�Srpski Muzicki ForumKNJIZEVNOST => Usmena knjizevnost => Тему започео: Angelina Новембар 22, 2008, 04:57:28

Наслов: Srpska lirska poezijaПорука од: Angelina Новембар 22, 2008, 04:57:28**Lirska poezija

Lirska pozija je najstarija pesnička vrsta, nastala je "je u isto vreme kada i čovek" (Šeli). Kao zaseban književni rod konstruisala se u staroj Grčkoj, u jeku grčke epske tradicije. Počela je nastajati u 7. veku pre nove ere kao melos da bi kasnije dobila ime lirika po instrumentu liri uz koji se pevala. I u kasnijem razvoju nju prati sinkretičnost - sadejstvo reči, melodije, zvuka i plesa (igre). U srednjem veku trubadrusku poeziju takođe prati instrumentalna muzika. Bliskost lirike i muzike ogleda se u samoj njenoj strukturi i organizaciji, u leksici, sintaksi i zvučanju. U toj bliskosti leži jedna od njenih bitnih odlika - pevljivost. Mnogi će pesnici sami pisati muziku za svoje lirske pesme, a najčešće će to činiti kompozitori. Tako su komponovane mnoge pesme Branka Radičevića, Đure Jakšića, Alekse Šantića, Vladislava Petkovića DisUsmena lirika nastaje, živi i opstaje zahvaljujući pevanju.

U središtu lirskog interesovanja jeste čovekov intimni svet, koji je bogat, raznovrstan i protivrečan. Ali lirika ne zapostavlja ni spoljašnji svet bilo kao autonomni tematski krug, bilo kao refleks ličnog i intimnog ona ima za predmet univerzalna i svevremena pitanja, htenja, raspoloženja i osećanja. Peva o ljubavi, smrti, prolaznosti, zavičaju, pravdi, istini, lepoti, stvaranju. Usled tematskog bogatstva ali i usled vrlo dugog istorijskog razvoja, lirika se razvila u veliki broj vrsta i oblika.

Lirska pesma ima specifičnu strukturu i kompoziciju. U strukturu lirske pesme ulazi LIRSKI SUBJEKT kao nosilac doživljaja, osećanja i raspoloženja; EMOCIJE i MISLI; JEZIK i jezička sredstva; PREDMETNOSTI; PESNIČKE SLIKE; RITAM i ZVUK. U spoljašnjoj kompoziciji lirske pesme uočavaju se STROFE, STIHOVI, POLUSTIHOVI, AKCENATSKE CELINE. Svaki od ovih elemenata ima određene karakteristike i specifična svojstva (tipovi strofa i stihova, tipovi akcenatskih celina, završeci stihova, rimovanje) i od raznovrsnosti i broja tih svojstava zavise ritam, zvučanje i značenje pesme. Unutrašnju kompoziciju lirske pesme karakteriše tročlana motivska struktura: 1. motiv - uvod, tema pesme; 2. motiv - razvijanje teme; 3. motiv - emotivni zaključak, poruka, poenta pesme.

Iako je osećajnost svojstvo književnosti uopšte, dakle svih rodova i vrsta, u lirskoj pegmi to je bitno svojstvo - ona izražava samo osećanje. Osećajnost je u suštini lirske pesme, u sadejstvu svih njenih strukturnih elemenata, u jeziku i ritmu. Lirski subjekt je okrenut sebi, svome svetu, mislima i raspoloženjima, intimnom. To ne znači da je lirici tuđa stvarnost izvan subjektiviteta ličnog. Lirika je okrenuta i svetu ali je taj svet viđen i doživljen subjektivno.

Lirska pesma, kao i poezija i književnost uopšte, ne deluje na čitaoca samo kazivanjem i opisivanjem već i sugestijom (sugestivan = koji utiče na volju, misao i osećanja) a sugestija je proizvod sadejstva ritma, zvuka i smisla, odnosno totaliteta pesme. Snaga lirike je u njenoj moći da pleni pažnju, aktivira misao, uzbuđuje.

Osećanja i raspoloženja iskazuju se u lirskoj pesmi neposredno: nema događaja ili likova kao posrednika. Osećanja i raspoloženja iskazuje lirski subjekt koji je u samoj pesmi - on je taj koji kazuje, doživljava, misli, raduje se, pati, strepi. Iskazuje se u prvom licu pa je po tome blizak naratoru iz pripovedne proze. Pesnik i lirski subjekt ne mogu se poistovećivati: poezija nije pesnikova biografija (mada dosta govori o pesniku), nego je kristalizacija pesnikovog subjektivnog duhovnog iskustva, njegove samospoznaje i njegove svesti o istinama sveta i života.

Sažetost, emocionalna kondenzacija, misaona zbijenost i kratka forma - osobenost je lirskog pevanja. Jezgrovitost ne ide na štetu sadržajnog bogatstva i smisaonog zračenja: pesma je puna smisla, krcata iskustvom i saznanjima, sažima u sebi prošlost, sadašnjost i budućnost: "Iza jedne moderne pesme stoje problemi vremena, umetnosti, unutrašnjih osnova naše egzistencije daleko zbijenije i radikalnije nego iza jednog romana ili pak pozorišnog komada" (Gotfrid Ben). Na dnu najkraće lirske pesme nalazi se čitava filozofija života, zapisao je Ipolit Ten. Uzore sažetosti dala je japanska haiku poezija.

Kratka forma i jezgrovito kazivanje zahtevaju poseban odnos prema jeziku: lirska pesma ne trpi suvišne reči, razmetanje rečima. Jezik lirike je odabran, svaka reč ima svoje jasno mesto u iskazu, reči nose pomereno (preneseno) značenje, iskaz je slikovit i simboličan. Zato lirska pesma nije otvorena za direktnu i brzu komunikaciju: ona traži pažljivo čitanje, pažljivo i strpljivo ulaženje u tajne jezika i smisao izrečenog. Njeno značenje nije na površini, nego u dubinama do kojih se dospeva emocijama i intelektom.

Lirska pesma ima bogatu ritmičku organizaciju koja je rezultat bogatstva i raznovrsnostn osećanja i raspoloženja koja su predmet lirskog pevanja. U lirskoj pesmi ostvaruje se apsolutni sklad osećanja, misli, zvuka, značenja i ritma. Lirsku pesmu karakteriše pre svega posebna zvukovna organizacija (glasovna struktura reči, red reči u rečenici, sintaksički obrti). Značenje reči direktno je uslovljeno ritmičkom organizacijom, iskazanim osećanjima i funkcijom koju imaju u celini (totalitetu) pesme. U lirskoj pesmi reči imaju naročiti raspored, nesvakidašnji i neobičan, i baš tim rasporedom dobijaju smisao i estetsku funkciju.

Osećanja i raspoloženja koja se iskazuju lirskom pesmom, životna pitanja koje lirika pokreće, odnos prema svetu i životu - opšteljudski su, svačiji i svevremeni. Zato je lirika uvek aktuelna, sveža i mlada, bliska ljudima svih vremena i svih podneblja. Ona nikada ne zastareva, nikada ne gubi na aktuelnosti i vrednosti: "Poezija je besmrtna koliko je i ljudsko srce" (Vordsvort) i "neprekidna svežina sveta" (Dušan Matić).

Lirska poezija, kao i njiževnost uopšte, imala je u toku svoga razvoja plime i oseke. Stalno se bogatila i usavršavala, dobijala je novu tematiku koja je inicirala nove lirske vrste i nove lirske oblike. U istorijskom razvoju lirske poezije uočena su tri perioda kada je ona doživljavala ekspanziju i dala vrhunska pesnička ostvarenja: antičko doba, romantizam i epoha moderne. Svaka književna epoha stvara i neguje neku vrstu ili oblik. Neke vrste se gase, nastaju nove. Moderna lirika pravi novi iskorak u sadržini i formi. Zato je vrlo teško izvršiti tematsko-sadržinsku klasifikaciju lirskog opusa ili pojedinačne pesme. U starovekovnoj književnosti nastale su ode, himne, ditirambi, elegije. Srednji vek stvara pohvalnu, religioznu liriku i specifičnu trubadursku poeziju. Renesansa će uvesti sonet, kanconu, madrigal. Romantizam će negovati ljubavnu i rodoljubivu liriku. Realizam, kada inače doalzi do oseke poezije pa i lirike, neguje deskriptivnu i misaonu pesmu. Moderna će doneti nove vrste i uskrsuti stare unevši u njih duh i dah modernog vremena 20. veka.

Staniša VeličkovićInterpretacije I

REKLI SU I za svakog čoveka, za svakog čitaoca važi zakon po kome treba reči pesme da zasluži, ako želi da te reči postanu njegove. Inače može da stoji koliko god mu je volja nad pesmom, sama mu se pesma nikad neće otvoriti. Zatvoreno kolo čine reči u pesmi. Vidi se da igraju u kolu, ali se ne vidi oko čega to one igraju. To reči u pesmi sastavljaju sliku izvora iz koga su potekle i kome teže. Reči su, kazalo bi se, okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. I čovek im može videti lice samo ako pristane da se sam, bez pratnje svojih zadnjih misli kojima se ponosi, uhvati u to kolo reči da ne pita kuda će ga odvesti i da se ne osvrće unazad. Jedino će mu se tako pesma otvoriti: otvoriće mu

se iznutra. Drugih ulaza u pesmu nema.Vasko Popa

Наслов: Srpske lirske narodne pesmeПорука од: Angelina Новембар 22, 2008, 05:05:49*Vojislav M. Jovanović

Lirske narodne pesme

Lirsko i epsko narodno pesništvo srpsko ima tu zajedničku crtu da su i jedno i drugo postali u narodu, da je i u jednom i u drugom narodna duša srpska našla svoga izraza: i kao opšte čovečanska duša, istovetna svima narodima, i kao posebna srpska duša, različna u nečemu od drugih, - kao što je to slučaj sa dušom svakoga naroda. I u jednoj i u drugoj vrsti svoga pesništva, srpski narod iskazao je svoje poglede na svet i na život, svoj sud o onome što mu je vidljivo i dokučno, svoje misli i svoja osećanja o onome što mu je skriveno i nedokučno; obeležio je svoja shvatanja razlike između dobra i zla, između lepog i ružnog, izrazio svoje težnje, svoje radosti i svoje tuge života. Pa ipak, u te dve vrste svoga pesništva, on je to učinio na dva posebna načina, koji i postavljaju razliku koja među njima postoji.

Lirsko pesništvo narodno razlikuje se od epskog i po sadržini i po obliku. U pogledu sadržine, u prvome je narod izrazio pre svega svoja osećanja; u drugome, on je pre svega opevao svoje doživljaje, stvarne i umišljene. Lirsko pesništvo, prema tome, prisan je i neposredan izliv duševnoga osećanja narodnog; epsko pesništvo izraz je njegova sećanja i ponovnog duševnog proživljavanja svojih doživljaja. U pogledu oblika, kao što je sasvim prirodno, on se u prvome nije hteo odvajati od predmeta koji su, trenutno, izazivali ili stvarali raspoloženja pod kojima je ono postalo; u drugome, on je u njega unosio sve svoje stvaralačke pesničke moći, sva svojstva svoga uma i svoga duha. Lirsko pesništvo, prema tome, daje samo kratke, bez umovanja izražene ispovesti duše o njenim uzbuđenjima povodom raznih doživljaja, čak i onih najsitnijih i najličnijih; epsko pesništvo izlaže same događaje, ali obično samo one važnije i krupnije, one koji se ne tiču isključivo jedne ličnosti, već jedne veće, opšte celine, pa i čitavog naroda. Iz ta razloga, lirske pesme po obliku mnogo su nerazvijenije, kraće, ali zato mnogo raznovrsnije; epske pesme su razvijenije, duže, ponekad veoma duge, ali i oblikom mnogo jednolikije.

Lirskih narodnih pesama ima u vrlo velikom broju; u XIX veku, kada ih je najviše i skupljeno, iako nisu zabeležene sve, zabeleženo ih je na desetak hiljada; one još i danas žive na usnama narodnim: ne samo mnoge od onih starih, već i nove, koje se svakodnevno pojavljuju. - Kao što je broj njihov velik, tako je velika i njihova raznovrsnost, ne samo po obliku, već i po sadržini. Sve one potiču iz svakidašnjega života narodnog, i taj se život ogleda u njima u svima svojim vidovima, jer je ceo on "duboko protkan pesmom." Svuda odjekuje pesma: "i kraj ognjišta oko koga žene predu, i na potoku na kojem devojke rublje peru, i po proplancima po kojima su čobani isterali svoja stada, po njivama koje žeteoci žanju, u kolu gde seoska mladež igra, u planini kojom usamljen putnik putuje, o slavi, na svadbi, kraj detinje kolevke, kraj groba."

Te pesme pevaju većinom žene i devojke (ali neke i ljudi, osobito momčad); gotovo svaka lirska narodna pesma ima svoju melodiju (glas ili napev) kojom se peva; i te melodije vrlo su lepe, i takođe narodne u svojoj osnovi. Sa sadržinom pesme stoji u jakoj vezi, u isto vreme, i razmer kojim je pesma ispevana, i melodija kojom se ona peva. Stih njen nema jednu određenu dužinu, već je sastavljen, prema slučaju, iz većeg ili manjeg broja slogova (od pet do četrnaest; po čemu se i zovu: peterac, šesterac, sedmerac, osmerac, itd.) povezanih u dve, tri ili četiri stope. Mnoge narodne lirske pesme imaju pripeve, tj. dodatke od jedne ili od više reči, od jednoga ili od više slogova, koji najčešće nemaju nekog osobitog značenja.

Po sadržini lirske pesme mogu se podeliti u više vrsta, ali se neke od obeležajnih crta po kojima se one dele, javljaju ne samo kod pesama jedne određene vrste, već (iako u nejednakoj meri) i kod pesama drugih vrsta. Potrebno je, stoga, primetiti da se jedna i ista pesma često puta može staviti u dve, tri, pa i u više tih vrsta, kao i to da se ona stavlja u jednu ili drugu vrstu prema obeležajnoj crti koja je u njoj pretežna.

Kao najstarije po predmetu koji se u njima opeva, smatraju se pesme mitološke, koje potiču iz starih narodnih verovanja o vilama, o suncu i mesecu, o raznim prirodnim pojavama, kojima se pripisuju božanske ili natčovečanske osobine; tragovi tih verovanja nalaze se i u drugim lirskim pesmama, a vrlo često i u epskim; tih pesama nema mnogo, i ukoliko ih ima, u sadržinu njihovu uvukle su se i druge, novije pojedinosti, iz hrišćanskih verovanja ili iz dnevnoga života, tako da one danas imaju gotovo isključivo zabavno obeležje. - Posle njih dolaze pesme pobožne, koje su postale iz hrišćanskih verovanja i crkvenih predanja o Bogorodici, Hristu, apostolima, svetiteljima. U njima ima verskog osećanja, hrišćanske duševnosti, živopisnog slikanja Gospodnjih čuda, umišljenih bića i prizora; mnoge od njih pevaju slepi prosjaci po saborima, bogoradeći milostinju. - Isto se tako pevaju i pesme slepačke, u kojima slepci i slepice dirljivim izrazima izlažu svoje paćeništvo, ili zahvaljuju darodavcima za učinjenu milostinju. - Veoma su mnogobrojne pesme običajne, koje se pevaju uz razne narodne običaje zaostale iz starih vremena, i u vezi sa starim verovanjima o onome što nosi sreću i zdravlje, napredak u kući i u polju, i o onome što treba činiti da se nesreća otkloni; njih pevaju devojke ili mladići u izvesnim uobičajenim prilikama: uz časni post, o Đurđevu-dne (pesme đurđevske), o Spasovu-dne (pesme spasovske), o Trojicama (pesme kraljičke), o letnjoj suši (pesme dodolske i prporuške), o Božiću (pesme od kolede). - Još su mnogobrojnije pesme domaće, koje se pevaju o svetkovanju značajnih događaja domaćeg ili porodičnog života, u veselju ili žalosti, ili inače opevaju radosti ili tuge toga života; one se pevaju o božićnim praznicima (pesme božićne), o slavi ili krsnom imenu (pesme svečarske), uz čašu (pesme počašnice), o svadbi (pesme svatovske, koje su naročito lepe); u nekima od njih, i vrlo dirljivo, peva se ljubav porodična: materinska prema detetu, sestrinska prema bratu, tuga onih koji matere, brata ili sestre nemaju, naricanje nad izgubljenim bratom ili roditeljem (tužbalice); srpsko obeležje naročito je jako u ovim pesmama. - U velikom se broju nalaze i pesme ljubavne, nežne i sveže, nekad pune tuge i čežnje, nekad pune vedrine, veselosti, duha, pa i đavolstva, nekad istočnjački žalostive i strasne (muslimanske sevdalinke). - Veoma su lepe, iako manje brojem pesme posleničke, koje su vezane za poljske ratarske ili domaće radove, za čobanska zanimanja, za pojedine zanate; one se pevaju o žetvi ili berbi (pesme žetelačke i beračke), na prelima i selima, kod ovaca ili pri radu uopšte. - Veoma su značajne i veoma lepe pesme o prirodi, u kojima se ogleda razvijeno osećanje narodno prema prirodi i njenim lepotama: suncu, mesecu, zvezdama, nebu, vodi, planini, drveću, cveću, pticama; u lepim pesničkim slikama cela priroda živi i oseća sa čovekom kao razumno biće; tragovi i znaci te ljubavi prema prirodi nalaze se, u ostalom, u svekolikom lirskom pesništvu narodnom, pa, u manjoj meri, i u epskom. - U velikom broju poniču svakodnevno, ali se veoma brzo gube, pesme prigodne, u kojima narod daje izraza svome osećanju povodom znatnijih savremenih događaja, onih o kojima inače i naročito peva epsko pesništvo: može se uzeti da te pesme često puta prethode stvaranju većih, epskih pesama. - Isto se tako u obilju javljaju, i isto tako mnoge vrlo brzo zaboravljaju, pesme šaljive i podrugljive, u kojima se (obično na način pozajmljen iz ozbiljnih pesama) opevaju smešni događaji, izmišljeni ili stvarni, ili se ismevaju ili kude smešne ili ružne crte u pojedincima ili u celom narodu; ove su pesme pune duha i vedre šale, i pod vidom neozbiljne zabave sadrže vrlo često duboke narodne mudrosti; ponekad se u njima predmeti prenose na životinje, kao u basnama.

Lirske narodne pesme nejednake su starine. Ima ih koje su postale u najnovije vreme, a ima ih i koje su veoma stare, naročito među mitološkim i običajnim pesmama (kraljičke, dodolske). Već iz prvih pomena o postojanju narodnog pesništva u Srba, zabeleženih u XV i XVI veku, kao što je navedeno, vidi se da su neke vrste lirskih pesama (ljubavne, svatovske, tužbalice) postojale još tada, a jamačno i ranije; one su morale imati sličnosti sa onima koje su docnije zabeležene i koje poznajemo; dosadašnja književno-istorijska istraživanja još nisu u stanju da odrede tačnu vezu između toga starog pesništ

va i onoga poznijeg, i da sa pouzdanošću utvrde u koje se vreme počela razvijati svaka pojedina vrsta ovog poslednjeg.

Izvor: http://www.rastko.org.yu

Наслов: Srpske lirske narodne pesmeПорука од: Angelina Новембар 23, 2008, 05:59:31*Srpska usmena lirika

Srpsko usmeno stvaralaštvo predstavlja književnost za sebe, koja je u vremenima vladavine Osmanlija bila gotovo jedina vrsta književnosti koja je stvarana i nepatvoreni izraz narodnog bića. Ustaničke pobjede Srba na početku 19. vijeka proslavila je upravo narodna epska poezija, koja je u ovom periodu postala poznata i izvan okruženja u kojima je nastajala. Usmena lirska poezija, s druge strane , uglavnom je bila vezana za narodne običaje i obrede ili za ljubavne doživljaje i žalosti zbog izgubljenih ljubljenih i srodnika. Prvi koji je zabilježio u pisanoj formi veliki broj narodnih pjesama bio je Vuk Stefanović Karadžić, učesnik Prvog ustanka i čovjek iz naroda briljantnog uma

Nakon Prvog i Drugog srpskog ustanka došlo je do koherentnijeg povezivanja srpskog naroda i njegovog otvaranja prema drugim zemljama. Oslobađanje od vijekovnog turskog ropstva na početku 19. vijeka i sticanje nezavisnosti države Srbije dovelo je do niza promjena u narodu. Na početku tih promjena u domenu književnosti i jezika stoji ličnost Vuka Stefanovića Karadžića, učesnika Prvog ustanka i čovjeka iz naroda briljantnog uma. Ustaničke pobjede proslavila je srpska narodna poezija, koja je u ovom periodu postala poznata i izvan okruženja u kojima je nastajala. Prvi koji je zabilježio u pisanoj formi veliki broj narodnih pjesama bio je upravo Vuk Karadžić i time je proširio njihovu popularnost i u druge evropske države.

U različitim vrstama folklornih umotvorina našli su se svi elementi narodnog života: društveno uređenje, materijalna kultura, etika i odnos prema drugim ljudima, patnja i bol, junaštva, borba za slobodu, stradanja, praznovanja i radosni događaji rođenja djece, vjenčanja itd. Uopšte, u istoriji čovječanstva kolektivni usmeni izraz jednog naciona imao je fundamentalni značaj za razvoj civilizacija, počevši od onih najstarijih, indijske, sumersko-vavilonske, grčke i drugih. Iz usmene književnosti razvila se i pisana sa pojavom prvih pisama, ali je nastavila i pored nje da postoji kao vrsta književnosti za sebe. Najopštija podjela usmene književnosti je na poeziju i prozu i to na osnovu njene funkcije i jezičke organizacije.

Vukovi zapisi o narodnoj poeziji

Sakupivši veliki broj srpskih narodnih pjesama, Vuk Karadžić ih je u više navrata objavljivao i animirao i druge ljude da ih sakupljaju i bilježe, a uz izdanja ovih pjesama ostavljao i zabilješke o njihovom porijeklu, načinu izvođenja i starosti. Sve su naše narodne pjesme, pisao je Vuk, razdijeljene na pjesme junačke, koje ljudi pjevaju uz gusle, i na ženske, koje pjevaju ne samo žene i đevojke nego i muškarci, osobito momčad, i to najviše po dvoje u jedan glas. Ženske pjesme pjeva i jedno ili dvoje samo radi svoga razgovora, a junačke se pjesme najviše pjevaju da drugi slušaju; i zato se u pjevanju ženskih pjesama više gleda na pjevanje nego na pjesmu, a u pjevanju junačkijeh najviše na pjesmu. Pišući o ženskim pjesmama, Vuk je pod njima podrazumijevao mahom lirske pjesme, suptilnijih osjećanja i vezane za doživljaje prirode, obrede, običaje, za rodbinske ili ljubavne veze. Muške pjesme su junačke, epske pjesme koje su opijevale uglavnom bojeve i događaje iz života narodnih junaka, kraljeva i careva, i bile su kao i lirske pjevane od starina. Epska poezija nije karakteristična za sve narode, nego se javljaju samo kod nekih i to pod određenim okolnostima. Danas se svjetskom klasikom smatraju antički grčki epovi Ilijada i Odiseja , a od svih potonjih eposa mnogi kao najznačajnije izdvajaju srpske epske pjesme. Ove pjesme su po narodu na

jviše raznosili slijepci, putnici i hajduci. Slijepci radi prošnje idu jednako po svemu narodu, bilježi Vuk , od kuće do kuće, i pred svakom kućom ispjevaju po jednu pjesmu, pa onda ištu da im se udijeli, a đe ih ko ponudi onđe pjevaju i više; a o praznicima idu k manastirima i k crkvama na sabore i na panađure, pa pjevaju po čitav dan. Putniku, kad dođe u neku kuću na konak, obično uveče ponude gusle da pjeva uz njih, a u svratištima uz puteve, u hanovima i konacima, imaju gusle za iste svrhe. Hajduci pak zimi na jataku danju leže u potaji, a po svu noć piju i pjevaju uz gusle, i to najviše pjesme od hajduka. Od mjesta do mjesta zavisi koja će vrsta poezije biti dominantnija, muška ili ženska , a na sjeveru zemlje, u gradovima, pjevale su se kojekakve nove što prave kalfe trgovačke i učeni ljudi. Starost srpske narodne poezije nije utvrđena, ali je vjerovatno stara koliko i sam narod. Vuk je smatrao da ima sačuvanih starijih lirskih pjesama nego epskih. Najstarije epske datiraju iz doba Nemanjića, mada su vrlo rijetke one prije Kosovske bitke 1389. godine. Ženskih pjesama ima koje datiraju i prije više od hiljadu godina. Ja mislim da su Srblji, veli Vuk, i prije Kosova imali i junačkijeh pjesama od starine, no budući da je ona promjena tako silno udarila u narod da su gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa smo odande počeli nanovo pripovjedati i pjevati.

Lirska poezija

Lirska narodna poezija uglavnom je vezana za narodne običaje i obrede ili za ljubavne doživljaje i žalosti zbog izgubljenih ljubljenih i srodnika. Nisu imale ujednačen broj stihova, a raznorodan je bio i spektar napjeva i melodija koji su ih pratili. Obredi uz koje su se pjevale ove pjesme su hrišćanskog porijekla i dio su proslavljanja praznika Đurđevdana, Preobraženja, Spasovdana i drugih. U samom njihovom izvođenju ipak ima ponešto i od pređašnjeg paganskog karaktera slovenskih naroda. Jedna od spasovskih pjesama glasi: Viša je gora od gore, /najviša Lovćen planina. /U njoj je trnje i grablje, /u njoj su sn'jezi i mrazi /u svako doba godišta; vilinski u njoj stanovi, /sveđ vile tance izvode. /Junak mi konja jezdaše, /predragu sreću iskaše. /Vile mi njega viđeše, /junaka staše dozivat: /''Ovamo svraćaj, junače! /Tvoja se sreća rodila, /sunčom ždrakom povila, /mjesecom sjajnim gojila, /zv'jezdama sjajnim rosila''. Pjesme su se pjevale i povodom rođenja djece, tu su i svatovske pjesme, tužbalice i uspavanke, kao i pjesme pjevane uz rad. Čest motiv je žalost sestre za bratom, kao u pjesmi Najveća je žalost za bratom : Sunce zađe za Neven za goru, /junaci se iz mora izvoze. /Brojila ih mlada Đurđevica, /sve junake na broj izbrojila, /do tri njena dobra ne nabroji: /prvo dobro – Đurđa gospodara, /drugo dobro – ručnoga đevera, /treće dobro – brata ga. /Za Đurđem je kosu odrezala, /za đeverom lice izgrdila, /a za bratom oči izvadila. /Kosu reže, kosa opet raste; /lice grdi, a lice izrasta; /ali oči ne mogu izrasti, /niti srce za bratom rođenim. Naziv i sadržaj ove pjesme imaju i realno utemeljenje u narodnom životu – ispitivanja na prostoru bivše SFRJ pokazala su da je u domenu porodičnog zločina bivalo različitih slučajeva ubistava, ali nikada nijedna sestra nije ubila svoga brata.

Ljubavne pjesme

Ljubavne pjesme čine najveći dio narodne lirike. Karakteriše ih raznolikost tema i motiva, koji su obično dat i u vidu kratke pričice. Pričica je samo osnova na koju se nadograđuje emotivna građa pjesme, zapravo osjećanje koje pjesnik hoće da indirektno opjeva. Kaže se u jednoj od njih: Što sam mlada da sam voda ladna, /ja bi ' znala đe bi' izvirala - /kraj dućana Jove bazarđana; ne bi l' Jovi žeđa dodijala, /ne bi li se vodice napio, /ne bi l' mene u vodi popio, /ne bi' li mu na srce panula / i na srcu ranu načinila. I ljubavne pjesme se razlikuju od kraja do kraja, pa su tako za južnu Srbiju, recimo, karakteristične čulnije pjesme, za Bosnu pjesme sa dosta orijentalnih crta, a za većinu srpskih ljubavnih pjesama u ostalim krajevima čednost i stidljivost u iznošenju osjećanja i odnos prema ljubavi kao prema svetinji. U jednoj od najpoznatijih pjesama – Srpska djevojka – momak hoće da nagovori djevojku Milicu dugih trepavica da podigne pogled i pogleda ga u lice. Ali, iako okuplja kolo oko nje, iako se oblači nebo u tom trenutku i svi gledaju uvis da vide šta će se zbiti, Milica ne diže

svoje trepavice, te joj on kaže: Oj Milice, naša drugarice, /il' si luda il' odviše mudra, /te sve gledaš u zelenu travu, /a ne gledaš s nama u oblake, đe se munje viju po oblaku?' /Al' govori Milica đevojka: ''Nit' sam luda, nit' odviše mudra, /nit' sam vila – da zbijam oblake, /već đevojka – da gledam preda se".

piše: Anja Jeftić

Наслов: Srpske lirske narodne pesmeПорука од: Angelina Новембар 23, 2008, 06:18:09*Narodna književnost

Lirika

Lirska narodna poezija predstavlja veoma složenu, usmenu umetnost reči. Tek pažljivim razlistavanjem otkrivaju se skriveni slojevi veoma starih pogleda na svet koji su predstavljajući survivale, urastali u umetničko oblikovanje i produžili da žive uporedo s novijim motivima.

Za srpsku usmenu lirsku poeziju karakteristično je da iskazuje osećanja putem spoljnih zbivanja, mahom posredno, u najstarijim vremenima, izražavajući želje, molbe, radosti i tuge kolektiva, kasnije i individualne emocije. Uvek u sprezi s nekom drugom umetnošću - muzikom, igrom, pokretom, mimikom, ali sa svim tim umetnostima zajedno, narodna lirska pesma deo je svakodnevnog života.

Nastala je u funkciji stočarske i agrarne magije, povezivanja sa svetom stihije i božanstva, bila je spona s precima; ona je i emotivni izraz životnog toka svakog pojedinca, od rođenja do smrti, iskaz erotske i ljubavne čežnje, i zato se pojavljuje u toliko različitih oblika: obrednih i porodičnih, mitoloških i hrišćanskih, pesničkih i ljubavnih.

Obredne pesme, danas mahom odumrle, ravnaju se prema zemljoradničkom kalendaru, prema vremenu setve i ubiranja plodova, slede prirodni ciklus i vezuju se za položaj Sunca, njegovo rađanje, jačanje i umiranje.

Porodične obredne pesme prema savremenoj podeli, sa svoje strane, prate isti, sada čovečji životni krug - rođenja (uspavanke), sazrevanja (svadbene pesme) i smrti (tužbalice), a unutar toga kruga najrazličitija zbivanja koja su ga se doticala u svakodnevici uslovljenoj i istorijskim i društvenim događajima.

Klasična srpska narodna lirika u obliku u kome je do nas došla prevashodno je lirika sela, pre svega izraz različitih vidova patrijarhalne kulture, koja je vekovima opstajala pod našim podnebljem.

Patrijarhalna zdruga, u čijem se okviru zbiva sadržina većine lirskih pesama, ograničava mogućnosti ženinog bitisanja. "Ženske pesme" iskazuju u poslovičnoj konciznosti zahteve koji se pred nju postavljaju. Ti su zahtevi, međutim, uvek isključivo etičke, nikada materijalne prirode. Nevesta treba u mladoženjinu kuću da donese svako dobro "a najviše bilja od umilja/da je mirna kuća u koju će". "Budi, snaho, sobom dobra, /to su darovi", zahtev je koji mladoženjina porodica ponavlja u svadbenim pesmama, a on se, s druge strane, usklađuje s uverenjem siromašen neveste: "ako budu roda gospodskoga / primiće mi cvijet za darove".

Iako neke od pesama progovaraju o siromaštvu, nekad s tugom, nekad s duhovnim sarkazmom, u njim nema ni traga o staleškoj, klasnoj podjarmljenosti, o zavisnosti od gospodara. Čak ni prisilan, mukotrpan kolektivni rad, o kome ima podataka u srpskim srednjovekovnim spomenicima, nije našao mesta u narodnoj lirskoj poeziji. Opevan je kao težak samo ukoliko je reč o prisilnom radu pod turskim gospodarima. Socijalne nevolje u potpunosti su prekriljene nacionalnim.

Posleničke pesme zadržavaju se na druženju, na mobi kao zadružnoj, dobrovoljnoj pomoći u korist svih i kolektivni rad pretvara se u duhovito takmičenje, u nadžnjevanje momka i devojke, u pohvalu devojačkoj vrednoći i izdržljivosti (Nadžnjeva se momak i devojka,/ momak nažnje dvadeset i tri snopa,/ a devojka dvadest i četiri/ Kad ujutru beo dan osvanu,/ momak leži, ni glavu ne diže,/ a devojka sitan vezak veze!).

Posredni, distancirani način iskazivanja srpske lirske pesme, kako je to već više puta zapaženo, ispoljio se u potpunom prožimanju i jedinstvu sadržine i forme. Dešavanje, koje je u lirskoj poeziji samo sredstvo za oblikovanje emocije, zahtevalo je traganja pevača sa najpogodnijim uporednim zbivanjem ili opisom koji će tu emociju izraziti.

U pesmi iz rukopisa nepoznatog Peraštanina "Đevočica pelen bere... mimohodi drobnu ružu" i dvostrukom simbolikom - radnje i značenja - otkriva svoje duševno stanje. Izgubivši u ratu dragog prinuđena je da se uda za nedragog.

Čak i monolog, koji bi trebalo da bude najpogodniji oblik za neposredno iznošenje osećanja, u narodnoj lirskoj pesmi vrlo često predstavlja samo iskazivanje zamišljenog zbivanja u čijem se okviru osećanja objektivizuju ("Volim s dragim po gori oditi,/ glog zobati, s lista vodu piti/ studen kamen pod glavu metati,/ neg' s nedragim po dvoru šetati,/ šećer jesti, u svili spavati").

U obilju motiva srpske narodne lirike treba istaći često ponavljani motiv beskrajne ljubavi sestre prema bratu, nežni odnos snahe i devera, uzdizanje devojačke časti, što osvetljava vedriju stranu patrijarhalne kulture.

Iako preteže poezija sete, ima i pesama o bujnoj zadovoljenoj strasti, o duhovnom nadigravanju i prkosnom izazivanju momka i devojke, o pobuni protiv konvencija. U mnogim pesmama preovlađuje radosno osećanje života. Pesme zavise ne samo od vremena već i od kraja gde su nastale (senzualnije su u južnoj i istočnoj Srbiji, smelijeg izraza u gradovima).

Izuzetno raznovrsnost stiha, od četverca do šesnaesterca, srpska lirika ima tri osnovna strukturna tipa: monološki, dijaloški i narativno-opisni, koji se smenjuje ili upotpunjavaju, te od toga zavisi da li će lirska pesma biti jednočlane, dvočlane ili tročlane kompozicije. Poseban vid čine lirske pesme, takozvani bećarci, koje se sastoje od samo dva deseteračka stiha vedrog, obesnog i podsmešljivog tona ("Ide lola i podig'o glavu/ zap'o nosom o dudovu granu").

Nedeljive od prirode i podneblja, ali i kulture, religije i istorije srpskog naroda, opstalog na međi različitih civilizacija, srpske lirske pesme, kako je Grim zapazio, "sjedinjuju prednosti orijentalne i zapadne lirike". "Njihovo biće je", kaže Grim, "potpuno evropsko, i samo po tananosti i bogatstvu misaonih veza... podsećaju na orijent, ali ne omamljuju. One imaju miris ruže, a nikako ružinog ulja".

Nada Milošević-ĐorđevićDeo teksta preuzet sa: http://www.rastko.org.yu/isk/isk_11.html

Наслов: Srpske lirske narodne pesmeПорука од: Angelina Новембар 23, 2008, 08:22:26**LIRSKA NARODNA PESMA

Lirska narodna pesma starija je od umetničke lirske pesme. U njoj su izražena osećanja darovitih pojedinaca, pogledi i shvatanja narodnog koletkiva, opisane životne situacije, predočena htenja i potrebe. Veoma bogata po broju pesama, narodna lirika je siromašna po tematici, jednostavna je po formi i izrazu. Osećanja se izražavaju posredno i u nagoveštajima, subjektivnost je manje prisutna. Međutim, po snazi osećanja, p

o bogatstvu stila i jezika, narodna lirika ima značajno mesto u razvitku književnosti. Ona je uticala na razvitak pisane poezije od humanizma i renesanse do romantizma. Narodna lirska pesma je nastala iz potrebe da se peva o nekoj životnoj situaciji, o osećanjima i raspoloženjima, željama i snovima, idealima i nadanjima. Osobenost svake lirske pesme je melodičnost (pevljivost), koja je doprinela njenom širenju i prenošenju, ali i spašavanju od zaborava. Česte su životne situacije u kojima se peva lirska pesma (sedeljke, slave, svadbe, mobe) i to je jedan od razloga da nastane veliki broj lirskih pesama, da se one dugo zadržavaju u pamćenju generacija i veoma brzo šire u druge krajeve. S obzriom na veliku "skalu osećanja i raspoloženja, na veliki broj životnih situacija u kojima se peva, nastao je veliki broj vrsta i podvrsta lirske narodne poezije: mitološke pesme, ljubavne pesme, običajne pesme (svatovske, počašnice ili zravice, uspavanke, tužbalice), posleničke pesme (pastirske, žetelačke pesme, pesme o vršidbi), obredne pesme (dodolske, krstonoške, kraljičke, koledarske, slavske), religiozne, porodične, šaljive.

Mitološke pesme spadaju u najstarije narodne lirske pesme. Javljaju se u periodu rodovske zajednice kada je čovek sve pojave u prirodi i životu objašnjavao mitološkim predstavama. Sve ono što se zbiva oko njega, a što je bilo neshvatljivo, čovek je objašnjavao poznatim činjenicama iz svakodnevnog života dajući pojavama u prirodi ljudski oblik i uvodeći ih u svakodnevni život ljudske zajednice. Najviše se peva o Suncu, Mesecu, vilama: pripisuju im ljudske osobine i stavljaju se u*različite situacije ljudskog življenja. Mitološka pesma izražava čovekovu želju da se umili silama koje ne može da dokuči objasni i koje su za njega svemoćna božanstva. Kada hrišćanstvo potiskuje mnogobožačku religiju, potiskuje i čovekova verovanja u mitološkd bića, a samim tim i podsticaje za nastanak mitoloških pesama (Sunce se devojkom ženi, Dvije su se zv'jezde zavadile, Grad gradila bj'ela vila).

Ljubavna pesma je stara koliko je staro i osećanje ljubavi prema osobi suprotnog pola. Kako je ljubav osnovno i najjače ljudsko osećanje, ova lirska vrsta je ne samo najstarija, nastala još u primitivnom društvu, nego je i najbrojnija, najraznovrsnija po tematici i najlepša po iskazanim osećanjima i melodiji. Narodna ljubavna pesma ima nekoliko motiva koji se ponavljaju iz pesme u pesmu: telesna lepota (posebna lepota žene), duševna lepota (Srpska devojka), izjavljivanje ljubavi, ljubavna čežnja (Paun pase), nesrećna ljubav, fatalnost ženske lepote. Ljubavna pesma je nastala u konkretnim okolnostima pa je zato izraz vremena, društvenih i porodičnih odnosa. Preplitanje motiva, karakteristično skoro za sve vrste narodne lirike, uočava se i u ljubavnim pesmama. Osećanje se iskazuje posredno i diskretno, u slikama, alegorijski. Nema čulnosti, ljubav je samo nagoveštena, samo se naslućuje. Ovde malo ima ljubavne sreće i radosti, više ima čežnje i tuge zbog rastanka, bola zbog neostvarene ljubavi. Jezik je jednostavan kao što jednostavno i kazivanje o ljubavi.

Običajne pesme opevaju svakodnevne životne situacije i tematski su vezane za određeni običaj uz koji se pevaju: svatovske (Kad polaze s devojkom), počašnice ili zdravice (Biserna brada), uspavanke (Spavaj, čedo, rodila te majka), tužbalice (Tužbalica jedne Risanke). Izražavaju najraznovrsnija osećanja - radost, ljubav, nežnost, tugu, bol. Veoma su stare po postanku pa se kroz njih mogu pratiti različiti običaji i promene do kojih je dolazilo u tim običajima tokom vremena.

Posleničke pesme ili pesme o radu pevaju o čovekovom radu, različitim poslovima, osećanjima radosti koje izaziva rad i njegovi rezultati, mobama, nadmetanjima, teškom nadničarskom radu. Kako su nastajale u samom procesu rada, ove pesme na najbolji način ukazuju na razvitak sredstava za rad i smenjivanje pojedinih zanimanja tokom vremena. Ljudski rad se u početku svodio na tri osnovna zanimanja: zemljoradnju, stočarstvo i domaću radinost - pletenje i tkanje kao isključivo zanimanje žena i devojaka. Ovo tematsko siromaštvo odraz je skučenog života i nerazvijenosti proizvodnih sredstava, Kako se život bogatio novim zanimanjima, u posleničke pesme uzlazi nova tematika. Na osnovu dominantnih tema posleničkih pesama može se izvesti zaključak o njihovoj starosti. U ove pesme se često interpoliraju ljubavni motivi što je uslovljeno samom situacijom u kojoj nastaje i peva se poslenička pesma. Kako se sve više javlja imovinska nejednakost, posleničke pesme poprimaju socijalno obeležje. U posleničke pesme spad

aju pastirske pesme (Prokleta da je devojka), žetelačke (Nadžnjeva se momak i devojka), pesme o vršidbi.

Obredne pesme nastale su u onom periodu društvenog razvitka kada je čovek pojave oko sebe tumačio voljom bogova. U težnji da umilostivi bogove, čovek je priređivao različite obredne rituale koji su uvek praćeni odgovarajućim pesmama. Tako su nastale dodolske pesme (Mi idemo preko sela), krstonoške, kraljičke, (Oj višnjo, višnjice), koledarske, slaveke pesme.

Porodične pesme pevaju o, porodici i porodičnim odnosima. U njima se opevaju različite situacije iz porodičnog života: odnosi u porodici, ljubav majke prema sinu, ljubav brata prema sestri, sestrinska ljubav, položaj snahe u porodici, odnosi snahe i svekrve, snahe i zaove, snahe i devera. U njima je prikazan idiličan život u porodici, sloga i ljubav, uzajamno poštovanje, ali i sukobi, posebno težak položaj neveste u muževljevoj kući. Sestrinska ljubav je opevana kao najjača i najtoplija i to u najvećem broju pesama (Dvije seje brata ne imale). I roditeljska ljubav, posebno materinska, čest je motiv lirske narodne pesme (Mlad se Ivo na vojsku otpravlja). U ovim pesmama data je široka skala osećanja i raspoloženja: od radosti i ljubavi, do bola i mržnje.

Struktura lirske pesme

Lirska pesma se odlikuje specifičnom sadržinom, strukturom i kompozicijom. Njena sadržina je čisto osećanje, nosilac tog osećanja je lirski subjekt, on se iskazuje u prvom licu. U lirskoj pesmi nema radnje, nema fabule, nema likova koji bi bili nosioci radnje u razvoju, ili posrednici između sveta pesme i čitaoca: kazivanje u lirskoj pesmi je neposredno, subjektivno, emotivno obojeno.

Spoljašnju kompoziciju lirske pesme čine strofa, stih, polustih, akcenatska celina. Svaki od ovih elemenata ima određene karakteristike i specifična svojstva. Od raznovrsnosti i broja tih svojstava, zavisi ritam, zvučanje i značenje pesme. Sva ova svojstva proučava versifikacija.

Unutrašnju kompoziciju lirske pesme karakteriše tročlana motivska struktura:I motiv - uvod, tema pesme, obraćanje;II motiv - razvijanje teme novim detaljima;III motiv - emotivni i misaoni zaključak, poenta, poruka.

Elementi (motivi) u drugom strukturnom elementu pesme mogu imati različit raspored i međusobni položaj:a) naporedni raspored: nizanje detalja i elementarnih slika, koji stoje naporedo jedan prema drugome;b) gradacijski raspored ide u dva smera: - uzlazni smer: nizanje pojedinosti od slabijeg ka jačem, od apstraktnog ka konkretnom, od manjeg ka većem; - silazni smer: nizanje pojedinosti od jačeg ka slabijem, od konkretnog ka apstraktnom, od većeg ka manjem;v) kontrastni raspored koji ima nekoliko položaja: - jedan detalj isključuje drugi (isključni položaj); - jedna slika proizilazi iz druge (zaključni položaj); - jedna sLika kontrastira drugoj (suprotni položaj).

Analiza pesme bavi se onim strukturnim elementima koji u određenoj pesmi. imaju značajnu umetničku funkciju.

Staniša VeličkovićInterpretacije I

Vuk Stefanović Karadžić je zbirku 'različnih ženskih pjesama' podelio na 20 poglavlja:

01. Pjesme svatovske;02. Paštrovski pripjevi uza zdravice;03. Peraške počasnice;04. Paštrovsko naricanje za mrtvima;05. Pjesme svečarske;06. Pjesme kraljičke;07. Pjesme dodolske;08. Pjesme od kolede;09. Pjesme božićne;10. Pjesme, koje se pjevaju uz časni post;11. Pjesme onako pobožne;12. Pjesme sljepačke;13. Pjesme osobito mitološke;14. Pjesme, koje se pjevaju na prelu;15. Pjesme žetelačke;16. Pjesme igračke;17. Pjesme, koje su se u Budvi pevale na Spasovdan;18. Pjesme, koje se pjevaju deci, kad se uspavljuju (iz gornjega primorja);19. Ljubavne i druge različne ženske pjesme;20. Pjesme bačvanske našega vremena.

Наслов: Srpske lirske narodne pesmeПорука од: Angelina Новембар 23, 2008, 01:08:09**SUNCE SE DEVOJKOM ŽENI

Zemaljsko i mitološko

Lirska priča pesme Sunce se devojkom ženi sjedinjuje u sebi realno i mitološko, zemaljsko i kosmičko. Realnu osnovu čine situacije iz ljudskog života:1. zadirkivanje (čikanje) devojke i momka,2. sastanak momka i devojke,3. voda (izvor) kao mesto sastanka,4. ženidba-udaja.

Mitsko je u tome što je sve ovo primenjeno na nezemaljski i kosmički svet: Sunce i zvezdu Danicu. 4

Tako je čovek rodovske zajednice, mnogobožac po shvatanjima, pojavu zvezde Danice objasnio mitološkim predstavama. Na isti, način on objašnjava i mnoge druge pojave: Mesec, zvezde, kišu, grad, vetar - i one dobijaju ljudskso obličje i osobine, žive i ponašaju se kao ljudi, hrane se, spavaju, vole i žene se, rađaju decu. Iz te mitološke svesti nastale su mnoge pesme o Suncu, Mesecu, vilama, zmajevima, aždajama i sličnim bićima, koje je stvorila primitvna mašta čoveka prvobitne zajednice.

Mitološka sadržina književnog dela ima više umetničkih funkcija:- govori o starosti pesme i promenama u sadržini tokom vremena (mitološki i hrišćanski sloj u istoj pesmi, na primer),- ukazuje na stepen razvoja društvene svesti: pesma kao način da se umilostive nepoznate sile,- to znači da je pesmi pripisivana magična moć,- na posredan način, metaforom ili simbolom, iskazuju se neke istine do kojh je čovek došao kroz svoje milenijumsko bitisanje.

Mitološko je u objašnjenju porekla zvezde Danice:Pa uvuče lijepu dejvojku,daje uzme sebi za ljubovcu,od nje posta zvijezda Danica.

Međutim, ovo nije samo objašnjenje porekla zvezde Danice. U dubini toga objašnjenja, odnosno informacije (šta je dalje bilo s devojkom), nalazi se, još jednom, novom slikom, naglašena lepota devojke: lepota devojka kao zvezda Danica. Još nešto: lepota zvezde Danice (nekadašnje devojke sa zemlje) stalno sija; devojačka lepota na zemlji je prolazna i kratkoveka.

Lirska priča

Čitanje pesme Sunce se devojkom ženi odmah ukazuje na glavni motiv, motiv lepote. Ali odmah se zapaža da je prisutan i iz njega izveden motiv večite ljudske žudnje za lepotom (kao u Pripoveci Devojka brža od konja). Čovek teži savršenoj i trajnoj lepoti, uveren je da ona stanuje u nekim nepoznatim i nedokučivim prostorima (raj, nebesa, kosmos). Zato će stvoriti pesničke vizije kojima spaja zemaljsko i kosmičko, stvarno i fiktivno, moguće i nemoguće. Tako je i stvorio ovu lirsku priču o devojci i suncu; devojka izaziva sunce rečima da je lepša od njega pozivajući ga na sastanak kod vode. Sunce je izašlo, ugledalo je kroz granje, iznenadila ga je izuzetna devojčina lepota. Prosto zaigra od radosti ("triput se je sunce zaigralo"), u toj igri je zgrabilo devojku, odvelo je i uzelo "sebi za ljubovcu" - " od nje posta zvijezda Danica", završava ova lirska priča.

Upotrebili smo izraz "lirska priča". Znamo da je lirska pesma neposredno iskazivanje osećanja i raspoloženja, da u njoj nema događaja ili likova kao posrednika između sveta pesme i čitaoca/slušaoca. O osećanjima i raspoloženjima govori lirski subjekt i to direktno. Zašto onda izraz "lirska priča? Zato što pesma stvara privid događaja (ljubavni sastanak i odvođenje devojke) i likova (Sunce i devojka/Danica). Taj privid podupire i dijaloška forma. Zbog svega toga pesma poprima narativni ton. Narativnost pesmi je delovanje, akteri delovanja i dijalog. Narativnost kao karakteristika prisutna je u većini narodnih lirskih pesama: Srpska devojka, Paun pase, Ovčar i devojka.

Dve lepote

Ljubav je osnovno, najjače, najtoplije, najnežnije i najčešće ljudsko bsećanje. I eto, tome osećanju ne mogu da odole ni nebeske zvezde - Sunce i Danica. A da bi to bilo moguće (ljubav između Sunca i Danice), ljudski, objašnjeno je poreklo zvezde Danice - nekada je bila zemaljska devojka, pa se Sunce, pošto je bila prelepa zaljubilo u nju i odvelo je na nebo. Tako, je postala nebeska nevesta pod imenom Danica.

Ova pesma peva o dve lepote - devojačkoj i Sunčevoj. Devojka je sigurna u svoju lepotu pa zato Izaziva Sunce da dođe na vodu i uveri se. Devojačka lepota ima estetsko značenje i vrednost. Ova lepota je individualna, pripada samo devojci, njeno je obeležje. Lepota Sunca je opšta, to je opšte dobro i blagostanje svih ljudi. To je polazište - podazni motiv utemeljen na iskustvu. Iz njega je proistekao izvedeni motiv, utemeljen na doživljaju i pesničkoj viziji — Sunce je viđeno kao mladić.

Devojka i Sunce imaju jednu zajedničku osobinu: sjaj. To je za Sunce prirodna i stalna osobina, drugačije ne može biti - ne može biti Sunce bez sjaja. Za devojku to je izuzetna osobina, prednost. Može biti i drugačije, bez sjaja: to bi bila obična devojka obične lepote, kao i svaka druga devojka. I pored toga što je primitivna svest lirskog subjekta Sunce doživljavala kao božanstvo, primećuje se da prednost daje čoveku - devojci:Ugleda je lijepo sunašce,

ugleda je kroz jelovo granje:kol'ko se je ašik učinilo, triput je se Sunce zaigralo.

Sunce je i dalje "lijepo", o njemu se govori nežno i toplo ("sunašce"), ali je ono toliko iznenađeno i zbunjeno devojačkom lepotom da je triput zaigralo od radosti i sreće. Devojačka lepota opisana je posredno: nema direktnog opisa detalja devojčine lepote, o toj lepoti se uopšte ne kazuje, ali se ona predočava na posredan način - opisom Sunčeve začaranosti devojkom. Tom personifikacijom i hiperboličnom slikom opisana je izuzetna devojačka lepota.

Personifikacija Sunca ima mitsko a ne umetničko poreklo. Moderni pesnik personifikuje predmete i pojave da bi ostvario određene umetničke efekte (dinamizam, slikovitost, živost, upečatljivost). U ovoj pesmi to nije slučaj. Primitivni čovek je stvorio predstavu Sunca kao živog bića koje se ponaša kao čovek (govori, ženi se) i oseća kao čovek (vo). U pozadini ove slike, u njenom poreklu, jeste mitološko sagledavanje sunca u svesti primitivnog čoveka - ono je nešto daleko, tajanstveno, nedokučivo i neobjašnjivo.

Staniša VeličkovićInterpretacije I

Sunce se djevojkom oženi

Djevojka je suncu govorila:"Jarko sunce, ljepša sam od tebe!Ako li se tome ne vjeruješ,ti izađi na to ravno nebo,ja ću izić za goru na vodu."Kada jutro vedro osvanulo,izlazilo na nebo sunašce,a djevojka za goru na vodu.Ugleda je lijepo sunašce,ugleda je kroz jelovo granje:kol'ko se je ašik učinilo,triput je se sunce zaigralo,pa odvuče lijepu djevojku,da je uzme sebi za ljubovcu, -od nje posta zvijezda Danica.

Наслов: Srpske lirske narodne pesmeПорука од: Angelina Новембар 23, 2008, 01:19:33**SRPSKA DEVOJKA

Sadržina i značenje

Devojka i devojačka lepota (lepota tela i lepota duše) čest je predmet pevanja u narodnoj lirskoj poeziji. Pesma Srpska devojka je jedna od takvih pesama: na telesnu lepotu se ukazuje odmah, već u prvoj strofi. Međutim, telesna lepota samo je povod da se skrene pažnja na duševne osobine, koje se izuzetno cene, više od telesnih.

Osobenost ove lirske pesme je pričanje (naracija): u njoj postoje likovi (Milica, devojke, mladić), događaj (kolo, grmljavina, gledanje u nebo), dijalog, kazivanje. Ovde se ne iznosi samo utisak i zapažanja o Milici, nego se ona stavlja u situaciju kroz koju se sama iskazuje rečima i postupcima.

1. Ukazivanje na predmet (temu) pevanja (devojka Milica) i uvođenje motiva koji će pokrenuti lirsku priču - trepavice: one su duge, toliko duge da su prekrile rumen jagodice i belo lice. Ovde se primećuje izvesna nelogičnost: trepavice su prekrile rumene jagedice, crne oči i belo lice pa ih lirski subjekt (mladić) nije mogao sagledati. Postavljamo sebi pitanje: ako ih nije mogao gledati, kako može da zna da su jagodice rumene, oči crne a lice belo? Ovde je nelogičnost prividna - sve je ovde logično. U narodnoj pesmi se za lice devojke uvek upotrebi atribut belo, a za oči crne, za jagodice crvene, za struk tanak, itd,

2. Druga strofa sadrži dve slike:a) ispovest lirskog subjekta da tri godine nije uspeo da sagleda Miličice "crne oči, ni bijelo lice";b) on sakuplja kolo devojaka i u njemu Milicu devojku ne bi li joj oči sagledao. Za mladića, dakle, nije problem u tome da sagleda boju lica ili očiju - on zna kakvi su. Stalo mu je da sagleda njeno lice (koje je stalno smerno sagnuto jer devojka gleda preda se) i njene oči koje su sakrivene trepavicama (baš zato što je pogled oboren ka zemlji!) da bi otkrio šta devojka misli o njemu, da li ga je primetila među momcima. Poznata je u narodu činjenica da se sa lica može mnogo da sazna, a da oči mnogo govore o čoveku i njegovim osećanjima i raspoloženjima. Eto, to je lirski subjekt želeo da sazna, zato mu je bilo stalo da sagleda devojčine oči i lice. I pošto tri godine nije uspeo da sazna istinu iz devojčinih očiju i sa njenog lica, poslužio se lukavstvom - sakupio je kolo devojaka. Zašto je baš to učInio? Kad se igra, glava je podignuta, cogled je prav i otvoren, mogu se jasno sagledati i lice i oči.

3. Dok kolo igra, vreme se naoblači, iz oblaka "zas'jevaše munje": Devojke su iznenađene, pogledaju u neboal'ne gleda Milica devojka,već preda se u zelenu travu.

Mladiću je i vreme išlo na ruku: iznenađuje devojke, podižu pogled ka nebu i potpuno otkrivaju i lice i pogled (oči su raširene od uzbuđenja). Ali Milica i dalje gleda "u zelenu travu". Ova slika otkriva jednu osobinu Miličine ličnosti: ona je mirna i staložena, iznenadna dešavanja (munje) prima kao nešto prirodno.

4. Ovakvo Miličino ponašanje ne mrže niko da shvati, pa ni devojke:il' si luda, il' odviše mudra,te sve gledaš u zelenu travu,a ne gledpš s nama u oblake, -đe se munje viju po oblaku.

Ovakvo Miličino držanje je neuobičajeno i neshvatljivo. Kao da nije ljudsko biće, ili nije zdrava. Neuobičajeno ponašanje se objašnjava ili kao ludost ili kao prevelika mudrost.

5. Miličin odgovor je jednostavan:nit' sam luda, nit' previše mudra,nit' sam vila — da zbijam oblake,već devojka — da gledam preda se.

Ona želi da razbije pogrešnu sliku koju je sredina stekla o njoj:- nije osobenjak (nit' sam luda),- nije uobražena (nit' odviše mudra),- nije izvan ovoga sveta (nit' sam vila).

Ona je samo devojka, a devojka mora da gleda preda se - da bude smerna i skromna. -

Jezik

Opis izgleda devojke Milice ostvaren je brojnim opisnim pridevima koji stoje uz imenice:DUGE + TREPAVICE RUMENE + JAGODICEBIJELO + LICEOČI + CRNE

U stihovimaNe mogoh joj oči sagledaticrne oči ni bijelo liceoseća se nelogičnost: nije mogao da ih sagleda (oči i lice) a kaže da su "crne oči" i "bijelo lice". Nelogičnost je prividna jer narodni pevač će uvek, kada peva o devojci ili ženi, reći da su jagodice rumene, lice belo, oči crne, belo grlo, tanak struk, itd. To su ustaljeni opisi, a ovako upotrebljeni pridevi nazivaju se stalni epiteti, epiteti koje pevač ima gotove i koristi ih po navici. Zato će se dogoditi da se za crnog Arapina kaže da "poviče iz bijela grla".

Stih

Pesma je ispevana u deseteračkom stihu, stih od deset glasova. Ovakav stih je karakterističan za epske pesme u kojima se peva o junacima i njihovim podvizima, ali i za lirske pesme u kojima se peva o ljudskim osećanjima i raspoloženjima. -

Nije teško da se na osnovu vrste stiha zaključi da su i ovakve lirske pesme pevane uz gusle, odnosno da ih je spevao pesnik koji je spevao i veliki broj epskih pesama - po navici je i lirske pesme odevao u ruho epskog deseterca.

Staniša VeličkovićInterpretacije I

Srpska đevojkaU Milice duge trepavice

U Milice duge trepavice,prekrile joj rumen' jagodice,jagodice i bijelo lice;ja je gledah tri godine dana,ne mogah joj oci sagledati,crne oci na bijelo lice,vec sakupih kolo đevojaka,i u kolu Milicu đevojku,ne bih li joj oci sagledao.Kada kolo na travi igrase,bjese vedro, pa se naoblaci,po oblaku zasjevse munje,sve djevojke k nebu pogledase,al ne gleda Milica đevojka,vec preda se u zelenu travu.Djevojke joj tiho govorise:"Oj Milice, nasa drugarice!Il' si luda, il' odvec mudra?Te sve gledas u zelenu travu,a ne gledas s nama u oblake,đe se munje viju po oblaku."Al govori Milica đevojka:"Nit' sam luda, nit' odvise mudra,nit' sam vila, da zbijam oblake,

vec đevojka da gledam preda se."

Pesme iz Vukove zbirke Narodne srpske pjesme / 1824.str. 223 i 224. / pesma br. 323.

Наслов: Srpske lirske narodne pesmeПорука од: Angelina Новембар 23, 2008, 01:20:55**PAUN PASE

Paun pase je ljubavna narodna pesma. Ali ona nije samo izraz ljubavnih osećanja (ljubavi, čežnje, patnje), nego je i izraz spleta mnogih okolnosti koje su izvan ove osećajne sfere. Naime, skoro u svakoj ljubavnoj narodnoj pesmi mogu da se uoče dva sloja: socijalni i individualni. Može se sa sigurnošću pretpostaviti da je prvo nastao socijalni sloj (događaj i okolnosti), a potom je na njega nadograđen i individualni sloj (sudbina pojedinca u tim okolnostima). Otuda potiče narativna osnova i intonacija skoro svake ljubavne pesme: i ljubav, i rastanak, i čežnja javljaju se u izvesnim okolnostima ili su izazvani tim okolnostima. Retke su pesme u kojima nema ove narativne osnove.

Narativna osnova pesme Paun pase donela je još jednu osobenost: kazivanje u prvom licu ("a ja nemam s kim") čime je devojci data uloga, lirskog subjekta - onoga koji kazuje o svojim osećanjima i raspoloženjima. Lirski subjekat dominira pesmom pa ona dobija ispovedni ton. Kazivanje u prvom licu, kazivač kao lirski subjekt i ispovedni ton pojačavaju utisak neposrednosti i bliskosti lirskog subjekta i slušaoca/čitaoca. Kazivanje u prvom licu i ostvarena lirska situacija (ljubavni rastanak) uslovili su dijalošku formu koja još više doprinosi nepbsrednosti lirskog kazivanja.

Sadržina i značenje

Pesma Paun pase nastala je iz motiva ljubavnog rastanka (središnji motiv svekolike narodne ljubavne poezije), iz njega je proistekao motiv sprečene ljubavi: jedan i drugi pobudjuju motiv čežnje. U stihovimaPaun pase, trava raste,gora zeleni,predočena je slika života koji teče uobičajenim tokom: sve buja, ostvaruje se, dobija svoj konačni smisao. U tom nesputanom i nezadrživom toku života i jeste svrha i smisao - kretanje ka cilju, ostvarenju i ispunjenju. U toj sveopštoj ostvarenosti javlja se jedan disonantan ton - osećanje neostvarenosti i usamljenosti:i gora se slistom sasta,a ja nemam s kim.

Ovi stihovi, na prvi prgled, govore o usamljenosti i patnji devojke. Usamljenost je teža a patnja naglašenija u neposrednom dodiru sa slikom sveopšteg kretanja i ispunjenja svrhe. Ovi stihovi, međutim, kazuju još nešto: usamljenost i patnja traju dugo - od jeseni, kad se gora s lietom rastaje, do proleća, kad se gora s listom sastaje.

Ono "a ja nemam s kim" dobilo je objašnjenje u sledećoj smisaonoj celini pesme: uzrok usamljenosti je u tome što je dragi daleko, u tuđoj zemlji. Iz usamljenosti se javlja ojađenost, ljubavna čežnja i želja za sastankom, što proizvodi poziv "Dođi, dragane!". Ovaj poziv ima intezitet vapaja i krika: intenzitet se podrazumeva iz situacije (konteksta) i iz sadržine poziva. Odmah posle ovog snažnog krika sledi snižavanje napetosti i emotivnog naboja, smireni ton ispovesti:U bašti mi zumbul cvati,ja gane berem;na zumbulu bulbul pjeva,

ja ga ne čujem.

Ovde je lepo predočeno psihološko stanje mlade devojke. Ovi stihovi emituju dva moguća saznanja - značenja: (1) sve je nevažno kada nema dragog, život je nezanimljiv, prazan i besmislen; (2) draga je toliko obuzeta tugom i bolom da je obnevidela i ogluhnula za sve što se oko nje događa - niti vidi lepotu zumbula, niti čuje umilnu pesmu bulbula (slavuja). Ovo je manifestacija potpune blokade čula: ni vida, ni sluha, ni mirisa.

Vapaj devojke "Dođi, dragane!" ispunjen je nadom u pozitivan odgovor, očekivanjem, strepnjom. U odgovoru dragog nema utehe:Ne mogu ti, draga, doći,još, za godinu!

Vapaj je bio tako snažan da je iziskivao neodložan odgovor; nije trpeo priču, objašnjenja, odugovlačenje. To će doći pošto je napetost očekivanja i čežnje olabavljena usled naglog ara negativnog odgovora. Tek sada dolaze objašnjenja. Devojku muči ljubavna čežnja i želja za sastankom, a mladićeve muke su dvostruke: zbog neslobode i zbog sprečene ljubavi.

Pusti puti zatvoreni od Rumelije,Skender-beg ih zatvoriohoće da robi!

Izraz "pusti puti" emituje najmanje dva značenja. Doslovno: putevi su opusteli jer su zatvoreni i na njima nema putnika. Preneseno: emocionalna napetost dragog, izazvana sprečavanjem ljubavi i robovanjem, u putevima vidi zlo: pusti puti = prokleti puti.

U završnom distihu bol je dostigao vrhunac;Tuga mori, paša robi -tuga golema!

Asindetskim nizanjem izraza (rečenica) ostvaruje se jezgrovitost, ali i zgusnutost emocija, prenapregnutost: tuga mori zbog sprečene ljubavi, tuga mori i zato što paša robi — dve tuge su se slile u "tugu godemu". Koncentracija reči sa negativnim emotivnim predznakom (tuga, tuga, mori, robi) iziskuje sintezu koja je iskazana pridevom golema. Ovaj izraz oblikom i glasovnom strukturom (zvučanjem) naglašava težinu doživljene situacije i iskazanih osećanja.

Draganov odgovor ima psihološki izvor: snaga ljubavi usamljene devojke je tako velika da ona ulazi u dušu odsutnog dragana i tamo nalazi istovetna osećanja (ljubav) i raspoloženje (tuga). Usled duhovnog poistovećivanja u ljubavi i bolu, devojka, u pretpostavljenom odgovoru draganovom, prenosi svoja osećanja i raspoloženja videći ih kao mladićeva. Stopljenost duša i osećanja omogućava devojci da shvati realnost pa da, mesto dragog, sama uobliči odgovor. Takav pretpostavljeni odgovor izražava razumevanje za draganovu odsutnost, ali istovremeno izražava i nadu u povratak.

Sadržina i značenje

Pesma je komponovana na principu antiteze (kontrasta). Ovaj princip je dosledno sproveden na nivou pesme kao celine (1), na nivou kompoziciono-smisaonih celina (2) i na nivou sintaksičko-intonacionih celina (3).

(1) Na nivou pesme ostvarena su dva kontrasta. a) - Kontrast okvira pesme: 1 Paun pase, trava raste, 2 gora zeleni,

19 Tuga mori, paša robi 20 tuga golema!

Dok je početak izraz dinamike života i sveopšteg buđenja u prirodi, završetak je obeležen tugom i bolom; dok je početak nagoveštavao kretanje i ostvarenje, završetak označava zatvaranje vidika, gubljenje nade i poraz ljubavi. - b) Kontrast kompoziciono-smisaonih celina: - prvi slučaj: na granici prve i druge kompoziciono-smisaone celine ostvaren je kontrast: I—2 a ja nemam s kim II—1 imam dragog na daleko.

Ovo "nemam - imam" ostvaruje više umetničkih funkcija. Naglim obrtom izneverava emotivno-misonu inerciju, obrt prelama ritam kazivanja, ali istovremeno ublažava tvrdoću negacije i privremeno podiže tenziju očekivanja promene.

- drugi slučaj: 1—2 Dođi, dragane! II—1 Ne mogu ti, draga, doći.

Devojčin vapaj je ispunjen čežnjom i snažnim osećanjima želje i očekivanja; draganov odgovoraglo odzvanja svojom negacijom "ne mogu" i ruši nadu u mogućnost sastajanja. Ovaj odgovor, međutim, nije ostao tvrd i odsečan (što mu pridaje oštro "ne mogu") nego je topao i snažan. Toplinu i nežnost unosi u odgovor enklitički oblik "ti" (od "tebi" u značenju "tvoj") i vokativ "draga".

(2) Na nivou kompoziciono-smisaonih celina kontrast je ostvaren u prvoj celini:Paun pase, trava raste,gora zeleni; i gora se s listom sastaa ja nemam s kim.

Na jednoj strani je rast, bujanje, kretanje, život; na drugoj strani je usamljenost, melanholija, tuga, praznina. To je kontrast između prirode i lirskog subjekta, stanja u prirodi i duševnog stanja lirskog subjekta. U ovoj kontrastnoj slici je emotivno i misaono središte pesme.

(3) Na nivou sintaksičko-intonacionih celina (a to su distisi u ovoj pesmi) ostvaren je kontrast u dva završna motiva druge celine:U bašti mi zumbul cvatia ja ga ne berem;na zumbulu bulbul pjeva,ja ga ne čujem.

To je kontrast između zumbula koji cvati i devojke koja vene od tuge, ne bere cveće jer nema kome da ga da; to je i kontrast između bulbula (slavuja), koji je glasan, koji peva, i devojke koja ne samo da ćuti u svome bolu nego, zanesena tugom, i ne čuje slavujevu pesmu.

Antitetično postavljanje slika, motiva i iskaza naglašava suprotnosti između devojčinog duševnog stanja i svega onoga što je okružuje; ono istovremeno, baš osvetljavanjem suprotnosti, naglašava usamljenost, melanholiju i tugu.

Oblikovanje pesme

Narodna lirska pesma je po pravilu astrofična, bez podele na strofe. Ali u njenoj sadržini mogu da se uoče određene smisaone celine. Ova pesma ima tri kompoziciono-smisaone celine:od 1. do 4. stiha

od 5. do 12. stihaod 13. do 20. stiha.

Ove celine čitalac doživljava kao zaokružene i samostalne jedinice koje su međusobno labavo povezane pa mogu da opstanu kao samostalne pesme (pesme u pesmi). Priroda ovih celina je različita:I lirska naracijaII lirska naracija + dijaloška replikaIII dijaloška replika.

Svaka smisaona celina oblikovana je od sintaksičko-intonacionih celina koje predstavljaju sadržinsko jedinstvo (potpuna rečenica) i intonaciono jedinstvo. Obično su odvojene znakovima interpunkcije (. , ; ). (Prva smisaona celina sastoji se iz dve sintaksičko-intonacione celine:

I 1 Paun pase, trava rasteI 1 gora zeleni; I 2 i gora se s listom sasta I 2 a ja nemam s kim.

Sintaksičko-intonacione celine ove pesme sastoje se iz dva stiha različite dužine (različitog broja slogova):1 2 3 4 5 6 7 8Paun pase, trava raste, 8 slogova1-11 2 3 4 5gora zeleni. 5 slogova

Cela pesma je ispevana u dva stiha - osmercu i petercu. Izmene osmerca i peterca čine ritam pesme neujednačenim. Stih je, dakle, organizovano silabičkom (syllaba=slog) principu - ritam je uslovljen brojem slogova u stihu i utvrđenim mestom cezure (= granice polustiha, ritmičke pauze). U osmercu je cezura posle četvrtog sloga: 4//4; u epskom desetercu cezura je posle četvrtog sloga: ,4//6; u lirskom desetercu cezura je posle petog sloga: 5//5.

Zvučanje

Lirska pesma se peva uz eventualnu instrumentalnu pratnju. Ona se najčešće izvodi u horu u određenim radnim, običajnim ili verskim situacijama. Pevanje pesme moguće je zbog njenih zvučnih (eufonijskih) svojstava - obilje različitih jezičko-stilskih sredstava. U ovoj pesmi je velika učestalost nekih vokala i suglasnika u pojedinim segmentima:I A = 12 / S = 8 / U = 1II A = 14 / U= 12 / B= 6 A = 35 / U =20 / S = 10 / B = 9III A = 9 / U = 7 / S = 2 / B = 3

Zvučna figura koja nastaje čestim ponavljanjem vokala naziva se ASONANCA:pAun pAse, trAvA rAste.

Zvučna figura koja nastaje čestim ponavljanjem istog suglasnika ili suglasničkih skupova naziva se ALITERACIJA:i gora Se S liStom SaStana zumBulu BulBul pjeva.

Zvučne figure imaju eufonijsku (ostvaruje semilozvučnost, prijatan zvuk), ritmičku (dinamizuju lirsko kazivanje) i značenjsku vrednost (prvi stih gore: živost, bujanje života; drugi stih gore: dinamizam; oglašavanje, pesma - nasuprot utučenosti i povučenosti u sebe lirskog subjekta).

_____________

� ASINDETON (nepovezano, bez veznika) je nizanje izraza bez veznika.

Staniša VeličkovićInterpretacije I

Paun pase...

Paun pase, trava raste,gora zeleni;i gora se s listom sasta,a ja nemam s kim.Imam dragog na daleko,u tuđoj zemlji,pa mu jadna poručujem:"Dođi, dragane!U bašti mi zumbul cvati,ja ga ne berem;na zumbulu bulbul pjeva,ja ga ne čujem!""Ne mogu ti, draga, doći,još za godinu!Pusti puti zatvoreniod Rumelije,Skender-beg ih zatvorio,hoće da robi!Tuga mori, paša robi,tuga golema!"

bulbul – slavujRumelija – u tursko vreme južna Bugarska

Наслов: Srpske lirske narodne pesmeПорука од: Angelina Фебруар 12, 2009, 04:20:52**KLETVA ZA KLETVOM

Kletva spada u kraće narodne umotvorine u prozi ili stihu. Osnovne karakteristike kletve su jezgrovitost, slikovitost i dinamičnost.

O vremenu nastanka kletve zaključuje se na osnovu njene sadržine: pošto je osnovni podsticaj za nastanak kletve proklinjanje nekoga sa željom da mu se nešto neprijatno desi, jasno je da je nastala u davnini kada se verovalo u magičnu moć reči (i pesme). O starosti kletve govori i njena sadržina: po tome šta ovčaru priželjkuje Drenovka devojka, jasno je da je osnovno zanimanje bilo stočarstvo i zemljoradnja.

Zato su kletve verna slika života u određenom vremenu i određenoj sredini. Kletve takođe odražavaju verovanje i shvatanja ne samo opevanih pojedinaca nego i pevača i sredine iz koje potiče. Kletve nastaju i opstaju kao samostalni književni oblici (u stihu ili u prozi), ali se najčešće javljaju u sklopu drugih književnih dela - Vukašinova kletva u pesmi Uroš i Mrnjavčevići.

Kletva za kletvom je kratka i jezgrovita pesma, razvijena u četiri lirske situacije:1. Devojka se u Drenovcu kupa;

2. Prikrade se ovčar od ovaca;3. Ljuto kune Drenovka devojka;4. To začula ovčareva majka.

Prvi i drugi segment opisuju ljubavnu igru dvoje mladih. Devojka se kupa u reci a suknju i košulju je ostavila kraj vode. Ovčar ee prikrada i odnosi devojačku košulju. Devojka ljuto kune:Ko to moju košulju ukrade?Triput mu se iljadile ovce!A konji mu polje prekrilili!Pšenica mu po dolu polegla,a po bregu na srp navalila!

Šta je u sadržini devojčine kletve? Šta to ona želi da ga snađe zato što joj je ukrao košulj njenoj kletvi - želji nema ničeg neprijatnog: da se mnogo jagnje ovce, da se umnože konji i "prekrile" polje, da pšenica prerodi. To bi sve sebi poželeo i ovčar i njegova majka. Zato će se na devojčinu kletvi oglasiti ovčareva majka:Ko to kune mojega ovčara?Do jeseni u mom dvoru bila,a do druge i čedo rodila!Ja mu baba košulju spravila!

Kletva na kletvu, dobra želja na dobru želju: ovi stihovi bi po povodu (krađa košulje i "ljuta" kletva) i po obliku trebalo da budu kletva, ali su po sadržini blagoslovi - devojka ovčaru želi sve ono što i on sam (berićetnu godinu), a ovčareva majka ono što sama priželjkuje - da dobije snahu i unuče. Očigledno je da "ljuto kune Drenovka devojka" nije u skladu sa sadržinom kletve, kao što ni kletva ovčareve majke nije kletva.

Tema pesme je ljubav i ljubavne želje. Ljubav je skrivena, neiskazana. Ovčar igrom krađe košulje hoće da iskuša devojku da li ga voli. Da je "ljuta" kletva odista bila to, njemu bi bilo jasno da ga ne voli. Sadržinom kletve devojka ovčaru (zna da je to on uradio) želi sve najbolje. To je zapravo njena poruka da ga voli i da želi da bude njegova. Da je devojčina kletva bila ljuta i neprijatna, i majčina bi bila takva - oštra i neprijatna, kletva u prvom smislu. Njena kletva u stvari je poruka devojci da je želi za snahu i da je dobro došla u kuću.

Ovčar se pojavljuje samo u narativnom segmentu pesme, dakle pasivno. Njegov čin (krađa devojčine košulje) samo podstiče iskazivanje devojke i njegove majke, ali njega u tome nema. To je vreme matrijarhata kada su žene vodile glavnu reč u porodici i odlučivale o svemu.

Ova pesma, pričom, sadržinom i iskazanim mislima i oseđanjima ima sve osobine porodične pesme. Ono što se odvaja u ovoj pesmi, što opušta i oduševljava, jeste vedrina života, lepota rada i lepota ljubavi. Naslov Kletva za kletvom može da odbije pretpostavljenom sadržinom jer je kletva teška, mučna i neprijatna za slušanje jer izražava bol, bes i mržnju. Posle takvog naslova dolazi sadržina obasjana svežinom i vedrinom u sagledavanju života, ljubavlju i plemenitošću u ljudskim odnosima.[/color]

Staniša VeličkovićInterpretacije I

Kletva za kletvom.

Devojka se u Drenovcu kupa;Baci suknju u zelenu travu,A košulju kraj vode Drenovca;Prikrade se ovčar od ovana,Te ukrade košulju devojci.

Ljuto kune Drenovka devojka:Ko to moju košulju ukrade?Tripuš mu se iljadile ovce!A konji mu polje prekrilili!Pšenica mu po dolu polegla,A po bregu na srp navalila!"To začula ovčareva majka:"Ko to kune mojega ovčara?Do jeseni u mom dvoru bila!A do druge i čedo rodila!Ja mu baba košulju spravila!

Pesme iz Vukove zbirke Narodne srpske pjesme / 1824.str. 185. / pesma br. 275.

Наслов: Srpska lirska poezijaПорука од: Angelina Март 13, 2009, 03:26:31**OVČAR I DEVOJKA

Naslov pesme i njena sadržina upućuju na osnovni motiv i temu: rad i lepota rada. Čovekov svakodnevni život praćen je radom koji se u vreme nastanka pesme svodio na tri osnovna zanimanja: zemljoradnju, stočarsto i domaću radinost - pletenje i tkanje. Pesme o radu, ili posleničke pesme, najčešće pevaju o onim poslovima koji su bili jedini (ili dominantni) na toj fazi razvoja društva. To omogućava da se utvrdi starost svake pojedine pesme ili čitavog kruga pesama. Naravno, u prvobitnu strukturu pesme, tokom vremena, ulaze novi motivi i sadržine. Najčešće se motiv ljubavi unosi u sve vrste narodnih lirskih pesama. To je slučaj i sa ovom pesmom: ona je pesma o radu ali i pesma o ljubavi.

Sadržina i značenje

Svet pesme sagledan je sa aspekta naracije u trećem licu - lirski subjekt je fiktivan i nije imenovan. On kazuje lirsku priču o "lepoti devojci" koja žanje "zlatnom rukom" i "srebrnim srpom". Već u ovim početnim stihovima pesme naznačen je devojčin fizički i duhovni portret: fizički portret inicira sama sintagma "lepota devojka" i ništa više. Tu odmah je naznačen i duhovni portret metaforičkim slikama zlatnih ruku i srebrnog srpa: vrednoća, marljivost, upornost. Tek "kad je bilo oko pola dana" začula se njena pesma:Ko bi mene snoplje povezao,dala bi mu moje belo lice.Ko li bi mi vodice doneo,dala bi mu moje čarne oči.Ako bi miladak načinio,-ja bi njemu verna ljuba bila.

Njena pesma dopunjava i fizički i duhovni portret: krasi je belo, lice i čarne oči; odlikuje je vernost. Ovde se prepliću motiv rada i motiv ljubavi vezivanje snoplja, davanje lica i očiju, davanje ljubavi. Zanimljivo je gradacijsko rangiranje vrednosti koje su predočene. Ono što devojka traži jeste vezivanje snoplja, hladna voda i hladovina. Ono što nudi jesu lice, oči i ljubav. Na prvi pogled se čini da se ide od težeg ka lakšem, od vrednijeg ka manje vrednom. Međutim, ovde je vrednost u samom činu, i tome kakva osećanja taj čin može da izazove: lađana vodica ima životvornu moć, simbol je sveže, lekovitosti i zdravlja; hladovina je mir, spokojstvo, sigurnost i zaštita. Zato za vezivanje snoplja (najteži rad) daje belo lice (lepota, mladost), za lađanu vodicu crne oči (svežina, lepota, toplina, dubina, ljubav: "ispiti joj oči"; dragocenost: dati oči za nekog), za hladovinu ljubav (sebe, celu sebe, svoj život).

Devojčina pesma ima višestruko umetničko značenje. Pesma "oko pola dana" je predah i odmor od teškoga rada, ali ako se zna još od Vuka da se pesma peva uz rad, istovremeno sa radom, ova funkcija pesme otpada. Iz konteksta pesme (devojčine, ne Ovčar i devojka) jasno je da je devojka usamljena, da je željna društva, pesmom uspostavlja kontakt sa okolinom, sa ljudima. Ipak, najvažnija funkcija devojčine pesme je izražavanje intimnih, pritajenih želja da neko misli na nju, da neko bude uz nju, da neko bude zaštita i oslonac, da je neko voli. Pesma je izraz čežnje za ljubavlju.

Pesmu je čuo "ovčar od ovaca" pa je sve devojčine želje ispunio: povezao snoplje, ladak načinio, doneo lađane vodice. Ako devojčine želje označimo sa 1, 2 i 3, ispunjenje je dobilo drugačiji redosled: 1, 3, 2. Slučajno? Nije. Taj redosled govori o ovčaru i istovremeno objašnjava devojčin postupak - uskraćivanje obećanih nagrada. Ovčar je izvršio sve poslove prirodnim redosledom: povezao snoplje, načinio ladak da devojka pod njim sedi i odmara dok on donese hladne vode.

Ovčar odmah traži obećano i to dosta neprikladno i grubo: "Daj, devojko, što si obećala". Devojka ga odbija razlozima koji su osnovani:Id' odatle, mladi čobanine!Ako si mi snoplje povezao, -tvoje ovce po strnjiki pasu.Ako si mi vodice doneo, -i ti si se lađane napio.Ako si mi lada načinio,-i ti si se pod njim odmorio.

Ovim odgovorom dovršen je devojčin duhovni portret: ona je otresita, domišljata, mudra, duhovita, lukava - ovaj pridev nema negativno značenje.

Zašto devojka naglo čini zaokret i odbija da ispuni obećanje, da nagradi ovčara za ono što je uradio? Da li je ovde reč o šeretluku devojke (njenom "šeretskom liku") i lakomislenosti ovčarevoj? Odgovor na, ova pitanja dobija se analizom nekih detalja iz pesme.

1. Pesma je bila "unutrašnja misao", intimna želja dugo nošena u sebi, neizgovorena. Ali silina želje probila je branu intime i oglasila se kao pesma; to je bilo samo njeno razmišljanje, ali ne i namera ("otelo se iz nje", provalilo). Do te provale došlo je nesvesno. Otuda i stih "ona misli niko je ne sluša", što bi se reklo - niko je ne čuje. Sa ove tačke gledišta ovčar je slučajno i nepotrebno, nepozvan, došao i obavio poslove koje od njega niko nije tražio. Devojka zato i daje onakav odgovor.2. Pesma i pevanje su jedno (razmišljanje i izmišljanje) a stvarnost je drugo. Pesma je uživanje u lepoti pevanja i lirekog kazivanja, iskazivanje pevačkih sposobnosti i umeća. Ona nikako nije stvarni razlog, stvarni smisao i doslovna poruka. Pogrešno je pesmu (umetnost) shvatiti doslovno. Zato devojka otrežnjava samozavaranog (usled nerazumevanja pesme) ovčara.

3. Postoji emotivna veza između ovčara i devojke ( njegova sloboda da dođe i završi sve poslove, još više sloboda da izgovori ono "daj, devojko, što si obećala"). Sa ovog stanovišta, a to je unutrašnje stanovište lirske sadržine i lirske situacije, kod devojke je još prisutno oklevanje da se konačno izjasni i prihvati ljubav. Sa ovog stanovišta se cela ova lirska situacija sagledava kao prijateljska mladalačka igra dvoje mladih, pa i ovaj zahtev "daj, devojko, što si obećala" je samo deo te duhovite ali čiste i čestite igre. Lukavstvo se sa ovog aspekta sagledava ne kao podmuklost i pokvarenost, nego kao domišljata i duhovita igra.

4. I najzad, jedno razumevanje pesme i njenog smisla na osnovu spomenutog različitog redosleda u devojčinoj želji i ovčarevom ispunjenju te želje. Ona je svoje zahteve poređala 1, 2, 3 - hladovina kao najvrednija želja, a ovčar ih je ispunjavao redosledom 1, 3, 2 - čime je hladovini data manja vrednost. Ovde se otvara pitanje značenja devojčinih želja, odnosno njihove simbolike. Odgovor treba potražiti u dvostihu:

Ako bi mi ladak načinio, -ja bi njemu verna ljuba bila.

Najveća nagrada za hladovinu (mir, spokojstvo, sigurnost i zaštita) jeste ljubav, predavanje i poveravanje sebe i svoga života. Otkud najveća nagrada za hladovinu? Zato što pravljenje hladovine predstavlja najviši čin bliskosti i dodira posle čega nema ni nedoumica ni oklevanja. A taj čin je: ladak načiti telom pri zagrljaju i poljupcu. Ovčar nije razumeo smisao poruke, doslovno je shvatio reči pesme:Ako si mi lada načinio, -i ti si se pod njim odmorio.

Tako je u devojčinim očima delovao još nezrelo i nesigurno. Zato je došlo odbijanje, ali je to odbijanje bilo duhovitb i razborito.

Da li su navedena tumačenja tačna, nije najbitnije pitanje. Važno je da pesma (ne samo ova) zrači smislovima i porukama, ostaje otvorena za nova razumevanja. Svako razumevanje i tumačenje je odgovor na izazov pesme. Ono može biti i pogrešno, ali je podstaklo na razmišljanje i na razgovor sa pesmom. U tome je vrednost svakog razumevanja i tumačenja - u nastavljanju stvaralačkog čina pesnikovog.

Staniša VeličkovićInterpretacije I

Opet ovčar i devojka.

Žetvu žela lepota devojkazlatnom rukom i srebrnim srpom.Kad je bilo oko pola dana,zapevala lenota devojka:"Ko bi mene snoplje povezao,dala bi mu moje belo lice;ko li bi mi vodice doneo,dala bi mu moje čarne oči;a ko bi mi ladak načinio,ja bi njemu verna ljuba bila."Ona misli, niko je ne sluša,slušao je ovčar od ovaca;rogozom joj snoplje povezao,od leske joj ladak načinio,i doneo lađane vodice,pak besedi lepoti devojci:"Daj, devojko, što si obećala."Al devojka polukava bila,pak se ona mlada odgovara:"Id' odatle, mladi čobanine!Ako si mi snoplje povezao,tvoje ovce po strnjiki pasu;ako si mi vodice doneo,i ti si se lađane napio;ako si mi ladak načinio,i ti si se pod njim odmorio."

Pesme iz Vukove zbirke Narodne srpske pjesme / 1824.str. 46 i 47. / pesma br. 83.

Наслов: Srpska lirska poezijaПорука од: Angelina Март 13, 2009, 03:41:34

**ZAO GOSPODAR

Pesma Zao gospodar pripada krugu pesama o radu. Ako se u drugim pesmama ove skupine rad doživljava kao lepota i radost, kao prilika za druženje, razgovor pa i ljubav, ova kratka pesma snažno odudara od naviknute sadržine i emotivnog tona pesama o radu. U naslovu je sugerisano negativno iskustvo iz rada i negativno osećanje koje takav rad pobuđuje. Snažnom socijalnom notom (težina rada, teški uslovi rada, neljudski odnos gospodara prema radnicima) ova pesma se približava krugu socijalnih pesama mada takav krug u narodnom lirskom pesništvu nije konstituisan - socijalni motivi nalaze se u svim lirskim vrstama narodnog pesništva.

Tema pesme je zao gospodar, a sadržina pesme, svi stihovi pesme, obrazlažu i dokumentuju temu pevanja.

U pesmi je predočen svet gospodara (bogatih) i svet sirotinje - nadničara. Prvi svet je u pozadini, oličen je u zlu gospodaru koji ne da sesti niti počinuti, škrt je na hrani - sastavio ručak i večeru. Drugi svet, svet nadničara, izranja iz lirske priče o zlu gospodaru i teškom radu. On je žrtva zlog gospodara i teškog rada. Ovaj svet su zasenčen teškom mukom i patnjom, osećanjem nemoći i nepravde. Beda sirotinjska i obest bogatih sudaraju se u ovoj pesmi.

Lirski subjekt je, prema sadržini i intonaciji pesme, sirotinjska masa. Zato se i stiče utisak da o mukama sirotinjskim govori subjekt u trećem licu, nosilac neutralne lirske naracije. Međutim, poslednji stih otkriva pravog kazivača lirske priče - on je u prvom licu. Ovo prvo lice otkriva se posredno, stihom "a uvrati - ne mo'š pogledati". Iz oblika "mo'š" otkriva se onaj koji to izgovara obraćajući se sa ti: "ne mo'š pogledati. Ovo prvo lice, koje se samo sluti u prethodnim stihovima, a tek malo se pojavljuje u poslednjem stihu, čini da ovo kazivanje o mukama i tegobama nadničarskog rada dobije ispovedni ton.

Pesma je kratka, jezgrovita, zgusnuta. U njoj su dva glavna motiva: motiv zlog gospodara (1 - 3. stih) i motiv teškoga rada (4 - 6. stih). Između gospodara i predmeta rada (njive) kao da postoji potpuna istovetnost: gospodar je tvrd (uskraćuje predah, odmor, hranu), tvrda je i zemlja.

Kazivanje o gospodaru je lagano, sa zastajkivanjem i dužim pauzama. Svaki stih je samostalna sintaksičko-intonaciona celina. Svaki stih iskazuje novu gospodarevu osobinu. Ti zastanci, intonacija rečenice, lirsko kazivanje - zvuče kao neverica, čuđenje. Prvi stih je sinteza vekovnog nadničarskog iskustva pa zvuči kao konstatacija, poslovica: "Duga dana u zla gospodara!". Jedini uzvičnik u ovoj pesmi nalazi se na pravom mestu, na početku pesme - prvi stih snažno odzvanja i taj zvuk natkriljuje celu pesmu. Snažna intonacija prvog stiha skrenula je pažnju na neverovatno čudo - zla gospodara. Drugi, stih već ima smireniju intonaciju, on navodi dokaz prethodnom čuđenju "ne da šjesti, niti počinuti". Pa opet čuđenje, ali za njega nema vremena jer dolazi još jedan argument: "Sastavio ručak i večeru". Toliko o gospodaru. Takav gospodar je čudo u svetu. Čudo od čoveka među ljudima. Čovek bez duše.

Drugi segment pesme oblikovan je na motivu teškog i napornog rada. Ova dva segmenta se docunjuju: posle slike zlog gospodara, slika napornog rada je logična. Rad postaje mučenje. Izmučenog i oslabljenog nadničara sada mučeDuga luka, a motika tupa;tvrda brazda, široki razori,a uvrati - ne mo'š dogledati.

Prvo je predočena slika ogromne njive (luka, njiva u dolini, pored reke) i slika tupe motike - ogroman rad a nemoć radnika. Suprotnosti su jako izražene, iz njih proističe saznanje o nemoći. Drugi stih predočava detalj široke, nepregledne njive - brazda je tvrda a razori široki: nova muka, veliki napor istrošenog tela. Kao da se i zemlj

a (njiva) zaverila protiv siromaha koji treba da zaradi da bi prehranio porodicu. Teško je dospeti do kraja tvrde brazde a još teže vratiti se kopajući - uzvrat je nedogledan.

Narodni pesnik je tegoban rad i patnju nadničara predočio eliptičnim izrazima koji još više ističu težinu položaja nadničara. Suprostavljanjem dveju nevolja, dveju teškoća, naglašae beznadežnost siromaha: luka - motika, brazda - razori. Tada dan izgleda predug i pretežak.

Staniša VeličkovićInterpretacije I

Zao gospodar

Duga dana u zla gospodara!Ne da sjesti, niti počinuti;sastavio ručak i večeru.Duga luka, a motika tupa;tvrda brazda, široki razori,a uvrati - ne mo'š dogledati.

duga luka – duga njivaširoki razori – široki slogovi oranjauvrati – deo njive s krajeva gde orač okreće, najtvrđa zemlja

Наслов: Srpska lirska poezijaПорука од: Angelina Март 13, 2009, 04:52:43**STOJAN I LJILJANA

Sadržina i značenje

Ljubavna priča najčešće je tema narodne i umetničke romanse, a kazivanje o ljubavi puno je dinamike, vedrine i duhovitosti. Stojan i Ljiljana (epsko-lirska pesma) je romansa o ljubavi dvoje mladih, priča o sepcifičnoj ljubavnoj igri. Na jednoj strani je Stojan i njegova ljubav prema Ljiljani, a na drugoj strani je Ljiljana koja se pretvara da ne mari za Stojanovu ljubav. Narodni pevač je redukovao kazivanje: izostavio je uvod (ekspoziciju) u kome bi upoznao svoje slušaoce sa Stojanom i Ljiljanom, predočio njihovu ljubav i time pripremio slušaoce za ljubavnu igru koja sledi. Odmah se ulazi u središte zbivanja, na sceni je majka koja savetuje sina na koji način da primami Ljiljanu. Izostavljanje ekspozicije nije nanelo štetu celovitosti kazivanja već je doprinelo jezgrovitosti i uvelo slušaoca u suštinu Stojanove muke i njegovo nastojanje da na sebe skrene pažnju ponosne Ljiljane.

U strukturi pesme uočava se pet slika. U prve četiri akteri su Stojan i njegova majka. Po majčinim savetima Stojan čini tri pokušaja da privuče Ljiljaninu pažnju: kupi mobu, pravi česmu, gradi crkvu - sve devojke dolaze, ali Ljiljane nema. Majka daje i četvrti savet:Stojane, sine Stojane!poslušaj majku što zbori:polegni, sine, te umri,majka će prostre pokrovi,majka će sveće upali,pa će da vikne da plače;i tag će Ljiljaca da dođe!

I dok Ljiljana nije reagovala u prethodne tri situacije, sada, kada čuje za Stojanovu smrt, odmah reaguje: baca metlu, saopštava majci tužnu vest iNabra si cveće šareno,usuka sveću voštanu,odnese momku Stojanu,zapali sveću Stojanu,turi mu kitku na grudi.

Ono što se sada događa puno je mladalačke igrarije, duha i vedrine. Ljiljana zapaža neke neobičnosti: mrtvom Stojanu su usta na podsmeh, oči na pogled, ruka na pohvat, noge na poskok. I dok se Ljiljana čudi jer "ovakog mrca ne videh", Stojan skoči i uhvati Ljiljanu. Ona pokušava da se izvuče obećanjima, ali Stojan, poučen iskustvom, ne pušta Ljiljanu: ne želi da izgubi on što je velikom mukom i dosetljivom igrom stekao. Slika "mrtvog" Stojana i Ljiljaninog čuđenja deluje jednostavno, neposredno, mladalački naivno i razigrano, toplo.

Ovde je reč o ljubavi dvoje mladih, ali se o toj ljubavi kazuje na nov i neobičan način. Nema kazivanja o snažnoj ljubavi, o čežnji, o lepoti mladića i devojke, a opet, o tome se veoma uverljivo kazuje, ali na posredan način. Time je ostvarena jednostavnost kazivanja ali i izvanredan umetnički efekat. O snazi Stojanove ljubavi govori njegova upornost da svrati na sebe Ljiljaninu pažnju. I dok se opisuju Stojanovi pokušaji, stiče se utisak da je Ljiljana ravnodušna i da je sav njegov trud uzaludan. Ali kada do Ljiljane dospe glas o Stojanovoj smrti, njeno reagovanje pokazuje da nije bila ravnodušna prema Stojanu, već da je prema njemu osećala snažnu ljubav jerPusti se glasi raznosivda mi je Stojan umreja!

Oblikom mi iskazano je osećanje prisnosti i ljubavi prema Stojanu: nije bila hladna prema njemu, osećala je ljubav, ali je nije pokazivala. Patrijarhalno vaspitanje nalaže devojci da bude smerna i skromna, da izbegava pojavljivanje na javnim mestima, da pokazuje svoju ljubav. Patrijarhalni lik devojke iz naroda prikazan je u svim oblicima narodnog stvaranja, a veoma su retki primeri odstupanja od uobičajenog ponašanja. Što se Ljiljana ponaša uzdržano razlog je u njenom devojačkom ponosu koji je delom rezultat patrijarhalnih običaja i navika, ali je delom i lično svojstvo. Devojački ponos je teško osvojivi bedem koji momcima zadaje muke i još više razgoreva i učvršću ljubav prema željenoj devojci: ono što se teško osvaja, više privlači i postaje draže. I najzad, Ljiljanina uzdržljivost može se objasniti njenom željom da proveri iskrenost i snagu Stojanove ljubavi: ne reaguje na prve znakove njegove ljubavi, želi da vidi šta sve Stojan može da učini za nju. Kada se ima u vidu ono njeno "da mi je Stojac umreja", iz koga izbija snažna i zrela ljubav, onda lik devojke Ljiljane dobija još jednu dimenziju: odlikuje je jaka volja koja joj pomaže da savlada sva iskušenja, da bude strpljiva i da se uveri u iskrenost Stojanove ljubavi.

Jezik

Pesma je ispevana jezikom u kome ima mnogo dijalekatskih osobina južnomoravskog kraja. Ovaj jezik odlikuju leksička i sintaksička odstupanja od književnog (normativnog) jezika.

DIJALEKTIZMI unose svežinu i neobičnost u lirsko kazivanje. Oni su rezultat porekla pesme — nastala je u krajevima Južne Srbije (Vranje), ali ostvaruju značajnu umetničku funkciju — ekspresivnost jezičkog iskaza.

PONAVLJANJE je vrlo često u ovoj pesmi. Javlja se kao ponavljanje stihova (ovih primera ima mnogo):Poori njivu golemu,posej si belu pčenicu,--------------------

poora njivu golemu,poseja belu pčenicu.

Manji je broj primera ponavljanja u stihu:Oj, majke, majke, majčice!-------------------Oj, bože, bože, božice!

Ponavljanje stihova ima retardacionu funkciju (usporavanje radnje), ali u ovom slučaju ima i značenjsku funkciju: naglašava uzaludnost pokušaja da se Ljiljana privuče. Ponavljanja u stihu su izraz velike zbunjenosti i pometenosti Ljiljanine kada je do nje došao glas o Stojanovoj smrti. To više kazuje o njenoj ljubavi prema Stojanu nego sam čin dolaska na "odar". Drugi primer je izraz neverice i čuđenja jer "ovakog mrca ne videh".

Značajnu ritmičku vrednost ima stih OSMERAC sa asimetričnom strukturom - cezura se nalazi iza trećeg sloga:1 2 3 4 5 6 7 8Stojane,//sine Stojane 3//5

Ovaj stih, dosledno sproveden u celoj pesmi, ima dramatičan ritam koji se prenosi na celu pesmu: tempo je ubrzan, intonacija promenjiva.

Staniša VeličkovićInterpretacije I

Stojan i Ljiljana

Stojane, sine Stojane!Poslušaj majku što zbori:kupi si sivi vilovi,poori njivu golemu,posej si belu pčenicu,namoli mobu golemu, -sve ćev devojke da dođev,Ljiljana moma će dođe!Stojan si majku posluša:kupi si sivi volovi,poora njivu golemu,poseja belu pčenicu,namoli mobu golemu;sve mu devojke dođoše,Ljiljana moma ne dođe!

Stojane, sine Stojane!Poslušaj majku što zbori:napravi češmu šarenu, -sve ćev devojke da dođev,Ljiljana moma će dođe!Stojan si majku posluša:napravi češmu šarenu;sve si devojke dođoše,Ljiljana moma ne dođe!

Stojane, sine Stojane!Poslušaj majku što zbori:napravi crkvu u selu, -

sve ćev devojke da dođev,Ljiljana moma će dođe!Stojan si majku posluša:napravi crkvu u selo,sve si devojke dođoše,Ljiljana moma ne dođe!

Stojane, sinko Stojane!Poslušaj majku što zbori:polegni, sine, te umri,majka će prostre pokrovi,majka će sveće da upali,pa će da vikne da plače:tag' će Ljiljana da dođe!Stojan si majku posluša:poleže stojan te umre,majka si prostre pokrovi,upali sveću voštanu,poviknu majka da kuka.

Ljiljana dvori meteše;frli si metlu iz ruke,pa si uleze u kuću;"Oj majke, majke, majčice!Pusti se glasi raznosav:da mi je Stojan umreja!"Uđe u baštu zelenu,nabra si cveće šareno,usuka sveću voštanu,odnese momku Stojanu,zapali sveću Stojanu,turi mu kitu na grudi:"Oj bože, bože, božice,ovakog mrca ne videh,što su mu usta na podsmeh,što su mu oči na pogled,što su mu ruke na pothvat,što su mu noge na poskok!"Tada si Stojan ripnaja,pa si uhvati Ljiljanu:"Pušti me, pušti, Stojane,da si otidem kod majke,da ti donesem darove,da ti darujem svatove!"Stojan Ljiljanu ne pušta!

Наслов: Srpska lirska poezijaПорука од: Angelina Март 13, 2009, 04:53:03*SRPSKE NARODNE PESME

TO JE BLAGO, ŠTO JE KOME DRAGO

Snijeg pade na behar na voće,Da Bog dade svakom, tko što hoće!A i meni, što je meni drago.Volim drago, neg' carevo blago!Što je meni sve carevo blago,

Kad ja nemam što je meni drago?

MOMAK I DJEVOJKA

"Oj djevojko, pitoma ružice,kad si rasla, na što si gledala?Il' si rasla na bor gledajući,il' na jelu tanku ponositu,il' na moga brata najmlađega?""Oj junače, moje jarko sunce,nit' sam rasla na bor gledajući,ni na jelu tanku ponositu,nit' na tvoga brata najmlađega, -već sam mlada prema tebe rasla."

BELI LICE PRIZRENKA DEVOJKA

Beli lice Prizrenka devojka,Otišla je na nove bunare.Ozdo ide mladi biligbasa."Dobro jutro, Prizrenko devojko,Za kim beliš tvoje belo lice,Da l' za mene, il' za mog sevdaja.""Nit' za tebe, nit' za tvog sevdaja,No ga belim za moga dragana,Koga čekam tri godine dana."

NADŽNJEVA SE MOMAK I DJEVOJKA

Nadžnjeva se momak i djevojka:momak nažnje dvades't i tri snopa,a devojka dvadeset i četiri.Kad uveče o večeri bilo,momak pije dvades't i tri čaše,a devojka dvadeset i četiri.Kad ujutru beo dan osvanu,momak leži, ni glave ne diže,a djevojka sitan vezak veze!

OVOJ MOMČE ĐAVOLITO

Ovoj momče đavolito,đavolske si mome vara.Mori momo dušo moja,daj mi jedno oko tvoje.Ona jadna sramežljiva,odma mu gi oba dala.Mori momo dušo moja,daj mi jednu ruku tvoju.Ona jadna sramežljiva,obe mu gi odma dala.Mori momo dušo moja,daj mi ravnu snagu tvoju.Ona jadna sramežljiva,odma si je s njega pošla.

RELJI I JELI

Relja konja sedla,Jela odsedlava,Maša joj se ReljaPreko bojna sedlaU svilena nedra;Al' govori Jela:"Ne mašaj se, Relja,"Preko bojna sedla''U svilena nedra;''Ja sam isprošena"Davno, na daleko,"U Veliko selo."

Наслов: Srpska lirska poezijaПорука од: Angelina Март 13, 2009, 05:14:21**LJUBAVNE PESMEVojislav Đurić

P O G O V O R

Ljubavne pesme su - kako je rekao Vuk Karadzic - "razdijeljene na pjesme junacke koje ljudi pjevaju uz gusle, i na zenske, koje pjevaju ne samo zene i djevojke nego i muskarci, osobito momcad, i to najvise po dvoje u jedan glas. Zenske pjesme pjeva i jedno ili dvoje samo radi svoga razgovora, a junacke se pjesme najvise pjevaju da drugi slusaju; i zato se u pjevanju zenski pjesama vise gleda na pjevanje nego na pjesmu, a u pjevanju junackije najvise na pjesmu." Sem toga, junacke ili epske pesme opevaju bojeve i druge 'znatne dogadjaje' dok zenske ili lirske slikaju pretezno obicni, svakodnevni zivot; i epske pesme su ili u desetercu ili u drugom stihu, od 14 do 16 slogova (bugarstice), dok su lirske pesme u raznolikim stihovima.

Nesto vise o nasim lirskim pesmama znamo tek od kraja XV veka. U narednim vekovima bilo je sve vise - u pisanoj knjizevnosti - ne samo vesti o njima nego i njihovih tekstova. Prvi ih je sistematski zapisivao i objavljivao Vuk Karadzic u prvoj polovini XIX veka. Posle toga nasa narodna knjizevnost uopste i lirika posebno prestale su da postoje u svom klasicnom vidu.

Vec 1823. godine zabelezio je Vuk Karadzic: "Zenske se pjesme danas slabo spjevavaju, osim sto djevojke kadsto pripijevaju momcadma i momcad devojkama." To znaci da su se tada vecinom pevale stare pesme i tamo gde je lirika bila najzivlja, tj. 'po dojim krajevima Srbije (oko Save i Dunava)' i 'u Bosni po varosima'. A u sremskim, banatskim i backim varosima - kako je Vuk zapisao iste godine - nisu se nikako ni pevale narodne lirske pesme, 'nego kojekakve nove', koje su pravili 'uceni ljudi i djaci i kalfe trgovacke'. U toku, a narocito od polovine XIX veka - uporedo sa nestajanjem starinskih oblika zivota prodiranjem pismenosti - narodna lirika, ukoliko se nije gasila, znatno se menjala i deformisala.

Do XIX veka narodni zivot u sustini nije se menjao. U toku nekoliko vekova (IX - XV) pod domacim feudalcima - kad je hriscanska pismenost bila ogranicena na svestenstvo i plemstvo i kad je gradski zivot bio nerazvijen - narod je umnogom sacuvao starinski (zemljoradnicki i pastirski) nacin zivota i u vezi s tim mnoge elemente rodovskog drustva i mnoge paganske obicaje i shvatanja. Pod Turcima, od VX do pocetka XIX veka, kad su u gradovima sedeli samo tudjinci i kad su i mnogi svestenici bili nepismeni, kod hriscanske raje (kod pastira i zemljoradnika) znatno je ozivela rodovska organizacija, u zadruzi narocito) i s tim u vezi mitolos

ka misao, koju je marks oznacio kao rodno tlo usmenog stvaralastva.

U toku te hiljade godina, kada se narodni zivot malo menjao, nije velike promene trpela ni narodna lirika: mnoge pesme (narocito one koje su bile u vezi sa obredom) prenosene su s kolena na koleno onakve kakve su bile u irevnosti ili nesto preinacene, a u skladu s njima nastajale su i mnoge nove. Medju svima njima mnoge nisu zapisane i nepovratno su izgubljene, a vecina onih koje su do nas dosle nosi snazan pecat perioda turske vladavine.

Po momentu i nacinu pevanja, a katkad i po sadrzini narodne lirske pesme dele se na razne vrste: ljubavne (o ljubavi momka i devojke, roditelja i dece, brace i sestara, snahe i zaove, snahe i devera itd.), uspavanke (koje se pevau deci kad se uspavljuju) i razne decije pesme (koje se pevaju kad se deca cupkaju na kolenu i u vezi sa raznim decijim igrama), svatovske pesme (koje se pevaju uoci svadbe, na dan svadbe i posle toga kod devojacke i momacke kuce i na putu), tuzbalice (koje se improvizuju nad pokojnikom, na grobu, nad pokojnikovim haljinama i oruzjem itd.), koledarske pesme (koje se pevaju o Bozicu), kraljicke pesme (o Trojicinu danu) i druge pesme u vezi s raznim praznicima (bozicne, lazaricke, djurdjevske, spasovdanske), poslenicke pesme (zetelacke, na prelu i o raznim drugim radovima), pocasnice (ili pripevi uza zdravice), verske pesme (koje se dele na pesme o poganskim bozanstvima, na pesme o hriscanskim svecima i na slepacke pesme), igracke pesme (koje se pevaju u kolu), saljive i satiricne pesme (u kojima su ismejani nevoljni muzevi, neprikladne devojke, punice varalice, zetovi smetenjaci, svekrve karacice, snahe svadjalice, hvalisavci, lenjivci, starci, mladozenje i starice udavace) i rodoljubive pesme (koje su, kasnije, preuzele ulogu junackih pesama i kao takve dozivele veliku obnovu zavreme narodnooslobodilacke borbe).

Kad se nasa narodna lirika posmatra kao celina, u njenoj sadrzini jasno se razlikuju dva dela: prvi deo cini stvarni zivot sa malo srece i sa mnogo patnje; drugi deo cini zivot za kojim se zudi i koji, najvecim delom, postoji samo u narodnoj fantaziji.

Mnoge pesme kazuju da je laksi i ugodniji zivot u onim prilikama bio moguc samo pre zenidbe i udadbe. Nevesta cesto zali za devovanjem - svojim carovanjem: "Car ti bijah dok djevojka bijah." Tada je ona bila kod majke i oca, medju bracom i sestrama, bezbrizna i slobodna koliko se to onda moglo biti. Manje razloga nego ona ima muskarac da zali za svojim momackim vremenom, ali ipak ima, jer je stekavsi porodicu stekao i brige kako da je odbarani od nestasice, golotinje, bolesti. No i pre zenidbe i udadbe zivot nije bio bez gorcine. Mladost je cesto vredjana i ponizavana. Ona je htela da se vezuje prema stasu i obrazu, prema tome koliko je u srcu drago, a roditelji su isli prema blagu, prema bogatom rodu, i, okoreli u svojoj nesreci i trazeci po svaku cenu izlaz iz bede, davali su lepotu za rugobu, mlado za staro, drago za nedrago. Sem toga, cesto, voljeni mladic morao je da ide u rat, na duze vreme, mozda i da se ne vrati. Otuda su tuzni rastanci jedan od najglavnijih motiva nase narodne ljubavne lirike.

A posle zenidbe i udadbe, najcesce, nastajali su odista mracni dani, narocito za nevestu. U stranoj sredini, ona je uvek stavljena na tesku probu, izlagana najvecim naporima, a cesto je i zlostavljana. ponajvise je trpela od svekrve, mnogo puta i od muza i jetrva, a ponajbolje je prolazila kod devera i zaova. Sem toga, cesto, ostavsi bez muza, morala je sama da se stara o deci, da ih podize 'na preslicu i desnicu ruku'. U nasim lirskim pesmama najcesce - u ovakvom ili onakvom odnosu prema deci - pominje se majka, otac retko kad. To nije slucajno i nije samo zato sto je majka bliza deci i sto se ona vise voli. Ne treba gubiti iz vida da je to vreme borbe s Turcima, vreme cestih pogibija. deca su, cesto, rano ostajala bez oca. Majka ih je sama podizala. Ima i takvih pesama koje govore o tome kako se mlada majka udovica preudaje, tuguje za decom i umire od zalosti. Te pesme imaju realnu osnovu. Ali je mnogo vise takvih pesama u kojima je rec o majci koja zivi pored dece, s mukom ih podize i cesto ih gubi u opstim pomorima. Te pesme takodje imaju realnu osnovu. Kao sto su ocevi ginuli, i morija je cesto uda

rala na decu. Mnogo naselje u nasoj zemlji moglo bi da kaze isto ono sto u pesmi govori Sarajevo - da ga je 'kuga pomorila, pomorila i staro i mlado, rastavila i milo i drago'.

Koliko stege u kojima su se ljudi mucili i nekako ziveli, isto toliko verno prikazana je i pobuna protiv skucenosti. Ta crta je karakteristicna i veom znacajna. Kad govorimo o otpornom duhu naseg naroda u proslosti, obicno mislimo na junacke pesme, na megdane, na bitke. Medjutim - sasvim logicno - otporni duh ispoljavao se i u sitnijim prilikama svakidasnjeg zivota. Mnogo puta kroz kletvu i podsmeh, a katkad i kroz gotovost da se radije umre nego primi neprihvatljiv zivot - kao, na primer, u pesmi Smrt Omera i Merime.

No pobuna protiv ruzne stvarnosti dostize vrhunac u stvaranju novog, lepseg, punijeg, covecnijeg zivota - u onim prilikama, najvecim delom, samo u uobraziji. Nesrecni ljudi vole da ulepsavaju i zemlju i sebe. To je idealizacija narocite vrste. Ono sto se zeli, sto tek treba da dodje, i ko zna kad, prikazano je tako kao da je vec tu, kao da ga ljudi vec imaju i uzivaju u punoj meri. Sklonjeo je sve sto je ruzno i bedno, istaknuto je sve sto je lepo i raskosno, sve sto se da zamisliti. I kad covek shvati stvarni znacaj ovog nestvarnog sjaja u tami ljudskog zivota, onda su mu potpuno jasni i cisto mitoloski motivi iz oblasti vilinskog carstva i cvrsto drzani i svecano izvodjeni obredi.

Ali nije samo u tome lepota nase narodne lirike. Njena je lepota i u snazi i kvalitetu emocija, i u jedrini i zvucnosti jezika, i u slikovitom, raznolikom i poletnom umetnickom izrazu.

Str. 121, 122, 123 i 124.

Наслов: Srpska lirska poezijaПорука од: Angelina Март 13, 2009, 05:15:39**LJUBAVNE PESMEPriredio: Vojislav Đurić

JELEN I KOŠUTA

Jelenak mi goru lomi,putak da mu je;za njim ide košutica;tek drug da mu je.

Str. 5

ANĐA KAPIĐIJA

Visoko se soko vije,još su viša gradu vrata;Anđa im je kapidžija:suncem glavu povezala,mesecom se opasala,a zvezdama nakitila.

Str. 6

VILA SVE ZNA

Sinje more i dubine tvoje!

Niko tebe preplivat ne more,veće vila na konju ljeljenu.Konjic vili tio progovara:"A ti, vilo, po bogu sestrice,đe su moru najviše dubljine?Đe li nebu najviše visine?Đe li, vilo, najšire širine?Na kom polju najviše bojište?Đe su, vilo, najbolji junaci?"Vila konju tio progovara:"Konjic ljeljen, moj po bogu brate,nasred mora najdublje dubine,nasred neba najviše visine,nasred polja najšire širine,na Kosovu najviše bojište,Ercegovci najbolji junaci,Sarajevke najbolje djevojke."

Str. 6 i 7

VOZILA SE

Vozila se po moru galija,u njoj sjedi okovan delija,u ruci mu siv-zelen sokole,u kljunu mu dva zrna bisera.Gledala ga sa grada divojka,al' govori okovan delija:"Što me gledaš, sa grada divojko?Okovan sam, ljubit te ne mogu;oženjen sam, uzet te ne mogu."Al' govori sa grada divojka:"Ja ne gledam da ti mene ljubiš,nit' te gledam da me mladu uzmeš,već te gledam da te nešto pitam:čim ti svoje sokolove hraniš,čim li hraniš, čim li ih napajaš?"Al' govori okovan delija:"Ne pitaj me, sa grada divojko!Biser trunim, sokolove hranim;suze ronim, sokolove pojim."

Str. 7

KOLO I SOKO

Ibar voda nema broda,samo kamen do kamena;po kamenu bosilj raste,po bosilju kolo igra.Iz kola se magla digla,u magli se soko vije.Mamiše ga mlađi momcina njihove britke nože;što ga oni više mame,to se soko više vije.Mamiše ga nevjesticena svilene maramice;

što ga one više mame,to se soko više vije.Mamiše ga udovicena srebrne tkaničice;što ga one više mame,to se soko više vije.Mamiše ga devojčičena zlaćene ogrlice;što ga one više mame,to se soko niže svija,te im pada na ramena,krilima im hlad činjaše.

Str. 7 i 8

IZGLEDANJE DRAGOGA

Vjetar piri, rožmarin miriše,čini mi se da moj ide dragi!Da ja znadem otkuda će doći,putem bi mu bosiljak sijala,stranputice rumene ružice,nek mi dragi po mirisu dođe,po mirisu više neg' po suncu.

Str. 8

Наслов: Srpska lirska poezijaПорука од: Angelina Март 13, 2009, 05:16:31**LJUBAVNE PESMEPriredio: Vojislav Đurić

ČIJA JE ONO ĐEVOJKA

Čija je ono đevojkašto rano rani na vodu,te plete kosu široko,a nosi fesak nad oko,a brodi vodu duboko,uzdiže skute visoko?

Str. 21

STIDNO MOMČEI MILOSTIVO DEVOJČE

Višnjičica rod rodila,od roda se podlomila;nejaka niko da je bere,nego momče i devojče.Stidnje momče neg' devojče,ispod stida progovara:"Daj, devojko, jedno oko!"Devojka mu odgovara:"Stan, pričekaj, mlado momče,dok mi majka za breg zađe:

biće tvoja oba oka,oba oka i — devojka."

Str. 37

PAUN PASE...

Paun pase, trava raste,gora zeleni;i gora se s listom sasta,a ja nemam s kim.Imam dragog na daleko,u tuđoj zemlji,pa mu jadna poručujem:"Dođi, dragane!U bašti mi zumbul cvati,ja ga ne berem;na zumbulu bulbul pjeva,ja ga ne čujem!""Ne mogu ti, draga, doći,još za godinu!Pusti puti zatvoreniod Rumelije,Skender-beg ih zatvorio,hoće da robi!Tuga mori, paša robi,tuga golema!"

bulbul – slavujRumelija – u tursko vreme južna Bugarska

Str. 35

DJEVOJČINA KLETVA

Ljubilo se momče i đevojkapod granama i perjem od borja;gledala ih tica lastavicasavrh grane borja zelenoga,poviđela boru zelenome,bor zeleni onoj zemlji crnoj,crna zemlja travi đeteljini,đeteljina ovcam' bijelijem,b'jele ovce svojim čobanicam',čobanice konj'ma i volov'ma,vrani konji turskoj đeci maloj,turska đeca đevojčinoj majci,stara majka svojoj ćeri dragoj.Stade kleti lijepa đevojka:"Lastavice, oro te izio!Zelen bore, oganj t' izgorio!Crna zemljo, voda t' odnijela!Đeteljino, suša t' umorila!B'jele ovce, zaklali vas vuci!Čobanicu obljubili Turci!Vrani konji da bi pocrkali!Tursku đecu kuga umorila,moju majku s njim' ne ostavila,

mene s mojim dragim sastavila!"

Str. 37

JOVAN I MAJKA MU

Budila majka Jovana:"Ustaj se gore, Jovane!Tvoje se drago udaje,na tvome konju alatu,na tvoju tešku sramotu."A Jovan majci govori:"Neka se, majko, udaje!Duge su noći jesenje,ne bilo njojzi veselje!A dulji danci ljetosnji,bili joj časi žalosni!"

Str. 37 i 38

ALASIMA (RIBARIMA)

Sve se njive zelene, a alaske crne;alas kapu nakrivio, u meanu gledi.Čunovi mu vodom plove, a ispolci zveče;kesege mu kolo vode a grgeči glede;kečige mu njivu oru, a morune vlače;somovi mu žito seju, a jesetre žanju,linjaci mu slamu dele, a štuke mu vršu.Kada oni sve ovršu, a alasi jedu.

Str. 113

KARLOVČANIN I KARLOVKINJA

A što su mi Karlovkinje bele, rumene?Vino piju, papar zoblju, te su rumene.Kad muž ide na oranje, žena u krčmu;kad muž ide sa oranja, žena u krevet:"Jao, mužu, lele, mužu, umreti oću!""Jao, ženo, živa željo, a što mi ti je?""Jao, mužu, lele, mužu, glava me boli!""Jao, ženo, živa željo, da što ću ti ja?""Jao, mužu, lele, mužu, traži mi leka:dozovi mi nerotkinju, koja ne rodi,da umesi pogačicu triput sejanu;ispeci mi šarku koku, koja ne nosi,i petlića bez repica, koji ne peva;donesi mi kondir vina od tri godine!"

Str. 113

PJESMA UŽIČKA

O, Uzice, mali Carigrade,dok bijaše, dobro ti bijaše!

Kroza te se proći ne mogašeod ćošaka i od ćepenaka,od dućana i od bazerđana,od momaka i od devo jaka,od zumbula i od karanfila;a otkad te beše osvojiše,sve se pušiš — kan' da šljive sušiš.

Str. 118

Наслов: Srpska lirska poezijaПорука од: Angelina Март 14, 2009, 11:18:39**JavorNovi Sad,Godina 1862-1863.Izdaje i uređuje:Jovan Jovanović Zmaj

N A R O D N E P E S M E

4.Bor sadila lijepa devojka, Bor sadila, boru govorila, Rasti bolje moj zeleni bore, Ne rasti mi visom u visinu, Već mi rasti širom u širinu! Pod tebe će čudni svati doći: Sedam kralja sa sedam zemalja. I carica od Prizrena grada! Ona misli niko je ne sluša, Al je sluša prokleta maćija: "Bog t' ubio, prokleta devojko, Ko će tebi svate dočekati? Ko će tebi konjma zopcu dati? A ko li ti svate darivati?"— Moj će babo svate dočekati, Moja sestra zopcu konjma datiJa devojka svate darivati, Kada tužna mile majke nemam.

6.Sreto dragu u šećer-sokaku,govori joj i dva i tri puta:šećer-draga, ukloni se s puta!Al' se draga ukloniti ne će!Ko je mene s tobom zavadio,dušica mu raja ne vidila,zemljica mu kosti izmetala,kroz kosti mu pelen trava raslaa kroz usta gorka čemerikaza šta mene i tebe zavadi.Ej, da Bog da, te se pomamio,od pomame u goru otiš'o,goru jeo s lista vodu pio,u leskov se listak zavejao,studen kamen pod glavu metao!!

7.Vezeni, šareni anđini rukavi,sadaću joj reći ko će na nji leći.Leći će leći Niko momče mldo,Niko s kraja, Anđa do duvara,kraj ga pita ko tu Anđu štipa.

8.Vezla Mara, kitila rukave,iznosila na drum pred jarana;Mara vezla, a mati je klela,kun' ga mati i ja ću ga kleti,tamnica mu moj nedra bila,moja nedra a tvoji rukavi.

9.Ide dragi doljinom,ide Jela prtinom,itaju se trnjinom.Ne misle se ubiti,već se misle uzeti,muško čedo roditi,za ručicu voditi.

4.*Draga moja, jesi l' se udala,jesam dragi ali za nedraga,za nedragim i čedo rodila,od milosti tvoje ime dala,od žalosti zvati ga ne moguveć ga zovem janje umiljato,a to janje ostalo bez babekao i ja bez tebe jarana.

(* Pesmu "poslao Živoin Radonjić učitelj u Štitaru u Mačvi")

Napomena: Stihovi pesama objavljeni su u Javoru, listu za zabavu i nauku, u okviru teme:Narodne pesme. (Još neštampane.), bez naslova, pod rednim brojevima.

Наслов: Srpska lirska poezijaПорука од: Angelina Новембар 30, 2009, 11:01:32**N A R O D N E P E S M E

BISERNA BRADA

Biserna brada,srebrna čaša,biser se roni,u čašu pada,svako ga zrnopo dukat valja,a s'jeda brada

tri b'jela grada.

Objašnjenje. - Ova pesma se nalazi u I Vukovoj knjizi, pod br. 113, među Paštrovskčm pripjevima uz zdravice. Uz ove pripjeve Vuk je zapisao sledeće: "U Paštrovićima je običaj da se na svadbama, a i o krsnijem imenima i na ostalijem velikim gozbama, pije upravo i samo po sedam zdravica, i to:I u slavu božju,II u slavu svijeh svetijeh;III u zdravlje domaćinovo;IV u zdravlje crkovno ili svešteničko;V u zdravlje svojijeh starješina ili poglavica;VI u zdravlje carsko;VII u zdravlje sofre (cijeloga društva).

Osim napijanja ili molitve, uza svaku zdravicu imaju mali pripjevi, koje svi uglas pjevaju".

Vuk je u Srpskom rječniku zabeležio: "Srbi napijaju kad god piju rakiju ili vino, a osobito kad su u društvu, kao npr. na krsnom imenu, na svadbi, na krštenju itd. U gornje čelo ne smije (od sramote) sjesti koji ne zna napijati."

Ljiljana Nikolić • Bosiljka Milić

Powered by SMF 1.1.11 | SMF © 2006-2007, Simple Machines LLC | Српски превод: Јован Турањани