Chia&Avada

1

Chia&Avada

2

PRE NEGO TO ZASPIM

STIVEN VOTSON

www.crowarez.org www.bosnaunited.net

Chia&Avada

3

Za moju majku, i za Nikolasa.

Chia&Avada

4

Roen sam sutra, Danas ivim

Ubilo me je jue.

Parviz Auzija

Chia&Avada

5

PRVI DEO

Chia&Avada

6

DANANJI DAN

Spavaa soba mi deluje udno. Neobino. Ne znam gde sam, niti kako sam tu dospela. I ne znam kako u se vratiti kui.

No sam provela ovde. Probudio me je neki enski glas, isprva sam mislila da je u krevetu pokraj mene, ali sam onda shvatila da je neka ena itala vesti na radio-budilniku, a kada sam otvorila oi zatekla sam sebe na ovom mestu. U ovoj sobi koja mi nije poznata.

Cim su mi se oi privikle na gotovo potpuni mrak, osvrnula sam se oko sebe. Na vratima garderobera visi bade-mantil, enski, ali za neku enu mnogo stariju od mene, a tu su i neke tamne pantalone uredno presavijene preko naslona stolice ispred toaletnog stoia, i to je manje-vie sve to mogu da razaznam. Budilnik mi deluje sloeno, ali pronalazim dugme kojim se najverovatnije gasi. Uspela sam.

Upravo u tom trenutku ujem neko glasno udisanje vazduha iza sebe i shvatam da nisam sama. Okreem se. Vidim neiju kou i crnu kosu proaranu sedim vlasima. Neki mukarac. Leva ruka mu viri ispod pokrivaa, a na domalom prstu ake ima zlatnu burmu. Zamalo nisam prostenjala. Znai ovaj ne samo to je mator i sed, ve je izgleda i oenjen, mislim se u sebi. Ne samo to sam se kresnula sa oenjenim ovekom, nego sam to izgleda uinila u njegovom domu, u postelji koju inae verovatno deli sa svojom suprugom. Ponovo se sputam na krevet, da se malo priberem. Treba da me je sramota.

Pitam se gde mu je ena. Treba li da brinem da bi nam svakog trenutka mogla upasti? Zamiljam je kako stoji na drugoj strani sobe i vriti nazivajui me kurvom. Kao mitska Meduza. Sa gomilom zmija na glavi. Pitam se kako li u se odbraniti, ako se zaista i pojavi, i da li je to uopte mogue. Meutim, ovaj tip u krevetu mi ne deluje zabrinuto. Okrenuo se i nastavlja da hre.

Leim i ne mrdam. Obino mogu da se prisetim kako sam dospela u situaciju poput ove, ali danas mi neto i ne ide. Mora da sam bila na nekoj urci, ili sam skoknula do nekog kafia ili nonog kluba. Mora da sam bila opasno nacvrckana. Dovoljno nacvrckana da se sada niega ne seam. Dovoljno nacvrckana da odem kod nekog mukarca sa burmom na ruci i maljama na leima.

Pomeram pokriva najnenije mogue, i sedam na ivicu kreveta. Prvo moram do kupatila. Izbegavam papue koje mi stoje pred nogama - na kraju krajeva jedno je pojebati se sa neijim muem, ali ja nikada ne bih mogla da nosim obuu neke druge ene. Bosonoga, kradomice odlazim do stepenita. Svesna da sam gola, plaim se da ne odaberem pogrena vrata i naletim na nekog drugog ukuanina, moda na njegovog sina tinejdera. Ali odmah mi je lake - vidim odkrinuta vrata kupatila, ulazim i zakljuavam ih za sobom.

Sedam na ve-ce olju, putam vodu i okreem se da operem ruke. Pokuavam da dohvatim sapun, ali neto nije u redu. Isprva mi nije sasvim jasno o emu se radi, ali onda shvatam. Ruka koja se dohvatila sapun ne izgleda kao moja. Koa na njoj je naborana, a prsti debeli. Nokti nisu nalakirani, ve su izgrizeni skoro do mesa, a isto kao kod onog mukarca u krevetu kojeg sam maloas ostavila u sobi, i na ovoj ruci se nalazi jednostavna, zlatna burma.

Zurim u nju nekoliko trenutaka, pa onda pomeram svoje prste. I prsti na toj ruci koja dri sapun poinju da se pomeraju. Odjednom ostajem bez daha, a sapun pada u umivaonik. Diem pogled prema ogledalu.

Lice u koje gledam nije moje. Kosa nije bujna, a pritom je oiana mnogo krae od moje, koa na obrazima i ispod brade je otromboljena, usne su tanane, a usta obeena. Otima mi se uzdah, bolje rei nemi vrisak koji bi se sigurno pretvorio u zaprepateni krik da ga ja odmah ne zaustavljam. a onda primeujem i oi. Izborane su, ali uprkos svemu vidim da su moje.

Chia&Avada

7

Ova osoba u ogledalu sam ja, ali dvadesetak godina starija. Ili dvadeset i pet. Moda ak i vie.

Ovo nije mogue. Poinjem da drhtim, pa se hvatam za rub umivaonika. Jo jedan vrisak kree da mi se die iz grudi i izlee iz mene u obliku priguenog uzdaha. Odmiem se, to dalje od ogledala, i upravo ih tada ugledam: fotografije. Zalepljene lepljivom trakom za zid i za samo ogledalo. Slike, pomeane sa izlepljenim utim papiriima izvijenim od vlage, sa zabelekama ispisanim flomasterom.

Uzimam jednu nasumice. Kristina, pie na njoj, a jedna strelica pokazuje prema mojoj slici, prema slici ove nove mene, ove stare mene, na kojoj sedim na klupici na keju pokraj nekog mukarca. Ime mi se ini poznato, ali nekako maglovito, kao da moram da se napregnem kako bih poverovala da je zaista moje. Na slici se oboje osmehujemo prema fotoaparatu, drei se za ruke. Veoma je zgodan, privlaan, pa se pribliavam i vidim da je to isti onaj ovek sa kojim sam spavala, kog sam ostavila u krevetu. Ispod slike pie Ben, a pored toga tvoj mu.

Opet mi se otima uzdah, pa naglo skidam sliku sa zida. Ne, mislim se. Ne! Nije mogue... prelazim pogledom i ostale fotografije. Na svima sam ja - i on pored mene. Na jednoj nosim neku groznu haljinu dok otpakujem nekakav poklon, a na drugoj oboje nosimo istovetne ukavce i stojimo ispred nekog vodopada dok maleno kuence njuka oko naih stopala. Pored je i slika na kojoj sedim pokraj njega i pijuckam sok od narande, obuena u onaj bade-mantil koji sam videla u susednoj spavaoj sobi.

Povlaim se unazad, sve dok na leima odjednom ne osetim hladne ploice. Upravo mi tada neto zaiskri, kao da mi se javlja neko seanje. Dok um pokuava da ga obradi, ono nestaje, poput pepela odnetog lahorom, i ja tada shvatam da u mome ivotu postoji i ono to je minulo, prolost, mada se prolosti ne seam, a tu je i sadanjost, a izmeu ta dva nema niega, osim dugake, neme praznine koja me je dovela ovamo, do nas dvoje, do ove kue.

Vraam se u spavau sobu. Jo uvek pred sobom, u ruci, drim sliku, onu sa mnom i sa ovim ovekom pored kojeg sam se probudila,

ta se to deava?, kaem vritei, a suze mi teku niz lice. Mukarac se pridie u krevetu, ali su mu oi jo uvek napola zatvorene. Ko si ti?

Tvoj mu, kae mi. Lice mu je pospano, ali na njemu nema ni traga nervoze. Uopte ni ne gleda u moje golo telo. U braku smo ve godinama.

Kako to misli?, kaem mu. Doe mi da pobegnem, ali ne znam gde. U braku smo ve godinama? Kako to misli?

On ustaje. Izvoli, kae, pruajui mi bade-mantil, i eka da ga obuem. Na sebi ima donji deo pidame koji mu je prevelik i belu potkoulju. Podsea me na mog oca.

Venali smo se hiljadu devetsto osamdeset i pete, kae mi. Pre dvadeset i dve godine. Ti si...

Prekidam ga: ta...? Oseam kako mi sva krv nestaje sa lica a soba

poinje da se vrti oko mene. Negde u kui uje se otkucavanje sata, glasno poput udaranja ekia. Ali...? Krenuo je prema meni. Kako...?

,,Kristina, ti sada ima etrdeset i sedam godina, kae mi. Gledam tog stranca koji mi se osmehuje. Ne elim da mu verujem, ne elim ak ni da ujem to to mi govori, ali on se ne zaustavlja. Imala si nezgodu, kae mi. Veoma gadnu nezgodu. Pretrpela si povredu glave. Ima problem sa pamenjem.

Pamenjem ega?, kaem, a u sebi mislim - sigurno ne svih dvadeset i pet proteklih godina? Pamenjem ega?

Chia&Avada

8

On ponovo kree prema meni, pribliavajui mi se kao nekoj preplaenoj ivotinjici. Svega, kae mi. Ponekad svega jo od vremena kada si imala dvadesetak godina, a ponekad i pre toga.

Mozak poinje da mi radi, ispunjen datumima i godinama. Ne elim da pitam, ali znam da moram. Kada... kada mi se desila ta nezgoda? On me gleda, a na licu mu se nazire meavina saoseanja i straha. Kada si imala dvadeset i devet.

Sklapam oi. Iako moj um pokuava da odbaci te podatke, negde u sebi znam da je sve to istina. Ponovo ujem sebe kako plaem i dok plaem stojei na pragu ovaj ovek zvani Ben mi prilazi. Oseam ga pokraj sebe i ne miem se dok stavlja ruku oko moga struka, i ne odupirem se kada me privlai u naruje. Grli me. Zajedno se blago njiemo, i ja shvatam da mi je taj pokret odnekud poznat. Oseam se bolje.

Volim te, Kristina, kae mi i mada znam da bih i ja njemu trebalo da kaem da ga volim, ipak nita ne govorim. Kako bih ga mogla voleti? Pa on je stranac. Nita mi nije jasno. Toliko toga elim da saznam. Kako sam dospela tu, kako sam uspela da preivim? Ali ni sama ne znam kako da ga pitam.

Bojim se, kaem.

Znam, odgovara mi. Znam. Ali ne brini, Kris. Ja te pazim. Uvek u paziti na tebe. Sve e biti u redu. Veruj mi.

Kae mi da e mi pokazati kuu. Oseam se smirenije. Obukla sam gaice i neku staru majicu kratkih rukava koju mi je dao, pa sam se ogrnula bade-mantilom. Odlazimo do stepenita. Kupatilo si ve videla, kae mi, pa

otvara susedna vrata. Ovo je radna soba.

Unutra se nalazi stakleni radni sto i na njemu neto za ta pretpostavljam da je raunar, mada izgleda sumanuto malo, gotovo kao neka igrakica. Pokraj stola je ormar sa kartotekom metalno sive boje, a iznad njega tabla za pisanje. Sve je isto i uredno. Ponekad tu radim, kae mi zatvarajui vrata. Odlazimo na drugu stranu hodnika gde on otvara jo jedna vrata. Unutra je krevet, toaletni stoi i jo garderobera. Izgleda gotovo istovetno kao soba u kojoj sam se probudila. Ponekad tu spava, kae mi, kada ti tako doe. Ali obino ne voli da se budi sama. Uplai se kada ne moe da shvati gde se nalazi. Klimam glavom. Oseam se kao potencijalna stanarka koju sprovode po novom stanu. Potencijalna cimerka. Hajdemo dole.

Kreem dole za njim. Pokazuje mi dnevnu sobu sa smeim kauem i odgovarajuim foteljama i sa nekim ravnim monitorom okaenim na zid, za koji mi kae da je televizor a onda i trpezariju i kuhinju. Nita mi ne deluje poznato. Nita ne oseam, ak ni dok gledam u uramljenu sliku nas dvoje na jednoj od polica. Pozadi je i bata, kae mi, pa bacam pogled kroz staklena vrata u kuhinji. Tek je krenulo da svie, nono nebo je poelo da poprima mastiljavoplavu boju, pa mogu da nazrem obrise nekog velikog drveta, kao i upu u samom dnu malene bate - i nita vie. Shvatam da ne znam ak ni u kom se delu sveta nalazimo.

Gde smo?, kaem mu.

Stao je iza mene i vidim nae odraze u staklu. Ja. I moj mu. Sredoveni ljudi.

U severnom delu Londona, odgovara mi, u Krau Endu. Odmiem se. Polagano me obuzima panika. Isuse, kaem, ne znam ak ni gde ivim...

Uzima me za ruku. Ne brini. Bie sve u redu. Okreem se prema njemu, oekujui da mi kae kako, kako e to sve biti u redu, ali on uti. Da ti pristavim jutarnju kaficu?

Na tren oseam prezir prema njemu, ali mu onda kaem: Da, da, molim te. On puni dezvu. Bez mleka, molim te, kaem mu, i bez eera.

Chia&Avada

9

Znam, kae mi smeei se. Moe i dvopek?

Kaem mu da moe. Mora da zna toliko toga o meni, ali mi ovo ipak lii na jutro nakon usputnog seksa: doruak sa strancem u njegovom domu,

procenjivanje pogodnog momenta da pobegnem i vratim se svojoj kui.

Ali u tome je i razlika. Ovo navodno jeste moja kua.

Mislim da bih mogla da sednem, kaem mu, a on me pogleda.

Idi i sedi u dnevnu sobu, kae mi. Doneu ti doruak za par minuta. Izlazim iz kuhinje.

Nekoliko trenutaka kasnije, Ben dolazi za mnom i prua mi neku knjigu. Ovo je album, kae mi, mogao bi ti pomoi. Uzimam ga od njega. Uvijen je u neku plastiku koja bi trebalo da lii na izlizani koni povez, ali ne izgleda tako, i oko sebe ima crvenu traku vezanu u nepravilnu manu. Sad u ja za minut, kae mi i izlazi iz sobe.

Sputam se na kau. Oseam teki album u krilu. Posmatrajui ga oseam se kao neko njukalo. Podseam sebe da je to to se krije u njemu vezano za mene i da mi ga je dao moj mu.

Odvezujem manu i nasumice ga otvaram. Slika mene i Bena, ali na njoj izgledamo mnogo mlae.

Naglo ga zatvaram. Prelazim rukama preko poveza, pomeram prstima ivice stranica. Ovo sigurno radim svakoga dana.

Ali ne mogu to ni da zamislim. Uverena sam da je dolo do neke greke, ali znam da je to nemogue. Dokazi su tu - gore u ogledalu, tu u borama na ovoj ruci koja preda mnom miluje ovaj album. Ja nisam ona osoba za koju sam mislila da jesam kada sam se jutros probudila.

Ali ko to uopte bee, mislim se. Kada sam ja uopte bila ta osoba koja se probudila u krevetu nekog stranca razmiljajui o tome kako da pobegne? Sklapam oi. Oseam se kao da lebdim. Nesputana. U opasnosti da se izgubim.

Moram da pronaem neko uporite. Sklapam oi pokuavajui da se usredsredim na neto, na bilo ta samo da je opipljivo. Nita ne pronalazim. Tolike godine mog ivota, mislim se, nekud su nestale.

Ovaj e mi album rei ko sam, ali ne elim da ga otvorim. Bar ne za sada. Hou malo da sedim tu, bez prolosti. Ni na nebu ni na zemlji, balansirajui izmeu mogunosti i injenica. Plaim se da otkrijem sopstvenu prolost. Sve to sam postigla, i sve to nisam.

Ben se ponovo pojavljuje i sputa posluavnik ispred mene. Dvopek, dve olje kafe i bokali sa mlekom. Jesi dobro?, kae. Klimnem glavom.

Seda pokraj mene. Obrijao se i obukao pantalone, koulju i kravatu. Sada vie ne izgleda kao moj otac. Sada izgleda kao neko ko radi u banci ili u nekoj kancelariji. Pa i nije tako loe, mislim se, ali odmah potiskujem tu misao iz glave.

I svaki dan nam je ovakav?, kaem. On sputa pare dvopeka na tanjir i mae ga maslacem.

Manje-vie, kae mi. Hoe? Odmahujem glavom i on uzima zalogaj. Izgleda da si u stanju da uva podatke dok si budna, kae mi, ali im ode na spavanje veina toga nestane. Sve u redu sa kafom?

Kaem mu da jeste, a on mi uzima album iz ruku. Ovo je neka vrsta spomenara, kae mi otvarajui ga. Pre par godina smo imali poar, pa smo izgubili dosta starih slika i stvari, ali se neto od toga ipak sauvalo. Pokazuje mi prvu stranicu. Ovo je tvoja diploma kae mi. A evo i tvoje slike na dan diplomiranja. Gledam u sliku koju mi pokazuje: nasmeena sam, kiljim oima prema suncu, a na sebi imam crni ogrta i filcanu kapu sa zlatnom

Chia&Avada

10

kiankom. Odmah iza mene stoji mukarac u odelu i kravati, ali mu je glava na drugu stranu.

To si ti?, pitam.

Osmehuje mi se. Ne. Ja nisam diplomirao u isto vreme kada i ti. Tada sam jo studirao. Hemiju. Gledam ga. Kada smo se venali?

Okree se prema meni, pa mi uzima ruke u svoje. Iznenauje me njegova gruba koa, verovatno sam navikla na onu meku iz mladosti. Godinu dana nakon to si doktorirala. Tada smo se ve nekoliko godina zabavljali, ali si ti, to jest oboje, oboje smo hteli da saekamo da zavri sve studije.

To ima smisla, pomislim, mada isuvie razborito za mene. Pitam se da li sam uopte elela da se udam za njega.

Kao da mi je proitao misli, on kae: 3ili smo veoma zaljubljeni. Pa onda dodaje: I jo uvek smo.

Ne znam ta da mu kaem. Osmehujem se. On uzima gutljaj kafe, pre nego to e ponovo pogledati u album u krilu. Lista nekoliko stranica.

Studirala si engleski, kae. Potom si, nakon diplomiranja, imala nekoliko poslova. Nepovezane stvari. Radila si kao sekretarica. Pa u

prodaji. Nisam siguran da si zapravo i znala ta bi elela da radi. Ja sam napustio fakultet nakon osnovnih studija, pa sam proao obuku za nastavnika. Par godina sam se muio, ali sam onda dobio unapreenje i tako smo zavrili tu gde smo.

Osvrem se po dnevnoj sobi. Otmena je, udobna. Oito je da smo srednja klasa. Na zidu iznad kamina stoji uramljena slika neke ume, a na dasci iznad ognjita stoje porcelanske figurice i sat. Pitam se da li sam mu pomagala u izboru ukrasa.

Ben nastavlja: Predajem u oblinjoj srednjoj koli. Sada sam ve i ef jednog od odseka. To je rekao bez trunke ponosa.

A ja?, kaem, mada zapravo ve znam jedini mogui odgovor. Stee mi ruku.

Morala si da napusti posao. Nakon nezgode. Sada nita ne radi. Mora da je osetio moje razoaranje. A ni ne mora. Ja fino zaraujem. Snalazimo se. Dobro nam je.

Sklapam oi i stavljam ruku na elo. Sve mi je ovo pomalo i previe, i elela bih da uuti. Oseam se kao da mogu da obradim samo odreenu koliinu podataka i da u na kraju prasnuti ako nastavi da dodaje nove i nove.

Pa, ta onda radim ceo dan?, doe mi da kaem, ali ne kaem nita u strahu od odgovora.

On dovrava dvopek i odnosi posluavnik u kuhinju. Vrativi se, na sebi ima i mantil.

Moram da krenem na posao, kae mi. Oseam kako se grim. Ne brini, kae mi, bie dobro. Pozvau te. Obeavam. Ne zaboravi da dananji dan nije ni po emu drugaiji od bilo kog drugog dana. Bie dobro. Ali..., kaem.

Moram da idem, kae mi. Zao mi je. Pokazau ti par stvari koje e ti moda biti potrebne pre nego to krenem.

U kuhinji mi pokazuje gde se ta nalazi u ormarima, pokazuje mi neto preostale hrane u friideru koju mogu da pojedem za ruak, kao i belu tablu prirafljenu za zid, sa crnim markerom privezanim za pare ueta. Ponekad ti tu ostavim poruku, kae mi. Vidim da je na njoj ispisao re petak urednim, skladnim velikim slovima, a ispod nje Ve? etnja? (ponesi telefon!) TV? Ispod rei Ruak pribeleio je da je u friideru ostalo malo lososa, pa je dodao i re Salata?. Na kraju je napisao kako bi trebalo da se vrati kui do est. Ima i rokovnik, kae mi. U torbi ti je. U zadnjem delu su ti ispisani vani telefoni i naa adresa za sluaj da se izgubi. A ima i mobilni...

Chia&Avada

11

Imam ta?, kaem.

Telefon, kae mi. Beini. Moe ga svuda koristiti. Van kue, bilo gde. U torbici ti je. Ne zaboravi da ga ponese sa sobom ako bude izlazila.

U redu, kaem mu.

Vai, kae. Odlazimo do hodnika, gde on uzima izlizanu konu muku torbu koja stoji pokraj vrata. Odoh ja, onda.

Vai, kaem mu. Nisam sigurna ta bih mu jo rekla. Oseam se kao dete koje ne ide u kolu, pa ostaje samo kod kue dok su mu roditelji na poslu. Nita ne diraj, zamiljam kako mi i to kae. Ne zaboravi da popije lek.

Prilazi mi. Ljubi me u obraz. Ja ga ne zaustavljam, ali mu ni ne uzvraam poljubac. Okree se prema ulaznim vratima i samo to ih nije otvorio, kada se naglo zaustavlja.

Oh!, kae okrenuvi se ponovo prema meni. Zamalo da zaboravim! Odjednom zvui usiljeno, sa izvetaenim poletom u glasu. Previe se trudi da zvui prirodno, ali je oigledno da se neko vreme pripremao za ono to e mi rei.

A na kraju i ne ispada tako strano kao to sam se uplaila. Otputovaemo veeras, kae mi. Samo na vikend. Godinjica nam je, pa mi je palo na pamet da nam neto rezerviem. Ne smeta ti?

Odmahujem glavom. Zvui lepo, kaem mu.

Osmehuje mi se i deluje kao da mu je laknulo. Eto, neto emu se moe radovati? Malko morskog vazduha? Prijae nam sigurno. Okree se prema vratima, pa ih otvara. Pozvau te kasnije?, kae mi. Da vidim kako ti ide.

Vai, kaem, nazovi slobodno.

Volim te, Kristina, kae mi, nemoj to nikada da zaboravi.

Zatvara vrata za sobom, a ja se okreem. Vraam se u kuu.

Sredina je prepodneva, a ja sedim u fotelji. Posue je oprano i uredno poslagano na suilicu, a ve je u maini. Zadala sam sebi posla.

Ali sada se oseam isprazno. Ben je rekao istinu. Uopte nemam seanja. Nikakva. Nema nijedne jedine stvari u ovoj kui za koju se seam da sam je ranije videla. Ni jedne jedine fotografije, ni od onih oko ogledala, niti od onih iz spomenara to stoji preda mnom, koja bi mi prizvala seanje na trenutak kada je slikana, ne seam se ni jednog jedinog momenta provedenog sa Benom, sem onih koji su se desili od kada sam ga jutros videla. Glava mi deluje potpuno prazno.

Sklapam oi i pokuavam da se na neto usredsredim. Na bilo ta. Na jueranji dan. Na proli Boi. Na bilo koji Boi. Na svoje venanje. Ali nema niega.

Ustajem. Kreem se po kui, od sobe do sobe. Polagano. Lelujam poput utvare, doputajui da mi ruke klize po zidovima, stolovima, stranicama nametaja, ali nita od toga zapravo ne dodirujem. Kako sam dospela u ovo stanje?, mislim se. Zagledam se u tepihe, u are na ilimima, u porcelanske figurice na ploi iznad kamina i ukrasne tanjire poslagane na vitrine u trpezariji. Pokuavam da ubedim sebe da je to moje. Da je sve to moje. Moj dom, moj mu, moj ivot. Ali meni te stvari ne pripadaju. Nisu deo mene. U spavaoj sobi otvaram vrata garderobera i vidim itave redove odee koju ne prepoznajem, kako uredno visi poput neke uplje verzije ene koju nikada nisam upoznala. Zene kroz iji dom tumaram, iji sam sapun i ampon koristila, iji sam bade-mantil skinula sa sebe i ije papue nosim. Ali ona se skriva od mene, kao neko sablasno prisustvo, udaljeno i nedodirljivo. Jutros sam sa oseajem krivice odabrala donji ve, eprkajui po gaicama, naslaganim uz najlonke i arape, kao da se plaim da me neko ne uhvati na delu. Zadrala sam dah kada sam pronala gaice od svile i ipke u zadnjem delu fioke koje su kupljene i

Chia&Avada

12

da bi bile viene i da bi bile noene. Vrativi nenoene stvari onako kako sam ih i zatekla, odabrala sam jedne svetloplave sa odgovarajuim grudnjakom, pa sam ih navukla na sebe, pre nego to u obui i debele hulahopke, a potom i pantalone i bluzu.

Sela sam za toaletni stoi da prouim lice u ogledalu, priavi svom

odrazu veoma paljivo. Prela sam prstima preko bora na elu, preko naborane koe ispod oiju. Nasmeila sam se da pogledam i zube, i bore koje su mi se nakupile oko ruba usana, kao i one kod oiju. Primetila sam mrlje na koi, mesto drugaije boje na elu koje je liilo na modricu koja nije skroz izbledela. Pronala sam neto minke, pa sam je malo nanela na lice. Malo pudera, trunku rumenila. Zamislila sam jednu enu, sada mi je jasno da to bee moja majka, kako radi isto to nazivajui taj ritual nanoenjem ratnih boja, i toga prepodneva, dok sam utapkavala viak rua papirnom maramicom i zatvarala maskaru, taj mi se njen izraz inio odgovarajui. Oseala sam se kao da kreem u neki boj, ili kao da mi se neka bitka pribliava.

Ispraa me u kolu. Stavlja minku. Pokuala sam da zamislim moju majku kako radi neto drugo. Bilo ta drugo. Nita mi nije padalo na pamet. Videla sam samo prazninu, iroki jaz izmeu malenih ostrvaca seanja, itave godine praznine.

A sada otvaram ormare po kuhinji: kese sa testom, paketii pirina, konzerve sa pasuljem. Ja tu hranu ne prepoznajem. Seam se da sam jela dvopek sa sirom, ribu peenu u foliji, sendvie sa usoljenom govedinom.

Izvlaim konzervu na kojoj pie leblebije, i dai neega to se zove kuskus. Ne znam ta je to, a kamoli kako bih to mogla skuvati. Kako onda uopte opstajem, ovako kao supruga?

Gledam u tablu koju mi je Ben pokazao pre odlaska. Sada je ve prljavosive boje poto su rei bile krabane po njoj, pa brisane, menjane, precrtavane, ostavljajui za sobom izbledeli otisak. Pitam se ta bih sve pronala ako bih uspela da proniknem ispod njih i razluim sve slojeve, kada bi bilo mogue da zaronim u svoju prolost na taj nain, ali shvatam da bi bilo zaludno ak i da jeste mogue. Ubeena sam da bih jedino pronala poruke i spiskove, namirnice koje treba kupiti, zadatke koje treba obaviti.

Da li je to zaista moj ivot, mislim se. Zar sam ja samo to? Uzimam flomaster i dodajem jo jednu poruku na tablu. Spakovati torbu za veeras? - piem. Nije neki podsetnik, ali je ipak moj.

ujem neki zvuk. Melodiju koja dopire iz moje torbice. Otvaram je i istresam njen sadraj na kau. Moj novanik, pakovanje maramica, olovke,

ru. Puder, raun za dve kafe. Rokovnik, mali, kockast, tek desetak centimetara, sa cvetnim dezenom sa prednje strane i olovkom u hrbatu.

Pronalazim neto za ta pretpostavljam da je onaj telefon koji mi je Ben opisao - malen je, plastian, sa tastaturom zbog koje izgleda kao neka igrakica. Zvoni, ekran treperi. Pritiskam dugme nadajui se da nije pogreno.

Halo?, kaem. Glas koji se javlja nije Benov.

Zdravo, kae. Kristina? Je li to Kristina Lukas?

Ne elim da odgovorim. Prezime mi se ini udno ba kao to mi je i ime bilo. Oseam se kao da je ono malo oslonca do kog sam nekako dola, ponovo nestalo, zamenjeno ivim peskom.

Kristina? Jeste li tamo?

Ko bi to mogao biti? Ko to zna gde sam, ko to zna ko sam? Shvatam da bi to mogao biti bilo ko. Obuzima me panika. Prsti mi lebde nad dugmetom kojim bih mogla da prekinem poziv.

Kristina? Ja sam. Doktor Ne. Molim vas odgovorite.

Chia&Avada

13

To mi ime nita ne znai, ali ipak pitam: Ko ste vi?

Glas mu menja boju. Moda olakanje? Ovde doktor Ne, kae mi, va lekar?

Ponovo me obuzima panika. Moj lekar?, kaem. Doe mi da dodam kako nisam bolesna, ali ja ak ni to zapravo ne znam. Mozak poinje ubrzano da mi radi.

Da, kae mi. Ali nita ne brinite. Radimo na poboljanju vaeg seanja. Sve je u redu.

Primeujem oblik rei koji je upotrebio. Radimo. Dakle, ovo je jo neko koga se uopte ne seam. ta to tano radimo?, kaem.

Pa, pokuavam da vam pomognem, da poboljamo vae stanje, kae mi. Pokuavam da otkrijem ta je tano izazvalo vae probleme sa pamenjem, i da li moda nekako moemo da ih ispravimo.

Zvui logino, ali mi na pamet pada neto drugo. Zato mi Ben nije napomenuo nita o ovom lekaru pre nego to je jutros otiao na posao?

Na koji nain?, pitam ga. ta smo sve radili?

Viali smo se proteklih nekoliko meseci. Otprilike po par puta nedeljno.

Ne zvui mi mogue. Jo jedna osoba koju redovno viam, a koja na mene nije ostavila nikakav utisak.

Ali ja se sa vama nikada nisam srela, doe mi da mu kaem. Mogli biste biti bilo ko.

Ali nita ne kaem. Isto to bih mogla rei za oveka pokraj kojeg sam se jutros probudila, a za njega se ispostavilo da mi je mu. Ne seam se, kaem mu umesto toga.

Glas mu je smekao: Ne brinite se. Znam. Ako je to to mi govori istina, onda mu je sve verovatno jasnije nego bilo kom drugom. Objanjava mi da je na naredni susret zakazan za danas.

Danas?, kaem. Priseam se onog to mi je Ben rekao jutros i spiska zadataka ispisanih na tabli u kuhinji. Ali, mu mi nita nije spomenuo. Shvatam da je to prvi put da sam mukarca pokraj kojeg sam se probudila nazvala muem.

Kratka pauza, a onda mi doktor Ne kae: Nisam siguran da Ben zna da dolazite kod mene.

Primeujem da zna ime moga mua, ali mu kaem: To je suludo! Kako moe da ne zna? Pa, rekao bi mi!

ujem uzdah. Morate mi verovati, kae mi. Mogu sve da vam objasnim, kada se budemo videli. Ostvarili smo napredak.

Kada se budemo videli. Kako bismo to mogli uraditi? Sama pomisao da izlazim negde, bez Bena, da on ak ni ne zna gde sam i sa kim sam, potpuno me prestravljuje.

ao mi je, kaem mu, ali ne mogu.

Kristina, kae mi, ovo je veoma vano. Ako pogledate u svoj rokovnik, videete da govorim istinu. Da li je kod vas? Trebalo bi da vam je u torbici.

Uzimam cvetnu belenicu koja lei na kauu, i zaprepateno primeujem godinu odtampanu zlatnim slovima na njenoj prednjoj korici. Dve hiljade i sedma. Dvadeset godina vie nego to bi trebalo da bude.

Da.

Pogledajte dananji datum, kae mi. Trideseti novembar. Trebalo bi da imate pribeleen na sastanak.

Nije mi jasno kako moe biti novembar, sutra je ve decembar, ali ipak listam stranice tanane poput papirnih maramica, traei dananji datum. I evo ga, ubaen izmeu stranica, komadi papira a na njemu, rukopisom koji mi nije poznat, pie: 30. novembar, sastanak sa

Chia&Avada

14

doktorom Neom. A ispod toga - Nita ne govori Benu. Pitam se da li je Ben to proitao, da li mi pretrauje stvari.

Zakljuujem da nema razloga da to radi. Ostali dani u rokovniku su prazni. Nema roendana, veernjih izlazaka, zabava. Da li to zaista opisuje moj ivot?

Dobro, kaem mu. Objanjava mi da e doi po mene kolima, da zna gde ivim i da stie za sat vremena. Ali, moj mu..., kaem.

U redu je. Vratiemo se pre nego to on doe sa posla. Obeavam vam. Verujte mi.

Sat iznad kamina se oglaava i ja se okreem prema njemu. Staromodan je, ogromne kazaljke u drvenoj kutiji i sati ispisani rimskim brojevima. Pokazuje da je jedanaest i trideset. Pored njega stoji srebrni klju za navijanje, neto to Ben sigurno mora da uradi svako vee. Deluje dovoljno staro da bi bio antikvitet, pa se pitam kako je dospeo kod nas. Moda nema nikakvu priu, bar ne neku vezanu za nas, ve predstavlja neto to smo jednostavno jednom videli, u nekoj prodavnici ili na pijaci, pa se nekome od nas dvoje dopalo. Verovatno Benu, mislim se. Shvatam da se meni ne dopada.

Videemo se samo danas, mislim se. A onda, im se Ben veeras vrati kui, sve u mu rei. Ne mogu da verujem da krijem ovako neto od njega. Pogotovo kada toliko zavisim od njega.

Ali ima neega neobino poznatog u glasu doktora Nea. Za razliku od Bena on mi se ne ini potpuno stran. Shvatam da mi je gotovo lake da poverujem da sam se videla sa njim i ranije, nego da mi je Ben mu.

Ostvarili smo napredak, rekao mi je. Moram da saznam na kakav to napredak misli.

U redu, kaem, doite.

im je stigao, doktor Ne mi predlae da odemo na kafu. Jeste li edni?, kae mi. Mislim da nema mnogo smisla da idemo do moje ordinacije. Ionako sam eleo da danas samo razgovaramo.

Klimnem i kaem da. Bila sam u spavaoj sobi kada je stigao, pa sam gledala kako parkira automobil i zakljuava ga. Videla sam kako doteruje frizuru, ispravlja sako i uzima aktovku. Nije on, pomislila sam kada je klimnuo radnicima koji su vadili neke alate iz svog kamiona, ali se onda uputio prema naoj kui. Izgledao je mlad, previe mlad da bi bio lekar, a mada ni sama ne znam ta sam mislila da e imati na sebi, sigurno nisam oekivala sportski sako i sive somotke koje je nosio.

Na kraju ulice je park, kae mi, ini mi se da tamo ima neki kafi. Da odemo tamo?

Polazimo zajedno peke. Hladnoa ba tipa za kou, pa steem al jae oko vrata. Drago mi je to u torbici imam mobilni telefon koji mi je Ben dao. Drago mi je i to doktor Ne nije traio da odemo nekud kolima. Jedan deo mene veruje ovom oveku, ali drugi, mnogo vei deo mi govori da bi on mogao biti bilo ko. Moda neki stranac.

Ja jesam odrasla osoba, ali sam osetljiva. Bilo bi mu lako da me nekuda odvede, mada ne znam ta bi hteo sa mnom. Ranjiva sam poput deteta.

Stiemo do glavnog puta koji razdvaja kraj ulice od parka sa suprotne strane i ekamo da preemo. Muk izmeu nas je optereujui. Htela sam da saekam da sednemo pre nego to ga bilo ta pitam, ali odjednom ujem sebe kako govorim. A kakav ste vi tano lekar?, kaem.ime se bavite? I kako ste me pronali?

Okree se prema meni. Ja sam neuropsiholog, kae mi smeei se. Pitam se da li mu isto to pitanje postavljam svaki put kada se sreemo. Specijalista za pacijente koji imaju probleme sa mozgom, a posebno sam zainteresovan za novije tehnike neuroloke tomografije. Ve me veoma dugo zanimaju istraivanja procesa i funkcije pamenja. Za vas

Chia&Avada

15

sam uo kroz literaturu vezanu za tu temu, pa sam vam uao u trag to i nije bilo previe teko.

Neki automobil skree iza oka ispred nas i kree prema nama. Kroz literaturu?

Da. O vama je napisano nekoliko naunih studija. Stupio sam u kontakt sa ustanovom u kojoj su vas leili pre nego to ste se vratili kui.

Zbog ega? Zbog ega ste hteli da me pronaete?

Smei mi se. Zato to mislim da mogu da vam pomognem. Ve due vreme radim sa pacijentima koji imaju tu vrstu problema. Mislim da im mogu pomoi, ali je potrebno mnogo vie rada od uobiajenih sat vremena nedeljno. Imao sam nekoliko zamisli o tome kako bismo mogli doi do pravog napretka, pa sam hteo neke od njih da isprobam. Zastao je. A pored toga, piem i rad o vaem sluaju. U kom, moglo bi se rei, pokuavam da dam definiciju vaeg problema. Poinje da se smeje, ali prekida im primeuje da mu se ne pridruujem. Zakaljava se. Va je sluaj neobian. Uveren sam da bismo mogli otkriti mnogo vie nego to sada znamo o nainu na koji pamenje funkcionie.

Onaj automobil prolazi i mi prelazimo put. Oseam kako postajem napeta, stegnuta. Poremeaj u radu mozga. Istraivanja. Uao mi je u trag. Pokuavam da diem, da se opustim, ali shvatam da ne mogu. U meni su sada dve osobe, u istom telu, jedna je etrdesetsedmogodinja ena, smirena, utiva, svesna umesnog i neumesnog ponaanja, a druga ima dvadesetak godina i vriti na sav glas. Ne mogu da dokuim koja sam tu ja, ali jedini zvuk koji ujem je buka udaljenih automobila i dreka dece iz parka, pa pretpostavljam da sam ona prva.

Kada smo preli ulicu, zaustavljam se i kaem: Sluajte, ta se to deava? Jutros sam se probudila na mestu koje nikada ranije nisam videla, ali gde navodno ivim, leei pokraj mukarca kojeg nikada ranije nisam srela i koji mi kae da sam ve godinama udata za njega. A vi izgleda znate vie o meni nego to ja znam sama o sebi.

Polagano mi klima glavom. Imate amneziju, kae sputajui mi aku na ruku. Ve dugo patite od nje. Ne moete da zapamtite nita novo, pa ste zaboravili najvei deo onoga to vam se desilo tokom vaeg odraslog ivota. Svakoga se dana budite kao devojka. Ponekad se budite i kao dete. Sve mi to nekako zvui jo stranije kada on to kae kao lekar. Dakle, istina je?

Bojim se da jeste. Taj ovek u vaoj kui je va suprug. Ben. Ve ste godinama udati za njega. Udali ste se mnogo godina pre nego to vam je poela amnezija. Klimam mu. Hoemo li?

Potvrujem, pa ulazimo u park. Po rubu mu se prua kruna stazica, a na oblinjem igralitu su deca, pored neke drvene kuice iz koje ljudi izlaze nosei tacne sa hranom. Kreemo u tom pravcu, i ja sedam za jedan od okrnjenih plastinih stolova, a doktor Ne odlazi da nam narui pie.

Vraa se nosei dve plastine ae pune jake kafe, bez mleka za mene i s mlekom za njega. Stavlja eer iz posude na stolu, ali ga meni ni ne nudi, i upravo me to, vie od bilo ega drugog, uverava da smo se i ranije sreli. Podie pogled i pita me kako sam povredila elo.

ta...?, kaem u prvi mah, ali se onda i sama priseam modrice koju sam jutros videla. minka je oito nije prekrila. A to?, kaem. Nisam sigurna. Nita naroito. Ni ne boli me.

Nita mi ne odgovara. Mea svoju kafu.

Rekli ste da je Ben u jednom trenutku preuzeo brigu o meni?, kaem. Podigao je pogled. Tako je. Isprva je vae stanje bilo toliko ozbiljno da vam je bila potrebna

Chia&Avada

16

celodnevna nega. Tek kada je stanje poelo da se poboljava, Ben je sam mogao da se stara o vama, ali je i tada morao da bude uz vas itav dan.

Znai ovo kako se sada oseam ipak predstavlja neko poboljanje. Drago mi je to se ne seam vremena kada je itava situacija bila mnogo gora. Mora da me mnogo voli, kaem, vie sebi nego Neu.

Klima glavom. Tajac. Oboje sremo kafu. Da, mislim da je tako. Osmehujem se, pa obaram pogled ka svojim akama kojima drim topli napitak, ka zlatnoj burmi, ka kratkim noktima, ka uljudno prekrtenim nogama. Ne mogu da prepoznam svoje telo.

A zbog ega moj mu ne zna da se viam sa vama?, pitam. Uzdahnuvi, on sklapa oi. Biu iskren, kae mi spojenih dlanova, nagnuvi se napred u svojoj stolici. Ja sam vas na poetku zamolio da ne kaete Benu da dolazite kod mene.

Strah me naglo podilazi, poput nekog odjeka. Ali on mi i dalje ne izgleda kao neko kome ne bi trebalo da verujem.

I?, pitam ga. elim da verujem da bi mi mogao pomoi. Nekoliko ljudi, doktora, psihijatara, psihologa i tome slino, obraali su se Benu i ranije sa eljom da rade sa vama. Meutim, on je oduvek veoma oklevao da vas pusti kod tih strunjaka. Jasno je svima dao do znanja da ste vi i ranije proli raznorazne terapije, koje po njegovom miljenju nisu nita postigle, osim to su vas jo vie uznemirile. On je naravno hteo da potedi i vas, a i sebe, od daljnjeg nerviranja.

Naravno, on ne eli da mi budi lane nade. Dakle, vi ste me ubedili da doem kod vas bez njegovog znanja?

Da. Ali prvo se jesam obratio Benu. Razgovarali smo preko telefona. ak sam ga zamolio da se sretne sa mnom kako bih mu objasnio ta mogu da vam ponudim, ali je odbio. Stoga sam se javio direktno vama. Ponovo me obuzima strah, pojavivi se niotkuda. Na koji nain?, pitam. Oborio je pogled ka svojoj kafi. Doao sam da se vidim sa vama. Saekao sam da izaete iz kue, pa sam vam se predstavio.

A ja sam pristala da doem do vas? Tek tako?

Ne. Na poetku niste. Morao sam da vas ubedim da mi moete verovati. Predloio sam vam da se vidimo bar jednom, na jednoj terapiji. Bez Benovog znanja, ako tako mora. Rekao sam vam da u vam pojasniti zbog ega sam hteo da doete do mene i ta bih vam, po svom miljenju, mogao ponuditi.

I ja sam pristala...

Podigao je pogled. Jeste, kae mi, rekao sam vam da je nakon te prve posete na vama da odluite da li ete rei Benu ili ne, i da u vas, ukoliko odluite da neete, zvati telefonom i proverim da niste zaboravili na nae sastanke i tome slino.

I ja sam odluila da neu.

Da. Tako je. Rekli ste kako elite da saekate dok ne doe do nekog napretka i tek mu onda kaete. Smatrali ste da je tako najbolje. Pa, da li je dolo?

Do ega?

Do napretka.

Uzevi jo par gutljaja kafe, on sputa au nazad na sto. Da, verujem da jeste. Mada je teko odrediti mu tanu meru. Meutim, ini se da vam se vratilo dosta seanja u proteklih nekoliko nedelja, mnoga od njih po prvi put, bar koliko se da zakljuiti. A tu su i neke injenice kojih ste sada ee svesni, a ranije niste bili. Na primer, vi se sada ponekad probudite i seate se da ste udati. A pored toga...

Zastao je.

Da?, kaem mu.

Chia&Avada

17

Pa, ini mi se da ste povratili svoju nezavisnost. Nezavisnost?

Da. Vie se ne oslanjate na Bena onoliko koliko ste ranije to inili. A ni na mene.

I to je to, mislim se. To je taj napredak o kojem je priao. Nezavisnost. Moda hoe da kae kako sada mogu da odem do prodavnice ili biblioteke bez pratioca, mada ja trenutno uopte nisam sigurna da je to tako. No, u svakom sluaju, jo uvek nisam postigla dovoljan napredak da bih njime ponosno mahala pred muem. Ipak, ja jo uvek ne mogu ni da se probudim a da se seam da uopte imam mua.

I to je to?

To je veoma znaajno, kae mi. Nemojte to da potcenjujete, Kristina.

Nita mu ne kaem. Uzimam gutljaj kafe i osvrem se oko sebe po kafiu. Gotovo da je prazan. uju se neiji glasovi iz kuhinjice u zadnjem delu, povremeno zveketanje lonca u kojem kljua voda, cika dece koja se igraju u daljini. Teko mi je da poverujem da se ovo mesto nalazi toliko blizu moga doma, a da se uopte ne seam da sam ikada bila ovde.

Rekoste da se sastajemo ve nekoliko nedelja, kaem doktoru Neu. Pa, ime smo se bavili?

Da li se seate neega sa naih prethodnih terapija? Bilo ega?

Ne, kaem mu. Niega. Ako mene pitate, ja se danas po prvi put sastajem sa vama.

Izvinite to sam vas pitao, kae mi, ali, kao to rekoh, ponekad vam se seanje vraa na mahove. ini mi se da nekih dana znate vie nego drugih.

Ne razumem, kaem. Uopte ne pamtim da sam vas ikada ranije srela, ne pamtim ta se desilo jue, a ni prekjue, a ni prole godine kad smo ve kod toga. A ipak mogu da se prisetim nekih stvari od pre mnogo godina. Mog detinjstva. Moje majke. Seam se da sam tek zavrila fakultet. Ne razumem kako su ta stara seanja mogla da opstanu, kada mi je sve ostalo potpuno izbrisano.

On sve vreme klima glavom dok mu postavljam pitanje. Nema sumnje da ga je i ranije uo. Mogue je da ga isto pitam svake nedelje. Mogue je da uvek vodimo isti razgovor.

Nae pamenje je veoma sloeno, kae mi. Ljudska bia imaju kratkotrajno pamenje u kom se injenice i podaci uvaju otprilike jedan minut, ali imaju i dugotrajno pamenje. Uz pomo njega uvamo veliku koliinu podataka, i zadravamo je na neki neodreeni rok. Mi sada znamo da tim dvema funkcijama upravljaju razliiti delovi mozga, ali postoje neke nervne veze izmeu njih. Postoji i deo mozga koji je izgleda preuzima kratkotrajna, privremena seanja i kodira ih kao dugotrajna kojih emo se prisetiti tek mnogo kasnije.

Sve mi to govori sa lakoom, hitro, kao da se naao na svom terenu. Pretpostavljam da sam i ja nekada bila takva - sigurna u sebe.

Postoje dve glavne vrste amnezije, kae mi. Najee osoba koja pati od nje ne moe da se priseti dogaaja iz prolosti, s tim to najskoriji dogaaji najvie stradaju. Pa ako je, na primer, pacijent imao saobraajnu nesreu on se moda nee seati same nesree, niti nekoliko dana ili nedelja uoi nje, ali e se savreno seati svega to se recimo desilo est meseci pre toga.

Klimam mu glavom. A koja je druga?

Druga se ree javlja, kae mi. Ponekad dolazi do nemogunosti da se seanja iz kratkotrajnih prebace na skladitenje meu dugotrajne. Ljudi sa takvim stanjem ive samo u datom trenutku, sposobni da pamte samo najbliu prolost i to samo neko veoma kratko vreme.

Prekida priu, kao da oekuje da i ja kaem neto. Kao da oboje imamo svoj tekst i da smo ovaj razgovor esto uvebavali.

Chia&Avada

18

Ja imam i jednu i drugu?, kaem. Gubitak starog pamenja i jo i nemogunost da stvorim novo?

Proistio je grlo. Naalost, da. Ne deava se esto, ali je sasvim mogue. Ono to je u vaem sluaju neobino jeste model vae amnezije. Vi, uopteno gledajui, nemate trajno seanje na bilo ta to se desilo nakon vaeg najranijeg detinjstva, ali mi se ini da stvarate nova seanja na nain koji ja do sada nisam susreo. Ako bih ja sada napustio ovo mesto i vratio se za dva minuta, veina ljudi sa anterogradnom amnezijom ne bi se uopte setila da me je ikada srela, a kamoli danas. Ali vi pamtite due, do dvadeset i etiri sata, a onda sve zaboravljate. To nije uobiajeno. Da budem iskren, to uopte nema nikakvog smisla, imajui na umu nain na koji mi verujemo da pamenje funkcionie. To ukazuje na injenicu da ste savreno sposobni da prebacite stvari iz kratkotrajnog u skladite dugotrajnog pamenja. Meni nije jasno zbog ega ne moete da ih tamo i zadrite.

Moj ivot moda i jeste rasturen, ali je bar rasturen na parie koji su dovoljno veliki da uspevam da odrim bar neto nalik nezavisnosti. Pretpostavljam da bi to znailo da sam imala sree.

Zato je tako?, kaem. ta je izazvalo sve to?

Nita mi ne kae. U kafiu vlada tiina. Vazduh deluje nepomino i lepljivo. Kada konano progovara, ini mi se da mu rei odzvanjaju. Mnogo toga moe da izazove poremeaje pamenja, kae mi. I kratkotrajnog i dugotrajnog. Bolesti, traume, upotreba droga. A izgleda da se i sam oblik poremeaja razlikuje u odnosu na deo mozga koji je pogoen boleu.

Dobro, kaem, ali ta je izazvalo moj poremeaj?

Gleda u mene nekoliko trenutaka. ta vam je Ben rekao? Priseam se naeg razgovora iz spavae sobe. Nesrea, kazao mi je. Gadna nesrea.

Pa, nije mi zapravo nita rekao, kaem. Bar ne neto konkretno. Samo mi je kazao da sam doivela neku nesreu.

Da, kae pruajui ruku prema svojoj torbi koja se nalazi ispod stola. Vau je amneziju izazvala trauma. To je istina, bar jednim delom. Otvara torbu i vadi neku svesku. U prvi mah se pitam da nee moda zaviriti u svoje beleke, ali mi je on tada prua preko stola. Evo, hteo bih da pogledate ovo, kae mi. To e vam sve pojasniti. Mnogo bolje nego to bih ja mogao. Posebno o onome to je prouzrokovalo vae stanje. Ali takoe i neke druge stvari.

Uzimam je od njega. Smee je boje, sa konim povezom, a stranice joj stee gumena traka. Skidam je i otvaram svesku nasumice. Hartija je debela, sa tananim prugama i crvenom marginom, a stranice su ispunjene gustim rukopisom. ta je ovo?, pitam.

Dnevnik, kae mi, koji ste vodili u proteklih nekoliko nedelja. Ostajem zaprepaena. Dnevnik? Pitam se zbog ega je bio kod njega. Tako je. Zapisnik o onome to smo nedavno radili. Zamolio sam vas da ga vodite. Dosta smo posla obavili u pokuaju da otkrijemo na koji to nain vae pamenje funkcionie. Mislio sam da bi vam bilo od pomoi ako biste zapisivali sve to smo radili do sada.

Gledam u svesku pred sobom. Dakle, ovo sam ja ispisala?

Tako je. Rekao sam vam da zapisujete sve to poelite. Mnogi ljudi koji pate od amnezije su isto to pokuavali, ali im obino i nije pomoglo onoliko koliko bi pomislili poto imaju vrlo kratke periode pamenja. Meutim, s obzirom na to da vi neke stvari moete da zapamtite ceo dan, mislio sam da nema razloga da ne pribeleite neka svoja zapaanja u toj svesci na kraju svakog dana. Mislio sam da bi vam to moglo pomoi da odrite neki sled pamenja od jednog do drugog dana. A osim toga, ja smatram da je pamenje poput miia, neto to se moe ojaati vebama.

Chia&Avada

19

A vi ste ovo itali dok smo zajedno radili?

Nisam, kae mi. Dnevnik ste vodili za sebe.

Ali kako je to mogue..., poinjem, pa onda dodajem: Da li me je Ben podseao da vodim dnevnik?

Odmahuje glavom. Predloio sam vam da ga vodite tajno, kae mi. Skrivali ste ga u kui. Obino vas pozovem i kaem vam gde ste ga sakrili.

Svakoga dana?

Da. Manje-vie.

A ne Ben?

Pravi pauzu, pa mi kae: Ne, Ben ga nije itao.

Pitam se zbog ega nije, ta bi se to moglo kriti u njemu to ne elim da moj mu vidi? Kakve bih to tajne mogla imati? Tajne koje ni sama ne znam. Ali vi ste ga proitali?

Ostavili ste ga kod mene pre nekoliko dana, kae mi. Rekli ste mi da elite da ga proitam. Da je dolo vreme za to.

Gledam u svesku. Uzbuena sam. Dnevnik. Veza sa izgubljenom prolou, dodue samo sa onom skorijom.

Jeste li ga celog proitali?

Jesam, kae mi. Vei deo. U svakom sluaju mislim da sam proitao sve to je vano. Zastaje i sklanja pogled, eui zadnji deo vrata. Postien je, mislim se. Pitam se da li mi govori istinu o onome to se krije u svesci. Ispija sve iz svoje ae, pa kae: Nisam vas terao da mi ga date.

elim da to znate.

Klimnem mu i bez rei dovravam svoju kafu, usput prelistavajui stranice sveske. Sa unutranje strane prednje korice nalazi se spisak nekih datuma. Kakvi su ovo datumi?, pitam.

To su datumi naih sastanaka, kae mi. I onih koje smo unapred isplanirali. Usput smo ih odreivali. Obino vas nazovem i zamolim vas da pogledate u svoj dnevnik.

Priseam se onog utog papiria uguranog meu stranice rokovnika koji sam danas pronala. A danas?

Danas je va dnevnik bio kod mene, kae mi, pa smo umesto toga napisali porukicu.

Klimnem, pa prelistavam ostatak sveske. Ispunjena je gustim rukopisom koji ne prepoznajem. Stranica za stranicom. Dani i dani posla.

Pitam se gde li sam pronala vremena za to, ali se onda priseam table u kuhinji pa mi odgovor postaje oigledan. Nisam ni imala ta drugo da radim.

Sputam je nazad na sto. Ulazi neki mladi u farmerkama i majici i baca pogled prema nama pre nego to e naruiti pie i sesti za jedan od stolova sa novinama u ruci. Nakon toga me vie ne gleda, to onu dvadesetogodinjakinju u meni nervira. Oseam se kao da sam nevidljiva.

Hoemo li da poemo?, kaem mu.

Kreemo nazad istim putem kojim smo i doli. Nebo se naoblailo, a po vazduhu se proirila retka magla. Tlo se pod naim stopama ini gnjecavo kao da hodamo po ivom pesku. Na igralitu vidim vrteku koja se polagano okree iako nema nikoga na njoj.

Inae se tu ne nalazimo?, kaem kada smo stigli do puta. Mislim, u kafiu?

Chia&Avada

20

Ne. Obino se sreemo u mojoj ordinaciji. Tamo vebamo. Radimo testove i sline stvari.

A zato smo danas bili tu?

Pa, zapravo sam samo hteo da vam vratim vau svesku, kae mi. Brinulo me je da vam nee biti lako bez nje.

Mnogo se oslanjam na nju?, pitam.

Na neki nain da.

Prelazimo put, pa se vraamo do kue u kojoj ivim sa Benom. Vidim automobil doktora Nea, jo uvek parkiran tamo gde ga je ostavio, baticu ispred naeg prozora, kratku stazu i uredne cvetne leje. I dalje ne mogu da poverujem da je to kua u kojoj ivim.

Hoete li da uete?, kaem. Na jo jedno pie?

Odmahuje glavom. Ne. Ne mogu, ali hvala. Moram da krenem. Duli i ja imamo neke planove za veeras.

Zaustavlja se na par trenutaka i gleda u mene. Zapaam mu kosu, kratko oianu, sa urednim razdeljkom, i koulju ije su uspravne traftice u suprotnosti sa onim vodoravnim na njegovom puloveru. Shvatam da je on ima tek neto malo vie godina nego to sam jutros mislila da ja imam. A Duli je vaa supruga?

Osmehuje mi se i odmahuje glavom. Ne, devojka. To jest verenica. Verili smo se. Stalno to zaboravljam.

Uzvraam mu osmeh. To su pojedinosti koje bih, ini mi se, trebalo da upamtim. Sitnice. Moda sam upravo takve svakodnevne sitnice i zapisivala u svojoj svesci, te kukice na kojima visi itav ivot.

estitam vam, kaem, a on mi se zahvaljuje.

Oseam se kao da bih trebalo da mu postavim jo pitanja, da pokaem vie interesovanja, ali ne vidim neku svrhu. Sve to mi sada bude rekao, ja u ve zaboraviti kada se sutra probudim. Danas je sve to imam. I ja imam posla, kaem. Odlazimo na put ovog vikenda. Do primorja. Moram i da se spakujem...

Smei mi se. Do vienja, Kristina, kae mi. Okree se spreman da poe, ali se onda opet osvre prema meni. Imate moje brojeve ispisane u vaem dnevniku, kae mi. Na poetku. Nazovite me ako budete eleli da se ponovo vidimo. Hou rei, da nastavimo sa naim tretmanima. Vai?

Ako budem elela? pitam. Priseam se svoga dnevnika i zakazanih sastanaka koje smo ispisali sve do kraja godine. Mislila sam da imamo jo ugovorenih terapija?

Sve ete shvatiti kada proitate vau svesku, kae mi. Bie vam jasnije. Garantujem vam.

U redu, kaem. Shvatam da imam poverenja u njega i drago mi je zbog toga. Drago mi je to ne moram da se oslanjam samo na svog mua. Na

vama je da odluite, Kristina. Nazovite me, kad god budete eleli.

Hou, kaem mu, a on mi mae i ulazi u svoj automobil. Osvrnuvi se preko ramena, skree prema putu i odlazi.

Kuvam sebi olju kafe, pa je nosim u dnevnu sobu. Napolju mogu da ujem zvidukanje isprekidano bukom builice i povremenim glasnim izlivima smejanja, ali se ak i sve to pretvara u prigueno zujanje im sam se spustila u fotelju. Sunce se blago probija kroz mreaste zavese i oseam njegovu nenu toplinu na rukama i bedrima. Vadim dnevnik iz torbe.

Chia&Avada

21

Nervozna sam. Ne znam ta se krije u ovoj svesci. Kakvi potresi i iznenaenja. Kakve misterije. Vidim onaj album na stoiu. U toj se knjizi nalazi jedna verzija moje prolosti, ona koju je Ben odabrao. Da li se u ovoj svesci nalazi neka druga? Otvaram je.

Prva stranica nema pruge. Ispisala sam svoje ime crnim mastilom na sredini. Kristina Lukas. udi me da nisam napisala - Poverljivo! ispod njega. Ili Ne diraj!

Jo je neto dopisano. Neto neoekivano i zastraujue. Mnogo stranije od svega ostalog to sam danas videla. Tano ispod mog imena, plavim mastilom ispisane su velikim slovima tri rei:

NE VERUJ BENU.

Ali ne preostaje mi nita drugo i okreem stranicu. Poinjem da itam svoju pripovest.

Chia&Avada

22

DRUGI DEO

Chia&Avada

23

DNEVNIK KRISTINE LUKAS

PETAK, 9. NOVEMBAR

Zovem se Kristina Lukas. imam etrdeset i sedam godina. Patim od amnezije. Sedim ovde u ovom nepoznatom krevetu i piem svoju priu obuena u svilenu spavaicu koju mi je onaj mukarac u prizemlju, koji kae da mi je mu i da se zove Ben, navodno kupio za moj etrdeset i esti roendan. U sobi vlada tiina, a jedino osvetljenje, blagog narandastog odsjaja, dopire od lampe na nonom stoiu. Oseam se kao da plutam po moru svetlosti.

Vrata spavae sobe sam zatvorila. Ovo piem u tajnosti. Kriom. Mogu da ujem svog mua u dnevnoj sobi, tiho kripanje kaua kada se nagne da bi ustao, povremeno kaljucanje, kulturno prigueno, ali u sakriti ovu svesku ako krene na sprat. Gurnuu je pod krevet ili pod jastuk. Ne elim da vidi da piem neto u nju. Ne elim da mu objanjavam odakle sam je dobila.

Gledam u sat na nonom stoiu. Skoro je jedanaest. Moram brzo da piem. Pretpostavljam da u uskoro uti kako se televizor gasi i kako podne daske pucketaju, kako Ben prelazi sobu i gasi svetlo. Da li e otii do kuhinje da napravi sendvi ili da sipa sebi au vode, ili e doi pravo u krevet? Ne znam. Ne znam njegove svakodnevne rituale. Ne znam ni svoje.

Zato to sam izgubila pamenje. Sudei po Benu, a i po lekaru kojeg sam srela po podne, noas kada zaspim moj e um obrisati sve to sada znam. Sve to sam danas uradila. Sutra u se probuditi isto kao to sam se i jutros probudila. Mislei da sam dete. Mislei da mi predstoji itav ivot pun izbora i odluka.

A onda u otkriti, po ko zna koji put, da nisam u pravu. Moji izbori i odluke ve su doneti. Polovina moga ivota je iza mene.

Taj lekar se zove Ne. Pozvao me je jutros, doao po mene kolima i odvezao do neke ordinacije. Kada me je pitao rekla sam mu da ga nikada ranije nisam srela. Nasmeio se, ali srdano, pa je otvorio poklopac kompjutera koji mu je leao na stolu.

Pustio mi je neki film. Video snimak. Na njemu smo bili ja i on, kako sedimo na tim istim stolicama, u toj istoj ordinaciji, ali drugaije obueni

nego danas. On mi na tom snimku dodaje olovku i trai da nacrtam neke oblike na listu hartije, ali tako to u gledati u ogledalo kako bi sve delovalo naopake. Vidim da mi je bilo teko, ali dok sve to sada gledam jedino to primeujem su moji izborani prsti i svetlucanje burme na mojoj levoj ruci. Kada sam zavrila, izgledao je zadovoljan. Sve ste bri, rekao mi je na tom snimku, a onda je dodao da negde duboko, veoma duboko u sebi sigurno pamtim efekte vienedeljnog vebanja iako se samog tog ina ne seam. To znai da vae dugotrajno pamenje na odreenom nivou radi, kazao mi je. Nasmeila sam se, ali nisam delovala sreno. Snimak se potom zavrio.

Doktor Ne je zatvorio svoj kompjuter. Rekao mi je da smo se sastajali nekoliko prethodnih nedelja i da imam ozbiljan poremeaj neega to se zove epizodno pamenje. Objasnio mi je da to znai da ne mogu da se setim dogaaja, a ni detalja iz svoje biografije, i dodao je da je to obino posledica nekog neurolokog problema. Strukturalnog ili hemijskog, rekao mi je. Ili neke hormonske neravnotee. To se retko sree, a mene je izgleda ba ozbiljno pogodilo. Kada sam ga pitala koliko ozbiljno, rekao mi je da nekih dana ne mogu da se setim niega sem ranog detinjstva. Prisetila sam se poetka dana, kada sam se probudila bez bilo kakvih seanja kao odrasle osobe.

Nekih dana?, rekla sam mu. Nije mi nita odgovorio, ali mi je njegovo utanje reklo ono to je mislio: skoro svakoga dana.

Chia&Avada

24

Postoje tretmani za trajnu amneziju, rekao mi je, lekovi, hipnoza, ali su svi ve mahom bili isprobani. Ali vi se, Kristina, nalazite u jedinstvenom poloaju da pomognete samoj sebi, rekao mi je, a kada sam ga pitala zbog ega, rekao mi je da je to zato to se razlikujem od veine drugih ljudi koji pate od amnezije. Simptomi koje vi imate ne ukazuju na to da vam je seanje zauvek izgubljeno, rekao mi je. Vi moete satima da pamtite. Sve dok ne odete na spavanje. ak moete malo i da odremate i da se i dalje seate kada se probudite, ukoliko vam san nije bio dubok. To je veoma neobino. Veina ljudi koji pate od amnezije gube nova seanja na svakih par sekundi...

Dobro, i?, upitala sam. Gurnuo mi je neku smeu svesku preko radnog stola.

Mislim da bi moda vredelo da beleite ove tretmane, svoja oseanja, sve utiske i seanja koja vam se javljaju. Tu, u ovu svesku.

Pruila sam ruku da uzmem svesku od njega. Listovi joj behu prazni. Znai, ovo je moja terapija?, pomislila sam. Da vodim dnevnik? Ja hou da pamtim stvari, a ne samo da ih beleim.

Mora da je primetio moje razoaranje. Isto tako se nadam da e sam in zapisivanja vaih seanja moda podstai i pojavu novih, rekao je. Dakle, efekat moe biti kumulativan.

Par trenutaka sam utala. A ta mi drugo preostaje? Da vodim dnevnik ili da ostanem ovakva kakva sam zauvek.

U redu, rekla sam mu. Uiniu to.

Odlino, rekao mi je. Ispisao sam vam svoje brojeve na poetku sveske. Nazovite me ako se zbunite.

Uzela sam svesku od njega, potvrdivi. Usledila je duga pauza, a onda je rekao: Dosta smo dobrog posla obavili to se tie vaeg ranog detinjstva u poslednje vreme. Pregledali smo neke slike. I tako to. Nisam nita rekla, pa je izvadio neku fotografiju iz fascikle koja je stajala pred njim. Danas bih hteo da pogledate ovo, rekao mi je, ini li vam se poznato? Bila je to slika neke kue. Isprva mi je delovala nepoznata, ali sam onda ugledala izlizani stepenik koji je vodio do ulaznih vrata i odmah sam znala. To je bila kua u kojoj sam odrasla, ista ona za koju sam jutros mislila da sam se u njoj probudila. Izgledala je drugaije, nekako nestvarnije, ali greke nije bilo. Progutala sam knedlu. Tu sam ivela kao dete, rekoh mu.

Klimnuo mi je, rekavi mi da je veina mojih najranijih seanja netaknuta. Zamolio me je da opiem unutranjost te kue.

Ispriala sam mu ono ega sam se seala: sa ulaza se ilo pravo u dnevnu sobu, a u zadnjem delu kue bila je mala trpezarija i gostima smo govorili da slobodno krenu malim prolazom koji je delio nau kuu od komijske i uu pravo u kuhinju u stranjem delu.

ta jo?, pitao me je. Sta je bilo na spratu?

Dve spavae sobe, rekla sam mu. Jedna spreda i jedna nazad. U kupatilo i toalet ulazilo se kroz kuhinju u samom dnu kue. Ranije su se nalazili u odvojenoj zgradi sve dok je nisu spojili sa ostatkom kue sa dva zida od cigli i krovom od rebraste plastike.

ta jo?

Nisam znala ta tano oekuje. Nisam sigurna..., rekla sam.

Pitao me je da li se seam bilo kakvih sitnijih detalja.

I onda mi je sinulo. Moja majka je u ostavi drala teglu na kojoj je pisalo eer, rekoh mu. U njoj je uvala novac. Skrivala ju je na gornjoj polici na kojoj je bilo i pekmeza. Sama ga je pravila. Ponekad bismo brali umsko voe kada bismo se kolima odvezli do nekog gaja. Ne seam se gde tano. Nas troje bismo zali duboko u umu i brali kupine. Pune kese kupina. A moja majka bi onda od njih kuvala pekmez.

Chia&Avada

25

Odlino, rekao mi je klimajui. Sjajno! Pisao je neto u fasciklu pred sobom. A ove?

Pokazao mi je jo nekoliko slika. Na jednoj je bila neka ena koju sam posle par trenutaka prepoznala kao svoju majku. Na drugoj sam bila ja. Rekla sam mu sve to sam mogla. Kada sam zavrila, sklonio je slike. Dobro je. Prisetili ste se mnogo veeg dela svoga detinjstva nego obino. Mislim da je to zbog fotografija, potom je zastao. Voleo bih da vam pokaem jo nekoliko naredni put.

Pristala sam. Pitala sam se gde li je nabavio te slike, i ta je sve znao o mom ivotu a ono to ja sama nisam.

Mogu li je zadrati?, upitala sam. Tu sliku moje stare kue?

Nasmeio se. Naravno! Pruio mi je sliku, pa sam je gurnula meu stranice svoje sveske.

Dovezao me je kui. Ve mi je bio objasnio da Ben ne zna za nae sastanke, ali mi je sada rekao da paljivo razmislim da li elim da mu kaem za dnevnik koji u poeti da vodim. Moda ete se oseati sputano, rekao mi je. Oklevaete da piete o odreenim stvarima. Mislim da je veoma vano da budete sposobni da piete ta god poelite. A osim toga Ben moda nee biti oduevljen kada otkrije da ste odluili da ponovo pokuate sa terapijom. Zastao je. Moda ete morati da ga sakrijete.

Ali kako u znati da treba da piem u njega?, pitala sam. Nita mi nije rekao. A onda mi se javila zamisao: Hoete li me vi podsetiti?

Rekao mi je da hoe. Ali ete mi morati rei gde planirate da ga sakrijete, rekao je. Stigli smo do neke kue. Par trenutaka nakon toga zaustavio je automobil i ja sam shvatila da je to bila moja kua.

U ormaru, rekoh mu, staviu ga negde u zadnji deo ormara.

Dobra zamisao, rekao mi je. Ali moraete da napiete neto u njega ve veeras. Pre nego to zaspite. Inae ete sutra imati samo praznu svesku. Neete znati emu slui.

Rekla sam da hou i da mi je sve jasno, pa sam izala iz automobila.

uvajte se, Kristina, rekao mi je.

Sada, eto, sedim na krevetu. ekam svog mua. Gledam u sliku kue u kojoj sam odrasla. Deluje mi potpuno obino, jednostavno. I veoma poznato.

Kako sam odatle dospela ovde?,pitam se. Sta se desilo? Kako glasi moja pria?

ujem kako se sat u dnevnoj sobi oglaava. Pono je. Ben dolazi gore. Sakriu ovu svesku u kutiju za cipele koju sam pronala. Odloiu je u ormar, tamo gde sam i rekla doktoru Neu da u je staviti. A sutra, ako me nazove, zapisau jo neto.

Chia&Avada

26

SUBOTA, 10. NOVEMBAR

Ovo piem u podne. Ben je dole, ita. Misli da sam prilegla, ali nisam iako sam umorna. Nemam vremena. Moram ovo da zapiem, pre nego to zaboravim. Moram da vodim ovaj dnevnik.

Gledam na sat i primeujem koliko je sati. Ben je predloio da izaemo u etnju po podne. Imam tek neto vie od sat vremena.

Jutros sam se probudila ne znajui ko sam. Kada sam otvorila oi oekivala sam da vidim otre ivice nonog stoia i utu lampu. Kockasti ormar u uglu sobe i tapete sa bledom mustrom u obliku paprati. Oekivala sam da ujem majku kako u prizemlju pri slaninu ili svog oca u bati kako zvidue dok orezuje ivu ogradu. Oekivala sam da krevet u kom sam bila nee biti brani, da u njemu nee biti niega drugog sem plianog zeke sa jednim pokidanim uvetom.

Ali pogreila sam. U sobi sam svojih roditelja, pomislila sam isprva, ali sam potom shvatila da nita ne prepoznajem. Spavaa soba mi je bila potpuno strana. Ponovo sam se opruila po krevetu. Neto nije u redu, pomislila sam. Neto stvarno nije u redu.

Pre nego to sam sila videla sam fotografije oko ogledala, proitala natpise ispod njih. Znala sam da nisam vie dete, ak ni tinejderka, i zakljuila sam da ovek kojeg sam ula kako dole priprema doruak i zvidue uz radio nije moj otac, a ni cimer niti deko, ve neko ko se zove Ben i ko mi je mu.

Oklevala sam pred kuhinjom. Bila sam uplaena. Trebalo je da ga upoznam kao da mi je to bio prvi put. Kakav e biti? Da li e izgledati kao na onim slikama? Ili su i one predstavljale netaan prikaz? Da li e biti stariji, deblji, elaviji? Kako e zvuati? Kako e se kretati? Da li sam se dobro udala?

Odjednom mi se niotkuda pojavila neka slika. Neka ena - moja majka? Kae mi da pazim. Ako se uda na brzinu...

Otvorila sam vrata. Ben mi je bio okrenut leima, pritiskajui slaninu viljukom dok je ova prskala i itala u tiganju. Nije me uo kada sam ula.

Bene?, rekoh. Hitro se okrenuo.

Kristina? Jesi li dobro.

Nisam znala kako da mu odgovorim, pa sam mu rekla: Jesam. ini mi se da jesam.

On mi se potom nasmeio, kao da mu je laknulo, pa sam i ja to uinila. Delovao mi je starije nego na slikama na spratu, lice mu je imalo vie bora, a kosa je poela da mu sedi i da mu se blago proreuje na slepoonicama, ali je to samo uticalo da bude jo privlaniji. Vilice su mu imale izvesnu snagu koja je lepo stajala starijem oveku, a oi su mu imale vragolasti odsjaj. Shvatila sam da podsea na malo stariju verziju mog oca. Mogla sam i gore da proem, pomislila sam. Mnogo gore.

Videla si slike?, pitao me je. Klimnula sam glavom. Ne brini. Sve u ti objasniti. Idi da sedne, pokazao mi je niz hodnik. Trpezarija ti je tamo. Sad u ja za sekund. Evo, ponesi ovo.

Pruio mi je mlin za biber, pa sam otila do trpezarije. Nekoliko minuta nakon toga doao je za mnom sa dva tanjira. Bledunjavi reanj slanine plivao je u masnoi uz jaje i malo proprenog hleba sa strane. Dok sam jela on mi je objasnio kako preivljavam svoj ivot.

Danas je subota, rekao mi je. Preko nedelje radi kao nastavnik. Objasnio mi je da imam telefon u torbi, i da imamo tablu okaenu na zid u kuhinji. Pokazao mi je gde drimo novac za hitne sluajeve, dve novanice od dvadeset funti vrsto uvijene i ugurane iza sata iznad

Chia&Avada

27

kamina, kao i album u kojem mogu da nazrem delove svoga ivota. Rekao mi je da se snalazimo nekako zajednikim trudom. Nisam bila ba sigurna da mu verujem, ali sam morala.

Zavrili smo sa dorukom i pomogla sam mu da poistimo sto. Kasnije emo da izaemo u etnju, rekao mi je. Ako si raspoloena? Rekla sam da jesam, pa mu je bilo drago. Ja u malo da itam novine, rekao mi je, vai?

Popela sam se na sprat. Cim sam ostala sama, u glavi mi se zavrtelo jer je bila i prepuna i prazna u isto vreme. Oseala sam se kao da nita ne mogu da shvatim. Nita mi nije delovalo stvarno. Osmotrila sam kuu u kojoj sam se nalazila, i za koju sam sada znala da je moj dom, oima koje je nikada ranije nisu videle. U trenu mi je dolo da pobegnem. Nekako sam morala da se smirim.

Sela sam na ivicu kreveta u kojem sam spavala. Trebalo bi da ga namestim, pomislila sam. Malo da pospremim. Da naem sebi posla. Podigla sam jastuk da ga protresem, i u tom momentu neto je poelo da zuji.

Nisam bila sigurna o emu se radi. Zujanje je bilo prigueno, ali uporno. Kao neka melodija, slabana i tiha. Torba mi je bila kod nogu, a kada sam je podigla shvatila sam da zujanje oito dopire iz nje. Prisetila sam se da mi je Ben rekao da imam telefon.

Telefon je svetleo kada sam ga pronala. Zurila sam u njega dobrih par trenutaka. Jedan deo mene, negde duboko zakopan, ili negde na samom rubu seanja, tano je znao o kakvom se pozivu radi. Javila sam se.

Zauo se neki muki glas. Halo?, rekao je. Kristina? Kristina, jeste li tamo?

Odgovorila sam potvrdno.

Ovde va lekar. Jeste li dobro? Da li je Ben pored vas? Nije, rekla sam mu. On je... ta elite?

Rekao mi je kako se zove i da ve nekoliko nedelja radimo zajedno. Na vaem pamenju, rekao mi je, a kako nita nisam odgovorila dodao je: Morate mi verovati. Hou da odete do ormara u vaoj spavaoj sobi. Usledila je pauza, a onda je nastavio: Na dnu ete nai kutiju za cipele. Pogledajte unutra. Trebalo bi da naete jednu svesku.

Bacila sam pogled na ormar u uglu sobe.

Otkud vi to znate?

Vi ste mi rekli, rekao mi je. Videli smo se jue. Odluili smo da biste mogli da vodite dnevnik. Rekli ste mi da ete ga tamo sakriti.

Ne verujem vam, dolo mi je da mu kaem, ali mi se uinilo nekulturno, a nije ni bilo potpuno istinito.

Hoete li pogledati?, upitao je. Kazala sam mu da hou, a on je dodao: Pogledajte odmah. Nemojte nita rei Benu. Pogledajte odmah.

Nisam prekinula vezu, ve sam otila do ormara. Bio je u pravu. Unutra, na dnu, nalazila se plava kutija za cipele, a na poklopcu koji joj nije ba najbolje odgovarao bila je odtampana re ol. Unutra je stajala knjiga uvijena u papir.

Jeste li je nali?, upitao je doktor Ne.

Podigla sam je i odmotala. Imala je smei koni povez i delovala je skupoceno.

Kristina?

Jesam. Tu je.

Dobro. Da li ste zapisali neto u nju?

Chia&Avada

28

Otvorila sam prvu stranicu. Videla sam da jesam. Zovem se Kristina Lukas. Imam etrdeset i sedam godina. Patim od amnezije. Osetila sam nervozu i uzbuenje. Oseala sam se kao da njukam, ali po sopstvenim stvarima.

Jesam, rekoh mu.

Odlino!, rekao mi je, a onda je rekao i da e me pozvati sutra, pa smo prekinuli razgovor.

Nisam se pomerala. Cuei na podu pokraj otvorenog ormara i jo nenametenog kreveta, poela sam da itam.

Isprva sam se oseala razoarano. Nisam se seala niega od onoga to sam zapisala. Ni doktora Nea, ni ordinacije u koju sam tvrdila da me je odveo, zagonetki koje sam rekla da smo reavali. Iako sam mu upravo ula glas, nisam mogla da ga zamislim, a ni sebe pokraj njega. Pria u svesci delovala je poput romana. Ali sam onda pronala fotografiju uguranu meu listovima pred kraj sveske. Kua u kojoj sam odrasla, u kojoj sam oekivala da u se zatei kada sam se jutros probudila. Dakle, sve je bilo stvarno, to mi je bio prvi dokaz. Ipak sam se ranije videla sa doktorom Neom, a on mi je dao ovu sliku, ovaj deli moje prolosti.

Sklopila sam oi. Jue sam opisala svoj stari dom, teglu za eer u ostavi, branje kupina u umi. Da li su ta seanja jo uvek tu negde? Mogu li jo da ih pronaem? Pomislila sam na svoju majku, na svog oca, u elji da pronaem jo neto. Slike su polako poele da se pojavljuju. Bledonarandasti tepih i maslinastozelena vaza. Grubi tepih. uto deje odelce sa ruiastom patkicom naivenom preko grudi i patent dugmad po sredini. Plastino sedite za kola teget boje i izbledela ruiasta noa.

Razne boje i oblici, ali nita to opisuje sam ivot. Ba nita. elim da vidim svoje roditelje, pomislila sam, i upravo u tom trenu, po prvi put, shvatam da nekako znam da su mrtvi.

Uzdahnula sam i sela na ivicu nenametenog kreveta. Izmeu stranica dnevnika stajalo je nalivpero koje sam gotovo bez razmiljanja uzela, sa namerom da nastavim sa pisanjem. Uperivi ga iznad stranice, zamurila sam kako bih se usredsredila.

Upravo se tada to i dogodilo. Da li je spoznaja da mi roditelji vie nisu ivi podstakla ostale, ne znam, ali sam se oseala kao da mi se mozak probudio iz veoma dugog i dubokog sna. Oiveo je. Ali ne postepeno. Ovo je bilo veoma naglo. Kao strujni udar. Odjednom vie nisam sedela u spavaoj sobi sa praznom stranicom pred sobom, ve negde drugde. Negde u prolosti, u prolosti za koju sam mislila da je izgubljena, i mogla sam sve i da dodirnem i da okusim. Shvatila sam da poinjem da se priseam.

Videla sam sebe kako se vraam kui, u dom u kojem sam odrasla. Imam oko trinaest ili etrnaest godina, i elim da nastavim sa priom koju piem, ali pronalazim poruku na kuhinjskom stolu. Morali smo nekud da odemo, pie na njoj. Ujka Ted e doi po tebe u est. Uzimam sendvi i neto za pie i sedam za sto sa svojom sveskom. Gospoa Rojs je rekla da su moje prie snane i dirljive, misli da bih od toga mogla da napravim karijeru. Ali nikako ne mogu da smislim o emu bih pisala, ne mogu da se usredsredim. U sebi sva kiptim od besa. Oni su krivi, Gde su? ta rade? Zato i ja nisam bila pozvana? Cepam papir i bacam ga.

Slika mi nestaje u glavi, ali se odmah potom javlja druga. Jaa. Mnogo stvarnija. Otac nas vozi kui. Ja sedim na zadnjem seditu i zurim u jednu taku na vetrobranu. U neku mrtvu muvu. Ili neku mrlju. Nisam sigurna. Poinjem da govorim iako ne znam ta u tano rei.

Kada ste planirali da mi kaete?

Niko mi ne odgovara.

Mama?

Chia&Avada

29

Kristina, kae moja majka, nemoj opet.

Tata? Kada ste planirali da mi kaete? Tiina. Hoe li umreti?, kaem, a oi su mi jo uvek uperene u onu taku na staklu. Tatice? Hoe li umreti?

On se osvre preko ramena i osmehuje mi se. Naravno da neu, anele. Naravno da neu. Neu umreti sve dok ne budem veoma star. Sa mnogo, mnogo unuia!

Znam da me lae.

Jzboriemo se sa ovim, kae mi. Obeavam.

Odjednom sam se trgla i otvorila oi. Slika se zavrila, nestala. Sedela sam u spavaoj sobi, u istoj onoj spavaoj sobi u kojoj sam se jutros probudila, ali mi je na tren delovala drugaije. Potpuno ravna. Bezbojna. Bez energije, kao da gledam u fotografiju koja je izbledela na suncu. Kao da je ivopisni prizor iz prolosti isisao sav ivot iz sadanjosti.

Pogledala sam dole u svesku u ruci. Olovka mi je ispala iz prstiju i skliznula na pod ostavivi na stranici tanku plavu liniju. Srce mi je tuklo kao ludo. Neega sam se prisetila. Neega velikog, vanog. Nije sve izgubljeno. Podigla sam olovku s poda, i poela ovo da piem.

Ovde u da zavrim. Kada sklopim oi i pokuam da vratim tu sliku, to mi polazi za rukom. Vidim sebe. Svoje roditelje. Vozimo se kui. Sve je jo uvek tu, u glavi. Manje ivopisno, kao da je s vremenom izbledelo, ali je jo uvek tu. Ali ipak mi je drago to sam sve zapisala. Znam da e u nekom trenu ipak nestati. Sada bar nije u potpunosti izgubljeno.

Ben mora da je ve zavrio svoje novine. Doviknuo mi je pitajui me da li sam spremna da izaemo. Rekla sam mu da jesam. Sakriu ovu svesku u ormar, pa u pronai jaknu i izme. Kasnije u jo neto da zapiem. Ako se budem setila.

To sam zapisala pre nekoliko sati. Bili smo napolju itavo popodne, ali smo se sada ponovo vratili kui. Ben je u kuhinji i sprema ribu za veeru. Ukljuio je radio i zvuk deza dopire do spavae sobe u kojoj sedim i piem ovo. Nisam se ponudila da ja skuvam neto za jelo, previe sam elela da se doem gore i zabeleim sve to sam danas po podne videla, ali njemu to izgleda ne smeta.

Idi odremaj, rekao mi je. Moemo da jedemo za oko etrdeset i pet minuta. Klimnula sam. Zvau te kada bude gotovo.

Gledam na sat. Ako budem brzo pisala, imau dovoljno vremena.

Kuu smo napustili negde pre jedan. Nismo ili daleko, a kola smo parkirali pokraj neke niske prizemne kue. Delovala je naputeno: samo je jedan sivi golub sedeo na prozoru koji je bio zakovan daskama, a vrata behu sakrivena iza table od valovitog gvoa. To je kupalite, rekao mi je Ben izlazei iz automobila. ini mi se da je leti otvoreno. Hoemo li da se malo proetamo?

Betonska staza je krivudala do podnoja brda. utke smo se etali i jedino smo mogli uti povremeno graktanje vrana koje su sedele na praznom fudbalskom terenu, tugaljivo lajanje nekog psa u daljini, deje glasove, gradsku vrevu. Pomislila sam na svog oca, na njegovu smrt i na injenicu da sam se bar jednog dela toga seala. Neka ena u trenerci protrala je trim-stazom, pa sam je neko vreme posmatrala pre nego to nas staza nije odvela iza visoke ive ograde i gore prema vrhu brda. Tamo sam mogla da vidim i neke ive prizore: malog deaka koji je putao zmaja dok mu je otac stajao iza lea i neku devojicu koja je etala neko malo kue na dugakom povocu.

Ovo je brdo Parlament, rekao mi je Ben. esto dolazimo ovamo. Nita mu nisam rekla. Grad se irio pred nama ispod niskih oblaka. Delovao je mirno. I manji nego to sam zamiljala. Mogla sam celog da ga vidim sve do niskog pobra u daljini. Videla sam visoku Telekomovu kulu, kupolu crkve svetog Pavla, elektranu u Batersiju, zgrade koje sam

Chia&Avada

30

prepoznala, dodue kao kroz maglu, ne znajui tano zbog ega. Bilo je i drugih, manje poznatih graevina: neka staklena zgrada u obliku debelog tompusa, neki veliki toak skroz u daljini. Poput mog lica i ovaj krajolik mi je bio i stran, ali i poznat na neki nain.

Ovo mi mesto deluje poznato, rekla sam.

Da, rekao je Ben. Da. Ve neko vreme dolazimo ovamo, ali se pogled sve vreme menja.

Nastavili smo sa etnjom. Veinu klupa zauzeli su drugi ljudi, sami ili u parovima. Krenuli smo ka jednoj odmah ispod vrha brda, pa smo seli. Namirisala sam keap, poto je napola pojedena pljeskavica leala ispod klupe u kartonskoj kutiji.

Ben ju je paljivo pokupio i ubacio u jednu od kanti za smee, nakon ega se vratio i seo pokraj mene. Pokazao mi je neke delove krajolika. Ono je Kanari Vor, rekao mi je pokazujui na neku zgradu koja je ak i sa ove udaljenosti delovala veoma visoko. Sagraen je poetkom devedesetih, ako se dobro seam. Tu su uglavnom kancelarije i tome slino. Devedesete. Bilo je udno uti naziv za neku deceniju za koju se nisam ni mogla setiti da sam je proivela. Mora da sam mnogo toga propustila.

Mnogo dobre muzike, filmova i knjiga, mnogo dogaanja. Nepogoda, tragedija, ratova. Citave su se zemlje moda raspale u paramparad dok sam ja tumarala u neznanju od danas do sutra.

Kao i mnogi delovi mog linog ivota. Mnoge krajolike ne mogu da prepoznam, iako ih viam svakog dana.

Bene?, rekoh. Priaj mi o nama.

O nama?, upitao je. Na ta misli?

Okrenula sam se prema njemu. Vetar je dunuo uz brdo rashladivi mi lice. Neki pas je negde zalajao. Nisam bila sigurna ta da kaem: on zna da se ne seam niega o njemu.

Izvini, rekoh mu, ali ja ne znam nita o tebi i meni. Ne znam ak ni kako smo se upoznali, kada smo se venali, ne znam nita.

Nasmeio se i pomerio se na klupi tako da nam se tela dodirnu. Zagrlio me je. Htela sam da se povuem, ali sam se setila da on nije stranac, nego mukarac za kojeg sam se udala. Sta eli da zna?

Ne znam, rekoh. Kako smo se upoznali?

Pa, oboje smo bili na fakultetu, rekao mi je. Ti si upravo bila otpoela doktorske studije. Sea li se toga?

Odmahnula sam glavom. Ne ba. ta sam studirala?

Diplomirala si engleski, rekao mi je, pa mi je pred oima kratko blesnuo jasan prizor. Ugledala sam sebe u nekoj biblioteci pa sam se donekle prisetila sebe kako piem rad o teoriji feminizma i knjievnosti sa poetka dvadesetog veka, mada je to zapravo moglo biti i neto to sam radila dok sam pisala svoj roman, neto to moja majka moda ne bi razumela, ali bi bar prihvatila kao legitiman posao. Taj se prizor zadrao preda mnom par trenutaka, treperei, toliko stvaran da sam ga gotovo mogla dodirnuti, ali se rasprio kad je Ben ponovo progovorio.

Ja sam radio na diplomskom, nastavio je, iz hemije. Stalno sam te viao. U biblioteci, u kafiu, svuda. Uvek sam bio zadivljen tvojom lepotom, ali nisam mogao da skupim hrabrosti da ti se obratim.

Nasmejala sam se. Stvarno? Nisam mogla da zamislim sebe kao nekog kome nije lako prii.

Uvek si mi izgledala veoma samouvereno. I veoma posveeno. Znala si satima da sedi okruena knjigama, itajui i vodei beleke, pijuckajui kafu i tome slino. Bila si mi tako

Chia&Avada

31

lepa. Nikada nisam ni sanjao da bih ja ikada mogao da te zainteresujem. Ali onda sam jednog dana nekako seo pored tebe u biblioteci, a ti si sluajno oborila svoju au sa kafom koja se prolila preko mojih knjiga. Kako si samo poela da mi se izvinjava, iako nije bilo nita strano. Obrisali smo prosutu kafu, a ja sam navalio da ti kupim drugu. Ti si rekla da bi ti trebalo meni da je kupi, da se izvini, pa sam pristao i tako smo zajedno otili na kafu. I to je to. Pokuala sam da zamislim tu scenu, da se prisetim nas dvoje, mladih, u biblioteci, okruenih vlanom hartijom, kako se smejemo. Nisam mogla, pa me je obuzela tuga. Pretpostavljala sam da svaki par sigurno voli priu o svom prvom susretu, ko se kome prvi obratio, ko je ta rekao, a ja se nae nisam nimalo seala. Vetar je podigao rep zmaja onog deaka uz zvuk nalik samrtnom hropcu. ta se posle toga dogaalo?, pitala sam.

Poeli smo da izlazimo. Zna ve kako to ide. Ja sam zavrio diplomski, a ti svoj doktorat, pa smo se onda venali. Kako? Ko je koga zaprosio? Oh, rekao je. Ja sam tebe. Gde? Reci mi kako se to desilo.

Bili smo strano zaljubljeni, rekao mi je. Skrenuo je pogled, zagledavi se u daljinu. Sve vreme smo provodili zajedno. Ti si iznajmljivala kuu sa cimerkom, ali skoro nikada nisi bila u njoj. Veinu vremena si provodila sa mnom. Smatrali smo da ima smisla da ponemo zajedniki ivot, da se venamo. I tako sam ti na Dan zaljubljenih kupio sapun. Skupi sapun, tvoj omiljeni, sa kog sam skinuo celofan i utisnuo vereniki prsten, a onda sam ga opet upakovao i dao ti ga. Pronala si ga dok si se uvee spremala za izlazak i rekla si mi da.

Nasmeila sam se u sebi. Sve je to zvualo prilino nezgrapno - prsten, uguran u sapun, uz mogunost da ga uopte ni ne upotrebim i ne naem prsten nedeljama. Ali ipak se ne moe rei da pria nije bila romantina. Sa kim sam ivela u toj kui?, upitala sam.

Hm, rekao je, pa ba se neto i ne seam. Sa nekom drugaricom. No, mi smo se naredne godine venali. U jednoj crkvi u Manesteru, blizu kue tvoje majke. Bio je to veoma lep dan. Ja sam tada ve poeo obuku za nastavnika i nismo imali mnogo novca, ali je ipak bilo lepo. Sunce je sijalo, svi su bili sreni. A potom smo otili na medeni mesec. U Italiju. Na njihova jezera. Bilo je predivno.

Pokuala sam da zamislim crkvu, svoju venanicu, pogled iz hotelske sobe. Ali mi se nita nije javljalo.

Ne seam se niega, rekla sam. ao mi je.

Pogledao je na drugu stranu, okrenuvi glavu tako da mu ne vidim lice. Nije bitno. Razumem te.

Nemamo nikakve fotografije, rekla sam, mislim, u onom albumu. Tamo nema nijedne slike sa naeg venanja.

Imali smo poar, rekao je, u prethodnoj kui u kojoj smo iveli.

Poar?

Da, rekao je. Kua nam je skoro cela izgorela. Izgubili smo mnogo stvari.

Uzdahnula sam. Nije mi delovalo pravedno, da izgubim i sva seanja i sve uspomene iz prolosti. ta se desilo posle toga?

Posle toga?

Da, rekla sam. ta se desilo? Posle venanja, posle medenog meseca? Poeli smo zajedno da ivimo. Bili smo veoma sreni.

A onda?

Uzdahnuo je ne rekavi nita. Nemogue da je to sve, pomislila sam. To ne moe biti opis celog mog ivota. Nemogue je da je to sve to sam postigla. Venanje, medeni mesec i brak. Ali ta sam ja uopte i oekivala? ega je jo moglo biti?

Chia&Avada

32

Odgovor mi se iznenada sam od sebe javio. Deca. Bebe. Zadrhtala sam shvativi da je to ono to je izgleda nedostajalo u mom ivotu, u naem domu. Iznad kamina nije bilo slika sina ili kerke kako dre diplomu u ruci, kako splavare po brzacima, ili samo nevoljno poziraju pred fotoaparatom, a nije bilo ni slika unuka. Nisam raala decu.

Osetila sam otri nalet razoaranja. Ta neispunjena elja bila mi je urezana u podsvest. Mada sam se probudila ne znajui ni ko sam, jedan deo mene sigurno je znao da sam elela da rodim dete.

Odjednom sam videla svoju majku kako opisuje bioloki asovnik kao da se radi o bombi. Mora da se postara da postigne sve u ivotu to eli

da postigne', rekla mi je, jer e jednog dana biti potpuno zadovoljna, a ve narednog...

Znala sam na ta je mislila: Bum! Sva moja stremljenja nekud e nestati i jedino to u eleti bie da rodim dete. To se meni desilo, rekla mi je, desie se i tebi. To se svima deava.

Ali izgleda da nije. Ili se naprosto desilo neto drugo. Pogledala sam u mua.

Bene?, rekla sam. Sta se desilo posle toga?

Pogledao me je i stisnuo mi ruku.

Posle toga si izgubila pamenje, rekao mi je.

Moje pamenje. Na kraju se sve svodilo na to. Uvek je tako.

Zagledala sam se prema gradu. Sunce je bilo nisko na nebu teko se probijajui kroz oblake i bacajui dugake senke po travi. Shvatila sam da e se uskoro smraiti. Sunce e konano zai i mesec e se uzdii na nebu. Jo jedan dan e se zavriti. Jo jedan izgubljeni dan.

Nikada nismo imali decu, rekla sam. To nije bilo pitanje.

Nije odgovorio, ali se okrenuo prema meni. Sklopio mi je ruke izmeu svojih dlanova trljajui ih kao da eli da ih zagreje.

Ne, rekao je. Ne. Nismo.

Na licu mu je bila urezana tuga. Zbog sebe samog ili zbog mene? Nisam umela da procenim. Dopustila sam mu da mi trlja ruke, da ispreplie moje prste sa svojima. Shvatila sam da sam se, uprkos svoj svojoj zbunjenosti, ovde oseala sigurno - tu pokraj ovog oveka. Bilo mi je jasno da je dobroduan, paljiv i strpljiv. Bez obzira koliko uasno moje stanje bilo, moglo je biti i mnogo gore.

Zato?, rekla sam.

Nije nita rekao. Pogledao me je sa bolnim izrazom na licu. Bolnim i razoaranim.

Kako se sve ovo desilo, Bene?, pitala sam ga. Kako sam dospela u ovo stanje?

Primetila sam da je postao napet. Jesi li sigurna da eli da zna?, uzvratio je pitanjem.

Zagledala sam se u neku malu devojicu koja je u daljini vozila tricikl. Znala sam da ovo ne moe biti prvi put da mu postavljam to pitanje, prvi put da mora da mi sve ovo objanjava. Mogue je da ga isto to pitam svakoga dana.

Jesam, rekla sam. Shvatila sam da e ovoga puta ipak biti drugaije. Ovoga puta u zapisati ono to mi bude rekao.

Duboko je udahnuo. 3io je decembar. Bilo je ledeno. Ceo dan si bila van kue, na poslu. Radila si blizu pa si krenula peke kui. Nije bilo oevidaca. Ne znamo da li si u tom trenutku prelazila put ili je automobil koji te je udario izleteo na trotoar, ali te je u svakom sluaju prebacio preko haube. Bila si veoma gadno povreena. Obe noge su ti bile polomljene. I jedna ruka i kljuna kost.

Chia&Avada

33

Prestao je sa priom. Mogla sam da ujem potmuli ritam grada. Saobraaj, avion iznad nas, utanje vetra u kronjama. Ben mi je stisnuo ruku.

Rekli su mi da ti je najverovatnije glava prvo udarila o zemlju i da si zato i izgubila pamenje.

Zamurila sam. Nisam se mogla setiti niega u vezi sa tom nesreom, pa se nisam oseala ni ljuto, a ni uznemireno. Umesto toga sam bila ispunjena nekim pritajenim aljenjem. Nekom prazninom. Samo jedan talasi na povrini itavog jezera seanja.

Stisnuo mi je ruku, pa sam spustila svoju preko njegove, osetivi hladno i vrsto zlato njegove burme. Imala si sree to si uopte preivela, rekao mi je.

Osetila sam hladnou. ta se desilo sa vozaem?

Nije se uopte zaustavio. Udario te je i pobegao. Nikad ga nismo pronali.

Ali ko bi uinio tako neto?, rekoh. Ko bi oborio nekog i onda pobegao?

Nije nita rekao. Nisam ni znala ta sam uopte oekivala. Prisetila sam se onoga to sam proitala o svom sastanku sa doktorom Neom. Neuroloki problem, rekao mi je. Strukturalni ili hemijski. Hormonska neravnotea. Pretpostavljala sam da misli na oboljenje. Neto to mi se tek tako desilo, neto to se pojavilo kao grom iz vedra neba. Neto nalik tome.

Meutim, ovo je delovalo mnogo gore, ovo mi je uradio neko drugi, ovo se moglo izbei. Da sam te veeri krenula drugim putem ili da voza koji me je udario krenuo drugim putem, ja bih jo uvek bila normalna. Moda bih sad bila i novopeena baka. Zato?, rekla sam. Zato?

To nije bilo pitanje na koje je mogao da odgovori, pa Ben nije nita rekao. Sedeli smo tako utke neko vreme drei se za ruke. Poelo je da se mrai. Grad je blistao, zgrade su bile osvetljene. Uskoro e zima, pomislila sam. Uskoro emo pregurati polovinu novembra. A onda e i decembar i Boi. Nisam mogla ni da zamislim kako u odavde stii do tamo. Nisam mogla da zamislim kako proivljavam itav niz istovetnih dana.

Hoemo li?, upita Ben. Kui?

Nisam mu odgovorila. Gde sam bila?, rekla sam. Tog dana kada me je udario automobila? ta sam radila? Vraala si se kui sa posla, rekao mi je. Sa kakvog posla? Cime sam se bavila?

O, rekao je, privremeno si radila kao sekretarica, tanije kao lina asistentkinja, u nekoj advokatskoj kancelariji, ako se dobro seam. Ali zato..., poeh.

Morala si da radi kako bismo isplatili hipoteku, rekao je, neko vreme nam nije bilo lako.

Meutim, to nije bilo ono na ta sam mislila. Htela sam da kaem - zato kada si rekao da sam doktorirala. Zato bih prihvatila takav posao?

Ali zato sam radila kao sekretarica?, rekla sam.

To je bio jedini posao koji si mogla da pronae. Bila su to teka vremena.

Prisetila sam se onog preanjeg oseaja. Da li sam neto pisala?, pitala sam. Knjige? Odmahnuo je glavom. Nisi.

Dakle, to je bila samo prolazna ambicija. Ili moda i jesam pokuala, ali nisam uspela. Kada sam se okrenula da ga pitam, nebo je blesnulo i trenutak kasnije zauo se glasni prasak. Uplaeno sam podigla pogled: u udaljenom delu neba videle su se iskrice koje su pljutale na grad. Sta to bi?, rekla sam.

Vatromet, ree Ben. Uskoro poinje no vatrometa.

Tren kasnije jo jedna eksplozija obasjala je nebo uz jo jedan glasni prasak.

Izgleda da su spremili itavu predstavu, rekao je. Hoemo li da je odgledamo?

Chia&Avada

34

Klimnula sam. Ne moe da kodi, i mada je deo mene eleo da pouri kui i mom dnevniku, da zapie sve to mi je Ben rekao, drugi deo mene eleo je da ostane, u nadi da e mi moda jo neto rei. Da, rekla sam, mogli bismo.

iroko se nasmeio i obavio ruku oko moga ramena. Nebo je na trenutak bilo mrano, a onda se zaulo utanje i pucketanje i slabi fijuk kada je jedna iskrica poletela visoko ka nebu. Zadrala se tamo u jednom usporenom momentu, pre nego to e narandasti blesak praen glasnim praskom obasjati nebo. Bilo je predivno.

Obino idemo na ovakve predstave, rekao je Ben. Kada organizuju one velike. Ali sam zaboravio da je to veeras. Pomazio mi je vrat bradom.

Je li ti lepo?

Jeste, rekla sam. Zagledala sam se prema gradu, u sve te arene eksplozije u vazduhu iznad njega i u jarka svetla. I ovako je dobro, jer moemo da vidimo sve predstave odjednom.

Uzdahnuo je. I moj i njegov dah su se pretvorili u paru i pomeali se na trenutak u vazduhu ispred nas, a mi smo nastavili utke da sedimo posmatrajui kako nebo prekrivaju arenilo i svetlost. Iz bati po celom gradu podigao se dim, potpaljen u svim bojama - crvenoj i narandastoj, plavoj i ljubiastoj, a vazduh je uskoro postao zadimljen, proet suvim, metalnim mirisom kremena. Oblizala sam usne okusivi sumpor, i u tom trenu mi je sinula jo jedna uspomena.

Javila mi se otro poput igle. Buka je bila suvie glasna, boje suvie jarke. Osetila sam se ne kao posmatra ve kao neko ko se nalazi usred svega toga. Imala sam oseaj da padam. Stegla sam Benovu ruku.

Vidim sebe pokraj neke ene. Ona ima crvenu kosu i nas dve stojimo na vrhu neke zgrade posmatrajui vatromet. Cujem ritmino dobovanje muzike koja svira u sobi ispod naih nogu, a oko nas duva hladan vetar donosei opori dim. Iako na sebi imam samo tananu haljinu, toplo mi je, i sva treperim od alkohola i marihuane koju jo uvek drim smotanu izmeu prstiju. Ispod stopala oseam ljunak, pa se priseam da sam cipele skinula i ostavila u spavaoj sobi ove devojke na prizemlju. Bacam pogled prema njoj, a ona se okree sva razdragana i vesela.

Krisi, kae mi uzimajui doint, ta kae na jednu lilulu?

Ne znam na ta misli, pa joj to i kaem.

Ona se smeje. Ma, zna!, kae mi. Lilulu. Trip. Esid. Gotovo sam sigurna da je Najd poneo koju sa sobom. Rekao mi je da hoe. Ne znam ba, kaem joj. Ma, daj! Bie nam strava!

Smejem se i uzimam doint od nje, pa udiem punim pluima kao da hou da joj dokaem da nisam utogljena. Obeale smo jedna drugoj da nikada neemo biti utogljene.

Ne bih ba, kaem. Nije to moj fazon. Mislim da mi je ovo dovoljno. I pivo. Vai?

Pa, dobro onda, kae mi, gledajui preko ograde. Vidim da je razoarana, iako nije ljuta na mene i pitam se da li e ona ipak da uzme. Bez mene.

isto sumnjam. Nikada ranije nisam imala drugaricu poput nje. Drugaricu koja zna sve o meni, kojoj verujem, ponekad ak i vie nego to verujem sebi. Gledam u nju, u njenu crvenu kosu koju mrsi vetar i vrh dointa koji svetluca u mraku. Da li je zadovoljna smerom u kojem joj je ivot k