57

Percepcija starog Egipta u Evropi novog vekaTamara Micković

Tamara Micković, MAtamaramickovic@yahoo.comUDK: 904(32):316.7(4)“14/19”; 7.032(32):316.7(4)“14/19”Originalni naučni rad

ApstrAkt

Ovaj rad je zamišljen kao prikaz odnosa prema starom Egiptu u društvima evropskog kontinenta u moderno doba. Najpre je potrebno naglasiti da ovaj odnos ima dugu predistoriju – nai-me, od prvih pomena Egipta u evropskim pisanim izvorima koji datiraju iz doba antičke Grčke, preko rima i srednjeg veka slika o Egiptu se gradila i menjala da bi dala jednu sasvim specifičnu osnovu za izgradnju kompleksa ideja o Egiptu u moderno doba. Interesovanje za stari Egipat nije bilo istorodno na dugoj tra-jektoriji međusobnih kontakata, već je uvek bilo produkt vre-mena u kome se javlja. taj viševekovni proces pruža mogućnost uočavanja odlika Evropljana kao „drugih” koji dolaze u kontakt sa starim Egiptom, jer je Egipat već u vreme antičke Grčke za-odenut u ruho statičnog, nepromenljivog entiteta, „zaleđenog” u vremenu, te putem različitih načina na koje je on posmatran na videlo isplivavaju odlike samih posmatrača. Jasno je da ne samo da različite ideje o Egiptu u određenim epohama evrop-ske istorije govore o odlikama poglavlja prošlosti Evrope već i da Egipat utiče na oblikovanje sveta svojih posmatrača.

Nakon dugog perioda konstantnog interesovanja za Egipat u antici, srednji vek donosi udaljavanje Egipta od evropskih sfera interesovanja kako zbog njegovog inkorporiranja u islamski svet i relativne zatvorenosti islamskih država ka hrišćanskim (i ne manje hrišćanskih ka islamskim), tako i zbog burnih vreme-na koja su potresala Evropu, pogotovu u ranom srednjem veku. Novi vek označava početak ponovnog usmeravanja pogleda sa evropskog kontinenta ka zemlji drevne kulture sa one strane Mediteranskog mora, na sasvim nov način koji je određen novim tokovima političke istorije, kulture i opštih društvenih prilika.

ključne reči: stari Egipat, umetnost, kulturno nasleđe, Evropa.

Egipat u očima renesansne Evrope i nasleđe renesansne epohe

Naš koncept renesanse je uglavnom koncentrisan na zapadnu tradiciju, klasičnu i srednjovekovnu starinu, mada ne možemo reći da nije postojalo interesovanje za Egipat u tom periodu (Wittkower 1977: 114). Nemali broj renesansnih radova o starom Egiptu nije stigao do nas, ali se o toj temi može govoriti srazmerno argumentovano i do sada prikupljenim podacima dovoljno potkovano, te se mogu sagledati specifičnosti datog poglavlja u obimnoj knjizi evropskog zanimanja za Egipat. Najpre treba istaći kanale kojima je stari Egipat dospevao u imaginaciju čoveka renesanse. Prisustvo izvesne količine egipatskih artefa-kata u Evropi, koji su predstavljali zaostavštinu rimske vladavine Egiptom, moralo je privući pažnju određenog broja mislilaca. Jedan od pomenutih artefakata je obelisk koji je Konstantin 357. preneo u Rim, gde se i danas nalazi, na jednom od trgova (na Piazza San Giovani di Laterano) (Wittkower 1977: 114). Ovaj obelisk je bio jako popularan u srednjem veku i renesansi – na sličnom nivou kao pretpostavljena Cezarova grobnica (Witt-kower 1977: 114). Na mozaiku crkve Sv. Marka u Veneciji javlja-ju se piramide kao Josifove žitnice (sl. 1), oko 1300. u Bolonji se pojavljuju prve grobnice oblika piramide, a takođe i sfinge (Witt-

kower 1977: 114). Drugi kanal koji obezbeđuje mesto Egipta u misli ovog vremena je literatura – za primer možemo uzeti Physiologus, koji je preveden na jako veliki broj jezika. Physio-logus predstavlja alegorijski tekst, čija je osnova kasnoantička aleksandrijska misao (Curran 1997: 64). Ovo delo je bazirano na različitim tradicijama, počevši od egipatskih, preko grčkih i orijentalnih, što ljudi renesanse ne percipiraju kao problem, već ga posmatraju u svetlu ponovo probuđenog interesovanja za hijeroglife (Wittkower 1977: 114–115).

Sl. 1. Mozaik na tavanici crkve Sv. Marka u Veneciji iz 13. veka sa piramidama kao Josifovim žitnicama

EGiPAT U RENESANSNOJ KNižEVNOSTi i UMETNOSTi

Kada govorimo o Egiptu u renesansnoj literaturi, nije se loše za početak osvrnuti na ideje koje smo pominjali u okvirima sred-njeg veka, a koje se tiču načina na koji su doživljavani herme-tički tekstovi. Godine 1462. sveštenik Marsilio Ficino (Marsilio Ficino) prevodi 14 hermetičkih tekstova, a njegova publikacija je imala veliki uticaj na renesansnu misao uopšte, jer se herme-tička mudrost podudarala sa renesansnim verovanjem u moć čovečenstva da prirodnom magijom utiče na okruženje (Pinch 1994: 173). ideje hermetike se u to vreme ne kose nužno sa hrišćanskom doktrinom – one govore o manipulaciji prirodnim silama, što nije samo po sebi loše, ali ipak ima onih koji se ne slažu sa takvima stavom. Kako bilo, ovo učenje je imalo sled-benike u najvišim krugovima: papa Aleksandar Vi je, primera radi, naručio za svoje vatikanske odaje fresku sa predstavom Hermesa, Mojsija i izide (Pinch 1994: 173). Ficino se vraća na hermetiku u nastojanju da pokaže da su Platonove i druge ideje prehrišćanske filozofije potvrda postulata hrišćanske doktrine (Wittkower 1977: 115). Pored gorerečenog, on prevodi Plotina i daje komentare uz tekst. U 5. knjizi Eneade (Eneada) Plotin govori o suštini hijeroglifa kao označivača dubljeg sadržaja i suštine pojava, kao o znacima koji su manifest određenih ideja i mudrosti, na šta Ficino dodaje da Egipćani ne koriste slova već slike jer na taj način prikazuju otelotvorenje celog koncepta

58

na koji treba ukazati (Wittkower 1977: 116). i drugi pisci tog vremena ukazuju na značaj Egipta na različite načine. Primer takvog rezonovanja imamo kod Pika dela Mirandole (Pico della Mirandola) u delu Heptaplus, u kome on komentarišući biblijsku knjigu Postanja napominje da su i Grci i Mojsije svoja znanja crpli od Egipćana (Wittkower 1977: 115). ideja da se među nizovima hijeroglifa provlače vanvremenske istine i iskonska mudrost sve je prisutnija, a kanališe se kroz istraživanje antičkih pisaca kao izvora za datu temu.

Sl. 2. ilustracije hijeroglifa za Horapola

Petnaesti vek je obeležen otkrivanjem velikog broja antičkih tek-stova, koji su prevođeni, tako da do kraja veka možemo računati sa obimnijim korpusom dostupnih radova (Curran 1997: 10). U 15. veku je u Firencu stigao rukopis Hieroglyphiosmatica Horus Apollon ili Horapollus (sl. 2), koji predstavlja kasnohelenističku kompilaciju tekstova iz 5. veka nove ere (Eco 1996). Horapollo opisuje sistem koji poslednji primer ima u Teodosijevom hramu iz 394. godine, kada je egipatski jezik već bio promenjen pod uticajem antičkih Evropljana (Eco 1996). Ovaj tekst je imao veliki uticaj na mislioce 15, 16. i 17. veka, koji su ga smatrali autentičnim. Njegova važnost je ležala u činjenici da je činio početak odgovora o misteriji hijeroglifa, jer je sadržao 189 opisa hijeroglifskih znakova (Wittkower 1977: 116). Horapolo je time duga dva veka bio početna tačka u istraživanju hijeroglifa i kao takav je doživeo mnoga izdanja na različitim jezicima (Witt-kower 1977: 116). Najpoznatiji rukopis je 1514. uradio Pirkhaj-mer (Pirckheimer) za cara Maksimilijana, a poseban komentar zaslužuju ilustracije koje je uradio Direr (Dürer) (Wittkower 1977: 116). ilustracije nisu skice hijeroglifa kako bismo očekivali uz tekst koji se bavi objašnjavanjem njihovog značenja, već su i one, kao i prateći komentari, odrazi svog vremena. Skice su rađene u stilu koji je rasprostranjen u ilustrovanju bilo kog žanra književnog stvaralaštva datog perioda, te one same, nesvesno, ukazuju na specifičnost istorijskog trenutka koji nije ostavljao mogućnost naučnog i objektivnijeg tumačenja staroegipatskih hijeroglifa. Tekst prožima ideja da hijeroglife treba tumačiti kao simbole koji u sebi nose filozofske postulate drevne mudrosti, što poprima posebno značenje u vremenu kada živi ideja o čoveku kao meri svih stvari i kada se pomeraju granice u čijim

okvirima je dozvoljeno razmišljati. Argument za stanovište da hijeroglifima treba pristupati kao alegoričnim i simboličnim znaci-ma jeste da su Egipćani shvatili prolaznost ljudskih zajednica, čije je jedno od obeležja jezik, pa su, nastojeći da svoja misaona dostignuća ostave u nasleđe pokolenjima koja će ih naslediti, zamenili zaboravu podložno beleženje pismom koje je slika jezika, koristeći se umesto toga univerzalnim, svim narodima razumljivim simbolima. Važno je naglasiti da i pored pomenutog interesovanja za Egipat, sve do 18. veka ne postoje pokušaji imitiranja „egipatskog stila”. Do tada je zanimanje za Egipat bilo drugačijeg karaktera od onog koje danas imamo pred sobom – od 15. do 18. veka Evropljani se bave konceptualnom stranom egipatskog stvaralaštva, ali to ne utiče na stil karakterističan za njihovo vreme (Wittkower 1977: 117). Pietro Krinito (Pietro Crinito) u delu De honesta disciplina iz 1504. o hijeroglifima govori kao o simbolima i ističe viđenje koje zastupaju i drugi njegovi savremenici da je Stari zavet pisan jezikom metafore i alegorije, a proučavanje grčkih izvora staro nekoliko vekova podstaklo ga je na zaključak da se i kroz Homerov rad provlače hijeroglifske misterije (Wittkower 1977: 127). Najveći spomenik ovog perioda inspirisan hijeroglifima jeste Direrov Trijumfalni luk Maksimilijana (sl. 2), koji je ujedno i jedan od najvećih drvoreza ikad napravljenih, dimenzija ca 3,5 X 2,97 m. Centralni deo je pokriven predstavama cara Masimilijana i simboličnim životinja-ma, na čiji izgled su uticale ilustracije iz Horapola (Wittkower 1977: 123). Najveća vrednost ovog umetničkog dela je, pored pospešivanja interesovanja za hijeroglife u Nemačkoj, u pod-sticaju (koji treba posmatrati i nevezano za ovaj artefakt) ka traženju veze između mitologije, alegorijskih priča i simbola, hrišćanske tradicije i hijeroglifa (Wittkower 1977: 125). Pijeiro Valeriano (Pierio Valleriano) 1556. godine uobličava delo pod nazivom Hieroglyphica (sl. 3), koje je kompilacija nastala pod uticajem Horapola, Fiziologusa, Biblije, Kabale, kao i grčkih i rimskih tekstova (Wittkower 1977: 117), čime simbolički poka-zuje šta je do njegovog vremena postignuto na polju poznavanja hijeroglifa. Njegovo glavno postignuće, sem neke vrste sistema-tizacije, jeste stvaranje zametka procesa zatvaranja uroborosa simboličkih tumačeja i filozofije koja se krije iza hijefroglifa, otvarajući novo poglavlje u njihovoj percepciji: kao problema koji spada u okvire filoloških disciplina.

Sl. 3. Direrova predstava cara Maksimilijana na drvorezu iz 1515. godine

59

Renesansa je za sobom ostavila mnoge medaljone koji su se obraćali manjoj grupi u zajednici, jer su zbog obrazovanja jedino njima bile razumljive, a imale su funkciju proslavljanja nekih naro-čitih događaja ili posebnih ljudi u zajednici (Wittkower 1977: 120). Među njima ima onih koji svojom simbolikom jasno (ili bar u kontekstu vremena u kome su nastale jasno) upućuju na Egipat. Jedan od njih je medaljon sa autoportretom Albertija iz ca 1438. godine (sl. 4), na kome je predstavljeno krilato oko is-pod brade biste (Wittkower 1977: 120). Alberti je autor Deset knjiga o arhitekturi, u kojima između ostalog pominje i egipatsku simboliku (Wittkower 1977: 117), što je moglo uticati na izgled medaljona koji je izrađen u njegovu čast. Na medaljonu koji je takođe posvećen Albertiju (sl. 5), a koji je izradio Mateo de Pasti (Matteo de Pasti), na reversu je oko koje je povezano sa božan-skom sveprisutnošću okruženo lovorovim vencem, simbolom slave i sreće (Wittkower 1977: 120). ispod ove predstave je Ciceronov moto „Quid tum?” („Šta onda?”), što uz venac koji možemo posmatrati kao rimski simbol i ostale ikonografske ele-mente, daje dobar primer mešanja tradicija, koje su, bez obzira na svoje mesto na geografskoj i vremenskoj skali, nekim svojim osobinama zaslužile pažnju i poštovanje potonjih generacija.

Sl. 4. Medalja L. B. Albertija iz 1438. Sl. 5. Avers i revers medalje posvećene Albertiju iz ca 1448

UTiCAJ RENESANSE i NJENO NASLEđE

U srednjem veku je bilo spisa koji su u malim napomenama davali po koji podatak o Egiptu, uz podatke o hodočašću u Svetu zemlju. Od 16. veka počinju se javljati tekstovi koji se bave samim Egiptom sa različitih stanovišta: spisi botaničara, putnika zadivljenih materijalnom kulturom zemlje i slično. Prvo naučno istraživanje piramida se vezuje za Džona Grivza ( John Greaves), oksfordskog matematičara i astronoma koji je proveo 7 godina u Egiptu i iz tog boravka se 1646. rodila Pyramidographia (Whi-tehouse 1995: 18). On je premerio piramide sa platoa Gize i pozabavio se njihovom funkcijom. interesovanje za Egipat tog vremena van naučnih okvira se nastavilo i pored ovog krupnog koraka na naučnom planu. U to vreme obelisci i piramide nisu predstavljali neobičnu pojavu u funerarnom kontekstu, kao i sfinge i lavovi koji su često krasili sarkofage i grobnice (Fazzini, McKercher 2001: 460). Zanimljivo je da je jedan od ministara Luja XiV (1643–1715) sakupljao za francuski dvor egipatske antikvitete, kao i egiptijanizirajuće objekte (Fazzini, McKercher 2001: 460).

Među najobrazovanijim ljudima 17. veka bio je Atanasije Kirher (Atanasius Kircher), koji je zastupao ideju da je egipatski jezik bio jezik kojim je govorio prvi čovek (Adam) i na osnovu her-metičke tradicije je povezao Hermesa Trismegistusa sa Mojsijem (Eco 1996). Takođe je smatrao da su hijeroglifi simboli povezani sa okultnim i mističnim. Vredno je pažnje da on do zaključaka dolazi proučavanjem pravih hijeroglifskih natpisa, pa čak i pred-stavlja hijeroglifske simbole u baroknom stilu (Eco 1996). Čak je naslutio da bi hijeroglifi mogli imati fonetsku vrednost, pa je u vezi sa tim osmislio alfabet od 21 hijeroglifa (Eco 1996).

Jedno od uticajnijih rimskih umetničkih dela, koje je dosta doprinelo celokupnoj slici o Egiptu u 17. Veku, jeste veliki podni mozaik iz Palestrine, nedaleko od Rima (Whitehouse 1995: 22). Mozaik se nalazio u hramu Fortune i može se datirati u 1. vek pre nove ere (Fazzini, McKercher 2001: 458). Na mozaiku su prikazani vojnici koji ispred hrama piju vino i služe svešte-nicu, dok lokalno stanovništvo, zauzeto svojim svakodnevnim radovima u polju, ribolovom i slično, posmatra proslavu (Walker 2003: 198). Važno je da kraljevske figure koje bi se očekivale na ovakvoj predstavi nisu sačuvane i možda su čak namerno uklonjene sa mozaika zbog političkih razloga (Walker 2003: 198). Ovaj mozaik je bio važan za sticanje slike o egipatskom krajoliku. U poglavlju o rimskom odnosu prema Egiptu smo videli da možemo računati sa nemalim brojem mozaika koji su koristili helenističke obrasce kao uzor; egipatski motivi na njima su zaodenuti u ruho rimske estetike. Egipatski motivi su bili inspiracija, ali su neki detalji promenjeni, bolje rečeno, slobod-no interpretirani u rimskom maniru. Mozaici su važni kao izvor upoznavanja egipatskog krajolika, oni su postavili ravan u koju treba smestiti poznate egipatske spomenike, i iz tog razloga su važni za sedamnaestovekovnu percepciju Egipta.

Sl. 6. Primer Piranezijeve multi-informacijske skice

đovani Batista Piranezi (Giovanni Battista Piranesi) svojim delom je dosta uticao na uobličavanje estetike perioda neposredno pre Napoleonove ekspedicije. U fokusu njegovog interesovanja je bila starina, zavijena u ruho neoklasicističkog dizajna (Dixon 2002: 469). Piranezi je u velikoj meri bio inspirisan otkrićima egipatskih starina u samoj italiji, a ta otkrića su vodila stvaranju prvih specijalizovanih kolekcija egipatskih umetnina, što sve utiče na kreiranje novog odnosa prema egipatskoj umetnosti (Curran 1997: 2). Vrednost Piranezijevog rada ne leži samo u uticaju na formiranje ukusa u vremenu u kome on stvara, već i u očuvanju danas izgubljenih spomenika kroz njihovo vizuelno predstavljanje na skicama. On želi da rekonstruiše i ponovo udahne život svetu iz prošlosti (Dixon 2002: 484), analizira ga i teži da se o njemu što bolje informiše i svoja zapažanja što bolje predoči savreme-nicima korišćenjem multiinformacijske skice (sl. 6), koja sadrži ramove sa prikazima objekta iz različitih uglova, pri čemu su neki u perspektivi, dok su drugi prikazani u dve dimenzije. Piranezi prvi koristi egipatski dizajn u eklektičnim ostvarenjima (Curl

60

2005: 155). U njegovom radu se zapaža težnja ka definisanju egipatskog stila, a ne prosto vađenje iz konteksta nekih objeka-ta koji su karakteristični, kao što bi se moglo zaključiti na prvi pogled. Piranezijeva težnja je da stvori okvire egipatskog ukusa, čime menja pogled na egipatsku umetnost, koja je do tada bila intrigantna zbog svoje misterioznosti i nedokučivosti, bez razumevanja njene estetike. Time on u skladu sa duhom svog vremena egipatsku umetnost smešta u ravan estetski prihvatlji-vog, u toj meri da bi građani koji to sebi mogu priuštiti poželeli da u svom svakodnevnom okruženju imaju predmete inspirisane Egiptom. Jedno od njegovih dela Diverse maniere d’adornere i cammini iz 1769. (sl. 7) lepo oslikava kombinaciju elemenata iz različitih izvora u dizajniranju enterijera (Fazzini, McKercher 2001: 460). Vreme u kome on stvara obeleženo je masovnim istraživanjem umetnika na polju egzotičnog, što je povezano sa definisanjem „nas” i onoga što mi nismo, tj. drugačijeg i drugog, onoga što Evropa kroz istoriju svog razvoja nije doživela kao sopstveno iskustvo, sa upoznavanjem drugih kultura uz težnju ka njihovom boljem razumevanju. Piranezijev uticaj seže sve do u 20. vek i biva osnažen većim znanjima o Egiptu i njegovom većom pristupačnošću, koja je doprinela tome da se kulturna baština ove zemlje više ne mora spoznavati iz druge ili treće ruke ili kroz evropske kopije izvedene u egipatskom maniru.

U smislu bolje vizuelne potpore korpusu znanja o Egiptu u ovom periodu treba pomenuti i sedmotomno delo Ane Klod Filip de Tubieres (Anne Claude Philippe de Tubieres) Recueil d’ antiqu-ités iz polovine 18. veka, koje je značajno jer uz slike predmeta autor daje i komentare iz oblasti istorije umetnosti (Whitehouse 1995: 22). Za ovo vreme se vezuje i prva moderna mapa Egipta – delo Francuza Kloda Sikarda (Claude Sicard) iz dvadesetih godina 18. veka (Fazzini, McKercher 2001: 460).

***

Doba renesanse je zaslužno za odbacivanje stega srednjovekov-nog viđenja sopstvenog identiteta, svoje istorije, kao i drugih kultura. Kada na umu imamo stanje pre početka renesanse i tekovine ovog doba, možemo jasno razlučiti koliki se napredak dogodio u srazmerno kratkom vremenskom okviru. Početkom renesanse glavni izvori o Egiptu bila su dela antičkih pisaca, uz neme artefakte kao vizuelnu potporu starim tekstovima (Curran 1997: 8). Samo vek kasnije se javljaju i kritike starih spisa, koje zajedno sa prevodima dela ranijih epoha, čine dobru osnovu za upoznavanje sa egipatskim temama. interesovanje za Egipat prvih renesansnih mislilaca podstiče dalji rad na tom polju, te se prevazilazi period stagnacije i otvara nova epoha čiji će tokovi sve brže donositi pomake u razumevanju i celom setu znanja o Egiptu.

FRANCUSKA BURžOASKA REVOLUCiJA i NAPOLEONOVA EKSPEDiCiJA

„Kolonijalizam je stvorio pozornicu za prosvetiteljstvo, tu veliku laboratoriju koja je povezivala otkriće i razum…” – N. Dirks (prema Meskell 2000: 149).

Različite pobude su ležale u osnovi želje evropskih vladara kroz istoriju da dođu u posed egipatskih umetnina. Posebno poglavlje te priče čini razvoj evropskih monarhija koji podstiče potrebu da se stvori slika o moćnom vladaru, a jedan od načina na koji se to postizalo je bio stvaranje kraljevskih umetničkih kolekcija, kakva je, primera radi, bila kolekcija Čarlsa i, vladara Engleske. O ideološkoj važnosti kolekcije govori činjenica da su odmah po ubistvu kralja njegovi neprijatelji delom prodali, a delom uništili umetničku kolekciju vladara (Bierbrier 2003: 70). Takvim aktom usmerenim na umetnine koje su hranile sliku o prestižu vladara simbolično je srušen legitimitet njegove vladavine i pokoleba-na ideja o kraljevoj moći i neprikosnovenosti. Odnos prema kraljevskim kolekcijama je imao veću ulogu nego što bi se moglo naslutiti na prvi pogled, jer je doprineo viziji koju su određeni narodi imali o sebi, a istovremeno je ta vizija oblikovala određeni način odnošenja prema umetninama u kraljevskom posedu. U Francuskoj je posle svrgavanja kralja kraljevska kolekcija ostala netaknuta, nacionalizovana je i postala je vlasništvo naroda i time dala početne argumente da se stvori ideja o njenoj političkoj i kulturnoj prevlasti. Ta ideja je osnažena kroz tekovine Francu-ske revolucije u kojoj se formira slika o Francuskoj kao centru kulture i misli (Bierbrier 2003: 70). Nosioci Revolucije su pod-sticali razvoj umetnosti u susednim državama, čija su dela bila predstavljana u Parizu, kao dokaz francuskog kulturnog primata (Bierbrier 2003: 70).

Događaji iz 1789. su kroz poistovećivanje starog režima sa „arhaičnim” ili „primitivnim” oblicima vladavine, koji od tog vremena postaju prevaziđeni, nazadni i neadekvatni za pro-gresivnu Evropu, stvorili odnos povezanosti i sličnosti između starog režima i istočnjačkih državnih uređenja (Wengrow 2003: 180). Kako je kraljevanje smatrano osnovnom odlikom blisko-istočnih monarhija, iako potpuno različitih od evropskih, one postaju zgodan referentni sistem u odnosu na koji se gradi vizija o modernoj Evropi. Uz pozivanje na antičke korene kao osnove iz koje se ona razvija, zajedno sa hrišćanskim učenjima, stvara se jaz između istoka i Zapada. Ubistvo Luja XVi je bilo atak na vla-darski princip, pre nego na samog individualnog vladara (Wen-grow 2003: 180), a taj vladarski princip je jedan od osnova za stvaranje jaza između evropskih i drugačijih državnih uređenja, što se podizalo na viši stepen generalizacijom stava o primitiv-nosti na čitave države i njihova društva. Princip monarhije se potiskuje iz svesti evropskih mislilaca kao egzotičan, zaostao i koreni se traže u idealizovanoj slici klasične starine, čime Fran-cuska buržoaska revolucija orijentu pripaja epitet primitivnog, za razliku od napredne Evrope (Wengrow 2003: 181). U vezi sa ovim u 18. veku dolazi do ubrzavanja orijentalizacije Egipta, jer je on posmatran kroz islamsku civilizaciju koja je trenutno njime vladala, bez razdvajanja tekovina baštine dinastičkog Egipta (Whitehouse 1995: 16).

Bonapartina ekspedicija (1798–1801) događaj je koji formalno otvara vrata nove epohe u interesovanju za Egipat. U tom smislu je možemo smatrati za tačku na istorijskoj trajektoriji koja je obeležena počecima naučnog pristupa u proučavanju starog Egipta, ali ona nije samo to – ne manje važan je i njen politički, ekonomski, ideološki i kulturni kontekst. Ovom događaju pret-hodi period koji je obeležen interesovanjem prevashodno putni-ka i antikvara, čiji broj se povećava u 18. veku ( Jeffreys 2003: 1) i čija uloga nije bila beznačajna – njihovi spisi su verovatno više uticali na interesovanje za Egipat kod evropskih sila nego antički i drugi izvori ranijih epoha. Bonapartino osvajanje se može shva-titi kao katalizator tog procesa, jer pred Evropljane postavlja ja-

61

sniju sliku o potencijalima Egipta. Time on postaje deo evropskih interesnih sfera na geopolitičkom, strateškom i kulturnom planu (Champion 2003: 161). Politička pozadina francuske ekspedicije se može sagledati kroz trvenje između Britanije i Francuske, koje su se u dva navrata u drugoj polovini 18. veka borile za prevlast u indiji (Said 2008: 104). Rivalstvo između Francuske i Engleske se manifestovalo na naučnom planu kroz očigledno takmičenje među dvema zemljama u tome koja će se istaći kao zaslužnija za nova otkrića i koja će preuzeti „monopol” nad novim znanjima. Važno je istaći da je dosta autoriteta na polju naučnog intereso-vanja za Egipat poticalo upravo iz Britanije. Tu treba pomenuti Džona Gnivza ( John Gneaves) koji je polovinom 17. veka bio najistaknutiji autoritet za proučavanje piramida, Ričarda Pokoka (Richard Pococke), autora Description of the East 1743–45, Džejmsa Brusa ( Jemes Bruce), koji je krajem 18. i početkom 19. veka bio pionirski istraživač gornjeg Nila ( Jeffreys 2003: 2). Pomenute činjenice oslikavaju jednu važnu odliku Napoleonove ekspedicije: njene političke konotacije su u uskoj vezi sa nauč-nim, a ove sa ideološkim, kulturnim, ekonomskim itd., dakle nemoguće je jedan aspekt objasniti i razumeti bez svih ostalih, niti se čini mogućim izvući jedan razlog za ekspediciju kao prima-ran. Jasno je, dakle, da francuska ekspedicija nije imala karakter obične vojne imperijalističke akcije. imperijalizam bi se na ovom mestu u osnovnom smislu mogao definisati kao tendencija jednog društva da uspostavi dominaciju kulturno, ekonomski, politički ili sve to zajedno (Smith 2001: 153). ideološka pozadina francuske ekspedicije je generalno vezana za tendencije napred-nog, progresivnog Zapada da privodi kulturi i prosvećuje manje napredna društva, što se na političkom planu manifestuje kroz oslobađanje Egipta od Mameluka, za šta je istorijska paralela bilo Aleksandrovo „oslobođenje” Egipta 330. p. n. e. ( Jeffreys 2003: 1). Argument kojim Francuzi opravdavaju francusku ekspediciju jeste da time oni Egiptu zapravo čine uslugu pružajući dostignuća zapadne civilizacije njegovom nazadnom društvu, koje se time postavlja na put progresa. iza takvog stava se krije premisa da je Zapadna Evropa naprednija od ostalih delova sveta i samim tim može da da sebi za pravo da odlučuje o tome koje društvo treba na koji način usmeravati i menjati. Jedna od važnih stavki vezanih za Napoleonov pristup Egiptu je to što je on prvi evrop-ski kolonizator koji orijentalističku analizu stavlja na raspolaganje potrebama kolonizatorskog pokreta, iz čega proističe da od njegovog vremena svaki Evropljanin koji pristupa Egiptu treba da odluči da li je za ili protiv njega (time na strani osvajačkog Zapa-da) – uvek bira drugu soluciju (Said 2008: 110). Na ovom mestu se postavlja logično pitanje: Zašto baš Egipat? Sem Napoleono-ve lične fascinacije Egiptom, tu je i strateški položaj koji otvara put ka celom orijentu, kao izvoru resursa i kulturne baštine. Kao što su grčki pisci mogli biti fascinirani kulturom i civilizacijom

Sl. 11. ilustracija iz dela o antikvitetima u Description de l' Egypte

drevne Kine ne u manjoj meri nego Egiptom, da im je ona fizički bila bliža, tako i Evropljani sa kraja 17. i početka 18. veka vide više koristi u stacioniranju imperijalne čizme na egipatsko tlo. Nije teško pretpostaviti da je za Egipćane francuska ekspedicija predstavljala još jedno u nizu neželjenih evropskih nametanja arapskom svetu ( Jeffreys 2003: 2).

DescriptioN De l’ egypte

Obimno delo koje je nastalo kao produkt Bonapartine ekspe-dicije – Description de l’ Egypte – može se u izvesnom smislu smatrati manifestom ideja svog vremena, delom čija se mreža uticaja nipošto ne završava na polju nauke, već na daleko širem planu. Ono predstavlja sliku o Egiptu u jednom istorijskom tre-nutku i u još većoj meri sliku o svojim stvaraocima (Godlewska 1995: 5). Sastoji se iz 10 tomova teksta, 885 tabli, 3 geografske mape i 47 topografskih karata, a sadrži arheološke podatke, opise prirodnog okruženja, astronomske, mineraloške, botanič-ke, zoološke, geodezijske, muzikološke, agronomske, admini-strativne, medicinske, antropološke, pedološke i druge studije (Godlewska 1995: 7), u čijoj izradi je učestvovalo više od 150 istraživača (savantes). Delo treba posmatrati kao dete njegovog vremena – nastalo kao produkt prosvetiteljskih shvatanja i težnji, koje su u velikoj meri oblikovane razvojem prirodnih nauka i sa tim u vezi sa shvatanjem da se svet verno može predstaviti matematičkim alatima kroz svođenje kvalitativne u kvantitativnu ravan. Prosvetiteljstvo treba razumeti kao širok internacionalni pokret u Evropi 18. veka, koji nastoji da postavi nauku i zna-nje dobijeno naučnim metodima u fokus interesovanja ljudske civilizacije (Soergel 2005: 304). Pariz se može smatrati domom prosvetiteljstva. U vezi sa ovim pokretom u Parizu se javlja gru-pa „filozofa” (philosophes), koji definišu okvire prosvetiteljskih stremljenja (Soergel 2005: 306). ideje prosvetitelja se najjedno-stavnije mogu objasniti produktom njihovog rada – Enciklopedi-jom (Encyclopédie), koja predstavlja obimno delo koje je imalo za cilj sakupljanje svih znanja ljudskog roda važnih za njegovo postavljanje na put progresa. Kada na umu imamo Enciklopediju kao ključno delo ovog perioda, nije teško razumeti pristup koji je bio polazna tačka u stvaranju Description de l’ Egypte. Pro-svetiteljski mislioci tragaju za suštinom pojava, kroz isključivanje bilo kakvog relativizma iz jednačine. Veruju da postoji jedna „isti-na” o svakoj pojavi i jedan odgovor na svako pitanje (Godlewska 1995: 6). Jasno je koliko takva razmišljanja mogu biti nezgodna kada se primena na društvene i humanističke nauke koje imaju drugačiju metodologiju u odnosu na prirodne ili još bolje – egzaktne nauke. Time se otvara put jednostranim zaključcima koji ne uzimaju u obzir sve faktore relevantne za razumevanje date pojave, što je odlična podloga za stvaranje stereotipa, za kulturni i politički imperijalizam i za stvaranje mita o nadmoćno-sti jedne kulture nad drugom. Napoleonovi istraživači su Egipat videli kroz oči klasičnih pisaca – Herodota, Strabona, Plinija Starijeg, pa su ih čak i citirali (Reid 2002: 142). Time se pojača-vao evropocentrični pristup istraživača koji je u delu očigledan. Okosnica metoda kojim Description de l’ Egypte stvara Egipat i prevodi ga u merni sistem Zapadne Evrope jesu mape, geograf-ske karte i grafički prikazi uopšte (sl. 8). Oni čine suštinu ovog dela jer je tekst shvaćen kao prateći deo kartama, koji zapravo treba da pojasni ono što je na njima predstavljeno (Godlewska 1995: 10). Takav stav se dobro vidi u delu koje se bavi muziko-ma čiji je autor Viloto (Viloteau). On najpre problemu prilazi sa lenjirom i blokom za skiciranje – kako svakom prosvetiteljskom istraživaču i priliči – skicirajući egipatske muzičke instrumente sa spomenika. Međutim, apstraktna priroda teme ne ostavlja mesta da stroga prosvetiteljska ideja o tome da se vernom predstavom predmeta prodire u njegovu suštinu bude zadovoljavajuća. iako je uspeo da predstavi oruđa kojima se muzika proizvodila – o tome kako je ona zvučala, nije iz likovnih predstava mogao mnogo zaključiti. Zbog toga zadire u pitanja koja nisu njegova osnovna tema – u poređenje orijentalnog i zapadnog sveta kroz muziku (Godlewska 1995: 11). Samo konstatacije u takvom ma-

62

niru su mogle doprineti da njegov rad ne bude suviše nezanimljiv za studiju o Egiptu, jer kroz zaključke poput onog da se orijen-talna muzika može porediti sa prostitucijom (Godlewska 1995: 11) prati jednu dosta opštiju nit celokupnog dela. Sličan početni pristup zapaža se i kod žomarda ( Jomard), koji je zadužen za hijeroglife. On ih beleži bez podrobnije analize, a vrhunac njego-vog rada je klasifikacija (Godlewska 1995: 11).

Sl. 8. Detalj mape Description de l' Egypte na kome se vidi Kairo i bliža okolina

Danas je podjednako interesantno posmatrati načine na koje Napoleonovi istraživači koji su stvarali delo pristupaju svojim oblastima, kao i opšta mesta, namere i ideološku pozadinu dela. U Description de l’ Egypte ništa nije slučajno, za svaku legendu, napomenu i grafički prikaz postoji objašnjenje zbog čega su pred nama u baš takvom obliku. Karte su rađene u razmeri 1:86 400 što je razmera u kojoj je Kazini (Cassini) izradio topografsku kartu Francuske, dok su lokacije u Egiptu na kartama beležene uz napomenu o njihovoj udaljenosti od meridijana na kome leži Pariz kao kulturni centar progresivnog sveta (Godlewska 1995: 15). ideološka pozadina je najbolje oslikana u uvodu koji je potpisao Furije (Fourier), a u kome se ističu pogodnosti geografskog položaja Egipta, njegovi resursi uz zaključak da mu nedostaju samo beneficije koje nudi Francuska kao nosilac pogresa (Godlewska 1995: 8). On govori o Napoleonovim nastojanjima da Egiptu pomogne oslobađajući ga od Mameluka, da pospeši njegovu poljoprivredu svojom naprednom tehnologi-jom i znanjima, ali otvoreno govori i o onome što bi Francuzima koristilo u toj priči. Ta strana medalje je predstavljena plasira-njem francuskih proizvoda na egipatsko tržište, korišćenjem njegovih dobara i ne najmanje važno – otvaranjem komunikacije između Sredozemlja i Arabijskog mora (Godlewska 1995: 8). Ova poslednja stavka je imala veliku težinu, posmatrano u svetlu Engleskih odnosa sa indijom i suparništvom između Engleske i Francuske. Direktna komunikacija preko Mediterana i Arabijskog mora je značila daleko bržu komunikaciju sa indijskim potkon-tinentom, a time je otvarala mogućnost kontrole, što je sva-kako stvar vredna pomena. iako su svi ovi argumenti dovoljno objašnjenje za težnju Francuza da uspostave vlast nad Egiptom u datom trenutku, bitan faktor je i stav o arapskom svetu, čija je nauka nerazvijena, narod neuk i zadojen praznoverjima. Furije arapsko osvajanje poredi sa varvarskim osvajanjima u Evropi uz napomenu da su čak i evropski varvari „kultivisaniji”, jer su bili svesni superiornosti država koje su napadali (Godlewska 1995: 8). Kroz celo delo se provlači misao da je savremeni živalj Egipta na neki način održao vezu sa drevnim precima i da ga koči jedino trenutna nametnuta vladavina pridošlica u tome da se po napretku približi „pristojnom” zapadnoevropskom svetu. Čini se da stav o inferiornosti orijentalnog u vezi sa prethodno rečenim nije jedini nivo – Egipat je ipak nosilac mudrosti i znanja Starog sveta i ta slika je jako važna za francuske mislioce. Dakle, Egipat je u biti pozitivan i svet sa potencijalom, samo mu je

potrebno malo dorade – što je, svakako zadatak jedne napred-ne i prosvećene zemlje kakva je Francuska. Takav stav se može uvideti kroz analizu načina na koji su predstavljeni i pažnje koja je poklonjena različitim celinama u Description de l’ Egypte. Glavne celine su „Antikviteti” („Antiquites”), „Moderan život” („Etat moderne”) i „Prirodna istorija” („Historie naturelle”) (Godlewska 1995: 10). Savremenom stanovništvu je posvećeno malo pažnje i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu, što se da uočiti samo letimičnim pogledom na crteže u delu. Često se pored staroegipatskih spomenika nalaze prikazi savremenih stanovnika Egipta koji su bez individualnih karakteristika, za razliku od francuskih istraživača u čijem se prikazivanju teži ka isticanju individualnosti (sl. 9). Svaka mapa i tabla nose imena istraživača, inženjera i umetnika koji su imali udela u njihovom stvaranju, a često je na crtežu prikazan Francuz koji je određeni spomenik skicirao (sl. 12) – tako da uz podatke o egipatskim starinama imamo i autoportrete onih koji su se bavili njihovim istraživanjem (Godlewska 1995: 19). Egipćani su predstavljeni najčešće kao nezainteresovani, kao deo pasivnih kulisa, živi i svesni koliko i spomenici uz koje stoje ili sede, što je posebno dobro istaknuto kada se na istoj slici nađu naočiti francuski istra-živači, koji su aktivni, prosvećeni i kojima je kao takvima dužnost da na te mrtve daske pozornice stvarnosti jedne zemlje vrate život i napredak (sl. 10). Činjenica da je srazmerno malo pažnje posvećeno svim aspektima egipatske stvarnosti tog vremena i prošlih vekova vezanih za islam čini potporu ovakvom stanju stvari. islamski period je trenutna stranputica na sjajnom putu kojim je egipatska zemlja gazila sigurnim koracima, te je treba vratiti na pravi put koji joj dolikuje. Na mapama i tablama nisu razrađeni podaci o institucijama, organizaciji i načinu života koji je vezan za islam do te mere da je na kartama teško razlikovati džamiju od bunara (Godlewska 1995: 19). To nije slučajnost, jer smo videli da je u rezonu prosvetiteljstva jedino ono što je ver-no prikazano, samim tim samerljivo, uklopivo u zapadnoevrop-ske sisteme mernih jedinica kojima se definiše ono što je jedino ispravno i istinito. Ako na mapi Kaira imamo džamiju sultana Hasana, to je iz razloga što je u evropskom rezonu ona stavljena u grupu obeleženu kao „bitno”, monumentalno zdanje, a mnoge druge su merenjem podvedene pod klasu nedostojnog pažnje i samim tim nisu zavredele da budu predstavljene – one dakle ne postoje. Kao što je već rečeno, deo koji se tiče modernog Egipta je najslabije opskrbljen podacima – on je tu više kao objašnjenje jednog neprijatnog sticaja okolnosti koji je trenutan i usputan, pa ga, pošto su objektivni i svesni prolaznosti takvog stanja, pomi-nju u formi malo obimnije napomene. Još jedan zanimljiv detalj koji treba uočiti na ilustracijama su figure starih Grka i Rimljana uz Egipćane, u okviru drevnih hramova, koji treba da podsete na evropsko prisustvo u Egiptu u davna vremena (Godlewska 1995: 23).

Sl. 9. Naslovna strana prvog toma Description de l' Egypte

63

Sl. 12. ilustracija iz Description de l' Egypte

Sl. 10. ilustracija iz trećeg toma Description de l' Egypte

Jasno je da je Egipat u Description de l’ Egypte konstrukt nje-govih posmatrača, da je prava slika u njemu iskrivljena, negde preuveličana, a negde preskočena, zavisno od konkretne teme. i pored toga delo ne treba odbacivati, već ga gledati u njegovom istorijskom i kulturnom kontekstu i sa korpusom predznanja o temi prići mu kritički, sa nastojanjem da se njegovi zaključci upotrebe kao skup informacija o formiranju arheološke i drugih disciplina koje se bave ljudskim zajednicama. Sa tačke gledišta našeg vremena Description de l’ Egypte treba posmatrati i kao reper za preispitivanje toga koliko je naša disciplina zaista napredovala na etičkom planu i koliko je u humanističkim nauka-ma, bez obzira na naše težnje realno moguće u potpunosti biti objektivan. U vremenu kada raspolažemo detaljnijim i argumen-tovanijim zaključcima i znanjima o Egiptu na ovo delo se treba stalno vraćati, jer se čini da njegove kritike nisu prestale da se javljaju. Delo još uvek privlači pažnju istraživača i njihovi različiti pristupi mogu ukazati na raznolikost stanovišta sa kojih oni delu prilaze. Vrednost Description de l’ Egypte nije toliko u konkret-nim podacima o Egiptu koliko u slici o svom vremenu i njegovim idejama koje ono nosi – te njegova aktuelnost u egiptološkim krugovima neće nikad nestati, kao što nije nestalo ni zanimanje za dela antičkih i srednjovekovnih pisaca.

Sl. 17. Slika iz 1827. na tavanici jedne od prostorija sa egipatskim nalazima u Luvru

Simbolika naslovne strane Description de l’ Egypte ide uz rame sa slikom koja stoji na tavanici odeljka Luvra posvećenog egi-patskim antikvitetima. U pitanju je F. Pikotova Study and Muse of the Arts Reveal Ancient Egypt to Athens (sl. 17), na kojoj je personifikacija Atene obučena u klasičnom maniru, dok je personifikacija Egipta čulna ženska osoba u poluležećem stavu, koja odiše pasivnošću za razliku od odlučne evropske klasične figure (Reid 2002: 141). U ovom kontekstu možemo pomenuti i medalju iz 1826. izdatu povodom drugog izdanja Description de l’ Egypte (Reid 2002: 142). Na njoj je rimski vojnik pred čijim stopalima leži ženska osoba – koja simboliše Egipat (sl.18). Ona je oličenje ideje o egzotičnom, čulnom svetu koji pokoravaju rimski ideali vojničke odvažnosti. Personifikacija Egipta se toliko stapa sa krajolikom u svojoj mlitavosti i pasivnosti, da je samom pojavom Evropljanina klasičnog perioda ona pokorena.

Sl. 18. Medalja koja slavi francusku ekspediciju u Egiptu, izdata 1826.

D. Vivan Denon (D. Vivant Denon) (1747–1825) bio je vođa Napoleonovih istraživača i iza sebe je ostavio delo Voyage dans la basse et la haute Egypte (Schulz 1998: 494). Ova knjiga je uz Description de l’ Egypte bila zaslužna za buđenje snažnog inte-resovanja za egipatsku starinu. Za polje egiptologije pomenuto interesovanje je od izuzetne važnosti, jer ono podstiče putnike i istraživače da putuju u Egipat i neki od njihovih crteža su nam danas jedini dokaz o postojanju pojedinih spomenika koji nisu odoleli zubu vremena. Još jedno značajno delo u ovom periodu je Monumenns Egyptiens koje predstavlja ikonografski spoj kako stvarnih antikviteta, tako i fantastičnih kreacija kakve su Piranezi-jeve ili Erlahove (Fischer fon Erlach) (Whitehouse 1995: 23).

64

ANTiKVARi i POČECi NAUČNiH iSTRAžiVANJA

Među najpoznatijim antikvarima su đovani Anastazi (Giovanni Anastasi) (1780–1860), Bernadino Droveti (Bernadino Dro-vetti) (1776–1852) i Henri Solt (Henry Salt) (1780–1827), koji su vodili iskopavanja u cilju sakupljanja što veće količine antikviteta (Schulz 1998: 494). Kolekcije sačinjene od svega što se činilo vrednim pažnje, koje su sakupili u Egiptu, prodavali su muzejima u Evropi i ti artefakti su postali osnova kolekcija u Londonu, Parizu, Torinu, Berlinu i Lajdenu (Schulz 1998: 494). Svakako treba pomenuti i žana žaka Refona ( Jean Jacques Refand) (1786–1852) i đovanija Batistu Belconija (Giovanni Battista Belzoni) (1778–1823). Belconi je u London transporto-vao gornji deo statue Ramzesa ii iz njegovog posmrtnog hrama u Tebi, što je bio akt u maniru takmičenja među evropskim državama tog vremena u tome koja će za svoje muzeje pribaviti što impozantnije nalaze i u što većem broju (Schulz 1998: 494). Doprinos žan-Fransoa Šampoliona ( Jean-Francois Champoli-on) (1790–1832), sem pronalaženja vekovima traženog ključa za dešifrovanje hijeroglifa, jeste i u tome što je autor knjige i Monumenti dell’Egitto e della Nubia, koju je publikovao Roselini (ippolito Rossellini) između 1832. i 1844. (Schulz 1998: 496). Knjiga je nastala kao proizvod njegovog putovanja po Egiptu do Abu Simbela, tokom koga je on prepisivao hijeroglifske natpise i radio na njihovom prevođenju (Schulz 1998: 496).

EGiPTOMANiJA U 19. VEKU

Važan momenat za egiptomaniju 19. veka predstavlja egipatska dvorana (Egyptian court), koja je 1854. dizajnirana za izložbu u Kristalnoj dvorani u Londonu (sl. 19), a u čijem osmišljavanju su sudelovali arhitekta Oven Džons (Owen Jones) i egiptolog Džosef Bonomi ( Joseph Bonomi) (Fazzini, McKercher 2001: 461). Njihova težnja je bila da publici približe egipatski dizajn i spomenike tačno, dakle, u skladu sa naučnim znanjima (Fazzini, McKercher 2001: 461). Egiptolog Ogist Meriet (Auguste Marrie-te) otkrio je nakit Srednjeg carstva, koji je prikazan u egipatskom hramu (Temple egyptien), koji je on osmislio za univerzalnu izložbu u Parizu 1867. godine (Fazzini, McKercher 2001: 461). Ovaj period je obeležila i čuvena opera đuzepe Verdija Aida, koja je napisana 1869. godine povodom otvaranja Kuće opere u Kairu, a po tekstu Ogista Merieta (Fazzini, McKercher 2001: 461). Primer Ogista Merieta pokazuje da nije uvek jasna granica između egiptologije i egiptomanije – egiptomani postoje i u re-

dovima egiptologa (Reid 2002: 12). interesantno je da je fabrika porcelana „Sevres” u to vreme proizvodila servise sa prikazima iz Denonove studije i da je prvi servis prezentovan ruskom caru Aleksandru i (Fazzini, McKercher 2001: 461–462).

Sl. 19. Kolosalne statue iz Abu Simbela koje su Džouns i Bonomi dizajnirali za izložbu u Kristalnoj palati

industrijska revolucija je bila jedan od okidača za masovno pozivanje na Egipat. inženjeri i graditelji koriste nove materi-jale i nove tipove konstrukcija, te asociranjem na Egipat ističu dimenziju stabilnosti, proverenosti i sigurnosti koja je sa njim povezana. Primer su viseći mostovi, železničke stanice, fabrike i slično. Povezivanje Egipta sa mudrošću i znajem Starog sveta uticalo je na to da se egipatske teme javljaju i u sklopu obra-zovnih institucija, kakve su muzeji, univerziteti i zoološki vrtovi. Primeri su Berlin Neues Museum (1843–1855), kao i kuća slona u zoološkom vrtu u Antverpenu (Fazzini, McKercher 2001: 462). Zanimljivo je da se egipatski dizajn javlja i u okviru pravnih institucija i zatvora, gde se eksploatiše ideja o stabilnoj staroe-gipatskoj državi i njenim zakonima. Oblast u kojoj pozivanje na Egipat nije novina 19. veka, već ima dužu tradiciju, vezana je za groblja. Sada se osim detalja uz same grobove javljaju i kapije i zidovi grobalja sa egipatskom dekoracijom (sl. 20). Primer koji posebno odiše simbolikom je groblje Pére Lachaise u Parizu, na kome su sahranjeni mnogi članovi Napoleonove ekspedicije (Fazzini, McKercher 2001: 462).

Sl. 20. Ulaz u jedno groblje u Engleskoj, dizajniran 1854. godine

***

Period koji je bio u centru pažnje ovog poglavlja je možda najvažniji za razumevanje Egipta sa evropskog stanovišta u savremenom svetu. Razlozi za to se ne završavaju zamahom koji je dobilo polje naučnog istraživanja Egipta – štaviše, neki drugi tokovi su možda imali dosta veći uticaj. Videli smo koji su istorij-ski momenti doprineli određivanju smera u kome će se kretati uobličavanje slike o Egiptu. Da bismo shvatili koliko su tokovi poput Francuske revolucije, tehničkog napretka i ekonomskog jačanja evropskih zemalja uticali na viziju o „drugome”, može-mo navesti primer Kine koja je bila u mnogim aspektima ispred Evrope sve do 18–19. veka, kada njeno ekonomsko slabljenje utiče na stanovište zapadnoevropskih sila o ovoj zemlji kao manje naprednoj. Poenta je da nije samo Egipat (čije ekonomsko stanje u ovom periodu takođe nije na zavidnom nivou) postao žrtva zapadnoevropskog poleta, već je ta pojava dosta širih razmera. Stoga se u narednom delu bavimo razlozima i objaš-njenjima evropskog kolektivnog identiteta i percepcije Egipta u modernom dobu.

65

POGLED NA EGiPAT U MODERNO DOBA

„prošlost je temelj individualnog i kolektivnog identiteta, a artefakti iz prošlosti su izvor značenja kao kulturni simboli” – r. Hewison (prema rowlands 2007: 60).

„stvaranje baštine je politički proces” – J. Jacobs (prema Meskell 2000: 155).

Za razumevanje odnosa Evrope prema Egiptu u 18. i 19. veku mora se uzeti u obzir istorijska i politička slika toga vremena: to je vreme uobličavanja modernih evropskih država, koje grozni-čavo tragaju za sopstvenim mestom na pozornici svog vremena. U takvim okolnostima one tragaju za svojim identitetom, za isto-rijom svog naroda, za dokazima o kontinuitetu na teritoriji koju naseljavaju i pri tome se okreću različitim naučnim disciplinama. U takvim okolnostima na značaju posebno dobija kulturno na-sleđe kao kohezivna, ujedinjujuća sila koja kreira osećaj ličnog i kolektivnog identiteta (Rowlands 2007: 60). Kolektivno kulturno nasleđe fragmentovano moderno društvo čini svesnim njegovog mesta u savremenom svetu kroz konstruisanje jačeg identiteta pomoću osećanja o produženom vremenu i prostoru (Rowlands 2007: 60). Podvođenje određenih dobara pod okrilje kulturne baštine je proces, u kome se definišu norme i stavovi zajednice koja neke fragmente materijalne kulture iz prošlosti karakteriše kao kulturnu baštinu. Razvoj disciplina arheologije i antropolo-gije i promena u načinima na koje su njihova dostignuća percipi-rana i vrednovana u uskoj je vezi sa pokušajem da se razumeju drugi, što inkorporirano u širi kontekst može da se poveže sa ekspanzijom Evropljana i njihovim imperijalističkim nastojanjima. Evropa je u toj priči zapravo centar oko kojeg se stvara priča o „drugom” i drugačijem kroz kompleksne procese uzajamnog definisanja (Gosden 1999: 16). Arheologija i antropologija su nu-dile pogodne alatke za procese samodefinisanja Evrope, tačnije „Zapada” i njihovog mesta u trenutnim istorijskim okolnostima. Treba svakako imati na umu da kulturne razlike nisu nekakve opipljive, kvantitativno merljive, na prvi pogled lake za spozna-vanje osobine: one se kreiraju kroz specifičnosti seta kontakata i onoga što je kao proizvod toga nastalo iz spoja logika kulturnih formi (Gosden 1999: 16). Produkt susreta dveju kultura treba posmatrati kao dinamički entitet, kao proces, a ne kao jedno-kratni događaj, koji različite individue u obe kulture posmatraju na različite načine u jednom trenutku i kroz protok vremena (Gosden 1999: 16).

Kada govorimo o samodefinisanju Evrope, bitno je istaći da je taj proces tekao na specifičan način, da je priroda njenog odno-šenja prema „drugom” u sprezi sa strahom da nekoherentnost i heterogenost mogu biti prepreka njenom jedinstvu (Gosden 1999: 23), što je uslovljeno mnoštvom jače ili slabije izraženih, na istorijskoj tradiciji zasnovanih nacionalnih identiteta evropskih država. Samodefinisanje Evrope se kanalisalo na dva načina: 1. kroz logiku negativnog primera, odnosno definisnjem drugačijeg od sebe u okvirima zatvorenog kruga uzajamnog definisanja i 2. traganjem za korenima u praistoriji, antici ili u oba (Gosden 1999: 23). Determinisanje odlika jednog entiteta zahteva postojanje objekta upoređivanja u odnosu na koji se izdvajaju sopstvene osobine i takav mehanizam se može predstaviti kao nova formulacija maksime „Mislim, dakle postojim” u „Postojiš, dakle ja postojim” (Gosden 2007: 169). Stoga su relacije među kulturama ono što određuje njihovo međusobno vrednovanje i percipiranje u najširem smislu, jer bez kulture sa kojom bi se poredile njihove osobine su relativne, nemoguće ih je smestiti u samerljive okvire koji bi im dali smisao (Gosden 2007: 170). Važno je razlučiti da se izraženija potreba za takvim procesima u društvu ne javlja ničim izazvana, već je podstiče trenutni politički, kulturni i socijalni kontekst – dakle, potreban je okidač koji će pokrenuti razmišljanje u tom smeru. U tom smislu je razume-vanje pozadine evropskih kolonizatorskih poduhvata nemoguće bez razumevanja nimalo jednostavne mreže odnosa koju čine

niti u njihovim zajednicama, među državama na evropskom tlu, između Evropljana i „drugih” i sl. Kulturna opozicija koju je Evropa formulisala posmatrajući Egipat može se definisati kao dijametralna suprotnost između kulture koja se oslanjala na klasične i renesansne izvore u odnosu na „drugog”, koji pred-stavlja alternativu logičnom, prirodnom putu razvoja. Razmišlja-nje u ovakvim okvirima je bilo prisutno dugo nakon što je Egipat postao dostupniji (Whitehouse 1995: 17). Postavlja se pitanje zašto se u toj priči našao baš Egipat – zašto se takav proces nije dogodio uz posmatranje, primera radi kineske civilizacije? Kineska civilizacija nipošto nije neinteresantna, sa svojom dugom tradicijom, sa državnom organizacijom još od 221. godine pre nove ere i svim tekovinama koje je ponudila Zapadu. Udela u tome je imala njena udaljenost od evropskih očiju i evropskih interesnih sfera, kao i kraći istorijat kontakata. Ključan momenat za razumevanje tih procesa je svakako pojam orijentalizacije, koji je u iste okvire smestio različita društva, zaodenuvši ih u isto ruho. U isto vreme je orijentalizacija termin koji nam u velikoj meri daje odgovor na pitanje kada se formiraju ideje o Zapa-du nasuprot istoku. Orijentalizaciju ne treba posmatrati kao jednokratan događaj, već pre kao proces, čije zametke možemo nazreti još u vreme antičke Grčke iz vremena Grčko-persijskih ratova (490–479. g. p. n. e.). Grčko društvo tog vremena je bilo svesno pretnje moćne države i svoje nesigurnosti i potrebe za stvaranjem jake kohezivne sile koja će narod ujediniti zajednič-kim stavom prema neprijatelju, što čini kako satiričnim pozoriš-nim komadima kakve je ostavio Eshil, tako i stvaranjem stereoti-pa o Persiji. Grci počinju da svoje osobine definišu u odnosu na persijske, suprotstavljanjem načina ratovanja, državne organi-zacije i sistema vladavine dvaju društava, težeći time da stvore jasnu sliku o sebi. Videli smo, međutim da se priča o grčkom odnosu prema Egiptu odvijala u potpuno drugačijim okvirima u odnosu na gorepomenuti stav prema Persiji. Stvar je u tome da se počecima stereotipizacije istoka u antičkoj Grčkoj 5. veka pre nove ere takve konotacije šire na mnogo obimnije geografske i kulturne okvire upravo građenjem ideje o Orijentu kao označi-vaču koji označava između ostalog i Egipat, a koji je važan deo procesa kulturne interakcije u kojoj se uobličava slika o Evropi. Koncept orijentalnog je zadobijao nove dimenzije tokom mo-menata evropske istorije kakvi su krstaški ratovi, rivalstvo među vladajućim kućama Osmanlija i Habzburgovaca, kao i radom hrišćanskih mislilaca. Važno je istaći da se proširivanjem evrop-skih znanja o Orijentu ne dešava proces razbijanja stereotipa o njemu: novi podaci o njemu se još dugo posmatraju u svetlu starijeg znanja (stvarnog ili fiktivnog), čime se stereotipi pro-dubljuju (Said 2008: 82). Paralelno sa tokovima orijentalizacije Egipat se inkorporira u te okvire, što opet treba posmatrati kao proces. Za sticanje slike o nekim okvirima orijentalizacije dobro je navesti neku odrednicu koja bi pružila reper u vremenu za razvoj ideje o orijentalnom. Sa tom namerom nije loše naznačiti da je definisanje orijentalizma kao polja naučnog proučavanja ve-zano za donošenje odluke Crkvenog saveta u Beču 1312. da se osnuje niz katedri koje se bave nekim od orijentalnih jezika (Said 2008: 69). Dakle, u zapadnom poimanju orijentalizam podra-zumeva naučno zanimanje za širok dijapazon aspekata vezanih za „istok” (naravno, istok u odnosu na centar sveta – Evropu). Proces orijentalizacije Egipta je u većoj meri počeo da dobija na važnosti od 18. veka, kada možemo govoriti o širenju dijapazona izvora o Egiptu, gde pored važnih doprinosa stručnjaka treba pomenuti i spise putnika, čiji broj raste. U jednom periodu je turistička literatura imala najistaknutije mesto u izvorima za upo-znavanje Egipta. U prvoj polovini 19. veka Edvard Lejn (Edward Lane) sačinjava jednu od prvih etnografskih studija (koja kao i turistička literatura govori o modernom stanovništvu Egipta) i kroz njegovo delo se provlači ideja o razlici između Egipta i zapadnoevropske civilizacije (Champion 2003: 162).

U to vreme nastaje i koncept helenizma koji podrazumeva pogled na antičku Grčku kao na izvorište evropskog duha, što se može posmatrati u kontekstu antagonizma prema Osmanskoj

66

imperiji i traženja identiteta zapadnoevropskih zemalja (Shanks 2005: 80). U tom smislu je arheologija stare Grčke u sprezi sa procesom koji traje dva veka, a koji se odnosi na shvatanje „evropskosti” („Europeanness”), odnosno definisanja evropskih nacija, njihove prošlosti, a time i mesta na trenutnoj političkoj pozornici (Shanks 2005: 80). Počeci tog procesa su obeleženi gomilanjem artefakata antičke Grčke u nacionalnim muzejima evropskih zemalja, kao dokaza njihovog civilizovanog statusa, njihove veze sa konceptom helenizma i grčkih korena (Shanks 2005: 81). Osamnaesti i devetnaesti vek nose značajne pro-mene u sistemu obrazovanja u Zapadnoj Evropi, koje su imale korene u Nemačkoj, ali ga prihvataju i drugi – primera radi francuske visokoobrazovne institucije. Antička Grčka je u fokusu edukativnog sistema (Bildung) i ona ne podleže kriticizmu koji je usmeren na ostala društva iz prošlosti, a individue klasič-nog obrazovanja postaju na ceni u širokom spektru oblasti od državnih institucija preko obrazovanja do prava (Shanks 2005: 66–67). Rani 19. vek se vodi konceptom sadržanom u pojmu „duha vremena” (Zeitgeist), a model obrazovanja zasnovan na ovom metafizičkom idealu počiva na viziji o idealizovanom grčkom poreklu evropskih država (Shanks 2005: 67). Ovakvim sistemom obrazovanja koji ima uticaj na mnogo šire tokove evropskih društava gradi se identitet koji na marginu evropskog civilizovanog sveta postavlja druge obrasce i prošlost drugih naroda van evropskog kontinenta. Nova ideologija domete svog uticaja ne završava na obrazovanju i uređenju pojedinih institu-cija, već se težnje celog jednog momenta u istoriji evropskog kontinenta mogu okarakterisati kroz njene ideje. Postavljanjem grčke starine u fokus interesovanja i zaodevajući je u ruho jedi-nog ispravnog modela za vrednovanje društava iz prošlosti, kao i isticanjem evropskog usvajanja grčkih ideja, u tom istorijskom trenutku se stvara referentni sistem za poređenje naprednosti i postignuća svih drugih društava u prošlosti i sadašnjosti, u kome uvek i jedino antička Grčka i njeni baštinici mogu isplivati kao ne-upitni pobednici, a njihov sistem vrednosti kao jedini relevantan.

Sl. 13. Nekhbet – boginja personifikacija Gornjeg Egipta kod portala Egipatskog muzeja

U vezi sa tim je odnos prema egipatskoj prošlosti i starinama, za koje evropske sile smatraju da ne pripadaju savremenim stanovnicima Egipta, već da napredna Evropa ima veća prava na njih. Sam naziv discipline koja se bavi proučavanjem dinastičkog Egipta uz grčko-rimski period kao epilog evropocentričan je – Evropa je takvim nazivom okvire svog interesovanja za istoriju jedne zemlje ograničila na isečak u vremenu koji ona smatra vrednim proučavanja, što se kristališe polovinom 19. veka (Reid 2002: 7). S obzirom na manjak edukovanih egiptologa u Egiptu i odnos vlade prema starinama (koji je produkt slabe ekonomske moći zemlje, kao i evropske kolonizacije), Evropljani smatraju da egipatsko stanovništvo nije dostojno svoje prošlosti i takav stav iskazuju kako kroz literaturu, tako i svojim opštim stavom. ilustraciju toga predstavlja fasada Egipatskog muzeja u Kairu (sl. 13), na kojoj se u okviru klasičnog izgleda nalaze imena evropskih egiptologa (sl. 14) i na kome su ispisi na latinskom jeziku (sl. 15) koji velika većina stanovništva Egipta tog vremena ne poznaje (Reid 2002: 5). Da stvar bude još gora, na fasadi je personifikacija Gornjeg Egipta (sl. 16) otelotvorena u ženskoj skulpturi provokativnog izgleda – naravno u grčkom stilu poznog klasičnog perioda – u vreme kada su Egipćanke više klase nosile nosile zar (Reid 2002: 5).

Sl. 14. Egipatski muzej u Kairu

Sl. 15. imena evropskih egiptologa na fasadi Egipatskog muzeja

67

Sl. 16. Natpis na Egipatskom muzeju na latinskom jeziku sa rimskim brojevima

Jedan od aspekata potpadanja Egipta u sferu orijenta je rušenje njegovog specijalnog statusa kao izvorišta civilizacijskih tekovina i mudrosti (Wengrow 2003: 185). To je u vezi sa modelom u nauci koji pretpostavlja grčko i šire evropsko poreklo od indo-evropljana, koji čini da se fokus u istraživanju korena evropske civilizacije pomeri sa Bliskog istoka, čime se njegova uloga marginalizuje (Champion 2003: 182). U kontekstu takvih tokova je važan rad Graftona Eliot Smita (Grafton Elliot Smith), koji iz-među 1911. i tridesetih godina 20. veka zagovara model poznat kao hiperdifuzionizam, koji pretpostavlja izvorište civilizacije u Egiptu. To je bio poslednji pokušaj da se da na težini egipatskoj civilizaciji u okvirima opštih tokova razvoja ljudskog društva. U kasnijim godinama je rad Gordona Čajlda učinio kraj takvim teo-rijama. On je pretpostavio da se u kulturi Mesopotamije prvi put u istoriji čovečanstva javljaju domestifikacija životinja i biljaka, sedentarizacija, ukratko – da je u njoj nastala ona važna prome-na u ljudskom društvu koju označavamo terminom neolitskog paketa. Takvi zaključci su osnaženi napretkom na polju metoda apsolutnog datovanja, razvojem komunikacije između arheologi-je i prirodnih nauka.

SHVATANJE EGiPATSKE UMETNOSTi U MODERNO DOBA

Egipatska umetnost je do novijeg vremena iako egzotična, različita od umetnosti evropskog kontinenta, uvek manje ili više eksplicitno posmatrana kroz naočari sa klasičnim filterom. Tek se u novije vreme javljaju radovi koji ističu da klasično nasleđe nije merilo kvaliteta umentičkih dela i da je vrednost klasičnog nasleđa prenaglašena u evropskim shvatanjima na uštrb nasleđa drugih kultura. Tako je egipatska skulptura dugo smatrana statič-nom, daleko od ekspresivne prirodnosti grčkih statua (Whi-tehouse 1995: 23). Pri tome se zaboravljala razlika u nameni egipatske i grčke skulpture, u kontekstu kultura posve različitih karaktera i normi. Reljefi i slikarstvo su bili srazmerno slabo poznati sve do 19. veka. Njihovo dvodimenzionalno predstavlja-nje i nedostatak perspektive su tumačeni kao znak primitivnosti (Whitehouse 1995: 23). Danas je potpuno jasno da razlozi za takav način prikazivanja nisu posledica primitivnosti egipatskih majstora, jer postoje primeri koji ukazuju na to da oni imaju u svesti i prespektivu i trodimenzionalnost, ali je njihov pogled na svrhu onoga što mi nazivamo umetnošću drugačiji u odnosu na naš. Tek je 20. vek doneo studije koje su istraživale uzroke i po-bude Egipćana da na taj način predstavljaju svet oko sebe. Jedna od prvih ozbiljnijih studija je čuveno Šeferovo (Heinrich Schäfer) delo Von äegypticher kunst iz 1919. godine.

ODNOS EGiPćANA PREMA SVOJOJ PROŠLOSTi

Odnos Egipćana prema svojoj prošlosti danas je pitanje koje ne prati osnovnu nit teme ovog rada, ali s obzirom da je na njega u velikoj meri uticala Evropa, možemo ga shvatiti kao epilog u istoriji evropskog interesovanja za Egipat. Odnos modernih Egipćana prema svojoj prošlosti može se opisati sa jedne strane

kao otpor prema prisvajanju njihove prošlosti od strane zapadne civilizacije, koji se kanališe kroz povećanje interesovanja za sop-stvenu prošlost, i njenog ponovnog vrednovanja (Scham 2003: 171). Rezultat toga je težnja da se školuju stručnjaci i organizuju institucije, kako bi se ojačao nacionalni identitet. Takve tenden-cije su zastupljene još od 19. veka i mogu se opisati kao su-protstavljanje egipatskog nacionalizma zapadnom imperijalizmu (Reid 2002: 13). U istom vremenskom rasponu – od 19. veka do danas – u Evropi se može pratiti promena od potcenjivanja ka ponovnom talasu poštovanja i poistovećivanja sa egipatskom kulturom, a ta tendencija je u Egiptu vezana za mišljenje da je modernom Egiptu zapravo potrebna saradnja sa zapadnjacima u cilju očuvanja kulturnog nasleđa i ne manje važno – potrebni su mu i zapadni turisti (Scham 2003: 171). Ovi tokovi ipak nisu označili početak korektnog odnosa Evropljana prema moder-nom Egiptu. U drugoj polovini 20. veka u evropskom odnosu prema Egiptu se nastavlja oslanjanje na tekovine prethodnih perioda. Kolonijalistička ideologija se i dalje manje ili više ekspli-citno provlači kroz ovaj odnos, za šta je zaslužan i stav o nepo-vezanosti stanovništva modernog Egipta sa baštinom dinastičkog Egipta (Meskell 2000: 147–149). Argument za takvo odvajanje je period islamizacije, kao i relativna nezainteresovanost moder-nog stanovništva za baštinu (Meskell 2000: 149). Duga istorija evropskih intervencija različite vrste je stvorila kod Evropljana osećanje da na izvestan način oni imaju pravo da prisvajaju egipatsku baštinu. Baza na kojoj počivaju kolonijalistički narativi u postkolonijalnom dobu jeste stav da kulture od interesa imaju potrebu za evropskim mešanjem u smislu organizacije očuvanja starina i ne manje upravljanja njima, a samim tim i profitom koji se na taj način stvara. Egipatska baština je u takvim uslovima postala deo nečeg što možemo nazvati baštinom čovečanstva, odvojena od svoje prave geografske lokacije. Takav proces je Evropljanima dao pravo da prisvajaju egipatsko nasleđe, koje se prećutno u izvesnom smislu smatra upečatljivijim od evropskog (Meskell 2000: 150). Doba kolonijalističkih tendencija Evroplja-na, dakle, nije završeno: takve težnje se i danas uveliko spro-vode na različite, na prvi pogled manje agresivne načine, ali je proizvod isti – stanovnici modernog Egipta su i dalje na margini, udaljeni od centralne ideje koja se tiče slavne prošlosti njihove zemlje.

AFROCENTRiZAM

Priča o odnosu Egipćana prema svojoj istoriji u savremenim okvirima teško se može istrgnuti iz konteksta globalnog savre-menog društva. O percepciji Egipta u savremenom društvu je nemoguće govoriti bez potezanja pitanja afrocentrizma i sa njim povezanih struja u čemu ne sudeluju samo Egipćani, već i stručnjaci i laici sa svih kontinenata. Afrocentristički pokret je heterogen u smislu da ga možemo definisati pomoću više struja koje se fokusiraju na različite aspekte jednog istog problema sa sličnim ciljem. Zajednički činilac u svim tim pokretima bi se mogao opisati kao tendencija da se dostignuća naroda koji su geografski deo Afrike (ili su poreklom iz nje iako su danas članovi društava sa drugih kontinenata) počnu vrednovati bez predrasuda kakve bi mogle biti posledica evropocentričnih stavova i da se prizna važnost i nađe mesto kultura Afrike u okvirima opštih postignuća čovečanstva. Na prvi pogled ovakve tendencije deluju bezazleno, ali je glavni problem u tome što su one često dosta ekstremne zbog političkih i drugih opštijih raloga, te neretko, iako polaze od valjanih premisa, ubačene u širi kontekst koji izlazi iz naučnih okvira, one zadobijaju epitete agresivnosti i neosnovanosti. Jedan od najpopularnijih varijeteta je „afrocentrizam doline Nila”, koji je definisao Rasel Adams (Russell Adams), a koji se fokusira na Egipat (Roth 2001: 29). Postoje i struje koje se fokusiraju na druge oblasti Afrike i uopšte afričkog stanovništva, a koje čine širi kontekst gorepo-menutog Raselovog pojma ili bolje druge aspekte koji su sa njim u vezi. Razlog za poseban akcenat upravo na Egiptu je taj što je on najpoznatiji od svih afričkih kultura u širokim krugovima, zato

68

što je njegova arhitektura i umetnost uopšte fascinirala Evroplja-ne još od antike. Afrocentrizam doline Nila ima za cilj prevazila-ženje predrasuda koje su produkt evropocentričnog stanovišta sa koga polaze ljudi čija su kulturna iskustva u osnovi bazirana na evropskom nasleđu (Roth 2001: 29). Taj cilj se postiže različitim vrstama rasprava: raspravom o rasi Egipćana, o njihovim tehnič-kim i drugim dostignućima, znanjima i sposobnostima, o važnosti njihovog doprinosa za celokupno čovečanstvo i slično. Rasprave o rasi su bazirane na pretpostavci da se dokazivanjem teorije da su Egipćani bili „crni”, da je ultimativni dokaz o sposobnosti crne rase da stvori kulturna dostignuća vredna pažnje. Čini se da je glavni problem i pored problematičnosti samog termina rase u tome što su početne premise celog problema same evropocen-trične. Termin rase je kao zgodan alat za antropologiju uveden u moderno doba, tako da je i on deo evropskog intelektualnog razvoja. Pored toga, pokazano je da ne postoji gen koji određuje rasu, već današnji antropolozi rasu shvataju kao sociološki feno-men. Sama diferencijacija rasa je problematična i u evropskim okvirima: da li je opravdano svrstavati u okvire iste rase narode čija se boja kože razlikuje u meri u kojoj je to slučaj sa Portu-galcima, Norvežanima ili Česima? Da li se svaka pojedinačna individua iz ovih država razlikuje manje među sobom nego što se razlikuje od Marokanaca? ipak, treba pomenuti argumente na kojima afrocentristi zasnivaju svoje viđenje da su Egipćani pripadali onome što bi se uslovno moglo označiti kao crna rasa. Oni ističu da je jedno od staroegipatskih imena kojima su Egipćani označavali svoju zemlju kmt, što afrocentristi prevode kao „zemlja crnih ljudi”. Da su Egipćani zaista hteli da govore o zemlji crnih ljudi, a ne o crnoj zemlji, oblik date imenice bi bio nešto drugačiji: kmw (ili kmt za ženski rod, kao atribut „crni”) + y (njihova)+ t (odrednica mesta), što dalo oblik kmwyt, koji nije posvedočen u izvorima (Roth 2001: 29). iz tog razloga afro-centristi Egipat nazivaju „Kemet”, egiptologiju „kemetologija”, a hijeroglifsko pismo „kemetskim”, da bi ukazali na drugačija polazišta od onih koja imaju egiptolozi evropocentričnog usme-renja (Roth 2001: 29). U nauci je jasno da je naziv kemet vezan za boju zemlje, koja je rezultat njenog sastava, koji je prouzro-kovan nanosima Nila. To je posebno jasno ako imamo na umu egipatski naziv dšrt, koji se bez sumnje odnosi na crvenu zemlju (pustinju), a ne na zemlju crvenih ljudi (Roth 2001: 29). Čak i ako uzmemo egipatske prikaze stranaca gde su, recimo, Azijati ili Libijci svetlije kože od Egipćana, to ne daje potvrdu crne rase Egipćana. Kao argument možemo navesti način na koji se predstavljaju žene u odnosu na muškarce – one su svetlije puti, a teško da su žene bile druge rase u odnosu na muškarce. Štaviše, i osobe istog pola se mogu naizmenično prikazivati sa različitim bojama kože, ako su poređane u nizu, da bi prikaz bio pregled-niji i razumljiviji posmatraču. Znamo takođe da se stranci, koji su se na ovaj ili onaj način inkorporirali u egipatsko društvo, retko prikazuju drastično drugačije od načina na koji se predstavljaju Egipćani – tu pre možemo govoriti o detaljima nego o razlikama kakve su u rasi ili antropološkom tipu. Sve ovo govori u prilog zaključku da bi se različita boja kože na egipatskim prikazima kod Egipćana i stranaca mogla pre objasniti kao odvajanje nas i „drugih”. Kategorija rase u to vreme nije postojala, pa čak ni kategorija etniciteta u današnjem smislu, koja bi se u nekom okviru pre mogla uzeti u razmatranje od rase. Posebna priča se tiče toga da Egipćani ne percipiraju boje na način na koji smo mi u okvirima svojih društava naučeni da percipiramo i da njihova ikonografija ima jaku ideološku podlogu koja nalaže isticanje stvari na način na koji im to nalaže njihov pogled na svet, što ne mora biti doslovan prikaz stanja u stvarnosti.

Drugi nivo afrocentrističkih rasprava se tiče dokazivanja da su Egipćani imali izvesna tehnička dostignuća poput primitivne letelice, matematička znanja kao Pitagorinu teoremu ili poznava-nje vrednosti broja π, zatim različita etička i filozofska dostignuća (Roth 2001: 30). Problem sa ovakvim vrstama rasprava je u tome što se čini da ona opet polaze od merila evropske kulture. Tehnički napredak je, primera radi, čisto evropski kriterijum

razvijenosti društva, koji nije jedini mogući, niti jedini opravdani, tako da se kretanjem u takvim okvirima ne postiže udaljavanje od evropocentričnih stavova čemu streme afrocentristi. Razlog za to je možda taj što dokazivanje naprednog nivoa nekog aspekta egipatske kulture koji nema težinu u evropskim okvirima ne bi u evropskim očima bilo relevantno. iz toga proizilazi da osnovna pretenzija afrocentrista nije da stvore stanje ispravnog vrednovanja egipatske (i drugih afričkih) kultura kao takvo, već u evropskim očima, čime prećutno priznaju važnost evropskog kulturnog nasleđa i stanja njegovog društva danas. Problem sa ovakvim hipotezama su anahronizmi kao i nepostojanje valjanih argumenata koji bi podržali pretpostavku o egipatskom utica-ju na neke od afričkih kultura koje su u fokusu interesovanja afrocentrista. Tu se opet možemo vratiti na činjenicu da isticanje povezanosti neke kulture afričkog kontinenta sa egipatskom po-lazi od zapadnocentrične ideje da egipatska kultura zadovoljava nekakve kriterijume naprednosti, koji su potpuno relativni. Tre-ba biti svestan činjenice da čak i da naglašavamo važnost kulture A u odnosu na kulturu B, moramo imati u vidu preduslove kakvi su prirodno okruženje i mogućnost širenja novih znanja i uticaja, o čemu je, između ostalih, izuzetno jezgrovito govorio Džered Dajmond. U tom smislu su nekakva civilizacijska dostignuća koja se uzimaju za etiketiranje kulture A kao naprednije od kulture B potpuno relativna i od davnog momenta napuštanja ideje o jednolinijskoj evoluciji – prevaziđena. Samim tim dokazivanje povezanosti, primera radi, kulture Zimbabvea sa Egiptom, ne pokazuje važnost i veličinu dostignuća same te kulture, već pre daje potvrdu predrasudama zapadnjaka.

Treća polazna tačka se zasniva na rušenju mita o antičkoj Grčkoj kao neprikosnovenom izvorištu kulturnih tekovina. Pobornici ove struje smatraju da su Grci u velikoj meri preuzeli od Egip-ćana znanja koja se kao njihovo dostignuće slave u evropskoj tradiciji. Oni govore o tome da je Aristotel svoje filozofske ideje preuzeo iz Egipta, da su Sokrat i Kleopatra pripadali crnoj rasi, a jedno od najpoznatijih dela ove struje je Ukradeno nasleđe Džordža Džejmsa (George James) iz 1954. godine (Roth 2001: 30). Poslednja veća, za našu temu važna struja afrocentrizma svoje stavove zasniva na gledištu da je Egipat uticao na sve kulture afričkog kontinenta, što dalje implicira važnost svih njih u globalnim razmerama. Ovakva ideja je zasnovana na delima devetnaestovekovnih istraživača koji su zbog manjka znanja sve građevine i uopšte umetničku zaostavštinu smatrali za egipatsku (Roth 2001: 30). Među najistaknutijim autorima koji se mogu svrstati u ovu struju je Anta Diop, Senegalac koji je govorio o vezi između egipatskog jezika i religijskih shvatanja i Volov (Wo-lof ) kulture Senegala (Roth 2001: 30).

Za razumevanje odnosa antičke Grčke i starog Egipta u mo-dernoj arheološkoj teoriji je neophodno podrobnije sagledati rad Martina Bernala, koji je izazvao veliku pažnju u stručnim krugovima, kao i u laičkim. Bernal se nije eksplicitno deklarisao kao afrocentrista, ali u njegovom radu nalazimo elemente koji su deo treće gorepomenute verzije afrocentrizma. Bernal govori o „starom modelu” – modelu pre 19. veka koji je podržavao grčko viđenje o poreklu mnogih svojih dostignuća iz Egipta (nauke, filozofije, kulture), koji je razvojem arheološke teori-je iz rasnih, imperijalističkih i političkih razloga preobraćen u „arijevski model” (prema Trigger 1992: 121). Njegov metod je u nauci dosta kritikovan, i to ne bez razloga, jer su načini na koje on dolazi do zaključaka često prilično naivni i nevešti, bez valjanog kritičkog aparata. Za argumente svojih hipoteza Bernal koristi grčke izvore kojih ima dosta i koji su raznorodni, a da ne govorimo o tome da ih je moguće na različite načine tumačiti, te pružaju plodno tle da se dokaže gotovo bilo kakva hipoteza. Aspekt njegovog rada koji se čini možda najproblematičnijim jeste dokazivanje porekla mitova i ideja putem lingvističke sličnosti, pri čemu je poznato da i pored toga što nam je osnova staroegipatskog jezika poznata, i dalje postoje neki segmenti jezika koji su problematični. Sve i da nije tako, sličnosti u jeziku

69

ne moraju nužno značiti prihvatanje ideja kulture A u kulturi B: korišćenje istog termina za neku pojavu ne mora podrazumevati isti set ideja, sadržaj termina, tj. označeno datog označivača ne mora biti isto u dva kulturna miljea. Bernal izjednačava kritskog kralja Mikerinosa sa egipatskim kraljem Menesom i deo imena Minosovog brata Raramentisa sa egipatskim bogom Montuom, čime dokazuje poreklo kulta bika iz Egipta u mikenskoj civilizaciji (prema Trigger 1992: 123). Poznato je da u mitovima raznih naroda postoje slične fabule, koje ponekad imaju samo izme-njena imena glavnih aktera i da se za neke mogu odrediti centri nastanka iz kojih se oni šire, ali su to suviše kompleksni problemi da bi se argumenti zasnivali samo na lingvistici. Lingvistički dokazi nisu nevažni, ali su jako osetljivi i pogodni za špekulacije, pa im treba pristupati posebno oprezno i jedino uz podatke drugih vrsta da bi imali značaj. Da bi se dokazala jedna tako ozbiljna konstatacija o pomenutom kultu bika, mora se pogledati karak-ter tog kulta u obe civilizacije, što nije lak posao s obzirom na to da nemamo pisanu reč iz Mikene u tom obliku da bi se o datom problemu raspravljalo argumentovano. Grci jesu bili skloni pre-uzimanju stranih božanstava, ali ne mehanički, već trudeći se da ih inkorporiraju u svoj sistem verovanja i pogleda na svet. ipak, i pored suviše smelih zaključaka Bernala ne treba isključiti iz rasprava na datu temu. Neki dokazi procesnih arheologa se ne mogu pohvaliti korišćenjem mnogo boljeg naučnog aparata (npr. zaključak da veći broj otpadnih jama nužno označava veći broj stanovnika u naselju). Problem sa Bernalovim radom je u tome što je njegova tema poprilično nezahvalna, što ne omogućava sterilan rad sa podacima koji se nas ne tiču sem u smislu sticanja znanja, već je usko povezana sa predubeđenjima i subjektivnim stavovima istraživača. Njegova greška je u tome što je problem postavio na isti način kao i njegovi prethodnici samo u obrnu-tom smeru, tako da se kroz njegov rad provlači ista količina stereotipa i neargumentovanih dokaza. Pozitivna strana u svemu tome je što je Bernal uspeo da uzburka strujanja među struč-njacima čime ih tera na razmišljanje o problemu i podseća na to koliko je važno svoj nacionalni, verski identitet, rasu, pol i rod ostaviti ispred vrata kabineta za naučni rad. U nekom smislu je iz tog razloga dobro što su njegovi stavovi preekstremni, jer da je svoje sumnje u grčku ili superiornost bilo koje kulture iz proš-losti iskazao na blaži način, samo kroz podsećanje da treba biti oprezan, verovatno ne bi podstakao toliko rasprava i pokretanje tolike količine pitanja. Možemo zaključiti da upravo u tome leži vrednost njegovog rada, a ne u samim dokazima koje on izvodi. i pored lošeg naučnog aparata, neka pitanja se pod drugačijim svetlom mogu ponovo preispitati, što na našu disciplinu može imati samo pozitivne efekte.

EGiPTOMANiJA

U prethodnim redovima smo se dotakli materijala koji je inspi-risan Egiptom na raznim nivoima. Egiptomanija u užem smislu bi se ticala modernog vremena – 19. i 20. veka i ona se može posmatrati kao posebno poglavlje zbog širine dijapazona medija u kojima se može posmatrati ova pojava. Od 20. veka možemo govoriti o demokratizaciji egiptomanije (Fazzini, McKercher 2001: 463) u smislu da nastaje doba kada egiptomanija već uveli-ko nije deo uskih krugova, niti javnih domena – već smo svi, hteli to ili ne deo nje u svojoj svakodnevici. Dvadeseti vek je vreme arheoloških otkrića, izložbi koje širu publiku edukuju o egipat-skoj umetnosti i uopšte većeg obrazovanja, uz bolje razumeva-nje i poštovanje zapadnjaka prema tekovinama drugih civilizacija. Mediji u kojima se susrećemo sa egipatskim temama nisu nikada bili raznovrsniji. Mnogi poznati slikari kakvi su Modiljani, Pikaso i Matiz bili su inspirisani Egiptom. iz oblasti ozbiljne muzike tu je opera Filipa Glasa iz 1984. „Akhenaten”, a predstavnik iz oblasti popa bi bila pesma grupe Bangles „Walk like Egiptian” (Fazzi-ni, McKercher 2001: 465). Za primer iz domena arhitekture možemo uzeti zgradu Luxor Cinema u Parizu (1920/1921), koja je jedna od prvih potpuno egiptijanizirajućih (ne eklektičnih) građevina (Fazzini, McKercher 2001: 463). i dalje se nastavlja

pozivanje na Egipat u funerarnom kontekstu, ali se to proširuje ponegde i na arhitekturu privatnih građevina, što ranije nije bio slučaj, upravo zbog povezivanja Egipta sa posmrtnim (Fazzini, McKercher 2001: 463). i. M. Pei je konstruisao piramidu od stakla i čelika za dvorište francuskog simbola kulture – Luvra (Lehner 2007: 243). Ovakvo rešenje je najpre dočekano burno, zbog kontrasta između arhitekture poznatog muzeja i staklene piramide. Međutim, ideja je jasna – piramida je uzeta sa razlo-gom kao otelotvorenje forme tradicije, a izrađena je od ma-terijala koji su simboli našeg vremena. Poruka se može shvatiti kao odbijanje da se određeni model prihvati samo iz razloga što ima tradiciju, što je oproban i siguran. Umesto toga mu treba udahnuti novi smisao u kontekstu našeg vremena i inkorporirati ga u naš sistem vrednosti, kako bi on zaista sa dobrim razlo-gom postao deo naše svakodnevice. Uzimanje baš piramide za ovakvu igru simbolikom ukazuje na nesagledive mogućnosti koje Egipat pruža kreativnim umovima i na njegovu snagu kao teme koja nikada ne gubi na aktuelnosti.

Ključni momenat u oblasti egiptomanije je simpozijum i izložba koji su organizovani 1994. u Parizu (Fazzini, McKercher 2001: 465). Time su formalno otvorena vrata ovoj temi ka naučnom pristupu u njenom proučavanju. Fenomen egiptomanije je po-kazao težinu i važnost dovoljnu za ovakav korak, te on nije više samo deo popularne kulture, već oblast koja zavređuje ozbiljnu pažnju stručnjaka.

ZAKLJUČAK

Posmatranje ideja o Egiptu kao „drugom” omogućava nam da iz sasvim specifičnog ugla vidimo procese kreiranja evropskog odnosa prema primeru „drugog” iz prošlosti. Kada bi posmatrali odnos Evrope prema antičkim ili srednjovekovnim društvima evropskog kontinenta, došli bismo do nekih opštih mesta u kreiranju narativa o zajednicama iz istorije. Međutim, Egiptu se u takvim tokovima pristupalo na drugačiji način, jer on ne čini deo istorije evropskog kontinenta, već se od svih evropskih prošlih društava po svojim normama i baštini u znatnoj meri razlikuje, pa je na izvestan način on arhetip prošlog „drugog” sa kojim se evropska društva susreću, jer on ne samo da je „drugi” kada posmatramo vremensku skalu – on je model drugačijeg iz mno-go većeg skupa razloga. Druge vanevropske kulture iz prošlosti u evropskom poimanju u navedenom smislu dosta se razlikuju od Egipta, jer se za Egipat Evropljani zanimaju srazmerno dug vremenski period i samim tim, kada su u pitanju međusobni susreti, postoji veći korpus iskustava. O tome nam slikovito govori podatak da ne postoje pojmovi „asiromanije” ili „inko-manije” u smislu u kome postoji egiptomanija. Razlog nije manja egzotičnost ili siromaštvo baštinom kultura uzetih za primer, već činjenica da oblasti njihovog naučnog istraživanja imaju kraći istorijat i da se evropsko zanimanje za ove kulture može smestiti u vremenske okvire dosta manjeg obima.

Međutim, danas se uloga arheologije menja, jer se fokus pos-tmoderne misli pomera sa zajednice, traženja njenih korena i stvaranja odnosa prema „drugom”. U centru pažnje je sada individua i globalna kultura, pa treba razmišljati o tome kakvu će ulogu odigrati naša disciplina u takvim okolnostima. Globaliza-cijom kulture se gube granice nacionalnog, granice u prostoru, vremenu i razlike među društvima. Da li će arheologija u svom daljem razvoju postati polje istraživanja kojem se pažnja poklanja radi dobijanja znanja kao takvog? Odgovore na ovo pitanje ne možemo dati sa sigurnošću. ipak, tema ovog rada pokazuje da je istraživanje prošlosti kroz sve periode bilo važno za zajedni-ce evropskog kontinenta na različite načine, tako da i u novim uslovima možemo očekivati da unapređenje saznanja doprinese razvoju misli u izmenjenim okvirima. Čak i ako se granice među savremenim društvima izbrišu (što je malo verovatno iz politič-kih i ekonomskih razloga), zajednici će biti neophodan „drugi” iz prošlosti, kao referentni sistem. Jedan od osnovnih postulata

70

Hegelovog viđenja logike je upravo taj da u razumevanju mora postojati negacija određenog entiteta, da bi se poništavanjem suprotnosti u procesu mišljenja došlo do odlika samih objeka-ta razumevanja ili, u smislu Gradamerove filozofije nauke, taj proces može se predstaviti kao hermeneutički krug međusob-nog konstituisanja objekta iz prošlosti i subjekta iz sadašnjosti. Prošli „drugi” će u tom smislu uvek imati svoje mesto u kreiranju identiteta zajednica, u čemu posebnu ulogu može imati upravo egipatska starina, kao baština izuzetno plodne i kompleksne kul-ture. U tom smislu je ova tema nepresušna i njene pouke se čine korisnim za širok dijapazon problema čije će rešavanje budući naraštaji sebi postaviti kao cilj.

LiTERATURA

Bierbrier, M. 2003. Art and Antiquities for Goverment’s Sake. in: Views of Ancient Egypt since Napoleon Bonaparte: impe-rialism, Colonialism and modern appropriations, ed. by David Jeffreys. London. UCL Press, 69–75.

Champion, T. 2003. Beyond Egyptology: Egypt in 19th and 20th Centry Archaeology and Anthropology. in: The Wisdom of Egypt: Changing Visions Through Ages, ed. by Thimoty Champi-on and Peter Ucko. London. UCL Press, 161–183.

Curran, B. A. 1997. Ancient Egypt and Egyptian Antiquities in italian Reinaissance Art and Culture. A dissertation presented to the Faculty of Princeton University in candidacy for the degree of doctor of philosophy. Vol. i. Ann Arbor: UMi.

Curl, J. S. 2005. The Egyptian Revival. Ancient Egypt as the in-spiration for the Design Motifs in the West. London, New York: Routledge.

Dixon, S. M. 2002. Sources and Fortunes of Piranesi’s Archae-ological illustrations. in: Art History, Vol. 25, No. 4. Oklahoma. University of Tulsa, 469-48.

Eco, U. 1996. From Marco Polo to Leibniz: The Stories of inter-cultural Misunderstanding, A lecture presented on December 10, 1996. italian Academy for Advanced Studies in America. Retrived from http://www.italianacademy.columbia.edu/pdfs/lectures/eco_marco.pdf.

Fazzini, R. A., M. E. Meckercher. 2001. Egyptomania. in: The Oxford Encylopedia of Ancient Egypt 1, ed. by Donald B. Redford. Oxford. Oxford University Press, 458–465.

Godlewska, A. 1995. Map, Text, and image. The Mentality of Enlightened Conquerors: A New Look at the Description de l’ Egypte. in: Transactions of the institute of the British Geo-graphers, New Series. Vol. 20, No.1. The Royal Geographic Society, 5–28.

Gosden, C. 1999. Anthropology and Archaeology. A changing relationship. London, New York: Routledge.

Gosden, C. 2007. The Past and Foreign Countries: Colonial and Post-colonial Archaeology and Anthropology. in: A Com-panion to Social Archaeology, ed. by Lynn Meskell and Robert W. Preucel. Madlen, Oxford, Carlton. Blackwell Publishing Ltd, 158–172.

Hall, E. 2002. When is a Myth not a Mith? Bernal’s “Ancient Model”. in: Greeks and Barbarians, ed. by Thomas Harrison. Edinburgh. Edinburgh University Press, 133– 153.

Hodder, i. 2005. Theory and Practice in Archaeology. Taylor & Francis e-Library. Humbert, J. M. 1994. Egyptomania: A Current Concept from the Renaissance to Postmodernism. in: Egypto-

mania. Egypt in Western Art 1730–1930, ed. by Lynda Muir. Ottawa & Paris. National Gallery of Canada, 21–26.

Jeffreys, D. 2003. introduction. Two Hundred Years of Ancient Egypt: Modern History and Ancient Archaeology. in: Views of Ancient Egypt since Napoleon Bonaparte: imperialism, Colonia-lism and modern appropriations, ed. by David Jeffreys. London. UCL Press, 1–15.

Lehner, M. 1997. The Complete Pyramids. Cairo: The American University in Cairo Press.

Meskell, L. 2000. The Practice and Politics of Archaeology in Egypt. in: Annals of the New York Academy of Scienc.Vol. 925. Wiley-Blackwell, 146–169.

Reid, D. M. 2002. Whose Pharaohs? Archaeology, Museums, and Egyptian National identity from Napoleon to World War i. Berkely, Los Angeles. London: University of California Press.

Roth, A. M. 2001. Afrocentrism. in: The Oxford Encylopedia of Ancient Egypt 1, ed. by Donald B. Redford. Oxford. Oxford University Press, 28–32.

Rowlands, M. 2007. The politics of identity in Archaeology. in: The archaeology of identities, ed. by Timothy insoll. London, New York. Routledge, 59–71.

Said, E. 2008. Orijentalizam. Beograd: Biblioteka XX vek.

Schulz, R. 1998. Travelers, Correspondents, and Scholars. images of Egypt through the Millennia. in: Egypt. The World of the Pharaohs, ed. by Regine Schulz and Matthias S. Könemann. Cologne. Verlagsgesellshaft mbH, 490–497.

Scham, S. 2003. Ancient Egypt and the Archaeology of the Disenfranchised. in: Views of Ancient Egypt since Napoleon Bonaparte: imperialism, Colonialism and modern appropriati-ons, ed. by D. Jeffreys. London. University College of London, 171– 177.

Smith, S.T. 2001. imperialism. in: The Oxford Encyclopedia of Ancient Egypt 2, ed. by Donald B. Redford. Oxford. Oxford University Press, 153–158.

Soergel, P. M. (ed). 2005. The Enlighment. in: Arts & Humanities through eras. Detroit, New York, San Francisco, San Diego, New Heaven, Waterville, London, Munich: Thompson Gale.

Trigger, B. G. 1992. Brown Athena: A Postprocessual Goddess?. in: Current Anthropology, Vol. 33, No.1. Chichago. The Univer-sity of Chichago Press, 121 – 123.

Wengrow, D. 2003. Forgetting the Ancien Regime: Republican Values and the Study of the Ancient Orient. in Views of Ancient Egypt since Napoleon Bonaparte: imperialism, Colonialism and modern appropriations, ed. by David Jeffreys. London. UCL Press, 179–193.

Whitehouse, H. 2000. Egypt in European Thought. in: Civili-zations of the Ancient Near East, vols. iii & iV, ed. by Jack M. Sasson. Peabody. Hendrickson Publishers, inc, 15–31.

Wittkower, R. 1977. Hieroglyphics in the Early Reneaissance. in: Allegory and Migration of Symbols. London. Thames & Hudson, 113–128.

71

iZVORi iLUSTRACiJA

Sl. 1. – Mozaik na tavanici crkve Sv. Marka u Veneciji iz 13. veka sa piramidama kao Josifovim žitnicama (preuzeto iz Wittkower 1977: 162).

Sl. 2. – ilustracije hijeroglifa za Horapola (preuzeto iz Wittkower 1977: 164).

Sl. 3. – Direrova predstava cara Maksimilijana na drvorezu iz 1515. godine (preuzeto iz Wittkower 1977: 177).

Sl. 4. – Medalja L. B. Albertija iz 1438. (preuzeto iz Wittkower 1977: 168).

Sl. 5. – Avers i revers medalje posvećene Albertiju iz ca 1448. (preuzeto iz Wittkower 1977: 169).

Sl. 6. – Primer Piranezijeve multi-informacijske skice (preuzeto iz Dixon 2002: 12).

Sl. 7. – Piranezijev dizajn kamina inspirisan Egiptom (preuzeto iz Curl 2005: Pl. 64).

Sl. 8. – Detalj mape iz Description de l’ Egypte na kome se vidi Kairo i bliža okolina (preuzeto iz Godlewska1995: Fig. 3.).

Sl. 9. – Naslovna strana prvog toma Description de l’ Egypte (preuzeto iz Reid 2002: Fig 1.).

Sl. 10. – ilustracija iz trećeg toma Description de l’ Egypte (preuzeto iz Godlewska1995: Fig. 7.).

Sl. 11. – ilustracija iz dela o antikvitetima u Description de l’ Egypte (preuzeto iz Godlewska1995: Fig. 5.).

Sl. 12. – ilustracija iz Description de l’ Egypte kolosalne statue iz Karnaka (preuzeto iz Godlewska1995: Fig. 6.).

Sl. 13. – Nekhbet – boginja personifikacija Gornjeg Egipta kod portala Egipatskog muzeja (preuzeto iz Reid 2002: Fig 5.).

Sl. 14. – Egipatski muzej u Kairu (preuzeto iz Reid 2002: Fig 2.).

Sl. 15. – imena evropskih egiptologa na fasadi Egipatskog muzeja (preuzeto iz Reid 2002: Fig 4.).

Sl. 16. – Natpis na Egipatskom muzeju na latinskom jeziku sa rimskim brojevima (preuzeto iz Reid 2002: Fig 6.).

Sl. 17. – Slika iz 1827. na tavanici jedne od prostorija sa egipat-skim nalazima u Luvru (preuzeto iz Reid 2002: Fig 27.).

Sl. 18. – Medalja koja slavi francusku ekspediciju u Egiptu, izdata 1826. (preuzeto iz Reid 2002: Fig 28.).

Sl. 19. – Kolosalne statue iz Abu Simbela koje je Belconi diza-jnirao za izložbu u Kristalnoj palati (preuzeto iz Curl 2005: Pl. 189).

Sl. 20. – Ulaz u jedno groblje u Engleskoj, dizajniran 1854. go-dine (preuzeto iz Curl 2005: Pl. 183).

rEsuME

perception of Egypt in Modern Era Europe

History of contacts between societies of European continent and ancient Egypt that is relevant for our understanding of perception of Egyptian civilisation begins with ancient Greek travelers, historians and scientists. they made the first steps in painting picture of Egypt like an ‘other’ and that picture was extremely important in modern times, when Europe’s nation states were born, hungry for stories about long tradition that began nowhere else than in cradle of European civilisation: ancient Greece. that view was constantly changing by the passing of time and emergence of ‘new’ viewers: ancient ro-man Empire, societies of European middle ages, renaissance and later writers. this work is focused on the last chapters of that history: on the period from the end of the middle ages to the point of the time where we are standing today. We began our journey with renaissance’s interest in the meaning of hieroglyphs, functiona of pyramids and so on; through Napo-leon’s conquest of Egypt and work of his savantes (scientiests in different fields that were studying Egyptian artefacts) with crown of that quest that embodied Description de l’ Egypte; and ended with the questions like orientalism, afrocentrism, egyptomania, cultural imperialism. political and cultural trends in Europe changed the ideas of Egypt, so that way Egypt had influence on self-identity of his viewers and vice versa. Ancient Egypt played an important role in Europian imagination be-cause it is not a part of history of European states but double ‘other’: civilisation from distant past and exotic, oriental, mystic and different world.