BESPLATNI GOTOVI SEMINARSKI, DIPLOMSKI I MATURSKI RAD.

RADOVI IZ SVIH OBLASTI, POWERPOINT PREZENTACIJE I DRUGI EDUKATIVNI MATERIJALI.

WWW.SEMINARSKI-RAD.COM

WWW.DIPLOMSKI-RAD.COM

WWW.MATURSKI-RAD.COM

NA NAŠIM SAJTOVIMA MOŽETE PRONACI SVE BILO DA JE TO SEMINARSKI, DIPLOMSKI ILI MATURSKI RAD, POWERPOINT PREZENTACIJA I DRUGI EDUKATIVNI MATERIJAL. ZA RAZLIKU OD OSTALIH MI VAM PRUŽAMO DA POGLEDATE SVAKI RAD NJEGOV SADRŽAJ I PRVE TRI STRANE TAKO DA MOŽETE TACNO DA ODABERETE ONO STO VAM U POTPUNOSTI ODGOVARA. U NAŠOJ BAZI SE NALAZE GOTOVI SEMINARSKI, DIPLOMSKI I MATURSKI RADOVI KOJE MOŽETE SKINUTI I UZ NJIHOVU POMOC NAPRAVITI JEDINISTVEN I UNIKATAN RAD. AKO U BAZI NE NADJETE RAD KOJI VAM JE POTREBAN, U SVAKOM MOMENTU MOZETE NARUCITI DA SE IZRADI NOVI UNIKATAN SEMINARSKI ILI NEKI DRUGI RAD NA LINKU NOVI RADOVI. SVA PITANJA I ODGOVORE MOŽETE DOBITI NA NAŠEM FORUMU. ZA BILO KOJI VID SARADNJE ILI REKLAMIRANJA MOZETE NAS KONTAKTIRATI NA OFFICE@SEMINARSKI-RAD.COM

i

SADRŽAJ

1.Uvod ......................................................................................................................................... 1 2.Analiza profitabilnosti bankarskih institucija .......................................................................... 3

2.1. Faktori koji utiču na profitabilnost ................................................................................... 3 2.1.1.Kvalitet menadžmenta ................................................................................................ 5 2.1.2.Kvalitet aktive ............................................................................................................ 6 2.1.3.Ekonomija obima ....................................................................................................... 6 2.1.4.Vanbilansne operacije ................................................................................................ 6 2.1.5.Veličina banke ............................................................................................................ 7 2.1.6.Lokacija banke ........................................................................................................... 7

2.2.Pokazatelji profitabilnosti ................................................................................................ 8 2.3.Odnos između prinosa i rizika kod banaka ..................................................................... 13 2.4.Analiza strukture prihoda od akcijskog kapitala ............................................................. 15 2.5.Maksimiziranje vrednosti finansijske kompanije ........................................................... 18

3.Analiza likvidnosti i solventnosti bankarskih institucija ....................................................... 21 3.1.Pojam likvidnosti ............................................................................................................ 21 3.2.Značaj likvidnosti ........................................................................................................... 22 3.3.Determinante likvidnosti bankarskih institucija ............................................................. 23 3.4.Merenje i procena likvidnosti ......................................................................................... 25 3.5.Upravljanje likvidnošću .................................................................................................. 30

3.5.1.Dobre prakse za upravljanje likvidnošću ................................................................. 32 3.5.2.Definisanje izvora likvidnih resursa ........................................................................ 38

3.6.Solventnost bankarskih institucija .................................................................................. 41 4.Analiza adekvatnosti kapitala ................................................................................................ 43

4.1.Merenje veličine kapitala ................................................................................................ 43 4.2.Bazelski sporazum o adekvatnosti kapitala .................................................................... 45 4.3.Bazelski sporazum iz 1988. – Bazel I ............................................................................ 47 4.4.Bazelski sporazum iz 2004. – Bazel II ............................................................................ 51

4.4.1.Propisani kapital ....................................................................................................... 52 4.4.2.Rizikom ponderisana aktiva ..................................................................................... 56

5.Zaključak ................................................................................................................................ 72 6.Literatura ................................................................................................................................ 73

LISTA TABELA:

Tabela 1. Opcioni odnos između prinosa i rizika kod banke....................................................13

Tabela 2. Ročna struktura bilansa stanja banke........................................................................26

Tabela 3. Ponderi rizika i faktori konverzije kod utvrđivanja rizične aktive banke u

funkciji utvrđivanja potrebnog kapitala....................................................................................47

Tabela 4. Ponderisanje potraživanja od suverena.....................................................................57

Tabela 5. Ponderisanje potraživanja od suverena prema ECA.................................................57

Tabela 6. Ponderisanje potraživanja od banaka Opcija 1.........................................................59

Tabela 7. Ponderisanje potraživanja od banaka Opcija 2.........................................................59

ii

Tabela 8. Ponderisanje potraživanja od preduzeća...................................................................60

Tabela 9. Beta faktori prema linijama poslovanja....................................................................67

LISTA SLIKA:

Slika 1. Elementi koji određuju stopu prinosa na akcijski kapital (ROE) u banci...................15

iii

1. Uvod

1

Šta podrazumevamo pod pojmom poslovni uspeh, kada je reč o bankarskim i drugim

finansijskim institucijama koje pružaju usluge u bankarstvu? Pod poslovnim uspehom

banaka podrazumeva se zadovoljenje potreba akcionara (vlasnika), zaposlenih, depozitara

i drugih kreditora i tržišnih potreba. Istovremeno, ove finansijske institucije moraju da

nađu način kako da zadovolje državne kontrolore svojom pozitivnom politikom

poslovanja, pozajmicama i zdravim investicijama obezbeđujući, na taj način zaštitu

interesa građana. Uspeh ili izostanak uspeha ovih finansijskih institucija u potrebi da

opravdaju očekivanja drugih, obično biva otkriven (obelodanjen) putem pažljive i

temeljne analize njihovih finansijskih izveštaja. Finansijski izveštaji su „putokazi“ koji

nam ukazuju na poziciju koju su banke ili druge finansijske institucije imale u prošlosti,

koju imaju danas, kao i kuda će se kretati u budućnosti. Ukoliko se pravilno prikazuju i

tumače finansijski izveštaji su putokazi od neprocenjive vrednosti, koji ukazuju na

uspešno poslovanje ili na propadanje odnosne institucije. Banke sada mnogo zavise od

otvorenog tržišta radi prikupljanja sredstava koja su im potrebna, da vrše prodaju akcija,

obveznica, i radi kratkoročnih investicija u hartije od vrednosti (uključujući i depozite).

Ulazak na otvoreno tržište radi prikupljanja novca podrazumeva da finansijski izveštaji

banke bivaju predmet najdetaljnijeg ispitivanja od strane investitora u akcije i tržišne

obveznice, agencije koje vrše procenu, kontrolni organi i mnogi drugi ljudi. Ovakav

razvoj nadzora finansijskog poslovanja stavlja mendažment banaka pod veliki pritisak da

postave i ispune ciljeve uspešnog poslovanja institucija, ili u suprotnom, da se suoče sa

velikim finansijskim gubicima i gubljenjem poslovne reputacije. Konkurencija u

bankarstvu za poslove klasičnih kredita i privlačenja novih deponenata, u velikom je

porastu. U okolnostima izražene konkurencije, bankari su neprekidno suočeni sa stalnom

potrebom da iznova procenjuju svoju politiku kreditnog poslovanja i depozita, da vrše

revizije svojih planova rasta i širenja, kao i da ponovo procenjuju svoje prihode i

izloženost riziku.

Na kraju krajeva, banke su jednostavno organizovane kompanije koje imaju za cilj da

maksimiziraju vrednost bogatstva akcionara koje je uloženo u kompaniju sa prihvatljivim

nivoom rizika. Cilj maksimalne (ili barem zadovoljavajuće) profitabilnosti sa

prihvatljivim nivoom rizika kojem teže vlasnici institucija nije lako postići. Ovakvo

agresnivno postavljeni ciljevi zahtevaju od finansijske kompanije da neprekidno traži

nove prilike i mogućnosti za novo povećanje prihoda, za veću efikasnost u poslovanju i

efektivnije planiranje i kontrolu.

2

2. Analiza profitabilnosti bankarskih institucija

Kod velikog broja banaka čijim akcijama se aktivno ne trguje na domaćim i međunarodnim

tržištima kapitala, kod merenja uspešnosti njihovog poslovanja, kao jedino rešenje nameće se

korišćenje koeficijenata profitabilnosti kao jedini način merenja uspešnosti njihovog

poslovanja. Od visine i stabilnosti iskazanog profita zavisi vrednost same banke (njenih akcija

na finansijskom tržištu). Analiza profitabilnosti se vrši na osnovu bilansa stanja i bilansa

uspeha banke, a takođe i na osnovu niza dodatnih izveštaja.

Analiza profitabilnosti podrazumeva analizu prihoda i rashoda, rizičnosti aktive (stepenu

njene naplativosti) i niza drugih pokazatelja. Značajno je, pri tome, da se sagledaju struktura i

kretanje prihoda od kamata i provizija. Potrebno je razdvojiti i kvantifikovati iznos utvrđenih

prinosa od kamate, pripisanog kreditu i kapitalizovanog, povezati sa uticajem naplaćenih

kredita na bilans stanja i bilans uspeha.

Analiza troškova je značajan segment profitabilnosti banke. Troškove je potrebno analizirati

globalno i po vrstama, segmentima, organizacionim delovima, sektorima. Osim toga, posebno

treba analizirati uticaj oporezivanja. Potrebno je, dati karakteristike i opis propisane poreske

politike i navesti poreze koje je banka dužna da plaća (porezi na kamate, na zarade

zaposlenih, na promet i dr.).

Cilj analize profitabilnosti je precizno dijagnosticiranje postojećeg stanja u bankama,

uočavanje ključnih problema, i na osnovu svega toga, postizanje projektovanih performansi.1

Banke koje imaju dobre performanse profitabilnosti imaju niske troškove poslovanja, koji

odgovaraju standardima zemalja sa tržišnim ekonomijama. Njih karakteriše i ostvarivanje

značajne dobiti.

2.1. Faktori koji utiču na profitabilnost

Nakon ustanovljavanja profitabilnosti, uključujući i spoznaju relevantnih trendova, analitičari

u sledećem koraku treba da objasne zašto je bankarska institucija iskazala veću ili manju

profitabilnost u odnosu na referentnu grupu banaka kojoj pripada, kao i zašto je profitabilnost 1 Govedarica V., Analiza performansi poslovnog bankarstva, str. 82, Beograd, 2007.

3

banke opala, ostala nepromenjena ili porasla u odnosu na prethodni period. U tom kontekstu

brojni potencijalni uzroci se mogu posmatrati u okviru sledeća dva široka scenarija i u okviru

ograničenog broja zajedničkih uzroka:

Prvo, u kontekstu promena uslova poslovanja banaka koje nastaju usled promena u

privrednom ciklusu ili promena koje se odnose na regulativu i politiku centralne banke.

Drugo, u kontekstu promena u uslovima ili poslovanju koji utiču samo na određenu banku.

U okviru prvog scenarija, sve banke u okviru posmatrane referentne grupe banaka mogu

beležiti porast ili pad profitabilnosti. Porast profitabilnosti banaka može nastupiti usled toga

što je privreda u uzlaznoj fazi ciklusa, pa su banke u mogućnosti da ostvare visoke marže (što

je posebno karakteristično za tržište na kome štediše imaju na raspolaganju mali broj

alternativa za ulaganja u bankarske proizvode), a osim toga poslovi banaka koji donose

proviziju beleže snažnu ekspanziju. Smanjenje profitabilnosti banaka nastaje u otežanim

uslovima poslovanja za banke, kada je teže da održe visoke marže, pre svega zbog ulaska

novih aktera na tržište bankarskih usluga ili usled toga što su preduzeća-potencijalni

zajmotražioci iznašla povoljniju varijantu za mobilizaciju potrebnog kapitala.

Ukoliko se u okviru prvog scenarija posmatraju moguće promene u regulativi i politici

centralne banke, onda se mora imati u vidu izloženost banaka mogućem zaoštravanju u

regulativi kojom se propisuju standardi njihovog poslovanja i mogućim promenama u opštem

nivou kamatnih stopa koje diktira centralna banka. Promene u regulativi koja se odnosi na

banke, mogu da izazovu povećanje ili smanjenje konkurencije na domaćem tržištu, kao i da

proširuju ili sužavaju spektar poslova koje banke mogu obavljati, što se odražava na visinu

profita i profitabilnost banaka. U slučaju deregulacije i lakog ulaska stranih banaka na domaće

tržište može se očekivati pritisak da se bankarska marža smanji, što znači generalno

smanjenje prihoda i profita banaka.

Značajan uticaj promene referentne kamatne stope centralne banke na profitabilnost banaka

treba posmatrati u kontekstu osetljivosti kamatnih stopa na kredite i kamatnih stopa na izvore

sredstava banaka u odnosu na promene kamatne stope centralne banke. Ukoliko su krediti

osetljiviji na promene kamatne stope u odnosu na depozite, povećanje kamatnih stopa

centralne banke znači da će kamatne stope na kredite brže da se usklade sa novim kamatnim

stopama nego kamatne stope na depozite. To će dovesti do povećanja spreda i povećanja

profitabilnosti banke. U suprotnom slučaju, doći će do pada profitabilnosti banke. Pri tom, ne

treba izgubiti iz vida da, ukoliko nastupi veliko povećanje kamatnih stopa na kredite, tražnja

4

za bankarskim kreditima može da se smanji i banke mogu biti izložene većem riziku

neplaćanja obaveza po kreditima, jer se grupa zajmotražilaca sa visokom kreditnom

sposobnošću povlači sa kreditnog tržišta. To može negativno da utiče na profitabilnost

banaka. U slučaju smanjenja referentne kamatne stope centralne banke, veća osetljivost

kamatnih stopa na depozite u odnosu na kamatne stope na kredite, takođe može rezultirati

rastom profitabilnosti banke.

Kod drugog scenarija uticaja na profitabilnost bankarske inatitucije reč je o značajnijem

uticaju promena uslova poslovanja na datu banku u odnosu na referentnu grupu banaka kojoj

pripada. Pri tom, u opticaju je pet vrsta potencijalnih uzroka za to:

- Viši/niži operativni troškovi u odnosu na referentnu grupu banaka;

- Viša/niža izdvajanja na ime rezervi u odnos, na referentnu grupu banaka;

- Viši/niži troškovi mobilisanja sredstava u odnosu na referentnu grupu banaka;

- Viši/niži prinosi u odnosu na referentnu grupu banaka;

- Poslovanje koje donosi nekamatne prihode je više/manje prisutno u odnosu na

referentnu grupu banaka.

Pozitivna razlika kod prve tri grupe varijabli i negativna razlika kog četvrte i pete grupe

varijabli, za datu banku znači niži profit u odnosu na profit referentne grupe u celini. U

slučaju obrnutih predznaka kod pomenute grupe varijabli, data banka ima viši profit u odnosu

na referentnu grupu u celini.

Nivo profitabilnosti je u manjoj ili većoj meri uslovljen i kvalitetom menadžmenta,

kvalitetom aktive, ekonomijom obima, obimom vanbilansnih operacija, veličinom i lokacijom

banke.2

2.1.1. Kvalitet menadžmenta

Komponentalni delovi menadžmenta su: planiranje, organizovanje, kadrovanje, upravljanje i

kontrola, koji su u funkciji efikasne i profitabilne poslovne politike.

Menadžment banke mora posedovati ne samo stručna znanja, već i preduzetnička svojstva, što

bi im omogućavalo da anticipiraju razvoj situacije na finansijskim tržištima, naročito u cilju

zadržavanja ili povećanja sopstvene tržišne pozicije. Na vrhunskom (top) menadžmentu je da

donosi odluke o strategiji razvoja banke, na osnovu procene komparativnih opcija – da se

odluči za interni (intenzivni) ili eksterni rast na osnovu merdžera ili akvizicija.

2 Krstić B., Bankarski menadžment, 2004.

5

2.1.2. Kvalitet aktive

Kvalitet aktive se procenjuje na bazi analize njene strukture na dva segmenta: kamatonosni

(zajmovni) deo aktive i prinosni (investicioni) deo aktive. Kod kamatonosne aktive

neophodna je brižljiva ocena boniteta zajmotražioca na bazi adekvatne procene raspoloživih

informacija, čime bi se smanjili kreditni rizici. Zbog pojave informacionih tehnologija banke

su izgubile monopol nad informacijama u odnosu na druge finansijske institucije. Pojavile su

se i rejting agencije koje na profesionalnoj osnovi obrađuju informacije, što mogu koristiti

manje i srednje banke uz niže troškove, nego kada bi one same prikupljale informacije. Iz

istih razloga su značajne i informacije za prinosne plasmane.

2.1.3. Ekonomija obima

Postoji opšta ekonomska zakonitost da veći obim poslovanja smanjuje fiksne jedinične

troškove, što ekspanzivno deluje na nivo profita. Takođe, deo efekta ekonomije obima dolazi i

u slučaju porasta prosečne vrednosti pojedinačnih transakcija. S obzirom na specifičnost

bankarskog mehanizma, efekte ekonomije obima ne treba apsolutizovati, jer je značajnija

uloga kvaliteta bankarskih transakcija. Međutim, u slučaju da dve banke imaju isti kvalitet

plasmana, profitabilnija je ona banka koja ima veći obim poslovanja. Takođe, za razliku od

realnog sektora gde je obim zaposlenosti obrnuto proporcionalan nivou tehničke

opremljenosti, kod banaka to nije slučaj, jer su bankarske usluge dominantno personifikovane,

zbog čega porast tehničke opremljenosti banke ne izaziva proporcionalno smanjenje

zaposlenog osoblja.

S obzirom na veće manevarske sposobnosti velikih banaka u pogledu povoljnijih uslova za

dopunsko apsorbovanje finansijskih resursa sa tržišta, kao i na veću mogućnost disperzije

svojih aktivnosti, veće banke su spremne da prihvate veći rizik i veći leveridž faktor u funkciji

veće profitabilnosti, što ističe relativno veći značaj kvaliteta menadžmenta u većim u odnosu

na male i srednje banke.

2.1.4. Vanbilansne operacije

Da bi povećale učešće nekamatnih prohoda u godišnjem bruto dohodku banke pribegavaju

sve raznovrsnijim vanbilansnim operacijama (strategijske i savetodavne usluge, konsalting,

brokerske usluge, poslovi platnog prometa, garancije, avali, agencijski poslovi, faktoring i

forfeting poslovi, lizing poslovi, poslovi osiguranja, itd.).

6

2.1.5. Veličina banke

Veličina jedne banke (često merena vrednošću aktive, depozita ili akcijskog kapitala) i

veličina konkurentne finansijske institucije koja pruža bankarske usluge, može da ima

značajnog uticaja na profitabilnost i druge pokazatelje poslovnog uspeha. Na primer, kada se

porede poslovni rezultati jedne banke sa drugom, najbolje je to činiti sa institucijama slične

veličine. Kada se poslovni rezultati jedne banke ili neke druge finansijske kompanije uporede

jedna sa drugom, veličina – često merena vrednošću ukupne aktive, ili u slučaju banke ili

institucije za štednju, vrednošću ukupnih depozita – postaje kritičan faktor. Većina

koeficijenata kojima se meri poslovni uspeh, koji su predstavljeni veoma su osetljivi na

rangiranost kompanije po kriterijumu veličine. Najprofitabilnije banke prema kriterijumu

koeficijenata prihoda od aktive (ROA) spadaju u grupu najvećih banaka. Ove velike

institucije takođe su izvestile i o najvećem koeficijentu prihoda od akcija (ROE).

Banke srednje veličine i velike banke često iskazuju najpovoljniju neto poslovnu maržu i

najbolju poslovnu efikasnost. Najveće banke generalno prijavljuju najviše nekamatne marže

zato što naplaćuju provizije za veliki broj usluga. Manje i banke srednje veličine često

iskazuju veće neto kamatne marže i imaju veći raspon između kamate na zarade i kamate na

troškove zato što je većina njihovih depozita sastavljena od računa relativno male vrednosti sa

prosečno nižim kamatnim troškovima. Štaviše, veći deo zajmova koje izdaju male i banke

srednje veličine otpadaju na potrošačke zajmove sa višim kamatama.

Najmanje banke obično prijavljuju visoke koeficijente odnosa akcijskog kapitala i aktive, dok

najveće obično imaju manji koeficijent odnosa kapitala i aktive. Neki analitičari bankarskog

poslovanja tvrde da najveće banke imaju prođu nižim koeficijentom odnosa kapitala i aktive

zato što su šire raspostranjene na različitim tržištima i poseduju veći broj metoda za smanjenje

ili otklanjanje rizika u vezi sa poslovanjem na finansijskom tržištu. Utisak je da su manje

banke više likvidne, što se reflektuje njihovim nižim koeficijentom odnos između ukupnih

(neto) zajmova i ukupnih depozita, zato što su zajmovi najmanje likvidna bankarska aktiva.

2.1.6. Lokacija banke

Da bi se sprovela još validnija poređenja poslovnih rezultata, potrebno je uporediti banke i

druge konkurentne finansijske kompanije koje posluju na istim ili sličnim tržištima. Na

poslovne rezultate obično veliki uticaj ima lokacija institucije koja pruža finansijske usluge,

odnosno da li je reč o glavnom finansijskom centru, manjem gradu ili rualnom području.

7

Najbolje poređenje poslovnih rezultata je da se odaberu institucije slične veličine koje posluju

na istom tržištu. Takođe, gde je to moguće, dobra je ideja da se porede one finanskijske

kompanije koje podležu sličnim propisima i kontrolnim agencijama. Npr., u bankarskom

društvu svaki kontrolor ima neka specifična pravila koje banke moraju da ispoštuju i ovi

državno nametnuti propisi imaju značajan uticaj na poslovni rezultat. To je razlog što su

poređenja banaka i drugih finansijskih kompanija u različitim državama u velikoj meri

otežana i moraju biti sprovedena sa velikom dozom opreza. Nemoguće je pronaći dve

finansijske kompanije koje su potpuno slične po veličini, lokaciji, izboru usluga ili bazi

klijenata. Analitičari poslovnih rezultata moraju da učine maksimalan napor da bi pronašli

najviše uporedive institucije – i onda da počnu oprezno sa radom.

2.2.Pokazatelji profitabilnosti

Kod izračunavanja prinosa banke, tj. njene profitabilnosti, u međunarodnoj praksi se istaklo

korišćenje šest ključnih pokazatelja koji naglašavaju različite aspekte profitabilnosti banke.3

To su:

Prinos na akcionarski kapital (ROE)

Prinos na aktivu (ROA)

Kamatna marža

Nekamatna (proviziona) marža

Neto marža poslovanja

Prihodi(dobit) po (običnoj) akciji (EPS)

ROE(return of equity) je najvažniji pokazatelj za akcionare banke jer pokazuje koliki prinos

mogu očekivati na knjgovodstvenu vrednost investiranog kapitala u datu banku, tj. koliki

profit mogu prisvojiti na osnovu odabrane kombinacije prinos-rizik, svojstvene akcijama date

banke. Posledično, ovaj pokazatelj indikuje koliko banka može računati u budućnosti na

mobilizaciju kapitala kroz nove emisije akcija, tj. koliko će u tom pogledu biti konkurentna u

odnosu na druge banke.

ROE = Neto profit posle oporezivanja/Akcionarski kapital

3 Đukić Đ., Bjelica V.,Ristić Ž., Bankarstvo, str. 246

8

Kod praćenja kretanja vrednosti ROE ozbiljano upozorenje predstavlja slučaj ostvarene

vrednosti ROE iznad 20%-25%, jer sugeriše da je banka pribegla ekstremno velikom

zaduženju na finansijskom tržištu.

ROA (return of assets) pokazuje, pre svega, koliko su menadžment i zaposleni u banci

efikasni kod upravljanja ukupnom aktivom banke, u smislu ostvarivanja neto profita posle

oporezivanja. Kod izračunavanja ROA u praksi je najbolje koristiti prosečan iznos aktive (za

datu i prethodnu godinu) jer se time pokušava izbeći distorzija koja nastaje kada aktiva raste

(ili se smanjuje) tokom godine, a upoređuje se sa profitom koji je ostvaren u celoj godini. Na

ovaj pokazatelj utiču: operativna efikasnost, obrt aktive, kamatne stope, poreski faktori,

leveridž. Leveridž je vezan za odnos duga i sopstvenog kapitala u finansiranju, odnosno za

strukturu kapitala.

ROA = Neto profit posle oporezivanja/Ukupna aktiva

Kod analize ROA kao referentne vrednosti mogu se uzeti4:

Manje od 0,5%: nisko (slabo);

0,5%-1,0%: prosečno;

1,0%-2,0%: dobro;

Veće od 2,0%: visoko.

Ukoliko je vrednost ROA veća od 2,5% to pokazuje da je reč o tržištu na kome je prisutan

bankarski kartel, visoko rizičnom portfoliu date banke ili nekom izuzetnom događaju (poput

prodaje filijale).

Kamatna marža meri veličinu spreda između prihoda po osnovu kamata i rashoda po osnovu

kamata, i pokazuje sposobnost menadžmenta banke da obezbedi maksimum prihoda po

osnovu kamata na različite plasmane, uz istovremeno korišćenje najjeftinijih izvora

finansiranja kamatonosne aktive. Treba imati u vidu da je veličina pomenutog spreda izraz

stepena konkurencije na datom tržištu bankarskih usluga. Što je spred veći, uz ostale

neizmenjene okolnosti, to je stepen konkurencije manji, i obrnuto. Na tržištima kod kojih je

visok stepen konkurencije među bankama i kamatni spred mali, pritisak na menadžment

4Đukić Đ., Bjelica V.,Ristić Ž., Bankarstvo, str. 249

9

banke je veći da iznađe mogućnosti za sticanje drugih prihoda, pre svega na tržištu hartija od

vrednosti. To automatski uvlači banku u zonu veće izloženosti rizicima.

Kamatna marža = Prihod po osnovu kamata-Rashod po osnovu kamata/Ukupna aktiva

Prilikom izračunavanja neto nekamatne marže koriste se stavke nekamatnih prihoda

(naknade za usluge kod depozitnih poslova i provizije koje banka naplaćuje za druge usluge) i

stavke nekamatnih troškova (provizije koje plaća banka, plate i naknade zaposlenih, troškovi

održavanja osnovnih sredstava, izdaci na ime gubitaka po osnovu zajmova). Iako je,

generalno posmatrano, poslednjih godina jako izražen trend porasta prihoda banaka po

osnovu provizija, za većinu banaka je karakteristično da ostvarenim nekamatnim prihodima

ne mogu da pokriju nekamatne troškove, pa neto nekamatna marža ima negativnu vrednost.

Nekamatna marža = Nekamatni prihodi-Nekamatni rashodi/Ukupna aktiva

Neto marža poslovanja sintetizije uspešnost menadžmenta banke u njegovom nastojanju da

ostvari brži rast prihoda banke (uglavnom kamata na zajmove i portfolio hartija od vrednosti i

provizija) u odnosu na rast njenih troškova (uglavnom plaćene kamate na depozite i

pozajmice na tržištu novca i plate i naknade zaposlenih).

Neto marža poslovanja = Ukupni prihodi poslovanja-Ukupni troškovi

poslovanja/Ukupna aktiva

Dobit po akciji (earnings per share – EPS) predstavlja odnos neto dobiti i ukupnog broja

emitovanih akcija. Ovo je značajan pokazatelj za analizu investicionih mogućnosti novih

investitora u akcije, kao i za postojeće vlasnike akcije. Od njegove visine zavisi isplata

dividendi. S druge strane, ako se dobit ne isplaćuje, već se reinvestira, visina ovog pokazatelja

utiče na visinu kapitalnih dobitaka.

Prihodi (dobit) po (običnoj) akciji = Neto profit posle oporezivanja/Broj (običnih) akcija

Osim navedenih ključnih pokazatelja profitabilnosti banke, uobičajeno je da se koristi i niz

dopunskih indikatora uspešnosti poslovanja.

10

P/E ratio je jedan od najvažnijih finansijskih indikatora, vezanih za investiranje u akcije.

Utvrđuje se kao odnos tekuće tržišne cene (P – price) i dobiti po akciji (E –earings per share –

EPS) i omogućava poređenje jedne banke sa drugom, naročito u okviru iste grane. Preko

njega je moguće pratiti jednu banku tokom određenog vremenskog intervala. Ovaj pokazatelj

izražava koliki broj puta je izražena dobit banke u tekućoj tržišnoj ceni akcija. On se naziva i

multiplikatorom dobiti. Njime se odražavaju očekivanja investitora u pogledu potencijala

rasta i razvoja banke i odslikava se spremnost kupaca akcija da plate određenu cenu na tržištu

radi ostvarivanja odgovarajućeg prihoda od posedovanja akcija. Odnosom tekuće tržišne cene

i dobiti po akciji izražava se i spremnost investitora da plate određenu cenu po jedinici dobiti.

Taj ratio koristi se i za određivanje cene akcija, ukoliko se bazira na tri bitna faktora: odnosu

dividende i dobiti, zahtevanoj stopi rasta prinosa i očekivanoj stopi rasta dividende.

Odnos prinosne aktive i ukupne aktive, koji se izračunava na osnovu prosečnih vrednosti

navedenih stavki. Taj odnos pokazuje u kojoj meri banka stavlja veći akcenat na bankarske

proizvode koji donose kamatu u odnosu na proizvode koji donose nekamatne (provizione)

prihode.

Profit po zaposlenom, koji se izačunava kao odnos neto profita i ukupnog broja zaposlenih.

Osim toga može se izračunavati i: odnos pasive banke i ukupnog broja zaposlenih, iznos datih

kredita po zaposlenom, kao i iznos depozita po zaposlenom. Uobičajeno je paralelno

posmatranje iznosa neto profita po zaposlenom i iznosa ukupne pasive banke po zaposlenom.

Odnos nekamatnog prihoda i prosečnog iznosa aktive, koji pokazuje u kojoj meri se banka

oslanja na nekamatne prihode u sticanju operativnih prihoda.

Odnos rezervi i operativnog prihoda, koji se izračunava na osnovu rezervi za gubitke i

operativnog prihoda. Taj odnos pokazuje u kojoj meri rezerve za gubitke utiču na iskazani

neto profit banke posle oporezivanja.

Odnos profita pre oporezivanja i neto profita posle oporezivanja, koji pokazuje poresko

zahvatanje profita banke.

Stopa prinosa (rate of return) računa se za određeni vremenski period, u kome se poseduje

pojedina hartija od vrednosti. Tada se utvrđuje prinos za tačno određeni period vremena –

11

dan, mesec, kvartal, godinu. Ukupna stopa prinosa utvrđuje se na osnovu prihoda i kapitalnih

dobitaka, kao razlike između tržišnih cena na kraju i početku perioda.

Knjigovodstvena vrednost akcije predstavlja odnos ukupne knjigovodstvene vrednosti

akcijskog kapitala i broja emitovanih akcija.

Odnos tržišne i knjigovodstvene vrednosti (price to book value) izražava odnos tekuće

tržišne cene i knjigovodstvene vrednosti akcija. Koristi se u analizi cena akcija i pri donošenju

odluka o merdžerima i akvizicijama.

Racio isplate (payout ratio) je odnos dividende i ukupne dobiti. On pokazuje koji će deo

dobiti biti isplaćen vlasnicima akcija u obliku dividende.

U naporima da maksimiziraju dobit i vrednost akcionarskih bankarskih investicija, mnoge

banke prepoznaju potrebu za većom efikasnošću u svom poslovanju. Ovo obično znači da je

potrebno smanjiti troškove poslovanja, a povećati produktivnost zaposlenih putem uvođenja

automatske opreme i unapređenja obučenosti zaposlenih. Neke od najprihvatljivijih mera

sagledavanja poslovne efikasnosti i produktivnosti zaposlenih u banci su:

prihodiposlovniUkupni

troškoviposlovniUkupniiefikasnostposlovneOdnos =

vremenomradnimpunimsazaposlenihBroj

prihodiposlovniNetozaposlenihostiproduktivnOdnos =

U stvaranju celovite slike o profitabilnosti banke i nastalim promenama u odnosu na isti

period prethodne godine, analitičari koriste vodič sa sledećim sadržajem:

Koliki je profit u poređenju sa prethodnim izveštajnim periodom (na godišnjoj

osnovi)?

Da li je došlo do povećanja profita i, ukoliko jeste, u kom procentu?

Šta pokazuje poređenje procenata promena sa istorijskim rezultatima tokom prethodne

dve ili tri godine?

Koliki je profit u poređenju sa profitom grupe banaka kojoj pripada data banka (po

ustanovljenoj klasifikaciji banaka na domaćem tržištiu)?

12

U slučaju pada profita ustanoviti da li je to nastavak započetog trenda ili je rezultat

pada opšteg nivoa privredne aktivnosti u zemlji?

U slučaju pada opšteg nivoa privredne aktivnosti u zemlji koji izaziva pad profita

banke ustanoviti da li su druge banke pogođene u istoj meri ili ne?

U slučaju da banka u datoj godini, nakon niza uspešnih godina, beleži značajan pad profita ili

gubitak, to predstavlja alarm za menadžment banke koji mora preduzeti urgentne kratkoročne

mere u cilju zaustavljanja nepovoljnih kretanja.

2.3.Odnos između prinosa i rizika kod banaka

Menadžment banke uvek pokušava da iznađe najbolji odnos između prinosa i rizika. Zbog

toga je nužno paralelno prisustvo ključnih pokazatelja prinosa i rizika kod nastojanja

menadžmenta banke da maksimizira prinos na akcionarski kapital. U tom smislu, odlučivanje

menadžmenta banke može biti olakšano razlaganjem pokazatelja profitabilnosti banke na

ključne komponente.

Vrlo se jasno vidi da su prinos od akcijskog kapitala (ROE) i prinos na imovinu (ROA), dve

najpopularnije mere profitabilnosti blisko povezane. Oba koriste isti brojilac: neto prihod.

Stoga ova dva indikatora profitabilnosti mogu da budu direktno povezana.

Formula za izračunavanje prinosa na akcionarski kapital može da se zapiše i na sledeći način:

kapitaliakcionarskUkupni

aktivaUkupnaROAROE ⋅=

Odnosno,

kapitaliakcionarskUkupan

aktivaUkupna

aktivaUkupna

jaoporezivanposle

profitNeto

kapitaliakcionarskUkupan

jaoporezivanposleprofitNeto ⋅=

Multiplikator akcionarskog kapitala (ili leverage) prikazan kao odnos ukupne aktive i

ukupnog akcionarskog kapitala prikazuje koja vrednost ukupne aktive je podržana jednom

novčanom jedinicom akcionarskog kapitala.

13

Iz prethodno navedenih jednačina jasno proističe da je visina prinosa koju akcionari banke

prisvajaju u visokom stepenu osetljiva na kompoziciju izvora banke iz kojih se finansiraju

plasmani banke na strani aktive. Moguće je da banka koja se uglavnom oslanja na

zaduživanje na tržištu ima malu kapitalnu bazu i beleži nizak nivo ROA ostvaruje relativno

visok ROE.

Primera radi, ukoliko menadžment date banke projektuje ROA na nivou od 1% u datoj godini,

to znači da će za svaku novčanu jedinicu kapitala banke biti neophodno devet novčanih

jedinica u aktivi banke kako bi se postigla vrednost pokazatelja ROE od 9%. U slučaju

pesimističkog scenarija po kome se očekuje da će ROA date banke da opadne na 0,6%,

vrednost ROE od 9% se može postići samo ukoliko svaku novčanu jedinicu kapitala banke

prati petnaest novčanih jedinica u aktivi banke.

Na osnovu ovih iznetih relacija moguće je konstruisati tabelu u kojoj će biti prikazan opcioni

odnos između prinosa i rizika kod banke, tj. Kolika treba da bude zaduženost banke da bi se

postigla projektovana stopa prinosa banke na akcionarski kapital.

Tabela 1. Opcioni odnos između prinosa i rizika kod banke5

Biće dat komentar samo onog što pokazuje prvi slučaj opcionog odnosa u tabeli, u kome

banka ima odnos aktive prema akcionarskom kapitalu od 5:1. U tom slučaju banka može da

očekuje postizanje ROE na nivou od 2,5% samo ukoliko je ROA na nivou od 0,5% i

postizanje ROE na nivou od 10% samo ukoliko je ROA na nivou od 2%.

Može se zaključiti da ukoliko opada efikasnost banke u pogledu kreiranja prihoda na

plasirana sredstva (opadanje ROA), banka mora da preuzme veći rizik kroz zaduživanje na

finansijskom tržištu da bi mogla da postigne projektovanu stopu prinosa na akcionarski

kapital za koju akcionari očekuju da će biti realizovana.

5 Đukić Đ., Bjelica V.,Ristić Ž., Bankarstvo, str. 253

14

2.4.Analiza strukture prihoda od akcijskog kapitala

Sledeća formula je vrlo korisna formula jer se usredsređuje na analizu prinosa od akcijskog

kapitala:

kapitalakcijskiUkupan

aktivaUkupna

aktivaUkupna

poslovanjaodprihodUkupan

poslovanja od prihod Ukupan

jaoporezivanposledobitNetoROE

×

×=

ili

ROE = neto marža zarade × stepen iskorišćenosti aktive × multiplikator akcijskog

kapitala

gde:

poslovanjaprihodUkupan

jaoporezivanposledobitNeto(NPM) zarademaržaNeto =

Stepen iskorišćenosti aktive (AU) = Ukupan prihod poslovanja / Ukupna aktiva

Multiplikator akcijskog kapitala (EM) = Ukupna aktiva / Ukupan akcijski kapital

Svaka komponenta ove jednostavne jednačine indikator je (pokazatelj) koji govori o

drugačijem aspektu poslovanja banke:

Neto marža zarade odražava efektivnost kontrole troškova menadžmenta

i politiku cene pružanja usluge

odražava Politiku upravljanjem portfolijom, a

Stepen iskorišćenosti aktive posebno prihodom od aktive.

Multiplikator akcijskog odražava Leveridž ili politiku finansiranja

kapitala finansijske institucije (dugovni ili

akcijski kapital)

15

Slika 1. Elementi koji određuju stopu prinosa na akcijski kapital (ROE) u banci6

Ako bilo koja od ovih proporcija počne da pada, menadžment mora da obrati posebnu pažnju

i da proceni razloge koji stoje iza ovakve promene.

Od ove tri vrste finansijskih proporcija, multiplikator finansijskog kapitala (EM), ili aktiva u

proporciji sa akcijskim kapitalom, obično je najveći, u proseku oko 15 puta ili više, za većinu

privrednih banaka. Veće banke često upravljaju multiplikatorom 20 puta ili više.

Multiplikator je direktna mera finansijskog leveridža – koliko dolara u aktivi mora da bude

podržano svakim dolarom akcijskog (vlasničkog) kapitala. Zbog toga što akcijski kapital

mora da pokrije gubitke od aktive, što je veći multiplikator, to je i banka više izložena riziku

neuspeha. Međutim, što je veći multimplikator, to je veći i potencijal dobijanja viših stopa

prihoda za akcionare.

6 Rose P., Hudgins S., Bank Management & Financial Services, str. 154.

Stopa prinosa na akcionarski kapital (ROE) ili neto dobit posle

oporezivanja/akcijski kapital

Multiplikator akcijskog kapitala (EM), odnosno struktura izvora finansiranja banke ili finansijski leveridž, ukupna

aktiva/akcijski kapital

Prinos na imovinu (ROA) kao mera za ukupnu efikasnost u poslovanju, neto

dobit posle oporezivanja/ukupna aktiva

Odluke menadžmenta o strukturi kapitala:Koje izvore finansiranja bi trebalo da koriste?Kakve dividende bi trebalo da plate akcionari?

Neto marža zarade, neto dobit posle oporezivanja/ukupan prihod poslovanja

(NPM)

Stepen iskorišćenosti aktive kao mera efikasnosti menadžmenta u poslovanju sa

aktivom, ukupan prihod poslovanja/ukupna aktiva

Odluke menadžmenta o:Mešovitim prikupljenim i investiranim fondovimaKoja je optimalna veličina institucije Kontroli troškova poslovanja Određivanju cene uslugaKako minimizirati poreske obaveze finansijske firme

16

Neto marža zarade (NPM), ili proporcija neto prihoda i ukupnih prihoda, takođe je u

određenoj meri predmet kontrole i politike menadžmenta. To podseća na činjenicu da banke

mogu da povećaju svoje zarade i stope prihoda svojim akcionarima, ukoliko postignu uspeh u

kontroli troškova i maksimiziranju prihoda. Slično tome, pažljivom politikom raspoređivanja

aktive u one oblasti koje donose najviše prinose, odnosno u najproduktivnije kreditne i

investicione poslove, uz istovremeno izbegavanje prekomernog rizika, menadžment može da

poveća prosečan prihod aktive (AU, stepen iskorišćenosti aktive).

Sitna varijacija ovog jednostavnog modela prinosa od akcijskog kapitala (ROE) proizvodi

jednačinu efikasnosti koja je korisna za dijagnozu problema u četiri različite oblasti

bankarskog upravljanja i u konkurentnim finansijsko – uslužnim firmama:

k a p ita la k c ijs k iU k u p a n

im o v in aU k u p n a

im o v in aU k u p n a

p o s lo v a n ja p r ih o d U k u p a n

p o s lo v a n ja p r ih o d U k u p a n

jao p o r e z iv a n

p r ed o b itN e to

jao p o r e z iv a n

p r ed o b itN e to

jao p o r e z iv a np o s led o b itN e toR O E

××

×=

ili:

Efikasnost Efikasnost Efikasnost Efikasnost

ROE = poreskim × kontrole × upravljanja × upravljanja

upravljanjem troškova aktivom fondovima

U ovom slučaju jednostavno je podeljena neto marža zarade (NPM) na dva dela: (1)

koeficijent efikasnosti poreskog upravljanja, koji pokazuje upotrebu dobitaka ili gubitaka i

drugih sredstava koja se koriste u poreskoj politici kompanije (kao što je kupovina obveznica

koje su oslobođene od poreza), da bi se minimizirala poreska izloženost, i (2) koeficijent

odnosa između prihoda pre oporezivanja i ukupnog prihoda, kao indikator prihodovane

količine dolara posle oduzimanja troškova poslovanja – mera poslovne efikasnosti i kontrole

troškova.

17

Dakle, kada bilo koji od ova četiri koeficijenta počne da opada, menadžment mora da izvrši

ponovnu procenu efikasnosti finansijske kompanije u toj oblasti.

Jasno je da raščlanjivanje mera koje čine sastavni deo koeficijenta rentabilnosti na njihove

respektivne delove može da pokaže uzroke poteškoća u ostvarivanju zarade i da ukaže gde je

potrebno da menadžment potraži moguća rešenja za one probleme oko zarada koji se pojave.

Prethodna analiza podseća da ostvarivanje veće rentabilnosti u finansijskoj instituciji zavisi

od nekoliko ključnih faktora:

1. Pažljiva upotreba finansijskog leveridža (ili proporcija aktive finansirana

zaduživanjem u suprotnosti sa akcijskim kapitalom).

2. Pažljiva kontrola troškova poslovanja, tako da veća suma dolara postane neto prihod.

3. Pažljivo upravljanje portfolio aktivom radi postizanja potrebne likvidnosti, paralelno

sa potragom za najvećim prinosom od bilo koje stečene aktive.

4. Pažljiva kontrola izloženosti riziku tako da gubici ne prevaziđu prihod i akcijski

kapital.

2.5.Maksimiziranje vrednosti finansijske kompanije

Osnovni principi finansijskog menadžmenta snažno preporučuju da se napori na postizanju

maksimalne vrednosti akcija finansijskih korporacija postave kao ključni cilj koji mora da ima

prioritet u odnosu na sve ostale. Ukoliko dođe do neuspeha u podizanju vrednosti aktive, u

skladu sa očekivanjima akcionara, trenutni investitori mogu da traže da se povuku njihove

akcije, a tada će banka imati poteškoća u prikupljanju novog kapitala kako bi podržala budući

rast.

Poslovno bankarstvo predstavlja najveći deo bankarske delatnosti u kome dominiraju

korporativne finansijske institucije koje se bave pružanjem finansijskih usluga. Postavlja se

pitanje kako povećati vrednost bankarskih akcija i koji mogu biti uzroci?

Vrednost akcijskog kapitala svake finansijske institucije je funkcija (Po)7.

7 Rose P., Hudgins S., Bank Management & Financial Services, str. 147.

18

∑∞

= +==

0tt

t

r )( 1

)E ( D

b a n k e )s v a k er i z i k an i v o o md a t i ms a

k a p i t a la k c i j s k in as t o p ik a m a t n o j

t r ž i š n o jp o t r e b n o jm i n i m a l n on a

( b a z i r a nf a k t o rE s k o n t n i

a k c i o n a r ad i v i d e n d ip r i l i viO c e k i v a n i( P o ) k a p i t a l a a k c i j s k o gV r e d n o s t

gde E(Dt) predstavljaju dividende akcionara koje treba da budu naplaćene u narednom

periodu, eskontovane po minimalno prihvatljivoj stopi prihoda (r) vezanim sa bankarskim

prihvatljivim nivoom rizika. Minimalno prihvatljiva stopa prihoda, r, ponekad se odnosi na

troškove kapitala institucije i sastoji se iz dve glavne komponente: (1) kamatne stope bez

rizika (često pokazatelji tekućeg prihoda od državnih obveznica) i (2)premija za rizik

akcijskog kapitala (koji je projektovan da kompenzuje investitoru prihvatanje rizika ulaganja

u banku ili druge korporacijske obveznice pre nego da ulaže u hartije od vrednosti koje ne

nose rizik).

Vrednost akcijskog kapitala imaće tendenciju rasta u bilo kojoj od sledećih situacija:

1. Očekuje se da vrednost priliva dividendi akcionara poraste, možda zbog skorijeg rasta

na nekim od ponuđenih tržišta ili možda zbog profitabilnog poslovanja kompanija

koje je organizacija ostvarila.

2. Utvrđeni nivo rizika jedne bankarske organizacije može da padne ukoliko dođe do

povećanja akcijskog kapitala, pada gubitaka od poslova zajma, ili percepcije

investitora da je smanjen sveukupan rizik poslovanja (npr. iz razloga što je institucija

povećala raznovrsnost ponude svojih usluga i proširila broj tržišta na kojima posluje)

i zbog toga ima nižu stopu premije za akcijski rizik.

3. Pad tržišnih kamatnih stopa, smanjenje prihvatljivog nivoa prinosa akcionarima

putem bezrizičnih kamatnih stopa, inače stalne komponente svih tržišnih kamatnih

stopa.

4. Očekivana povećanja dividendi kombinovana su sa opadajućom stopom rizika, kao

što je to predviđeno od strane investitora u bankarske deonice.

Formula za faktore koji određuju cenu akcijskog kapitala banke ili drugih finansijskih

institucija postavljena je u gore navedenom razlomku, i pretpostavlja da se akcionarima mogu

isplaćivati različiti iznosi dividendi od akcija u određenom vremenskom periodu. Međutim,

ukoliko se očekuje da dividende koje se isplaćuju akcionarima rastu po konstantnoj stopi u

19

određenom vremenskom periodu, odražavajući možda tako stabilan rast u zaradi, jednačina

cene akcijskog kapitala može da bude jednostavnija u sledećoj formuli:

Po = D1/ (r – g)

gde je D1 očekivana dividenda na akcijski kapital u periodu 1, r je eksontna stopa koja

odražava dati nivo rizika, povezana sa investicijama akcijskog kapitala, g je stalna očekivana

stopa rasta po kojoj će dividende akcijskog kapitala da rastu svake godine, i r mora biti veće

od g.

Na primer, pretpostavimo da se očekuje da banka plati dividendu od 5 dolara po akciji u

periodu 1, a očekuje se da dividende rastu 6 procenata naredne godine, a da je odgovarajuća

eskontna stopa koja odražava rizik akcionara 10 procenata. Tada cena osnovne glavnice

banke mora da bude vrednovana kao:

Po = 5 $ / (0,10 – 0,06) = 125 $ po akciji

Obe navedene formule koje se odnose na vrednost akcijskog kapitala podrazumevaju da će

banka beskrajno dugo plaćati dividende. Najveći broj investitora kapitala imaju vremenski

limitirani opseg delovanja, zbog čega obično planiraju da prodaju svoje akcije u skladu sa tim

vremenskim ograničenijma. U ovom slučaju tekuća vrednost akcijskog kapitala bankarske ili

nebankarske finansijske korporacije određena je sa

nn

nn

33

22

11

O r)(1

P

r)(1

D....

r)(1

D

r)(1

D

r)(1

DP

++

+++

++

++

+=

gde pretpostavljamo da će investitor držati osnovni kapital za n period, i primati priliv od

dividendi D1, D2,...,Dn, a da će prodati osnovnu glavnicu po ceni Pn na kraju planiranog

perioda vremenskog limita investiranja.

Na primer, pretpostavimo da investitori očekuju od banke da plate 5 dolara dividende na kraju

1. perioda, 10 dolara na kraju 2. perioda, a da onda planiraju da prodaju osnovni kapital po

ceni od 150 dolara po akciji. Ako je relevantna eskontna stopa 10 procenata, tada bi se

zadržao rizik, trenutna vrednost osnovnog kapitala trebalo bi da se približi:

$78,136)10,01(

$150

)10,01(

$10

)10,01(

$5221

=+

++

++

=OP po akciji

20

3. Analiza likvidnosti i solventnosti bankarskih institucija

3.1.Pojam likvidnosti

Likvidnost predstavlja sposobnost banke da pravovremeno ispuni svoje dospele obaveze.

Banka bi trebalo da bude spremna da u svakom trenutku odgovori svojim obavezama bilo da

se radi o zahtevima deponenata za povlačenje depozita, zahtevima klijenata za povlačenje

sredstava iz odobrenog kredita ili o izvršavanju obaveza po osnovu uzetog kredita.

Ukoliko je banka nelikvidna njeni deponenti ne mogu doći do svojih sredstava, banka ne

može davati i puštati kredite, ona gubi na ugledu i njeni poslovni partneri je izbegavaju ili su

obazrivi kada sa njom stupaju u poslovne odnose, i preduzimaju određene mere opreza i

stavljaju je na listu partnera sa visokim stepenom rizičnosti.

Nelikvidnost banke velikih razmera može da dovede do njenog bankrotstva. Ako veliki

dužnik ili grupa značajnih dužnika banke nije u mogućnosti da izmiri dug banci to može

proizvesti povlačenje depozita od strane deponenata zbog poljuljanog poverenja, odnosno

može produkovati značajan odliv likvidnih sredstava. Negativna percepcija koja se na tržištu

stvara prema banci može da dovede do nespremnosti drugih banaka i finansijskih institucija

da pruže kreditnu podršku banci koja je zapala u problem likvidnosti. One žele da sačuvaju

svoju likvidnost izbegavajući ulazak u lanac nelikvidnosti. Usled nedostatka likvidnih

sredstava na tržištu kriza likvidnosti banku može da odvede do bankrotstva.

Treba napomenuti da preterana likvidnost nije dobra za banku jer sredstva stoje na računima

koji ne donose prihode, a sa druge strane preterano plasiranje sredstava može da dovede u

pitanje likvidnost banke. Korektivni faktor u odnosu na maksimiziranje zahteva za

likvidnošću jeste očekivana rentibilnost. Prekomerna likvidnost smanjuje rentabilnost, dok

preveliki zahtevi u odnosu na rentabilnost smanjuju likvidnost. Zbog toga postoji obaveza

upravljačkih struktura da upravljanjem i odlučivanjem, kontrolom i praćenjem aktivnosti,

osposobe banku da u svakom trenutku dinamički balansira priliv i odliv sredstava i u isto

vreme, postigne rentabilno i sigurno poslovanje banke.

21

Najčešći uzroci nelikvidnosti banke su:

a) nerentabilno poslovanje, gubici u poslovanju i nenaplativost bančinih potraživanja po

osnovu kredita, kmata i naknada,

b) poremećena ročna struktura aktive i pasive banke, odnosno ne postoji usklađenost

rokova dospeća obaveza i potraživanja,

c) očekivani prilivi po osnovu naplate dospelih potraživanja nisu relizovani, a usledio je

veliki odliv sredstava deponenata koja nisu bila najavljena ili banka na njih nije

računala,

d) revolviranje kratkoročnih kredita, reprogramiranje dospelih potraživanja, saniranje

većih dužnika što nije praćeno dugoročnim strukturnim prilagođavanjem pasive,

e) došlo je do kratkoročne neusaglašenosti između sredstava i obaveza, a nisu ralizovani

aranžmani sa drugim bankama kako bi se obezbedila dodatna sredstva i

f) finansijski problemi velikih klijenata prema kojima banka ima velike plasmane i koji

nisu u stanju da uredno izvršavaju svoje obaveze prema banci.

3.2.Značaj likvidnosti

Stepen likvidnosti predstavlja jedan od najznačajnijih parametara pri analizi i merenju

finansijske snage, stanja i uspešnosti poslovanja banke. Indikatori likvidnosti pokazuju stepen

pokrivenosti plasmana depozitima, tj. odnos pojedinih podbilansa u bilansu stanja. U praksi

zavisno od tipa banke, centralna banka kod osnivanja i registrovanja rada banke određuje

obavezujuće okvire i odnose, kojih se rukovodstvo banke mora pridržavati, u suprotnom može

doći do prestanka njenog rada, ili promene tretmana takve banke na finansijskom tržištu.

Likvidnost bankarskog sektora je u funkciji sticanja poverenja u njegovu stabilnost i

pokretanja mehanizma formiranja bankarskih agregata. Radi se o makroekonomskom značaju

likvidnosti, jer je poverenje deponenata i koncentracije akumulacije i štednje preko

bankarskog mehanizma. Na mikro nivou likvidnost je indikator poslovne sposobnosti i

efikasnosti pojedinačne banke, što je osnov za poverenje pojedinačnih deponenata.

Kroz ostvarenje principa likvidnosti efektuiraju se ukupne performanse jedne banke.

Postizanjem i očuvanjem potrebnog nivoa likvidnosti optimiziraju se odnosi između sklonosti

banke ka maksimiziranju profita (princip rentabilnosti) i neopreznog prihvatanja prevelikog

rizika (princip sigurnosti). Moglo bi se reći da je princip likvidnosti integrišući faktor pri

22

koncipiranju i sprovođenju poslovne politike banke, jer relativizira konfliktnost pojedinih

njenih delova.

Veći stepen likvidnosti imaju one banke:

1. čije aktive imaju povoljnije ročne i tržišne performanse, u smislu kraćih prosečnih

rokova dospeća i/ili viši stepen tržišne transveribilnosti pozicija aktive;

2. banke sa prosečno dužim rokovima dospeća obaveza;

3. banke sa stabilnim depozitnim potencijalom, tj. banke koje imaju veći koeficijent

dugoročnih depozita prema kratkoročnim depozitima;

4. banke sa diversifikovanom strukturom plasmana, u smislu ročnosti, sektorsko-

komitentskih odnosa, boljeg boniteta komitenata i povoljnije kamatonosne strukture.

Najteža pozicija banke zbog nelikvidnosti, je kada ona istovremeno uđe i u zonu

nesolventnosti, kada nije u stanju da odgovori ukupnim obavezama prema akcionarima, a

ponekad i prema depozitarima. Nešto blaži oblik neravnoteže je kada je banka likvidna, ali

nesolventna, što se može prevazići sanacijom takve banke, preuzimanjem ili likvidacijom.

Najblaži oblik neravnoteže je kada je banka solventna ali nelikvidna. U tom slučaju mogu biti

efikasne pravovremene kratkoročne transakcije u pravcu usklađivanja likvidnog potencijala.

3.3.Determinante likvidnosti bankarskih institucija

Osnovni faktor koji je relevantan za vođenje politike likvidnosti jeste faza privrednog ciklusa,

kao ambijent u kome funkcioniše neka banka. S obzirom da se u razvijenim tržišnim

privredama najčešće vodi anticiklična monetarna politika u funkciji stabilnosti cena, postoje

asimetrični trendovi u tražnji kredita i formiranim stopama depozita. Formirane stope tražnje

kredita biće iznad dugoročnog trenda u periodu privredne konjukture, da bi se u periodu

privredne depresije smanjile ispod ravnotežnih stopa. Za razliku od toga, formirane stope

rasta depozita imaće natprosečnu dinamiku u uslovima privredne recesije, dok će u uslovima

privrednog prosperiteta imati dinamiku ispod ravnotežnog nivoa.

Ukoliko se likvidnost banke posmatra iz ugla mogućnosti nabavke likvidnih sredstava na

tržištu novca onda ona zavisi od dva faktora: likvidnosti tržišta novca koja varira tokom

vremena i likvidnosi same banke.

23

Likvidnost tržišta novca zavisi od sledećih pokazatelja:

• obima zaključenih transakcija,

• nivoa kratkoročnih kamatnih stopa i njihovih oscilacija i

• brzine nalaženja suprotne strane u zaključivanju transakcije.

S aspekta cene za banku je najpovoljnija situacija kada je tržište u fazi likvidnosti.

Faktori kreditne sposobnosti i politika mobilizacije sredstava banke takođe utiču na

mogućnost dolaženja do likvidnih sredstava. Kao najznačajniji faktori ove vrste javljaju se:

• dinamika kreditne sposobnosti banke,

• obim potrebnih likvidnih sredstava i njihova stabilnost tokom vremena i

• finansijsko stanje banke i njena solventnost.

Banka ima mogućnost da utvrdi pondere stabilnosti za pojedine vrste depozita kao izvore

likvidnosti. Depoziti po viđenju imaju najveći stepen varijabilnosti. Za parametarsku

kvantifikaciju od značaja je i struktura depozita po viđenju. Mnogo veći stepen stabilnosti

imaju depoziti struktuirani iz mnoštva malih i srednjih komitenata, nego što je to slučaj sa

depozitima formiranim od malog broja snažnijih komitenata. Takođe će veći stepen

stabilnosti imati depoziti one banke koja pokriva šire privredno područje sa diversifikovanom

privredno-finansijskom strukturom.

Banke pojedinačno svaka za sebe identifikuju potrebne likvidne resurse i odgovarajuću stopu

likvidnosti, uvažavajući određene činjenice. Prvo postoji amortizujući efekat obaveznih

rezervi, jer će se po osnovu neto odliva depozita po viđenju osloboditi proporcionalan deo

obaveznih rezervi. Suprotno od toga, neto priliv depozita biće korigovan obavezom izdvajanja

obaveznih rezervi. Drugo, promene u stopi obaveznih rezervi nalaze se u obrnuto

proporcionalnom odnosu prema promenama stope rezerve likvidnosti. Ukoliko je veća stopa

obaveznih rezervi, potrebna je manja stopa rezervi likvidnosti, i obrnuto. Treće, s obzirom da

je banka dinamičan poslovni sistem izložen iznenadnim rizicima, da ima obavezu pokrivanja

iznenadne i ekscesne tražnje kredita od njenih značajnih komitenata, iz tih razloga će neke

banke obezbediti i dodatne rezerve likvidnosti u odnosu na prosečne. Na veće rezerve od

prosečnih obično se odlučuju manje banke i banke sa konzervativnom poslovnom politikom.

Četvrto, već navedene asinhrone varijacije depozita i kredita, povezano sa sezonskim i

cikličnim privrednim kretanjima, ublažavaju pritiske na likvidne potencijale, što omogućuje

formiranje nešto nižih stopa rezervi likvidnosti. Peto, s obzirom da se monitorski i

supervizorski sistem centralne banke zasniva na rigoroznim sistemima prema nelikvidnim

24

bankama, one su prinuđene da iz tog razloga formiraju nešto veće stope rezervi likvidnosti od

prosečnih. Ukoliko postoji liberalni sistem kontrole nad bankama, one će formirati stope

rezervi likvidnosti.

Osnovna zamerka na stopu kredita se odnosi na njenu statičnost, jer ne uvažava strukturu

i kvalitet kredita, kao ni stabilnost i strukturu depozita. Npr. povećana kreditna stopa može

biti kompenzirana stabilnijom stopom depozita i povećanim ulaganjima banke u plasmane sa

većim stepenom likvidnosti, zbog čega se ne povećava rizik likvidnosti .

3.4.Merenje i procena likvidnosti

Likvidnosti banke može se meriti na više načina, ali najčešće se koriste:

• pokazatelj likvidnosti,

• gap analiza,

• indikatori likvidnosti i

• analiza stres scenarija.

Pokazatelj likvidnosti je mera nivoa likvidnosti koju je za poslovne banke u Srbiji propisala

Narodna banka Srbije.

Pokazatelj likvidnosti predstavlja odnos zbira likvidnih potraživanja banke prvog reda i

likvidnih potraživanja drugog reda, s jedne strane, i zbira obaveza po viđenju bez ugovorenog

roka dospeća i obaveza sa ugovorenim rokom dospeća u narednih mesec dana od dana vršenja

obračuna pokazatelja likvidnosti, s druge strane.

Likvidna potraživanja banke prvog reda čine gotovina i potraživanja banke kod kojih je

ugovoreno da dospevaju u narednih mesec dana od dana vršenja obračuna pokazatelja

likvidnosti, i to:

- gotovina u blagajni, sredstva na žiro računu, zlato i drugi plemeniti metali;

- sredstva na računima kod banaka koje su, prema poslednjem rangiranju koje su izvršili

Standard&Poor’s ili Fitch/IBCA, rangirane sa najmanje BBB ili koje je izvršio Moody’s-s

najamanje Baa3;

- depoziti kod Narodne banke Srbije;

- čekovi i druga novčana potraživanja u postupku realizacije;

25

- neopozive kreditne linije odobrene banci;

- akcije i obveznice kotirane na berzi.

Ostala potraživanja banke koja dospevaju u narednih mesec dana od dana vršenja obračuna

pokazatelja likvidnosti predstavljaju likvidna potraživanja banke drugog reda.

Obaveze banke po viđenju i bez ugovorenog roka dospeća čine deo njenih obaveza, i to:

- 40% depozita po viđenju banaka;

- 20% depozita po viđenju ostalih deponenata;

- 10% štednih uloga;

- 5% garancija i drugih vrsta jemstava;

- 20% neiskorišćenih odobrenih neopozivih kreditnih linija.

Ostale obaveze banke koje dospevaju u narednih mesec dana od dana vršenja obračuna

pokazatelja likvidnosti predstavljaju obaveze banke sa ugovorenim rokom dospeća.

Prema propisima Narodne banke Srbije banka ima kritično nizak nivo likvidnosti ukoliko je

pokazatelj likvidnosti obračunat na prethodni način:

- ne iznosi najmanje 1,0 – kada je obračunat kao prosek pokazatelja likvidnosti za sve radne

dane u mesecu;

- bude manji od 0,9 – duže od tri uzastopna radna dana;

- ne iznosi najmanje 0,8 – kada je obračunat za jedan radni dan.8

Gap analiza se sprovodi na osnovu ročne strukture bilansa stanja banke. Ročna struktura

bilansa stanja banke podrazumeva grupisanje bilansnih pozicija po određenim vremenskim

segmentima prema očekivanom vremenu za generisanje gotovine koja se može javiti u vidu

priliva i odliva. Na taj način se gap analizom utvrđuje neusklađenost novčanih priliva i odliva

banke po definisanim vremenskim segmentima, odnosno višak ili manjak novčanih sredstava

u određenom vremenskom periodu. Pri tom se neusklađenosti po vremenskim segmentima

sabiraju kako bi se došlo do kumulativne neusklađenosti za određeni vremenski period. Ročna

struktura bilansa stanja banke prikazana je sledećom tabelom.

8 Odluka o upravljanju rizicima NBS, Službeni glasnik RS br. 57/2006

26

Tabela 2. Ročna struktura bilansa stanja banke

UK

UPN

O

BIL

AN

S

0

Prek

o 36

5 da

na

0 0

Prek

o 5

godi

na

0 0

1-5

godi

na 0 0

Uku

pno

1-36

5da

na

0

181-

365

dana 0 0

91-1

80 d

ana 0 0

Uku

pno

1-90

Dan

a

0

31-9

0 da

na

0 0

Uku

pno

1-30

Dan

a

0

8-30

dan

a 0 0

Uku

pno

1-7

dana

0

2-7

dana 0 0

1 da

n 0 0

AK

TIV

A

Got

ovin

a i g

otov

insk

iE

kviv

alen

ti

Dep

oziti

kod

CB

i H

OV

koj

e se

mog

u re

fina

nsir

ati k

od C

B Potr

aživ

anja

za

kam

atu

i nak

nadu

Plas

man

i ban

kam

a u

zem

lji

Plas

man

i kom

itent

ima

HO

V i

drug

i pla

sman

i koj

ima

setr

guje

Ula

ganj

e u

HO

V k

oje

se d

rže

dodo

speć

a

Uče

šće

u ka

pita

lu i

osta

le H

OV

rasp

olož

ive

za p

roda

ju

Nem

ater

ijaln

a ul

agan

ja

Osn

ovna

sre

dstv

a

Ost

ala

sred

stva

i A

VR

Odl

ožen

a po

resk

a sr

edst

va

Gub

itak

izna

d iz

nosa

kap

itala

UK

UP

NA

BIL

AN

SNA

AK

TIV

A

PA

SIV

A

Oba

veze

pre

ma

bank

ama

u ze

mlji

Oba

veze

pre

ma

kom

itent

ima

Oba

veze

za

kam

ate

i nak

nade

Oba

veze

po

osno

vu H

OV

Oba

veze

iz d

obitk

a

Ost

ale

obav

eze

iz p

oslo

vanj

a

Rez

ervi

sanj

a

Ost

ale

obav

eze

i PV

R

Odl

ožen

e po

resk

e ob

avez

e

Kap

ital

UK

UP

NA

BIL

AN

SN

A P

ASI

VA

Gap

Kum

ulat

ivni

gep

RB 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 RB 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

27

Indikatori likvidnosti predstavljaju odnose određenih bilansnih pozicija banke, kao i odnose

neusklađenosti utvrđenih Gap analizom i ukupne pasive.

Kao indikatori koji se izračunavaju na osnovu bilansa stanja banke mogu se koristiti:

- Kratkoročna aktiva/Ukupna aktiva

- Dugoročna aktiva/Ukupna aktiva

- Depoziti po viđenju/Ukupne obaveze

- Kratkoročne obaveze/Ukupne obaveze

- Dugoročne obaveze/Ukupne obaveze

- Ukupne obaveze/Ukupna pasiva

- Kratkoročna aktiva/Kratkoročne obaveze

- Dugoročna aktiva/Dugoročne obaveze

- Trajna sredstva/Trajni izvori

Kao indikatori koji se izračunavaju na osnovu ročne strukture bilansa stanja banke mogu se

koristiti:

- Kumulativna neusklađenost do 7 dana/Ukupna pasiva

- Kumulativna neusklađenost do 30 dana/Ukupna pasiva

- Kumulativna neusklađenost do 90 dana/Ukupna pasiva

- Kumulativna neusklađenost do 365 dana/Ukupna pasiva

- Kumulativna neusklađenost preko 365 dana/Ukupna pasiva

Imajući u vidu specifičnost likvidnosti banke, kao izrazito individualizovanog problema,

metodologija za merenje likvidnosti banke mora se zasnivati i na kvantificiranim stopama i

iskustvenom promišljanju menadžmenta banke. Kvantitativne stope likvidnosti treba da

predstavljaju grubu aproksimaciju likvidne pozicije, dok bi se zadovoljavajuća ocena pozicije

likvidnosti dobijala dodatnim pristupima ocenjivanju simultanih i ukrštenih tokova priliva i

odliva novčanih resursa.

28

Kao najznačajniji kvantitativni indikatori likvidnosti obično se koriste9:

1. stopa likvidnosti – koja odražava vezu kratkoročnih izvora sredstava, zavisno od

njihove ročnosti i dospelosti, prema novčanim sredstvima i drugoj likvidnoj aktivi,

npr. a) odnos kredita i depozita, b) likvidna aktiva i ukupni depoziti, c) likvidna aktiva

prema ukupnoj aktivi, d) likvidna aktiva i kratkoročni izvori sredstava, e) dospelost

plasmana – do 1 godine i manje, od 1-5 godina, od 5-10 godina i preko 10 godina;

2. obavezna rezerva, koja pored obezbeđenja likvidnosti banaka, služi i kao instrument

za regulisanje količine novca u opticaju od strane centralne banke.

Imajući u vidu makroekonomski značaj likvidnosti bankarskog sektora za stabilnost

finansijskog sistema, monetarni i kontrolni državni organi definišu adekvatne monitoring

koeficijente praćenja i kontrole likvidnosti banaka. Time se stvaraju uslovi za “rano

upozorenje“ banaka na potencijalni rizik nelikvidnosti. Radi se o sledećim koeficijentima:10

ml1 = ukupni krediti/ ukupni depoziti;

ml2 = likvidna sredstva/ depozitni izvori

ml3 = slobodni depoziti/ kamatni plasmani

ml4 = fluktuabilni depoziti /kamatonosni plasmani

ml5 = dugoročni izvori sredstava / dugoročni plasmani

Postoji i specijalni indikator likvidnosti pod nazivom “bazični suficit (deficit) novčanih

sredstava“, koji predstavlja razliku likvidne aktive (gotovina + kratkoročni depoziti kod

centralne banke + kratkoročni vrednosni papiri) i dnevnih obaveza (depoziti sa dospećem do

30 dana, kratkoročne pozajmice – “overnigh“, kratkoročne hartije – sa dnevnim dospećem).

Analiza stres scenarija podrazumeva analizu promene stanja likvidnosti banke pod

pretpostavkom nastanka ekstremnih promena ključnih internih i spoljnih faktora koji imaju

uticaja na likvidnost banke.

9 Krstić B., Bankarski menadžment10 Jović S., Bankarstvo, str. 251

29

U postupku analize stres scenarija vrši se:

- identifikacija ključnih faktora čije promene utiču na likvidnost banke,

- kvantitativno izražavanje promena ključnih faktora i

- procena uticaja koji bi promene ključnih faktora imale na likvidnost banke.

U slučaju da se kao faktor likvidnosti banke uzme povlačenje depozita analiza stres scenarija

se sastoji u projektovanju reakcije bilansa banke i njene sposobnosti da odgovori zahtevima

klijenata kada dođe do:

- povlačenja svih depozita po viđenju,

- povlačenja depozita pet najvećih deponenata i

- povlačenja depozita deset najvećih deponenata.

3.5.Upravljanje likvidnošću

Banka bi trebala da svojom imovinom i obavezama upravlja na način koji joj omogućava da u

svakom trenutku ispuni svoje dospele obaveze(likvidnost), i da trajno ispunjava sve svoje

obaveze(solventnost).

Kako bi banka efikasno upravljala likvidnošću ona mora da planira prilive i odlive novčanih

sredstava, prati nivo likvidnosti njegovim merenjem i donosi odgovarajuće mere za

sprečavanje ili otklanjanje uzroka nelikvidnosti.

Kratkoročna ročna neusklađenost izvora i plasmana indukuje problem pokrivanja tekućih

obaveza. Uslov za izmirenje dospelih obaveza su potreban nivo rezervi likvidnosti i stepen

konvertibilnosti pojedinih delova aktive u gotovinu kao najlikvidniji oblik. Gotovina i

transakcioni depoziti, kao zvanična sredstva plaćanja, predstavljaju superlikvidnu aktivu jer

su vreme i troškovi konvertovanja na nultom nivou. Stepen likvidnosti ostalih delova aktive

zavisi od lakoće njihovog konvertovanja (prodaje i kupovine) i tržišne cene koja se postiže

(malo odstupanje u odnosu na originalnu ili tržišnu). Nelikvidni su oni delovi aktive čiji su

konverzioni troškovi i vreme konverzije ekonomski neprihvatljivi.

30

U osnovi ofanzivnog koncepta likvidnosti je dinamika novčanih tokova banke, pri čemu je

relevantan neto efekat ukupnog priliva i odliva novca u određenom vremenskom periodu.

Time se relativizira značaj nivoa likvidnih rezervi, jer banka može biti likvidna i pri nultom

nivou rezervi likvidnosti, pod pretpostavkom da uspešno vremenski sinhronizuje tokove

priliva i odliva likvidnih sredstava. To znači da i banka sa prosečno visokim nivoima rezervi

likvidnosti može biti povremeno nelikvidna, ukoliko se ne usklađuju priliv sredstava se

dospelim obavezama.

Prema stepenu unovčivosti potraživanja banaka, koja se inače nalaze u rezervama likvidnosti,

a koja će u daljem radu detaljnije biti opisana klasifikuju se u tri grupe:

1. primarne rezerve likvidnosti – gotov novac i uvek raspoloživa potraživanja poslovnih

banaka od centralne banke (sredstva banaka na žiro računu kod centralne banke). Ova

sredstva nisu kamatonosna i služe za novčane transakcije između banaka i konverziju

depozita u gotovinu;

2. u sekundarnu rezervu likvidnosti ulaze plasmani u kratkoročne vrednosne papire koji

nose kamatu, kao i oni koji ne predstavljaju kreditne plasmane (sredstva rezervi

likvidnosti i obaveznih rezervi banaka formiranih na osnovu zakonskih propisa);

3. u sredstva tercijalne rezerve likvidnosti ubrajaju se menice bez mogućnosti

eskontovanja, neiskorišćene tranše kratkoročnih kredita dobijenih od drugih banaka i

druga sredstva čiji je stepen konverzije u likvidna sredstva duži (npr. obveznice).

U cilju dosledne primene principa likvidnosti u svom poslovanju banke moraju da razvijaju

strategiju iznijansiranog upravljanja aktivom i pasivom, što je veoma prisutno u bankarstvu

tržišnih privreda. Karakteristika ove strategije je disperzija izvora u pasivi i raznovrsnost

plasmana u aktivi. Uspešnost ove strategije upravljanja je utoliko veća, što je razvijenije

finansijsko tržište i što je veći broj atraktivnih finansijskih instrumenata. Povećanje

likvidnosti finansijskih instrumenata je rezultat jednog uhodanog i dobro organizovanog

finansijskog tržišta, u kome je lako i brzo prodati svaku obveznicu, ili akciju bez velikih

razlika u ceni. Na taj način i najdugoročnije hartije od vrednosti imaju, pod određenim

uslovima, visok stepen likvidnosti.

Mere za otklanjanje nelikvidnosti banke mogu biti:

- ubrzana naplata svih dospelih potraživanja banke,

31

- prevremena naplata plasmana banke,

- ograničenje ili obustavljanje novih plasmana,

- prodaja HOV,

- zaduživanje kod CB u skladu sa propisima,

- zaduživanje kod drugih banaka i drugih finansijskih organizacija u zemlji i inostransrvu,

- povećanje depozita po viđenju i oročenih depozita,

- destimulacija povlačenja depozita,

- prodaja trajnih uloga banke,

- prodaja nekretnina banke,

- definisanje mogućih opcija za promenu sredstava i izvora sredstava,

- planiranje vidova komunikacije sa glavnim deponentima, poslovnim partnereima, drugim

klijentima i javnošću.

3.5.1. Dobre prakse za upravljanje likvidnošću

Svaka banka treba imati dogovorenu strategiju za svakodnevno upravljanje likvidnošću. Ta

strategija treba biti saopštena čitavoj organizaciji.

Nadzorni odbor banke treba usvojiti strategiju i značajne politike koje se odnose na

upravljanje likvidnošću. Odbor takođe treba osigurati da viša uprava preduzme korake

neophodne za praćenje i kontrolu likvidnosti. Odbor treba biti redovno izveštavan o stanju

likvidnosti banke, a odmah ako je došlo do bitnih promena u trenutnom ili neposredno

očekivanom stanju likvidnosti.

Svaka banka treba imati upravljačku strukturu za efikasno sprovođenje strategije likvidnosti.

Ta struktura treba obuhvatati kontinuirano učešće članova više uprave. Viša uprava mora

osigurati da je upravljanje likvidnošću efikasno i da su utvrđene primerene politike i

procedure za kontrolu i ograničavanje rizika likvidnosti. Banke trebaju odrediti i redovno

pregledavati ograničenja koja se odnose na veličinu njihovih pozicija likvidnosti tokom

određenih vremenskih razdoblja.

Banka mora imati adekvatne informacione sisteme za merenje, praćenje, kontrolisanje i

izveštavanje o likvidnosti. Izveštaji trebaju biti pravovremeno dostavljani nadzornom odboru

banke, višoj upravi i ostalom odgovarajućem osoblju.

Svaka banka mora imati adekvatan sistem internih kontrola svog procesa upravljanja

likvidnošću. Temeljna komponenta sistema interne kontrole obuhvata redovne nezavisne

32

preglede i vrednovanja efikasnosti tog sistema, i ako je potrebno, osiguranje adekvatnih i

poboljšanja internih kontrola. Rezultati tih pregleda trebaju biti dostupni nadzornim organima.

Supervizori trebaju sprovoditi nezavisno vrednovanje bančinih strategija, politika, procedura i

praksi koje se odnose na upravljanje likvidnošću. Supervizori trebaju zahtevati da banka ima

efikasni sistem za merenje, praćenje i kontrolu likvidnosti.

Svaka banka treba imati upravljačku strukturu za efikasno sprovođenje strategije likvidnosti.

Ta struktura treba obuhvatati kontinuirano učešće članova više uprave. Viša uprava mora

osigurati da je upravljanje likvidnošću efikasno i da su utvrđene primerene politike i

procedure za kontrolu likvidnosti. Banke trebaju odrediti i redovno pregledati ograničenja

koja se odnose na veličinu njihovih pozicija likvidnosti tokom određenog vremenskog

perioda.

Važan element okvira za upravljanje likvidnošću je informacioni sistem uprave napravljen

kako bi se nadzornom odboru, višoj upravi i ostalom odgovarajućem osoblju osigurali

pravovremeni podaci o poziciji likvidnosti banke. Snažni informacioni sistem uprave

neophodan je za donošenje dobrih odluka povezanih sa likvidnošću. Takav sistem treba biti

dovoljno fleksibilan kako bi se mogli rešavati različiti potencijalni problemi koji se mogu

pojaviti. Informacioni sistem uprave treba biti sposoban izračunati pozicije likvidnosti u svim

glavnim valutama u kojima banka posluje, kako na pojedinačnoj tako i na agregatnoj osnovi.

Sve banke trebaju moći izračunati svoje pozicije likvidnosti na dnevnoj osnovi za kraća

vremenska razdoblja i za serije određenih vremenskih razdoblja nakon toga, uključujući i

udaljenija razdoblja, kako bi mogle efikasno upravljati i pratiti svoja neto obrtna sredstva.

Važan aspekt upravljanja likvidnošću je određivanje pretpostavki o budućim potrebama

finansiranja. Iako neki novčani prilivi i odlivi mogu biti jednostavno izračunati ili predviđeni,

banke moraju odrediti i pretpostavke o budućim potrebama za likvidnošću, kako za

kratkoročne tako i za dugoročne periode.

Banka treba analizirati likvidnost koristeći se nizom različitih “šta ako“ scenarija.

Procena o tome da li je banka dovoljno likvidna u velikoj meri zavisi od ponašanja novčanih

tokova u različitim uslovima. Analiziranje likvidnosti zato obuhvata i izradu različitih “šta

ako“ scenarija. Prema svakom scenariju, banka treba imati odgovor na bilo kakve negativne

ili pozitivne nagle promene likvidnosti koje se mogu pojaviti. Ti scenariji trebaju uzeti u obzir

i unutrašnje (vezane uz određenu banku) i spoljne (vezane uz tržište) faktore. Iako će se

33

likvidnošću upravljati u “normalnim“ okolnostima, banka mora biti spremna upravljati

likvidnošću i u nenormalnim uslovima.

Banka će trebati odrediti tajming novčanih tokova za svaku vrstu sredstava i obveza

procenjujući verovatnost ponašanja tih novčanih tokova prema scenariju koji ispituje. Odluke

o specifičnom tajmingu i veličini novčanih tokova sastavni su deo konstruisanja rokova

dospeća prema svakom scenariju. Za svaki od izvora finansiranja, banka će trebati odlučiti

hoće li obveza:

1) biti u potpunosti isplaćena po dospeću;

2) postepeno nestajati tokom sledećih nekoliko nedelja; ili

3) biti gotovo sigurno prenesena ili dostupna po potrebi.

Banka treba često preispitivati pretpostavke korišćene u upravljanju likvidnošću kako bi

odredila jesu li one još uvek valjane.

Četiri velike kategorije pretpostavki likvidnosti su :

a) aktiva,

b) pasiva,

c) vanbilansne aktivnosti i

d) ostalo.

Određivanje nivoa bančine potencijalne aktive uključuje odgovore na tri pitanja:

Koji će udeo sredstava s rokom dospeća banka moći i želeti preneti ili obnoviti?

Koji je očekivani nivo zahteva za novim kreditima za koje se očekuje da će biti

odobreni?

Koji je očekivani nivo povlačenja sredstava na osnovu bančinog obvezivanja na

pozajmicu za koju se očekuje da će je banka morati finansirati? Te obveze mogu biti u

obliku: bančinog obvezivanja na komercijalne kreditne linije bez MAC (engl. material

adverse change, velika negativna promena) klauzula i ugovornih odredbi, koje banka

ne može pravno pobiti čak i ako se dužnikova finansijska situacija uveliko pogorša;

obvezivnja na komercijalne kreditne linije s MAC klauzulama koje neki klijenti mogu

iskoristiti prema scenarijima krize; ostalih komercijalnih i potrošačkih kreditnih linija.

Prilikom kategorisanja sredstava banka treba odlučiti i kakav bi bio učinak likvidnosti

pojedinog sredstva prema različitim scenarijima. Neka sredstva koja su vrlo likvidna u

34

vremenima normalinih poslovnih okolnosti mogu postati manje likvidna u nepovoljnim

uslovima.

Analiziranje pasive bančinog bilansa stanja radi utvrđivanja izvora finansiranja zahteva da

banka razume obeležja svojih dobavljača sredstava i instrumenata finansiranja. Kako bi se

vrednovali novčani tokovi koji proizilaze iz bančinih obveza, banka prvo mora ispitati

ponašanje svoje pasive u normalnim poslovnim uslovima. To obuhvata utvrđivanje:

normalnog nivoa prenosa depozita i ostalih obveza

efektivnog dospeća depozita bez ugovorno određenog roka dospeća, kao što su

depoziti po viđenju i mnoge vrste štednih računa;

normalnog rasta novih depozita s otkaznim rokom

Banka može koristiti nekoliko mogućih tehnika da bi utvrdila efektivno dospeće svojih

obveza, kao što je, npr. korišćenje prošlih podataka o ponašanju depozita. Kod depozita po

viđenju, kako pojedinaca tako i preduzeća, mnoge banke sprovode statističku analizu koja u

obzir uzima sezonske faktore, osetljivosti kamatnih stopa i ostale makroekonomske faktore.

Banka treba ispitati mogućnost da dođe do značajnih novčanih tokova iz njenih vanbilansnih

aktivnosti (osim kreditnih obveza). Potencijalna priroda većine vanbilansnih instrumenata

povećava složenost upravljanja vanbilansnim novčanim tokovima. Naročito tokom stresnih

situacija, vanbilansne obveze mogu značajno iscrpiti likvidnost.

Potencijalne obveze, kao što su akreditivi i finansijske garancije, predstavljaju potencijalno

značajan odliv sredstava banke, ali obično ne zavise o stanju same banke. Banka može biti u

mogućnosti odrediti “normalni“ nivo novčanih odliva u uobičajenim uslovima, a onda

proceniti opseg povećanja tih tokova tokom perioda stresa.

Banka treba imati alternativne planove koji se odnose na strategiju za rešavanje kriza

likvidnosti i obuhvataju procedure za ispravku manjka novčanih tokova u hitnim situacijama.

Kako se banke sve manje oslanjaju na depozite po viđenju i štednju kao na stabilne izvore

finansiranja, a sve više na sekundarne izvore finansiranja, potreba za izradom alternativnih

planova postaje još važnija. Efikasni alternativni planovi trebaju odgovoriti na dva glavna

pitanja :

35

Ima li uprava strategiju za rešavanje krize?

Ima li uprava procedure za pristup sredstvima u slučaju hitne potrebe?

Viša uprava mora realistično odgovoriti na ova pitanja kako bi odredila kako se banka

može snaći u nenormalnim nepovoljnim okolnostima. Osim toga, uprava mora

utvrditi i znati vrstu događaja koji mogu izazvati primenu alternativnih planova

likvidnosti.

Svaka banka mora imati adekvatan sistem internih kontrola svog procesa upravljanja

likvidnošću. Temeljna komponenta sistema interne kontrole obuhvata redovne nezavisne

preglede i vrednovanja učinkovitosti tog sistema i, ako je potrebno, osiguranje adekvatnih

revizija ili poboljšanja internih kontrola. Rezultati tih pregleda trebaju biti dostupni

nadzornim vlastima.

Banke trebaju imati adekvatne interne kontrole kako bi osigurale integritet svojeg procesa

upravljanja likvidnošću. Interne kontrole trebaju biti integralni deo bančinog ukupnog sistema

interne kontrole. One trebaju promovisati efikasno i delotvorno poslovanje, pouzdano

finansijsko i regulatorno izveštavanje i poštovanje relevantnih zakona, regulativa i

institucionalnih politika. Efikasni sistem interne kontrole likvidnosti obuhvata11:

okruženje snažne kontrole;

adekvatni proces za utvrđivanje i vrednovanje likvidnosti;

utvrđivanje kontrolnih aktivnosti kao što su politike i procedure;

adekvatni informacioni sistemi; i

kontinuirani pregled poštovanja utvrđenih politika i procedura

Važan element bančinog sistema interne kontrole njenog procesa upravljanja likvidnošću je

redovno vrednovanje i pregled. To obuhvata osiguranje da osoblje sledi utvrđene politike i

procedure, kao i osiguranje da se utvrđenim procedurama zaista postižu željeni ciljevi. Uprava

treba osigurati da sve preglede i vrednovanja redovno sprovode pojedinci koji su nezavisni od

funkcije koja se pregleda.

Iako banke mogu imati različite procedure za utvrđivanje ograničenja i za poslovanje unutar

tih ograničenja, u svima je potrebno sprovoditi redovne preglede kako bi se odredilo poštuje li

organizacija svoje politike i procedure vezane za likvidnost. Redovni pregledi procesa

upravljanja likvidnošću trebaju se takođe usmeriti na bilo kakve značajne promene u prirodi

11 Dobre prakse za upravljanje likvidnošću u bankarskim organizacijama, Bazel 2000.

36

nabavljenih instrumenata, ograničenjima i internim kontrolama koje su se pojavile od zadnjeg

pregleda.

Funkcija interne revizije treba takođe redovno pregledati proces upravljanja likvidnošću kako

bi utvrdila bilo kakve slabosti ili probleme. Njima se takođe na pravovremen i efikasan način

treba baviti i uprava.

Supervizori trebaju sprovoditi nezavisno vrednovanje bančinih strategija, politika, procedura i

praksi koje se odnose na upravljanje likvidnošću. Supervizori trebaju zahtevati da banka ima

efikasan sistem za merenje, praćenje i kontrolu likvidnosti. Supervizori trebaju pribaviti od

svake banke dovoljne i pravovremene podatke za vrednovanje likvidnosti i trebaju osigurati

da banka ima adekvatne alternativne planove likvidnosti.

Shvatajući da nadzorni odbor i viša uprava imaju krajnju odgovornost za efikasan proces

upravljanja likvidnošću, supervizori trebaju odrediti da su oni aktivno uključeni u proces

upravljanja likvidnošću i da dobijaju pravovremene i dovoljno detaljne podatke da mogu

shvatiti i proceniti bančinu likvidnost.

Supervizori takođe trebaju proceniti efikasnost bančinog procesa za merenje i praćenje

likvidnosti pregledom tehnika i postojećih pretpostavki kako bi procenili buduća neto

obvezna sredstva. S obzirom na to, supervizori bi trebali razmotriti razboritost različitih “šta

ako“ scenarija. Supervizori mogu utvrditi da je korisno objaviti standarde za upravljanje

likvidnošću. Oni će uobičajeno obuhvatati regulatorne obveze vezane za određena

ograničenja ili koeficijente.

Supervizori mogu proveravati da se supervizorske smernice vezane za likvidnost primenjuju

na dnevnoj osnovi. U tu se svrhu može koristiti standardizovani okvir supervizorskog

izveštavanja. Ti izveštaji mogu obuhvatati ne samo bančino poštovanje kratkoročnih

ograničenja, već i osigurati supervizorima dovoljno podataka za praćenje bančine likvidnosti

u dugoročnijem periodu.

Supervizori trebaju razmotriti bančin rizik likvidnosti zajedno s njenom adekvatnošću

kapitala. Da bi to mogli, oni od banke trebaju dobiti dovoljne i pravovremene podatke

pomoću kojih će vrednovati njenu likvidnost.

37

Bitni aspekt dobrog procesa upravljanja likvidnošću je efikasan sistem internih kontrola. S

obzirom na to, supervizori trebaju pregledati proces interne kontrole kako bi osigurali da se

sprovode redovni nezavisni pregledi i primerene i pravovremene revizije internih kontrola.

Supervizori takođe trebaju imati svoje vlastite alternativne planove za rešavanje problema s

likvidnošću u pojedinim bankama ili na tržištu kao celini. Kako bi efikasno sproveli svoje

alternativne planove, supervizori će od banaka u krizi morati nabaviti pravovremene i tačne

podatke. Banka treba kontaktirati svoje supervizore (kako supervizore svoje matične države

tako i supervizore države – domaćina) i centralnu banku čim postane svesna da su se pojavili

problemi s likvidnošću.

3.5.2. Definisanje izvora likvidnih resursa

Posle utvrđivanja potrebnog nivoa likvidnosti banke pristupaju planiranju izvora i strukture

likvidnog potencijala.

Pri formulisanju tehnoloških i metodoloških rešenja za planiranje izvora i strukture likvidnog

potencijala banke se oslanjaju na četiri teorijska pristupa:12

1. teorija komercijalnog kredita ili realna menična doktrina;

2. teorija prenosive (unovčive) aktive;

3. teorija anticipativnog dohotka i

4. teorija usklađivanja obaveza.

Prva tri teorijska pristupa se zasnivaju na upravljanju aktivnim bilansnim pozicijama, dok se

četvrta teorija zasniva na upravljanju pasivom. Prema teoriji komercijalnog kredita likvidnost

banaka se automatski obezbeđuje ukoliko banke drže najveći deo plasmana u obliku

kratkoročnih kredita, koji dospevaju u okviru uobičajenog poslovnog ciklusa ili obrta

anganžovanih resursa (u roku od 90 dana). S obzirom da je ova doktrina relevantna samo ako

banka odobrava isključivo kratkoročne kredite, a to je veoma retko u savremenim uslovima,

može se reći da ne postoje realni uslovi za automatsko obezbeđenje likvidnosti preko

“prirodnih tokova otplate kredita“. Ova teorija nema rešenja kada ma iz kojih razloga ne dođe

do otplate kredita (na primer recesije), a nije relevantana ni kada se posmatra likvidnost

bankarskog sistema kao celine.

12 Jović S., Bankarstvo, str. 257-258

38

Teorija prenosivosti ima u vidu manju ili veću sposobnost banke da izvrši tržišnu konverziju

pojedinih oblika aktive u gotovinu kao najlikvidniji oblik. Kao i prva teorija i ova nije

relevantna za formiranje potrebnih rezervi na nivou bankarskog sistema kao celine. Naime, u

uslovima opšte nelikvidnosti nema ko da kupi ponuđena potraživanja banaka. To bi jedino

mogla da bude centralna banka ukoliko bi se to uklapalo u njenu monetarnu politiku.

Teorija anticipativnog dohotka ima u vidu mogućnost usklađivanja priliva likvidnih resursa sa

formiranjem budućeg dohotka kreditnih komitenata. U osnovi je korelacija strukture dospeća

plasmana i priliva likvidnih sredstava. S obzirom da postoji i tendencija povećanog učešća

nelikvidnih dugoročnih plasmana, oni se vezuju za rast dohotka kreditnih komitenata.

Teorija upravljanja pasivom polazi od pretpostavke da banka nije pasivni akceptant obaveza,

već prema potrebi ima mogućnosti da privuče dodatna likvidna sredstva i premosti gep

između potrebnog i raspoloživog nivoa likvidnih rezervi. Efikasnost primene ovog pristupa je

uslovljena sledećim momentima :

- visokim stepenom razvijenosti finansijskih tržišta

- potrebni su brojni i raznoliki oblici vrednosnih hartija;

- bankarski sektor kao celina mora biti likvidan, da bi pojedinačne banke mogle rešavati

probleme likvidnosti;

- efikasan uticaj centralne banke na novčanom tržištu i

- efikasan informacioni sistem

Kompleksna politika likvidnosti se zasniva na tri osnovna izvora potrebnih likvidnih rezervi:

(1) primarne rezerve likvidnosti

(2) sekundarne rezerve likvidnosti i

(3) krediti za likvidnost

3.5.2.1. Primarne rezerve likvidnosti

Primarne rezerve likvidnosti se sastoje iz gotovine, depozitnih rezervi kod centralne banke u

obliku obaveznih rezervi i rezervi likvidnosti banaka i depozita po viđenju kod

korespodentnih banaka. Pojavni oblici gotovine su zvanični papirni i kovani novac kojim

raspolažu banke za dnevna plaćanja obaveza. Druga dva oblika primarne rezerve znače

obavezu centralne banke ili korespodentske banke da u okviru raspoloživih rezervi pokrivaju

likvidne potrebe banke. Oblici primarnih rezervi likvidnosti imaju moć neograničene

39

međusobne konverzije, zavisno od likvidnih potreba banke. Njihova funkcija je da dinamički

pokrivaju planirani odliv depozita ili gotovine po nalozima depozitora i štediša.

Primarne rezerve imaju relativno veliki značaj za manje i srednje banke, kao i za banke koje

preferiraju defanzivnu politiku likvidnosti. Ako se vodi restriktivna monetarna politika, banke

će formirati više nivoe primarnih rezervi, nego što je to slučaj u uslovima ekspanzivne

monetarne politike. Primarnim rezervama se pokriva neto odliv depozita iz poslovnog sistema

pojedinačne banke na osnovu naloga komitenata u visini raspoloživih sredstava, izdavanjem

čekova i kreditnih kartica od strane komitenata koji imaju račune kod banke. S obzirom, da u

banci postoje i permanentni prilivi, aktiviranje primarnih rezervi desiće se jedino u slučaju da

je odliv veći od priliva. Primarne rezerve su indikator stepena iskorišćenosti kreditnog

potencijala. Ukoliko postoji višak rezervi iznad izdvojenih obaveznih rezervi i primarnih

rezervi, može se reći da banka raspolaže neiskorišćenim kreditnim potencijalom. Primarne

rezerve imaju i makroekonomski značaj za kvantifikaciju i dinamizaciju novčane mase od

strane centralne banke. S obzirom da se radi o nekamatonosnim rezervama likvidnosti,

potrebno ih je optimizirati da se ne bi ugrozilo ostvarenje principa profitabilnosti. Pri

optimizaciji se koriste tri parametra:

1) koeficijent obrta ili oscilacija depozita,

2) efekti držanja likvidnog bilansa kod korespondentskih banaka,

3) stepen obnove ravnotežnog nivoa rezervi.

3.5.2.2. Sekundarne rezerve likvidnosti

Sekundarne rezerve likvidnosti trenutno dopunjavaju već iscrpljene primarne rezerve

likvidnosti. Bankama je prepuštena potpuna autonomija u njihovom formiranju. To su

plasmani u kratkoročne državne hartije od vrednosti, hartije koje izdaje centralna banka i

komercijalni papiri većih korporacija. Likvidnosne hartije od vrednosti se kotiraju na

novčanom tržištu, dok su ostale dugoročnijeg karaktera, zbog čega i cirkulišu na tržištu

kapitala. Likvidacione vrednosne hartije imaju kratke rokove dospeća, sigurnu naplatu po

isteku dospeća, a mogu se unovčiti brzo i bez većih gubitaka i pre roka dospeća, što

omogućuje većim bankama da ih koriste kao sigurnu sekundarnu rezervu likvidnosti.

Sekundarne rezerve u principu predstavljaju kamatonosne plasmane. S obzirom na kratkoću

rokova dospeća, kamate su veoma niske, ali su dnevno unovčive, što omogućuje bankama

skoro trenutno obezbeđenje dodatnih likvidnih potencijala. Sekundarne rezerve su primarno u

funkciji obezbeđenja likvidnosti, a tek onda u funkciji profitabilnosti.

40

3.5.2.3. Krediti za likvidnost

Krediti za likvidnost se koriste u slučaju nedovoljnih primarnih i sekundarnih rezervi

likvidnosti za povremeno pokrivanje novčanih deficita banke. Krediti za likvidnost se

obezbeđuju kod korespondentskih banaka ili kod centralne banke. U slučaju korišćenja

kredita za likvidnost kod drugih banaka ostvaruje se trenutni transfer likvidnih finansijskih

viškova između banaka, a da se pri tome ne menja ukupni lividni potencijal bankarskog

sektora kao celine. U slučaju da se koriste krediti za likvidnost kod centralne banke, povećava

se likvidni potencijal bankarskog sektora.

Banke bi trebalo da koriste primarne i sekundarne rezerve, dok bi krediti za likvidnost imali

rezidualni karakter, kao i visoke troškove odbrane likvidnosti.

Banke se u savremenim uslovima, koristeći prednosti razvijenog tržišnog mehanizma, češće

odlučuju za korišćenje kredita za likvidnost i minimizaciju prosečnog obima formiranih

primarnih i sekundarnih rezervi. Promena je posledica rastućih stopa tražnje za bankarskim

kreditima, opadajućih stopa depozita u odnosu na rastuće stope kreditne tražnje, zbog čega su

banke prinuđene da nastali gep pokrivaju korišćenjem kredita kod centralne banke.

3.6.Solventnost bankarskih institucija

Uvažavajući vremenski faktor u bankarskom poslovanju (vremenski sklad između strukture

aktive i pasive), treba praviti razliku između principa likvidnosti i principa solventnosti. Pri

tome, likvidnost preferira kratkoročnu vremensku usklađenost, tj. sposobnost banke da

odgovori svojim dospelim obavezama u određenom roku, dok princip solventnosti daje primat

dugoročnoj vremenskoj usklađenosti strukture aktive i pasive, tj. njenoj stalnoj sposobnosti da

svoje obaveze isplati u celini u jednom određenom trenutku, i to bez gubitka po deponente i

ostale poverioce. U osnovi ovog razlikovanja su, znači, različiti vremenski horizonti

relevantni za ove principe. Solventnost se smatra merom raspoloživih izvora za oduživanje

kreditoru u slučaju likvidacije.

Banka ulazi u zonu nesolventnosti onog trenutka kada obaveze prevaziđu nivo aktive. S

obzirom da se poslovni sistem banke izražava u vidu bilansne ravnoteže aktive i pasive,

proizilazi da se deo ukupne aktive nalazi u obliku nekvalitetnih, nenaplativih ili fiktivnih

41

plasmana. Za razliku od toga, solventna banka aktivom pokriva ukupnu pasivu, tj. ukupne

izvore svojih sredstava, ili ukupne obaveze uvećane za sopstveni kapital, što se bilansno

izražava kao:

A= L + NW,

gde su:

A – aktiva ili imovina banke,

L – obaveze ili izvori bankarskih sredstava,

NW – kapital ili fondovi.

Pri tome je A>L. Suprotno od toga, kod nesolventne banke je A<L, zbog čega NW ima

negativnu vrednost, tj. A-L= -NW. Ukoliko banke poslujju u okviru ekonomskog i

finansijskog sistema koncipiranih na strogom uvažavanju likvidnosti, nesolventne banke

dolaze pod strogi nadzor centralne banke, uz mogućnost gubljenja poslovnog ststusa, bilo u

obliku likvidacije ili preuzimanja od neke druge banke.

Ovako shvaćen princip solventnosti prvo, označava sposobnost banke da podnosi rizik za

celokupno svoje poslovanje, što bi se manifestovalo njenom sposobnošću da u jednom

trenutku može da isplati svoje poverioce. Drugo, obezbeđuje sigurnost njenim vlasnicima i

deponentima, obezbeđujući sigurnost svojih plasmana prilikom odobravanja kredita, na bazi

provere kreditne sposobnosti dužnika i obezbeđenja potrebnih garancija. Time se mogući

promašaji u poslovnoj politici banke svode na minimalnu meru. Treće, kroz realizaciju

principa solventnosti posredno se realizuje makroekonomska funkcija banke u optimalnoj

mobilizaciji i koncentraciji nacionalnih finansijskih resursa i njihovoj ekonomski racionalnoj

upotrebi. Ovde se ima u vidu specifična uloga banke, čija eventualna likvidacija dovodi do

propadanja na hiljade privrednih subjekata, što nije slučaj kad dođe do likvidacije nekog

drugog preduzeća.

Obezbeđenje solventnosti pretpostavlja određivanje potrebne visine sopstvenog kapitala

banke koji je trajno anganžovan, kao i utvrđivanje rizičnosti plasmana (koeficijent rizika

pojedinih kategorija aktive).

Uloga sopstvenog kapitala banke je mnogostruka: omogućuje kontinuiranu aktivnost banaka,

apsorbuje gubitke, predstavlja zdravu osnovu za ekspanziju banke, omogućuje ročnu

42

transformaciju kratkoročnih izvora u dugoročne plasmane, obezbeđuje poverenje deponenata i

poverilaca banke. Banka se obično smatra solventnom samo tako dugo dok je njen akcijski

kapital (sopstveni) neoštećen.

Potreba za utvrđivanjem standarda solventnosti i njegovog merenja u svakodnevnoj praksi

proizilazi iz potrebe da se osigura kreditna sposobnost banke, odnosno njena prihvatljivost za

deponente i kreditore, tj. njen ugled (rejting) kao i da se testira adekvatnost konkretnog

kapitala banke s aspekta mogućeg rizika gubitka. U slučaju rizika pokazuje se prava funkcija

solventnosti banke, u smislu da njen kapital apsorbuje gubitak. Stoga su povećanje kapitala i

rentabilnosti banke međusobno uslovljene veličine: ne može se uvećavati kapital, a da se ne

isplati dividenda akcionarima, ali se i ne može uvećavati poslovanje i suočavati se sa rizikom

bez obezbeđenja solventnosti. Osnovni indikator solventnosti banke – koeficijent adekvatnosti

kapitala (solvency ratio) – je sintetički pokazatelj solventnosti banke. Izražava dovoljnost

postojećeg neto kapitala da pokrije procenjene razlike u aktivi i da obezbedi normalno

poslovanje banke.

Koeficijent učešća kapitala u ukupnoj pasivi predstavlja odnos kapitala i pasive. Banke koje

rade realnu procenu potencijalnih gubitaka i koje formiraju rezerve u punom iznosu za

njihovo pokriće, imaju realan ovaj koeficjient i on izražava stepen dokapitalizovanosti banke.

Stopa adekvatnosti kapitala biće detaljno pojašnjena u okviru narednog poglavlja o

adekvatnosti kapitala.

4. Analiza adekvatnosti kapitala

4.1.Merenje veličine kapitala

Bez merenja veličine kapitala banke nije moguće govoriti o potrebnom kapitalu u banci.

Postoji nekoliko načina merenja kapitala banke, pri čemu se najčešće navode sledeća tri13:

kapital po knjigovodstvenoj vrednosti (nominalni kapital);

kapital zasnovan na regulatornim principima (regulatorni kapital);

kapital po tržišnoj vrednosti (tržišni kapital);

13 Đukić Đ., Bjelica V.,Ristić Ž., Bankarstvo, str. 263

43

Kapital banke meren knjigovodstvenom vrednošću označava se sa GAAP kapitalom, tj.

kapitalom na osnovu generalno prihvaćenih računovodstvenih principa (generally accepted

accounting principles). Banke stavke aktive i pasive izražavaju po vrednostima po kojima su

stečene ili emitovane. Međutim, tržišna vrednost stavki aktive i pasive u bilansu banaka će

odstupiti od knjigovodstvene čim dođe do promene kamatnih stopa i kada zajmovi i

potraživanja po osnovu hartija od vrednosti, koje su u portfoliju banke, postanu nenaplativi.

Knjigovodstvena Knjigovodstvena Knjigovodstvena Nominalna vred.

vrednost = vrednost aktive - vrednost pasive = akcionarskog

banke kapitala

+ Višak14 + Neraspoređeni + Rezervacije za profiti otpis eventualnih gubitaka

U slučaju da vrednost potraživanja banke po osnovu datih kredita i hartija od vrednosti, koje

su u portfelju banke, porastu na tržištu, knjigovodstvena vrednost kapitala banke ne

predstavlja dobar indikator dovoljnosti kapitala banke tj. nivoa kapitala koji joj je neophodan

za zaštitu od tekuće izloženosti banke riziku.

Kapital zasnovan na regulatornim računovodstvenim principima (RAP kapital – regulatory

accounting principles) kao mera kapitala nastao je kao izraz nastojanja nekih regulatornih

institucija koje su nadležne za kontrolu banaka da banke učine sigurnijim.

Regulatorna Kapital akcionara Trajanje Rezervacije za otpis

vrednost = (obične akcije, + prioritetne + eventualnih gubitaka

kapitala neraspoređeni profiti, akcije15

(RAP) rezerve)16

Rezervacije za otpis Subordinirane Ostale vrednosti

+ eventualnih + obveznice (sa + (manjinsko

gubitaka obavezom vlasništvo kod

zamene u akcije) subsidijara, itd.)17

14 Iznos sredstava kojima je svaka akcija plaćena više u odnosu na njenu nominalnu vrednost od strane akcionara banke.15 Reč je o prioritetnim akcijama koje se ne mogu iskupiti (perpetual preferred stock).16 U anglosaksonskoj regulativi rezerve (equity reserves) predstavljaju: sredstva koja banka izdvaja za nepredviđene slučajeve (kao što su izdaci na ime prinudnih i sudskih naplata), rezerve za isplatu akcionarskih dividendi za koje se očekuje da će biti isplaćene ali koje nisu još iskazane, kao i rezervacije za eventualne otpise17 U regulativi EU uključuju se i depoziti korporativnog sektora na rok od 10 godina ili duže.

44

Tržišnu vrednost kapitala (MVC) banka može obezbediti zainteresovanim učesnicima na

dnevnoj osnovi samo ukoliko se njenim akcijama aktivno trguje na tržištu kapitala.

Berzanski kurs po Broj emitovanih akcija plasiranih

MCV = akciji od stoka + investitorima umanjen za broj

akcija u opticaju sopstvenog portfelja akcija

Tržišna vrednost kapitala je jedina mera kapitala koja izražava u kojoj meri je banka zaštićena

od rizika nesolventnosti. Postojeći i potencijalni deponenti banke na osnovu tržišnih vrednosti

njene aktive i pasive mogu lakše da rasuđuju da li banka nudi dovoljnu zaštitu za njihova

sredstva. Prednosti tržišne vrednosti kapitala ne mogu koristiti male i srednje banke jer se

njihovim akcijama obično aktivno ne trguje na tržištu kapitala u meri koja je dovoljna da se

ustanovi tržišna vrednost njihovog kapitala.

4.2.Bazelski sporazum o adekvatnosti kapitala

Naftni šok koji je potresao svet početkom osme decenije 20. veka (1973./74.) brzo se proširio

na bankarski sektor. Sa ciljem preduzimanja preventivnih mera kako bi se izbegle veće

negativne posledice u oblasti bankarstva, krajem iste godine guverneri zemalja članica G10 su

osnovali Bazelski komitet za kontrolu banaka.

Danas članstvo u Komitetu ima 13 zemalja: Belgija, Holandija, Francuska, Kanada, Japan,

Luksemburg, Nemačka, Italija, Španija, Velika Britanija, SAD, Švedska i Švajcarska.

Sadašnji predsednik Komiteta je Nout Wellink, guverner centralne banke Holandije.

Rezultat rada Bazelskog komiteta za superviziju banaka su u početku bile preporuke i

smernice koje nisu imale obavezujući karakter na nadnacionalnom nivou. Dakle, radi se o

preporukama i savetima o tome kako na najbolji način sprovesti određene aktivnosti u

bankama, kako pristupiti upravljanju rizikom itd. Svakom nacionalnom regulatoru ostaje da

prilagodi date preporuke konkretnim uslovima u pojedinim zemljama.

Komitet je imao kao prvobitni cilj uspostavljanje kontakta između regulatornih vlasti zemalja

članica. Kroz zajedničko zalaganje očekivalo se popunjavanje praznina u mreži kontrolora i

unapređenje procesa kontrole. Komitet je definisao tehnike kojima bi se postavljeni ciljevi

ostvarili: prvo, kroz razmenu informacija; drugo, kroz povećanje efikasnosti tehnika za

45

kontrolu banaka koje posluju na međunarodnom nivou, i treće, postavljanjem minimalnih

standarda tamo gde se to zahteva.

Osamdesetih godina prošlog veka na pomolu je bila još jedna kriza - kriza prezaduženosti, što

je ostavilo uticaja na rizike na međunarodnom nivou. Koeficijenti adekvatnosti kapitala su se

znatno pogoršali i sve je govorilo u prilog teškim vremenima pred kojima se nalazi svetsko

bankarstvo. Još jedanput Komitet je pokušao da nizom svojih aktivnosti poboljša tadašnje

stanje. Akcenat je stavljen na razvoj novih modela za merenje rizika i u skladu sa tim i za

merenje adekvatnosti kapitala. Rezultat prvobitnog zalaganja je bio skup standarda pod

nazivom Bazel I koji je donet 1988. godine. Prema ovom okviru neophodno je bilo da banke

održavaju koeficijent adekvatnosti kapitala na nivou od minimalno 8% sve do 1992. Krajem

1991. godine ovaj okvir je doživeo još jednu transformaciju ili preciznije rečeno, bio je

dopunjen delovima u kojima su preciznije data objašnjenja u vezi sa opštim odredbama za

primenu Sporazuma kao i objašnjenjima koja su se odnosila na potencijalne stavke u

podobnom kapitalu banke (reč je o opštim rezervama za gubitke po kreditima). Dve godine

kasnije, u septembru 1993. potvrđeno je da su sve banke iz grupe G10 čije je poslovanje bilo

međunarodnog tipa ispunile osnovne zahteve u vezi sa odlukama iz 1988.

Prvi značajan dokument sa ovom tematikom je imao i niz nedostataka, a najviše je zamerano

to što je prvenstveno tretirao kreditni rizik. Pri tome, zamerke su bile upućene na način na koji

se pristupalo različitim klasama kredita - za sve kredite, nezavisno od stepena rizičnosti,

primenjivan je isti koeficijent od 8% u razvijenim zemljama, odnosno u zemljama sa većim

izloženostima riziku koristio se i veći koeficijent (kod nas 12%).

Korak koji je logično proizašao iz datog stanja je bilo dopunjavanje regulative standardima

koji su se ticali tržišnog rizika. Tako je u aprilu 1993. godine izdat niz normi u kojima se po

prvi put pominje, pored kreditnog, postojanje tržišnih rizika (definisanih kao kamatni,

devizni, robni i cenovni rizik). Na detaljan način je bio utvrđen pristup novim rizicima. Ovaj

dokument je postao sastavni deo Bazel II standarda, i ugrađen je u Standardni model. S

obzirom na značaj tržišnih rizika, Komitet je krenuo u dalji razvoj ove tematike. Sledeća

stepenica je bio razvoj modela kojima se bankama dozvoljavalo da same odrede svoje potrebe

za kapitalom uz korišćenje sofisticiranih modela. U Bazel II standardima ovaj deo se odnosi

na Interne pristupe procene kapitala.

Prethodne faze vodile su stvaranju novog sporazuma poznatog pod nazivom Bazel II, čiji je

predlog sačinjen početkom 1999. godine, dok je konačna verzija usvojena u junu 2004. Iako

rezultati rada komiteta na početku nisu imali obavezujući karakter uvođenje Bazel II

46

standarda za zemlje EU je postalo zakonski obavezujuće od januara 2007. dok je u SAD

primena kasnila pola godine (jul, 2007).

Kao što je opšte poznato Bazel II se sastoji od tri međusobno povezana skupa pravila koji se u

žargonu zovu stubovi:

1) minimalni zahtevi za kapitalom,

2) proces ispitivanja koja vrši supervizor i

3) tržišna disciplina.

Bazel II standardi predstavljaju dopunu amandmana iz 1995./1996. uz tri naročito bitne

izmene. Prvo, uz kreditni i tržišni rizik uvodi se sve izraženiji operativni rizik. Drugo, u

Standardizovanom pristupu značajno mesto se daje eksternim kreditnim agencijama čiji

autputi služe za klasifikaciju svih kompanija iz portfolija banke, što u krajnjoj instanci utiče

na nivo kapitalnih zahteva. Treće, omogućava se bankama da same ustanove modele za

merenje rizika u njihovom poslovanju i u skladu sa tim rezultatima da izdvajaju neophodni

kapital. Ovo je i najveća novina koju su doneli Bazel II standardi. Savremene finansije i

istraživanja u oblasti rizika, omogućili su razvoj sofisticiranih kvantitativnih pristupa merenja

rizika plasmana i verovatnoće neizvršenja događaja. Ključni faktor u upravljanju rizikom

postaje VaR - Value at Risk ili na srpskom vrednost pod rizikom, vrednost izložena riziku. On

se izračunava za svaku od tri grupe rizika i u skladu sa tim se određuje visina ekonomskog

kapitala.

4.3.Bazelski sporazum iz 1988. – Bazel I

Adekvatnost kapitala banke se izražava u vidu koeficijenta (proporcije):

100aktivaRizicna

kapitalRaspoloživCAR ⋅=

Bazelski sporazum predviđa da raspoloživ kapital banke mora biti jednak bar 8% od rizične

aktive banke. Reč je o minimumu, pri čemu nacionalna regulatorna tela imaju pravo da

ustanove više nivoe adekvatnosti kapitala.

Postoji drugi način na koji se izračunava adekvatnost kapitala:

47

prvo, svaki zajam dat korporaciji mora biti podržan sa 8% kapitala propisanog od

regulatornog tela (ponder rizičnosti jednak 100%);

drugo, svaki kredit koji banka daje drugoj banci iz zemlje članice OECD –a mora biti

podržan sa 1,6% kapitala(ponder rizičnosti jednak 20%).

Prema Bazelskom sporazumu, banke bi trebale da imaju tehnički usklađeno svoje poslovanje

sa pravilima o adekvatnosti kapitala kontinuirano.

Način kalkulisanja rizične aktive utvrđen Bazelskim sporazumom iz 1988. sa svim

amandamanima- Bazel I prikazan je kroz :

Tabela 3. Ponderi rizika i faktori konverzije kod utvrđivanja rizične aktive banke u

funkciji utvrđivanja potrebnog kapitala18

Kategorija rizika OpisBilansne stavke Ponder

18 Đukić Đ., Bjelica V.,Ristić Ž., Bankarstvo, str. 267

48

Bez rizika 0%

Nizak rizik 10%

Nizak rizik 20%

Umereni rizik 50%

Standardni rizik 100%

Gotovina, potraživanja od centralnih vlada i centralnih banaka zemalja OECD-a.19

Potraživanja od entiteta iz javnog sektora, isključujući centralne banke (tj. nacionalizovane komunalne službe).20

Potraživanja od drugih banaka iz OECD-a, multilateralnih razvojnih banaka, učesnika na tržištu hartija od vrednosti za koje važe slična pravila u pogledu adekvatnosti kapitala kao za banke21, i potraživanja od banaka iz zemalja koje nisu članice OECD-a sa preostalim rokom dospeća kraćim od godinu dana.

Hipotekarni zajmovi i potraživanja od druge strane u poslu po osnovu derivata kojoj se normalno pripisuje ponder rizičnosti od 100% (što je predmet dis-krecije nacionalnih regulatornih tela).

Sva ostala aktiva, svi zajmovi dati privatnom nebankarskom sektoru, potraživanja od banaka iz zemalja članica OECD-a sa rokom dospeća dužim od godinu dana i stalna sredstva.22

Vanbilansne stavke Faktor konverzije 0%

20%

50%

Standby pogodnosti (sredstva) za period kraći od godinu dana koje mogu biti uskraćene u bilo koje vreme korišćenja.

Uslovne obaveze na kratak rok kao dokumentarni akreditiv; standby pogodnosti (sredstva) sa originalnim rokom dospeća dužim od godinu dana.

Činidbene garancije i druge uslovne obaveze vezane za specifične transakcije; kreditna linija podrške

19 Prema Amandmanu iz 1994. bilo koja zemlja koja je reprogramirala svoj državni dug u poslednjih pet godina tretira se (za ove svrhe) kao nečlanica OECD-a20 Nacionalnim regulatornim telima je dato diskreciono pravo da ovim potraživanjima pripišu ponder iz široke skale – 0%, 10, 20 ili 50%. Neka regulatorna tela su koristila istu skalu pondera da bi pokrila kamatni rizik kod državnih obveznica, pre uvođenja pravila o potrebnom kapitalu vezanih za tržišni rizik (Amandman iz 1996).21 Uvedeno Amandmanom iz 1998.22 Obračunska sredstva kao što su avansi i kumulirani prihodi su uključeni u ovu kategoriju rizičnosti.

49

100%

kojima se dužnicima na tržištu euro – valuta omogućuje da izdaju euro – obveznice sa dospećem kraćim od godinu dana

Plative garancije i drugi oblici jemstva: akcepti menica, konfirmnacija akreditiva, otvorene trgovačke pozicije, ugovori o reotkupu (repos) i drugi terminski ugovori, kao i ostale preuzete neopozive obaveze.

Unošenje garancije banke iz zemlje članice OECD-a kao sastavnog dela datog aranžmana

može bitno promeniti klasifikovanje potraživanja. Zajam sa rokom dospeća od dve godine dat

banci iz zemlje koja nije članica OECD-a se normalno ponderiše sa najvišom stopom

rizičnosti od 100%. Međutim, ukoliko je taj zajam u potpunosti garantovan od strane banke iz

zemlje članice OECD-a, u njegovoj klasifikaciji primeniće se ponder rizičnosti od samo 20%.

Transakcije koje su osigurane državnim obveznicama tretiraju se kao potraživanja od same

države, pa im je pripisan ponder rizičnosti 0%.

Kod vanbilansnih pozicija, nominalna vrednost se jednostavno množi sa faktorom konverzije

koji ima za cilj da izrazi verovatnoću da će potraživanje klijenta banke po osnovu datog

instrumenta biti realno. Nakon konverzije, odgovarajući ekvivalenti svake vanbilansne aktive

se tretiraju na isti način kao stavke bilansne aktive, tj. na njih se primenjuje određeni ponder

rizičnosti.

Izmenama i dopunama Bazelskog sporazuma iz 1996. sve pozicije koje su predmet

utvrđivanja neophodnog kapitala u banci po osnovu tržišnog rizika isključene su iz obračuna

rizične aktive koji je prethodno opisan u cilju izbegavanja dvostrukog obračuna.

Ubrzo nakon primene Bazelskog sporazuma iz 1988. (u kome su inkorporirane sve izmene i

dopune sporazuma iz 1996) iz bankarskih krugova usledile su kritike:

Prvo, matrica gradiranja rizika (u smislu ponderacionih faktora) je usko definisana i propisane

razlike u ponderima ne odgovaraju realnosti.

50

Drugo, prilikom obračuna potrebnog kapitala banke ne pravi se razlika između korporacija

zajmoprimaca u pogledu njihovog rejtinga. Prirodno bi bilo da zahtev za kapitalom bude veći

kod zajmoprimaca čiji je rejting niži u odnosu na one sa najvišim rejtingom. Stepen rizičnosti

koji se pripisuje zajmovima datim bankama predstavlja samo jednu petinu stepena rizičnosti

koji se pripisuje zajmovima datim nefinansijskim korporacijama, što se smatra neopravdanim.

Treće, prisustvo neopravdanog razlikovanja između zemalja članica OECD-a i zemalja koje

nisu članice OECD-a.

Četvrto, postojanje ugrađenih perverznih podsticaja koji u stvarnosti podstiču banke na

davanje zajmova rizičnijim zajmotražiocima kod kojih bi ostvareni prinosi mogli biti veći.

4.4.Bazelski sporazum iz 2004. – Bazel II

Bazelski komitet je u maju 2004. postigao konsenzus oko pitanja koja su se odnosila na

predloge za novi međunarodni standard u pogledu kapitala i najavio publikovanje novog

okvira, poznatog pod skraćenim nazivom Bazel II (BaselII).23

Bazel II sadrži sledeće dve novine koje tangiraju samo imenilac koeficijenta kapitala banke:

prvo, metodi merenja kreditnog rizika su više elaborirani u odnosu na važeći

sporazum;

drugo, uvodi se merenje operativnog rizika.

Novine standardizovanog pristupa su:

nove grupe rizične aktive;

promenjeni ponderi rizika za pojedine grupe rizične aktive;

proširenja kod korišćenja tehnika ublažavanja kreditnog rizika

veće oslanjanje na rejting agencije, tj. primena pondera rizika koji se zasnivaju na

eksternom rejtingu kod potraživanja od pojedinih država, banaka (koje nisu domaće) i

korporacija (domaćih i stranih).

Prema Basel II standardu koeficijent adekvatnosti kapitala izračunava se po sledećoj formuli:

23 Izvor: “Consensus achieved on BaselII“, BIS Press Releases 11 May 2004, www.bis.org/press/

51

aktivaaponderisanRizikom

bankekapitalPropisaniKK =

Koeficijent kapitala proračunat po prethodnoj formuli mora iznositi minimalno 8%.

Rizikom ponderisana aktiva predstavlja sumu rizikom ponderisane aktive za kreditni, tržišni i

operativni rizik.

Propisani kapital predstavlja sumu sledećih stavki:

1. jezgro kapitala (osnovni akcijski kapital) - Tier 1,

2. dodatni kapital - Tier 2 i

3. kratkoročni subordinirani dug koji pokriva tržišni rizik - Tier 3.

Postoje i posebni odbici od kapitala koji se oduzimaju od prethodno utvrđenog zbira kako bi

se kao konačan rezultat dobio propisani kapital banke.

4.4.1. Propisani kapital

4.4.1.1. Jezgro kapitala

Ključnim delom kapitala smatra se osnovni akcijski kapital i objavljene rezerve iz prihoda

zadržanih nakon poreza. Pod osnovnim akcijskim kapitalom se podrazumeva samo u

potpunosti uplaćen kapital od običnih i nekumulativnih preferencijalnih akcija. Objavljene

rezerve obuhvataju rezerve formirane iz prihoda posle poreza ili uvećane iz zadržanog

dobitka. One obuhvataju opšte i zakonske rezerve. Minimalno 50% ukupne kapitalne baze

mora poticati iz jezgra kapitala.

4.4.1.2. Dodatni kapital

U ukupno izdvojenom kapitalu dodatni kapital bi trebalo maksimalno da obuhvata 50%

kapitalne baze. On obuhvata:

1. neobelodanjene rezerve,

2. revalorizacione rezerve,

52

3. opšta rezervisanja/opšte rezerve za gubitke po kreditima,

4. hibridne dužničke instrumente kapitala i

5. subordinirani ročni dug.

Neobelodanjene rezerve

U zavisnosti od zakonodavne osnove jedne zemlje i primenjenih računovodstvenih principa

neobelodanjene ili skrivene rezerve je moguće formirati na više načina. U ovu stavku, u

smislu sastava propisanog dodatnog kapitala, spadaju samo rezerve koje su prošle kroz bilans

uspeha i koje su bančine supervizorske vlasti prethodno prihvatile. Formirane neobelodanjene

rezerve mogu biti kvalitetom istovetne sa objavljenim zadržanim prihodom, ali se i dalje

smatraju nepodobnim za uključivanje u jezgro kapitala, iz razloga neadekvatne

transparentnosti, kao i činjenice da ih mnoge zemlje ne priznaju.

Revalorizacione rezerve

Nacionalno usvojeni računovodstveni propisi ostavljaju mogućnost u nekim zemljama da se

vrši revalorizacija određene aktive sa ciljem odražavanja njene tekuće vrednosti, pa samim

tim i bolje iskazne moći finansijskih izveštaja. Kao rezultat ovih postupaka nastaju

revalorizacione rezerve koje je moguće uključiti u kapitalnu osnovu pod uslovom da su

sredstva pažljivo vrednovana i da odražavaju mogućnosti fluktuacije cena i prinudne prodaje.

Rezerve mogu biti rezultat revalorizacije na dva polja:

a) iz formalne revalorizacije, izvršene kroz bilans stanja bančinih osnovnih sredstava

b) dodavanjem kapitalu skrivenih vrednosti koje nastaju iz prakse držanja hartija od

vrednosti u bilansu stanja vrednovanih po istorijskim troškovima.

Kod drugog tipa revalorizacionih rezervi se uvodi ograničenje. Naime, nije dozvoljeno da se

celokupan iznos revalorizacije uključi u kapital, već se primenjuje diskont od 55% na

vrednost razlike između tržišne vrednosti i vrednosti po kojoj je stavka prethodno bila vođena

tj.istorijskog troška kako bi se uzela u obzir potencijalna volatilnost ovog tipa nerealizovanog

kapitala i uslovnog terećenja porezom.

Opšta rezervisanja/opšte rezerve za gubitke po kreditima

53

Banke u cilju obezbeđenja od potencijalnih neidentifikovanih gubitaka formiraju rezervisanja

koja pod određenim uslovima mogu da se koriste kao sastavni deo propisanog kapitala. Kada

pomenute stavke nisu namenjene unapred poznatim gubicima ili zaštiti pogoršanja vrednosti

određene aktive, one mogu biti uključene u Tier 2. Ako imamo drugačiju situaciju, u smislu

da su rezerve formirane za potrebe pokrića već identifikovanih gubitaka ili identifikovanih

pogoršanja kvaliteta neke aktive, takva sredstva nisu raspoloživa za pokriće eventualnih

gubitaka za koje se izdvaja kapital. U tom kontekstu ona ne mogu biti sastavni deo propisanog

kapitala. Kako bi se ovaj cilj ostvario predviđena je podrška i kontrola supervizorskih vlasti.

U vezi sa maksimalnim iznosom rezervisanja koji je dozvoljeno uključiti u sastav dodatnog

kapitala postoje sledeća ograničenja:

(a) ako banka koristi standardizovani pristup za kreditni rizik: 1,25% od ponderisanih

rizičnih sredstava i

(b) ako banka koristi IRB pristup za kreditni rizik: 0,6% od ponderisane kreditne aktive

(ostavljena je mogućnost da se u zavisnosti od nacionalne regulative ta granica smanji).

Hibridni dužnički instrumenti kapitala

Pored klasičnih finansijskih instrumenata, kao što su akcije i obveznice, postoje i različiti

finansijski instrumenti koji imaju osobine obe prethodno navedene grupe. Dozvoljeno je

uključiti njihovu vrednost u kapital tj. Tier 2 ukoliko imaju sličnost sa akcijskim kapitalom u

smislu da se mogu koristiti za potrebe pokrića tekućih gubitaka bez pokretanja procesa

likvidacije.

Mada se ne može izvršiti opšta generalizacija instrumenata koji spadaju u ovu grupu,

propisani su osnovni kriterijumi koji moraju biti zadovoljeni:

(a) instrumenti moraju biti u celini uplaćeni, neobezbeđeni i subordinirani,

(b) nije moguće tražiti njihovu isplatu na inicijativu vlasnika ili bez prethodnog odobrenja

supervizorskih vlasti,

(c) stoje na raspolaganju za učešće u gubicima bez obaveze banke da obustavi trgovanje (što

je različito od konvencionalnog subordiniranog duga),

(d) instrumenti nose obavezu čije izmirenje može biti odloženo, u skladu sa mogućnostima

banke da odgovori svojim obavezama, ali ne i ukinuto.

54

Klasičan primer hibridnog instrumenta je stalna kumulativna preferencijalna akcija sa fiksnim

troškom.

Subordinirani ročni dug

Instrumenti subordiniranog ročnog duga nisu podobni za slobodno uključivanje u kapital s

obzirom da imaju fiksno dospeće i da ne mogu pokriti eventualne gubitke osim u slučaju

likvidacije. Imajući u vidu navedene karakteristike, Komitet je definisao uslove pod kojima je

moguće uključiti subordinirani ročni dug u kapitalnu bazu i to:

(a) mogu se uključiti samo instrumenti čija ročnost prelazi 5 godina,

(b) mogu se uključiti samo instrumenti čiji je aranžman otplate adekvatan i

(c) iznos sredstava koji se može uključiti sveden je na 50% od jezgra kapitala.

4.4.1.3. Kratkoročni subordinirani dug koji pokriva tržišni rizik (Tier 3)

Korišćenje Tier 3 kapitala je ostalo kao mogućnost koja je u nadležnosti nacionalnih

regulatora. Dakle, ukoliko nacionalno zakonodavstvo predvidi takvu mogućnost, banke mogu

da koriste kratkoročni subordinirani dug, ali samo za potrebe pokrića tržišnih rizika.

Korišćenje ove povlastice je uslovljeno dodatnim zahtevom: Tier 3 može maksimalno da

iznosi 250% Tier 1 bančinog kapitala koji je neophodan za pokriće tržišnih rizika.

Da bi kratkoročni subordinirani dug mogao da služi pokriću gubitaka u slučaju insolventnosti

moraju biti ispunjene sledeće stavke:

(a) dug mora biti u celini uplaćen, neosiguran i subordiniran,

(b) originalna ročnost duga je najmanje 2 godine,

(c) nije moguće zahtevati prevremenu otplatu, osim u slučaju da se supervizor složi sa takvim

postupkom i

(d) ima klauzulu po kojoj je dozvoljeno banci dužniku da odloži njegovu isplatu, kako

glavnice tako i kamate (čak i kod dospeća), ukoliko bi ove isplate dovele do smanjenja

vrednosti bančinog kapitala ispod minimalno zahtevanog nivoa.

4.4.1.4. Odbici od kapitala

Kod računanja kapitalne baze postoje stavke koje ne bi trebalo da budu sadržane u njoj te se

stoga nakon sabiranja tri nivoa kapitala vrši oduzimanje nekih elemenata kao što su:

55

(a) gudvil - odbija se od Tier 1 kapitala,

(b) sva povećanja vlasničkog kapitala koja su rezultat izloženosti sekjuritizaciji i

(c) investiranja u subsidijare, koji se bave bankarskim i finansijskim poslovima, a da pri tome

nije izvršena njihova konsolidacija u nacionalnim sistemima (ovo je način da se spreči

višestruko korišćenje istog kapitala u svrhe ocene adekvatnosti kapitala banaka).

Posebna pažnja je posvećena pitanju tretmana kapitala bankarskih holdinga koji su emitovale

druge banke ili deponentne institucije (u formi akcijskog kapitala ili nekom drugom obliku).

Ne postoji jedinstveno mišljenje supervizora G - 10 zbog neslaganja stavova o prednostima i

negativnim posledicama različitih tretmana ovog tipa kapitala.

Komitet je doneo neke odluke:

(a) ostavljeno je diskreciono pravo nacionalnom regulatoru da uredi politiku odbitaka,

(b) ako nije primenjeno odbijanje, bankarski holdinzi kapitalnih instrumenata će biti

ponderisani sa 100%,

(c) recipročni holdinzi banaka koji su formirani u svrhe veštačkog naduvavanja kapitala biće

odbijeni za svrhe adekvatnosti kapitala i

(d) jedan od njegovih zadataka će biti praćenje duplog kreiranja kapitala u međunarodnom

bankarskom sistemu. Ukoliko se za to ukaže potreba Komitet zadržava pravo da naknadno

uvede ograničenja kojima će biti obuhvaćena ova tematika.

4.4.2. Rizikom ponderisana aktiva

Rizikom ponderisana aktiva za kreditni rizik se dobija različito u zavisnosti od odabranog

pristupa.

Rizikom ponderisana aktiva za tržišni i operativni rizik se dobija tako što se zahtev za

kapitalom množi sa brojem 12,5 (što je recipročna vrednost minimalnog koeficijenta kapitala

od 8 %).

4.4.2.1. Rizikom ponderisana aktiva po osnovu kreditnog rizika

Kreditni rizik se definiše kao verovatnoća da banka neće biti u stanju da naplati svoja ukupna

potraživanja od klijenta, kako po osnovu glavnice tako i po osnovu svih pripadajućih kamata.

Klasičan način na koji se izražava kreditni rizik jesu rejtinzi. Razlikuju se kako eksterni tako i

interni rejtinzi. Eksterne obezbeđuju posebne agencije kojima je osnovna delatnost upravo

56

kreiranje rejtinga za različite izdavaoce hartija od vrednosti. Interni rejtinzi su proizvodi

samih banaka koji zavise od kriterijuma koje one postavljaju.

Prema Bazelskom komitetu za superviziju banaka predviđeno je da se za potrebe računanja

zahtevanog kapitala bankama ostavi mogućnost izbora između dva pristupa:

1. standardizovani pristup i

2. pristup internog merenja rejtinga.

Pristup internog merenja rejtinga polazi od pretpostavke da banke same odaberu način na koji

će meriti rejting svojih klijenata. Ovaj pristup mora biti odobren od strane bančinog

supervizora. Interno merenje rejtinga predstavlja napredni metod i predlaže se da ga banke

postepeno razvijaju i uvode.

Prema Bazel II standardima, na nacionalnom regulatoru je da ustanovi da li su ispunjeni

propisani uslovi za priznavanje eksternih institucija za ocenu kredita. Sam proces bi trebalo

sprovesti u potpunosti transparentno kako bi se izbegle eventualne prepreke za bavljenje ovim

poslom. Vrlo je važno napomenuti da agencijama može biti dodeljeno pravo da se bave

ocenom rejtinga na ograničenoj osnovi npr. po tipu potraživanja tj. mogu ocenjivati pojedine

grupe potraživanja ili celokupna potraživanja.

Predviđeno je da svaka agencija mora da zadovolji šest kriterijuma kako bi dobila dozvolu

regulatora za rad:

1. objektivnost,

2. nezavisnost,

3. međunarodni pristup/transparentnost,

4. obelodanjivanje,

5. resursi i

6. kredibilitet.

Standardizovani pristup

Standardizovani pristup omogućava da se na izračunate izloženosti banke primenjuju ponderi

rizika u skladu sa ocenom rejtinga eksternih agencija (Standard&Poor's, Moodey's i Fitch).

57

Budući da je reč o agencijama koje posluju na globalnom nivou i ocenjuju samo velike

'igrače' njihova pomoć nije adekvatna za domaće potrebe. U te svrhe je predviđeno

Operativnim planom koji je formulisala NBS da budu osnovane eksterne kreditne agencije

koje bi vršile klasifikaciju klijenata kod nas. Izloženosti bi trebalo da budu ponderisane

rizikom nakon odbijanja specifičnih rezervisanja za konkretna potraživanja.

Napomena: Bazel II standardi koriste oznake rejtinga Standard & Poor's agencije.

Potraživanja od suverena

Ponderisanje potraživanja od suverena i njihovih centralnih banaka vrši se prema sledećoj

tabeli:

Tabela 4. Ponderisanje potraživanja od suverena

Dozvoljeno je

primenjivati i manje

pondere, ali je ova

odluka u diskreciji nacionalnog regulatora i određeni kriterijum mora biti zadovoljen. Ukoliko

nacionalni regulator dozvoli umanjenje pondera, moguće je da i druge nacionalne vlasti

dozvole primenu nižih vrednosti prilikom ponderisanja.

Kao ocenu kreditnog rejtinga suverena mogu se koristiti rezultati koje daje Agencija za

izvozne kredite (Export Credit Agencies - ECA). Podobnom Agencijom smatra se ona

institucija koja svoje skorovanje objavljuje i primenjuje metodologiju OECD. Na bankama je

izbor: da li uzeti jednu od agencija koje preporučuju nacionalni supervizori ili skorove rizika

koji su usvojeni po konsenzusu od ECA koje su učesnice Sporazuma o zvanično podržanim

izvoznim kreditima? Prema OECD metodologiji ustanovljeno je osam kategorija rejtinga u

Ocena rejtinga Ponder rizika

AAA do AA- 0% A+ do A- 20% BBB+ do BBB- 50% BB+ do B- 100% Ispod B- 150% Nerangirano 100%

58

zavisnostiod minimalnih premija za osiguranje izvoza. Kategorije su grupisane i svakoj grupi

su dodeljeni odgovarajući ponderi:

Tabela 5. Ponderisanje potraživanja od

suverena prema ECA

ECA bodovi rizika Ponder rizika

0 – 1 0% 2 20% 3 50% 4 – 6 100% 7 150%

Potraživanja od Banke za međunarodna poravnanja (BIS), Međunarodnog monetarnog fonda

(IMF), Evropske centralne banke (ECB) i Evropske zajenice (EC) mogu biti ponderisana sa

0%.

Potraživanja od subjekata javnog sektora koji nisu pod centralnom vladom (Public Sector

Entities - PSEs)

Na potraživanja od domaćih PSE primenjivaće se ponderi rizika definisani pravilima za

ponderisanje potraživanja od banaka (obe opciije su moguće) po nacionalnoj diskreciji. Prva

opcija podrazumeva određivanje kreditnog rejtinga subjekta na bazi kreditnog rejtinga

suverena zemlje u kojoj dati subjekt ima sedište. Pravilo je da se subjektu ocenjivanja

dodeljuje ponder rizika za jednu kategoriju manje povoljnu od rizične kategorije suverena.

Druga opcija podrazumeva dodeljivanje pondera rizika u skladu sa ocenom kreditnog rejtinga

samog PSE. Ukoliko se izabere ova poslednja opcija nije dozvoljeno koristiti preferencijalni

tretman za kratkoročna potraživanja.

Nacionalni supervizori mogu da dozvole da se potraživanja od pojedinih PSE tretiraju kao

potraživanja suverena u čijoj nadležnosti je dati subjekt osnovan. Ukoliko je iskorišćeno ovo

pravo diskrecije, i ostali regulatori moguda dozvole svojim bankama upotrebu istih,

umanjenih vrednosti pondera.

Potraživanja od multilateralnih razvojnih banaka (Multilateral Development Banks -

MDB)

59

Za ovu grupu institucija koristiće se ponderi rizika koji se primenjuju kod potraživanja od

banaka isključivo po opciji 2 tj. ponderi će se dodeljivati na bazi ocena kreditnog rejtinga

konkretne MDB. Kao i u prethodnom slučaju ne postoji mogućnost upotrebe preferencijalnog

tretmana kratkoročnih potraživanja.

Komitet zadržava pravo da ocenjuje institucije pojedinačno i da im dodeljuje odgovarajuće

pondere rizika. Dobijanje pojedinačne ocene od strane Komiteta, te u skladu sa tim i pondera

0%, uslovljeno je sledećim zahtevima:

1. većina spoljnih ocena MDB bi trebalo da bude AAA,

2. u akcionarskoj strukturi postoji značajno učešće suverena sa dugoročnom ocenom kao

emitenta kredita od AA- ili boljom, ili većina sredstava MDB-a su u formi uplaćenog

akcijskog kapitala bez ili sa malim iznosom duga,

3. adekvatannivo kapitala i likvidnost kojim raspolaže svaka MDB,

4. strogi statutarni uslovi za odobravanje zajmova i konzervativna finansijska politika,

koja podrazumeva postojanje strukturiranog procesa odobravanja kredita, internu

ocenu kreditne sposobnosti i limite koncentracije rizika po različitim kategorijama

(zemlji, sektoru, pojedinačnoj izloženosti...), odobrenje upravnog odbora ili komiteta

upravnog odbora za velike izloženosti, fiksne planove otplate, efektivan nadzor

korišćenja sredstava, proces nadgledanja statusa, rigorozne ocene rizika i obezbeđenje

rezervi za gubitke po kreditima.

Potraživanja od banaka

Za potraživanja od banaka postoje dve opcije, ali je na nacionalnom regulatoru da odabere

jednu od njih i primeni je na sve banke koje se nalaze u njegovoj jurisdikciji. Ukoliko banka

nije rangirana nije moguće njenim potraživanjima dodeliti ponder rizika niži od onog koji je

dodeljen potraživanjima njenog suverena. Slede tabele sa ponderima rizika koji su dodeljeni

prema dve moguće opcije.

Kod prve opcije ponder se dodeljuje u zavisnosti od ocena suverena tih banaka.

Tabela 6. Pondersanje potraživanja od banaka opcija 1

OPCIJA 1

Kreditna ocena suverena Ponder rizika prema opciji 1

AAA do AA- 20%

60

A+ do A- 50% BBB+ do BBB- 100% BB+ do B- 100% Ispod B- 150% Nerangirano 100%

Kod druge opcije daje se mogućnost različitog tretmana kratkoročnih i dugoročnih

potraživanja. Pod kratkoročnim potraživanjima se podrazumevaju potraživanja sa originalnim

rokom dospeća do tri meseca ili manje.

Tabela 7. Ponderisanje potraživanja od banaka opcija 2

OPCIJA 2

Kreditna ocena banaka Ponder rizika prema opciji 2

Ponder rizika za kratkoročna potraživanja po opciji 2

AAA do AA- 20% 20% A+ do A- 50% 20% BBB+ do BBB- 50% 20% BB+ do B- 100% 50% Ispod B- 150% 150% Nerangirano 50% 20%

Potraživanja od firmi za hartije odvrednosti

Potraživanja od firmi za hartije od vrednosti tretiraju se kao potraživanja od preduzeća, osim

u slučaju da date kompanije podležu supervizijskim i regulatornim aranžmanima uporedivim

sa aranžmanima koje propisuju Bazel II standardi. Tada je dozvoljeno tretirati data

potraživanja kao potraživanja od banaka.

Potraživanja od preduzeća

Potraživanja od preduzeća obuhvataju i potraživanja od osiguravajućih kompanija. Posebna

pažnja posvećuje se tretmanu nerangiranih kompanija. U sledećoj tabeli su dati ponderi rizika:

Tabela 8. Ponderisanje potraživanja od preduzeća

Kreditna ocena Ponder rizika prema opciji 1

AAA do AA- 20% A+ do A- 50% BBB+ do BB- 100% Ispod BB- 150%

61

Nerangirano 100%

Dati ponder rizika za nerangirana preduzeća može biti uvećan ukoliko za to postoji

opravdanje (shodno onome što iskustvo pokazuje).

Nacionalni regulator ostavlja mogućnost da dozvoli bankama da sva potraživanja ponderišu

sa 100% bez obzira na eksterni rejting. Kada se ovo pravo iskoristi mora se poštovati princip

konzistentnosti, odnosno rejtinzi se moraju koristiti za sve kategorije gde su raspoloživi ili

nikako. Drugim rečima, nije dozvoljeno vršiti izbor optimalnih rejtinga odnosno nije

dozvoljeno mešati kriterijume izbora sa ciljem primene manjih pondera rizika gde je to

moguće. U svrhu prevencije takvih situacija, za upotrebu ove mogućnosti je neophodno dobiti

dozvolu nacionalnog regulatora.

Potraživanja uključena u propisane ritejl portfolije

Ukoliko potraživanja zadovolje određene kriterijume moguće im je dodeliti ponder rizika

75%, s tim da supervizor zadržava pravo da zahteva da se povećaju ponderi rizika, ako oceni

na bazi iskustva s neispunjavanjem obaveza da je to neophodno. Od datih pravila se izuzimaju

neotplaćeni zajmovi koji će posebno biti tretirani.

Slede kriterijumi za uključenje potraživanja u propisane ritejl portfolije:

1. kriterijum orijentacije - izloženost prema jednoj osobi ili osobama ili malim

preduzetnicima,

2. kriterijum proizvoda - u ovoj kategoriji se mogu naći revolving krediti i kreditne linije

(uključene su i kreditne kartice i overdrafti), ročni krediti i lizing, ikreditne linije

malim preduzetnicima i preuzete obaveze za davanje kredita. Iz ove grupe trebalo bi

isključiti hipotekarne kredite u onoj meri u kojoj oni odgovaraju potraživanjima

osiguranim stambenom imovinom, što je sledeća stavka, i izričito se isključuju hartije

od vrednosti (npr. obveznice i akcije),

3. kriterijum granulacije - propisani ritejl portfolio mora biti dovoljno diversifikovan da

opravda nižu vrednost pondera i to mora biti i zvaničan stav supervizora.

Diversifikacija se može postići postavljanjem ograničenja da nijedna ukupna

izloženost prema jednom partneru nesme preći 0,2% vrednosti od ukupne vrednosti

portfolija,

4. kriterijum niske vrednosti pojedinačnih izloženosti - postavljen je i apsolutni limit

izloženosti prema jednom partneru na nivou od EUR 1 milion.

62

Kada se kaže jedan partner to ne znači da je u pitanju jedan pojedinačan korisnik, već se i

više korisnika mogu smatrati jednim partnerom ukoliko je npr. došlo do afilijacije dva mala

preduzetništva.

Potraživanja osigurana stambenom imovinom

Zajmovi koji su u potpunosti obezbeđeni hipotekom na stambenu imovinu koja je nastanjena

ili će biti nastanjena ili je iznajmljena, dobijaju ponder 35%. Nacionalni supervizor mora da

oceni shodno stanju i praksi povodom obezbeđenja finansiranja stambene izgradnje u

konkretnoj zemlji, da li je dati ponder rizika restriktivan i odgovarajući za ispoljene rizike.

Može se zahtevati upotreba strožijih pondera.

Potraživanja obezbeđena komercijalnim nepokretnostima

Kada su u pitanju komercijalne nepokretnosti, ustanovljeno je da se za njih primenjuje

isključivo ponder 100%. Razlog za ovakav stav Komiteta je činjenica da ovaj tip zajmova

može da bude izvor problematične aktive u bilansima banaka i problema u celom bankarskom

sektoru. Ipak, dozvoljeni su neki izuzeci na dobro razvijenim i stabilnim tržištima.

Dospeli neotplaćeni krediti

Ukoliko se desi da je kredit (osim kvalifikujućeg stambenog hipotekarnog kredita) dospeo, ali

je neotplaćen više od 90 dana, njegova vrednost se umanjuje za sva rezervisanja i delimične

otpise i ponderiše prema sledećim pravilima:

1. 100% ponder se primenjuje ako posebna rezervisanja nisu manja od 20% od

neotplaćenog iznosa kredita,

2. 100% ponder se primenjuje ako posebna rezervisanja nisu manja od 50% od

neotplaćenog dela kredita, ali uz diskreciju supervizorada smanji ponder rizika

na 50% i

3. 150% ponder se primenjuje ako su posebna rezervisanja manja od 20% od

neotplaćenog dela kredita.

63

Kvalifikujući stambeni hipotekarni krediti koji su u kašnjenju većem od 90 dana ponderišu se

sa 100%, neto od posebnih rezervisanja. Ako posebna rezervisanja nisu manja od 20% od

njihovog preostalog iznosa, na ostatak kredita može biti primenjen umanjen ponder od 50%

po nacionalnoj diskreciji.

Kod definisanja podobnog obezbeđenja za ove kredite, kolateral i garancije se klasifikuju u

skladu sa kriterijumima koji se primenjuju za potrebe ublažavanja kreditnog rizika.

Kada su odobreni krediti iz ove grupe obezbeđeni kolateralom koji se nepriznaje prema

kriterijumima postavljenim kod ublažavanja kreditnog rizika, dozvoljeno je koristiti ponder

100% već kada rezervisanja dostignu nivo 15% od preostalog neotplaćenog iznosa kredita.

Kategorije višeg rizika

Kategorije višeg rizika se ponderišu sa 150% ili više, i to:

1. potraživanja od suverena, PSEs, banaka i firmi za HOV rangirane ispod B-;

2. potraživanja od privrede rangirana ispod BB-;

3. dospeli neotplaćeni krediti (pojedine kategorije) i

4. tranše sekjuritizacije rangirane između BB+ i BB- (primenjuje se koeficijent 350%).

U odluci nacionalnog supervizora je mogućnost da na neke druge stavke primeni ponder

150% ili viši ukoliko uoči da za to postoji potreba.

Ostala aktiva

Sva ostala aktiva koja nije posebno naglašena dobija ponder rizika od 100% po automatizmu.

Investiranje u akcije ili regulatorne instrumente kapitala koji su emitovani od strane banke ili

firme za HOV biće ponderisani sa 100%, ako nisu odbijeni od kapitalne baze pri računanju

podobnog kapitala banke.

U nadležnosti nacionalne regulacije je tretman zlatnih poluga u sopstvenim trezorima. Na

ovaj tip aktive moguće je primeniti ponder 0%, jer se često pomenute kategorije smatraju

gotovinom. Ostale gotovinske stavke u procesu naplate mogu biti ponderisane sa 20%.

4.4.2.2. Rizikom ponderisana aktiva po osnovu tržišnog rizika

64

Tržišni rizik predstavlja rizik nepovoljnih devijacija tržišnih vrednosti hartija od vrednosti u

portfoliju banke koje su uzrokovane kretanjima tržišnih parametara, u periodu posedovanja

hartija. Realizacija ovog rizika se ogleda u smanjenju vrednosti bankarskih pozicija.

Određivanje kapitala za pokriće tržišnog rizika se razlikuje od iste procedure za kreditni i

operativni rizik. Naime kod tržišnog rizika dozvoljeno je korišćenje dodatnih elemenata u

podobnom kapitalu tj. kratkoročni subordinirani dug.

Prema Bazel II standardima, banke imaju mogućnost izbora između dve metode merenja

tržišnog rizika:

1. standardizovani pristup i

2. pristup internih modela.

Prema standardizovanom pristupu posebno se mere kapitalni zahtevi za pet vrsta rizika:

1. kamatni rizik,

2. rizik pozicije vlasničkog uloga,

3. devizni rizik,

4. robni rizik i

5. rizik opcija.

Ukupno terećenje kapitala je aritmetički zbir prethodno dobijenih pet kapitalnih zahteva za

pojedinačne vrste rizika.

Tretman opcija je specifičan u tome što se od banaka zahteva da veće iskustvo u poslovima sa

opcijama bude propraćeno upotrebom sofisticiranih modela. Na duži rok se očekuje potpuna

upotreba VaR tehnika i zadovoljenje niza kvantitativnih i kvalitativnih kriterijuma.

Pristup internih modela ostavlja bankama prostor da same kreiraju svoje modele upravljanja

rizikom, pri čemu moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:

1. generalni kriterijumi koji se odnose na adekvatnost sistema merenja rizika;

2. kvalitativni standardi za interni nadzor nad korišćenjem modela;

3. smernice za specificiranje skupa faktora koji opredeljuju tržišni rizik;

4. kvantitativni standardi koji izlažu korišćenje zajedničkih minimalnih statističkih

parametara za merenje rizika;

65

5. smernice za stress testing;

6. procedure validacije za eksterni nadzor nad korišćenjem modela i

7. pravila za banke koje koriste mešavinu internih modela i standardizovanog pristupa.

Kod internih modela fokus je na računanju izloženosti opštem tržišnom riziku, dok je

specifični rizik obuhvaćen obično sistemima za merenje kreditnog rizika. U tom smislu,

kapital banke mora biti dodatno opterećen za efekat specifičnog rizika koji modelom nije

obuhvaćen.

U većini zemalja se koristi kvartalno izveštavanje, ali to ne znači da bakne treba da 'šminkaju'

svoje pozicije samo na dan podnošenja izveštaja. Postoji niz mera kojima se takve negativne

posledice mogu otkloniti. Supervizorske vlasti očekuju da se kapitalni zahtevi održavaju na

dnevnom nivou. Nacionalni regulator ima pravo da banku putem svojih mera primora da

ispunjava zahteve ukoliko to nije slučaj.

4.4.2.3. Rizikom ponderisana aktiva po osnovu operativnog rizika

Prema Bazel II standardima operativni rizik se definiše kao rizik od gubitaka koji proističe iz

neadekvatnih ili neuspešnih internih procesa, ljudi i sistema ili spoljnih događaja. Zakonski

rizik je uključen takođe, dok strateški i reputacioni pripadaju drugoj klasi.

Bazel II standardima predloženo je sedam kategorija u koje je moguće rasporediti sve

potencijalne izvore operativnog rizika. Reč je o sledećim stavkama:

1. interna obmana (pronevera aktive, izbegavanje poreza...);

2. eksterna obmana (krađa informacija, krađa trećih lica, falsifikovanje, štete tehničkih

aktivnosti...);

3. pravila eksploatacije zaposlenih (employment practices) i sigurnost radnog mesta

(diskriminacija, zdravlje i sigurnost zaposlenih...);

4. klijenti, proizvodi i poslovna praksa (tržišno manipulisanje, defekti proizvoda,

nedopuštena trgovina...);

5. štete na fizičkoj aktivi (prirodne katastrofe, terorizam, vandalizam...);

6. poremećaji u poslu i radu sistema (poremećaji u radu softvera i hardvera) i

66

7. izvršavanje, isporuka i upravljanje procesima (greške u unosu podataka,

računovodstvene greške, izostanak obaveznog izveštavanja...).

Izračunavanje iznosa kapitala koji je obavezan za držanje se vrši prema jednom od sledećih

metoda:

1. pristup osnovnog indikatora,

2. standardizovani pristup i

3. viši pristupi merenja (Advanced Measurement Approaches - AMA).

Pristup osnovnog indikatora

Prema pristupu osnovnog indikatora kapital koji je neophodno izdvojiti za potrebe zaštite od

rizika se računa po sledećoj formuli:

gde su

KBIA - terećenje kapitala po pristupu osnovnog indikatora,

Gl - godišnji bruto prihod, ako je pozitivan tokom prethodne tri godine,

n - broj godina u kojima je bruto prihod bio pozitivan posmatrajući period poslednje tri

godine,

α - 15% (ovaj procenat je utvrđen od strane Komitetana osnovu proseka industrije tj. odnosa

ukupno zahtevanog kapitala i bruto prihoda u celoj industriji).

Ili rečima: od banaka se zahteva da analiziraju vrednosti bruto prihoda u poslednje tri godine.

Ukoliko su ovi iznosi pozitivni ponderišu se sa 15% i sabiraju. Svaki put kada je banka

ostvarila bruto gubitak, ta godina se ne uključuje u obračun već se prosto uzima da je

ostvareni prihod bio jednak nuli. Da bi se dobio konačan iznos za koji bi trebalo teretiti

kapital neophodno je tako dobijenu sumu podeliti brojem godina (posmatraju se samo

poslednje tri godine) u kojima je ostvaren pozitivan rezultat.

Bruto prihod je suma neto prihoda od kamate i neto nekamatnih prihoda. Ovaj prihod bi

trebalo da:

67

1. bude bruto od bilo kakvih rezervacija (npr. za neplaćenu kamatu),

2. bude bruto od operativnih rashoda, uključujući plaćene naknade za spoljne davaoce

usluga (ovo ne važi za prihode koje banke ostvaruju po osnovu istih aktivnosti tj. ako

banka ostvari prihod pružajući drugim licima usluge odnosno obavlja outsourcing, taj

prihod se uključuje u bruto prihod),

3. isključi realizovani rezultat od prodaje hartija od vrednosti u bankarskoj knjizi i

4. isključi izuzetne ili neredovne stavke kao i prihod od osiguranja.

Standardizovani pristup

Prema standardizovanom pristupu izračunavanje terećenja kapitala podrazumeva podelu

poslovnih aktivnosti banke na dva nivoa. Na prvom nivou podele razlikuje se osam poslovnih

linija:

1. finansiranje privrede,

2. trgovina i prodaja,

3. ritejl,

4. komercijalno bankarstvo,

5. plaćanje i saldiranje,

6. agencijske usluge,

7. upravljanje aktivom i

8. brokerski poslovi u ritejlu.

U okviru drugog nivoa izvršena je još detaljnija podela gde je za to postojala posebna potreba.

Takođe, definisane su jasno grupe aktivnosti koje su obuhvaćene svakom poslovnom linijom.

Najpre se za svaku poslovnu liniju računa terećenje kapitala tako što se množi njen bruto

prihod odgovarajućim faktorom koji je dodeljen svakoj liniji poslovanja - beta. Beta se dobija

prema procenama odnosa gubitaka iz operativnog rizika i ukupnog bruto prihoda za

konkretnu liniju poslovanja ali na nivou cele industrije. Prema odluci Komitetati procenti su

sledeći:

Tabela 9. Beta faktori prema linijama poslovanja

Linije poslovanja Beta faktori Finansiranje privrede (β 1) 18% Trgovanje i prodaja (β 2) 18%

Ritejl (β 3) 12%

68

Komercijalno bankarstvo (β 4) 15% Plaćanje i saldiranje (β 5) 18% Agencijske usluge (β 6) 15% Upravljanje aktivom (β 7) 12% Brokerski poslovi u ritejlu (β 8) 12%

Podaci koji se koriste prilikom izračunavanja odnose se na poslednje tri godine poslovanja.

Negativni bruto prihodi te posledično i terećenja kapitala se tretiraju na dva načina. U okviru

godine je dozvoljeno prebijanje negativnih sa pozitivnim terećenjima kapitala između

različitih poslovnihlinija i to bez ograničenja. Naprotiv, nije dozvoljen isti postupak između

godina. To znači da ukoliko prema proračunu postoji negativno terećenje za nekuod poslednje

tri godine taj podatak se unosi u dalja računanja kao nula. Nakon što se za svaku godinu

izračuna iznos kapitala vrši se njegovo uprosečavanje tj. sabiraju se date vrednosti i rezultat se

deli sa tri. Formula za računanje je sledeća:

gde su:

KTSA - ukupno terećenje kapitala po standardizovanom pristupu,

Gl1-8 - godišnji bruto prihod u konkretnoj godini za odgovarajuću liniju poslovanja,

β1-8 - fiksni procenat definisan od strane komiteta.

Da bi banka mogla da koristi standardizovani pristup neophodno je da zadovolji neke

kriterijume tj. mora uveriti svog supervizora u sledeće:

1. bord direktora i viši menadžment banke su aktivno uključeni u nadzor okvira

upravljanja operativnim rizikom;

2. sistem upravljanja operativnim rizikom je konceptualno zdrav i primenjuje se sa

integritetomi

3. banka raspolaže sa dovoljno resursa za korišćenje pristupa u glavnim linijama

poslovanja kao i u oblasti kontrole i revizije.

Supervizorima je ostavljena mogućnost da u početnom periodu vrše monitoring bančinog

standardizovanog pristupa pre nego što se krene sa njegovom upotrebom za svrhe propisanog

kapitala.

69

Jedan od uslova koji se zahteva od banke jeste da ima razvijenu specifičnu politiku i

dokumentovane kriterijume za mapiranje bruto prihoda za tekuće linije poslovanja i aktivnosti

u standardizovani okvir. Pri tome, Bazel II standardima dati su principi mapiranja linija

poslovanja.

Za međunarodno aktivne banke koje žele da koriste standardizovani pristup važe drugi

kriterijumi:

1. banke moraju raspolagati adekvatnim sistemom za upravljanje operativnim rizikom.

Od izuzetne je važnosti da funkcija za upravljanje operativnim rizikom ima jasno

definisane odgovornosti i to: razvijanje strategije za identifikovanje, ocenu,

monitoring i kontrolu/ublažavanje operativnog rizika, za kodifikovanje politike i

procedura na nivou firme za kontrolu i upravljanje operativnim rizikom;

projektovanje i implementacija metodologije firme za ocenu operativnog rizika

iprojektovanje i implementacija sistema za izveštavanje o operativnom riziku;

2. bančin sistem za ocenu operativnog rizika mora biti dizajniran tako da sistematski

prati sve relevantne podatke o operativnom riziku (uzimajući u obzir i materijalne

gubitke) po linijama poslovanja. Od primarnog je značaja sisteme na nivou linija

poslovanja adekvatno inkorporirati u procese upravljanja rizicima banke. Rezultati

svake poslovne jedinice moraju biti sastavni deo procesa monitoringa i kontrolisanja

profila operativnog rizika banke;

3. banke imaju obavezu redovnog izveštavanja o izloženostima operativnom riziku

(materijalni operativni gubici moraju biti obuhvaćeni) prema menadžmentu u

poslovnim jedinicama, višem menadžmentu i bordu direktora. Moraju biti razvijene

procedure za preduzimanje postupaka koji su u skladu sa informacijama iz izveštaja;

4. bančin sistem upravljanja operativnim rizikom mora biti dobro dokumentovan. Mora

biti usvojen postupak kojim će se obezbediti usklađenosti sa dokumentovanim

skupom interne politike, supervizija i procedura koje se odnose na sistem upravljanja

operativnim rizikom, koji mora uključiti politiku za tretman pitanja neusklađenosti;

5. bančini procesi upravljanja operativnim rizikom i sistem ocene moraju biti podvrgnuti

validaciji i redovnom nezavisnom ispitivanju. Ovom kontrolom moraju bitio

buhvaćene kako aktivnosti poslovnih jedinica tako i upravljanje operativnim rizikom;

6. bančin sistem ocene operativnog rizika mora biti predmet redovne kontrole eksternih

revizora i/ili supervizora.

Napredni pristup

70

Prema višim pristupima merenja predviđeno je da sama banka kreira interni sistem za merenje

operativnog rizika uz zadovoljenje određenih kvalitativnih i kvantitativnih kriterijuma.

AMA pristup je dozvoljen samo uz prethodno odobrenje supervizora. Pri tome, adekvatnost

metodologije alokacije koju su banke razvile biće podležna razmatranju od strane nadležnog

supervizora sa ciljem da se ustanovi stepen razvoja rizično osetljivih tehnika alokacije i

stepen do kog to odražava nivo operativnog rizika u pravnim subjektima i širom bančine

grupe. Od banaka koje su uvele ovaj metod procene operativnog rizika se očekuje da

konstantno usavršavaju svoje modele i ulažu napore za razvoj sve više rizično osetljivih

tehnika.

Banka koja usvoji ovaj model može koristiti mehanizam alokacije za utvrđivanje zahteva za

propisanim kapitalom međunarodno aktivnih supsidijara koji se ne smatraju od značaja za

bančinu grupu (pod uslovom da postoji odobrenje kako supervizora u zemlji domaćina tako i

bančinog domaćeg supervizora). Ključni zahtev koji se postavlja pred baanku u cilju

dobijanja prethodno pomenutih odobrenja jeste: pokazati da je mehanizam alokacije na

supsidijare adekvatan i da se može empirijski potvrditi. Sa druge strane, bord direktora i viši

menadžment supsidijara su, i dalje, odgovorni za vođenje svoje osnovne ocene operativnih

rizika i kontrolu supsidijara, te u skladu sa tim imaju obavezu da vode računa o neophodnom

kapitalu kako bi se rizici konkretnog supsidijara mogli pokriti.

71

5. Zaključak

Banke i njihovi glavni konkurenti sve češće moraju da vrše procenu svog poslovanja,

analiziraju razloge bilo kakvih problema koji mogu nastati tokom poslovanja, i da pronalaze

načine da poboljšaju svoje buduće poslovanje. Prvi korak u analizi bilo kog bankarskog

finansijskog izveštaja jeste određivanje cilja koji banka teži da postigne. Bankarsko

poslovanje mora da bude usmereno prema određenim ciljevima. Dobra procena poslovnog

uspeha bilo koje finansijske institucije mora da počne sa ocenom da li je ona bila u stanju da

postigne ciljeve koje su odredili akcionari i menadžment. Sigurno je da mnoge banke imaju

svoje jedinstvene ciljeve. Neke žele da rastu brže i da ostvare svoje dugoročne ciljeve rasta, a

druge, čini se, više vole miran rad, minimalan rizik, uz održavanje slike solidne institucije, ali

sa skromnim nagradama za svoje akcionare. Osnovne dimenzije poslovanja banaka i drugih

finansijskih institucija su profitabilnost, likvidnost i adekvatnost kapitala. Adekvatan profit i

kontrola rizika štite likvidnost i kapital banke, i postavljaju osnovu za opstanak finansijske

kompanije i njen budući razvoj. Kada su u pitanju najveće banke i druge portfolio orijentisane

finansijske institucije, tržišna vrednost njihovih akcija (akcijskog kapitala) najbolji je

pokazatelj njihove celokupne profitabilnosti i izloženosti riziku. Težnja ka profitabilnosti

72

uvek je praćena strahovanjima od izloženosti riziku, uključujući pre svega brigu o likvidnosti

i adekvatnosti kapitala, koji se vezuju za mogućnost konačnog bankrotstva ukoliko je

kapitalizacija finansijske institucije ispod potrebnog nivoa.

6. Literatura

1. Snežana P. Knežević, Strategijsko odlučivanje u bankama, Beogradska poslovna

škola, Beograd, 2006.

2. Đorđe Đukić, Vojin Bjelica, Života Ristić, Bankarstvo, Centar za izdavačku delatnost

Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2004.

3. Vukan Govedarica, Analiza performansi poslovnog bankarstva, Beograd, 2007.

4. Dobre prakse za upravljanje likvidnošću u bankarskim organizacijama, Komisija za

superviziju banaka iz Bazela, Bazel, 2000.

5. Borko Ž. Krstić, Bankarski menadžment, Ekonomski fakultet Niš, 2004

6. Peter Rose, Sylvia Hudgins, Bank Management & FinancialServices, Irwin

Professional Pub, 2006.

7. Odluka o upravljanju rizicima NBS, Službeni glasnik RS br. 57/2006

8. Milorad Ivanišević, Poslovne finansije, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog

fakulteta u Beogradu, Beograd, 2009.

9. Radojko Lukić, Bankarsko računovodstvo, Centar za izdavačku delatnost

Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2008.

73

10. Udruženje banaka Srbije, Bazel II međunarodna saglasnost o merenju kapitala i

standardima kapitala , Jugoslovenski pregled, Beograd, 2007.

74