Р. Грусе, Крсташка епопеја, Нови Сад, 2004.

Рене Грусе (René Grousset) је био француски историчар и члан Француске академије. Рођен је у Убеу 1885., а умро 1952. године у Паризу. Дипломирао је историју на Универзитету у Монпељеу. Бавио се проучавањем азијских и оријенталних цивилизација о којима је и написао велики број књига. Два његова најзначајнија дела су Историја крсташа и Царство степа.

Крсташка епопеја је синтеза француског историчара Ренеа Грусеа која се бави политичком историјом хришћанских земаља на Леванту, као и њиховим односима са муслиманским државама и Византијским царством и покрива период од 1096. до 1291. године.

Књига има 436 страна и састоји се од 18 поглавља и једног додатка. Књига је написана 1926. године.

Посматрајући је из више углова и пажљиво је анализирајући, можемо да приметимо, како добре, тако и лоше стране. Ипак, треба имати у виду и време и прилике у ком је књига писана и са те тачке је треба и анализирати.

Иако обимна по садржају, релативно је лака за читање и чини се да је аутор није писао као стручно дело, већ више као један приручник за неупућене, или пак, полазна тачке за будуће нараштаје који би се бавили овом темом. Добра страна оваквог приступа аутора јесте та што ова књига може, као што смо већ рекли, да послужи као одличан увод за некога кога овај период интересује, а није имао прилике да се раније сусретне са делом које обрађује ову тему. Лоша страна је у томе што ова књига нема неку већу научну вредност. Упркос њеној обимности, књига стручној јавности нема много тога да понуди. Чињеница је да књига обилује информацијама, али је такође тачно да прилично оскудује у детаљима и то је можда и њен главни проблем.

Други велики проблем ове књиге је у њеном аутору који је прилично субјективан. Мањак објективности и пристрасан став аутора према крсташима у појединим тренуцима може прилично да исквари стварну слику о муслиманима и крсташима. У начину на који аутор излаже може се приметити одређена доза поноса коју аутор осећа према крсташима и, како сам каже, „прекоморској Француској“. Његова пристрасност се може испољити и у начину на који нам описује француске крсташе, за које се јасно види да има далеко више поштовања него за муслимане, Византинце, па чак и за остале крсташе који нису Французи. Што се тиче самих крсташа, нарочито је приметна његова мржња према немачким крсташима, што уосталом и не чуди, имајући у обзир чињеницу да је књига писана 8 година након завршетка Великог рата. Ипак се мора признати да је било и оних према којима је аутор исказао

поштовање, а да нису били Французи. Најзначајнији међу њима свакако је Саладин; аутор га хвали као изузетног ратника и хуману и племениту особу, али, иако несумњиво највећа личност коју су крсташки ратови изнедрили, аутор предност даје првим краљевима Јерусалимске краљевине.

Приметно је и то да први крсташки рат заузима скоро пола књиге иако покрива период од свега педесет година. Нема сумње да је то било најславније доба крсташких ратова, али то не оправдава занемаривање осталих крсташких похода. Стиче се утисак да аутор није заинтересован за период који почиње падом Јерусалима. Штавише, осећа се његова огорченост према крсташима и жал за славним временима француске нације. Па ипак, аутор користи сваку прилику да хвали особу која је у тим тренуцима представљала неки вид наде за избављење. Тако је аутор у стању да хвали Луја IX и његову побожност упркос неуспешном походу, док немачког цара Фридриха II, упркос томе што је повратио Јерусалим, избегава да прикаже у позитивном светлу, цело време истичући његову неверничку страну. Аутор нема добро мишљење ни о Византинцима, па тако за сваки пропали савез између Франака и Византинаца, он криви потоње. Још једна од лоших страна је та што нам аутор не даје обимније информације о витезовима темпларима, хоспиталцима и тевтонцима; једино наводи период у ком су основани и битке у којима су учествовали. Такође, аутор нигде не помиње Дечји крсташки рат из 1212 године, као ни крсташке ратове против Османлија, што у суштини није ни значајно, али је важно напоменути.

Такође, важно је приметити да аутор не користи фусноте; у читавој књизи, аутор је само на 3 места имао примедбе. Сем тога, на крају књиге не постоји библиографија, тако да не можемо да знамо којом се литературом аутор служио приликом писања књиге. Међутим, треба напоменути да аутор има обичај да с времена на време цитира неког хроничара и да нас на тај начин упути на изворе. На тај начин нас упознаје са хроникама као што су Gesta Francorum и Eracles или, с друге стране, хроничари као што су Гијом из Тира, Фуше и Ернул. Што се тиче византијских извора, на њих се аутор не ослања, па се отуда донекле може објаснити искварена слика коју даје о Византији. Почевши од трећег крсташког рата, аутор се ослања и на арапске хроничаре као што су Ибн ал Атир и Дхахаби.

За похвалу је то што је аутор прилагодио књигу широј читалачкој јавности. Књига је писана простим језиком, без стручних израза, и иако на неки начин ово изгледа као недостатак, требало би обратити пажњу на време у ком је настала као и потребу да се крсташки ратови приближе широј читалачкој публици. Аутор излаже постепено и сасвим јасно, обрађујући сваку тему темељно и не уносећи забуну. Хронолошки приказ догађаја даје изузетну прегледност делу. Такође, осим што нам аутор преноси доста занимљивости, важно је приметити још једну ствар, а то је ауторов приказ хришћанско-муслиманских односа. Аутор подробно описује и односе међу самим хришћанима, као и однос међу муслиманима, приказује нам услове у којима су настајали ти односи и самим тим омогућава да боље схватимо прилике у XII и XIII веку на Леванту и у Сирији.

Тако нам аутор објашњава сарадњу хришћана и муслимана, њихову међусобну трговину и заједнички живот, као и поштовање које су показивали једни према другима. У књизи се налази и карта Источног Средоземља, односно Сирије и Леванта, која нам даје увид у стање на тим просторима. Све то нам омогућава да боље схватимо ситуацију и околности узроковане доласком хришћана у Свету земљу. Ово дело нам пружа прилику да увидимо сву суштину средњовековног витешког живота; част, пожртвовање, веру. У суштини, цео идеал витештва испољен кроз веру у Бога.

На крају треба поновити да је књига писана за ширу читалачку јавност; она нема научну вредност и као таква је безначајна, али је с друге стране драгоцена јер некоме ко планира да се бави овом темом може пружити веома корисне информације. Такође је важно напоменути да аутор често одређене личности упоређује са личноситма из касније француске историје, што некоме ко није упућен у исту, неће пуно значити. Али, у сваком случају, упркос бројним манама, ова књига је веома корисна као ослонац некоме ко почиње да се бави овом темом у научном смислу.

Милош БОЈЧИЋ