U TRAGANJU ZA ZLATNIM RUNOM, BORISLAV PEKIC

PREDGOVOR ZLATNO RUNO IZMEDjU MITA I ISTORIJE "Zivot je mistrion ke frontida, tajna i briga" Kir Simeon Njegovan Kako se pokazalo tokom poslednjih nekoliko godina, pored grandioznog proznog dela, Borislav Pekic je ostavio iza sebe i veliki "paralelni" opus dnevnickih zabelezaka, komentara i studija vezanih za svoj rad. Rec je o gradji izuzetne vrednosti, koju je jos sam pisac za zivota poceo da objavljuje u formi eseja, ili dnevnickih zapisa.1 Dobrotom i marom pisceve supruge, gospodje Ljiljane Pekic, koja od pisceve smrti njegovu zaostavstinu predano obradjuje i priprema za stampu, ovaj dragoceni materijal postupno postaje dostupan citaocima i tumacima Pekicevog dela. Tako je bilo moguce da se, nakon njegove smrti, objavi i skoro potpuno zavrseni roman Graditelji, kao i nekoliko drugih knjiga iz zaostavstine, pre svega dnevnickih zapisa i komentara knjiga na kojima je Pekic radio. Vec i knjige koje su do sada objavljene iz Pekiceve zaostavstine2 pokazuju da sav taj ogroman materijal, ciju smo velicinu i vaznost tek poceli da sagledavamo, predstavlja jedinstveni fenomen u nasem citalackom iskustvu. Drugim recima, da tu niposto nije rec o nekoj sekundarnoj gradji, zanimljivoj samo za znatizeljne, o knjizevno-istorijskom svedocanstvu ciji je prevashodni cilj da nam priblizi jednog velikog pisca i njegovo delo, ostajuci kao "radni materijal" iskljuceno iz tog dela. Naprotiv, sve do sada objavljene knjige iz zaostavstine potvrdjuju da na gradju iz Pekiceve radionice valja gledati kao na integralni deo njegovog autorskog projekta, kao na esejisticku, metanarativnu komponentu njegove prozne gradjevine.3 To je posebno uocljivo u tekstovima koji se neposredno odnose na nastanak pojedinih Pekicevih dela, za koja je on radio obimne pripremne studije i komentare. Iako nisu neposredan deo konacne verzije proznih celina o kojima govore, ta razmisljanja i zapisi povezuju se sa njima na poetickom planu, kao jedna vrsta unutrasnjeg, misaonog ogledala njihove dubinske strukture. To nesumnjivo potvrdjuje i obimna gradja vezana za nastanak romana Zlatno runo. Po kompleksnosti forme, po sirini i obuhvatnosti tema i bogatstvu znacenja, ovaj roman4, odnosno fantasmagorija, kako Runo zanrovski odredjuje sam pisac, ili epska saga, kako cesto govori kritika, predstavlja jedinstvenu pojavu u savremenoj srpskoj prozi. Roman Zlatno runo bio je prvobitno zamisljen kao prvi deo "romejskog prstena", koji je jos trebalo da obuhvati i Crvenu fantasmagoriju, Crveni i crni, Crnu fantasmagoriju Graditelji, i Portrete i autoportrete Njegovan-Turjaskih. 5 Nazalost, preostale delove "romejskog prstena" autor nije uspeo da dovrsi. Zlatno runo objavljivano je u periodu od 1978. godine, kada su se pojavile I i II knjiga, do 1986, kada su se pojavila dva zakljucna toma, VI i VII. I dok se prvih pet knjiga Runa pojavilo u relativno kratkom roku (III i IV tom usledili su 1980, a V vec 1981. godine), na zakljucne delove romana valjalo je cekati nekoliko godina. Tekstovi sabrani u ovoj knjizi nastajali su uglavnom tokom 1983. godine, u vreme intenzivnog rada na VI, i posebno, VII knjizi Runa, zamisljenoj tako da u sebi sazme i kontrapunktira sva bitna pitanja otvorena u prethodnim tomovima. Moglo bi se zapravo reci da i VI i VII knjiga imaju funkciju zakljucnih delova romana, s tim sto VI knjiga dovodi do kraja zbivanja u istorijskom vremenu, dok VII zaokruzuje radnju romana povratkom u mitsko

vreme. Tako su i komentari VI knjige Runa najvecim delom posveceni pitanjima vezanim za istorijsku gradju koja se obradjuje u tom delu. Najvise je reci o dva istorijska dogadjaja koja se kontrapunktiraju u ovoj knjizi, o ubistvu Aleksandra Obrenovica i Drage Masin, i o svadbi kralja Milutina i princeze Simonide. Komentari i studije VII knjige bave se kompleksnim pitanjima prirode mita, i posebno, antickim mitovima vezanim za Elelvsinske misterije i pohod Argonauta na Zlatno runo. Za citaoce i tumace Pekicevog dela ovi komentari visestruko su vazni i zanimljivi. Najdirektnije, oni ga uvode u piscevu radionicu i otkrivaju neke tajne vezane za njegov rad. Pokazuju mu na koje je sve nacine pisac sakupljao gradju za svoje romane, kako je belezio, i kako potom prenosio u svoje tekstove. Oni otkrivaju i neke skrivene unutrasnje mehanizme samog romana, jer neposredno ukazuju na znacenjske linije kojima je sam autor davao posebnu vaznost. S obzirom na slozenost strukture Runa, takva autorova objasnjenja znacajno obogacuju citaocevu percepciju romana i olaksavaju mu razumevanje teksta. Tako citalac moze mnogo lakse, i sa vise samopouzdanja da se krece po "fikcionalnoj sumi" Zlatnog runa, kako bi to rekao Umberto Eko6. To, naravno, ne znaci da je citalac obavezan da sledi "uputstva" pisca, kao sto ni tekstove koji su pred nama ne treba razumeti kao "uputstvo" za citanje. Prihvatimo li Ekovu sliku teksta kao "fikcionalne sume", onda smo prihvatili i njegovu tvrdnju da je citalac slobodan da kroz tu sumu seta po sopstvenom nahodjenju, birajuci one staze koje se njemu cine najprivlacnije. Ali, citalac je na tom putu neprestano primoran da pravi izbore, koji odredjuju pravac njegovog citanja i razumevanja teksta; od toga zavisi na koji ce nacin proci kroz "fikcionalnu sumu", i sta ce uopste uspeti da vidi i da dozivi u njoj. Citalac, medjutim, ne mora uvek praviti najbolje izbore; njegov put moze biti i neka sasvim sporedna precica, koja ga brzo izvodi iz sume i lisava poznavanja njenih tajni. Nekima je i takva setnja dovoljna; ali oni drugi, koji zaista zele da upoznaju cari sume u koju su se zaputili, moraju pokusati da slede pravila koja im u tome mogu pomoci. A to su pravila koja pred njih postavlja sam tekst. Jer, svaki tekst, kaze Eko, kao deo svoje narativne strategije, generise sopstvenog idealnog citaoca, Model Citaoca, koji jedini moze da odgovori na sve zahteve tog teksta. Ne znam koliko se bilo koji empirijski citalac moze pribliziti Modelu Citaoca Zlatnog runa, znam samo da ce generacije tumaca pokusavati to da ucine. Autorovi komentari i studije za Zlatno runo mogu u tome da im pruze dragocenu pomoc. "U VI i VII knjizi svi motivi zapoceti ili razvijani u ostalih pet knjiga moraju da budu zavrseni i razreseni. Svaka kopca mora da se zakopca. Sve ono sto se u dijalozima dogadjalo i radnje koje su otvorene, a koje zahtevaju zavrsetak u Turjaku, moraju biti zavrsene. Gradjevina mora biti potpuna, ni jedan kamen iz nje ne sme nedostajati", kaze Pekic (Komentar 20). Studije i komentari u ovoj knjizi mogu pomoci citaocu da razume nacin na koji su "zakopcane" neke vazne "kopce" u Zlatnom runu. I to ne samo one velike, koje povezuju osnovne relacije u romanu, vec i one mnogo sitnije, koje pokazuju da je ta ogromna, neobicno slozena struktura bila promisljena do svojih najmanjih detalja. Prateci nacin na koji se "zakopcavaju" razlicite vrste "kopci" u romanu, citalac naprosto mora ostati fasciniran merom unutrasnje kontrole koju Borislav Pekic ostvaruje nad tekstom. Ona se tice svih planova teksta, od formalnih do simbolickih. Na primer, u komentarima se u nekoliko navrata govori o ulozi koju u romanu imaju glasovi Njegovan-Turjaskih, preko kojih se u karakteristicnu proznu naraciju unose elementi dramske forme i unutrasnje dinamike dramske radnje, sto na formalnom planu direktno narusava mogucnost jednostavnog zanrovskog imenovanja teksta. Na znacenjskom planu, ovim glasovima i njihovim visestrukim i viseznacnim komentarima, razbijaju se unutrasnji

monolozi Gazda Simeona, i svih drugih Simeona koji kroz Gazdu govore. Tako glasovi Njegovan-Turjaskih postaju i jedan od znacajnih cinilaca u gradjenju Zlatnog runa kao dijaloskog romana u Bahtinovom smislu reci, jer neposredno pokazuju na koliko se razlicitih, medjusobno nepomirljivih stanovista, razlaze njegovanska porodicna ideologija "racunskog" nacina zivota. Kako pokazuje Komentar 19, ti glasovi na kraju treba da se pretvore u neku vrstu antickog hora, cime se u Runu uspostavlja jedna vrsta intertekstualne relacije sa antickom tragedijom. Na poetickom planu, ova veza moze biti shvacena kao jedna od indikacija citaocu na koji nacin da cita tekst. Preko nje se, istovremeno, sam Pekicev roman situira u odnosu na tradiciju pisanja utemeljenu na grckoj tragediji. Kao neposredna reinterpretacija price o Argonautima, sama VII knjiga Runa vezuje se uz dugi niz dela iz zapadnoevropskog kulturnog kruga koja svoju gradju nalaze u mitskom nasledju anticke Grcke. Kao simbolicka evokacija price o traganju za smislom zivota, koja u mitu trazi odgovore na osnovna pitanja ljudske egzistencije, Zlatno runo se kao celina vezuje uz grcku tragediju kao ugaoni kamen jedne tradicije pisanja iz koje je, u krajnjoj liniji, proizisla evropska kultura. Unutrasnji mehanizmi kontrole teksta koju Pekic uspeva da ostvari u Runu mogu se najbolje pratiti na nivou detalja. Uzmimo za primer belu fleku koja se neposredno pred smrt pojavljuje na celu Simeona Gazde (Komentar 74 - Zlatno runo VI, str. 340 i 359). Sasvim racionalno, njegovi sin i snaha u tome vide mrtvacku fleku, koju zure da nasminkaju kako ostali ukucani, na sam Bozic, ne bi shvatili da je mrtvac u kuci. Preko te bele fleke, medjutim, uvodi se citav kompleks slozenih znacenja, koja citalac moze da rekonstruise tek naknadno, kada zavrsi citanje citavog Runa i kada dobije mogucnost da konacno poveze sve "kopce" u tekstu. Tada Stefanovo i Emilijino sminkanje fleke prestaje da bude samo pokusaj da se za nekoliko casova odlozi javno saopstenje o Gazdinoj smrti. Ovaj cin otkriva njihovu pripadnost racionalistickom svetu svih Simeona, odnosno svih Njegovana, onom istom nacinu gledanja na svet koji je jos Noemis pokusao da uvede na Argo. U suocavanju sa smrcu, kao najvecom tajnom, oni reaguju "racunski", pokusavaju neometano da okoncaju svoju kucnu svetkovinu. Bela fleka, medjutim, koja se pojavljuje na Gazdinom celu, jeste i znak njegove veze sa prvobitnim Arionom, konjem od kojeg su potekli Kentauri. Tako se poslednji Simeon u genetskom lancu povezuje sa prvim pretkom svih Njegovana. Arion, koji je bio sav crn, imao je takodje na celu jednu belu fleku, koja je predstavljala znak njegove nesavrsenosti, prvi razlog njegove zelje da se promeni i da napusti svoje konjsko oblicje. Arion je pozeleo da bude covek, i tako je zapocela njegova metamorfoza, koja ce ga, u ljudskom liku, odvesti u pakao istorije. Tragajuci za svojim Zlatnim runom, njegovi potomci Simeoni zudeli su da predju obrnuti put, da se vrate u svoje prvobitno, konjsko oblicje, sto ce Simeonu Gazdi na kraju i uspeti. U trenutku svoje smrti, on se pretvara u Crnog konja, savrsenu formu, bez i jedne belege. Tako njegova predsmrtna bela fleka na celu postaje i simbol rastanka sa nesavrsenom formom u kojoj su Simeoni trajali u istorijskom vremenu. Na drugoj strani, pokusaj Stefana i Emilije da maskiraju belu fleku na Simeonovom celu priziva u citaocevo secanje i neke od kljucnih prizora iz III knjige Runa. Rec je o epizodama u kojima je Simeon Sigetski sminkao mrtvog Sulejmana Velicanstvenog kako bi se od zamorene turske vojske pod opsednutim Sigetom barem za neko vreme sakrila sultanova smrt. Tako se ovde sklapa jos jedna unutrasnja "kopca" koja visestruko usloznjava znacenje ove kratke scene i naoko nevaznog detalja sminkanja Gazde koji je na samrti. Tema sminke i sminkanja, jedna je od najznacajnijih u citavom Runu. Ona se razvija kroz svih sedam knjiga, i moglo bi se reci da je sudbina svih Simeona na neki nacin bila povezana

sa sminkom i sa sminkanjem, bilo najneposrednije, u doslovnom smislu reci, ili na simbolicki nacin. U jednom periodu svog postojanja Firma Simeon & Sin bavila se upravo pravljenjem i prodajom sminke, koja ce se kasnije pretvoriti u citavu industriju boja Na jednoj strani, sminka je roba kojom Simeoni trguju i tako pokusavaju da dodju do svog Zlatnog runa. Iduci tom linijom, mi je moramo posmatrati kao deo materijalnog sveta, za koji su se oni opredelili. Na drugoj strani, medjutim, koriscenje sminke pretpostavlja odredjeno umece koje izlazi iz okvira "racunskog" zivota. Simeon Sigetski bio je pravi umetnik sminke, a svi Simeoni, bez obzira na to cime su se bavili, vladali su ovim umecem. Tako poznavanje sminke i sminkanja postaje jedna od manifestacija kentaurske prirode Njegovana, koji zive po pravilima "racunskog" zivota, ali jednim delom svoje duse uvek strasno zude za onim cega su se odrekli, za svetom nematerijalnih vrednosti. Ta se zudnja, kao sklonost prema umetnosti, iskazuje na razlicite nacine. Simeon Moshopolit je bio umetnik-grncar, a Simeon Adrijanopoljski umetnik-glumac. Motiv sminke ima i druga znacenja. On se povezuje sa kompleksnim znacenjima koje ima maska, sa potrebom da se doslovno sakrije sopstveno lice, ili da se, na simbolickom planu, "prefarbaju", prikriju pravi motivi i razlozi necijeg ponasanja. Na ovoj ravni, sminka se povezuje i sa cuvenom simeonskom "striklom", koju oni prevlace preko noseva i lica svojih protivnika. Kao i svi ostali sredisnji motivi u romanu, i sminka se povezuje sa mitom. Komentari pokazuju da je za Noemisa sminkanje bilo jedna vrsta racionalnog maskiranja. On se mazao konjskim izmetom da bi smrdeo onako kao sto smrde Kentauri, zeleci time da obmane svoje saputnike na Argu, da i njima i bogovima koji su Argo poslali na put prevuce simeonsku "striklu" preko nosa. Kada Argonauti otkriju da je Noemis varalica, oni ga vezuju za jarbol i simbolicno mazu izmetom (Komentar 50). To je obredni cin unizavanja, obelezavanja uljeza uz pomoc sminke/maske da bi se i na takav, sasvim ocigledan nacin, pokazalo da je on drugaciji i da ne pripada tu gde se nasao. Noemisovo vezivanje za jarbol na Argu ima brojne replike u istorijskom iskustvu mnogih Simeona. Najdirektnija je ona u kojoj se opisuje kako su Simeona Lupusa, kao malog decaka, decaci u Kragujevcu vezali za neki kolac i namazali govnima, ciji miris nikada vise nije uspeo da istera iz nozdrva. Nakon sto procita VII knjigu Runa, citalac ce shvatiti da taj miris ima mnogo dublje poreklo, da je to trag mirisa koji je jos iz mitskih vremena ostao u nosu svih Njegovana. Jarbol za koji je bio vezan Noemis na Argu, prepoznaje se i u kolcu na koji je doslovno bio nabijen Simeon Moshopolit, kao i u fotelji za koju je Emilijinom pribadacom pricvrscen umiruci Simeon Gazda. Kako pokazuju komentari VII knjige, Pekic je u zakljucnom delu Zlatnog runa reinterpretirao Argonautiku sa namerom da pokaze kako upravo u mitu valja traziti najdublja znacenja njegovog romana. Na neki nacin, ovi tekstovi govore i o u putu koji je sam autor presao radeci na Runu. Davne 1979. godine, kada su se pojavile dve prve knjige Runa, Pekic je ovako govorio o svom romanu: "Rodjen sam i odrastao u gradjanskoj porodici i moje mi uspomene iz detinjstva - vrlo srecne, uostalom - ne govore nista o nekom propadanju, osipanju i putrefakaciji koja bi prema istoriografiji trebalo da karakterise poslednje godine medjuratnog perioda, godine, dakle, koje, makar i u ogranicenom obliku, pamtim. Bio sam kao i Simeoni s njihovim potomcima u Turjaku 1941. 'konzerviran u osecanju sopstvene nepovredivosti'. Kad je istorija vrlo grubo opovrgla ta moja ubedjenja, osetio sam potrebu da ustanovim sta se to, zapravo, i zasto dogodilo. Povod je, dakle, bio sasvim intiman. I na toj svojoj licnoj istrazi radim ima vec blizu trideset godina. Prva genealogija Njegovana-

Turjaskih, koja je do sada pretrpela srazmerno male izmene, nosi datum '1952'. Tada su napisani i prvi tekstovi. () Tokom rada, medjutim, licni motivi otisli su sve dublje u pozadinu inspiracije, dok nisu sasvim zaboravljeni. Postalo mi je savrseno svejedno kako se i zasto sve to dogodilo u smislu nekog razjasnjenja sebi, u smislu tumacenja moje vlastite sudbine, postalo mi je vazno da protekle stvari vidim iznutra, u samom njihovom razvoju (kako sam u Dnevniku zabelezio), da ih snimim iz njih samih, da to mrtvo vreme, pomocu imaginacije, ako je moguce, prozivim. Da ga prozivim ne kao Borislav Pekic, vec kao svaki od Simeona koji su, jedan za drugim, stajali na krmi porodicnog Arga u vecnom traganju za balkanskim Severozapadnim prolazom (Virioditikos diadromos) i Zlatnim runom (Hrosomolon Deras) zivota. Tako je Runo postepeno postalo hronika, ili bi bolje bilo reci - fantasmagorija o Simeonima, Njegovanima, Cincarima, a kroz njih subjektivna vizija istorije gradjanske klase, Beograda, Srbije." 7 Nema sumnje da se Zlatno runo u nekim svojim bitnim znacenjskim slojevima mora citati upravo na ovaj nacin, kao Pekiceva "subjektivna vizija istorije gradjanske klase, Beograda, Srbije". Tako postmatrano, Zlatno runo ima vaznost sredisnjeg teksta ove vrste u savremenoj srpskoj prozi, koji pomice granice zanra i redefinise pojam istorijskog romana. Zanrovski, o Runu mozemo govoriti kao o izuzetnom primeru istoriografske metaproze, u onom znacanju koje tom pojmu daje Linda Hacn. 8 Na drugoj strani, kada se znacenja romana preko VII knjige neposredno povezu se mitskim izvorima, onda Beograd, Srbija, pa i Balkan, postaju samo geografske odrednice unutar kojih se odvija Pekiceva "velika prica" o istoriji civilizacije, o razlozima i smislu naseg postojanja. Pekiceva "velika prica", medjutim, ne pretenduje na to da bude monolitna, ni monoloska. Ona, kao jednu od osnovnih pretpostavki, ukljucuje u sebe i sumnju u mogucnost da, "velika prica", uopste bude konstituisana. U tom smislu, Pekicevo delo moze biti jedan od izuzetno dobrih primera postupka o kojem govori Linda Hacn, objasnjavajuci inherentnu paradoksalnost postmoderne proze. Rec je o istovremenom koriscenju i iskrivljavanju, odnosno o istovremenom ustanovljavanju i subverziji kljucnih pojmova i nacela kojima se postmoderni autori koriste. Takav paradoksalni, ironijski odnos karakterise i stav postmodernih autora prema takozvanim velikim sistemima, na koje se ovi autori pozivaju, dovodeci u pitanje njihove osnovne pretpostavke. Komentari i studije za VI i VII knjigu Zlatnog runa donose novi materijal o autorovom radu na romanu, koji opravdava ovakav pristup Pekicevom delu. Za takvo citanje posebno su znacajni odeljci koji govore o mitu i o prirodi mita, i koji donose novu gradju od velike vaznosti za razumevanje mita kao okosnice citavog Pekicevog dela9. Tu se ponovo potvrdjuje da se Borislav Pekic neprestano vracao mitu kao osnovnom obliku iskazivanja najdubljih ljudskih saznanja o prirodi zivota i smrti. Kao sto pokazuje Beleska 97, Pekic je u mitoloskim dogadjajima video "osnovu sveta", na kojoj sve pociva. Sam mit shvacen je ne samo kao "oblik saznanja" vec "i kao oblik bivstvovanja", koji ne treba smestati u neku bezvremenu proslost. Pekic trazi nacin da "obuhvati mit i vreme u istu kategoriju", pa zato govori o svevremenosti mita, koja ukljucuje podjednako proslost, sadasnjost i buducnost (Beleska 96). "Ono sto ja cinim u stvari je nesumnjivo remitologizacija i pokusaj da se drustvena istorija i drustvena buducnost, buducnost coveka, objasne njegovom najdubljem prosloscu, gde je skrivena njegova pokretacka istina", kaze Pekic u Belesci broj 89, gde nalazimo, nesto kasnije

i ovo: "Dakle, mit nije misljenje o zivotu, mit je u stvari zivljenje u slikama izrazeno". Na ovaj nacin, mit (ponovo) postaje najdublja riznica osnovnih saznanja kojima covek o sebi raspolaze i kojima se mora vracati da bi razumeo svoju sudbinu. Ta saznanja njemu nisu jednostavno dostupna, niti svako moze doci do njih. Ako govorimo o covecanstvu, valja razumeti, smatra Pekic, da su ona najbitnija, i istovremeno najtajnija znanja pohranjena duboko u ljudsku podsvest, i da covek mozda cak i nema nacina da o njima ljudskim jezikom govori. To se najjasnije vidi u Pekicevom razumevanju tajne vezane za Elevsinske misterije. Dok vecina tumaca smatra da je ucesnicima bilo najstroze zabranjeno da bilo kome govore o obredu inicijacije kroz koji su prosli, Pekic je uveren da oni to nisu ni mogli ciniti: oni se jednostavno nicega nisu secali, sva znanja o tome sta im se u misterijama dogodilo odlazila su duboko u njihovu podsvest (Komentar 58). Kako pokazuju komentari i studije za VII knjigu, upravo Elevsinske misterije i tajna zivota i smrti, radjanja i umiranja koja je u njihovom sredistu, predstavljaju onu osnovnu referentnu tacku za koju se vezuje citavo Runo. Za Borislava Pekica to je bio najdublji i najbitniji znacenjski sloj romana, prema kome vode svi slozeni unutrasnji tokovi njegove velicanstvene gradjevine. Tako se, prema ovim komentarima, citavo Zlatno runo moze citati kao povest o dvostrukoj inicijaciji kroz koju prolazi glavni junak Runa, Noemis/Simeon. Prva od te dve inicijacije odvija se u mitskom vremenu, kada Demetra ponudi Kentauru Noemisu da pojede svetu Hijeru, pruzajuci mu tako mogucnost da, kao prvi covek iniciran u Elevsinske misterije, prodje kroz obrednu smrt i bude uveden u novi oblik zivota. Ta inicijacija, medjutim, ostaje neuspesna jer je Noemis svetom obredu pristupio necist, uprljan krvlju u Heraklovom sukobu sa Kentaurima. Zato Noemis umesto u zivot biva uveden u smrt, sto se ovde izjednacava sa njegovim vracanjem iz mitskog u istorijsko vreme; to je pakao ljudske istorije. Na drugoj strani, Simeonovo bivanje u istorijskom vremenu, koje mi pratimo kao smenu brojnih generacija Njegovana, zavrsava se takodje obrednom inicijacijom glavnog junaka, ovoga puta uspesnom. Uz pomoc svete vatre, u trenutku smrti, Simeon napusta svoj ljudski oblik da bi se pretvorio u savrsenu formu, Crnog konja bez ijedne belege. Time on zauvek napusta istorijsko vreme i konacno odlazi u svevremenost mita. Povezivanje Elevsinskih misterija sa Argonautikom izvedeno je ovde na osnovu Pekicevog tumacenja Zlatnog runa kao simbola one iste vrhovne tajne koja je u sredistu misterija. Zlatno runo je zapravo simbol besmrtnosti, odnosno tajne vecnog zivljenja, koja istovremeno daje odgovor na pitanje o njegovoj svrsi. Nema sumnje da ce ovako jasno ocrtan znacenjski okvir Runa predstavljati neobicno podsticajno polaziste za nova citanja ovog sredisnjeg, najkompleksnijeg Pekicevog dela. Na primer, navedena beleska o odnosu vremena i mita otvara novu perspektivu za tumacenje simeonskih putovanja kroz vreme, buduci da ona ne ukljucuju samo povratak u proslost, koji bi se mogao po relativno jednostavnom obrascu tumaciti kao secanje nasledjeno od predaka. Simeoni imaju povremeno i vizije koje ih vode u buducnost, sto se onda moze objasniti upravo "svevremenoscu mita", koja povezuje i proslost i buducnost. A simeonske vizije buducnosti, isto kao i secanja na duboku proslost, postaju tacke preseka u kojima se sustice mitsko i istorijsko iskustvo, i koje za razumevanje romana imaju posebnu simbolicku vaznost. U ovoj prilici, medjutim, zelim da ukazem na jednu od mogucnosti citanja i Zlatnog runa, i ovih komentara, koja se oslanja na teorijske postavke iz studije Linde Hacn. Borislav Pekic je jedan od autora koji su oduvek bili izrazito kriticni prema svim velikim ideoloskim sistemima, posebno onima koji pretpostavljaju nasilno usrecivanje ljudi, naroda, pa i citavog covecanstva. Jos od Vremena cuda, u kojem se mit o najslavnijem cudotvorcu hriscanskog

sveta koristi kao osnov snazne alegorijske price o tome da se ljudi ne mogu na silu spasavati, niti uciniti srecnima, izrazito kriticki odnos prema nasilnom delovanju ideologije obelezava celokupno Pekicevo delo kao jedna od njegovih najizrazitijih konstanti. Odbacujuci velike ideologije zapadne civilizacije, Pekic se okrenuo mitu, trazeci u njemu osnovu za alternativnu "veliku pricu" o ljudskoj vrsti i njenoj sudbini. Jer, to je ono sto njega zapravo zanima, cemu na koncu vode sva njegova antropoloska i kulturoloska traganja u proznoj formi. Tome u prilog govore i materijali koje nalazimo u ovim komentarima i studijama za VI i VII knjigu Zlatnog runa. Oni svedoce ne samo o ogromnom zanimanju koje je Borislav Pekic gajio prema mitu - pre svega onom iz vremena klasicne Grcke, ali i prema mitovima drugih kultura - vec i o velikom postovanju mudrosti koju je u mitskim izvorima prepoznavao. Pa ipak, nacin na koji se ovi izvori koriste u njegovim tekstovima pokazuje da je Pekicev odnos prema mitu bio krajnje slozen i viseznacan, i da bi se lako mogao opisati upravo onim terminima koje Linda Hacn koristi da okarakterise odnos postmodernista prema velikim idejnim sistemima nase civilizacije: koriscenje i iskrivljavanje, uspostavljanje i subverzija kao paradoksalno jedinstvo u pristupu. Ovo se lako moze pokazati na primeru osobenog pripovedackog postupka upotrebljenog u VII knjizi Zlatnog runa. Citava prica o Argonautima, odnosno skoro cela VII knjiga ispripovedana je iz specificne vizure nepouzdanog pripovedaca, odnosno iz perspektive posmatraca ogranicene vizure. Vecina opisanih dogadjaja prezentirana i protumacena u skladu sa osobenom vizurom samog Kentaura Noemisa, koji ne veruje u svet bogova i koji svemu sto oko sebe vidi trazi neko racionalno objasnjenje. Povremeno, ta su racionalna objasnjenja toliko komplikovana i neverovatna da bi vec i ona, sama po sebi, morala svog tvorca da navedu na sumnju u zakljucke koje on iz njih izvodi, ali on ipak dosledno istrajava u svom racionalizmu. To je bila osnova za jedan narociti postupak oneobicavanja, koji se oslanja na prethodna citaoceva znanja o klasicnim mitovima, i gde se naglaseno ironijski efekti ostvaruju tako sto se tom znanju suprotstavlja jedna izokrenuta slika mitskog sveta. Drugim recima, mitski svet klasicne Grcke predstavljen je u VII knjizi Zlatnog runa iz perspektive jednog racionalnog uma, koji ne pristaje na postojanje cuda, i koji sve sto vidi zeli da svede na okvire neke pretpostavljene ljudske mere. Valja, medjutim, odmah naglasiti da Noemis nije pravi pripovedac u VII knjizi Runa, vec je to, i u prethodnih sest knjiga, sam Borislav Pekic, koji nekoliko puta u toku razvoja radnje romana i eksplicite preuzima pripovedacku ulogu. Ali pripovedacki status, medjutim, nije nimalo jednostavan. Pekic je u romanima prisutan barem na tri nacina. Prvo, kao implicitni autor, u onom znacenju koje tom pojmu inicijalno daje Vejn But. Potom, Pekic se pojavljuje kao pripovedac, koji tu ulogu prihvata po nalogu Porodicnog Duha, kako bi mogao da svedoci o kljucnim dogadjajima iz porodicne istorije Njegovana. I konacno, on se pojavljuje kao jedan od likova u romanu, jer za sebe kaze da je i sam, kao desetogodisnji decak, prisustvovao porodicnom skupu u Gradscini, na Badnje vece 1941. godine. Necemo, u ovoj prilici, ulaziti u komplikovane relacije izmedju ove tri Pekiceve uloge u romanu, niti u pitanju razvoja odnosa implicitnog autora i pripovedaca u Runu, koja se na poetickom planu postavljaju i kao pitanja autorske kompetencije nad tekstom. Neophodno je, medjutim, na neki nacin ustanoviti razliku izmedju Noemisove i pripovedaceve perspektive u samom tekstu VII knjige, pa se ovde valja za trenutak zadrzati na razlici koju Slomit RimonKenan pravi izmedju pripovedanja i fokalizacije. "Prica je predstavljena u tekstu posredstvom neke zprizmez, zperspektivez, zugla gledanjaz, koje verbalizuje pripovedac, ali koji ne moraju nuzno biti njegovi. () Sledeci Zeneta, ja to posredovanje nazivam zfokalizacijaz."10 Iako se

pojava fokalizacije ovde u velikoj meri poklapa sa mnogo poznatijom tackom gledista, pa se i sama Rimon-Kenan u svom tumacenju fokalizacije cesto poziva na Borisa Uspenskog, ona naglasava kako se opredelila za ovaj prvi termin, jer se u mnogim poznatim tumacenjima tacke gledista zanemaruje razlika izmedju govorenja i posmatranja. "Govorenje i posmatranje, naracija i fokalizacja, mogu, ali ne moraju, biti pripisani istom ciniocu", kaze ona, i potom, nesto kasnije, ponovo naglasava: "U principu, fokalizacija i naracija jesu razlicite aktivnosti". Ako sledimo ovu podelu, koja se u tekstu moze lakse pratiti kada postavimo dva jednostavna pitanja, "ko gleda", i "ko govori", onda u slucaju VII knjige Zlatnog runa mozemo reci da je fokalizator Noemisova svest, odnosno da je Noemis onaj koji "gleda", dok je onaj koji govori - sam Borislav Pekic u ulozi pripovedaca. Perspektiva iz koje Noemis, kao srediste svesti u VII knjizi Runa, posmatra i razumeva dogadjaje u koje je i sam bio ukljucen, suzena je i iskrivljena, jer se ona konstituise iskljucivo na pretpostavkama jedne racionalno utemeljene materijalisticke civilizacije. Noemis je, kako Pekic kaze, predstavnik "racunskog" pogleda na svet, prema kome sve sto postoji mora imati i svoju vrednost koja se moze izraziti brojkama. Zato je njemu potpuno nerazumljivo to da su heroji i polubogovi, medju kojima se nasao na Argu, liseni svake brige za svakodnevicu i za sticanje materijalnih dobara. Zlatno runo, po koje su Argonauti posli, za njega je bilo neko konkretno materijalno bogatstvo, rudnik zlata, ili nesto slicno tome, sto ga je i navelo da krene na pohod zajedno sa njima. Tako je pristupanje Argonautima bilo Noemisov prvi "sjajni plan" za brzo bogacenje, kakvih je kasnije, u istorijskom iskustvu Simeona, bilo toliko mnogo, i koji su, poput ove mitske Argonautike, po pravilu bivali neuspesni. Buduci da Noemis nije verovao u bogove, niti u cuda, on je u svemu sto se oko njega desavalo tezio da vidi obicne, racionalno objasnjive pojave, dok je svoje saputnike na Argu posmatrao kao grupu cudaka, koji svojim neobicnim ponasanjem zele od njega da sakriju prave razloge svoga pohoda. Heroji i polubogovi vidjeni su kao pra-uzor "nebeske skitije", koja ce kasnije, u istorijskom vremenu, u nekoliko navrata napadati i ugrozavati simeonski posed. Uprkos svojim izuzetnim mocima, oni su iz Noemisove perspektive opisani kao grubijani koji provode vreme hvalisuci se; uvek spremni za kavgu, oni olako vade maceve, a jedu i piju ne hajuci mnogo za to kako da sami obezbede sve ono sto im je potrebno. Njihov govor njemu izgleda smesan, njihova logika mu je potpuno strana. Noemis cak ni u Orfejevoj pesmi ne prepoznaje bozansku lepotu kojoj se klanjaju sva ostala ziva bica, sto ga odredjuje kao bice liseno estetskog osecanja i mogucnosti da razume tajne umetnosti. Da bi mogao da se pridruzi Argonautima, koji su svi bili bozanskog porekla, Noemis je morao da se i sam predstavi kao izuzetno bice, pa je za sebe ustvrdio da je Hironov sin, potomak mitskih Kentaura, sto znaci loze koja potice od samog Krona. Ali, kako Pekic naglasava, problem nije bio u tome sto se Noemis lazno predstavljao izmisljajuci za sebe bozansko poreklo, jer on je zaista bio potomak Kentaura i Hironov sin. Njegov greh je bio u tome sto on sam nije verovao u to poreklo, kao sto nije verovao ni u bogove, ni u cuda. Time je Noemis zapravo ponistio bozansku prirodu svog porekla i presekao vezu koja ga je spajala sa svetom ne-materijalnih vrednosti. Poricuci postojanje bogova, kao i sopstveno bozansko poreklo, Noemis se opredelio za drugaciji put, koji ce potom, u istorijskom vremenu, slediti svi Simeoni. To je put trgovine i "racunskog" zivota. Na simbolickom planu, to je put zanemarivanja duhovnih vrednosti i alternativnih moci coveka u ime jedne materijalisticke civilizacije, za koju ce se opredeliti ljudska vrsta, a posebno ce se tog puta dosledno drzati onaj njen civilizacijski ogranak koji je predvodila i oblikovala gradjanska klasa. 11

Sudeci prema komentarima, prihvatanje Noemisove vizure, prepoznatljivo u najvecem delu VII knjige Zlatnog runa, pre svega je u funkciji postupka oneobicavanja, koje samo pripovedanje treba da ucini zanimljivijim. Napomene o Noemisu u komentarima i beleskama uglavnom su negativne. I u samom tekstu VII knjige ima vise indicija koje upucuju na autorov negativan odnos prema junaku. On je predstavljen kao lazljivac i prevrtljivac, racundzija, spreman na sve kada je u pitanju njegov interes. Iako je vrlo brzo shvatio da je upravo on osoba koja je svojim prisustvom obesvetila Argo i dovela u pitanje citav poduhvat, on i dalje izlaze opasnosti, pa i pogibelji svoje saputnike kako bi se ipak docepao bogatstva za kojim zudi. Negativan odnos prema junaku u VII knjizi dostize vrhunac u poglavlju nazvanom "Saldo deveti: Crno more i opet Kentaur Noemis, Argonaut, ili kako se rodila moc". Ovo poglavlje moze se zapravo citati kao replika Orvelove 1984, odnosno kao rekonstruisanje osnovnog obrasca prema kome se ponasaju svi tirani i tiranski umovi koji zele da dosegnu apsolutnu moc i potpunu kontrolu nad drugima. Kako bi uspostavio i zadrzao kontrolu nad brodom, Noemis ovde pokrece neke osnovne poluge totalitarne vlasti. On unosi osecanje nesigurnosti medju svoje saputnike i okrece ih jedne protiv drugih; uvodi nova pravila ponasanja koja Argonaute treba da pretvore u "herojsku zajednicu". Konacno se, kao jedno od znacajnih orudja nove vlasti, stvara i novi jezik tako sto poznate reci dobijaju nova znacenja. Veza sa Orvelovim "novogovorom" vise je nego ocigledna, ali to nije samo literarna asocijacija, vec i podsecanje na stvarna istorijska iskustva totalizujuceg delovanja ideologije na planu jezika. Jer, jezik je taj koji nam daje moc da ovladavamo svojim iskustvom, i koji tom iskustvu daje legitimitet, pa promena jezika znaci promenu istine o svetu. To se potvrdjuje na kraju plovidbe, kada Noemis bude konacno prepoznat i izbacen sa Arga. "Pesma nikada ne laze, i kada se drugome cini", kaze Orfejeva glava u Hadu, razgovarajuci sa Noemisom. Kao istina o pohodu na Zlatno runo ostace zapamceno samo ono sto je zabelezeno u pesmi, pa se Noemisovo izbacivanje iz mita i povratak u istoriju potvrdjuje i time sto je izbacen iz Orfejeve pesme o Argonautima; tu vise nema njegovog imena, ono nece ostati zapisano za vecnost. U tekstu VII knjige, medjutim, postoje i mesta koja u velikoj meri relativizuju negativan odnos prema Noemisu, pa samim tim i prema njegovom nacinu razumevanja prirode bozanskog i herojskog sveta u kojem se nasao. Na primer, o prirodi herojskog kodeksa vrednosti i cuvenim Radovima, u nekoliko navrata govori se sa ironijom i kritickom distancom koje ocigledno ne poticu od Noemisove iskrivljene, ocudjujuce vizure. Ovi komentari su cesto dati u zagradama, cime se dodatno ukazuje na njihov poseban status u tekstu. Tako se na pocetku Salda sedmog, na primerima iz Herkulovog zivota pokazuje kako besmrtni heroji, svesni vaznosti svog poslanja na zemlji, strogo kaznjavaju obicne smrtnike ako im nije odata duzna posta. Sami smrtnici, medjutim, koji uglavnom i ne zele nista drugo do "na miru proziveti, kroz zivot se suv kao pas kroz rosu provuci", cesto bivaju dovedeni u situaciju da se o heroje ogrese a da pri tom nisu svesni ni velicine ni prave prirode svoga greha.12 To ih, naravno, ne moze sacuvati od kazne, koja cesto izgleda sasvim neprimerena onome sto su ucinili, kao u slucaju Herakleovog ucitelja Lina, koji biva ubijen samo zato sto je prekoreo svoga ucenika. Jetka ironija ovog komentara ocigledno ne pripada samom junaku, vec se mora pripisati pravom pripovedacu, odnosno implicitnom autoru, Borislavu Pekicu. Ovo je jos izrazitije u jednom od komentara datih u zagradama u Saldu cetvrtom, kada se govori o smislu i ciljevima herojskog zivota na nacin koji omogucuje da se kao nalicje herojske slave prepozna ljudska tragika: "Cilj herojski ostvarivao se pomocu takozvanih Radova, necuvenih, smrtnicima nedostpnih poduhvata koji su iziskivali i odgovarajuce zrtve. Pravde radi, behu one podeljene medju herojima i obicnim ljudima: prvi su podnosili zrtve

obavljajuci ih, drugi zbog njih stradajuci. Ali to bese jedini nacin da se i smrtnici ukljuce u veliko Delo."13 U ovakvim komentarima nije tesko prepoznati ironijsko poredjenje herojskih Radova sa usreciteljskim poduhvatima poznatim iz ljudske istorije, cime se istovremeno otvara prostor za kriticko citanje mita na isti onaj nacin na koji se mora kriticki citati ljudska istorija. Ova znacenjska linija u VII knjizi Zlatnog runa dovedena je do vrhunca u prizoru sudjenja Noemisu, pred Persefonom i Hadom. Govoreci u svoju odbranu, Noemis optuzuje bogove da su oni pravi krivci za sve sto se njemu pripisuje kao greh, jer su oni oduzeli ljudima slobodu i dostojanstvo i pretvorili ih u svoje igracke. A bozanska zabava, kaze Noemis (prizivajuci nam u secanje Kljuc nebeski Leseka Kolakovskog), uvek znaci stradanje nevinih ljudi. Noemis podseca bogove da je nekada zivela drugacija rasa ljudi, koja nije verovala u bogove i nije zavisila od njih. To je bila Velika Atlantida prvog covecanstva, koju su bogovi unistili jer nije htela da im se podredi. Tada su oni stvorili novu rasu ljudi. "Bez imanja i znanja. Prepadnuta, zbunjena, neuka, nevicna rasa koja nista ne nasledi do mutnog secanja na minulu srecu i zudnje da se opet do nje domogne. Lako bednike takve naterati bese da zive po Pravilima", kaze Noemis Persefoni, optuzujuci bogove da tim ljudima nisu ni zeleli stvarno da pomognu, jer bi onda ponovo ostali bez mogucnosti da se mesaju u njihove zivote. "Mogli ste nam pomoci da na noge stanemo(). Izabraste da nas sebi za igru uzmete. Zloupotrebili ste sudbinu svoju i zato cete nestati. Od Boga koji ne radi nista gori je samo Bog koji rdjavo radi, kao vi sto ste radili. Zato cete nestati velim. Mozda cemo nestati i mi, ljudi, ako svoju sudbinu zloupotrebimo, ali do toga ima vremena. Najpre je moramo upoznati. Saznati ko smo, sta smo, zasto smo."14 Noemisova odbrana pred bogovima formulisana je tako da se u njoj pretapaju autorovo i junakovo stanoviste. Pozivanje na Atlantidu, koja je za Pekica bila mitska slika jednog drugacijeg covecanstva, koje je imalo mogucnost da svoj razvoj usmeri u drugom pravcu, a ne prema stvaranju materijalisticke, robotske, odnosno, "racunske", simeonske civilizacije15, ima ovde poeticku vaznost. Ono Noemisov govor izdvaja kao jednu od kljucnih referentnih tacaka za razumevanje citavog romana. U tom smislu valja razumeti i pitanja koja se tu formulisu kao prevashodno vazna za ljudsku rasu. Ona nas, na jednoj strani, vracaju na prvobitnu tajnu, sakrivenu u Elesinskim misterijama. Na drugoj strani, preko njih se i citava ljudska istorija simbolicki predstavlja kao vecita Argonautika ciji je cilj da, sa Zlatnim runom, nadje odgovore na ova pitanja. Na pocetku Salda petog u VII knjizi, razmatra se na Argu i pitanje prave prirode Zlatnog runa po koje su Argonauti posli. Noemis veruje da Runo predstavlja neko materijalno bogatstvo, ali on to ne sme glasno da kaze. Neki od Argonauta smatraju da ono znaci besmrtnost, drugi da donosi saznanje smisla i svrhe zivota; Orfej, koji jedini medju njima ima moc da pesmom dopre do skrivene sustine stvari, "drzi da ce to biti dusevni, pa mozda i telesni preobrazaj u neki nov oblik i novi zivot za nesavrsene, a povratak u srecno nistavilo za savrsene". Kako pokazuje i zavrsetak VII knjige runa, Simeonov preobrazaj u Crnog konja, i komentari koji o tome govore, Orfejev odgovor najblizi je onome koji i sam Pekic smatra pravim. Noemis nije umeo racionalno da dodje do njega, ali je uspeo da ga pronadje kroz svoju drugu inicijaciju, simeonsko trajanje kroz istoriju. Kada je Noemisu u govoru pred Persefonom bilo dato da sazme povest ljudske vrste i formulise put kojim ona moze da krene trazeci svoj unutrasnji smisao, on je ocigledno bio u bitno drugacijem polozaju od onog u kojem ga cesto nalazimo tokom radnje romana. Dok je u razlicitim fazama svoje Argonautike, mitske kao i istorijske, cesto bivao unizen, bilo

zahvaljujuci sopstvenim delima (kada svoj zivot podredjuje "racunskoj" logici), bilo delima drugih (kada ga mazu, odnosno "sminkaju" govnima, Argonauti u mitskom, a Kragujevacka deca u istorijskom zivotu), u ovoj sceni Noemis se uzdize do junaka grckih tragedija kojima je, barem ponekad, bilo dato da sagledaju sustinu ljudskog usuda. Tu, mozda, treba traziti i jedan od elemenata odgovora na pitanje koje trazi posebnu analizu: zasto je Noemisu, buducem Simeonu, nakon izgona u istoriju, na kraju ipak bilo dato da nadje svoj Severozapadni prolaz i dosegne svoje Zlatno runo, da se preobrazi u Crnog konja? Mozda zato sto je Gazda Simeon konacno shvatio da ga "racunski" nacin zivota ne zadovoljava, i konacno shvatio da njegov put vodi na drugu stranu. Ili mozda u tome treba videti simbolicnu nagradu Simeonima za gurbetovanje u paklu istorije, datu onome ko je, barem u jednom trenutku, sagledao tragiku ljudske situacije. Imamo li u vidu da iza Simeona Gazde ostaje citav njegov rod da se suoci sa strasnom osudom ispisanom na zidovima Grascine, onda se drugi odgovor cini mnogo verovatnijim. Jasmina Lukic1

Borislav Pekic, Tamo gde loze placu, Odabrana dela, knjiga 12, Ljubljana i Beograd: Partizanska knjiga, 1984.2

Pored knjige Skinuto s trake, objavljeno je jos i : Vreme reci, priredio i pogovor napisao Bozo Koprivica, Beograd: BIGZ, 1993; Odmor od istorije, izabrao i priredio Radoslav Bratic, Beograd: BIGZ, 1993; Graditelji, Beograd: BIGZ, 1995; Radjanje Atlantide, Beograd: BIGZ, 1996.3

Najsiri okvir u koji Pekic postavlja sva svoja autorska razmisljanja jeste njegov Dnevnik, kao neka vrsta privilegovanog teksta u kojem se sazimaju i susticu sve osnovne linije njegovog autorskog projekta. J. Lukic, "Otkrivanje Atlantide, ili o priblizavanju tajni", u Borislav Pekic, Radjanje Atlantide, Beograd: BIGZ, 1996.4

"Ja, u stvari, nijednu svoju knjigu nisam nazvao romanom. U prvom redu sto nijednu, osim Runa, ne smatram romanom u onom smislu koji ja tom terminu pridajem" Borislav Pekic, "Iskustvo romansijera", razgovor s Borislavom Pekicem, Savremenik 1979/7, str 79.5

Videti odeljak "Romejski prsten" u Borislav Pekic, Skinuto s trake, Beograd: Narodna knjiga & Alfa, 1996, str. 746

Umberto Eco, Six Walks in the Fictional Woods, Cambridge & London: Harvard Univ. Press, 1994.7

Borislav Pekic, "Iskustvo romansijera", Savremenik 1979/7, str. 87. Linda Hutcheon, A Poetics of Postmodernism, London: Routledge, 1988.

8

9

To je kompleks pitanja sa kojima su morali da se suoce skoro svi Pekicevi tumaci. Za ovu priliku, vredi navesti barem dva velika rada koji koja to pitanje otvaraju kao sustinsko: Nikola Milosevic, "Borislav Pekic i njegova mitomahija", u Odabrana dela Borislava Pekica, Ljubljana i Beograd: Partizanska knjiga, 1984; Petar Pijanovic, Poetika romana Borislava Pekica, Beograd: Prosveta, 1991.

10

Shlomith Rimmon-Kenan, Narrative Fiction, Contemporary Poetics, London: Methuen, 1983, str. 71-73.11

Iduci ovom znacenjskom linijom moguce je povezati runo sa tzv. "zanrovskom" Pekicevom trilogijom, zapravo sa romanima koji se bave sudbinom ljudske civilizacije, Besnilo, Atlantida i 1999.12

Zlatno runo, knjiga VII, Beograd: Prosveta, str. 303. Isto, str. 159-160. Isto, str. 470-71.

13

14

15

O tome govore tekstovi iz zaostavstine sakupljeni u knjizi Radjanje Atlantide, Beograd: BIGZ, 1996. Jasmina Lukic

KOMENTARE VI I VII KNjIGE ZLATNO RUNO Zapocinjem na ovim trakama u cetvrtak 27, 1. 1983. godine KOMENTAR 1. I VI i VII knjiga Zlatnog Runa pocinju na isti nacin Simeonovim monologom. Na taj nacin pocinju i sve ostale knjige, odnosno ostali Tefteri Zlatnog Runa. Razlika je medjutim samo u tome sto ce Simeonov monolog u VI knjizi, odnosno drugoj knjizi Parnica Kir-Simeona Njegovana, zapoceti recenicom: "Jos zivim" ili "Da li jos zivim?" Dakle recenicom: "Bonedzu" ili cincarskom frazom koja odgovara pitanju: "Zivim li jos?" Medjutim, VII knjiga Zlatnog Runa, odnosno prva i jedina knjiga Salda Kir-Simeona Njegovana, zapocece najzad recenicom: "Ne zivim", odnosno cincarskim ekvivalentom ove misli. KOMENTAR 2. Pitam se da li i u slucaju Parnica, a zatim u slucaju Salda, mada ovo drugo pitanje moram ostaviti za kasnije, treba da primenim isti metod koji sam primenjivao i ranije u smislu da svaka Parnica pocinje odlomkom Simeonovog monologa. Posto se ovde priblizavam finalu, mozda mi je dopusteno da ovaj kljuc sada promenim i da primenim jedan drugi koji ce mi omoguciti izvesnu novinu. Naime, da drugu knjigu Parnica zaista zapocnem Simeonovim monologom kao sto sam zapoceo i prvu knjigu, ali da onda sve te sporove i dalje Parnice ne prekidam njegovim monolozima posto ce tu vec biti dijaloga koji ce predstavljati strano telo;

bice bolje ako ostavim Simeonov monolog za kraj Parnica, tako da nakon zapocinjanja nad odrom Tomanijinim razgovara sa njom, razgovorom u krevetu koji ce se i kasnije produziti, s tim sto ce Simon, u svom ludilu zbog smrti Tomanije, mozda leci kraj nje na odar i tako zapoceti te svoje razgovore s njom, dakle zaista na nekoj vrsti kreveta, a da odatle predjem na sadasnjost, dakle na 1941. godinu i zavrsim sa njegovim monologom u prezentu, njegovim monologom koji ce se onda ponovo nastaviti u VII knjizi, ali vec van zivota, kada je on vec mrtav i kada zapocinje svoj monolog recju: "Ja ne zivim". KOMENTAR 3. Mislim da sam sada pronasao u nadahnucu, zaista sasvim slucajno, a i kombinacijom ovih monologa o kojima govorim, jednu izvanrednu ideju. Naime, ranije sam obicno mislio da ce Simeon Njegovan umreti neposredno pre Epiloga drame, spajanja drame i proze i vracanja u 1941. godinu u onom trenutku kad ga sminkaju, da ce on biti jos ziv. To jeste jedna ideja, dobra ideja, koja je onda oneobicavala njegov kraj, ali mi se cini da je ova ideja koju sada imam daleko dublja i daleko bolja. Naime, na kraju VI knjige u finalnom njegovom oprostaju od Tomanije nad njenim odrom, kad se vratio sa suda, sa pravog srpskog suda, u toj patnji, u tom ocajanju, trpeci najtezi udarac u svom zivotu, Simeon Njegovan gotovo da gubi razum. Spiritualizacija citavog njegovog zivota ovde je jako izrazena i ona se nastavlja, na neki nacin, kao spiritualizacija citave knjige, citave teme iz njegovog prvog monologa na pocetku ove druge knjige Parnica, ali dolazi do veceg stepena. Simeon, kao sto rekoh, kao da gubi razum i leze pored Tomanije na odar, zapocinjuci sa njom, tako lezeci, svoj prvi razgovor, takozvani razgovor u krevetu, koji ce se kasnije nastaviti, odnosno koji se vec nastavio, jer ja hronoloski ne razvijam radnju. Dakle u tom trenutku, ako bismo celu radnju rasprostrli hronoloski, u tom trenutku nad odrom Tomanijinim, odnosno lezeci na tom odru, on je zapoceo svoje cuvene razgovore u krevetu. Medjutim, od tog trenutka, u jednom momentu tog razgovora, njegovih razmisljanja, njegovog ocajanja, njegovog svodjenja nekog racuna sa samim sobom i tako dalje, on ce lagano osecati kako zaista de fakto umire i tako ce ga zapravo preneti u 1941. godinu, prenece ga u njegovu fotelju, gde ce doziveti komu: ta dva momenta ce se stalno mesati. Da li je on tu, 1941. godine, u Turjaku u fotelji kraj vatre i okruzen svojim potomcima, ili je sam, lezeci na odru, pored Tomanije? Simbolicno uzevsi, on je onda umro 1919. godine. On je umro tada i sve ovo sto dolazi nakon 1919. godine jeste neka vrsta vampirskog zivota. Simeon dozivljava, dakle, komu i na kraju VI knjige citalac treba da shvati da je on umro, dakle - do tada idu njegova predsmrtna razmisljanja. Ta razmisljanja su zapravo na kraju VI knjige kada on kaze - jos nisam siguran sta ce reci - da li ce kazati "ja vise ne zivim", ili "da li ja jos zivim?". Tako da VII knjiga pocinje njegovom apsolutnom konstatacijom u tom monologu, kako on ne zivi vise. I njegov dalji monolog u VII knjizi, kojim ona zapocinje, jeste transcendentan monolog, metafizicki monolog, monolog s one strane, i onda je potpuno jasno da u takvom jednom monologu on moze uci u mit, u Elevsinske misterije, u stvari u Argonautiku, koja predstavlja simbolizaciju Elevsinskih misterija. Dakle, ja sam, kao sto se vidi, odustao od toga da dam Elevsinske misterije u smislu rituala. Ja ih dajem u smislu jedne mitske radnje, jer je sustina Elevsinskih misterija po svoj prilici bila ta mitska radnja, ne bilo koja - tako da Argonautika istovremeno predstavlja simboliku umiranja, odlaska po Zlatno Runo, po novo Zlatno Runo zivota, preobrazaja i svih onih elemenata za koje se misli da predstavljaju sustinu Elevsinskih misterija. KOMENTAR 4.

Razgovaram telefonom sa Ljiljanom i obavestavam je kako sam zadovoljan onim sto sam pronasao sada, ne samo u vezi sa kompozicijom VI i VII knjige Runa vec i sa Simeonom Njegovanom na putu njegove spiritualizacije. Ona vrlo ispravno primecuje da onaj monolog, monolog kojim ce zapoceti VII knjiga u kojoj Simeon nije vise ziv, da taj monolog mora biti na narocit nacin pisan: on ne moze biti radjen kao svi ostali. Njegov stil, njegova forma, njegov jezik, njegove teme, moraju biti potpuno drukciji nego sto su bili do sada. Sve one teme o kojima sam govorio kao sto su materijalisticka civilizacija, novac, trgovina, zedj za moci, sve ono sto cini ljudski zivot, sve to nema nikakvog znacaja s one strane zida i s one strane vremena. Ja Simeona, prema tome, moram formalno pripremiti za ulazak u mit, koji u stvari predstavlja na izvestan nacin neku rekonstrukciju istorije ljudske rase na njenom duhovnom planu u smislu da su sve price koje ce ucestvovati u toj rekonstrukciji mita zapravo simbolicne, to povodom Elevsine narocito. Autori se uglavnom slazu da je Elevsina bila u stvari ritual prolaska kroz tajne zivota i smrti, naime umiranje iz kojeg se covek radjao drukciji i sa dubljim saznanjima o kojima nikome nije smeo pricati nista, bez obzira sto je ritual, odnosno sama svetkovina elevsinska, bila posvecena Demetri i Persefoni, dakle radjanju i umiranju, odnosno najvecim tajnama prirode. Ako je Elevsina, ritual Elevsine, umiranje i ponovno radjanje, onda Simeon Njegovan iniciran umire i onda prolazi kroz sve one faze kroz koje prolazi i visoki inicijant Elevsinskih misterija, pri cemu su Argonautika i potraga za Zlatnim Runom u stvari simbolicna potraga za tajnama zivota i smrti. On tu tajnu, znaci, nije otkrio jer su ga Argonauti izbacili sa broda. To je jedan momenat o kome moram voditi racuna i koji moram ispraviti ili ga protumaciti tako sto je Simeonovo vracanje u formu Crnog konja, bez obzira na njegova osecanja slobode i prirode, jedan nizi stepen u stvari, zato sto nije prosao kroz inicijaciju. On nije zadovoljio ritual, on nije zadovljio bogove, zato sto je mislio kao covek, on covekom na visem stupnju vise ne moze biti. KOMENTAR 5. U finalu VII knjige, naime u Epilogu gde se vracam na Turjak 1941. godine, cime zavrsavam celu knjigu, a i celo Zlatno Runo, ja ponovo preuzimam ulogu pripovedaca. Pocinjem kao sto sam zapoceo i ceo roman, prizivanjem Porodicnog Duha da pomogne u tom oprostaju od Simeona i cele moje price, a zatim, kao sto sam uradio na pocetku romana, dajem sad novu situaciju u pogledu onoga sta se zbilo - ko je ostao, ko je otisao, kako tece banket i tako dalje. A zatim lagano ulazim u samu radnju u kojoj ce radnici umesto badnjaka doneti prvi dah revolucije, govorim o sminkanju Simeonovom, sminkanju koje ce on osetiti jos u Argu, kada bude mazan govnima od bogova zato sto je zloupotrebio njihovo poverenje, izdavao se za poluboga, a bedni je, mizerni, covek, i zato sto je sporio duhovnu vrednost njihove avanture. Zatim cu imati pozar, ulogu Isidora, predaju u stvari zaveta na neki nacin, i odlazak Simeona kao Crnog konja u Alpe, u prirodu, u pramit, proslost, u praoblik. Zavrsetak ovog Epiloga, pre nego sto dodju izvod iz "Novog vremena", prvog broja "Novog vremena" iz doba okupacije, i odija Apolonija Rodjanina, bice u stvari moj vlastiti, kao pisca, oprostaj od Simeona, od Njegovana, od Zlatnog Runa, otprilike onakav oprostaj kakav je nacinio Tomas Man na kraju Carobnog brega. KOMENTAR 6.

Bojim se da ce biti vrlo tesko uskladiti ovu kompoziciju koju sam danas napravio sa onim mojim lucnim vremenom u kome bi istorijsko vreme, pre nego sto nastane mitsko, moralo da se sklopi 1453. godine u carigradskom predgradju Galata sa Buenos Airesom 1999. godine. Ovo zato sto smeta jedan novi momenat, a to je unosenje epizode sa Milutinovom zenidbom Simonidom, jer ona dva druga momenta, u kojima se datumi vracaju iza pada Carigrada, mogu se sklopiti sa Carigradom, naime uneti u tu epizodu kao secanje. Dakle, 1427. pa i Kosovska bitka od 1389. godine ne smetaju toj hronologiji, ali joj se protive jako i za sada ne vidim resenje, protive joj se jako godine od 1288. do 1321, dakle Milutinova vladavina u okviru koje dolazi do vencanja sa Simonidom. Po sadasnjoj kompoziciji ja sam to prenebregao. Dao sam ovu godinu ranije, dakle ne onako kao sto sam ranije radio da se s jedne strane vreme krece od Moskopolja, pa i pre Moskopolja prema Beogradu 1941. godine u jednom pravcu, a u drugom od Moskopolja prema Carigradu, jer na ovoj drugoj liniji sada postoji protivurecnost da ja pre Carigrada imam Milutina, a u stvari trebalo bi da bude u toj drugoj liniji Moskopolje, pa zatim Teba sa Sigetom, pa zatim pad Carigrada sa secanjem na predaju Beograda Ugrima 1427. godine i Kosovsku bitku, a tu mesta nema za 1288. godinu jer bi sada ona morala doci tek na kraju i znaci da bi se Simeoni sa istorijskim vremenom razgranicili tek, odnosno jos tu, izmedju 1288. i 1321. godine, a ja tu ne vidim mogucnost za preskok na latinski odnosno na spanski, koji vidim u predgradju Galate. Naime, mogucnost ipak postoji. Postoji na Milutinovom dvoru u smislu da postoje Spanci, da se govori spanski i taj prelaz bi mogao biti iskoriscen, ali nema trgovine, nema grada, nema pocetaka novih, jer ne vidim nikako kako bih mogao sa dvora srpskog, bez obzira sto cu biti u jednoj mozda diplomatski ogranicenoj spanskoj, venecijanskoj, sredini, moci preskociti na torbarenje u Buenos Airesu 1999. godine, a da to ne izgleda krajnje, krajnje konstruisano.

Subota, 29. 1. 1983. godine KOMENTAR 7. Mene stalno muci to pitanje Seobe Srba, naime to sto sam, zahvaljujuci nesrecnim okolnostima propustio, da to obradim tamo gde ta seoba Srba jedino hronoloski, po mojoj naime hronologiji, stoji, a to je kraj II toma Zlatnoga Runa u okviru spekulacija Kir-Simeona Njegovana. Medjutim, pitam se da li ja to mogu bar privremeno, pre konacne revizije Zlatnoga Runa, za neko izdanje da smestim u VI knjigu. Naime, prema sadasnjem mom rasporedu, VI knjiga sastoji se od cetiri Parnice, posto sam dve Parnice vec imao u V, znaci trece, cetvrte, pete i seste, pri cemu ce se treca obradjivati u hronologiji koja ide prema 1941. godini. Dakle, tim pravcem: 1903. odnosno Parnica sa Obrenovicima, zatim Parnica sa potomstvom 1907, zatim 1913 Parnica sa Srbijom, odnosno 1919. njegovo sudjenje, dakle utvarni sud zajedno sa pravim sudom, a poslednja parnica bila bi Parnica sa sobom nad odrom umrle supruge, neposredno posle povratka sa suda na kome je oslobodjen. E, sada je vec i ona druga hronoloska linija, koja vraca u proslost, poremecena, jer ja za parnicu s Obrenovicima vezujem 1288, do 1321, dakle Milutinovu zenidbu Simonidom, zatim u drugoj, Parnici sa potomstvom, nemam nista od te hronologije, a onda u Parnici trecoj imam zapravo povratak na Carigrad, dakle na pad Carigrada sa povratkom na Kosovo i predaju

Beograda Ugrima 1427. godine. Znaci da je ona druga horonologija vec prilicno poremecena. Naravno, ja cu se truditi da u takvoj kompoziciji to ipak na neki nacin sacuvam. Cini mi se, dakle, da postoji jedna praznina u Parnici cetvrtoj, istorijska praznina, gde u Parnici sa potomstvom, dakle sa sinom Simeonom, ja nemam taj povratak u istoriju. E, sad se ja pitam da li bi tu mogla doci Seoba Srbalja iz 1690-ih godina, koju bih onda u konacnoj reviziji Zlatnog Runa prebacio na pravo mesto? Povodom toga hteo bih jos da razmislim i o sledecem elementu. Dakle, ja imam tu dve Parnice u kojima nemam povratka u istoriju; to su ta Parnica cetvrta sa sinom i Parnica sa sobom, gde pocinje Parnica sa Tomanijom, u stvari Parnica sesta. Postoji jos jedna varijanta. Za sada se necu truditi da je iskazem u onom pravom mom hronoloskom redu, ali bih, recimo, mogao da se istorijski u Parnici s Obrenovicima, dakle trecoj, vratim na Milutina, dakle njegovu zenidbu Simonidom i 1288, u Parnici sa potomstvom, sa sinom Simeonom, da se vratim u Seobu Srbalja, u Parnici sa Srbima, odnosno sa sudom, da se vratim na Kosovo, odnosno prvo na Beograd, predaju Beograda i na Kosovo, a da se tek u Parnici cetvrtoj vratim na Carigrad, dakle na kraj istorijskog vremena, ovoga puta bez povratka, znaci bez onog duplog secanja koje bi me vratilo u Beograd 1427. i 1389. godine. Prednost je ovde u izvesnoj postupnosti, pomeranju prestanka istorijskog vremena (dakle pada Carigrada) prema samom kraju knjige, a neprilika bi mogla eventualno nastati zato sto bi to mozda poremetilo onaj izvanredan sklad u prelasku raznih vremena u Parnici sestoj, kada zapocinjem sa Simeonom kraj odra Tomanije, a zatim, potpuno bez ikakvog naglog prelaza, prelazim na njegovo umiranje u fotelji, cime se ta dva vremena potpuno supsumiraju i spajaju. Uvodjenjem Carigrada verujem da bi ta glatkoca prelaza i smisao koji on sobom nosi bili na neki nacin unisteni. KOMENTAR 8. U Parnici trecoj, Parnici sa Obrenovicima, obracajuci se mrtvom kralju Aleksandru Obrenovicu na odru, Simeon Gazda evocira i razloge za zaveru protivu njega i razloge za svoje licno ucesce u toj zaveri koje se svelo na finansiranje u drustvu sa Hadzi-Tomom, zatim na tok zavere i na sve ono sto je poznato i nije poznato iz 1903. godine. Ali u tom razgovoru Gazda napominje, izmedju ostaloga, svoj razgovor sa mladim kraljem, u kome ovaj, zaleci se na stav Srba prema njegovom izboru Drage za kraljicu, govori o Dragi kao o prvoj kraljici posle Kosova. Treba od Mihiza doznati gde je nasao ovaj autentican tekst, kako on autenticno glasi i s kim je taj razgovor autenticno vodjen. Dodajem da Gazda u svojim razmisljanjima poredi kraljicu Dragu sa Julijanom Tolnaj koja je bila na putu da kroz njega unisti Firmu, isto kao sto je Draga uspela da pomocu Aleksandra unisti dinastiju Obrenovica. KOMENTAR 9. Kad sam citao prvu verziju Dijaloga za drugi blok dijaloga izmedju Jakova Baltazara i njegove unuke Emilije, domacice, supruge Stefana Seniora Njegovana, taj mi se dijalog u osnovi ucinio dobrim, osim sto jedna epizoda od nekoliko stranica, koja se odnosi na vezu odnosno buduci razvod Leonida i Dijane, nekako nije tu lezala i razbijala je citavu temu. Tako sam dosao do ideje, koja je izgleda dosta plodonosna, da taj dijalog razbijem, da motiv Dijane i Leonida prebacim u prvi deo razgovora koji bi se negde, na nekom mestu, u intermecu prvoga bloka, jevrejskog bloka, odigravao. Na taj nacin bih pomalo i razbio funkcionalnost prvog bloka, jer - kako mi se sad cini kad sam ponovo citao - ceo prvi blok je prokleto funkcionalan i odnosi se suvise na zadatu temu, tako da bih taj motiv razvoda Dijane i

Leonida olaksao. On je kratak, dakle ne bi produzio mnogo stvari, ali bi na neki nacin olaksao i razbio tu suvu funkcionalnost. Takodje mislim da bi taj metod trebalo primeniti i kasnije. Naime, pronaci scene koje nesto znace, neku misao, neki odnos, bilo sta, cak i kod sporednih likova, i njima razbijati te funkcionalne dijaloge koje sada nastojim da sazmem i sto vise skratim. KOMENTAR 10. U Dijalogu drugoga bloka, bloka odlaska Turjaskih, izmedju Johane i Maksima, koji predstavlja Teodora, ja sam izbacio prethodni razgovor izmedju Maksima i Teodora koji na neki nacin priprema postupak Maksima u odnosu na Johanu i ponudu koju joj ovaj cini. To nije potrebno. Mnogo je bolje da Maksim sam cini te predloge i razgovara sa Johanom, mada mi ne znamo u stvari pozadinu. Johana, medjutim, koja je pametna zena, takodje Bizantinac, shvata da pomoc koju joj Teodor preko Maksima nudi ima sasvim licne motive: da Teodoru savrseno nije stalo do pravde i do toga da se parnica Turjaski-Njegovan konacno resi na pravedan nacin, dakle u korist Turjaskih, nego da tim putem on zeli jednostavno da izvrsi pritisak na Stefana kako u vezi sa njegovim pregovorima sa Nemcima, tako i u odnosu na ulogu koju se Filip sprema da odigra u Gepratovom procesu. KOMENTAR 11. U vezi sa dijalozima, koje sam sve procitao i vec dosta skratio, mislim da nacelno jos treba vrsiti redukciju. Uciniti ih, medjutim, i vise fleksibilnim, nedovrsenim, vise naznacenim nego sto su bili do sada, dakle i vise razbijenim. Medjutim, treba uvek voditi racuna da dijalog ne bude isuvise funkcionalan, kakav mi se sad cini, a razbijanje te funkcionalnosti vrsice se ubacivanjem nekih motiva o kojima sam govorio u Primedbi broj 3. KOMENTAR 12. Ja sam izgradio ideju, ali jos ne i detaljnu simboliku prave Argonautike kao slike elevsinskih inicijacija. Dakle, posto je izbacen iz Arga u Trakiju, to bi trebalo da znaci da je Simeon u stvari onda umro, jer je izbacen u limbo, u smrt, koja se nalazi izmedju raja i pakla. Ali posto se nalazi izmedju raja i pakla, on je - i kao mrtav - u mogucnosti da se bori za raj i pakao. Dakle, on nije neaktivan u toj smrti. Na taj nacin, celo Zlatno Runo u stvari, svih sedam knjiga, njegova su druga inicijacija, njegov drugi pokusaj Argonautike, njegov drugi prolazak kroz Elevsinske misterije, ovoga puta uspesan. Druga stvar: on je na neki nacin iz bezvremenosti izbacen u vreme i u istoriju koja pocinje od Trakije. Bezvremenost je ovde predstavljena limbom, a Simeonova Argonautika kroz sedam knjiga je u stvari ponavljanje Elevsinskih misterija, ovoga puta sa uspesnom inicijacijom jer je on postao Crni konj, sto mu u putovanju pravim Argom nije uspelo. KOMENTAR 13. Posle mnogobrojnih metanastevsisa, odnosno seoba, koje su njegov genos i Simeone terali od Trakije do podno Alpa, kroz severozapadne prolaze, dakle posle svih tih zemaljskih metanastevsisa i seoba koje su se pokazale i neuspesnim, dolazi do pretvaranja u Crnog konja, dakle do konacne seobe - metanastevsisa, do konacne seobe duse, u stvari do prelaska u jednu formu koja je ne samo konacna nego i zavrsna: hocu da kazem da nakon toga vise nema inkarnacije i da je Simeon Njegovan konacno nasao svoj mir. On je, dakle, sada izasao

iz limba i, bez obzira sto mi vidimo tog Crnog konja, on je stvarno mrtav. Sada tek stvarno mrtav. KOMENTAR 14. Ili u prvim glavama Crvenih i Belih ili u poslednjem Saldu VII knjige Zlatnog Runa govorice se o tome kako je nastao pozar u Gradscini, koja je ovde delimicno izgorela. Smatrace se da su to pocinili radnici, ali jedini ce Stefan Mladji za pobunu radnika i nagovaranje radnika da zapale Grascinu optuzivati svoga brata Filipa. Poneko ce drzati da je to ucinila Berenika, luda Berenika koja je o tom pozaru sve vreme govorila, a bice i neko ko ce smatrati da je pozar izazvao pijani Fedor. Jedino ja i Isidor znacemo pravu istinu i saopsticu je u Saldu, tom poslednjem, citaocima. Evo sta se zapravo dogodilo. Pozar je izazvao mrtvi Gazda. Mi smo bili deca, nikada nismo videli mrtvog coveka, te smo iskoristili banket koji se u medjuvremenu odvijao da se uvucemo u lovacki salon i da tamo ostanemo sve dok radnici ne provale u Gradscinu. Kao deca razgovaramo o mrtvacu. Ja citaocu moram pokazati da je Gazda definitivno mrtav i da je nasminkan od Stefana i Emilije, sto smo takodje videli, kako ljudi sa banketa ne bi videli da je mrtav i kako to ne bi pokvarilo veceru. Pitam se da li bi, po jednoj varijanti, Isidor trebalo da tvrdi kako jos uvek moze da govori sa mrtvim Gazdom, sto mu ja necu verovati. Cujemo buku, otvaramo vrata i vidimo revoluciju u nastupu. Vidimo radnike, pratimo sta se zbiva izmedju radnika i Stefana koji pokusava da ih zaustavi, vidimo mozda pocetke razbijanja, koji podsecaju na provalu rulje 1848. godine u palatu Lupusa Njegovana, a onda obracamo paznju na samoga Gazdu i jasno vidimo kako se njegova noga, iako je on mrtav, pomera, kako obara glavanj sa kamina, kako vatra zahvata slamu koja je posuta po podu lovackog salona, dohvata se zavese i kako pocinje pozar. Ovde ne resavam sta mi radimo, da li mi ikome javljamo za pozar, da li mi upozoravamo, vicemo, da li to mozda cinimo ali niko ne veruje: to cu kasnije da resim. Vazno je da, kad je plamen obuhvatio Gazdu i kad je Gazda poceo goreti, Isidor vidi (a mozda i ja, to ne znam, a mozda i radnici koji o tome kasnije pricaju) kako se Gazda pretvara u Crnog konja, jednim skokom razbija veliki prozor koji gleda prema Alpima i nestaje u snegu. Dodajem da se u Crvenim i Belim, u prvim glavama kad se o tom pozaru govori, izricito kaze da les Gazdin nikada nije nadjen. To moze da se kaze i u ovom poslednjem Saldu, dok se ja od njega oprastam.

Ponedeljak, 31. januar 1983. godine KOMENTAR 15. Pregledao sam Simeonsku Firmonautiku koja se nalazi kao karta, kao mapa, na omotu svakoga toma ZLATNOG RUNA. Najpre, neizvesno je da li brojka pored Simeonske Firmonautike treba da glasi "od 1361. do 1941. godine". Druga godina je u redu, ali 1361. je nejasna. Nejasna je zato sto je sada umesan i onaj Simeon koji treba da prisustvuje

Milutinovoj svadbi. Zato bi bilo mozda zgodnije da preseljenje u Carigrad pomerim nesto ranije, neposredno posle smrti Simeona Glumca. Naime, ocigledno je da je taj Simeon Glumac koji ce igrati zamisljenu ulogu na Milutinovom dvoru i u njegovoj svadbi sa Simonidom, ocigledno je, dakle, da je taj glumac crna ovca porodice; on je iz Adrijanopolja otisao u Carigrad i tu postao glumac, prilicno ali ne izuzetno uspesan, jer dvor carigradski i slabom glumom Simeonovom zeli da uvredi Milutina. Kad taj glumac umre, onda to izaziva preseljenje porodice iz Adrijanopolja u Carigrad, jer je porodica ucinila uslugu vizantijskom dvoru, i sada to koristi uprkos cinjenici da je drvlje i kamenje bacala na ovog istog Simeona, koji je postao glumac od trgovca, odnosno od zanatlije sminkera. Tako bi, znaci, taj broj ispod Jedrena sada glasio mozda 1321, ili bilo koja druga godina posle Milutinove svadbe sa Simonidom. Takodje treba pogledati Beograd. Ocevidno su ovi datumi koji stoje manje-vise u redu, ali se oni odnose na Firmu, na preseljenje Firme. Najpre sam mislio da datum ispod Beograda "1783. do 1921". promenim. Da kazem "do 1919," kada Gazda Simeon odlazi zauvek iz Beograda u Dubrovnik, pa u Turjak. Ali, ja ovde ne pratim Simeona, Gazdu Simeona, nego njegovu Firmu, a Firma se nesto kasnije, mozda bas 1921. godine, preselila u Turjak, tako da bih taj broj ipak mogao ostaviti. I najzad, jedna od najvaznijih promena odnosila bi se na pitanje Trakije. Naime, kao sto vidim, u simeonskoj Firmonautici ja uopste nemam liniju koja vodi do obale Trakije. Mislim da bi ta linija trebalo da bude nastaljena, bez obzira na godine. Godine tu tesko da mogu stajati, jer bih onda morao da znam kada je otprilike Argo isao po Zlatno Runo. To bi trebalo videti, pa mozda cak i ubaciti. U svakom slucaju, celokupnu Simeonsku Firmonautiku moram da ispitam i preciziram jos pre izlaska iz stampe Sabranih dela.

Utorak, 1. februar 1983. godine KOMENTAR 16. Sad sam bacio jedan pogled na izvode iz "Vremena" od 1. do 6. januara 1941. godine, na pocetku prve knjige Zlatnoga Runa. Palo mi je na pamet da - ako je mogucno, i koliko je mogucno naravno - ne treba u tom pogledu nikakve konstrukcije praviti, palo mi je, dakle, na pamet da bi bilo dobro kada bi nakon Epiloga Zlatnog Runa oni izvodi iz stampe na neki nacin korespondirali sa ovim izvodima. Sasvim je prirodno da ce njihov ton biti sasvim drukciji, jer su to prvi dani okupacije, Beograd je bombardovan, Beograd jos nije ni poceo da se oporavlja, on je u soku. Nove snage pokusavaju da izraze svoje politicke ideje i to je vrlo bitno, ali svakako da se u izvesnim oglasima moze dobiti neka punija slika Beograda i njegove situacije, a takodje bi bilo dobro kada bih imao i neki Hitlerov govor koji je tog dana objavljen. To znaci da bih ja, kao sto sam se ovde ogranicio na jednu nedelju od 1. do 6. januara 1941. godine, tako i tamo mogao da uzmem ne jedan nego nekoliko dana, jer i to pruza vise mogucnosti da izaberem odgovarajuce izvode iz stampe, a ti izvodi iz stampe (kazem, koliko je mogucno) trebalo bi da hronoloski odgovaraju ovim izvodima koje sam ovde napravio, dakle da budu neka vrsta ironicnog, negativnog, grotesknog, komentara ovih prvobitnih oglasa.

KOMENTAR 17. Povodom simbolike Argonautike u VII knjizi - heroji i bogovi mazu govnima Noemisa, dakle skrivenog Simeona, izbacuju ga u Trakiju koja simbolizuje limbo. More sa njegovim pokretnostima simbolizuje u stvari pravi zivot, zivot u kome se stvari odvijaju, dok zemlja, cvrsto tle, simbolizuje nepokretnost, odnosno nepostojanje, predstavljeno limbom izmedju raja i pakla. Mazanje govnima simbolizuje, u stvari, konacnu osudu Noemisa na materijalizaciju, koja je prljava i koja ga zauvek odvaja od duhovnosti i duhovnih stvari. Noemis je, dakle, buduci Simeon osudjen na zemlju, neduhovnost, materijalnost i sva ogranicenja koja sa time idu. Ova simbolika ima i izvesnu svoju paralelu, na koju mozda treba na neki nacin ukazati, ali izvan poglavlja o Argonautici, koja je klasicna u svakom pogledu. A ta paralela se odnosi na izgon Adama iz raja. Adam, buduci izgnat iz raja, izgnat je u stvari iz duhovnosti i bacen u jedan prividan materijalni zivot koji je sav trud, sav muka, bez ikakvog smisla, dok je njegov zivot u raju, paralelan sa zivotom heroja i bogova u Argu, bio ono savrsenstvo kome reinkarnacijama treba da se tezi. Dakle, simbolika Argonautike vidi se i u tome. Mnogi detalji moraju biti obradjeni upravo na taj nacin da se pozivaju na tu vrstu simbolike. Ja, naravno, moram i malo blize objasniti zasto se govna smatraju ovom vrstom simbolike, ali bice da je razlog upravo u ucenju zbog cega je Simeon sam sebe izdao. To nesto mora biti u vezi sa izmetom. Naime, nesto je on morao sa izmetom napraviti, nesto je on morao uciniti da bogovi i heroji shvate da je on covek koji se medju njih uvukao, da on ne veruje u njihovu misiju. Izmet, dakle, mora pre toga da igra izvesnu ulogu kako bi mogao postati simbolom osude na materijalnost i na limbo. Mazanje izmetom kao simbol povezano je istovremeno i sa drugom vrstom simbolike koja je u Zlatnom Runu igrala glavnu ulogu, a to je takozvano sminkanje. Manje-vise svi Simeoni nalaze se u situaciji da budu sminkani. Po neki put i govnima, kao sto je to bilo sa Simeonom Lupusom u Kragujevcu dok je jos bio dete, a potom i sminkama, kao sto je to slucaj sa Simeonom Sigetskim ili sa Gazdom koji je sminkan kao mrtav, da bi izgledao ziv u Epilogu Zlatnoga Runa. I ta veza mora biti uspostavljena. Dakle, osudom na drugi privid, na drugi lik, jer je Noemisov lik ispod govana sakriven, osudjuje se on i na laz, na privid, na sakrivanje svog pravog lica i to se onda u porodicnoj tradiciji izrazava kroz kako fizicko sminkanje, tako i kroz sminkanje istine, i ta se simbolika potpuno zaokruzuje i u stvari vezuje za Argo: ona u Argu, u pravome Argu, ima svoje poreklo. KOMENTAR 18. Poznato je bilo da su Kentauri, kao polukonji, nesnosno bazdili. A osim toga, imali su vrlo jak libido. Da bi prevario heroje i polubogove na Argu, dakle da bi se medju njih uvukao kao naslednik i plemenitas, poluheroj i polubog, koji je potekao iz jednog starog, mitskog, paleobalkanskog roda Kentaura, bez obzira na nesrecu koju su ti Kentauri imali u borbi sa Heraklom, on se krisom mazao konjskim izmetom (misli se na Noemisa, odnosno tog mitskog Simeona), tvrdeci da miris koji se oko njega sirio potice od njegovog plemenitog roda i njegovog plemenitog porekla. U stvari, taj izmet on je nosio u jednoj besici. Kasnije kada je ta besika bila otkrivena, on je, pokusavsi da se izvadi, tvrdio kako je to sminka koju je on pronasao, cudotvorna sminka do koje je dosao zahvaljujuci jednoj specijalnoj kentaurskoj, magicnoj tradiciji. Ova prica povezuje se sa pronalaskom prve srpske sminke od govana

Simeona Grka za sminkanje sultana Sulejmana Velicanstvenog, sa sminkanjem Gazde i svima ostalim sminkanjima u Zlatnome Rumu. Treba, osim toga, videti moze li se nesto napraviti i od tog cuvenog kentaurskog polukonjskog libida. Naime, ocevidno je da je taj strasni kentaurski libido, polni nagon koji je Kentaure toliko puta u nevolju bacao i po kome su oni bili cuveni u mitskoj Grckoj, kod naseg nesrecnog Noemisa-Simeona sasvim nestao i on nam je gotovo impotentan. Medjutim, on je lukav i na osnovu toga, smesnih situacija u koje ce usled nedostatka libida biti stavljen, u stvari je mogucno napraviti i jednu scenu, grotesknu scenu. U njoj ce se ljudi, odnosno heroji, polubogovi pa i on sa Arga, iskrcati na nekom ostrvu, i to tacno onome koje je predvidjeno njihovom marsrutom, a i legendom o Argu kod Apolonija Rodjanina i tako dalje, da ce tu onda biti susret sa zenama i jedna utrka u polnim odnosima, gde ce Herakle da se hvali svojom nezasitoscu, ali ce ga Simeon jednim trikom, iako je impotentan, pobediti i na taj nacin poniziti. Jer od momenta kad je dosao, kad se ukrcao na Argo, njegov je najveci neprijatelj Herakle. S jedne strane, Herakle ne podnosi Kentaure, a s druge strane - Simeon je osvetnicki nastrojen prema njemu. Moguca je, medjutim, i jedna druga, mnogo finija varijanta. Herakle koji je ubio Hirona oseca se uzasno kriv prema Kentaurima, pa je zato naklonjen Noemisu. Cini mu sve. Ovaj ga iskoriscava, ponizava, svasta sa njim radi, Herakle sve trpi i cini mi se da je odnos izmedju Herakla i Noemisa mnogo bolje izgraditi na toj osnovi. KOMENTAR 19 Ovaj komentar se odnosi na kompoziciju i raspored Glasova Njegovan-Turjaskih u VI knjizi, gde se oni potpuno prekidaju. VI knjiga sadrzi, kao sto sam rekao, cetiri Parnice od ukupno sest koliko ih ima, jer su dve obuhvacene V knjigom. Sad se postavlja pitanje da li da se i u ovoj, VI knjizi drzim onoga sto sam radio u V, i da svaka Parnica ima svoje dijaloge (sto bi bilo normalnije i doslednije), ili da glasove ostavim samo za poslednju parnicu, Parnicu sa sobom, gde Simeon govori sa mrtvom Tomanijom. Uzecu ovu prvu varijantu jer mi se cini doslednijom, a osim toga mozda i korisnijom. Kada bih uneo glasove u svaku Parnicu VI knjige, to bi mozda svaki blok produzilo za dve, tri strane, sto nije mnogo, ali bi u stvari u njima mogao zameniti i neke dijaloge. To znaci da bi glasovi postajali sve funkcionalniji, ali na neki nacin i sve opstiji. Zato bi se u VI knjizi moralo vrlo strogo voditi racuna o tome da se ti glasovi sve vise i vise priblizavaju grckim horovima i da tumace opsta stanovista Njegovana, ovoga puta na horski nacin a ne pojedinacno, ali da pri tome zadrzavaju onu funkcionalnost koja mi je neophodna da njima eventualno zamenim neke opsirnije dijaloge i da obavestim citaoce o onome sto se u Turjaku zbiva. KOMENTAR 20. U VI i VII knjizi svi motivi zapoceti ili razvijani u ostalih pet knjiga moraju da budu zavrseni i razreseni. Svaka kopca mora da se zakopca. Sve ono sto se u dijalozima dogadjalo i radnje koje su otvorene, a koje zahtevaju zavrsetak u Turjaku, moraju biti zavrsene. Gradjevina mora biti potpuna, ni jedan kamen iz nje ne sme nedostajati. Pada mi na pamet jedan predlog sto ga je imao Mihiz plaseci se da ove dve knjige u finalu ne razvucem i savetujuci me da ostavim nerazresena neka pitanja u dijalozima izmedju Njegovana i Turjaskih, dakle u onom delu koji nije prozni. Mihiz smatra da je prozni deo

najvazniji, a da ovo moze biti tek samo pratnja. Medjutim ja mislim da se on vara. To bi bilo mogucno da sam dijaloge nastavio istim stilom kao sto sam radio u pocetku, naime praveci uvod u te dijaloge i razbijajuci ih na potpuno rasturene teme iz kojih se jos nije videlo da ce proizaci neka radnja; ali, posto sam zapoceo sa dramskom radnjom i kad sam poceo da je razvijam, posto su sve te linije uzele izvesne dramske oblike, ja ih moram zavrsiti. Bilo bi to kao da nisam zavrsio dramu usred njenog razvijanja, kao da sam jednostavno zaboravio da je zavrsim. I najzad citalac bi pomislio, pazljiv citalac ako takvoga ima, pomislio bi da jednostavno nisam bio u stanju da zavrsim sve te price ili da sam ih zaboravio zavrsiti.

Cetvrtak, 3. februar 1983. godine KOMENTAR 21. Dve stvari ne treba zaboraviti. Ne treba zaboraviti da Johana govori nemacki i da u nas jezik ubacuje nemacke fraze. To vazi za blok I i blok II Dijaloga. A zatim ne treba zaboraviti da se kasnije govori o hapsenju pukovnika Emila i da se to na kraju krajeva sazna. Pitanje je, medjutim, da li to zna Kristijana i da li ona o tome govori sa Adamom na njihovom rastanku. KOMENTAR 22. Ne zaboraviti da se ubaci Garasaninovo Nacertanije. Cini mi se da sam ja taj deo vec negde kompletno uradio i da mi je medju papirima, te ga moram pronaci. Voditi racuna da se ne ponavljam. Jedino moguce mesto je 1903. ili jos bolje srpski sud 1919. godine. Kompletno Nacertanije nalazi se u Poruci, izdanju "Nase reci" koja je ukoricena i imam je u biblioteci. Ali bi svakako bilo dobro kad bih medju papirima svojim nasao kompletno uradjeni deo Nacertanija, sto sam morao iz izvesnih razloga da iskljucim iz V knjige. Nacertanije mi sluzi da podvrgnem kritici imperijalne aspiracije Srbije, ali s gledista jednog racionalnog simeonskog duha, ne dirajuci pri tom u epsku snagu tog Nacertanija i u mit koji je sa njim povezan. Naime, kritika mora biti data iskljucivo sa gledista jednog dubljeg nacertanija, jednog dubljeg trgovackog, ekonomskog osvajanja, cije su pristalice uvek bili Simeoni, nasuprot onome sto su zvali bombaskim nacinom ili udaranjem u trublje i talambase, a sto su i pokazali povodom predaje gradova 1867. godine. Ovakvu istu politiku, ovakvo isto shvatanje, pokazace na Argu Noemis, i to ce biti ono ljudsko suprostavljeno bozanskom, ali i ono materijalno suprotstavljeno duhovnom. Jedino sto ce na Argu to biti pravi oblik duhovnosti, dok ce se u Nacertaniju izrazavati jedan lazni, ljudski, antropocentricni, materijalisticki oblik.

Sreda, 9.2.1983. godine KOMENTAR 23.

Od 127. strane I toma RUNA pa negde do 225, u okviru jahanja srpskih staleza, imam neku vrstu uzora za razbijanje kompozicije. Ulogu razbijaca ovde imaju dijalozi. U ovom slucaju dijalozi izmedju Dijane i Kristine, Dijane i Georgija, i tako dalje. Buduci da u VI knjizi dijalozi moraju biti koncentrisani pri kraju svake parnice, njih vise ne mogu upotrebljavati za razbijanje proze, dakle u knjizi VI mora se primeniti jedan drugi nacin. Uostalom, ovde nije toliko cilj da se prozne epizode razbiju, nego da se na neki nacin, sazmu. Mislim uglavnom na one epizode koje su u prvoj istorijskoj ravni vertikalnoj prema 1941. godini, dakle na 1903, 1907, 1911, a ne narocito na 1288. godinu, koja mora biti duza. Godina 1453. mozda bi mogla biti nesto kraca. Dakle, to moraju biti pune, pregnantne, scene onoliko krace koliko to mogu biti a da se u njima nista ne izgubi, recimo kao vidjene u nekom durbinu sa zumom i uvek iz jedne jedine perspektive. Za tu perspektivu dobar je primer stajanje Simeona Gazde kraj odra poslednjeg Obrenovica: iz te perspektive, uvek jedne iste, on sad ulazi u druge epizode ove parnice, obracajuci se direkno mrtvom kralju. KOMENTAR 24. On se takodje odnosi na ovu Parnicu sa Obrenovicima. Na koji nacin da predjem iz godine 1903. u godinu Milutinove svadbe sa Simonidom? Evo jednog od nacina. Simeonova potpuna koncentracija nad odrom poslednjeg Obrenovica lagano brise realnost te se on najedanput (kad se napusti ta fizicka realnost kapele, usamljene, gde se on nalazi sam sa mrtvim kraljevskim parom, pri cemu u duhu i dalje ostaje na slicnoj temi) najedanput se nadje na Milutinovom dvoru. Dakle, pred jednim drugim srpskim kraljem, koji nije nemocan kao Aleksandar, niti je mrtav, i gde ce nemocan i mrtav biti on, Simeon. Druga slicnost je to sto je i ovde u pitanju zena - Simonida, dok je tamo kraljica Draga. Izvesna slicnost je u tome, makar u razlici, sto je ovde u pitanju grcka princeza koju je narod primio, a tamo srpska kraljica koju narod odbija. Postoje i veze u razlikama. Ovde je jedna kapela, siromasna, mala kapela, a tamo jedan bogati dvor. Ovde je mrak, a tamo bogatstvo iluminacije jedne svetkovine. Ovde se umrlo i umire, a tamo se misli da se zivi, iako je sudbina Simeonova zapecacena. Dakle, postoje mogucnosti da se tu vrse neke komparacije, koje nece obuhvatiti samo Simeonovu sustinu, odnosno Simeonovu temu, nego i odnos stare srednjovekovne Srbije sa novom gradjanskom Srbijom i neke perspektive, neke misaone, filosofske perspektive, koje odatle proizlaze. KOMENTAR 25. Treba, kao sto sam verovatno i rekao u Zlatnome Runu, na svaki nacin u komentarima za I knjigu Zlatnoga Runa pokusati da se logicki i esteticki dobro sprovede ponavljanje odredjenih dijaloga, kao sto su onaj izmedju Julijane Tolnaj i Simeona na srpskom bunjistu, posle cirkuske predstave, ili onaj izmedju Kir-Iasije i Simeona Moshopolite pre nego sto su Turci provalili u Moskoplje. Ti dijalozi bice i lajtmotivski i nosice izvesnu filosofiju u sebi.

Cetvrtak 10. februar 1983. godine. KOMENTAR 26.

Sve vise se lik mitskog Simeona, odnosno Noemisa, izgradjuje kao neka vrsta simeonskog arhetipa. Sve vise se svi ostali Simeoni, bar teoretski, dok razmisljam o delu koji ce odredjivati putovanje Arga u Kolhidu, sve vise se dakle ti Simeoni javljaju kao razne rekombinacije osnovnog tipa izrazenog u mitskom Noemisu. To pred mene stavlja nesto slozenije zadatke, ne samo da ispricam jednu pricu, ne samo da tu pricu ispricam u smislu simbolizacije Elevsinskih misterija, vec i da tu postavim osnovne temelje buducim Simeonima. To sto mi za sve te Simeone vec znamo, posto sam isao istorijski obrnutim redom, upravo je dobro zato da bi se videlo kako se kombinacijom tih Simeona, ciscenjem i redukcijom njihovih osobina, dolazi konacno do jednog osnovog tipa. To je, u stvari, i postupak slican naucnom u kome se iz jedne smese cije osnovne elemente hocemo da saznamo izdvajaju svi oni koji su sporedni, dok na dnu autoklave ne ostane cist sadrzaj koji nas interesuje. Takav sadrzaj je Noemis, mitski Noemis, u epizodi u Argu. KOMENTAR 27. Bez obzira na to sto svi Simeoni proizlaze iz mitskoga Noemisa, dakle iz jednog arhetipa, oni su posebne a nisu tipske licnosti. Oni jesu kombinacija sa novim elementima arhetipa, ali kao umetnicke kreacije, kao karakteri, oni predstavljaju izrazite individualnosti, i to namerno. Dakle, zadrzavajuci svoje individualnosti one se naslanjaju na provobitne tipove, odnosno na provobitni tip Noemisa, otprilike onoliko koliko se izvesne forme u bioloskoj evoluciji oslanjaju na forme iz kojih su potekle. Medjutim njihovi naslednici (a ovoga puta imam posebno u vidu kvartet, intelektualni kvartet kako ga ja nazivam - Leonid, Martin, Filip, Fedor) vec su tipske licnosti. Dakle, bez obzira sto tu i tamo izrazavaju izvesne individualnosti sto se tice izvesnih dramskih problema, odnosno vise problema proze nego zivota, dakle problema zapleta ili price, bez obzira na to - oni su namerno tipovi. Oni predstavljaju nacela izgradjena kroz istoriju, oprobana kroz istoriju i vecna u istoriji, koja je u medjuvremenu izgubila simeonsku vitalnost i pretvorila se u fosilne okamenotine, u forme, u osnovne forme koje se vecito ponavljaju. Dakle, bez obzira na to sto pretpostavljam da ce kritika ukazati na izvesne tipske elemente ovih licnosti, mozda ne shvatajuci nameru, mozda pretpostavljajuci da je to nedostatak umetnicke imaginacije, to sto se u jednom delu bogatom individualnostima i karakterima najedanput pojavljuju cetiri osobe koje predstavljaju tip, bez obzira na to, ja moram odrzati taj nivo i tu tipsku formu kod ove cetiri licnosti, jer to tumaci i moju ideju. Ideja je zapravo da se individualnosti pretvaraju u tipove i to se dogadja sa nasom -filosofijom, sa nasim zivotom najzad, gde je sustina u tome da se vratimo individualnim oblicima, pocetnim onim oblicima onako kao sto se Simeon vratio Crnome konju iz koga je postao. Naravno, tu sansu ova cetvorica ljudi nemaju. U Crvenim i Belim, gde su drugi problemi u pitanju, tipska postulacija ovoga kvarteta, u tom romanu gde oni predstavljaju glavne licnosti, bice manje zapazena zbog toga sto ce oni morati biti aktivni u smislu zapleta, u smislu story price, tako da se ono sto oni predstavljaju nece izraziti iskljucivo pomocu intelektualnih parenteza ni putem intelektualnih sukoba pramapostavljenih stavova, nego zivotom, delovanjem, akcijom pa naravno i ovim prvim, ali ne samo ovim prvim, ne samo idejama, mislima i dijalogom. No i tada, jer ja tu moram biti dosledan, oni ce predstavljati tip, svaki za sebe po jedan tip, koji ce se, medjutim, razbiti zbog toga sto ce doci u dodir sa pravim zivotom na koji se mora delovati i emocijama i akcijom i intelektom, a ne samo temama prema kojima se covek iskljucivo postavlja intelektom.

KOMENTAR 28. Jedna od tema koju moram zavrsiti u epizodi o Argu i Elevsinskim misterijama je tema ljudozderstva, koju sprovodim kroz Zlatno Runo i s vremena na vreme joj se u razlicitim oblicima vracam. Kanibalizam je moguc iz dva razloga: kao nuznost u trenutku kada bez upotrebe, odnosno zloupotrebe, ljudskoga mesa mozemo da umremo, i iz ritualnih, obrednih razloga, kao neka vrsta odbrane od htonskih bozanstava ili iz potrebe da ta htonska bozanstva umilostivimo. Na plovidbi mog Arga dogodice se oba ova slucaja. Razlika izmedju Noemisa i polubogova i heroja je u tome sto i polubogovi i heroji jedu ljudsko meso, meso prijatelja u prvom redu mozda, mada nisam siguran, ili neprijatelja, zato da bi umilostivili htonska bozanstva, dakle u ritualne svrhe. A kad dodje trenutak da umiru od gladi, a pred sobom imaju ljudsko meso, oni obijaju da ga jedu iz postovanja prema coveku koga su bogovi stvorili, dakle koga su stvorili oni sami. Noemis, medjutim, jede ljudsko meso onda kada nejedenje preti da ga ubije. Ali kad ga treba pojesti u duhovne svrhe, kad ga treba pojesti u one svrhe koje on ne priznaje ili ne poznaje, on odbija da ga jede. I tu je razlika izmedju materijalnog i duhovnog, izmedju Noemisa i njegovih saputnika na Argu.

Petak, 11. februar 1983. godine. KOMENTAR 29. Prilikom rada na komentarima I knjige Zlatnoga Runa, dakle na stvarima koje treba da primenim kasnije u VI i VII, naisao sam na strani 219 na recenicu: "(...) Ako je i zlo, moje je, (...)" i kodirao je pod "341 U". Tu mi je pala na pamet ideja da prikupim razne poslovice, ne samo grcke i cincarske, kojima raspolazem, nego i recimo, latinske sentence, zatim srpske narodne poslovice, one sa kojima to mogu da uradim, i da ih priuspodobim Simeonovoj logici, duhu, recniku i njegovim temama. Hocu da kazem - da uzmem jednu poslovicu u njenom originalnom vidu, a zatim da je preuredim, tako da zvuci kao poslovica, ali da sada, u stvari, izrazava Simeonovo misljenje. To, naravno, mogu koristiti uglavnom u VI knjizi Runa. Sto se tice VII knjige, tu verovatno moram koristiti to isto ali na neki drugi nacin, naime narocito u Argu, gde Noemis ima svoje vlastite sintagme i poslovice koje ga razlikuju od bogova i heroja, a istovremeno pokazuju put kojim ce se kretati buduci Simeoni. KOMENTAR 30. Na strani 220. I knjige Zlatnog Runa imam jednu recenicu pod kodom "344 U" Ona glasi: "(...) doslo je Dijukalionofo vreme. (...) Furtutma bozija svet da potopi! (...) dazd pljusto! (...)" Bura, katastrofa, i tako dalje. To mi je dalo ideju da i neke druge susrete sa vaznim zenama u Simeonskom zivotu napravim u slucnim okolnostima, pa da tome dam i jedan mitski karakter. Dakle, za vreme upoznavanja Gazdinog sa Julijanom Tolnaj bila je potopna bura i oni su

imali svoj prvi odnos koji je prilicno fantasmagorican, u datim okolnostima, upravo na bunjistu gde su bile srpske kosti i usred toga nevremena koje je krenulo prema Zemunu i mlavilo Zemun, dakle neposredno posle takve bure. E sada, pala mi je na pamet ideja da bih to mogao da produzim, pa da sad takav isti bude odnos izmedju Noemisa i Atalante, izmedju Crnog konja i Amazonke koja ga je uzjahala, i odakle je naravno doslo do radjanja kentaurskog roda. Ja moram tako da uradim kako bi ta veza bila ocigledna, da taj mitski tip u stvari predodredi na neki nacin susret izmedju Julijane i Simeona, tim pre sto cu pokazati veliku fizicku slicnost izmedju Julijane Tolnaj, Atalante i one Amazonke bez imena, anonimne Amazonke, koja je stvorila Kentaure. KOMENTAR 31. Pod komentarom 31. imam jednu novu ideju. Sasvim je jasno da uzjahivanje Simeonovo u epizodi radjanja Kentaura, njegovo krocenje, i tako mora biti vrlo precizno dato sa psiholoskim elementima, narocito u vezi sa problemom racunskog i bezracunskog zivota, ali sada u obrnutom smislu. Ja jos, naravno, ne znam kako cu to uraditi, ali ono sto to mora da znaci i sto mora da simbolizuje jeste polni odnos, dakle plodjenje. Cela ta bitka, u stvari, izmedju zenskog i muskog pola, izmedju covecanskog i zivotinjskog principa, covecanskog koga izrazava Amazonka, izrazavajuci pri tome i red, rad, meru i tako dalje, dok Crni konj izrazava sve suprotno, dakle da taj odnos u stvari mora da bude odnos plodnosti, jedna vrsta seksualnog rituala, burnog, orgijasticnog, seksualnog rituala koji ce se ponoviti i u Argu, ali koji znaci sam po sebi polni odnos. E sada je pitanje: da li taj polni odnos treba da dobije i svoje, za citaoca, stvarno jasno znacenje? Naime, bura prestaje, dakle sve se to dogadja kao i sa Julijanom Tolnaj. On iscrpljen, Konj iscrpljen, pobedjen, leze ili lezi u plodnoj jednoj brazdi. Sada je noc, mesecina, dakle jedna lunarna atmosfera i tada on biva obljubljen od Amazonke, i to je trenutak zaceca roda Kentaura. KOMENTAR 32. Na strani 221. I knjige Zlatnog runa, pod kodom "351 U", imam jednu recenicu sledece sadrzine: "(...) Obrijanji banjkrot je likvidofo po povrsinju. Trgofacko mu telo zdrafo. Pravi je banjkrot onaj sto u samome sebi svako placanje obustafio. Onaj sto se ujutru ne brije, sa tefteru ne konjsultuje, nego na prozor stane i u daljinu gleda. Onaj kome ni do cega vise nije. Koji je pustio i dusa da mu u cekinje dugova zaraste (...)" Ova mi recenica daje jednu ideju koju mogu koristiti u pisanju VI i VII knjige Zlatnoga Runa. Rekao sam, naime, da je Noemis Arga arhetip Simeona i simeonskog duha. To, u stvari, ne moze da bude samo kazano, to mora da se dokaze, ne samo na jedan opsti nacin, da citalac uspostavi jednu duhovnu vezu izmedju arhetipa Noemisa i varijacija na taj tip kod ostalih Simeona, to mora da se vidi i u nekim sporednijim detaljima, na izgled i trivijalnim. Ali u svakom slucaju, i pre svega, u nacinu gledanja na svet, u pogledima na svet, dakle u trgovackim, neduhovnim nacelima Noemisa, koja ce se kasnije razviti i kod Simeona. Jedan od tih primera jeste i pomenuto stanoviste prema bankrotu, odnosno prema zivotnoj borbi. Epski heroj, koji je ovde predstavljen recimo Herakleon ili Orfejem, kad je ocajan, prepusta se svom ocajanju, koje dobija kosmicke, univerza