Konfiguracija lokalne mreže

3.2 Priprema vežbe

Prilikom formiranja lokalnih mreža,moramo obaviti sledeće korake;- proveriti da li su računari opremljeni odgovarajućim mrežnim adapterima i

da li je TCP/IP skup protokola instaliran,

- nabaviti ili napraviti odgovarajuće kablove za povezivanje (ako se radi o žičanim mrežama),

- nabaviti i po potrebi konfigurisati odgovarajuće mrežne uređaje, ako jepotrebno povezati više od dva računara,

- povezati kablovima rašunare i ostale mrežne uređaje (ako se radi o žičanimmrežama),

- konfigurisati računare i podesiti operativni sistem tako da računari mogu deliti resurse i podatke i

- proveriti funkcionalnost mreže.

Za formiranje lokalne mreže potrebni su sledeći uređaji:- switch-evi – kao cenri ožičavanja i- ruter – za povezivanje likalne mreže na WAN.

Komunikator (Switch)

Switch služi kao centar ožičavanja lokalne mreže.Obično ima od 8 do 48 portova na koje se priključuju računari.Radi na nivou veze podataka,i u stanju je da analizira polja u zaglavlju okvira.To mu omogućije da „uči“ gde se nalazi,a saobraćaj ograniči samo na veze kroz koje mora da protekne.Na sledećoj slici može se videti da switch omogućava postojanje više simultanih komunikacija.

Kada na neki port switch-a pristigne okvir, switch iz zaglavlja tog okvira očitava odredišnu MAC adresu. Zatim, u specijalnoj tablici, pokušava da pronađe stavku koja odgovara toj adresi. Ukoliko je pronađe, očitava dodeljeni port, i okvir preusmerava na taj port.

Ukoliko odredišna Mac adresa ne postoji u tablici, switch prosleđuje okvir na sve portove na kojima je nešto proključeno,osim na port sa koga je okvir primljen. Kada ne zna gde treba da preusmeri okvir, kažemo da switch vrši „plavljenje“. Kako je switch „naučio“ adrese koje su u tablici? Odnosno, kako zna koji računar se nalazi priključen na odgovarajućem portu? Odgovor je: na osnovu izvorne MAC adrese okvira koji prosleđuje.U trenutku kada nađe okvir, switch izvornu MAC adresu, zajedno sa brojem porta na koji je pristigao okvir, sešta u tablicu. Ako stavku sa datom adresom već postoji, samo se ažurira broj porta i polje vreme do isteka. Ovo polje omogućuje da dinamički naučne adrese na ostanu zauvek u tablici. Pri ažuriranja stavke, ovo polje se postavlja na preiod važenja. Na primer, na 300 sekundi. Kako vreme prolazi, vrednost se smanjuje i kada dostigne nulu, izbacuje se iz tablice. Da toga nema, ne bi bilo moguće premeštanje računara sa jednog porta na drugi. Jednom naučena adresa ostala bi vezana za port na kome se inicijalno nalazio računar. Uvođenjem vremena isteka, ukoliko prestanu da dolaze u okvir od računara sa datog porta, naučena stavka biće izbačena iz tablice. Switch-eviobično imaju 8, 16, 24, 32 ili 48 portova. Ako je potreban veći broj priključaka, i switch-evi se mogu međusobno povezati. Za međusobno povezivanje se koriste ukršteni kablovi.Switch-evi koji imaju portive različitih brzina nazivaju se asimetrični. Na narednoj slici prikazani su portovi Cisco Catalysz 2960 switch-a (24 porta su brzine 100MB/s, a 2 Brzine 1GB/s ). „Sporiji portovi“ koriste se za priključke običnih računara, a „brži“ za međusobnu vezu switch-eva, priključavanje servera ili rutera.

Wireless ruter WRT-300N

WRT-300N u sebi kombinuje 3 uredjaja: AP, 4-portni 10/100 Mb/s switch i ruter, tako da se u njemu zapravo stiču 3 mreže: bežična LAN (AP), žičana FastEthernet LAN (switch) i kablovska ili DSL WAN (poseban port na ruteru). Opremljen je i DHCP serverom tako da bežični klijenti mogu dobijati konfiguraciju bez posredovanja zasebnog servera, a 256-bitno šifrovanje podataka je dovoljno bezbedno za većinu mreža opšte namene.

WRT 300N podržava 802.11 n standard i teorijska brzina slanja podataka može da dostigne 315 Mb/s ukoliko se koristi 40 MHz kanal, odnosno 144 Mb/s za 20 MHz kanal.Maksimalne realne brzine prenosa kod današnjih uredjaja je oko 90 MB/s. (Treba imati u vidu da 802.11 n još nije standard već samo predlog standarda, iako se očekuje da on bude usvojen sredinom 2009. godine...). Potpuno je kompatibilan i sa 802.11b i 802.11g standardima, tako da se bez problema na njega može bežično povezati širok skup komercijalno dostupnih klijenata (ukoliko se režimom rada izabere tako da budu podržani i b/g standardi).Na zadnjoj strani rutera nalazi se panel sa jednim plavim i i 4 žuta RJ-45 priključnice i priključka za napajanje. Plava priključnica nosi oznaku Internet i služi za priključivanje kablovskog ili DSL Interneta, mada se može priključiti i bilo koja žičana Ethernet LAN mreža.

Žute priključnice su deo ugrađenog switch-a i služe za formiranje male žičane LAN mreže, ali i za inicijalnu konfiguraciju. WRT 300N dolazi sa Web interfejsom za konfiguraciju. Pomoću tog interfejsa moguće je jednostavno podesiti osnovne (ali i napredne ) parametre ovog mrežnog uređaja.

Da bi se pristupilo Web interfejsu, potrebno je priključiti računar preko Ethernet priključka i direktnog kabla na jedan od switch (žutih) portova. IP adresu računara postaviti na 192.168.1.2 (ili bilo koju drugu koja počinje sa 192.168.1, a da nije 192.168.1.1), a masku na 255.255.255.0, ili uključiti automatsku konfiguraciju (DHCP). 192.168.1.1 je predefinisana adresa rutera koja se kuca u adresnoj linijij nekog od programa za pristup Web stranicama.

VEŽBA 1

1. korak – Formiranje žičane lokalne mreže

Formirati lokalnu mrežu zasnovanu na switch-evima, tako da omoguči priključivanje 60 računara. Postaviti odgovarajući broj switch-eva i bar 6 računara na slici (radna površina Packet Tracer-a). Povezati uređaje odgovarajućim tipom kablova.

Koliko switch-eva je potrebno za ovu LAN mrežu? _______________

Koliko maksimalno računara može da se poveže na ovu mrežu? _______________

2. korak - Konfiguracija računara

Konfigurisati računare tako da imaju IP adrese iz opsega 192.168.10.100 – 192.168.10.200 sa maskom 255.255.255.0. Adresu GateWay-a postaviti na 192.168.10.1. Proveriti funkcionalnost mreže međusobnim ping-ovanjem računara.

3. korak – Konfiguracija WRT 300N rutera

Na lokalnu mrežu priključiti WRT300N ruter preko njegovog Ethernet1 interfejsa. Podrazumevana adresa ovog rutera je 192.168.0.1/24. Promeniti privremenu adresu računara PC0 tako damo že pristupiti WEB interfejsu rutera.

Koji IP adresu treba postaviti na računaru PC0? ___________________

Iz DESKTOP kartice PC0 otvoriti Web Browser i uneti adresu rutera, i ulogovati se na ruter sa korisničkim imenom admin i šifre admin.

Postaviti IP adresu rutera za vezu prema LAN-u na 192.168.10.1. Zbog promene adrese raskida se konekcija. Vratiti IP adresu PC0 na 192.168.10.100 i ponovo se konektiovati na ruter.

Aktivirati DHCP server na ruteru, tako da dodeljuje adrese iz opsega 192.168.10.200 – 192.168.10.229.

Postaviti SSID bežične mreže na LAB.

Uključiti zaštitu primenom WEP-a i primeniti ključ 76A45B32C1.

4. korak – Konfiguracija bežičnih klijenata

Otvoriti karticu Desktop računara PC4 , i u okviru nje aktivirati PC Wireless.

Na kratici Link Information vidi se da ne postoji bežična veza. Preći na karticu Connect i izabrati mrežu LAB, a zatim kliknuti na dugme Connect. U

novootvorenom dijalogu uneti WEP ključ definisan na ruteru i kliknuti na Connect. Povratkom na karticu Link Information možemo videti da se jačina (Signal Strength) i kvalitet (Link Quality) signala na najvišem nivou.

Postupak ponoviti i računar PC5.Proveriti da li su računari dobili dobre parametre preko DHCP -a. Iz komandnog prompt-a otkucati ipconfig. Ako parametri nisu dobri zahtevati zanovljivanje parametara pomoću ipconfig/renew. Ispravnost mreže proveriti ping-ovanjem računara na žičanoj mreži ( na primer ping 192.168.10.100).

E-mail

4.1 Cilj vežbeCilj ove vežbe je upoznavanje sa protokolima aplikativnog nivoa za razmenu elektronske pošte i konfiguracija E-mail klijenta. Upoznavanje sa POP3 protoklolom biće predstavljeno na direktnoj TCP komunikaciji sa POP3 serverom u cilju preuzimanja mail-a. Drugi deo vežbe posvećen je podešavanju aplikacije Mozila Thunderbird za čitanje pošte sa servera korišćenjem IMAP protokola.

4.2 Proprema vežbeE-mail je veoma važan Internet servis za razmenu elektronske pošte. Ovaj servis čine dva protokola aplikativnog nivoa: SMTP i POP3. Najpoznatije aplikacije koje podržavaju i koriste protokole smtp i pop3 su: Microsoft Outlook, Mozila Thunderbird, Eudora, Opera Mail, Netscape Navigator i dr.Namena SMTP protokola (eng. Simple Mail Transfer Protocol) je slanje elektronse pošte, dok je uloga POP3 protokola (eng. Post Office Protocol) čitanje elektronske pošte. I SMTP i POP3 protokoli koriste usluge TCP, i za ova dva protokola rezervisani su portovi 25 i 110, respektivno.E-mail server osluškuje dolazeće TCP konekcije na portu 25 i 110, s jedne strane, i hostuje bazu korisnika sa druge strane. Kaže se da korisnik ima e-mail nalog na serveru ukoliko ima skraćeno ime (eng. username) i šifru (eng. password) pomoću kojih se prijavljuje na sistem, i na serveru ima elektronsko poštansko sanduče u kome se čuva pristigla pošta.Da bi korisnik koji ima nalog na serveru poslao poruku korisniku istog servera, potrebno je da SMTP protokolom uspostavi vezu sa serverom i serveru preda poruku. Protokolom je predviđeno da se serveu kaže od koga je poruka, eng. Form, (uz napomenu da se tom prilikom govori samo ime, a ne i šifra), kome je namenjena (eng. To), koja je tema poruke (eng. Subject), nakon čega sledi sam teks poruke. Server prima poruku i pamti je u elektronsko poštansko sanduče korisnika kome je poruka namenjena. Poruku korisnik koji prima može pročitati bilo kada (ne mora odmah, naravno), i to korišćenjem POP3 protokola.Infrastruktura koja je potrebna da bi korisnik mail servera poslao mail korisniku drugog mail servera prikazana je na slici.

Oba korisnika imaju e-mail nalog, svako na svom mail serveru. Korisnik koji šalje poruku preko SMTP protokola predaje poruku svom SMTP serveru. Ovo na slici

je označeno kao korak 1. U poruci, u polju To nalazi se e-mail adresa odredišta. Sve e-mail adrese su u formatu korisničko_ime@adresa_servera. Uzmimo na primer da je mail iz koraka 1. namenjen korisniku pera@ skola.edu.rs . Mail server prvog korisnika iz adrese uzima informaciju kom mail serveru je potrebno poruku dostaviti. U našem primeru ovo je server skola.edu.rs. Putem DNS-a prvi mail server pribavlja IP adresu odredišta, nakon čega pristupa njegovom mail serveru i SMTP protokolom predaje mail. Ovo je na slici označeno kao korak 2. Iz adrese primljenog maila odredišni mail server čita ime korisnika i poruku smešta u njegovo elektronsko poštansko sanduče. Ovaj korisnik pristiglu poruku čita na svoj zahtev, iz svog email klijenta POP3 protokolom. Naravno, nije moralo ovako. Drugi mogući scenario je da se izbegne drugi korak sa slike i da korisnik preda direktno mail odredišnom mail serveru. Iako tehnički apsolutno izvodljivo, ovakav način slanja elektronskih poruka se ne praktikuje, čak se može i reći da se retko gde može sresti (spam radi ovako). Ideja sa dva SMTP koraka, kao i ceo SMTP protokol nastala je u vreme kada Internet nije bio toliko yastupljen i mali procenat korisnika je imao pristup internetu 24/7. U to vreme(pre samo desetak godina, devedesetih godina prošlog veka), korak 2, se obično obavljao noću, automatski putem modemau vreme jeftinijeg saobraćaja, ili u najboljem slučaju par puta dnevno. Ovakav princip automatske periodične razmene pošte ne iziskuje stalnu povezanost firme na Internet, da bi, bez obzira, firma imala mail server u svom vlasništvu, na svojoj mreži.Interersantno je pomenutu da na svim operativnim sistemima, pa i u Windows-u, postoji program pod nazivom telnet. Namena ovog programa je uspostavljanje TCP veze sa računarom na mreži na željenom portu. Kako je POP3 protokol zasnovan na TCP protokolu koji radi na portu 110, ilustrovaćemo šta se zapravo dešava na mreži kada korisnik čita svoju poštu. Ovo je moguće izvesti ako se tačno zna redoslad poruka koje aplikacije razmenjuju tokom POP3 sesije čitanja pošte.Znajući redoslad poruka POP3 protokola, pročitaćemo mail bez ikakve aplikacije!Prvi korak je povezivanje preko TCP-a na portu 110 na svom mail serveru(POP3 serveru). Ovo se postiže iz komandne linije Windows-a na sledeći način:

C:\> telnet mail_server 110

Dijalog klijenta i servera tekao je na sledeći način:

1. nakon uspostavljene veze server je rekao da je spreman2. korisnik se predstavio (user i pass)3. korisnik je pitao koliko poruka ima(stat naredba) i odmah nakon odgovora tražio

listu4. procitao je poruku 1(retr naredba) i obrisao je nakon toga, i isto to uradio sa

drugom porukom5. na kraju sledi odjava (quit)

Ovo je redosled kojim i E-mail klijenti, na primer MS Outlook Express komuniciraju sa POP3 serverom, stim da kada MS Outlook čita poruku sa servera ujedno je pamti na hard-disk lokalnog računara. Nakon pamćenja na lokalni hard-disk, MSOutlook

briše poruke sa servera, a korisnik poruku prikazuje na ekranu monitora lokalnog diska, iz lokalnog tzv. Mail-boxa, poštanskog sandučeta.Pored POP3 protokola za čitanje pošte postoje i drugi protokoli. Jedan od široko rasprostranjenih protokola je IMAP protokol koji korisniku dozvoljava (ima predviđene naredbe) da na samom serveru u svom elektronskom sandučetu pravi direktorijume i tamo čuva svoja pisma, a ne lokalno na lokalnom PC-u. Prednost ovoga je da korisnik IMAP protokola može pristupati svojoj pošti sa različitih lokacija: kasncelarije, kuće, mobilnog telefona. Svi današnji programi za razmenu pošte podržavaju pored POP3 protokola i IMAP protokol.

Primer dijaloga prilikom slanja poruke SMTP protokolom:http://en.wikipedia.org/wiki/Smtp

Protokoli aplikativnog nivoa

Cilj vežbe

Cilj ove vežbe je upoznavanje sa DHCP i DNS protokolima aplikativnog nivoa. U vežbi će biti kreirana lokalna mreža sa 2 računara i 3 servera, tako da računari IP adrese dobijaju od DHCP servera, a DNS server simbolički zahtev za Web stranicom upućuje na lokalni WEB server.

DHCP

DHCP (Dinamic Host Configuration Protokol) je klijent-server servis. DHCP server pruža servis automatskog podešavanja IP adrese računara sa, može se reći mada nije do kraja ispravno, sa računara na lokalnoj mreži. DHCP klijent aplikacija postoji na svim operativnim sistemima, a na Windows XP može se aktivirati iz IP modula odgovarajuće mrežne kartice iz Control Panela. Opcija koja je izabrana je Obtain IP adress automaticaly, ili u prevodu automatski pribavi IP adresu.Sam DHCP server je aplikacija koja koristi UDP protokol i osluškuje na portu 68.Protokol je sledeći:

1. DHCP zahtev – Računar koji nema podešenu IP adresu, nakon startovanja operativnog sistema pokreće DHCP klijent aplikaciju. DHCP klijent sprema DHCP upit i šalje na mrežu. DHCP upit sadrži:

Broadcast odredišnu MAC adresu (FF-FF-FF-FF-FF-FF), kako bi svi računari na mreži prihvatili frejm

Broadcast IP adresu 255.255.255.255 , kako bi svi IP nivoi svih računara na mreži paket prosledi svom UDP modulu

Odredišni port 68, kako bi samo uređaj (računar ili ruter) koji ima startovanu aplikaciju na portu 68 preuzeo upit.

2. DHCP ponudu – server je aplikacija na koju je podešen opseg IP adresa koje računari sa lokalne mreže mogu da dobiju. Kada DHCP zahtev stigne, server uzima prvu adresu koju nije još uvek dodelio vi sprema ponudu: MAC adresa je adresa računara koji je poslao zahtev (jedino njemu treba odgovor); IP adresa je broadcast 255.255.255.255 (on još uvek nema podešenu IP adresu i jedino će ova adresa stići do UDP modula).

3. Prihvatanje ponude – klijent šalje datagram koji kaže da prihvata ponudu.4. Potvrda od strane DHCP servera – server šalje klijentu datagram u kome

kaže da je primio informaciju iz tačke 3. tj. da klijent prihvata ponudu.

Dok je DHCP protokol u toku na Windows XP računaru se može videti ikona u donjem desnom uglu u obliku 2 monitora. Ukoliko posle par sekundi klijent ne dobije ponudu datu kao u tački 2 u opisu protokola, to znači da na lokalnoj mreži ne postoji ni jedan DHCP server(ili ima problema sa samim serverom). U tom slučaju klijent ne dobija IP adresu, što je takođe prikazano u donjem desnom uglu Windows XP-a sa uzvičnikom pored 2 monitora.Ukoliko se drugačije ne podesi, na Windows računarima je DHCP klijent startovan automatski. To je razlog zbog čega prilikom povezivanja na modemom na nekog od Internet provajdera nije potrebno podesiti IP adresu. Koju je IP adresu DHCP server dodelio klijentu moguće je proveriti iz komandne linije Windows-a naredbom ipconfig:

ipconfig/all

Naredbom ipconfig/renew ponovo se inicira DHCP proces i prolazi kroz sve korake opisane u protokolu od 1 do 4.

DNS

IP adrese je teško pamtiti. Mada se može zapamtiti kao što se i brojevi telefona pamte to je neudobno za rad. DNS protokol je protokol aplikativnog nivoa koji daje preslikavanje simboličkih imena u IP adrese.Primer, www.skinis.org.rs prevodi u IP adresu 66.98.156.70DNS koristi usluge UDP protokola. DNS server je aplikacija koja sluša na portu 53. Klijenti znaju za postojanje DNS servera na mreži po IP adresi DNS servera koja je podešena “ručno” ili automatski u modulu za podešavanje IP adrese u control panel-u.Naravno, da bi se koristila uslugaovakve prirode na mreži mora postojati DNS server. Obično DNS server je u vlasništvu provajdera.

Protokol čine 2 paketa. Prvim paketom klijet šalje upit DNS serveru “koja je IP adresa računara sa adresom www.skinis.org.rs ”. Kada DNS server “sazna” adresu vraća klijetu odgovor “adresa je 66.98.156.70 ”. Klijet tada može nastaviti započeti posao i nastaviti gde je stao, odnosno pristupiti računaru preko IP adrese, kako je jedino i moguće na IP mreži.Skoro svaka aplikacija koja pristupa mreži ima ugrađen DNS klijent (preciznije receno, nema poseban DNS klijent, već koristi uslugu operativnog sistema). Tako kada se u Internet Exploreru upiše gore navedena adresa, Explorer prvo kontektira DNS kako bi saznao IP adresu računara. Port za ovu uslugu je standardizivan, 80 .Napomena: iz Internet Explorera se Web prezentacija može otvoriti i direktnim unošenjem IP adrese, što se reko koristi, a tada Explorer ne traći uslugu DNS servera. Na primer unošenjem u polje za adresu: http://160.99.1.1/, ili http://160.99.10.1/80/ čime smo eksplicitno naveli i port 80.Iz komandne linije windows-a može se saznati IP adresa nekog računara, ili obrnuto korišćenjem naredbe:

nslookup< ip_adresa ili simboli;ko ime>

Postavlja se pitanje kako DNS server saznaje IP adresu? Ovo ćemo objasniti na primeru sa slike.

Na slici je prikazan postupak po kome računar pc1.skola.edu.rs (PC u daljem tekstu) saznaje IP adresu računara www.skinis.org.rs.PC šalje UDP upit na port 53 svog DNS servera, čiju IP adresu zna (DNS server ne mora biti na istoj lokolanoj mreži). Ovaj DNS server je na slici označen kao dns_1. Međutim, jedini koji zna IP adresu traženog računara (sa imenom www) je zapravo DNS označen sa dns_5 na slici, odnosno, drugim rečima, domen kontroler domena skinis.org.rs. Ovaj domen kontroler ima podešena preslikavanja “simbolička adresa – IP adresa” za sve računare svog domena(www, mail, FTP na slici).DNS_1 šalje upit svom domen kontroleru (dns_2) koji je zadužen za domen edu.rs. Kako ni on ne zna, on šalje svom domen kontroleru (rs, nekada yu). Domen kontroler dns_3

prepoznaje iz adrese www.skinis.org.rs da je on taj koji je zadužen za domen rs, pa traži u svojoj bazi i nalazi IP adresu računara dns_4, koji je domen kontroler domena org.rs i zahtev prosleđuje njemu. Ovaj domen kontroler ima u svojoj bazi IP adresu računara skinis.org.rs i upit za adresom www.skinis.org.rs prosleđuje njemu. Domen kontroler dns_5 u svojoj bazi ima računar www, i zna njegovu adresu, pa vraća odgovor računaru koji je upit poslao (dns_4). Tako, odgovor će na PC biti vraćen istim putem kojim je i došao. Na slici je sivim ispunjenim strelicama sa rednim brojevima označen redosled toka upita i odgovora. Tankim crnim strelicama je označeno koji računar je kom domen kontroler.Napomena: Ovakva veza se naziva kaskadna veza domen kontrolera i da bi neko otvorio svoj domen treba da ima svoj DNS kontroler i da je IP adresa njegovog domen kontrolera upisana u bazu donem kontrolera koji je za njega zadužen. Neki domeni poput adresa na .com domenu se mogu kupiti, do ksu neki poput org i edu besplatni i mogu ih dobiti odgovarajuće organizacije. Jedino što treba jeste da daju IP adresu svog domen kontrolera i naziv domena koji žele.

Konfiguracija DSL modema

Cilj vežbe

Cilj ove vežbe je upoznavanje sa ulogom DSL rutera.

Priprema vežbe

WAN (Wide Area Network) mreže, nasuprot PAN, LAN i MAN mrežama, su računarske mreže koje pokrivaju široko geografsko područje , gde se imsli na počev u okviru grada, preko razdaljina između gradova, država, sve do razdaljina savladanim u današnje vreme kao što je komunikacija Zemlja – Mesec. Najveći i najkompleksniji poznati primerak WAN mreže je sam Internet, iako se pod WAN terminom podrazumeva i svaki zaseban link između 2 povezane, udaljene tačke na Inrernetu.Uloga WAN mreža je povezivanje udaljenih LAN mreža, kao i drugih tipova mreža, tako da uređaji sa jedne mreže mogu komunicirati sa uređajima udaljene mreže. Mnoge WAN mreže su privatne i predstavljaju vlasništvo pojedinca i kompanija. Druge, postavljene od strane provajdera usluga (Service Provider) ili kraće provajdera, pružaju korisnicima usluge povezivanja dve i više udaljenih mreža, ili omogućavaju pristup Internetu. WAN mreže se najčešće grade korišćenjem iznajmljenih linija. Na svakom kraju iznajmljene linije, nalazi se uređaj koji ima mogućnost rutiranja saobraćaja. Uređaj priključen na

WAN može biti u najjednostavnijem slučaju korisnički čiji je PC modemom ili ISDN-om povezan na modem server provajdera, pa sve do kompleksnih rutera koji implementiraju dinamičke ruting protokole i kompleksna rutiranja i filtriranja saobraćaja između povezanih mreža. Karakteristično za WAN mreže je to da brzina WAN linkova višestruko manja od brzine lokalih mreža. Nasuprot lokalnim mrežama, gde brzine idu od 10 ili 100 Mbps, pa čak i do 10Gbps, tipične brzine WAN linkova izražene su u kbps ili eventualno u Mbps. Osnovni ADSL paket koji se kod provajdera može naći u današnje vreme je 2 Mbps, što je 50 puta sporije od prosečne lokalne mreže. Razlog za male brzine WAN linkova je cena. Ovo je bitna karakkteristika WAN-a koja se obavezno uzima u razmatranje prilikom projektovanja mreže: brzina i prenos podataka preko WAN linkova se uglavnom zakupljuju od telekomunikacionih kompanija. Na slici su prikazana ova dva slučaja.

DSL je skraćenica od engleskih reči Digital Subscriber Line, ili u prevodu digitalna linija za povezivanje pretplatnika. DSL je komunikaciona tehnologija koja omogućava brzi prenos podataka preko bakarne telefonske parice, u odnosi na dialup i ISDN. Brzine DSL linija variraju počev od 144 kbps do 8 Mbps.Princip rada DSL-a je taj da ova tehnologija koristi frekfencijski opseg iznad opsega koji se koristi za modulaciju telefonskih signala. Naime, za prenos telefonskog signala koristi se frekfencijski opseg do 20kHz, dok se za prenos ADSL signala koristi frekfencijski opseg preko 25 kHz, zavisno od varijante DSL standarda. Potrebno je istaći da se ovaj

visokofrekfencijski opseg deli na dva dela: deo za slane podataka od korisnika ka provajderu (upload), i deo za prijem podataka (download). ADSL je varijanta DSL-a čiji naziv dolazi od engleskih reči Asimetric Digital Subscriber Line, ili u prevodu asimetrična digitalna linija za povezivanje pretplatnika. Pod asimetričnošću linije misli se na nejednakost brzina upload-a I download-a.Varijante DSL tehnologije su

ADSL – Asimetrični DSL, upload od 16 kbps do 640 kbps, download od 64 kbps do 8 Mbps i više

SDSL – Simetrični DSL, upload i download su jednaki i kreću se u opsegu od 1,5 Mbps do 2 Mbps i više

HDSL – High bit rate DSL (DSL velike brzine), isto kao SDSL, razlika je u modulaciji

IDSL – ISDN like DSL, ili u prevodu DSL koji podseća na ISDN – po brzini; brzina je od 144 kbps jednaka zbiru brzina svih kanala 2B + D ISDN-a

CDSL, ili DSL – lite – Customer DSL, u prevodu „potrošački “ DSL, koji je namenjen masovnoj upotrebi; brzina uploada je od 16 kbps do 640 kbps, dok je brzina downloada 1 Mbps i više.

ADSL je asimetrična varijanta DSL tehnologije kod koje su brzine uploada značajno manje od brzine downloada. Razlog je podela samog visokofrekfentnog opsega. Tako, kod ADSL-a se za upload koristi opseg od 25.875 kHz do 138 kHz, dok se za download koristi značajno širi opseg i to od 138 kHz do 1104 kHz. Potrebno je napomenuti da su ovi opsezi van opsega modulacije telefonskog signala, tako da se na istoj liniji preko koje se vodi telefonski razgovor može “umetnuti” DSL signal koji neće “smetati” već uspostavljenoj telefonskoj vezi. Praktično je omogućeno da telefonski kanal i kanal za ADSL istovremeno egzistiraju na telefonskoj parici. ADSL varijanta DSL tehnologije je najpogodnija za pojedinačne korisnike koji se preko ove tehnologije povezuju na Internet servis provajdera od kuće, ili za manje firme. Razlog za ovakvu konstataciju su same potrebe ovakvih korisnika. Većina korisnika ima potrebu da podatke i informacije sa Interneta downloaduje ka sebi. Ovo se može ilustrovati na primeru otvaranja jedne Web strane. Naime, korisnik u svom Web pretraživaču unese adresu strane koju želi da poseti (www.nekastrana.rs). Ovaj zahtev, koji nema ni kilobajt, već se meri u bajtovima, od korisnika se prenosi putem DSL-a do provajdera. Zahtevana Web stranica preko provajdera i ADSL-a (suprotan smer) dolazi do korisnika. Strana sa slikama je reda veličine od par desetina kilobajta, do par megabajta. Zaključak je da je za par upload-ovanih kilobajta, korisnik download-uje par stotina kilobajta podataka. Kao drugi primer može se navesti gledanje televizije preko Interneta (IP televizija) ili slušanje radija.ADSL nije upotrebljiv za korisnike koji poseduju svoje servere. Razlog je taj da su potrebe za prenosom u ovom slučaju obrnute. Korisnici koji poseduju server imaju potrebe da veliku količinu podataka šalju onima koji im pristupaju sa Interneta. Ovakvim korisnicima i varijanta ADSL-a sa download-om od 8 Mbps ne bi odgovarala, jer je upload maksimalno 0.5 Mbps (samo par puta više od običnog modema).Takođe, problem sa ADSL-om nasraje kada je lokalna mreža povezana preko ADSL-a na Internet, i više korisnika istovremeno obavlja razgovor putem VoIP-a. VoIP je simetrični

servis koji za nesmetani razgovor zahteva oko 30 kbps od korisnika, i isto toliko ka korisniku. Interesantno je istaći činjenicu da u ovakvoj situaciji i sa ADSL-om sa download-om od par megabita, ne bi bilo moguće ostvariti više od 10 do 15 VoIP veza bez gubljenja na kvalitetu zvuka koji se prenosi – zbog ograničenog uploada.Bez obzira na istaknute nedostatke ADSL-a, ADSL je tehnologija koja je sve više zastupljena, baš iz tog razloga što zadovoljava većinu korisnika.Topologija DSL sistema od provajdera do krajnjeg korisnika je uprošćeno prikazana na sledećoj slici

DSL tehnologija je jedino u upotrebi jedino od korisnika do najbliže centrale. Zbog kvaliteta signala, DSL ima ograničenje da dužina DSL linka od korisnika do centrale ne sme biti veća od 5.5 km, tj 3 milje. U centrali se DSL linkovi svih korisnika na konkretnoj centrali multipleksiraju u jednu brzu ATM konekciju. ATM-om se multipleksiraju DSL linije korisnika dopremaju do provajdera, koji ima svoj WAN link ka Internetu. Odluka o izboru Internet provajdera je na korisniku. Potrebno je da lokalna centrala ima mogućnost za DSL vezu. Odgovarajućim ATM-om će sa lokalne centrale veza biti presleđena do provajdera. Nakon ugradnje interfejsa sa miltipleksiranje visokofrekfentnog DSL signala na liniju, signal je prisutan non-stop. U cenu koju korisnik plaća provajderu uključen je “zakup” DSL linka do centrale, kao i same usluge provajdera.Prevedeno na OSI model, od korisnika do provajdera na fizičkom sloju OSI modela postoji iznajmljena serijska veza, u prvom delu DSL, a nakon centrale ATM. Ovu vezu održava DSL modem ili ruter, koji dodatno pokreće PPP, ili preciznije PPPoA protocol na nivou linka OSI modela. Bez obzira na to što rade na različitim frekfencijama i što je frekfenca DSL-a iznad frekfence modulacije telefonskog signala, uobičajeno je da se pre telefonskog aparata koji

se vezuje na liniju na kojoj je prisutan i DSL signal postavljen filter, koji propušta samo signale niskih frekfencija. Razlog za ugradnju filtra je taj što elektronske komponente telefonskog uređaja mogu da budu osetljive na visoke frekfencije, što se ogleda u smetnjama na vezi.Napomena: priključenje telefona na ADSL liniju bez filtra neće izazvati oštećenje uređaja. Čak, većina današnjih telefona ima ugrađene filtre, a dodatni filter neće smetati.

Kompletna šema poveivanja DSL modema i telefona na DSL liniju prikazana je na sledećo slici. Običan razdelnik deli vezu iz priključka na zidu na dva dela. Oba dela u ovoj tački sadrže i telefonski i DSL signal. Veza ka telefonu se propušta kroz filter koji uklanja visoke frekfencije, dok se druga veza nefiltrirana vodi u DSL modem.

Kao i kod ISDN-a, i kod DSL-a ulogu modema može imati ruter koji ima WAN interfejs prilagođen DSL standardu. U slučaju modema, modem se povezuje na računar serijskom vezom, RS232 ili USB.Modem ili ruter je u vlasništvu telekomunikacione kompanije, po zakonu, sem u Americi i Japanu, gde je vlasništvo, i još bitnije, odgovornost korisnika. Ruteri koji se dobijaju na korišćenje u Srbiji su takvi da imaju jedan ADSL WAN port i 4-portni Ethernet switch sa strane lokalne mreže. Rter takođe ima funkciju DHCP servera pa klijentima na lokalnoj mreži IP adresu dodeljuje automatski sa privatne mreže 192.168.0.0/24 ili 192.168.1.0/24. Na drugom OSI nivou WAN porta rutera je PPPoA protokol na kome je u telekomunikacionoj kompaniji već podešen korisnički nalog, ime i šifra. IP adresu Wan port dobija preko DHCP servera provajdera. Ovim je omogućena potpuna automatizacija što se instalacije rutera tiče. Potrebno je da korisnik računar poveže na Ethernet port. Računar će IP adresu dobiti od rutera.DSL ruteri su obično opremljeni WEB aplikacijom preko koje je moguće podesiti ih. Da bi se ovim podešavanjima pristupilo potrebno je proveriti IP adresu rutera(na računaru u polju gateway koje se dobija naredbom ipconfig), i iz Web pretraživača otvoriti ovu adresu. Na primer, http://192.168.1.1/ . U većini slučajeva ova Web aplikacija je dodatno zaštićena korisničkim imenom i šifrom.