�

�

 

 

 

 

 

 

 

Analiza Komunikacijske strategije Vlade 

za informiranje hrvatske javnosti 

o Europskoj uniji i pripremama za članstvo 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zagreb, svibanj 2011. 

 

 

 

Izradila: Renata  Ivanović* za potrebe projekta „EU  IN Forum – povećanje  razumijevanja procesa 

integracije i članstva u EU“ što ga provodi GONG u partnerstvu s Deltom iz Rijeke, a Europska unija 

sufinancira** kroz program IPA INFO 2009 Civil Society EU Info s ukupno 69.972,50 €. 

�

�

UVOD 

 

  Što nas  čeka u zajednici europskih zemalja postane  li Hrvatska njezinom  članicom? Što o 

njoj znamo  i  jesmo  li dovoljno pripremljeni aktivno se uključiti  i punopravno sudjelovati u novim 

političkim,  ekonomskim  i  društvenim  okolnostima?  Jesmo  li  informirani  o  prednostima  i 

nedostacima, koristima  i troškovima, gubicima  i dobicima, našim pravima  i obvezama koje bismo 

preuzeli ulaskom u EU? Hoćemo li uskoro na referendumu odlučivanja o integraciji Hrvatske u EU 

moći  dati  informirani  pristanak  ili  informiranu  odbijenicu?  Ili  će  naša  odluka  biti  rezultat 

predrasuda ili iluzije o EU? U tom slučaju, tko će ponijeti odgovornost za eventualno neobjektivno i 

nepotpuno  informiranje  javnosti,  te dobrog  ili  lošeg  ishoda prihvaćanja  ili odbijanja priključenju 

Hrvatske  Europskoj  uniji  što  će,  bez  obzira  kakav  on  bio,  neminovno  odrediti  daljnji  smjer 

budućnosti zemlje i njezinih građana? 

 

  Ta su pitanja o rizicima pristupanja Hrvatske Europskoj uniji bila postavljana i prije desetak 

godina  kad  je  donesena  politička  odluka  o  ulasku  u  proces  pregovora  i  kad  je  ona  postavljena 

prioritetnim vanjskopolitičkim ciljem, uz čvrsto suglasje političkih stranaka. Pitanja su na političkoj i 

društvenoj sceni vapila za otvaranjem rasprava i bila povod za javne debate, putokaz za traganjem 

za  informacijama,  okvir  za  promišljanja,  evaluaciju  i  usuglašavanja  ‐  okosnica  da  se  temeljem 

odgovora  na  njih  donose  odluke  i  strategije,  zauzimaju  pozicije  i  realiziraju  politike  u 

pregovaračkom procesu. Tada je, 18. listopada 2001. Vlada donijela prvu Komunikacijsku strategiju 

za  informiranje  hrvatske  javnosti  o  približavanju  RH  EU,  što  je  potez  napredan  i  u  odnosu  na 

administraciju u Bruxellesu,  jer  je EU  tek nekoliko godina kasnije, 2004., suočena sa smanjenom 

podrškom javnosti u ključnim političkim, ekonomskim i pravnim pitanjima, ustanovila prve odjele i 

imenovala osobe zadužene za komunikacijske poslove. Do tada nije imala praksu komunikacije na 

razini sustavnog i strateški postavljenog informiranja prema građanima država članica EU. 

 

�

�

  Danas,  kad  se  u  Hrvatskoj  pregovarački  proces  približava  kraju,  a  neformalno  se  već 

pokreće kampanja za referendum, postavljamo pitanje što su i na koji način nositelji političke vlasti 

i provoditelji pristupnog procesa sa svoje strane konstruktivno činili i učinili u proteklom razdoblju 

u komunikaciji prema i s građanima od kojih će na referendumu tražiti potporu ulasku zemlje u EU, 

a temeljem istih pitanja, aktualnima kao i prije desetak godina. 

 

  Vlada  je  2006.  godine  donijela  novu  „Komunikacijsku  strategiju  za  informiranje  građana 

hrvatske  javnosti  o  EU  i  pripremama  za  članstvo“  kao  stratešku  odrednicu  temeljem  koje  će 

potpuno  i  pravodobno  zadovoljavati  informativne  i  komunikacijske  potrebe  građana  kako  bi 

temeljem  dobrog  poznavanja  i  potpunog  razumijevanja  činjenica  o  EU  i  pristupanju  građani 

oblikovali  stav.  Upravo  tako  je  definiran  ključni  cilj  u  Komunikacijskoj  strategiji  Vlade,  iz  čega 

proizlazi  i  krajnji  cilj,  dobivanje  većinske  podrške  građana  za  priključenje  države  u  EU  na 

referendumu  koji  valja  provesti  kao  'legitimator'  ulaska  Hrvatske  u  europsko  nadnacionalno 

uređenje. 

 

  U ovoj nas  analizi prvenstveno  zanima  kako  je Komunikacijska  strategija u proteklih pet 

godina utjecala na informiranje i komunikaciju prema i s građanima o EU i pripremama za članstvo. 

Istraživanja javnog mnijenja o raspoloženju građana prema EU, rađena u razdoblju između 2004. i 

2011.,  a  na  čije  se  rezultate  pozivamo  (Eurobarometar,  Cro_Demoskop,  Crobarometar,  Puls  i 

GONG),  svjedoče  kako  se  zbog  nedostatka  sustavnog  informiranja  i  obrazovanja  te  dijaloga  i 

debata  o  Europskoj  uniji,  kao  i  nedostatka  objektivne  deliberacije  o  dobrim  i  lošim  stranama 

integracije, smanjuje podrška ulasku u EU. To  je vidljivo posebice u populaciji mladih, koju sama 

Komunikacijska  strategija  tretira  ključnom  skupinom  kojoj  će  usmjeriti  aktivnosti  educiranja, 

informiranja i komuniciranja o EU. S druge strane, raste nepovjerenje prema političkoj eliti koja je 

ujedno  i  glavni  nositelj  komunikacije  proeuropskih  poruka,  jer  je  građani  sve  više  doživljavaju 

odnarođenom,  odnosno,  zagovaranje  ulaska  u  EU  smatraju  'guranjem'  njihovih  osobnih  i 

�

�

partikularnih interesa, a ne interesa Hrvatske i njezinih građana ‐ javnog interesa. Analitičari i tome 

pripisuju uzroke porasta euroskepticizma. 

 

  U analizi, postavlja se pitanje komunikacijskog deficita po pitanjima ulaska u EU u odnosu 

na  namjeru  same  Vladine  Komunikacijske  strategije,  koja  jest  načelno  kao  cilj  postavila 

informiranje građana, pozivajući se na načela dobre komunikacije s ciljem pripremanja za procese 

integracije. Analizira se kako se komunikacijski deficit iščitava u pojedinim segmentima strateškog 

komuniciranja; prema određenim društvenim skupinama, prema euroskepticizmu, prema odnosu 

na problematična i krizna pitanja kojima su trenutno zaokupljene države članice Europske unije, te 

naposljetku prema pripremama za komunikaciju i kampanju uoči referenduma.  

 

 

Ciljne skupine u dvostrukim ulogama 

 

Tri  su  ključna  cilja  komunikacijskih  strategija  informiranja  građana u  zemljama  kandidatkinjama 

bazirana na načelu dobre komunikacije informiranja: unaprijediti znanje javnosti i razumijevanje o 

Evropskoj  uniji,  objasniti  implikacije  pristupanja  –  dobre  i  loše  strane,  izazove,  mogućnosti, 

opasnosti, poziciju države koja ulazi u nadnacionalnu EU  i aktualno društveno‐političko stanje, te 

informirati o aktualnim  temama EU, posebice s naglaskom na pitanja koja se pokreću od strane 

građana zemalja članica ‐ pitanja koja dolaze 'odozdo'. 

 

Vladina  Strategija  predviđala  je  zahvatiti  što  širu  populaciju  sljedećim  modelom:  prvo 

identifikacije  i pridobivanja osoba  s utjecajem na  javno mnijenje  iz  različitih društvenih  skupina 

(gospodarstvenici,  sindikati,  nevladine  organizacije,  akademska  zajednica,  crkveni 

velikodostojnici…) koji će prenositi informacije i otvarati kanale komunikacije ‐ što putem medija, 

što organizacijom javnih rasprava i prezentacija. Druga skupina kojom se Strategija bavi jesu mladi 

�

�

prema  kojima  se  ciljalo  ići  pretežito  edukacijom  o  EU.  U  treću  skupinu  koja  se  definira  kao 

osjetljiva  na  promjene  smješteni  su  i  poljoprivrednici,  umirovljenici,  nezaposleni,  «invalidne 

osobe»,… 

 

U proteklih pet godina nije bilo vidljivo da se po tom planu komunikacija i informiranje o EU 

u potpunosti realiziralo, osim za skupinu mladih, i to onih koji su uključeni u obrazovne sustave, jer 

se  preko  dodatnih  edukativnih  programa  prema  njima  išlo  organiziranijom  edukacijom  o  EU. 

Pitanja  iz  područja  poljoprivrede,  tržišta  rada,  socijalne  skrbi  i  zdravstva  u  kontekstu  EU, 

predstavljaju  upravo  onaj  veći  set  pitanja  u  kojima  građani  iskazuju  strah  od  nepoznatog  i 

nepovjerenje prema EU institucijama, ali i prema domaćoj političkoj eliti za koju sumnjaju da je u 

pristupnom  razdoblju  zauzela  pozicije  koje  bi  išle  u  korist  upravo  tim  velikim  društvenim 

skupinama u njima egzistencijalno važnim pitanjima. Tim se temama, naime, nije pridavala pažnja i 

provodilo sustavno informiranje i komuniciranje.  

 

Strategija  je vrlo nejasna u dijelu koji se odnosi na komuniciranje  i  informiranje «skupina 

osjetljivih  na  promjene»  među  kojima  su  smješteni  poljoprivrednici,  umirovljenici,  osobe  s 

invaliditetom ili nezaposleni, s time da se u jednom svom dijelu nagoviješta kako će se prema tim 

skupinama obraćati kao onima koji iskazuju euroskepticizam. Nije jasno temeljem čega bi se jedna 

društvena  skupina  poput  poljoprivrednika mogla  paušalno  ocijeniti  euroskeptičnom,  budući  na 

javnoj  društveno‐političkoj  sceni  nije  otvoren  prostor  za  artikulaciju  euroskepticizma  i 

argumentaciju tih stavova kroz debate.  

 

   Nepoznato  je  i  jesu  li  tzv.  multiplikatori,  osobe  od  utjecaja  na  javno  mnijenje,  uopće 

pojedinačno  identificirani  i na koji način  je zamišljeno da, ako  jesu, budu medijatori  i pronositelji 

informacija i oni koji vode konstruktivnu komunikaciju. Budući da se na društvenoj i političkoj sceni 

vrlo  mali  broj  osoba  za  sada  prepoznaje  kao  oni  koji  aktivno  sudjeluju  u  objašnjavanju, 

�

�

informiranju i komunikaciji prema građanima o EU, možemo pretpostaviti da multiplikatori, ako su 

odabrani, svoju ulogu  imaju na razini  jednosmjernog  informiranja, s time da u ovu kategoriju ne 

ubrajamo zaposlenike državnih  i  lokalnih tijela  javne vlasti koji tu ulogu  imaju u skladu s opisima 

radnih mjesta ili dužnosti. 

 

  Kad govorimo o strateškoj komunikaciji prema ciljnim skupinama zadržimo se još na skupini 

mladih,  označenoj  važnom  ciljnom  grupacijom  koju  se,  posebice  preko  obrazovnih  institucija  i 

akademske zajednice (koja ima ulogu multiplikatora) trebalo poticati na primanje informacija o EU. 

Prema mladima se u Strategiji nastupa  i s očekivanjima kako će odigrati ulogu zagovaranja za EU 

prema  članovima  obitelji. Nekoliko  uzastopnih  istraživanja  stavova mladih  prema  EU  polaze  od 

stajališta kako se prema mladima Komunikacijska strategija valja prilagođavati sadržajno i načinom 

oblikovanja poruka temeljem istraživanja njihovih problema i načina razmišljanja.  

 

  Vlasta Ilišin i suradnici proveli su 2004. godine istraživanje „Odnos mladih prema EU“ čiji su 

rezultati pokazali kako odnos mladih prema ulasku Hrvatske u EU temelji prije svega na strahovima 

od političkih promjena  i od ekonomske kolonizacije. U  istoj mjeri, s druge strane, kod mladih su 

prisutna i nadanja u ekonomski napredak i primjenu europskih vrijednosti što otvara dobar prostor 

upravo  za kvalitetno  informiranje  i komunikaciju o EU.    Istraživanje koja  je provo Crobarometar 

agencije  IPSOS‐Puls  u  srpnju  2010.  godine  otkriva  kako  se  49  posto maturanata  protivi  ulasku 

Hrvatske  u  EU,  a  od  onih  koji  bi  ga  na  referendumu  podržali,  samo  trećina  smatra  da  će  to 

Hrvatskoj  donijeti  koristi.  Za  usporedbu,  prema  istraživanju  provedenom  2004.  samo  12  posto 

maturanata nije podržavalo pristupanje u EU. 

 

Prošle  2010.  godine  Istraživanje  političke  pismenosti  i  stavova  o  pristupanju  Hrvatske 

Europskoj uniji među učenicima završnih razreda srednjih škola, što je nad 999 maturanata proveo 

GONG, pokazalo  je pak da  se o posljedicama  članstva Republike Hrvatske u Europskoj Uniji  tek 

�

�

svaki peti prošlogodišnji maturant smatrao dobro ili jako dobro informiranim, a samo oko 16 posto 

učenika navelo je formalno školsko obrazovanje kao značajan izvor informacija o temi o kojoj će se 

izjašnjavati  na  predstojećem  referendumu.  Istovremeno,  rezultati  istraživanja  upozorili  su  da 

formalni  sustav  srednjoškolskog  obrazovanja  ne  uspijeva  prevenirati  neke  elemente 

nedemokratskih,  autoritarnih  orijentacija  te  negativnih  stavova  prema manjinskim  društvenim 

skupinama.  

 

Iskazani porast euroskepticizma kod mladih doc. dr. sc. Nebojša Blanuša tumači porastom 

negativnih očekivanja o budućnosti Hrvatske kao članice Europske unije, te upozorava kako  je to 

proizvod  neadekvatne  komunikacijske  strategije  koja  je  veći  dio  populacije  ostavila  u 

informacijskom vakuumu. Nije se, dakle, dogodilo ono što je Strategija sebi zacrtala ‐ podastiranje 

informacije, ponajviše uvjerljivih argumenata o dobrobitima ulaska Hrvatske u Uniju.  

 

  Vlasta Ilišin u svom radu “Stavovi o Europskoj uniji – očekivanja mladih od pridruživanja RH 

EU” trend pada entuzijazma prema Europskoj uniji kod mladih  i porast percepcije očekivanja više 

štete nego  koristi  za Hrvatsku u  EU,  tumači nedostatkom uvjerljivih  argumenata o dobrobitima 

ulaska  u  članstvo  Unije  koje  mladima  nisu  ponudili  politički  akteri,  posebice  nositelji  vlasti: 

“Promatrano sa stajališta ciljeva i uloge političkih aktera, može se reći da je polovica mladih čekala 

da  joj se podastru uvjerljivi argumenti o dobrobitima ulaska Hrvatske u Uniju. Ako su neki drugi 

akteri na političkoj  sceni bili uvjerljiviji – posebice kada  su  im u  tome pomagali događaji koji  su 

proces  pridruživanja  otežali  i  produljili  –  logično  je  očekivati  da  je  dio  skeptičnih  omladinaca  u 

međuvremenu prešao u  tabor antieuropski raspoloženih građana  čime se povećava njihov broj  i 

potencijalni utjecaj na nove generacije mladih.” 

 

 

�

�

Pojavnost EU tema u medijima 

 

  Značajna uloga koju su mediji dobili u Komunikacijskoj strategiji nije primjetna u načinu na 

koje  se  teme vezane uz EU u medijima obrađuju  i prezentiraju. U  tim  temama dominiraju opće 

političke ocjene bez analitičkog  i stručnog pristupa. Publici one nisu privlačne  i zbog birokratskog 

jezika  kojim  se  služe,  protokolarnog  izvještavanja  i  površno  obrađenih  sadržaja  s  izrazitim 

naglascima  na  dogmatske  poruke  političara. Najčešće  sadrže  i  nisku  informativnu  vrijednost  za 

građane, koji u tako obrađenim temama o EU ne nalaze odgovore na pitanja od njihova interesa. 

Od  tema  objavljenih  o  EU  pregovorima  lanjske  godine  78  posto  govori  samo  o  poglavljima  i 

datumima  pristupa,  11  posto  o  EU  fondovima,  a  tri  posto  su  ekonomske  (cost‐benefit)  analize 

članstva u EU ‐ (Uokviravanje (Framing) EU u hrvatskom tjednom tisku, B. Kolarić, magistarski rad, 

FPZG, Zagreb, 2011).  

 

  Protokolarno  izvještavanje  glavna  je  odlika  najvećeg  broja medijskih  priloga  i  tekstova 

vezanih  uz  EU  teme.  Nasuprot  tome  građani  su  željni  priča  iz  EU  obrađenih  'odozdo',  poput 

svjedočenja običnih  ljudi  zemalja EU, posebice poljoprivrednika, poduzetnika, obrtnika,  radnika, 

žena, studenata, nezaposlenih, emigranata,  ...  i to posebice  iz zemalja koje su prolazile tranziciju 

društveno‐političkog  sustava  i  s  kojima  se  mogu  lakše  identificirati.  Medijski  prilozi  obrađeni 

tehnikama istraživačkog novinarstva kroz koje se kritički propituju i analiziraju pojedina i konkretna 

pitanja  što EU  i njezine  članice okupiraju,  zadovoljavali bi potrebu  za  informiranjem građana na 

ona ključna pitanja dobiti i gubitaka.  

 

Takve  su  teme  sporadične,  a  pojave  li  se,  vrlo  često  znaju  biti  prezentirane  u  krivoj 

novinskoj  formi, primjerice putopisa, pa  tako kao EU  tematike ostaju nedovoljno prepoznatljive. 

Sustavnije ove teme u elektronički medijima obrađuje emisija Paralele na HTV‐u. S druge strane, za 

razliku  od  javnog  radija,  vrlo  se  rijetko  na  javnoj  televiziji,  a  izuzetno  rijetko  na  privatnim  TV 

�

�

postajama, organiziraju sučeljavanja zagovaratelja određenih politika, ideja i projekata vezanih za 

EU teme, čija bi artikulacija otvorila daljnji prostor širim javnim raspravama i istodobno bile prilika 

za informiranje.  

 

U  tiskanim  medijima  također  vrlo  rijetko  teme  o  EU  dođu  na  naslovnu  stranicu  i  to 

nerijetko  sa  senzacionalističkim  apelima.  Komunikacijska  strategija  ulogu  medija  kao 

multiplikatora  informiranja  i  komuniciranja prema ostalim društvenim  skupina  stavlja u  ravan  s 

političarima, državnim  službenicima  i ostalima obnašateljima  javnih  funkcija koji  će proeuropska 

stajališta  i cilj ulaska Hrvatske u Europu proklamirati na propagandnoj  razini. Tu su ulogu mediji 

dijelom  i  preuzeli  te  zanemarili  stvarne  interese  i  potrebe  javnosti  za  sadržajnim  –  točnim, 

potpunim i pravovremenim informacijama o EU.   

 

  Prikupljanje  i odgovaranje na pitanja  također  je  jedna od metoda primjene  kvalitetnije  i 

personaliziranije  komunikacije  i  informiranja. Ministarstvo  na  svojim  stranicama  objavljuje  listu 

pitanja  pod  nazivom  najčešća  pitanja  i  odgovori  o  EU.  Pitanja  su  odličan  indikator  interesa 

građana,  pa  analizom  sadržaja  tih  objavljenih  upita  zaključujemo  kako  javnost  zanima  nekoliko 

ključnih područja u odnosu na ulazak u EU; pitanje nacionalnog suvereniteta i jezika, nekretnina i 

poljoprivrednog zemljišta, tržište rada s naglaskom na pokretljivost u EU, ali i vrlo širok set pitanja 

koji  se  odnose  na  zaštitu  okoliša.  Ipak,  odgovori  na  njih  vrlo  su  načelne  prirode,  i  svode  se  na 

konstatacije propisuje li EU zakonodavstvo ili ne propisuje kakve mjere vezano za pitano područje. 

Interaktivna komunikacija između službenika Ministarstva zaduženih za komunikaciju i javnosti nije 

uspostavljena  na  dubljoj,  kvalitativnoj  razini.  I  u  tom  segmentu  možemo  zaključiti  kako  se 

Komunikacijska  strategija  ne  realizira  do  kraja  iskreno,  s  namjerom  da  se  građanima  uistinu 

omoguće informacije i da se usustave  kanali dvosmjerne komunikacije.  

 

�

�

  Startale su jesenas i Strategijom planirane tematske javne rasprave organizirane diljem RH, 

koje  vodi  državni  tajnik  za  europske  integracije.  Iako  se  na  njima  otvaraju  ciljane  teme  i  za 

očekivati je kako će informacije s njih biti raširene i prema onim javnostima koje u same događaje 

nisu bili uključeni, to je  izostalo. Niti su ti skupovi medijski značajnije popraćeni, a  izvještaji s njih 

koji  se objavljuju na  stranicama Ministarstva vanjskih poslova  i europskih  integracija  također  su 

protokolarne zabilješke bez opisa sadržaja rasprave. 

 

 

Neinformiranje o procesu pregovaranja 

 

  Iako  Vladina  Komunikacijska  strategija  na  nekoliko mjesta  ističe  informiranje  građana  o 

procesu  pripreme  za  članstvo  i  procesu  pregovaranja,  većinu  trajanja  Strategije  isključivo 

protokolarno  daju  se  informacije  o  broju  zatvorenih  ili  preostalih  poglavlja  praćene  porukom 

domaćih političara vrlo često u tonu sportskog rječnika: „Trčimo posljednji krug. Moramo prevaliti 

još nekoliko metara. Centimetri nas dijele do završnice…“ 

 

  O  hrvatskim  pregovaračkim  pozicijama,  stavovima,  argumentima  i  protuargumentima, 

sadržaju pregovaranja i sadržaju poglavlja koja su privremeno zatvorena, hrvatski građani nemaju 

informacija. Nerijetko  se  frazom  „Tako  od  nas  traži  Europska  unija!“  počinje  i  završava  priča  o 

određenoj  temi.  To  je  u  suprotnosti  s  proklamiranim  ciljem  Komunikacijske  strategije  čiji  su  se 

autori  i  provoditelji  obvezali  pristupni  proces  iskoristiti  za  informiranje  građana  i  pripremu  za 

članstvo u EU. 

 

  Uspjeh referenduma u zemljama u kojima je bio jak i organiziran otpor ulaska EU dijelom je 

ovisio  i o  ljudima koji su u  javnosti svojom vjerodostojnošću  i kredibilitetom zastupali  ideju  i bili 

�

�

njezini promotori. Na primjeru javnih izjava državnog tajnika za europske integracije koji je nositelj 

i realizacije Komunikacijske strategije ilustriramo pojedine situacije nevjerodostojnosti: 

 

Andrej Plenković,  rujan 2010.  ‐ „Možda zbog složenosti  tema u pristupnom procesu građani nisu 

upućeni u sve pojedinosti. Upravo stoga mjesece koji su pred nama treba  iskoristiti tako da se na 

jasan način objasni sadržaj svakog poglavlja u okviru pregovora, i rezultati koje je pregovarački tim 

postigao  te  što  to  konkretno  znači  za  građane.  Birači  će  tada,  siguran  sam,  donijeti  odluku 

temeljenu  na  sveobuhvatnim  informacijama  o  EU  i  odgovoriti  na  konkretno  referendumsko 

pitanje“ svibanj, 2011 – „Sadržaj poglavlja javnosti će biti dostupan kad završimo pregovore“  

 

 

  Budući  da  stupanj  informiranosti  o  pregovaračkom  procesu  i  pozicijama  države  koja 

pristupa  integraciji  prema  istraživanjima  doprinosi  ne  samo  informiranom  odlučivanju  na 

referendumu, nego znatno smanjuje euroskepticizam, postavlja se pitanje zašto hrvatski političari 

nisu iskoristili tu činjenicu i pristupni proces iskoristili za informiranje. Usporedbe radi, to je učinila 

Slovenija. Još prije spomenutoga datuma, a osobito poslije njega, i slovenska vlada i oporba isticale 

su  da  proces  ulaska  Slovenije  u  EU mora  biti  otvoren  i  da  se  o  tome  ne  smije  odlučivati  iza 

zatvorenih  vrata.  Kao  rezultat  tog  ‘dogovora’  Slovenija  je  bila  jedina  među  deset  zemalja 

kandidatkinja (ušle u članstvo 2005.) u kojoj je parlament raspravljao o pregovaračkim polazištima 

i potvrđivao ih prije nego što su bila poslana u Bruxelles. 

 

  Slovenija je također bila jedina zemlja kandidatkinja u kojoj su pregovaračka polazišta bila 

(barem  formalno)  predstavljena  široj  javnosti.  Slovenski  građani  su  bili  najbolje  informirani  o 

procesu širenja EU‐a: 54 posto anketiranih odgovorilo  je da su vrlo dobro  ili dobro  informirani o 

procesu širenja EU‐a, a 57 posto o procesu ulaska Slovenije u EU, (Eurobarometar 2001. iz Damjan 

�

�

Lajh  i  Alenka  Krasovec:  „Referendum  o  ulasku  Slovenije  u  Europsku  Uniju:  međunarodni 

komparativni pogled“ ožujak 2007.) 

 

 

Euroskepticizam kao bauk 

 

  Euroskepticizam  prema  istraživanjima  javnog  mnijenja  unazad  pet  godina  u  Republici 

Hrvatskoj izražava od 40 do 50 posto građana. Ponašanje prema toj činjenici od strane donositelja 

političkih odluka u protekom se razdoblju svodi pretežito na ‐ ignoriranje.  

 

Ministar  vanjskih  poslova  Gordan  Jandroković  u  Bruxellesu  komentirao  je  18.  travnja  2011. 

trenutno  nisku  razinu  potpore  za  članstvo  u  EU:  „Ova  zadnja  istraživanja  ne  određuju  ono  što 

zaista hrvatski građani misle o Europskoj uniji. Uvjeren sam, kada dođe trenutak referenduma, da 

će velika većina hrvatskih građana glasovati  za ulazak u EU,  siguran  sam u  to  zbog  toga  što  će 

sasvim  dobro  procijeniti  da  odlučuju  između  europske  budućnosti  Hrvatske  i  povratka  na  one 

vrijednosti  koje  su  odbačene  na  referendumu  1991.  godine.  Pojednostavljeno,  na  referendumu 

ćemo  odlučivati  želimo  li  da  Hrvatska  bude  utemeljena  na  europskim  vrijednostima  ili  tzv. 

balkanskim.“  

 

  Komunikacijska  strategija  predviđa  komuniciranje  sa  skupinama  koje  gaje  euroskeptične 

stavove,  ali  ne  samo  da  vrlo  sramežljivo  definira  takva  stajališta  terminom  eventualni 

euroskepticizam, nego se ne upušta u strateško planiranje odgovora na njih. U posljednje vrijeme, 

kako su se pojedine skupine euroskeptika počele organizirati, euroskepticizam dobiva u medijima 

kao tema malo više prostora, ali ga političari u javnoj komunikaciji i dalje ignoriraju. Ne otvaranje 

prostora  raspravi o euroskepticizmu, prostora kroz koji bi  se o njemu građani mogli artikulirano 

izjašnjavati,  kao  i  izbjegavanje  propitkivanja  na  čemu  se  euroskepticizam  temelji,  negativno  se 

�

�

može odraziti na ciljeve postavljene  i u Komunikacijskoj strategiji, koja u svom zadnjem poglavlju 

najavljuje posebnu strategiju komuniciranja za pripremu kampanje za referendum.  

 

  Istraživanja  i  sociološke analize o  raspoloženju građana prema ulasku u EU  (A.  Štulhofer 

„Euroskepticizam  u  Hrvatskoj  s  onu  stranu  racionalnosti?“  2006.,  D.  Bagić  „Analiza  troškova  i 

koristi  kao  čimbenik  potpore  građana  ulasku  Hrvatske  u  EU“)  sugeriraju  kako  odnos  prema 

priključenju  EU  nije  temeljen  na  pragmatičnim,  osviještenim,  racionalnim  interesima  građana. 

Odnos  hrvatskih  građana  prema  priključenju  EU  dominantno  određuje  jedno  općenito 

nepovjerenje u politiku i političare koje se onda projicira i na EU, te isključivi nacionalizam. Velike 

mogućnosti u tom pogledu pruža upravo proces pregovaranja  i usklađivanja. To  je  idealna prilika 

da se građane informira o tome što je EU i kako ona funkcionira, ali samo ako se taj proces prikaže 

kao dijalog u kojem EU pomaže Hrvatskoj i Hrvatska EU da se nađu najbolja rješenja ‐ ne kao borba 

dva protivnika. 

 

  Iskustvo  deset  članica  koje  su  u  EU  ušle  2005.  pokazalo  je  kako  je  pregovarački  proces 

snažio  tzv.  popularni  euroskepticizam  prema  kojemu  politika  većine  tih  država  nije  imala 

ignorantski stav, već se strateški planirala informativna platforma kao odgovor na njega. Analitičari 

s druge strane upozoravaju, ne otvori li se rasprava o skepticizmu prema ulasku u EU, ignoriraju li 

se ta stajališta i ne dopusti li se građanima koji euroskeptična razmišljanja i stavove izražavaju da ih 

javno  i kroz debate rasprave  i artikuliraju, postoji opasnost da oni posluže u političkom  izbornom 

marketingu  za  dobivanje  glasova.  Budući  da  se  parlamentarni  izbori  poklapaju  s  mogućim 

datumom  referenduma,  za  očekivati  je  da  će  se  izborna  kampanja  preklapati  s  kampanjom  za 

referendum. U komunikacijskim će kanalima, upozorava prof. dr. sc. Damir Grubiša doći do takvih 

šumova i turbulencija koji će u konačnici ići na štetu građana i njihovog prava da budu informirani i 

da na referendum iziđu sa stavom formiranim temeljem informacija.  

 

�

�

Pred referendumom odlučivanja o ulasku u EU 

 

  „Kampanja za referendum bit će još snažnija od travnja, kada će građani putem televizije te 

nacionalnih  i  lokalnih  radijskih  postaja  moći  doznati  odgovore  na  najčešća  pitanja  odnosno 

predrasude vezane uz  članstvo Hrvatske u Uniji. Vrhunac kampanje očekuje se, pak, prije samog 

referenduma i ona će početi nakon što se objavi datum završetka pregovaračkog procesa. Do tada 

će se objediniti, uobličiti i pripremiti sve potrebne informacije o učincima onog što je ispregovarano 

te  učincima  pristupanja  EU  na  svakodnevni  život  građana“,  tim  je  riječima  državni  tajnik  za 

europske integracije nedavno najavio početak kampanje za referendum o ulasku Hrvatske u EU.  

 

  Vladina Komunikacijska strategija dijelom pokriva planiranje za  referendumsku kampanju 

kad navodi da treba biti održana pola godine do godinu dana prije raspisivanja referenduma. Kao 

cilj  ove  kampanje  zadaje  se  „sveobuhvatno  informiranje  javnosti  pravodobnim  i  objektivnim 

informacijama kako bi zauzela stav prema referendumskom pitanju“, s time da će glavni partneri u 

kampanji biti elektronički  i tiskani mediji. Trenutačno se čini će se partnerstvo s medijima svoditi 

na zakup oglasnog prostora s obzirom da se u kampanju, uključujući u oglašavanje u medijima  i 

plakate, planira utrošiti 15 milijuna kuna. Valja ostaviti svaku iluziju da bi kampanja imala obilježja 

informacijske  kampanje  čime  bi  se  barem  djelomično  ispravilo  propušteno  informiranje  i 

dvosmjerno komuniciranje s građanima planirano kroz Komunikacijsku strategiju koja taj cilj, iako 

joj je bio deklarativno postavljen na prvo mjesto, nije ispunila. 

 

  Tko  će biti promotori kampanje,  tko  će  joj osim političara dati  lice  i verbalizirati poruke? 

Odgovore na ta pitanja trebala bi dati nova komunikacijska strategija za kampanju, koja se, prema 

najavama političke vlasti, upravo priprema. Prema  iskustvima zemalja koje su u članstvo EU ušle 

prije  šest  godina,  najveću  promotivnu  ulogu  oblikovanja  proeuropskog  stava  imale  su  osobe 

�

�

kojima je javnost vjerovala i smatrala ih vjerodostojnima. Hoće li i koje osobe u Hrvatskoj preuzeti 

takvu ulogu?  

 

Razina neinformiranosti o EU  je prema rezultatima  istraživanja vrlo visoka, skepticizam na 

najavu  dobrobiti  za  zemlju  u  Uniji  raste,  a  vrijeme  od  pet  godina  propušteno  za  dijalog  i 

informiranje  ne može  se  nadoknaditi.  Iskustva  drugih  zemalja  koje  su  prošle  kroz  pripreme  za 

integraciju  i  priključenje  u  EU  ukazuju  da  su  netočne  i  nepouzdane  informacije  bile  štetne  za 

podršku  javnog  mnijenja  za  integracijski  proces.  Također  ukazuju  da  je  nedovoljna  razina 

informiranosti samu državu, kao novu članicu, kočila u snalaženju i zauzimanju pozicije. 

 

  Estonija koja je prije šest godina ušla u EU, imala je odziv od 64 posto birača od kojih je 67 

posto glasovalo za, a 33 posto je bilo protiv. Smatralo se to velikim uspjehom jer samo dvije godine 

ranije  Estonci  su  bili  najveći  euroskeptici  među  zemljama  kandidatima.  Kampanju  uoči 

referenduma fokusirali su na osobni pristup i konkretna pitanja o tome što Europska unija znači za 

obične  građane,  također  se  oslanjajući  na  neovisne  kreatore  mišljenja,  a  ne  na  nepopularne 

vladine institucije. Na kampanju je utrošeno oko pola milijuna eura. 

 

  Osvrnemo li se na iskustvo susjedne Slovenije, ona je istodobno s referendumom o  ulasku 

u  EU,  imala  i  referendum  o  ulasku  u  NATO  ‐  što  je  bila  krizna  situacija  s  visokim  rizikom  za 

izglasavanje  odbijenica  na  oba  referenduma. Analitičari  smatraju  kako  je  referendum  za  ulazak 

Slovenije u EU s relativno visokim postotkom  izlaska birača  i glasovanja za  (60,44 posto  izišlo na 

referendum, 89,64 podržalo ulazak) u tim okolnostima uspio ponajviše zahvaljujući činjenici što je 

Slovenija  kroz  duže  vremensko  razdoblje  obavila  posao  sadržajnog  informiranja  građana  i  kroz 

ciljane  programe  komunikacije  otvarala  prostor  javnim  raspravama.  Tako  su  slovenski  građani 

mogli  dobiti  jasniju  sliku  o  svojoj  i  budućnosti  zemlje  u  EU,    s  time  da  su  u  referendumskoj 

�

�

kampanji  slovenski  političari  dobitnu  kartu  bacili  ponajviše  na  nekoliko  osoba  koji  su  javnosti 

ulijevali povjerenje. Kampanja je stajala 258 tisuća eura. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  *Sociologinja  i  medijska  savjetnica  kao  neovisna  stručnjakinja  s  preokupacijom  društveno odgovornog  komuniciranja  sudjelovala  u  nizu  istraživačkih  projekata  i  kreiranju  komunikacijskih strategija društvenih kampanja poput Inicijative Rekom – činjenice o svim žrtvama rata, kampanja „Za  Sabor  čistih  ruku“  nevladine  organizacije  Partnerstvo  za  društveni  razvoj,  za međunarodnu novinarsku organizaciju SEENPM  sudjelovala u  istraživanjima  za „Implementacija  samoregulacije medija kao alata za bolje medije i bolji razvoj civilnog društva“.  ** Stavovi izneseni u ovom dokumentu ne predstavljaju službeni stav Delegacije Europske unije u Zagrebu, već su isključivo stajalište autorice. 

�

�

IZVORI:  „Mladi i Europa – strahovi i nade“, Nebojša Blanuša, Ivan Šiber, izvorni znanstveni rad, FPZG, Zagreb, 2007.  „Euroskepticizam: razine istraživanja i oblici iskazivanja“, Nebojša Blanuša, izvorni znanstveni rad, FPZG, Zagreb, 2007.  Istraživanje političke pismenosti i stavova o pristupanju Hrvatske Europskoj uniji među učenicima završnih razreda srednjih škola, GONG, Zagreb, 2010. http://gong.hr/news.aspx?NewsID=3448&PageID=1     “Euroskepticizam u Hrvatskoj među građanima i mladima”, Nebojša Blanuša, 2011. “Stavovi o Europskoj uniji – očekivanja mladih od pridruživanja RH EU”, Vlasta Ilišin, 2011. Zbornik GONG‐a „Odgaja li škola dobre građane?“, studije o političkoj socijalizaciji hrvatskih srednjoškolaca koja je u pripremi za objavu  „Pridruživanje Hrvatske Europskoj uniji – izazovi sudjelovanja“, urednica Katarina Ott, Institut za javne financije i Zaklada Friedrich Ebert, Zagreb, 2006.  „Analiza troškova i koristi kao čimbenik potpore građana ulasku Hrvatske u Europsku uniju“, Dragan Bagić, FF, Zagreb, 2006.  „Euroskepticizam u Hrvatskoj: s onu stranu realnosti?“, Aleksandar Štulhofer, FF, Zagreb, 2006.  „Komuniciranje Europe: izazovi europeizacije komunikacije“, Petra Leppee Fraize, MVPEI, Zagreb, 2006.  „Referendum o ulasku Slovenije u Europsku Uniju: međunarodni komparativni pogled“,  Damjan Lajh, Alenka Krasovec, Politička misao, Zagreb, 2007.  „EU u hrvatskim dnevnim novinama“, izvorni znanstveni članak, Sanjin Dragojević, Igor Kanižaj, Ivana Žebec, Politička misao, Zagreb, 2006.  „Korupcija i povjerenje“, Josip Kregar, Duško Sekulić, Željka Šporer, Centar za demokraciju Miko Tripalo, PF, Zagreb, 2010.  Istraživanja javnog mnijenja o raspoloženju građana o EU: Puls (2003. – 2007.), IPSOS‐Puls‐Crobarometar (2011.), Eurobarometer (2004., 2005. 2011.),  Demoskop (2011.)