita ogromnog konja. Meseina je ispunjavala jedan ugao hladnom svetlo u. Rita ma lo otvori oi, oseajui da u sobi sem nje ima jo nekog. Kroz meseinu proe neka senka, no sei ne to. Devojica se prome kolji na ko nom le aju, jo ne sasvim probuena, tela izgublje u udobnosti. Senka se pribli i. Bila je to Patrikija. Rita zatvori oi, a onda ih ponovo otvori. Naravno, nije se pla ila sofe, al i zbog ega je do la u njenu sobu ovako usred noi? Patrikija uhvati unuku za ruku svo jim suvim, sna nim prstima i polo i je na ne to metalno, vrsto i glatko, nepoznato, pa ipak prijatno na dodir. Rita promrmlja nejasno pitanje. "Ovo e te znati, prepoznavae te", apnu joj Patrikija. "Svojim dodirom ga pr isvaja , i bie tvoje, kroz mnogo godina kada bude odrasla. Slu aj njegove poruke, dete moje. Rei e ti i gde i kada. Ja sam sada suvi e stara. Nai, umesto mene, put kui." Senka izie iz njene sobe, a i meseina izblede. Soba se ispuni tamom. Rita zatvori oi, i uskoro nastupi jutro. Tog novog jutra, Patrikija je poela da pouava Ritu u dva jezika koji nisu postojali na Gei, engleskom i panskom. Sofe je umrla, u prisustvu samo trojice svojih pre ivelih sinova, u prazno j sobi gde je pre pet godina njena unuka spavala i sanjala konje. Rita, koja je sada bila mlada ena na poetku studija treeg stepena na Hipateionu, nije mogla da ra zabere ta tano osea. Bila je srednjeg rasta ali nezgrapna, grubo, deaki privlanog lica , vitka; kosa joj je bila crvenkasto smea, a obrve su joj se upitno izvijale nad zelenim oima, oevim oima na majinom licu. Koji deo mene je Patrikija? ta sam ponela o d sofe? Njen otac bio je spor, oprezan ovek, ali tuga i briga su se jasno videlena njemu dok je predvodio pogrebnu povorku dugaku itav stadijum preko suncem izbel jenog kamenog puta ka trgovakoj luci, prenosei sofino krhko telo ka amcu koji e ga i zneti u more. Za njim su i la ostala braa, Ritini strievi, uitelji jezika u Hipateion u; za njima je i la itava Akademija u etiri grupe, svi obueni u sivo i belo. Rita je i la korak iza i pored svog oca, ponavljajui u sebi: Radim ono to je elela. Rita je studirala fiziku i matematiku. To be e ponela od sofe. Nadarenost. Godinu dana nakon pogreba, kad je prolee ozelenelo vonjake a vinogradi i m aslinjaci procvetali, Ritu je otac poveo do skrovite peine desetak stadijuma seve rozapadno od Lindosa, nedaleko od mesta gde se rodila. Odbio je da odgovara na n jena pitanja. Sada je bila odrasla ena, ili je barem mislila tako. Ve je imala lju bavnika, i bunila se to joj neko nareuje, to je sa toliko tajanstvenosti vodi na ne ko mesto koje joj nije bilo ni poznato ni va no. Ali otac je bio uporan, i ona nij e volela da mu se protivi. Peina je bila zatvorena debelim elinim vratima, zaralim od starosti ali sa d obro podmazanim arkama. Visoko nad njima je manevrisao galebolet Ekumene, verovat no sa pustinjskog aerodromosa u Kilikiji ili Judeji, ostavljajui pet paralelnih b elih ogrebotina preko mekog plavog neba. Otac je otvorio vrata ogromnim kljuem i ifrom od devet okreta brojanika skr ivenog u zakljuanoj ni i. Po ao je ispred nje u hladnu tamu, kraj buradi vina i masli novog ulja i skladi ta hrane hermetiki zapeaene u elinim posudama, pa kroz druga vrata u uzan tunel pozadi. I tek kada je tama postala neprozirna, Ramon je pritisnuo c rno dugme i upalio svetlo. Stajali su u niskoj, irokoj peini, a vazduh je bio sladak od mirisa suvog kamena. Pod ukastom svetlo u jedine sijalice, otac je po ao za svojom senkom ka grubo o tesanom, vrstom drvenom ormanu i izvukao duboku fioku. kripa drveta zazvuala je te ko i tu no meu grubim zidovima. U fioci je bilo nekoliko lepih drvenih kutija, a jedn a je bila velika kao putni koveg. Tu je prvu izvukao i preneo je do nje, i kleknu o pre nego to je otkljuao poklopac. Unutra, okru ena somotskim udubljenjem oblikovanim za ne to barem triput vee, nalazio se predmet velik otprilike kao njena dva dlana. Liio je na ruke jednog od sofinih bikiklosa, mada mnogo deblje, sa izvijenim sedlom koje je gledalo unaza d od spoja. "Ovo je sada tvoje, tvoja odgovornost", ree joj otac, podi ui ruke kao da vi e ne eli da ikada dodirne kutiju. "uvala ih je za tebe. Smatrala je da si ti jedina koja mo e da preuzme njen posao. Njen zadatak. Ni jedan od njenih sinova nije bio dorastao tome. Smatrala je da smo pogodni za administraciju, a ne za avanturu. Nikad se nisam raspravljao sa njom... ove stvari me pla e." On ustade i povue se, i njegova senka se pomae sa kutije i njenog sadr aja. Predmet je liio na skulpturu, b listajui belom i sedefnom bojom. " ta je to?" upita ona. "To je jedan od Predmeta", odgovori otac. "Zvala ga je 'kljunjaa'." Sofe je sa sobom iz Puta, na fantastinom putovanju u ovaj svet, donela tr i Predmeta. Riti nikada nije objasnila njihove moi; samo joj je rekla ta neki od n jih rade, ali ne i kako. Otac je izneo ostale kutije, spustio ih na suvi pod pein e i otvorio ih. "Ovo joj je bio teukos", ree on, pokazav i glatku plou od stakla i m etala, ne to veu od njene ake. S puno po tovanja je dodirnuo etiri male, svetlucave koc ke kraj ploe. "Ovo je bila njena lina biblioteka. U ovim kockama su stotine knjiga . Neke su postale deo svete doktrine Hipateiona. Neke imaju veze sa Zemljom. Ugl avnom su na jezicima koji ovde ne postoje. Pretpostavljam da te je nauila tim jez icima." Glas mu nije bio ljutit, samo umoran; mo da se ak osealo i olak anje. Bolje nj egova ki nego on. Potom on otvori i treu kutiju. "Ovo ju je dr alo u ivotu otkako je stigla ovamo. Davalo joj je vazduh za disanje. Sada je sve to tvoje." Pognuv i se nad najveom kutijom, Rita pru i ruku ka Predmetu u obliku sedla. a k i pre nego to je prstima dotakla povr inu, shvatila je da je to klju koji otvara k apije iz Puta. Bio je topao i prijateljski, ne sasvim nepoznat; poznala ga je, i on je poznao nju. Rita sklopi oi i ugleda Geu, itav svet, kao nacrtan na neverovatno detaljn om globusu. Globus se okretao pred njom i irio se, vukui je ka stepama Severusije,Mongoleje i in inga, zemalja van moi Aleksandrejske Ekumene. Tu, u plitkom ritu kr aj oskudnog, blatnjavog potoka, sijao je blistavi crveni trodimenzionalni krsti. Ona otvori oi, u asnuta i bleda, i zagleda se u kljunjau. Sada je bila tri pu ta vea, ispunjavajui somotsko le i te. " ta se desilo?" upita je otac. Ona odmahnu glavom. "Ne elim ove stvari", uzviknu ona i potra ka izlazu iz peine, na sunce. Otac poe za njom, malo pogrbljen, skoro ponizan. "Tvoje su, keri" , ree on. "Niko drugi ne mo e da ih koristi." Ona mu odmae i sakri se u pukotini izmeu dve izlokane stene, bri ui oi od suza . Odjednom je zamrzela baku. "Kako si mogla to da mi uradi ?" upita Rita glasno. " Bila si luda." Privukla je kolena do brade, upirui sandalama o grubi suvi kamen. "Luda starica." A onda se seti senke u tami kad je bila mala i poe da udara petom o kamen , dok je nije oderala. Meseci koje je Rita provodila gotovo samo sa njom, slu ajui njene prie, razmi ljajui o tom fantastinom svetu... nikad nije ni pomislila da to zai sta postoji, stvarno kao Rodos i more. Patrikijin svet bio je dalek kao snovi, i isto tako neverovatan. Ali baka nije nikada lagala; nije prikrivala istinu o drugim stvarima o kojima su priale. Uvek je bila sasvim otvorena, pona ajui se prema unuci kao da je o drasla, pa ljivo obja njavajui, odgovarajui na pitanja bez licemerja koje su odrasli es to ispoljavali. Za to bi onda lagala o Putu? Kada je sumrak ubla io obrise granja nad njom, koje se videlo kroz pukotin u, Rita izie izmeu stenja i polako poe nizbrdo ka peini. Otac ju je tu ekao, sedei kra j vrata, sa dugim zelenim tapom preko kolena. Nije ni pomislila na mogunost da je udari; Ramon je nikad nije fiziki ka njavao. tapom se samo poigravao dok je razmi ljao . Ne ni, pa ljivi oe, pomisli ona. ivot be e za njega postao odve slo en. Politika o stanka Akademije postajala je sve gora. Nije mu trebalo jo bola. On ustade, odbaci tap i obrisa ruke o pantalone, gledajui u zemlju. Ona mu prie i vrsto ga zagrli. Potom su se vratili u peinu, spakovali Predmete u kutije i , natovareni, poneli ih nizbrdo ka belo okreenoj kui u kojoj Rita be e roena. 4. ZEMALJSKI HEKSAMON, OSNI EUKLID Putovanje u gradsku memoriju Osnog Euklida bilo je kratko. Olmi je izabr ao silaznu vezu i ubacio potpunu kopiju sebe u matrini bafer, kako bi saekao prist up u sredi nju ni u. Njegovo telo izgledalo je kao da spava; u stvari, deliminjak u n jegova tri implanta je obraivao podatke o sauvanim razgovorima s ambasadorom Talzi ta, tra ei neobinosti u pona anju koja bi mu mogla pru iti uvid u istinsku psihologiju T alzita. Znao je da nema vremena za odmor; oseao je to kao da misli, nelagodnost, potrebu, neumorno nestrpljenje koje je bilo te ko obuzdati. Ako je oseao linu naklonost ka ijednom mu karcu sem Korzenovskog, bio je to Tapi, njegov sin. Upoznao je mnogu decu u ni i gradske memorije, ponekad kao tutor , ponekad kao sudija; malo ih je bilo dobrih kao Tapi, i Olmi je bio ubeen da je to mi ljenje objektivno. Za manje od pet godina obrazovanja u gradskoj memoriji, m omi je dostigao nivo prefinjenosti koji se u ni i retko viao. Olmi je smatrao da deak nee imati ni malo te koa da zaslu i otelovljenje; pa ipak, ispiti nisu bili laki. Nije mu se dopao materinski predlog Ram Kikure da poseti Tapija; pa ipak , da mu to nije predlo ila, mo da ne bi rtvovao svoj rad ovakvom luksuzu... Oinstvo nije lak zadatak. Prijavili su se da naprave Tapija pre sedam godina, dve godine po to se Ol mi zvanino povukao u penziju. U to vreme, sukobi izmeu orbitalnih tela i Starih Ur oenika na Zemlji nisu izgledali naroito ozbiljni, ni ru ilaki; Oporavak je izgledao u staljen, i oboje su smatrali da e imati vremena da stvore i odgaje dete. Deakovu l inost planirali su zajedniki, odluiv i se protiv naina ortodoksnih Naderita koji su ma nje odreivali pri stvaranju, kao i protiv fizikog raanja. Ram Kikura be e pri tom rek la, sa enskom osetljivo u koja je iznenadila Olmija i snagom i ubeenjem: "Otac i majka se ne postaje kroz nekoliko asova bola i svesti o lo em fizikom obliku..." Oslonili su se na velike filozofske postavke o linosti, i upotrebili klas ine obrasce ne-roditeljskog stvaranja koje je Olmi (zapravo, Olmijev traga) na ao ne zavedene u biblioteci tree komore ika. Radei osam dana u gradskoj meoriji (skoro itav a godina ubrzanog vremena), zajedno sa deliminjacima, stopili su roditeljske Tajn e, odabrali velike delove svoje memorije za usaivanje u odreenim fazama razvoja i to popunili sa mnogo pa nje, kako bi stvorili linost koju su nazvali Tapi. Ime je d obio po Tapiju Selind eru, romanopiscu iz dvadeset drugog veka, kojeg su oboje vol eli. Neke linosti zaete u gradskoj memoriji imale su i po est roditelja. Tapi je imao dvoje, i naginjao je ka mu kosti. Roen je, to jest dostigao je aktivno stanje , pre est godina, u prisustvu oboje roditelja, kao jedno od samo tridesetoro dece nastale te godine u gradskoj memoriji. U to vreme njegova telesna slika odgovar ala je estogodi njem deaku prilino poline anskog izgleda - Poline ani i etiopski Crnci sm atrani su najlep im ljudskim rasama u vreme Ram Kikurine mladosti - i veoma nesta an . Zapravo, Ram Kikura je poela da ga zove Robin umesto Tapi, ali kada je sazreo i uozbiljio se (mada nikada nije izgubio slinost sa Robinom Gudfelouom), ponovo je preovladao Tapi. Tokom njegove prve godine ivota, Ram Kikura i Olmi su ga stalno lino nadgledali, napu tajui gradsku memoriju samo zbog najhitijih du nosti, kojih je, uistinu, bilo malo. Stvorili su nekoliko izma tanih ivotnih prostora, omoguiv i Tapij u da odrasta gotovo istovremeno u nekoliko simuliranih razdoblja. udo gradske memorije bila je prilagodljivost mentalne stvarnosti. Uz veinu izvora biblioteka Heksamona, kao delova matrica memorije, sklapanje simulirane okoline zahtevalo je samo nekoliko trenutaka truda. Mudrost istorijskog vremena - dokumentovanog i obraenog od strane najveih naunika i umetnika Heksamona - bila j e Tapiju na raspolaganju, i on je u ivao u tome. Potom su, meutim, nai le te koe - iako ne sa Tapijem, ve sa samim Heksamonom. P olitiki vetrovi behu se promenili i ak su se pojavili i nagove taji o ponovnom otvar anju Puta. Stranka neo-Ge ela dobila je na snazi, nadma iv i najbolje prognostiare meu p olitikim savetnicima Naderita. Olmi je oseao hladno strujanje istorije, kako ga po ziva da se pripremi... Tokom nekoliko narednih godina, provodio je sve manje i manje vremena lin o sa Tapijem, prepu taui du nosti oinstva neprekidno usnimljenim deliminjacima. I Ram K ikura je imala manje vremena, ali je i dalje bila u bliskom dodiru sa Tapijem. T api nikad nije pokazao odbijanje, niti mu se rast usporio, ali Olmi je esto oseao nalete aljenja. Nishodni bafer otvori pristup i Olmijev original se usnimi pravo u ni u gr adske memorije. Tapi ga je ekao. Sada je sam sebe projektovao kao mladia, prilino n alik na ono kako bi izgledao prirodni sin njegovih roditelja. Olmijeva graa i sko ro identine oi i usne, Ram Kikurin nos i visoke jagodice - bio je pristao mlad mu ka rac sa ponekom sitnom manom koja je ukazivala na inteligentno projektovanje tela . Zagrlili su se, odnosno izveli su elektrini analog fizikih i mentalnih dodira ko ji bi se u ranijim vremenima smatrali neprijatno intimnim za oca i sina, ali u g radskoj memoriji behu postali uobiajeni. Olmi je u tom zagrljaju odmeravao sinovl jev napredak, i Tapi je primio lepu koliinu oinskog odobravanja. Crte i i govor u gradskoj memoriji nisu bili potrebni, ali su ipak bili ko ri eni; direktna komunikacija izmeu umova bila je naporna i dugotrajna, pa se upotre bljavala samo kad je bila neophodna precizna komunikacija. "Drago mi je to si do ao, oe", ree Tapi. "Tvoji deliminjaci su se umorili od m ene." "isto sumnjam", odgovori Olmi. "Stalno ih proveravam da vidim da li ti odgovaraju." "I?" "Odgovaraju, ali ih nerviram...!" "Uvek treba da si utiv sa deliminjacima. Oni pronose glasove, samo da zna !" "Nisi pregledao njihovu memoriju?" "Jo ne. Hteo sam najpre tebe da vidim." Tapi je projektovao niz telesnih planova da ih Olmi odobri. Mladievo telo bie samodovoljno, ali bez oslanjanja na Talzit organe i druge pomone delove kojih nije bilo dovoljno. Takvo telo nee moi dugo da izdr i bez odr avanja i ishrane, ali za ova vremena bilo je mnogo bolje od Olmijevog. Svakako je bilo praktinije. "I ta misli ?" "Veoma je dobro. Dobio si odobrenje Vea?" "Uslovno." "Dobie i pravo. Elegantna adaptacija", ree Olmi, a to je i mislio. Gotovo d a je po eleo da mo e da se prijavi za reinkarnaciju i isproba ga. Ipak, toliko dugo je iveo sa Talzit delovima... "Misli li da e ponovo otvoriti Put?" Olmi naini mentalni ekvivalent grimase. "Ne juri pred rudu", ree on. "Imam samo nekoliko memorijskih sati, i neu da ih protraim na rasprave o politici. Hou d a mi sin poka e ta je sve nauio." Tapijevo odu evljenje bilo je zarazno. "Divne stvari, oe! Jesi li ikada pro uavao Merzovenove strukture?" Olmi ih je poznavao, ali samo povr no, jer su mu bile stra no dosadne. Ali, nije to rekao sinu. "Na ao sam neverovatne korelacije", nastavi Tapi. "Isprva sam mislio da su to sve samo dosadne apstrakcije, ali onda sam ih primenio na analizu sintetike s ituacije i na ao naprosto neverovatne procene. One dozvoljavaju najslo enije modelov anje predvianja. Deluju kao samoprilagoavajui algoritmi za dru tvenu strukturu i plan iranje... ak daju i modele pojedinanih veza!" Tapi ih prebaci u privatni bafer. "Ovo sam sam uredio", napomenu on. "Ni ko se jo nije na ao da ga prebri e. Mislim da je to kompliment od mojih sustanara u n i i..." I bio je. Ukra avanje privatnih bafera u ni i obino je bilo kratkotrajno i ne sigurno kao led u vatri. Dekor, po Olmijevom mi ljenju iscrpljujua zbrka mentalnih testova i demonstriranih algoritama, bio je daleko slo eniji i napredniji od svega to bi sam mogao da izvede. "Malo sam se potrudio oko svojih zvaninih lekcija", nastavi Tapi. "Primen io sam Merzovenove strukture na spolja nje dogaaje." "O? I ta si dobio?" Tapi mu prikaza nazubljenu i isprekidanu krivulju. "Mnogo prekida. Heksa mon je pod velikim pritiskom. Vi e nismo srena zajednica. Nekada smo, mislim, bili; na Putu. Uporedio sam trenutno nezadovoljstvo sa psiholo kim profilima nostalgije za prethodnim fazama ivota kod prirodno roenih homorfa. Malo se poklapa sa veliki m. Algoritmovi pokazuju da Heksamon eli da se vrati na Put. Moji nastavnici mi, n a alost, nisu dali naroite ocene za ovo. Ka u da rezultatima nedostaje vrstina." "Hoe da ka e , svi bismo da se vratimo u matericu? Je li tako?" Tapi se slo i, oklevajui i sme ei se. "Ne bih bio ba tako grub." Olmi se sa ponosom i poznatim oseanjem pada zagleda u nazubljenu krivu. " Mislim da je vrlo dobra. A to nije samo obian roditeljski kompliment." "Misli li da e predskazati?" "U izvesnim granicama." "Ja... Mo da se pona am glupo, ali uinilo mi se da ovde ipak postoje velike p redskazivake vrednosti. I zato sam odluio ta e mi biti primarno zanimanje. Idem na o buku za odbranu Heksamona." Olmi pogleda mladievu sliku sa jo vi e ponosa, i sa jo izra enijim oseanjem tuge . "Kakav otac, takav sin." "Prouavao sam tvoju istoriju, oe. Sjajna je. ali mislim da bih mogao da po negde popravim sistem." Tapijeva slika bljesnu odu evljenjem boja, a onda se ponov o uoblii, obuen u crnu ode du odbrambenih snaga. "Poku au da pred kraj karijere stignem i do vi ih polo aja. Za stolee ili dva aktivne slu be u normalnom vremenu. Pitam se za t o nikad nisi poku ao da preuzme neku od vodeih uloga." "Ako si zaista pa ljivo prouavao oca, znae ." "Stari naini. Stare discipline. Jednom vojnik, uvek vojnik. Najbolji i na jvi i izraz." Olmi je klimao glavom; bila su to njegova istinska oseanja. "Ali, tvoje sposobnosti... Poslednjih godina oseao si sve manje po tovanja prema pretpostavljenima. Govorio si sebi da je to zato to su njihove sposobnosti opale... ali ja mislim da je to samo suzbijeni i izmenjeni izraz tvoje elje da ob likuje istoriju.To je moj sin, pomisli Olmi Tapi. Brzo i pravo u metu. "Ostaviti deliminj ake sa tobom isto je i to ostaviti jagnjad da uvaju lava." "Hvala, Ser." "Verovatno si potpuno u pravu. Ali, ako ue u tu hijerarhiju, morae da suzbij a i menja i svoje visoke ambicije. Najte i put ka vostvu je upravo kroz odbrambene sn age." "Da, oe. To e mi osna iti disciplinu i samokontrolu." Osim ako te ne uvue u kalup koji nee smeti da razbije , pomisli Olmi. "Da li se sla e sa ponovnim otvaranjem?" Nema bekstva, ak ni u ni i. "Ja posmatram i slu im." Tapi se nasme i. "Nedostajao si mi, oe." ak ni ispravni deliminjaci se ne sme e kao original. "Moram... da ti se izvinim", ree Olmi. "Zbog delovanja u pro losti i u budun osti. Biu veoma zauzet poslom od sada, ak i vi e nego dosad." "Ponovo radi za odbrambene snage?" "Ne. Ovo je lino. Ali, mo da neu moi da te poseujem ni ta e e nego proteklih go .. Mo da i ree. elim da zna da se ponosim tobom, i da cenim tvoj rast i zrelost. I tv oja majka i ja smo izuzetno zadovoljni." "Zadovoljni slikom u ogledalu", ree Tapi uz prizvuk samoosude. "Ni sluajno", odvrati Olmi. "Ti si mnogo slo eniji i organizovaniji od nas dvoje. Ti si ono najbolje od nas. Moje odsustvo nije prebacivanje, i nije... Nij e ono to bih ja odabrao." Tapi je slu ao, sme ei se. "Moj pristanak na otelovljenje je snimljen", ree Olmi. "Preuzimam pred He ksamonom odgovornost za tvoje delovanje. Tvoja majka je uinila isto." Tapi se iznenada uozbilji. "Hvala ti na poverenju." "Ti vi e nisi na e delo", ree Olmi, u skladu sa davno ustanovljenim ritualom. "Sada ti pravi sebe. Preporuiu te za prijem u odbrambene snage. I poku au da te poseuj em..." Iskrenost, pomisli on, najbolje je biti sasvim iskren. "Ali, to verovatno nee biti suvi e esto." "Slu iu ti na ast", odvrati Tapi. "Ne sumnjam." Olmi se osvrnu po baferu. "A sada, zanimaju me te Merzoven ove strukture. Umiri malo ovo mesto, pa bih voleo da mi poka e kako si do ao to tih z akljuaka." Tapi se spremno dade na posao. Olmi je napustio Osni Euklid est sati kasnije, kao jedan od tri putnika u atlu za iak. Nije bio raspolo en za razgovor. Ostalo dvoje putnika bilo je suvi e zauzeto sobom da bi obraali mnogo pa nje na njega. 5. ZEMLJA Lenijer sede na ivicu kreveta kako bi obukao cipele za planinarenje. Doz volio je sebi blagu grimasu dok se saginjao da zave e pertle. Bilo je devet ujutro i preko planina be e pre la kratka oluja, nosei blagu ki u i mlak vetar sa mora. Spavaa soba je i dalje bila ledena. Dah mu se maglio pred licem. On ustade i lupi cipe lama o pod, da bi ih namestio, oprobavajui vrstinu lanaka, i ponovo se namr tio od dr ugaijeg bola, jo jednog seanja koje nije mogao da izbri e. Dok je zakopavao jaknu kraj velikog prozora u dnevnoj sobi, gledao je ono malo bunja i visoku paprat na zelenim i kr evitim bregovima napolju. Poznavao je p ut kroz njih; nije i ao tuda ve godinama, ali danas mu se inio dobar dan da ih obie. Nije mu bila potrebna kazna, naporno kretanje kojim bi povratio mladost koju be e odbacio; eleo je samo da odvrati misli, koje su u poslednje vreme bile posebno go rke. Pro li su meseci od Hajnemanove sahrane. Karen se nije pozdravila s njim pre nego to je oti la poslom u Krajster. Uzel a je novi Heksamonov kamion sa pet tokova; putevi su jo bili zakreni blatom, a star i kamion nije bio uvek dorastao zemlji jedva pogodnoj za konje. Jednog dana, pomisli on, razboleu se u ovoj kui, i potrajae pola sata i vi e dok hitna pomo stigne, a onda, kao i Hajneman, biu mrtav. Kakav nain da se otrese ru nih uspomena. "Plati, plati, plati pa klati", tiho je zapevao, ali mu je glas bio prom ukao od hladnoe. On se zaka lja; godine, a ne bolest. Bio je dovoljno zdrav. Verova tno e proi godine, i previ e njih, pre nego to naie ga enje seanja i obri e mu sve brige Tako je malo, to se njega tie, uradio za mnogih godina slu be. Zemlja je i p osle etrdeset godina i dalje bila zjapea rana, uprkos zvaninom imenu; na putu ka op oravku, u to je bio siguran, ali i dalje puna stalnih podseanja na smrt i ljudsku glupost. Za to mu se pro lost sada tako jasno vratila, za to ba sada? Da ga odvrati od o sujeenosti zbog sve veeg jaza izmeu njega i Karen? Jo od sahrane je bila potpuno hla dna. Pre dvadeset devet godina. Bezimeni grad duboko u umama jugoistone Kanade, hladna i sne na klopka za tri stotine mu karaca, ena i dece. Mu karci su iza li iz vrstih , zavejanih koliba, ispijeniji nego to je Lenijer misli oda je mogue, da doekaju ne beske putnike. Lenijer i njegovi saradnici, dvoje operativaca Heksamona, mu karac i ena, bili su, naravno, dobro uhranjeni i zdravi. Odluno su i li preko sne nog polja izmeu svoje letelice i najbli e kolibe, obraajui se ljudima na francuskom i engleskom . "Gde su vam ene?" upitala je ena operativac. "I deca?" Mu karci su zurili u njih, oiju ogromnih od gladi, vilinski lepih, bledih l ica, sive i prljave kose. Jedan se isteturao napred, opu tene vilice, pru enih ruku, i svom snagom zagrlio Lenijera. Kao da ga ste e bolesno dete. Lenijer, na ivici s uza, pridr ao je oveka, ije su ukaste oi blistale od neeg nalik na obo avanje, ili mo d o od olak anja i radosti. Odjednom, prolomio se pucanj iz pu ke i ena operativac na la se niice u snegu, grudi pretvorenih u izvor krvi. "Ne! Ne!" povikao je drugi mu karac, ali su se izmeu drvea zauli novi pucnji; kur umi su se zarivali u sneg i odbijali od letelice. Na jedinoj gradskoj ulici s tajao je usamljen sredovean mu karac sa gustom crnom bradom, manje izgladneo od ost alilh, dr ei pu ku koja je izgledala uhranjenije i sna nije od njega, i glasno proklinj ao. "Jedanaest godina! Jedanaest! Gde ste, bogovi, bili ovih u asnih jedanaest god ina? Mu ki operativac, ijeg imena vi e nije mogao da se seti, oborio je oveka vreli m bljeskom munje iz jedinog oru ja koje su imali. Lenijer je stajao nad ranjenom o perativkom, brzo procenjujui njeno stanje. Nee pre iveti, osim ako ne izvuku kliker njene usnimljene linosti iz zadnjeg dela vrata; Lenijer se sa e i opipa joj puls, s klopiv i joj treperave kapke, i pustiv i je da ue u prvu fazu smrti. Ne obraajui pa nju n i na ta oko sebe, izvukao je sklopivi skalpel i otvorio joj vrat odmah ispod loba nje, tra ei prstima crni kliker, pa ga izvue iz le i ta i smesti u malu crnu vreicu, kao o ga behu nauili. Dok je to radio, mu karci iz grada su polako i metodino na smrt izgazili on og sa pu kom. Preostali operativac poku ao je da ih sprei, ali, ma koliko da su bili slabi, on je bio jedan a njih je bilo na desetine. ovek koji be e zagrlio Lenijera u tao je za vreme operacije, smrtno prepla en tolikim gnevom, a onda se spustio na d ronjava kolena i stao preklinjati Lenijera da ne uni ti njihov grad. ene i deca su se pojavili iz koliba, vi e mrtvi nego ivi. Ljudi iz ovog sklepanog grada pre iveli su jedanaest zima, ak i one prve dv e, najgore, ali ovu ne bi pre iveli. "Plati, plati..." mrmljao je on. Moja ena je mlada i vitalna. Ja sam star . Donosimo svoje odluke i plaamo za to. Za trenutak je zastao u predsoblju, vrsto murei, poku avajui da odagna maglu i z glave. Vuneno vreme, govorio je njegov deda. Ba prigodno za Novi Zeland. Ova vu na bila je puna brabonjaka. Svejedno. Nismo sve spasli. ak ni sve sna ne i sposobne. Smrt je bila sveop ta i brza, da bi ak i aneli sa neba stigli da svima dodele spas. Decenijama nije brinuo zbog toga, i nerviralo ga je to mu se takve misli vraaju kao blede zamene krivice, krivice za koju nije verovao da e je osetiti. Oba vio sam svoj posao. Bog zna da sam posvetio trideset godina Oporavku.Kao i Karen, ali ona nije izgledala kao isceena krpa. On uze tap i otvori vrata. Nebom su i dalje plovili sivi oblaci. Da je mo gao da dobije zapaljenje plua, mo da bi namerno poku ao. ali meu blagoslovima koje su dobili svi Stari Uroenici od Zemaljskog Heksamona bilo je i osloboenje od veine bol esti. to se toga tie, zaliha je bio dovoljno; svaki mu karac, ena i dete na Zemlji no sili su organizme koji su uvali njihova tela od svih moguih spoljnih napadaa. Za trenutak je ugledao svoj odraz u mlenom staklu ulaznih vrata: lice sna n o, ali duboko izborano, uklesane bore oko usta i pored nosa, tu ne oi, otekli kapci ; izgledao je stariji od sveta. Sa me avinom zadovojstva i izopaenog gaenja shvatio je da se osea starijim nego to izgleda. Lenijer po ali to se be e zarekao da e se popeti na prvo brdo pre odmora. Ve na drugom zavijutku planinske staze, presamien, oslonjen o drhtava kolena, isprekid ano je dahtao, dok mu se znoj slivao sa ela. Godinama nije planinario, niti na bi lo koji nain ve bao. Ako ne eli da zaista skona, preterivanje na prvom du em pohodu zai sta bi bila glupost. uda Heksamonove medicine mogu da rade samo ono to im je on do pustio: da ga odr avaju u stanju razumno dobrom za njegove godine, bez bolesti i d elovanja vi ka zraenja, ega se posebno u asavao. Dok mu se dah smirivao, a bol postajao sno ljiv, on pogleda nani e sa staze blizu ponora, ka dolini ni oj za tri stotine metara. Stada ovaca - mo da su pripadal e Fremontu, mladom vlasniku stanice Irski potok - behu se rasula po zelenim i su nanim pa njacima, i kao da su se ogledala u belim i sivim ki nim oblacima koji su i li po svojim plavim pa njacima. Negde visoko kru io je orao, prvi kojeg je video te god ine. Vetar na ovoj visini bio je hladan i prodoran, ak i u prolenom mesecu novembr u; na hiljadu i vi e metara visine jo je bilo krpica snega, pro aranih neizbe nim skerl etnim nitima gljivica koje su pastiri i farmeri nazvali Hristovom krvlju. Konano je dozvolio sebi da sedne na stenu. Golenice su ga bolele. Mi ii u li stovima pretili su grem. Po prvi put posle vi e meseci, mo da i godina, zapravo se os eao sasvim dobro, kao da je stekao opravdanje to postoji. Vetar mu donese njegovo ime i on se tr e i okrenu, tra ei planinara ili pasti ra na stazi iznad ili ispod sebe; meutim, nije video nikog. Uveren da je zvuk bio privid, on izvue iz ranca sendvi sa kozjim sirom, odmota ga i poe da jede. Vetar mu ponovo donese ime, ovog puta jasnije i bli e. On ustade i pogleda uz stazu, mr tei se. Poziv je dopro odatle; sada je bio siguran. On strpa sendvi na zad i poe uz narednu krivinu i tridesetak metara uz stazu, dok su mu cipele kripal e po ljunku i klizale se o ilavu travu jo vla nu od rose. Bio je sam na stazi. Pevajui da odr i ritam, on zastade da uhvati dah i dozvoli da mu ist vazduh ue u krv i ra isti mu misli od pauine koja se tu be e nakupila od meseci provedenih izm eu etiri zida. Morao je da razre i ovu situaciju. Dok je sa aljevao ostale ljude, takoe je poeo i da ih mrzi. inlo mu se da su u svojoj agoniji naje e postupali upravo tako da jo vi e pogor aju stvari. Ponekad su oni prema kojima je surovo postupljeno - izgubili su dom, porodicu, grad, zemlju reagovali tako to su se prema drugim pre ivelima pona ali jo surovije. Lenijer je u poslednje vreme najradije itao filosofa i romanopisca iz dva desetog veka, Artura Kestlera, koji je smatrao da je ljudska rasa fatalno pogre no nainjena. Lenijer je vrlo malo sumnjao u to. Viao je mu karce, ene, ak i decu podvrgnute dubokim psiholo kim ispitivanjima i leenju, koje im je uklanjalo demone, ostavljajui ih bolje prilagoenima i sposobnij ima da se uspe no nose sa stvarno u oko sebe. Kada bi se povela re o takvom "leenju", L enijer je uglavnom utao. Ono je skratilo Oporavak za vi e decenija, pa ipak nije bi o siguran da li se sla e s tim. Jesu li ljudska bia zaista tako slabe, lo e sazdane m a ine, da samo retki mogu sami da se zalee, da postave sebi dijagnozu, podvrgnu se samokritici? Oito. Postao je pesimista, mo da ak i cinik, ali ne to duboko u njemu mrz elo je cinizam; stoga, to e rei, nije preterano voleo ni sebe. irok pla t oblaka be e se nadneo nad predelom, sa okruglim otvorom tano u sred ini. Ponovo se vratio na onu stenu kraj staze i zakiljio u blistavi sunev zrak koj i je presecao dolinu. Tako je pun toplote, tako hipnotian, taj zrak irine oko jedn og kilometra; kad bi ostavio um na miru, mo da bi sunce ili trava odgovorili na nj egova pitanja. Oseao se slabo, sanjivo, spreman da spusti sve svoje terete, da legne i pusti da ga sunce rastopi kao buter. Na nekoliko stotina metara uz stazu pojavio se ovek, obuen u sivo i crno, sa tapom, silazei ka njemu. Lenijer se upita nije li ga on zvao; nije bio siguran da li eli dru tvo. Ako je u pitanju bio neki pastir, fino, rustinost e mu prijati; al i, ako je izletnik iz Krajstera... Mo da drugi planinar nee obratiti pa nju na njega. "Zdravo", pozdravi ga ovek kada se zaulo kripanje njegovih cipela po ljunku iza Lenijera. Lenijer se okrenu. Planinar je stajao pred blistavim svetlom na iv ici oblaka. Kosa mu je bila tamna i kratka; bio je visok jedva metar i osamdeset , mladolik, irokih ramena, mi iavih ruku, podsajui Lenijera na mladog bika. "Zdravo", odgovori Lenijer. "ekao sam da se popne ovamo i povede me dole", ree ovek, kao da su davna nji pr ijatelji. Lenijer odmah prepoznade njegov blagi akcenat: Rus. Lenijer se namr ti. "Da li se poznajemo?" upita on. "Mo da." ovek se nasme i. "Na e poznanstvo bilo je kratko, pre mnogo godina." L enijerov um, meutim, odbi da iskopa podatak gde se to behu videli. Zagonetke su g a nervirale. "Bojim se da me je pamenje izdalo." On se ponovo okrenu. "Nekada smo bili neprijatelji", ree ovek, koji kao da je u ivao u razgovoru. Ipak, nije pri ao bli e, ve je stajao dr ei tap pred sobom. Lenijer ga ponovo pogleda. N ije bio toplo obuen i nije imao ranac. Sigurno nije dugo u planini. "Ti si jedan od Rusa koji su napali iak?" upita on. To pitanje, postavljen o tako upadljivo mladoj osobi, nije bilo tako glupo kako bi bilo nekada. Planina r nije izgledao stariji od etrdeset godina; pa ipak, mo da se podvrgao podmlaivanju na nekom orbitalnom telu ili u postajama Zemaljskog Heksamona. "Da." " ta te je dovelo ak ovamo?" "Treba obaviti posao, va an posao. I treba mi tvoja pomo." Lenijer mu pru i ruku. "Ja sam u penziji." Stranac mu pomo e da ustane. "Ti dani su davno pro li. Kako se zove ?" "Razoaran sam to me se ne sea ", mrzovoljno odvrati ovek. "Mirski. Pavel Mirsk i." Lenijer se nasmeja. "Dobra ala", ree on. "Mirski je sada s druge strane ne ba. Po ao je sa Ge elskim okruzima i Put se zapeatio iza njega. Ali, ala mi se svia." "Nije ala, prijatelju." Lenijer mu se pa ljivo zagleda u lice. Pobogu, liio je na Mirskog. "Da li je Patricija Vaskez na la put kui?" upita ovek. "Ko zna? Nisam raspolo en za igre pogaanja. I to te to, do avola, zanima?" Le nijer samog sebe iznenadi tolikim gnevom. "Voleo bih da je ponovo vidim." "Malo sutra." "Uz tvoju pomo." "Vrlo su neukusne, te tvoje ale." "Geri, nije ovo ala. Vratio sam se." ovek mu prie bli e. Jezivo je liio na Mir skog. "ekao sam ovde da doe , da me prepozna , i da me odvede pravim ljudima. Ti si bio va an u Oporavku, je li tako?" "Bio sam", odgovori Lenijer. "Ti si mu mo da brat." Zapravo, identini bliza nac. "Treba da me odvede na iak. Moram da govorim sa Korzenovskim i Olmijem. Oni su jo ivi, zar ne?" Konrad Korzenovski bio je taj koji je stvorio Put, nekada zakaen za sedmu komoru asteroidnog zvezdanog broda iak. iak i dva dela Osnog Grada jo su bili u orbi ti na deset hiljada kilometara oko Zemlje, bez jednog kraja, pa je sedma komora bila otvorena. iak je otcepljen od kraja Puta kako bi se omoguio, pre etrdeset godin a, beg naderitskih delova Osnog Grada. Put se na kratko otvorio u prazan prostor : skoro smesta se zapeatio, odvojiv i zauvek svoju beskonanost od svemira. Oni koji su odabrali da ostanu u Putu - a meu njima i Pavel Mirski - bili su dalji od du a m rvih, ako mrtvi imaju du e. Lenijer promuca ne to nerazgovetno, a onda se zagrcnu i zaka lja. Kosa mu se be e nakostre ila. "Isuse", ree on tiho. " ta se to ovde de ava?""Putovao sam daleko kroz prostor i vreme", odvrati ovek. "Imam da ti ispr iam vrlo udnu priu." "Jesi li ti duh?" Bilo je to starinsko i beskorisno pitanje; nije mislio na "duha" u smislu Heksamona. On pocrvene. "Ne. Rukovali smo se. Od krvi i mesa sam, smrtan... na neki nain." "Kako si se vratio?" "Ne najkraim putem." ovek se nasme i oklevajui i spusti tap u travu kraj Lenij erove stene, a onda i sam sede. Mirski - ako je to zaista bio Mirski, u ta Lenije r nije bio spreman da poveruje - pogleda preko doline pune ovaca i senki oblaka. "Moram da govorim sa Korzenovskim i Olmijem", ponovi on. "Mo e li da me odvede do n jih?" "Zbog ega nisi oti ao pravo tamo?" upita ga Lenijer. "Stigao si dovde. Za to si silazio ovamo?" "Zato to mislim da si mi ti u izvesnom pogledu va niji i od njih. Moramo sv i da se sretnemo i razgovaramo. Kada si poslednji put priao sa njima?" "Pro le su godine", priznade Lenijer. "Nastupie kriza u vladi." Mirski je gledao Lenijera, miran i ozbiljan. "P onovo e otvoriti Put." Lernijer nije reagovao. Nauo je govorkanja, ali ni ta vi e od toga. Ipak, dav no se be e izolovao od politike Heksamona. "To je besmisleno", ree on. "Zapravo, uop te nije", mirno odgovori Mirski. "Ni fiziki, ni politiki. To j e kao droga, ta tehnologija, tolika mo. ak ni najistije srce ne mo e doveka imati ist a uverenja. Hoe li da nam ugovori sastanak?" Lenijer opusti ramena. Oseao se pora enim, preslabim da nae prave rei i odbra ni svoj razum. "Imam radio, komunikator, u kui", odgovori on. "tamo dole u dolini ." Potom ispravi lea. "Morae da doka e da si to to tvrdi ." "Razumem", slo i se Mirski. 6. IAK Olmi je sedeo pred terminalom biblioteke u linim odajama u Aleksandreji, gradu u drugoj komori, u oblasti koja jo nije bila naseljena. Ugradio je terminal tek pre nekoliko dana, u stanu gde je proveo deo detinjstva - i gde su bli skri veni rasuti deliminjaci Korzenovskog, sve to je ostalo od In enjera nakon ubistva pr e vi e stolea. Olmi je prona ao te deliminjake kao deak, a kasnije se postarao da ih sa stavi i otelotvori Korzenovskog, uz pomo Patricije Vaskez. Na ovom neobinom mestu, na privatnom terminalu kojeg niko ne bi trebalo d a pronae, Olmi je primio poruku od starog poznanika. Crte i, slobodno prevedeni, zn aili su: "Imam ne to za tebe. Kljuno za tvoj rad." Poruka se zavr avala koordinatama napu tene stanice u petoj komori i vremeno m sastanka. "Sam", nagla avali su crte i. Potpis je bila skraenica Feora Mar Kelena. Mar Kelen je bio stari vojnik i kolega iz kapijske policije, otprilike O lmijevih godina. Rodio se tokom poslednjih ratova sa Jartima, najveeg napada na u ljeze u Putu pre Odvajanja, kada su Jarti bili potisnuti iza dva puta deset na d eveti - dve milijarde kilometara niz Put. Ti ratovi su trajali etrdeset godina i oistili su stotine hiljada kilometara Puta. Osvojena teritorija je utvrena i otvor ene su kapije ka nenastanjenim svetovima, pogodnim za rudarstvo. Ti svetovi obez bedili su sirovine za izgradnju Osnog Grada, a potom i za atmosferu i tlo koje j e pokrivalo vei deo povr ine Puta. Te godine bile su u asne i divne, godine smrti i kaljenja; Heksamon je iz njih iza ao jai, spreman da upravlja putevima izmeu kapija, da privlai saradnike sa n astanjenih svetova do kojih su stizali kroz kapije. U nekim sluajevima, Heksamon je nastavljao trgovinu koju su zapoeli Jarti; na taj nain je ustanovio vrste trgovak e veze sa tajanstvenim Talzitom. Upravo im Talziti behu rekli kako im se zovu ne prijatelji, onako kako je moglo da se prevede na ljudski jezik.Jarti nisu bili pora eni, naravno; samo su bili potisnuti daleko niz Put, i tamo zadr ani nizom monih utvrenja. Mar Kelen je pre iveo poslenjih dvadeset godina ratova, a onda je slu io u u tvrenju na 1,9 puta deset na deveti. Ipak, ak ni te granine ispostave nisu bile dov oljan izazov za njega. Prikljuio se kapijskoj policiji, i tu se upoznao sa Olmije m. Vekovima se nisu videli. Olmi se iznenadio kada je shvatio da je Mar Kel en na iku; pre bi pomislio da e se taj tip oveka pridru iti Ge elima u pohodu niz Put. Tajni sastanci su ga nervirali; odavno je prestao da u iva u intrigama, na roito kad su bil neizbe ne... Ali Mar Kelen je nagovestio da ima ne to to Olmi nije mo gao da prenebregne, i, ma koliko da je njegov stari prijatelj bio udan, nikad nij e bio varalica. Peta komora bila je najmranija na iku, neka vrsta ogromnog podruma. Kroz nj u su prolazile brojne linije vozova na putu ka estoj i (nekad bilo) sedmoj komori , ali samo jedna se i dalje zaustavljala tamo, i to retko, na poseban zahtev. Bi lo je malo ogranienja za putovanje u jedinu nenastanjenu komoru ika, i svakog mesec a bi nekolicina prekaljenih planinara i splavara poseivala divlje, oblane predele od sirovih asteroidnih minerala, uobliene stoleima rudarenja u fantastine sive, crn e i narand aste vrhove i ambise. Vi ak ikove vode je tekao crvenim rekama, gustim od re i ostalih rastvorenih minerala; voda je bila nezdrava za pie, osim ako ste imali hemijske implante koji e proistiti vi ak metala. Peta komora bila je u proseku iroka svega etrdeset kilometara. Na poetku ikov og putovanja bila je iroka trideset osam kilometara; dodatni materijal je upotreb ljen za gradnju i dopunu gasova koji su isticali kroz neizbe ne otvore u asteroidn im sistemima za recikla u. Ovde niko nije bio stalno nastanjen; patrole su vr ili sa mo monitori. Olmi je zauzeo mesto u praznom vozu iz etvrte komore i sada je sedeo skr te nih ruku dok su kraj njega jurili crni kilometri asteroidnog zida izmeu komora. Mar Kelenova poruka bila je tako neoekivana da nije ni poku ao da nagaa kuda sve to vodi. Po to nije ni ta pretpostavljao, Olmi nije mnogo mozgao o onom to ga eka, nego je ponovo proveravao ono malo podataka o kulturi Talzita koji su bili otkriveni i sme teni u biblioteke u Osnom Gradu i na iku. esto je pregledao te materijale, i s ada ih je sistematski ponovo pre vakavao, nadajui se da e nai odgovor na nekoliko zan imljivih pitanja. Kratko putovanje nije mu, ipak, dalo mnogo vremena, i sad je gledao kako se zidovi tunela ire u divlje, neverovatno olak anje gustih crnih oblaka pro aranih zracima srebrnaste svetlosti iz cevi, menjajui boje od tamno crvene preko zelene do sivoplave. Voz se iz otvora zakrivljenog tunela pojavio pod uglom, sa desnim prozorima okrenutim navi e za gotovo trideset stepeni. Ovi ogoljeni predeli su mu uvek pru ali mranu emocionalnu utehu. Voz uspori na svoje tri ine i prie maloj stanici pod kupolom izmeu dva zida tamnog, naizgled uljastog nikla i crvenog gvo a. Van kupole kamena platforma je bi la vla na od ki e. Odnekud iz blizine dopirala je tutnjava vode koja se slivala u je dno od prostranih smeih jezera koja su pro arala komoru. Mar Kelen ga je ekao na malom napu tenom terminalu, sedei na kamenoj klupi k oja je izgledala mnogo pogodnija za ma ine nego za ljude. Napolju je besnela oluja , zvuk kojeg je Olmi u iku retko uo; ali, retko je i imao vremena da poseti petu ko moru, gde su oluje bile uobiajene. Mar Kelen je umesto pozdrava podigao dva drevn a ki obrana. Uputio je ka Olmiju niz biografskih crte a, sa podznacima koji su oznaav ali stepen iskrenosti i gde se mo e, a gde ne, utiv