document2

- 2 - М. Мирковић ЦЕНТРАЛНЕ БАЛКАНСКЕ ОБЛАСТИ У ДОБА ПОЗНОГ ЦАРСТВА Трајанови ратови и оснивање провинције Дакије, на левој обали Дунава, за дуже време су отклонили опасност од напада на Мезију са севера. Међутим, зеља Јазига, између Тисе и Дунава, није била укључена у оквире римске државе и постала је коридор који је, и другим племенима, почевши од последњих деценија 2. века, служио за упаде у римске провинције Доњу Панонију, североисточну Далмацију и Горњу Мезију. Јазиги су већ после Трајанове смрти предузели напад на Мезију, а у време Марка Аурелија, управник провинција Дакије и Горње Мезије, Клаудије Фронто, био је поражен и убијен у њиховој земљи. Планове да се уништи ово племе и оснује нова провинција између Тисе и Дунава, осујетили су ратови који су избили на Истоку, тако да је цар морао да склопи мир са Јазигима. Још у време царева Филипа Арапина (244-249) и Деција (249- 251) почела је да прети опасност од Гота са доњег Дунава. Општа несигурност на дунавској граници повећала се после напуштања провинције Дакије у време Аурелијана, око 272. године. Аурелијан је схватио да се овако истурена провинција, без природне границе на северу, не може бранити и препустио је Дачананима и другим варварима. Одбрана граница царства била је отежана унутрашњим сукобима и борбама за престо. Илирске легије, регрутоване на Балкану, сматране су за најбоље трупе, па је њихова подршка често била одлучујућа при избору царева. Први цар на римском престолу из балканских земаља био је Максимин Трачанин, кога су 236. године прогласиле за цара подунавске трупе скупљене на Рајни, ради борбе против Германа. Деције и Проб били су пореклом из околине Сирмијума, а вероватно и Аурелијан. Из подунавских земаља потицао је и Клаудије Готски. Максимин Трачанин је боравио у Сирмијуму, водећи ратове против Сармата и других племена која су нападала границу на Дунаву. Деције је погинуо у борби против Гота, а двадесетак година касније талас њиховог ширења на Балкану зауставио је Клаудије II у битки код Ниша. После пада последњег цара из владарске куће Севера, испољили су се знаци кризе, која је знатно раније почела у Италији и западним провинцијама. Чињеница да је од времена Севера одлучивање о избору царева поново у рукама војске, вишеструко је утицала на спољнополитички положај Царства и унутрашњи развој. Заузера у сукобима око власти, војска није увек могла да се 1

document2

Documents