a z ja i · 2020. 4. 1. · razvoj identiteta deteta bez pratnje tokom adolescencije, razvoj...

Priručnik o delotv

ornoj zaštiti dece

bez

pratnje u migracij

ama i dece u migra

cijama

odvojene od oba r

oditelja ili starate

lja

u Srbiji i Makedon

iji

PROCHILD

Priručnik o delotv

ornoj zaštiti dece

bez

pratnje u migracij

ama i dece u migra

cijama

odvojene od oba r

oditelja ili starate

lja

u Srbiji i Makedon

iji

PROCHILD

Ova publikacija izrađena je uz podršku Ambasade Kraljevine Holandije u Srbiji. Gledišta i analiza koji su izneti pripadaju autorima i ne odražavaju nužno gledišta Ambasade Kraljevine Holandije

Sadržaj

1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

2. Opšti pristup podršci i usmeravanju dece bez pratnje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4

3. Porodični smeštaj u odnosu na druge oblike zbrinjavanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16

4. Porodični smeštaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21

5. Učešće klijenta kao sredstvo za unapređenje usluga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31

6. Preporuke i dalji koraci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33

Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

ANEKS 1: Evaluacioni obrazac - Okončanje starateljstva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

ANEKS 2: Holandski skrining instrument za procenu hraniteljskih porodica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36

ANEKS 3: Nidosov obrazac za spajanje porodice i deteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39

ANEKS 4: Razgovor sa adolescentima o samoubilačkim mislima/procena stepena suicidalnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45

ANEKS 5: Kratak spisak pitanja za kulturološki razgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47

3

1. Uvod

O čemu je ovaj priručnikOvaj priručnik izrađen je za projekat „U susret boljoj zaštiti dece odvojene od oba roditelja ili staratelja i dece bez pratnje u migracijama“ (PROCHILD).

Izrađen je za profesionalce koji rade sa decom bez pratnje u Srbiji i Makedoniji, a može biti koristan i za druge stručnjake. Ovaj priručnik, dakle, mogu koristiti staratelji, socijalni radnici, mentori, zaposleni u prihvatnim centrima, bihevioristi, psiholozi i bilo koji drugi profesionalci koji se bave prihvatom dece bez pratnje.

Istorijat Cilj projekta jeste da doprinese izgradnji delotvorne zaštite dece bez pratnje i dece odvojene od oba roditelja ili staratelja u migracijama kroz podizanje kapaciteta civilnog društva i institucija, podizanje svesti javnosti o kompleksnosti zaštite, kao i da doprinese unapređenju politika u ovoj oblasti. Projekat finansira Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji, a realizuje Grupa 484 u saradnji sa Makedonskim udruženjem mladih pravnika i Holandskim savetom za izbeglice i Nidos-om.

Nidos je zamoljen da pruža savete u vezi sa procenom potreba ključnih zainteresovanih strana u zaštiti dece bez pratnje u Srbiji i Makedoniji, da obučava ključne zainteresovane strane u ovim zemljama, kao i da izradi priručnik koji će se koristiti u praksi.

Sadržaj Ovaj priručnik ima za cilj da pomogne u razvoju nacionalnih sistema koji su već počeli da se razvijaju u Srbiji i Makedoniji.

U odeljku 1.2 ističe se opšti pristup u pružanju podrške deci bez pratnje. On je usmeren na posebno stanje u kome se ova deca nalaze i njihovu potrebu za usmeravanjem, kao i na rad u interkulturalnom okruženju.

U odeljku 1.3 fokus je na staranju koje pruža porodica u poređenju sa ostalim oblicima prihvata.

U odeljku 1.4 pružaju se posebne informacije o pronalaženju, proveri i spajanju hraniteljske porodice sa detetom, kao i o smeštaju dece u hraniteljske porodice.

U odeljku 1.5 opisuje se način na koji se učestvovanje klijenta može iskoristiti kao sredstvo za unapređenje usluga.

Na kraju, u odeljku 1.6 date su preporuke koje su zasnovane, kako na proceni potreba, tako i na obukama. U ovom odeljku takođe se govori o narednim koracima koji se mogu preduzeti, uključujući i buduće obuke.

U priručniku se govori i o ulozi staratelja.

4 Priručnik o delotvornoj zaštiti dece bez Pratnje u migracijama i dece u migracijama odvojene od oba roditelja ili staratelja u srbiji i makedoniji

2. opšti pristUp podršci i UsmeravanjU dece bez pratnje

Dete bez pratnje izuzetno je ranjivo: maloletno je, samo je i izbeglica je. Pređašnje migraciono kretanje ove dece, odnosi sa porodicom i mrežom i njihovi izgledi za povratak ukazuju nam na to da je opšta informisanost o posebnoj situaciji u kojoj se deca bez pratnje nalaze od ključnog značaja za ljude koji ih usmeravaju. To je sve važno i za pronalaženje i usmeravanje hraniteljskih porodica.

Rad sa decom izbeglicama zahteva kulturološki osetljiv stav, zasnovan na poštovanju i otvorenosti prema poreklu, vrednostima i iskustvu deteta.

Važno je:

» prepoznati i poštovati dete i ulogu koju želi i može da ima u okviru svoje porodice, nezavisnost koju je razvilo tokom bekstva, njegovu veroispovest, potrebu za kontaktom sa biološkom porodicom, traumatska iskustva koja je dete imalo i gubitke koje je imalo;

» pokazati zainteresovanost i poštovanje za detetovu percepciju bolesti, njihova objašnjenja i moguća rešenja; » omogućiti detetu kontakt sa svojom biološkom porodicom kada god je to moguće i uključiti porodicu u detetovu dobrobit, razvoj i proceduru dobijanja azila;

» proceniti rizike od: pritisaka trgovaca ljudima/krijumčara ljudi, nasilja zbog povrede časti ukoliko dete počne da odstupa od normi, ženskog genitalnog sakaćenja (FGM) i prisilnih brakova.

U ovom odeljku objašnjene su specifične teme u ovom kontekstu.

Opšte informacije: biti izbeglica, sam i maloletan Deca bez pratnje su mladi ljudi koji su pobegli u Evropu, a tom prilikom nisu imali usmeravanje od strane svojih roditelja, niti zakonskog staratelja. To pre svega znači da su sami morali da prođu kroz razne teškoće i često dramatične situacije i iskustva tokom svog bekstva i procesa migracije. To takođe znači da su sami morali da pokušaju da se izbore sa takvim iskustvima. Nedostaje im neophodna podrška na svim nivoima, ali posebno na emocionalnom planu.

Povrh toga, razlog njihovog bekstva često predstavlja život bez budućnosti, prouzrokovan ratom i siromaštvom. Deca u sebi nose iskustva koja su imala u suočavanju sa opasnošću, tugu i gubitke.

Bekstvo, pre svega, podrazumeva da su ova deca morala mnogo toga da ostave za sobom: svoju kuću, porodicu i prijatelje, školu, zemlju i svoje kulturološko poreklo, navike i jezik, materijalne stvari koje su im pripadale, svoj društveni status, diplome ili način vrednovanja, izglede za budućnost u svojoj domovini, itd. Takav gubitak i mnogobrojne promene uspostavljaju se kao ključni za svakoga ko je morao da napusti svoju zemlju i pokuša da izgradi novu budućnost u potpuno novoj zemlji, sa potpuno novom kulturom. Takav gubitak, zajedno sa nostalgijom za domom i osećajem nelagodnosti u novom, nepoznatom i čudnom okruženju, kod mnogih prouzrokuje fundamentalno osećanje da su izmešteni iz prirodnog okruženja iz koga dolaze.

Razvoj dece bez pratnje Uopšteno govoreći, razvoj deteta bez pratnje onakav je kakav bi i trebalo da bude. Oni su žilavi i imali su normalno detinjstvo. Zapravo, to su „normalna deca“ u veoma „nenormalnim okolnostima“. U ovom odeljku govori se o tri oblasti razvoja, pri čemu je na svaku uticao teret koji nosi bekstvo i okolnosti koje su prethodile bekstvu.

Razvoj identiteta deteta bez pratnje Tokom adolescencije, razvoj identiteta ključan je za opšti razvoj.

Deca bez pratnje često prolaze kroz težak proces migracija i moraju sa time da se nose tokom razvojne faze adolescencije. Suočavanje sa brojnim izvorima stresa koji su povezani sa prisilnim migracijama tokom ove faze razvoja ostavlja trag na psihosocijalno funkcionisanje ove dece. Percepcija lojalnosti prema porodici i kulturi često igra ključnu ulogu tokom ovako teškog razvoja identiteta. Deca bez pratnje moraju da kombinuju vrednosti i standarde dve potpuno različite kulture dok razvijaju sopstveni identitet. Moraju da pronađu način kako da zadrže svoje kulturološko korenje, a da ga istovremeno prilagode novom, zapadnjačkom društvu.

5

Podrška u razvoju identiteta Deca iz „kultura usmerenih na šire porodice“ vide svoj identitet kao deo porodice, a ne toliko kao pojedinca, tako da duži period proveden u zapadnjačkom društvu može prouzrokovati zbunjujuća osećanja u vezi sa tim. Dete će osetiti da je u „vakuumu između kultura“, što može dovesti do pogrešnog razumevanja ili otuđivanja. To čak može prouzrokovati isključivanje deteta iz prvobitnog društvenog konteksta ili odbijanje u široj porodici, jer oni koji joj pripadaju smatraju da ponašanje deteta „narušava čast porodice“.

Veoma je važno uključiti biološku porodicu u sve promene kroz koje njihovo dete prolazi u Evropi koja donosi nove i liberalnije norme i vrednosti. Takođe je važno pomoći deci da razumeju koliko su ranjiva ukoliko nigde ne pripadaju - svojoj široj porodici, sunarodnicima ili vršnjacima. Ona moraju pronaći ravnotežu između različitih kultura. Dete takođe može da doprinese dobrobiti porodice i porodičnoj časti tako što će dobro funkcionisati u novom društvu. Drugačije, slobodnije ponašanje u tom slučaju biće lakše prihvaćeno u široj porodici.

Socijalno isključivanje ili osećaj nepripadanja prouzrokuje mnogo stresa i može dovesti do psiholoških ili psihopatoloških problema. Važno je da usmeravanje i podrška koji se pružaju detetu bez pratnje budu snažno usmereni na održavanje i stvaranje društvenih mreža, uzora i prijateljstava, s obzirom na činjenicu da samo jedno prijateljstvo može imati veliki uticaj.

Važno je izgraditi mostove između deteta koje su oni bili u svojoj zemlji porekla i deteta koje postaju u novonastalim okolnostima.

Posebni razvojni zadaci dece bez pratnjeI maloletne izbeglice i maloletnici bez pratnje koji su tražioci azila prolaze kroz dinamičan proces razvoja koji vodi ka zrelosti, baš kao što je to slučaj i sa drugom decom. To zahteva da pripadnici svake starosne grupe ispune opšte razvojne zadatke ukoliko teže tome da postanu zdravi, funkcionalni, odrasli ljudi. Za adolescente, ti zadaci odnose se na to da nauče kako da se staraju o sebi, kako da napreduju u društvu i kako da oblikuju svoj život i utiču na njega. Oni su komplikovaniji za decu koja su pobegla iz svoje zemlje porekla. Njima su potrebni posebni kulturološki i izbeglički razvojni zadaci zbog svog porekla i novonastale situacije u kojoj se nalaze. Ti dodatni zadaci odnose se na društvene kontakte ili društvenu izolovanost, porodicu koja je ostala u zemlji iz koje su došli, kulturološke razlike i integraciju, suočavanje sa posttraumatskim problemima i izgledima za budućnost (Van der Veer 1996).

Žilavost Iako se čini da razvoj većine dece bez pratnje nije bio pod lošim uticajima, okolnosti u kojima se razvijaju manje su povoljne u nekim aspektima i to ih čini ranjivim. Upravo o tome pisao je holandski psihoterapeut Van der Veer 1996. godine u Nidosovoj prvoj knjizi o metodologiji: „Svaku prepreku normalnom razvojnom procesu uglavnom prouzrokuju spoljni faktori okoline, a tek u malom broju slučajeva, prouzrokuju ih lična ograničenja deteta ili poremećaji.“

Psihološka dobrobit Deca i adolescenti izbeglice bez pratnje predstavljaju ranjivu grupu u Evropi.

Uočava se nekoliko biheviorističkih i emocionalnih problema kod dece izbeglica uopšte, a posebno kod dece bez pratnje: problemi sa spavanjem, napadi panike, povlačenje iz društva, apatija, noćne more, različiti razvojni problemi, glavobolja, hiperaktivnost, depresija, pasivnost, poremećaji pažnje, simptomi anksioznosti, usamljenost, anksioznost odvajanja, nisko samopoštovanje, problemi sa varenjem i sa jelom.

Trauma i stresDeca bez pratnje često moraju da se suočavaju sa traumama, gubitkom, neprijatnim iskustvom putovanja i brigom za porodicu koja je ostala, kao i sa stresom u vezi sa procedurom dobijanja azila i ponovnog spajanja sa porodicom. Negativan ishod procedure dobijanja azila ili drugih procedura koje se odnose na boravak ili duga procedura ponovnog spajanja sa porodicom mogu da imaju veoma štetne posledice i da prouzrokuju još više stresa za decu.

Stres koji predstavlja rezultat neizvesnosti i tenzije otežava oporavak od traume. Longitudinalno istraživanje u okviru kog su se ispitivali psihološki problemi, traumatske reakcije i iskustva maloletnih izbeglica bez pratnje, holandske dece i maloletnih tražilaca azila bez pratnje pokazalo je da maloletni tražioci azila bez pratnje prijavljuju stresnije životne događaje u odnosu na druge grupe. Pored toga, maloletni tražioci azila bez pratnje češće su prolazili kroz traumatična iskustva nego druge dve grupe (Bean, Derluyn, Eurelings-Bontekoe, Broekaert & Spinhoven, 2007).


Psihološka pomoćEmocionalna dobrobit dece bez pratnje predstavlja ozbiljan razlog za zabrinutost u pogledu njihovog zbrinjavanja i pružanja podrške. Samodestruktivno i suicidalno ponašanje često se susreće u velikim prihvatnim centrima, za razliku od porodičnog smeštaja gde to nije slučaj.

Možemo pretpostaviti da se deca bez pratnje ne upućuju uvek pravovremeno na dobijanje psihološke pomoći. Organizacije za mentalno zdravlje nisu uvek kulturološki odgovarajuće ili podesne kada je u pitanju nestabilno stanje ove dece. Transkulturna psihološka podrška, ako je dostupna, često više odgovara izbeglicama.

U Holandiji se danas generalno savetuje da se deca nakon traumatskog iskustva što pre vrate svakodnevnoj rutini. To im omogućava da osete bezbednost u sadašnjosti, što umanjuje stres koji je posledica njihove izloženosti opasnosti (posttraumatski stresni poremećaj). Stučnjaci takođe znaju da ponovno pričanje o traumi nosi sa sobom rizik od ponovnog preživljavanja traume, te je neophodno u što manjoj meri podsećati dete na to. Traumatizovanoj deci izbeglicama koja nisu u stanju da se sama oporave potrebna je pomoć stručnjaka. Traumatično iskustvo takođe može usporiti napredak u pogledu zahteva za azil ukoliko dete ne može da da izjavu o svojim traumatskim iskustvima.

Implikacije za usmeravanje:

» ponudite deci odgovarajuću (svakodnevnu) rutinu što pre; » razgovarajte o traumatskom iskustvu samo sa onom decom koja su jasno rekla da žele da razgovaraju o tome (bez razgovora koji nisu traženi);

» steknite znanja o rešavanju trauma i simptoma koji su povezani sa traumom; » ponudite pomoć stručnjaka ako simptomi ne prestaju; » skrenite pažnju pravnom zastupniku ili onome ko sprovodi razgovor koji se obavlja tokom procedure azila na to da zbog traume neki odgovori možda neće biti tačni.

Bezbednosni rizici U poređenju sa drugom decom, deca bez pratnje su pod dodatnim rizicima zbog svog ranjivog položaja koji imaju kao izbeglice, zbog toga što su bez svoje porodice ili odrasle osobe koja je odgovorna za njih i verovatno zbog toga što su iscrpela sve pravne lekove za dobijanje boravišne dozvole.

Trgovina ljudima Neretko se dešava da su deca bez pratnje već bila krijumčarena pri dolasku u Evropu jer je to često bio jedini način da putuju. Neki od njih nisu samo bili krijumčareni, već su bili i žrtve trgovine ljudima. Trgovina ljudima postoji iz više razloga (uključujući i prostituciju, krijumčarenje droge, oružja i neplaćenu radnu snagu) i ne dešava se samo tokom detetovog putovanja ka Evropi, već i nakon što dete stigne u Evropu. Deca bez pratnje veoma su ranjiva i lako potpadaju pod uticaj trgovaca ljudima. Uzroci toga mogu biti nedostatak mreže podrške, njihova želja da pomognu porodici, pritisak od strane njihove porodice da šalju novac kući, a nekada je u pitanju čak i veštičarenje i okultizam.

Znaci trgovine ljudima Nidos je napravio spisak „tvrdih“ i „mekih“ znakova trgovine ljudima na osnovu literature i iskustva. Spisak je naročito koristan tokom prvih susreta u centrima za registraciju i prijavu, pri kojima se određuje da li je potrebno da dete bude upućeno na zaštićeno zbrinjavanje. Dalje istraživanje vrši se u objektu za zaštićeno zbrinjavanje.

Prepoznavanje znakova trgovine ljudima

Tvrdi znaci: Aranžmani putovanja: aranžman i plaćanje koje nije ugovorila i obavila porodica, konačna destinacija je nepoznata detetu, razlog za dolazak u ovu zemlju je nepoznat. Dokumenti: dete nema ili poseduje lažna identifikaciona dokumenta ili se nezakonito nalazi u zemlji i dolazi iz zemlje koja je poznata kao rizična zemlja za trgovinu ljudima.Porodica: porodica je dobila pretnje i/ili je ucenjivana, porodica je siromašna. Trgovac ljudima: lice koje sa detetom sređuje vizu, nepoznato je detetu; povezano je sa trgovcima ljudima.Finansije: dete mora da otplati dug, a mesto za stanovanje, odeću itd. obezbeđuje lice koje je sa detetom, dete zavisi od tog lica.

7

Mesto boravka u datoj zemlji: dete ne zna adresu svog stana ili adresu radnog mesta, dete spava na radnom mestu.Nasilje ili zloupotreba: dete je zlostavljano ili dobija pretnje, vidljivi znaci zlostavljanja.Posao: dete je prisiljeno da radi, prostitucija, dete je u zemlju došlo na osnovu lažnih obećanja, dete je pobeglo. Otkrivena lokacija: dete je pobeglo ili ga je pronašla policija ili je zatražilo pomoć od policije.

Meki znaci: Zdravlje: žali se na probleme sa spavanjem i varenjem. Strah: od trgovca ljudima, date situacije, nasilja.Stav: povučeno, pod stresom. Priča: nije kompletna, nedosledna, malo verovatna, uvežbana.

Rizik od seksualnog zlostavljanjaDeca bez pratnje često su silovana tokom svog bekstva ili u periodu pre toga. Silovanje je uostalom prilično česta pojava u ratnom okruženju. Takođe, postoje deca, uglavnom devojčice, čija se strategija preživljavanja ispoljava tako što „kupuju svoju bezbednost“, nudeći sebe muškarcima u zamenu za njihovu zaštitu. Ponekad te devojčice pokazuju preterano seksualizovano ponašanje tokom prvog perioda posle bekstva. To ih čini veoma podložnim zlostavljanju u okviru prisilne prostitucije, ali i u njihovom bliskom okruženju. Hraniteljska porodica i ljudi koji usmeravaju dete (staratelj, mentor itd.) moraju se odupreti takvom ponašanju i pokušati da ga izmene.

Ovaj rizik postoji i kod, na primer, „dečaka koji plešu“ (Bacha bazi). Reč je o dečacima, često iz Avganistana, koji su kao mali naučili da plešu kao devojčice i koje seksualno zlostavljaju stariji muškarci. Njihovo ponašanje može uključivati feminiziranu gestikulaciju, što ih čini podložnim novim zlostavljanjima.

Rizik od prisilnog rada i krijumčarenja Deca bez pratnje takođe se koriste za krijumčarenje oružja ili droge ili se radno eksploatišu. To se često dešava pod pretnjom da moraju da plate krijumčarima ljudi za putovanje, ali prisilni rad i krijumčarenje mogu sprovoditi i veće kriminalne organizacije. Mladi koji nezakonito doputuju nakon navršenih 18 godina života veoma su podložni ovoj vrsti zloupotrebe i eksploatacije.

Rad u interkulturalnom okruženju Rad sa decom bez pratnje znači rad sa decom koja dolaze iz različitih kultura. Znanje o tome kako pristupiti ovakvoj deci i veština pristupanja zbog toga su veoma važni i predstavljaju suštinu rada sa decom različitog kulturnog porekla.

Kulturalno osetljiva komunikacijaKultura je dinamična, tako da poznavanje drugih kultura nije dovoljno za unapređenje komunikacije. Profesionalac može steći znanja o drugoj osobi samo ukoliko uspostavi ličan, interaktivan odnos i vodi dijalog sa datom osobom. To podrazumeva saosećanje sa takvim osobama, zainteresovanost za to ko su oni i šta im je važno i poštovanje njihovih granica.

Za dete bez pratnje važno je da oseća da je data konverzacija bezbedna. Svrha konverzacije mora biti jasna: dogovorite se oko okvira i razgovarajte o tome šta će se desiti sa dobijenim informacijama. Profesionalac se mora nositi sa traumatizacijom ili ukoliko postoje neke osetljive teme ili tajne, važno je dogovoriti se sa sagovornikom o čemu će se razgovarati, odnosno o čemu neće, ili odlučiti o tome kada će se tačno razgovor prekinuti.

Postavljanjem otvorenih pitanja (ko, šta, kako, kada) pozivate sagovornika da podeli stvari sa vama. Aktivno slušanje zahteva da dublje ulazite u ono što sagovornik govori, a to je moguće samo ako odstupate od vašeg planiranog pristupa razgovoru. Profesionalac mora sagovorniku dati priliku da postavi pitanja i mora da zna njegov stav prema različitim kulturama, kao i prema njegovoj kulturi. Tendencija veće privrženosti prijatnoj atmosferi nego dominantnim socijalnim normama često je veća nego što su mnogi ljudi toga svesni. Važno je zaista se povezati sa drugom osobom, koristeći otvoren pristup. U slučaju dece, takođe je važno proceniti nivo razvijenosti.

U interkulturalnoj komunikaciji može doći do problema jer ljudi različito tumače neka ponašanja. Stoga je važno biti svestan opasnosti etnocentrizma, u smislu postavljanja sopstvenih vrednosti i standarda iznad onih univerzalnih. Sledeći metod pomaže da budete svesni toga i da to prevaziđete.


Primena metode koja se sastoji iz tri koraka, a koju je razvio Pinto (2007), može doprineti delotvornijoj interkulturalnoj komunikaciji. Prva dva koraka nas uče da stvari sagledavamo iz oba ugla (i ugla same osobe i ugla druge osobe). U trećem koraku mogu se premostiti razlike obe kulture. Ovaj model ukratko je opisan u uokvirenom tekstu ispod.

Interkulturna komunikacija 1. korak: Postajete svesni uticaja vaše kulture na vaše lično ponašanje.

2. korak: Postajete svesni kulture i ponašanja druge osobe koje proizilazi iz takve kulture, raspitujete se o njoj i stičete uvid u nju.

3. korak: Znanje i uvid koje ste stekli omogućavaju vam da se istinski povežete i da premostite razlike.

Kulturalni kontekst deteta bez pratnjeU ovom odeljku opisane su najvažnije razlike između kultura dece bez pratnje i njihovih zemalja prihvata. On uključuje metode rada, stavove i dobre prakse koji su relevantni za usmeravanje dece i porodica sa kojima žive. Poznavanje glavnih aspekata kulture, porekla i mogućnosti dece bez pratnje neophodno je kako biste ih usmeravali s poštovanjem, podržavali u situacijama sa kojima se suočavaju i prepoznali rizike kojima su izloženi s obzirom na njihov ranjiv položaj.

Kultura usmerena na širu porodicuDeca bez pratnje generalno dolaze iz kulture usmerene na širu porodicu, kulture u kojoj su interesi šire porodice od presudnog značaja. Detetov odlazak često je rezultat odluke (šire) porodice koja se uglavnom finansijski i emotivno žrtvuje da bi se to ostvarilo. Trenutak odlaska takođe znači da je dete zrelo, bez obzira na njegove godine. Deca bez pratnje uglavnom su žilavi i mladi ljudi koji, naročito u početku, žele da doprinesu boljem položaju njihove (šire) porodice.

Uobičajena terminologija koja se koristi da se prikažu kulturalne razlike između „zemalja porekla izbeglica i tražilaca azila“ i „Zapadnih zemalja“ jeste kultura usmerena na širu porodicu naspram kulture koja je usmerena na pojedinca ili „mi naspram ja“ kulture. Pinto (2007) tvrdi da je u kulturama koje su usmerene na pojedinca, zadovoljenje pojedinačnih potreba najviši cilj, dok je u kulturama koje su usmerene na porodicu, čast (porodice) najviši cilj.

Usmerenost na ispunjenje potreba pojedinca i lični razvoj može delovati čudno deci bez pratnje koja su nedavno stigla na Zapad. To postaje jasno iz njihove želje da zadovolje očekivanja i uputstva porodice i želje da pomognu svojoj porodici tako što će im odmah poslati novac, bez obzira na to što primaju veoma mali iznos kao džeparac. Takođe, prilikom odabira škole, očekivanja porodice često su važnija od prilike da se ostvare lične potrebe. Pored toga, porodice u zemlji porekla porede količinu novca koje im dete šalje, školu koju dete pohađa i dostignuća deteta sa situacijom u drugim porodicama. Prilagođavanje zapadnoj kulturi koja je usmerena na pojedinca može dovesti do otuđivanja od (šire) porodice, uz rizik da dete bude ostavljeno bez nasleđa, isključeno iz porodice ili da ga ta porodica odbaci.

Deca iz kultura usmerenih na širu porodicu nauče da poštuju starije ljude i da nemaju svoje mišljenje i želje. Izražavanje ličnog mišljenja često se smatra nedostatkom poštovanja i znakom lošeg vaspitanja, što narušava čast porodice. Demokratska načela i sloboda izražavanja, kao što je izražavanje ličnog mišljenja ili stava i učestvovanje u procesu donošenja odluka, izgledaju neobično detetu bez pratnje. Stoga se dete može osećati veoma nelagodno ako ga stalno pitate za mišljenje.

Kultura krivice naspram kulture srama Razlika između kulture usmerene na „ja“ i kulture usmerene na „mi“ u okviru neslaganja u vezi sa ponašanjem povezana je sa razlikama između kulture krivice (ja) i kulture srama (mi).

Svaki tip kulture ima svoj niz pravila koja se odnose na ono što je pogrešno ili loše ponašanje i ona su određena verovanjima pojedinca i drugih ljudi u vezi sa krivicom.

Kultura krivice pre svega se odnosi na istinu, pravdu i očuvanje ličnih prava. Navodi se da je osećaj krivice ono što sprečava osobu da se ponaša u suprotnosti sa svojim pravilima ponašanja i pravilima ponašanja koja nameće njena kultura. Suprotno tome, u tipičnoj kulturi srama, ono u šta drugi ljudi veruju ima daleko veći uticaj na ponašanje od verovanja pojedinca. Želja da se sačuva čast i izbegne sram predstavlja jedan od osnovnih stubova ovakve kulture. Pored toga, često je nemoguće pojedincu da prizna čak i samom sebi da je kriv ili da je uradio nešto loše (čak i kada to jeste slučaj), naročito kada svi drugi smatraju da je kriv zbog srama koji je uključen. Dokle god su drugi uvereni u njegovu nevinost, pojedinac ne oseća sram. Stoga je potrebno uložiti mnogo truda da se drugi uvere u njegovu nevinost.

9

Kultura srama određuje da je neophodno izbegavati sram, po svaku cenu. U okviru zapadnjačkog modela srama i krivice, sram se percipira kao „loš“, a krivica kao „dobar“ moralni osećaj. U nezapadnjačkim kulturalnim kontekstima, sram ne samo da se vrednuje kao nešto „dobro“, već se smatra da je to odgovarajući/očekivani emotivni odgovor na pogrešno ponašanje (Bedford & Hwang, 2003).

Primer toga predstavlja izvinjavanje za nešto. To je standardni prvi korak u kulturi krivice. Upotrebom izvinjenja, pojedinac priznaje da je pogrešio, priznaje svoju krivicu, što mu omogućava da traži rešenja. Međutim, u kulturi srama, izvinjavanje znači prihvatanje srama, te se izbegava u najvećoj mogućoj meri. Za nekoga ko dolazi iz kulture srama, prvi korak biće da se ponovo izgradi odnos i na taj način da se ukloni sram.

Tipične karakteristike kulture usmerene na pojedinca i kulture usmerene na kolektiv su sledeće:

Kultura usmerena na „ja“ Kultura usmerena na „mi“

Individualista » ko si ti? Kolektivista » kome pripadaš?

Interesi pojedinca » nezavisan, siguran, ličan izbor Interesi grupe » povezan sa grupom, poslušan, skroman

Niska distanca moći Visoka distanca moći

Ženstvenost Muškost

Iskrenost » priznavanje grešaka, cenjenje ispovedanja,direktno saopštavanje loših vesti

Održati čast netaknutom » zataškavanje grešaka, poricanje sprečava gubitak vere, pažljivo saopštavanje loših vesti

Zdravlje Kultura i religija takođe imaju veliki uticaj na mišljenje o bolestima i zapadnjački sistem zdravstvene zaštite ima problema da se poveže sa izbeglicama i migrantima.

Opšte je poznato da migranti i izbeglice često smatraju da ih lekar ne shvata ozbiljno ako im ne prepiše lek. U mnogim kulturama nije uobičajeno da se pravi razlika između psiholoških i fizičkih problema. Osim toga, psihički problemi posmatraju se kao vrsta ludila i kao nešto čega se treba stideti i što narušava čast. Problemi se stoga često izražavaju na telesnom planu, što se naziva somatizacija. Često je teško motivisati decu bez pratnje koja se upućuju stručnjacima za mentalno zdravlje. Oni ne vide kakva je korist od „razgovora“, a posećivanje psihologa može značiti da su „ludi“. Kulturalno osetljiv pristup važan je za njihovo angažovanje i u mnogim evropskim zemljama postoje institucije za mentalno zdravlje koje su specijalizovane za transkulturalnu psihijatriju.

Kako premostiti razlike u poimanju zdravlja Stav koji pokazuje zainteresovanost i poštovanje za simptome, izjave i moguća rešenja predstavlja dobar početak. Postavljanje pitanja o tome kako bi se ovaj problem mogao rešiti kod kuće može biti od pomoći. To se takođe može uraditi uključivanjem biološke porodice. Takvi postupci doprinose priznavanju legitimnosti bolesti i omogućavaju detetu bez pratnje i njegovoj porodici da odaberu tradicionalno lečenje, kakvo su nekada imali kod kuće.

Posebne teme koje se odnose na kulturalne razlike u situaciji deteta bez pratnje

Očekivanja i interesi porodice Deca bez pratnje često napuštaju svoju zemlju uz očekivanja ili uputstva koja su dobila od porodice, a koja se odnose na to kako da njihov odlazak donese korist čitavoj porodici. Slika koju porodica ima o prilikama koje će dete zateći u Evropi često je nerealna i zbog toga njeni članovi očekuju da će im dete slati novac, da će uskoro doći do ponovnog spajanja porodice ili da će dete izgraditi uspešnu karijeru i slati više novca. Ovakva očekivanja mogu predstavljati ogroman teret za decu, naročito zato što ona zaista žele da pomognu svojoj porodici i ne žele da ih razočaraju.

Drugi izvor pritiska može biti to što se od njih očekuje da vode računa o mlađoj braći i sestrama ili o starijoj sestri. Ovakva uloga je normalna u mnogim kulturama koje su usmerene na širu porodicu, ali može biti izvor velikog stresa u situaciji u kojoj se nalaze ova deca - kada su sami u Evropi.

U tranzitnim zemljama, kao što su Makedonija i Srbija, porodica vrši pritisak na dete da ono nastavi da putuje ka zemljama u Severozapadnoj Evropi.


Tajne Mnogi tražioci azila drže stvari u tajnosti. Te tajne često se odnose na porodičnu situaciju, pošto su ih njihovi sunarodnici, porodica ili krijumčari savetovali da ne otkrivaju stvarnu situaciju. To može prouzrokovati veliki stres kod dece, posebno kada su ona pod pritiskom da nekome kažu više o svojoj porodičnoj situaciji. Ali tajne ili laganje takođe su mehanizam u „kulturi srama“ za prevazilaženje sramnih ili onih situacija koje predstavljaju povredu časti. Laganje u cilju zaštite časti porodice umnogome je deo kulture (srama) usmerene na kolektiv ili „mi“, a manje je prihvatljivo u evropskoj kulturi (krivice) usmerenoj na pojedinca ili „ja“. Naredni primer pokazuje bolne posledice čuvanja tajni.

Nesuglasice u vezi sa godinama starosti Deca bez pratnje često dolaze iz zemalja u kojima se njihovo rođenje ne registruje, niti je poznat datum njihovog rođenja. Starosno doba ove dece obično je predmet procene i podrška koja im se daje prilagođava se takvoj proceni bez menjanja godišta koje je upisano u njihova identifikaciona dokumenta. Međutim, nemanje podataka o tačnom uzrastu deteta može dovesti do problema u pogledu smeštaja i obrazovanja koji se obično određuju na osnovu godišta koje je upisano u identifikacione dokumente. Profesionalac koji usmerava dete može igrati važnu ulogu u ovome, zastupajući najbolje interese deteta.

Posebne teme koje se odnose na kulturalne razlike u pogledu rizika od zlostavljanja deteta koji uključuje dete bez pratnje Na osnovu istraživanja, izdvojeno je nekoliko faktora rizika od zlostavljanja deteta, kao i podatak da je rizik od zlostavljanja deteta u hraniteljstvu viši nego u biološkim porodicama. U ovom odeljku obrađuju se posebne teme koje se odnose na kulturalne razlike u pogledu rizika od zlostavljanja deteta tokom njegovog boravka u hraniteljskoj porodici.

Čast porodice Čast je univerzalan koncept i odnosi se na način na koji se pojedinac odnosi prema grupi kojoj pripada. Porodice ili grupe takođe mogu imati svoju čast, ali ono što je ovde najbitnije jeste da se ta čast može povrediti ili izgubiti. Čast se ponekad smatra važnim faktorom u društvima u kojima, u borbi za opstanak, ljudi uglavnom zavise od sebe samih. Grupa je obično jača od pojedinca i ima veće šanse da obezbedi oskudna sredstva za svoj opstanak. Pojedinac, međutim, mora da se povinuje pravilima i normama grupe ili, u suprotnom, da se suoči sa kažnjavanjem ili isključivanjem iz grupe ili nekim još gorim stvarima. Kodeks časti je tada sredstvo kojim se drugi drže na distanci. Ako ima dovoljno za svakoga, pojedinci ne zavise od grupe da bi opstali, te je značaj pravila grupe umanjen i ostavljeno je više prostora za samostalne odluke pojedinca.

Čast je podložna promeni i razlikuje se u svakoj grupi; mišljenje o tome šta osoba mora da bude ili da uradi da bi bila časna, razlikuje se na pojedinačnom, grupnom ili društvenom nivou, ali postoje i mnoge sličnosti. Obrazovanje i kontrola grupe (zajednice) predstavljaju glavne mehanizme za utvrđivanje pravila o časti.

Čast u kulturama usmerenim na širu porodicu često je u vezi sa predmetima koji se odnose na obrazovanje i nasleđe. Povreda časti stoga se često odnosi na veze, izbor partnera, seksualnost i sledbenike. Učenje o časti, nadgledanje i zaštita časti mogu biti propraćeni nasiljem, naročito kada je čast pod pretnjom. Povreda časti je gora ako se o tome sazna van grupe kroz tračeve i klevetanje koji se često smatraju sramnim; što više ljudi zna za povredu, to su veće šanse za nasilje zbog povrede časti. Ako je narušena, čast se može vratiti kroz aktivnosti kojima se čast vraća, kao što je sklapanje braka, razvod, odbijanje, poricanje, prihvatanje situacije ili pokušaj pomirenja. Ubistvo je krajnji oblik vraćanja časti, a ponekad i samoubistvo. Sitaucija, naravno, zavisi od prirode sukoba, od mere u kojoj je čast povređena i od kodeksa časti (Janssen, 2006).

U Evropi, deca koja dolaze iz kultura sa strogim pravilima o časti (kultura koja je usmerena na širu porodicu ili zajednicu) često su pod uticajem nove kulture koja je usmerena na razvoj pojedinca (kultura usmerena na pojedinca) i može postojati veliki rizik od povrede časti. Dete će morati da odabere između svog samoostvarenja kao pojedinca i rizika od toga da ga porodica odbije ili od neke situacije koja je još gora. Radnici koji pružaju pomoć, oni koji rade sa mladima i staratelji mogu da pomognu deci da donesu odluke o kojima će prethodno dobro razmisliti i mogu o tome razgovarati sa porodicom. Kodeksi časti takođe su deo asimilacije. Razumevanje i poštovanje kodeksa časti drugih i svest i znanje o svojim kodeksima, važni su kada se o tome razgovara, ali to može biti veoma teško.

Rodne razlike U mnogim zemljama od dece se očekuje da slede specifične želje svoje porodice. Ograničavanje slobode kretanja devojčicama i ugovoreni brakovi predstavljaju kršenje prava na samoopredeljenje i mogu se naći u mnogim tradicionalnim kulturama. Devojčice iz izbegličkih i migrantskih porodica koje dolaze iz takvih kultura nalaze se na dnu porodične hijerarhije kada su u pitanju njihova prava. Situacija se menja u mnogim porodicama koje žive u Evropi duži vremenski period, ali je sloboda kretanja u nekim slučajevima još uvek veoma ograničena (Pharos, 2009).

11

Prisilni brakoviU nekim kulturama, brak se može sklopiti kad je osoba veoma mlada, pri čemu se kaže da su je udali ili da su ga oženili. Dešava se i da decu udaju ili žene, što se onda može smatrati zlostavljanjem deteta, ali ne zna se koliko često je to slučaj. U praksi, teško je napraviti razliku između prisilnog i ugovorenog braka. Ponekad devojčica nije prisiljena da se uda za partnera koga su joj roditelji odabrali, već smatra da je njena obaveza da to uradi kao znak lojalnosti porodici, ali se dešava i da devojčica bude pod takvim pritiskom da se ne usuđuje da se protivi. Takođe, događa se da ona veruje svojim roditeljima zbog dobrih izbora koje oni generalno prave. Pitanje je da li devojčica ima izbora ili je prisiljena na brak. Pritisak da pristane na brak nije veliki samo za devojčice, već i za dečake. Ako dete odbije, to može dovesti do zlostavljanja, kućnog pritvora, pretnji ili prisilnog vraćanja u zemlju porekla. Ako nastave da se opiru i na primer pobegnu, porodica može odlučiti da ubije dete zbog časti (Pharos, 2009).

Pripreme za prisilan brak često se prave pre nego što devojčica navrši 18 godina, nakon čega se brak sklapa i u pravnom smislu ne može se više mnogo toga učiniti. Staratelj ili mentor mogu pomoći detetu da napravi izbor po ovom pitanju, ali suprotstavljanje volji porodice može imati ozbiljne posledice, kao što je odbijanje deteta od strane porodice. Gubitak porodice može imati veliki uticaj na ljude iz kulture kolektivizma, odnosno kulture usmerene na širu porodicu, pošto se oni često osećaju manje vrednima ukoliko nisu deo šire porodice.

Poslednjih godina bilo je mnogo „dece nevesti“ među izbeglicama u Evropi. Ovo se generalno odnosi na muslimanske brakove koje ugovara porodica kako bi zaštitila svoju ćerku u izbegličkim kampovima ili tokom njenog bekstva u Evropu.

Kućni rob ili Pepeljuga U mnogim kulturama, a posebno u lošim ekonomskim uslovima, uobičajeno je da devojčice obavljaju kućne poslove i dobijaju ulogu negovateljice u porodici dok su još veoma mlade. Devojčice se pripremaju za to i ako su sposobne da obave zadatke u skladu sa očekivanjima, onda imaju pozitivnu sliku o sebi. Međutim, postoje i situacije u kojima devojčica, koja obično nije biološko dete, dobija ulogu kućnog roba. Ako porodica putuje sa decom, dete koje nije njihovo često dobija nesrazmerno više kućnih poslova koje mora da obavlja ili mora da se stara o drugoj deci. Takva deca nazivaju se „Pepeljuga“ ili „kućni rob“.

Znaci koji ukazuju na to da se dete koristi kao kućni rob jesu: dete ne ide u školu, neispavano je, ima mnogo zadataka u kući ili se stara o drugima i o njemu se ne staraju kao o drugoj deci u porodici.

Osnovne potrebe dece bez pratnje nakon bekstva Odmah po dolasku, mnoga deca bez pratnje usmerena su na dobijanje željene boravišne dozvole i na svoje osnovne potrebe, kao što je obezbeđivanje hrane, mesta boravka i bezbednosti. Naročito se adolescenti mnogo trude da uspostave interakciju jedni s drugima, a deca takođe žele da se druže sa svojim vršnjacima sličnog porekla. U praksi se može videti da dokle god su deca usmerena na primarne životne potrebe i na „opstanak“, teško ih je motivisati da rade na svom daljem razvoju. Važno je da usmeravanja koja im se daju budu u skladu sa potrebama dece bez pratnje.

Osnovne potrebe deteta bez pratnje na početku prihvatnog periodaMaslovljeva i Pintova piramida mogu pomoći u razumevanju tih potreba.

Primarne potrebe

Sigurnost

Prihvatanje

Priznanje

Samoaktualizacija

Primarne potrebe

Biti omiljen u grupi

Dobra reputacija

Čast


Maslovljeva i Pintova piramida prikazuju hijerarhiju osnovnih ljudskih potreba za pojedinca i za širu porodicu, tim redosledom. Maslovljeva piramida odnosi se na zapadnjački usmerenog čoveka (12% svetske populacije), a ne na celo čovečanstvo. Istočni deo sveta (88%) ima različite potrebe u odnosu na zapadni deo i drugačiju hijerarhiju potreba (Pinto 2007).

Šestogodišnje istraživanje u Holandiji (2009-2015) koje se odnosilo na ispitivanje mišljenja dece bez pratnje o smernicama koje dobijaju pokazalo je da mnoga deca smatraju da imaju stalne staratelje. Staratelje koji su lično uključeni. Osim društvene i praktične podrške, deci bez pratnje potrebna je prisnost. Deca u različitim vrstama smeštaja govorila su o tome koliko im nedostaje porodica. Izgleda da smeštaj u hraniteljskim porodicama u najvećoj meri nadomešćuje njihov nedostatak, jer ova deca postanu deo novog društvenog sistema (Kalverboer et al., 2016). Istraživanje je takođe pokazalo da mnoga deca bez pratnje smatraju da je važno da žive u porodici ili nekom malom objektu za zbrinjavanje i tvrde da im je promena mesta boravka iritantna. Pored toga, deci je važno da nauče jezik zemlje prihvata što je pre moguće.

Još jedna potreba koju deca bez pratnje iskazuju jeste potreba za tim da budu priznata onakva kakva jesu, uzimajući u obzir njihovo poreklo, nezavisnost koju su stekli tokom putovanja i njihovu želju da doprinesu interesu porodice. Mnoga deca bez pratnje takođe žele da drugi ljudi shvate kroz kakvu su muku prošla i koja su traumatična iskustva imala, a da pri tome ne moraju da govore o tome. Mreža ljudi koji su prošli kroz ista iskustva takođe je od velike pomoći, kao što je opisano u narednom primeru.

Važna pitanja u prvoj fazi prihvata dece bez pratnje su:

» početna faza prihvata usmerena je na obezbeđivanje odmora i bezbednosti; » obezbeđuje se ispunjenje detetovih osnovnih potreba; sklonište, dovoljna količina hrane, fizička bezbednost i ostvarivanje kontakta sa porodicom;

» kontakt koji se ostvaruje sa detetom zasniva se na tome da se pokazuje interesovanje za njega i pouzdanost; » poštuje se nepoverenje koje dete nosi, tajne i nevoljnost da govori o određenim stvarima; » poštuje se detetov nivo samostalnosti; » nastoji se ostvariti kontinuitet u pogledu mentora/staratelja i prostora u kome je dete smešteno; » dostupne su odgovarajuće i, po mogućstvu, korisne svakodnevne aktivnosti. » Pozitivna podrška za detetovo iskustvo i izražavanje veroispovesti.

Jačanje faktora zaštite za decu bez pratnjeDobro poznat metodološki pristup u staranju (o mladima) jeste rad na jačanju faktora zaštite i smanjenju faktora rizika. Međutim, faktori zaštite i rizika za decu koja rastu u zemlji svog porekla nisu uvek isti kao i za decu bez pratnje.

Faktori zaštite i rizika za decu bez pratnje prema naučnom istraživanju Usmeravanje dece bez pratnje ima za cilj da poveća njihovu žilavost time što će se ojačati faktori zaštite za decu i njihovo okruženje, a faktori rizika svesti na minimum. Faktori zaštite predstavljaju okolnosti u okruženju i karakteristike pojedinačnog deteta koji se mogu iskoristiti i ojačati kako bi se povećala žilavost dece i smanjili rizici. Žilavost dece delimično je određena genetskim faktorima, a delimično stečenim veštinama uklapanja u situacije.

Razmatrajući faktore rizika i zaštite za decu bez pratnje, važno je naglasiti da starosna granica od 18 godina za sticanje punoletstva nije standard koji važi svuda u svetu. Često ta starosna granica ne važi u kulturi deteta bez pratnje i postoje različiti pristupi unutar i između kultura. U mnogim zemljama ne postoji stroga linija razdvajanja između sveta deteta i odrasle osobe; mlada osoba bez pratnje može da napusti svoju zemlju kao odrasla osoba, a da se u zemlji odredišta smatra detetom. Dete bez pratnje možda je obavljalo dužnosti koje u evropskom društvu mogu da obavljaju samo odrasli (Derluyn & Broekaert, 2008). Ovde je važno dodati to da putovanje u Evropu dovodi do zrelijeg ponašanja, naročito dece bez pratnje.

Faktori zaštite i rizika koji su karakteristični za decu bez pratnje

Faktori zaštite:

Jezičke sposobnosti na jeziku zemlje prihvata VeroispovestKontrola emocijaBezbednostKontinuitet boravkaSocijalna podrškaŽivot sa drugima sličnog poreklaKontakt s porodicom

Faktori rizika:

Fizički i psihološki zdravstveni problemiNeizvesnostTraumatična iskustvaŽrtva nasiljaČinjenica da je bez pratnjeMala socijalna podrškaŽivot u velikim prihvatnim centrimaIzostanak kontakta s porodicom

13

Usmeravanje za ponovno spajanje s porodicomU nekim evropskim zemljama, značajan broj dece bez pratnje ispunjava uslove za ponovno spajanje s porodicom. Pre nego što dođe do stvarnog spajanja s porodicom, dete često mora da čeka veoma dugo i kroz mnogo toga da prođe. Kada konačno dođe do trenutka da se roditelji i dete ponovo vide, svi su veoma srećni. Ali kada ponovo počnu da žive zajedno kao porodica, to ne ide baš tako lako. Ponovno spajanje s porodicom može dovesti do novih i nepoznatih tenzija.

Migracija u različito vreme takođe povećava rizik od situacija u kojima dolazi do narušavanja časti porodice. Tokom odsustva njegovih roditelja, dete se navikne na zapadnjačka pravila ponašanja i na to da ima više slobode. To vrlo lako može biti u suprotnosti sa strožim pravilima ponašanja i „kulturom časti“ biološke porodice. Stoga je od suštinske važnosti da se roditelji uključuju u razvoj njihovog deteta u Evropi tokom perioda usmeravanja, uprkos granicama i njihovoj udaljenosti. Ako (šira) porodica nema dovoljno razumevanja za novu situaciju, to može dovesti do toga da roditelji pokušavaju da ponovo vaspitaju svoje dete čim ponovo budu sa njim, kako bi zaštitili čast porodice i svoj dobar ugled.1 A to može dovesti do zlostavljanja deteta.

Hraniteljska porodica može da da neprocenljiv doprinos ovoj situaciji time što će uključiti biološku porodicu u događaje i u razvoj deteta dok ono boravi kod nje. To takođe može sprečiti dete da se ponaša na način koji bi mogao narušiti čast porodice.

Neizvesnost u vezi s tim gde će dete u budućnosti živeti često igra važnu ulogu. Pored mreže prijatelja i uzora, mreža podrške na koju se deca mogu osloniti i kojoj se mogu obratiti sa svojim pitanjima od izuzetne je važnosti. Društveni život kao rezultat obrazovanja ili rada takođe je nešto što može da pomogne. Poznavanje jezika zemlje u kojoj dete boravi predstavlja još jedan faktor zaštite.

U nekim zemljama, nastavak dobijanja podrške za mlade i/ili smernica od staratelja jeste mogućnost koja može biti od velike pomoći.

Učenje deteta o tome kako da se osamostaliDa biste naučili dete kako da se osamostali, važno je:

» stalno obraćati pažnju na to da se gradi mreža podrške, kako formalna (organizacije), tako i neformalna (prijatelji, sunarodnici i integrisani odrasli ili odrasli koji su rođeni u zemlji prihvata);

Usmeravanje u vezi sa odgovorom: produžiti u drugu zemlju, vratiti se ili integracija U tranzitnim zemljama uglavnom se ne podnose zahtevi za azil. U slučaju podnošenja zahteva za azil, na njega će se dobiti ili pozitivan ili negativan odgovor. Usmeravanje u slučaju negativnog odgovora usmereno je na vraćanje. Nezakonito življenje u zemlji prihvata ne može se smatrati prihvatljivom opcijom za jednog adolescenta.

Davanje smernica u vezi sa vraćanjem deteta često je teško, s obzirom na to da su i ono i njegova porodica polagali sve svoje nade u dobijanje boravišne dozvole na osnovu azila i nisu želeli da razmatraju mogućnost odbijanja.

Integracija nakon dobijanja boravišne dozvole takođe zahteva dobru podršku. Razlike u kulturi i društvu često su toliko velike da to zahteva da se i dete i njegovi kapaciteti prilagođavaju.

PovratakPovratak predstavlja veliki problem za većinu dece bez pratnje. Oni se plaše za svoju bezbednost i strahuju od odmazde jer su otišli. Takođe se stide toga što nisu bili u stanju da pomognu svojoj porodici ili se plaše da će ih porodica odbiti jer nisu uspeli u Evropi.

Deca koja se vrate možda neće biti dobrodošla u svojoj porodici ako se vrate praznih ruku. Porodice se često finansijski mnogo žrtvuju kako bi omogućile putovanje deteta, pa njegovo vraćanje bez novca može prouzrokovati porodici ozbiljne finansijske probleme. Takođe, vraćanje praznih ruku iz Evrope ne smatra se veoma verovatnim u očima lokalne zajednice u zemlji porekla. Dete bez pratnje koje se vratilo percipira se kao gubitnik i nepoželjno je u zajednici, čime mu je otežano pronalaženje mesta gde će boraviti i mogućnost da ostvari neki prihod.

1 Na osnovu članka Marjan Schippers i Mirjam van der Meer (Nidos) u listu Tijdschrift voor de jeugdgezondheidszorg, posebnom izdanju za pridošlice, objavljenom u oktobru 2016. godine.


Davanje smernica u vezi sa povratkom može umanjiti mnoge od ovih problema. Važno je:

» imati ažurirane podatke o bezbednosti u zemlji porekla; » znati iskustva onih koji su se već vratili; » obavestiti porodicu o razlozima za nedobrovoljno vraćanje, kako biste se „izvinili“ u ime deteta; » plan povratka koji za cilj ima da se dete ne vrati praznih ruku (na primer, uključivanjem obrazovanja koje je usmereno na vraćanje) i u konsultacijama sa porodicom.

Politika povratka u NidosuPolitika povratka u Nidosu zasniva se na viziji da rad na održivom povratku deteta zahteva rad na dvostrukoj posvećenosti: posvećenosti deteta i posvećenosti porodice.

Ta posvećenost povratku može se ostvariti ako se pripremi održiv plan bezbednog povratka u saradnji sa detetom i sa porodicom. Taj plan trebalo bi da ponudi nezavisnost deteta, na osnovu tačnih i kredibilnih informacija, uz praćenje koje sprovode međunarodne i lokalne organizacije, zajedno sa Nidosovim upravljanjem slučajem i posvećenošću deteta i njegove porodice.

Dvostruka posvećenost može se postići pomoću:

- dobrog tajminga;- uključivanja porodice u situacije u kojima se dete nalazi, od samog početka savetovanja; - aktiviranja porodice u pogledu problema i planova za budućnost;- određivanja, zajedno sa detetom, u kom trenutku će se razmatrati mogućnosti za povratak i izradom plana za

povratak.

Održivi plan povratka:

- obezbeđuje siguran boravak deteta;- nudi prospekte osamostaljivanja deteta kroz obrazovanje i rad; - nudi prilike za razvoj deteta;- priprema ga porodica ili se priprema uz saglasnost i podršku porodice; - nudi staranje porodice o detetu, po mogućstvu unutar porodice, ili neki drugi oblik staranja; - podržavaju ga lokalne organizacije.

Obezbeđivanje održivog povratka podrazumeva:

- da povratak prate lokalne i međunarodne organizacije;- nadgledanje plana povratka i prvog perioda povratka, kako bi se obezbedilo da, po potrebi, plan može da bude

prilagođen uz pomoć lokalnih organizacija i/ili porodice.

IntegracijaBaš kao i drugi migranti, izbeglice moraju da se prilagođavaju novom okruženju. Iako deca bez pratnje nemaju nameru da ostanu u tranzitnoj zemlji, ona su prisiljena da u toj zemlji ostanu duže nego što bi želela. Kada su ljudi suočeni sa različitom kulturom duži vremenski period, oni se akulturiraju. Menja se način na koji gledaju na svet i menjaju se neke od njihovih normi i vrednosti.

Berri (1990) razlikuje nekoliko strategija akulturacije: integracija, asimilacija, segregacija i marginalizacija. Integracija se generalno smatra najuspešnijom strategijom za postizanje socijalne dobrobiti. U tom kontekstu, integracija znači prilagođavanje novom okruženju, ali podrazumeva i zadržavanje sopstvene kulture.

Strategija akulturacijePrilagođavanje dominantnoj kulturi

Da Ne

Održavanje kultureDa Integracija Segregacija

Ne Asimilacija Marginalizacija

Identitet deteta bez pratnje razvija se na drugačiji način od onoga kako bi se razvijao da dete nije migriralo. Ideja ove dece o razvoju vlastitog identiteta menja se zbog različitih normi i vrednosti sa kojima se ona suočavaju. Uzori koje su ona imala u svojoj zemlji porekla više se ne uklapaju u njihov život, ali isto je i sa uzorima iz novog društva. Sunarodnici i ljudi koji su nekada bili deca bez pratnje i koji sada takođe grade svoju budućnost u zapadnjačkom društvu mogu da postanu novi uzori za ovu decu.

15

Nekoliko studija pokazalo je da upoznavanje novog društva i uključivanje u njega, zadržavajući pri tome norme i vrednosti sopstvene kulture, doprinosi dobrobiti deteta. To im pomaže da se sami snađu u novom društvu.

Osnaživanje deteta bez pratnje uključivanjem mreže porodice Osnaživanje znači jačanje deteta povećavanjem njegove žilavosti. Podrška koju detetu nudi njegova mreža (porodice) može dati veliki doprinos osnaživanju deteta. Šira porodica predstavlja važan faktor zaštite za decu bez pratnje.

Deca bez pratnje obično dolaze iz kulture usmerene na širu porodicu i uključivanje mreže porodice u usmeravanje deteta prirodno je i logično. Nekoliko studija pokazalo je da je kontakt sa biološkom porodicom važan faktor zaštite za decu bez pratnje.

U svojoj potrazi za delotvornim metodama, Nidos je prikupio i prilagodio mnoga pozitivna iskustva uključivanja mreže porodice (Prekogranično umrežavanje).

Biološka porodica može da igra važnu ulogu u:

» pomaganju detetu; » skidanju tereta s detetovih leđa u slučajevima kada cilj bekstva nije ispunjen; » smanjenju pritiska koji je na detetu u pogledu ponovnog spajanja s porodicom; » rešavanju razloga za zabrinutost povodom ponašanja deteta (pedagoški autoritet); » pogledu zdravstvenih problema; » izradi plana povratka; » donošenju odluka koje su neophodne; » pogledu smeštaja deteta u hraniteljsku porodicu; ako biološka porodica odobri smeštaj, to je velika podrška za dete.


3. Porodični smeštaj u odnosu na druge oblike zbrinjavanja

Pravni okvirU ovom odeljku opisan je međunarodni pravni okvir koji se odnosi na zbrinjavanje dece bez pratnje. U njemu su istaknuta prava, odgovornosti i minimalni standardi koji se moraju poštovati u skladu sa instrumentima UN, pravom EU i politikom EU.

Instrumenti UN

Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta (20. novembar 1989)

U preambuli Konvencije o pravima deteta (Konvencija) navedeno je, između ostalog, sledeće: „Prihvatajući da dete, u cilju potpunog i skladnog razvoja ličnosti, treba da raste u porodičnom okruženju, u atmosferi sreće, ljubavi i razumevanja“.

U skladu sa članom 20 Konvencije, deca koja su privremeno ili stalno lišena porodičnog okruženja imaju pravo na posebnu zaštitu i pomoć države. U suprotnom, trebalo bi obezbediti alternativno zbrinjavanje za takvo dete kroz hraniteljstvo, kafalah prema islamskom pravu, usvojenje ili smeštaj u odgovarajuće institucije za brigu o deci. Konvencija takođe zahteva da „Strane ugovornice“ posvete dužnu pažnju uspostavljanju kontinuiteta u podizanju deteta, kao i detetovom etničkom, verskom, kulturalnom i jezičkom poreklu.

Član 22 Konvencije propisuje da deca koja traže izbeglički status ili koja se smatraju izbeglicama treba da dobiju odgovarajuću zaštitu i humanitarnu pomoć u uživanju prava koja im pripadaju. U slučajevima kada roditelji ili drugi članovi porodice ne mogu biti pronađeni, detetu se dodeljuje ista zaštita kao i svakom drugom detetu koje je za stalno ili privremeno lišeno porodičnog okruženja iz bilo kog razloga.

Sprovođenje Konvencije prati Komitet UN za prava deteta. Nezavisni stručnjaci objavljuju opšte komentare u vezi sa odredbama Konvencije. Najrelevantniji komentari u vezi sa smeštajem dece bez pratnje su sledeći:

Komitet Ujedinjenih nacija za prava deteta, Opšti komentar br. 6 (2005) o postupanju prema deci bez pratnje i deci odvojenoj od oba roditelja ili staratelja izvan njihove zemlje porekla

Ovaj komentar skreće pažnju na ranjivo stanje dece bez pratnje i dece odvojene od oba roditelja ili staratelja i daje smernice u vezi sa zaštitom dece bez pratnje, staranjem o njima i postupanjem prema njima.

U stavovima 39-40 naglašava se da se članovi od 20. do 22. Konvencije eksplicitno primenjuju na decu bez pratnje. U stavu 40 dalje se kaže da bi se prilikom odabira smeštaja „trebale uzeti u obzir posebne ranjivosti takvog deteta, to što je ne samo izgubilo vezu sa svojim porodičnim okruženjem, već se nalazi i van zemlje svog porekla, kao i detetove godine i pol.“

Stav 40 takođe utvrđuje parametre odgovarajućeg smeštaja i zbrinjavanja i to:

» kao opšte pravilo, deca ne bi trebalo da budu lišena slobode. » promene boravišta za decu bez pratnje i decu odvojenu od oba roditelja ili staratelja treba ograničiti samo na one promene koje su u najboljem interesu deteta.

» braću i sestre ne treba razdvajati. » detetu koje ima odrasle rođake koji su došli s njim ili koji već žive u zemlji azila treba dozvoliti da boravi sa njima, osim u slučaju kada je to u suprotnosti sa najboljim interesom deteta. S obzirom na posebne ranjivosti deteta, radnici socijalne zaštite treba da sprovode redovne procene.

» bez obzira na vrstu zbrinjavanja koju deca bez pratnje ili deca odvojena od oba roditelja ili staratelja dobiju, kvalifikovano osoblje treba da vrši redovan nadzor i procenu kako bi se obezbedilo dobro fizičko i psihičko zdravlje deteta.

» Države i druge organizacije moraju preduzeti mere kako bi obezbedile delotvornu zaštitu prava dece koja su odvojena od oba roditelja ili staratelja ili dece bez pratnje koja žive u domaćinstvima u kojima je dete glava porodice.

» deca moraju biti obaveštena o vrsti zbrinjavanja koju će imati i njihovo se mišljenje mora uzeti u obzir. Ovaj parametar ponovo je istaknut u stavu 25 Opšteg komentara.

17

Komitet Ujedinjenih nacija za prava deteta, Opšti komentar br. 14 (2013) o pravu deteta na pridavanje prvenstvenog značaja njegovim najboljim interesima (član 3, stav 1)

Glavni cilj ovog opšteg komentara jeste unapređenje razumevanja i primene prava dece da se procenjuju njihovi najbolji interesi i da se tim interesima pridaje prvenstveni značaj ili, u nekim slučajevima, da im se pridaje izuzetan značaj.

Njegov opšti cilj jeste podsticanje istinske promene u stavovima koje će dovesti do potpunog poštovanja dece kao nosilaca prava (stav 12). Komitet očekuje da ovaj opšti komentar usmerava odluke koje donose svi oni koji se bave decom, uključujući i roditelje i staratelje (stav 10).

Prema ovom komentaru, jedan od elemenata koji treba uzeti u obzir pri proceni najboljih interesa deteta jeste identitet deteta.

U stavu 55 navodi se da deca nisu homogena grupa, te se stoga ta različitost mora uzeti u obzir pri proceni njihovih najboljih interesa. Identitet deteta uključuje karakteristike kao što su pol, seksualna orijentacija, nacionalno poreklo, religija i verovanja, kulturalni identitet, ličnost. Iako deca i mladi imaju zajedničke, osnovne univerzalne potrebe, izražavanje tih potreba zavisi od širokog spektra ličnih, fizičkih, socijalnih i kulturalnih aspekata, uključujući i kapacitete koji se razvijaju. Pravo deteta da sačuva svoj identitet garantovano je Konvencijom (čl. 8) i mora se poštovati i uzeti u obzir pri proceni najboljih interesa deteta.

U stavu 56 navodi se da, u pogledu verskog i kulturalnog identiteta, na primer, pri razmatranju hraniteljske porodice ili smeštaja za dete, dužna pažnja mora da se posveti poželjnosti kontinuiteta u podizanju deteta, kao i detetovom etničkom, verskom, kulturalnom i jezičkom poreklu (čl. 20, stav 3), a donosilac takve odluke mora uzeti u obzir specifičan kontekst prilikom procene i utvrđivanja najboljih interesa deteta. Isto važi i u slučajevima usvojenja, odvajanja od roditelja ili u slučaju razvoda roditelja. Dužna pažnja koja se mora posvetiti najboljim interesima deteta podrazumeva da deca imaju pristup kulturi (i jeziku, ako je moguće) svoje zemlje i porodice porekla, kao i priliku da pristupe informacijama o svojoj biološkoj porodici, u skladu sa zakonskim i profesionalnim pravilima date zemlje (vidi član 9, stav 4).

Još jedan važan element jeste očuvanje porodičnog okruženja i održavanje odnosa.

U stavu 59 navodi se da je porodica osnovna jedinica društva i prirodno okruženje za rast i dobrobit njenih članova, naročito dece (Preambula Konvencije). Pravo dece na porodičan život zaštićeno je Konvencijom (čl. 16). Termin „porodica“ mora se tumačiti u širem smislu kako bi uključio biološke, usvojiteljske ili hraniteljske roditelje ili, po potrebi, članove šire porodice ili zajednice kako je predviđeno lokalnim običajima (član 5).

Smernice UNHCR-a o utvrđivanju najboljih interesa deteta (2008)

Prema smernicama UNHCR-a o utvrđivanju najboljih interesa deteta, neophodno je razmotriti sledeća pitanja u kontekstu privremenog smeštaja deteta:

1. Smeštaj u hraniteljsku porodicu poželjniji je od institucionalnog zbrinjavanja koje bi trebalo izbegavati.

2. Treba koristiti sistem zbrinjavanja koji postoji u zajednici, pod uslovom da on funkcioniše na zadovoljavajući način i da ne izlaže dete rizicima.

3. Smeštaj deteta u širu porodicu treba da ima prioritet. Ako takva vrsta zbrinjavanja nije moguća ili odgovarajuća, privremeni smeštaj treba da bude u porodičnom okruženju, vodeći računa o tome da braća i sestre ostanu zajedno.

4. Odluke ne treba donositi na osnovu hipotetičkih pretpostavki o izgledima za uspostavljanje boljih odnosa u budućnosti, već bi one trebalo više da se oslanjaju na dokazanu istoriju odnosa u prošlosti.

Smernice UN za alternativno zbrinjavanje dece

Smernice UN za alternativno zbrinjavanje dece usvojila je Generalna skupština Ujedinjenih nacija 2010. godine.

Njihov cilj proizilazi iz aneksa koji navodi sledeće:

1. Ove smernice imaju za cilj da unaprede sprovođenje Konvencija o pravima deteta i relevantnih odredbi drugih međunarodnih instrumenata koji se odnose na zaštitu i dobrobit dece kojima je uskraćeno roditeljsko staranje ili su u riziku da izgube takvo staranje.

2. Na osnovu tih međunarodnih instrumenata i uzimajući u obzir sve veće znanje i iskustvo u ovoj oblasti, Smernice propisuju željenu usmerenost politike i prakse. Izrađene su za široku upotrebu u svim sektorima koji se direktno ili indirektno bave pitanjima koja se odnose na alternativno zbrinjavanje i naročito nastoje da:

a) Podrže napore da se deca zadrže pod staranjem svoje porodice ili da se vrate svojoj porodici, odnosno, ako se to ne može učiniti, da se pronađe drugo odgovarajuće i trajno rešenje, uključujući usvajanje i instrument kafala u islamskom pravu;


b) Obezbede da, dok se takva trajna rešenja traže ili u slučajevima kada nisu moguća ili nisu u najboljem interesu deteta, identifikuju i pruže najprikladnije oblike alternativnog zbrinjavanja, pod uslovima koji podstiču potpun i skladan razvoj deteta;

c) Pomognu i podstaknu vlade da bolje sprovode svoje odgovornosti i obaveze u ovom pogledu, imajući na umu ekonomske, socijalne i kulturne uslove koji preovladavaju u svakoj državi;

d) Usmeravaju politike, odluke i aktivnosti svih koji rade u oblasti socijalne zaštite i dečje zaštite, kako u javnom, tako i u privatnom sektoru, uključujući civilno društvo.

Na osnovu opštih načela i perspektiva za alternativno zbrinjavanje, one u stavu 21 ističu da bi korišćenje institucionalnog zbrinjavanja trebalo ograničiti na slučajeve kada je takvo okruženje naročito odgovarajuće, nužno i konstruktivno za dato dete i kada je to u njegovom najboljem interesu. U stavu 22 navodi se da u skladu sa prevladavajućim mišljenjem stručnjaka, alternativno zbrinjavanje male dece, naročito one mlađe od tri godine, treba da bude obezbeđeno u porodičnom okruženju. Izuzeci od ovog načela mogu biti opravdani kako bi se sprečilo razdvajanje braće i sestara i u slučajevima gde je dete potrebno hitno smestiti ili ako je smeštaj unapred određenog i vrlo kratkog trajanja, uz planiranu reintegraciju porodice ili druga odgovarajuća dugoročna rešenja zbrinjavanja kao konačan ishod.

Na kraju, u skladu sa stavom 23, prepoznavanjem da institucionalno zbrinjavanje dece i zbrinjavanje u porodici nadopunjuju jedno drugo u zadovoljavanju potreba dece, tamo gde i dalje postoje velike ustanove za institucionalno zbrinjavanje dece, potrebno je razviti alternative u kontekstu jedne sveobuhvatne strategije deinstitucionalizacije, sa preciznim opštim i konkretnim ciljevima, što će omogućiti progresivno ukidanje takvih ustanova. U tu svrhu, države bi trebalo da uspostave standarde zbrinjavanja kako bi se obezbedio kvalitet i podsticajni uslovi za razvoj deteta, kao što je individualizovan odgoj i odgoj u malim grupama, i trebalo bi da urade evaluaciju postojećih ustanova u odnosu na ove standarde. Prilikom donošenja odluke o osnivanju ili davanju dozvole za osnivanje novih ustanova za institucionalno zbrinjavanje dece, bilo da se radi o javnim ili privatnim ustanovama, trebalo bi u celosti uzeti u obzir ovaj cilj i strategiju deinstitucionalizacije.

U pogledu porodičnog smeštaja dece, važno je pomenuti stav 18. U njemu se ističe da bi države, imajući u vidu činjenicu da se u najvećem broju zemalja o većini dece bez roditeljskog staranja neformalno staraju rođaci ili drugi, trebalo da nastoje da osmisle odgovarajuća sredstva koja će biti u skladu sa ovim smernicama i kojima će se obezbediti dobrobit i zaštita te dece dok su ona obuhvaćena takvim aranžmanima neformalnog zbrinjavanja, uz dužno poštovanje kulturnih, ekonomskih, rodnih i verskih razlika i praksi koje nisu u suprotnosti sa pravima i najboljim interesima deteta.

Na osnovu člana 29, tačka b, Smernica, alternativno zbrinjavanje može biti u sledećim oblicima:

» Neformalnog zbrinjavanja: svaki privatni aranžman obezbeđen u nekom porodičnom okruženju, u okviru kojeg se za dete staraju na tekućoj ili neograničenoj osnovi rodbina ili prijatelji (neformalno srodničko staranje) ili drugi u svom individualnom svojstvu, na inicijativu deteta, njegovih roditelja ili druge osobe, a da pri tome takav aranžman nije naložio neki upravni ili pravosudni organ ili drugo akreditovano telo za to;

» Formalnog zbrinjavanja: sve vrste staranja koje se pružaju u nekom porodičnom okruženju koje je naložio nadležni upravni ili pravosudni organ, kao i sve vrste staranja koje se pružaju u institucionalnom okruženju, uključujući privatne ustanove, bez obzira na to da li je takvo zbrinjavanje rezultat upravnih ili pravosudnih mera.

Na osnovu člana 29, tačka c, u pogledu okruženja u kome se obezbeđuje, alternativno zbrinjavanje može biti:

» Srodničko staranje: porodično zbrinjavanje u okviru detetove šire porodice ili kod bliskih prijatelja porodice koje dete poznaje, bez obzira na to da li je ono po prirodi formalno ili neformalno;

» Hraniteljstvo: situacije u kojima decu smešta nadležni organ u svrhu alternativnog zbrinjavanja u domaće okruženje neke porodice, osim vlastite porodice deteta, a koja je odabrana, kvalifikovana, odobrena i nadzirana u smislu pružanja takvog zbrinjavanja;

» Drugi oblici porodičnog zbrinjavanja ili zbrinjavanja sličnog porodičnom; » Institucionalno zbrinjavanje: zbrinjavanje u bilo kakvom ne-porodičnom grupnom okruženju, kao što su sigurna mesta za hitno zbrinjavanje, tranzitni centri u kriznim situacijama, svi drugi vidovi kratkoročnog ili dugoročnog institucionalnog zbrinjavanja, uključujući grupne domove;

» Nadzirani nezavisni životni aranžmani za decu.

Smernice se primenjuju na sva javna i privatna lica i na sva lica koja su uključena u aranžmane namenjene detetu kome je potrebno zbrinjavanje dok se ono nalazi u zemlji koja nije zemlja njegovog uobičajenog boravišta, iz bilo kog razloga (član 141). Deca bez pratnje ili deca odvojena od oba roditelja ili staratelja koja su već u inostranstvu u načelu bi trebalo da uživaju isti nivo zaštite i staranja kao deca državljani zemlje u kojoj se nalaze (član 142).

19

Prilikom određivanja prikladnog zbrinjavanja, potrebno je za svaki slučaj pojedinačno uzeti u obzir raznolikost i različitost dece bez pratnje ili dece odvojene od oba roditelja ili staratelja (kao što je etničko ili imigrantsko poreklo ili kulturna i verska različitost) (član 142).

Porodični smeštaj u odnosu na druge oblike zbrinjavanja„Iako je opšte prihvaćeno da je najbolje za većinu dece bez pratnje da budu u okruženju koje je slično porodičnom, život u porodičnom smeštaju još uvek nije uobičajena praksa za decu bez pratnje u državama članicama EU. Većina te dece smešta se u institucionalne objekte za smeštaj“ (de Ruijter de Wildt et al., 2015, p. 6).

Zemlje koje decu smeštaju u porodice uvidele su da je taj vid zbrinjavanja bolji za decu. Staratelji u Holandiji i socijalni radnici u Nemačkoj, na primer, izveštavaju da ima manje incidenata i psiholoških problema među decom koja žive u porodicama nego među decom koja su u drugim vrstama smeštaja. Deca se bolje prilagode kada su u porodici. U odnosu na druge oblike zbrinjavanja, porodični smeštaj ima takođe tu prednost da je održiviji. Kada dete napuni 18 godina, to ne znači da dete automatski mora da napusti porodicu.

Univerzitet Groningen u Holandiji radi istraživanje o dobrobiti dece bez pratnje, njihovim životnim okolnostima i mestu koje zauzimaju u holandskom društvu. U ovom istraživanju uzimaju se u obzir mišljenja dece bez pratnje koja žive u četiri različite vrste smeštaja u Holandiji (hraniteljske porodice, male smeštajne jedinice za četvoro dece, život u grupama - zajednice od 12-oro do 15-oro dece i veće grupe dece koje žive u kampusima unutar prihvatnih centara).

Kalverboer et al. (2016) otkrili su da se „maloletnici bez pratnje u hraniteljskim porodicama najbolje snalaze i da su najpozitivniji kada je reč o njihovom mestu u holandskom društvu. Maloletnicima u malim smeštajnim jedinicama i malim grupama zajednice često nedostaju emotivne veze, pažnja, podrška i stabilnost u životu. Maloletnici u kampusima najčešće kažu da se osećaju usamljeno, tužno i isključeno iz holandskog društva. Nedostaje im briga i podrška odraslih. Istraživači su ocenili da je kvalitet okruženja u kome dete odrasta u kampusima toliko nizak da se ovakvi objekti smatraju nepodobnim za maloletnike bez pratnje“.

„Skoro da nema nikakvih budžetskih prepreka za smeštaj u porodicu. Iako se ova vrsta zbrinjavanja generalno smatra jeftinijom od institucionalnog smeštaja, teško je uporediti trošak koji postoji za svaki smeštaj pojedinačno s obzirom na različitost sistema (lokalni/nacionalni, usluge koje se nude, vrsta organizacija koje su za to odgovorne, budžeti pomešani sa redovnim zbrinjavanjem mladih). Stoga je nemoguće uraditi dobru procenu obezbeđivanja porodičnog smeštaja po zemljama. Jedino je u Holandiji, gde je Nidos odgovoran za porodični smeštaj na nacionalnom nivou, jasna situacija u pogledu troškova. Te cifre dokazuju da je porodični smeštaj jeftiniji od drugih vrsta zbrinjavanja koje su dostupne u Holandiji, a koje su 3,5 do 6,5 puta skuplje“ (de Ruijter de Wildt et al., 2015, p. 128).

Kako se može organizovati porodični smeštajPraksa obezbeđivanja porodičnog smeštaja postoji u jednom broju evropskih zemalja. Razmena znanja i iskustava u pogledu ovakve prakse i pristupa u različitim zemljama do sada je bila nasumična i retka. Projekat RLF otkrio je trenutnu praksu koja se primenjuje za porodični smeštaj dece bez pratnje u Evropi. „Glavni razlog zbog kojeg samo ograničen broj dece živi u porodicama jeste taj da ne postoji dovoljno znanja o tome kako povećati pružanje porodičnog smeštaja za ovu grupu dece, npr. kako pronaći odgovarajuću hraniteljsku porodicu koja je pri tome voljna da bude hraniteljska porodica. Osim toga, dobre prakse često ostaju ograničene na lokalni nivo - iako su jedna opština ili region uspostavili dobre prakse, oni nisu te prakse podelili sa ostalima, niti su ih ostali kopirali. Na kraju, finansijske i organizacione strukture često ne podrže razvoj eksplicitno“ (de Ruijter de Wildt et al., 2015, p. 128).

Na nacionalnom ili regionalnom nivou?

„U većini država članica u kojima se deci bez pratnje nudi porodični smeštaj, nekoliko javnih, privatnih ili volonterskih tela (kao i zabrinuti građani) uključeni su u smeštaj deteta. Takve fragmentirane prakse razlikuju se i na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou, u zavisnosti od zajednice. Njima obično rukovode ljudi iz datog okruga, naročito u kontekstu društvenih vrednosti i odgovornosti, a ne zajedničko telo kojim upravlja država i u okviru koga bi bila veća verovatnoća da se razvije inovativna praksa (iako bi je bilo teško izmeriti).“ (de Ruijter de Wildt et al., 2015, p. 128)

„Zakonodavstvo u oblasti zbrinjavanja mladih i migracija nije usklađeno, što je rezultiralo time da samo četiri države članice i Norveška imaju jasno struktuiran sistem koga karakteriše uključenost javnog, privatnog ili volonterskog tela, kome je država poverila mandat ili dala dozvolu za takav rad (na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou), u smeštaj deteta u hraniteljsku porodicu. U teoriji, ovaj sistem je regulisan okvir i/ili okvir koji se dosledno primenjuje unutar specifične geografske ili administrativne oblasti. Porodica je odgovorna za svakodnevnu brigu o detetu bez pratnje u svom domu i dobija platu za to i/ili joj se nadoknađuju troškovi, što je čini odgovornom. U praksi, Holandija je jedina država članica koja


ima ovakav okvir koji je pristupačan svoj deci bez pratnje (primenjuje se na nacionalnom nivou i propisan je politikom koju sprovodi Ministarstvo bezbednosti i pravde). Švedska, Norveška, Irska i Velika Britanija imaju okvire koji funkcionišu unutar redovnog sistema zbrinjavanja mladih, ali ne omogućavaju uvek smeštaj u srodničke porodice i više su ’fragmentirani’ u praksi od opštine do opštine“ (de Ruijter de Wildt et al., 2015, p. 127).

Unutar redovnog sistema zbrinjavanja mladih ili ne?

U zavisnosti od situacije na nacionalnom ili lokalnom nivou, deca bez pratnje mogla bi da budu zbrinuta u okviru redovnog sistema hraniteljstva, specifičnim smeštajem u hraniteljsku porodicu ili u alternativne porodične smeštaje. Mogu se koristiti različiti pristupi. „To je motivisano političkim razlozima ili time da li se radi o tranzitnoj zemlji ili zemlji odredišta. To takođe može biti rezultat načina na koji zemlja nudi usluge kako bi ispunila potrebe dece:

» u nekim zemljama, aranžmani zbrinjavanja koji se obezbeđuju deci bez pratnje predstavljaju deo sistema zbrinjavanja dece koja su državljani date zemlje i primenjuju se isti standardi, dok druge zemlje primenjuju različit sistem i posebne standarde za decu bez pratnje;

» neke zemlje uzimaju u obzir kulturalne potrebe dece, te zato koriste porodice različitog kulturalnog porekla, dok druge zemlje koriste lokalne porodice;

» u nekim zemljama, smeštaj dece bez pratnje kod srodnika predstavlja deo sistema zbrinjavanja, dok u drugima to nije slučaj (de Ruijter de Wildt et al., 2015, p. 128).

21

4. Porodični smeštaj

Širom Evrope postoje različiti stavovi o tome koje je najbolje mesto za odrastanje dece bez pratnje. Pošto ovakva odluka zavisi od brojnih faktora, potrebno je vršiti posebne procene za svako dete kako bi došli do najboljeg rešenja u skladu sa potrebama.

U nekoliko izveštaja spominje se pristup odgovarajućem smeštaju, naročito porodičnom smeštaju. Ovi izveštaji ističu život u okviru porodice kao jednu od preporučenih mogućnosti, što je podržano i u određenim naučnim izdanjima. Najvažniji argument za porodični smeštaj dece koji se javlja kao rezultat ovog istraživanja odnosi se na činjenicu da deca koja odrastaju u institucijama za smeštaj maloletnika zaostaju u razvoju u poređenju sa decom koja odrastaju u porodicama.

Postoji nekoliko vrsta porodičnog smeštaja koje mogu biti odgovarajuće, odnosno smeštaj u (porodičnu) mrežu deteta i smeštaj u porodicu koja nije poznata detetu.

Odrastanje u okviru sopstvene mreže Odrastanje u svojoj (porodičnoj) mreži ima, pored prethodno pomenutih prednosti koje se odnose na život u sopstvenoj kulturi, dodatne prednosti koje se tiču zajedničke porodice i istorije migracije, kao i prednost postojećih, često emocionalnih, veza. Mirisi, hrana, dijalekat kojim se govori; poznati faktori smanjenja stresa često se više preklapaju ovde nego u nepoznatim etničkim porodicama. Neka deca bez pratnje možda imaju srodnike u zemlji destinacije sa kojima mogu živeti. Druga mogu biti u društvu lica koja nisu srodnici, ali koja bi takođe mogla biti odgovarajuća za životnu zajednicu. U ovim slučajevima, stručnjaci moraju da procene odnos između deteta i srodnika ili lica u pratnji deteta, kao i sposobnosti tog lica da vodi računa o potrebama deteta.

Odrastanje u nepoznatoj hraniteljskoj porodiciUkoliko deca bez pratnje nemaju sopstvenu (porodičnu) mrežu ili odgovorne pratioce sa kojima mogu živeti, smeštaj u porodice koje nisu poznate detetu takođe može predstavljati bezbedno mesto.

Neka deca bez pratnje protive se porodičnom smeštaju, na primer u situacijama kada su već navikli da žive samostalnim životom i da se sami staraju o sebi. U tom slučaju, ne bi trebalo razmatrati opciju porodičnog smeštaja. Ovoj deci mogu koristiti objekti za smeštaj manjih kapaciteta ili samostalan život umesto života u porodici.

PROnalaženJe hRanitelJSKih POROdicaU nekim evropskim zemljama pronalaženje hraniteljskih porodica predstavlja zadatak koji je rezervisan za akreditovane nevladine institucije za brigu o mladima. U drugima se smeštaj dece bez pratnje može jedino organizovati u okviru detetove mreže.

Kako bi se pronašle odgovarajuće hraniteljske porodice za ovu osetljivu grupu dece bez pratnje, potrebno je uzeti veliki broj aspekata u razmatranje. Mora biti jasno da hraniteljske porodice imaju pravu motivaciju, da su sposobne da brinu o deci, da im mogu garantovati sigurnost i da imaju nameru da sa detetom ostvaruju dugoročne odnose, ali i da mogu pustiti dete da ide ukoliko ne postoje izgledi da će detetu biti odobrena boravišna dozvola.

Deci bez pratnje nesumnjivo je potrebna prilika da budu u kontaktu sa svojim biološkim roditeljima ili sa porodicom i na to ih je potrebno podsticati. Staranje o deci bez pratnje zahteva razuman i nesebičan pristup. Hitna potreba za hraniteljskim porodicama nikada ne bi trebalo da oslabi fokus na bezbednosti.

Kako naći hraniteljske porodicePronalaženje hraniteljskih porodica zahteva neprekidan napor, strpljenje i upornost. Uloženi napori možda će ostvariti pozitivan rezultat u dugoročnom periodu.

Važno je odrediti ciljne grupe. Potrebno je razmotriti i opšte i pojednačne karakteristike. Uopšteno posmatrano, ove porodice moraju biti u stanju da se staraju o deci bez pratnje koja su osetljiva (jer su izgubila svoje domove i porodice), a u isto vreme i odlučna u svojoj potrazi za novim mogućnostima i sigurnim mestom za život. Vredi se potruditi oko pronalaženja porodica sa specifičnim kulturnim okruženjem.


Pronalaženje srodnika (srodničko hraniteljstvo)Prva mogućnost jeste pitati dete ili roditelje/porodicu u zemlji iz koje dolazi (ukoliko je moguće) da li ima srodnike u zemlji prihvata. U nekim slučajevima deca poseduju adresu ili broj telefona srodnika koji takođe tu žive.

Zatim se pristupa pronalaženju, najpre kontaktiranjem ove porodice, a onda i ispitivanju mogućnosti koje ona ima kako bi pružila utočište svom mlađem članu. Faza pronalaženja hraniteljskih porodica ima za cilj i da istraži mogućnosti i posvećenje porodice i deteta. Ukoliko je ishod pozitivan, može se početi sa procedurom provere.

Pronalaženje ljudi koji će postati odobrene hraniteljske porodiceU cilju pronalaženja lica koja će se prihvatiti hraniteljstva, dobar početak predstavlja upućivanje poziva da prisustvuju informativnim sastancima, ali i posećivanje njihovih zajednica (verskih grupa, crkava, džamija, kulturnih grupa, škola, sportskih klubova i slično). Dobar put takođe može predstavljati i pronalaženje takvih ljudi preko već odobrenih hraniteljskih porodica ili glavnih aktera u zajednici.

Važno je informisati potencijalne hraniteljske porodice o okolnostima i specifičnim potrebama dece bez pratnje. Takođe je važno postaviti pitanje ovim porodicama da li bi razmotrile mogućnost da postanu hraniteljska porodica i dopustiti im da odmere prednosti i nedostatke. Potrebno je pitati ih da li bi se zbrinjavanje deteta bez pratnje uklopilo u njihove trenutne životne okolnosti. Ukoliko je odgovor pozitivan, može im se postaviti pitanje o preuzimanju odgovornosti. Ukoliko imaju želju da to urade, može se početi sa procedurom provere.

Pronalaženje porodice za potrebe određenog spajanjaPrethodno pomenute različite strategije pronalaženja hraniteljskih porodica mogu takođe biti pogodne za pronalaženje radi određenog spajanja, ali je najbolja opcija, naravno, korišćenje detetove mreže i glavnih aktera u željenoj zajednici.

Ukoliko je potrebna hraniteljska porodica za dete sa posebnim potrebama, pronalaženje hraniteljske porodice može se izvršiti korišćenjem svih dostupnih informacija. Posebne potrebe mogu biti različite. One mogu podrazumevati pronalaženje hraniteljske porodice u određenom gradu usled praktičnih okolnosti kao što je studiranje, ali to takođe može značiti i da će porodica morati da obezbedi dodatnu negu. Hranitelje bi trebalo birati na osnovu ovih specifičnih informacija, a posedovanje dodatnih veština, kao što su, na primer, nega deteta ili stambeni prostor pogodan za dete sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom, mogu biti kriterijumi za selekciju. Pronalaženje hraniteljskih porodica preko mreže i društvenog okruženja deteta pokazalo se kao najuspešnije.

Plan za pronalaženje hraniteljskih porodicaPronalaženje hraniteljskih porodica može početi planiranjem. Na ovaj način se određuju specifične potrebe koje je neophodno uzeti u razmatranje: parovi u braku, samohrani roditelji, osobe sa ili bez svoje dece, uzrast dece za koju je potrebno obezbediti smeštaj, etničke ili porodice zemlje u kojoj se dete daje na hraniteljstvo, kulturne okolnosti i jezici kojima se govori. Važno je precizirati neophodne kapacitete i različitosti. Kao primer za prethodno navedeno može biti zajednički smeštaj braće ili sestara u paru, ili njih troje ili četvoro.

Planiranje pronalaženja hraniteljskih porodica pomaže formulisanju ciljeva, strategija i konkretnih aktivnosti.

Kako napraviti plan za pronalaženje hraniteljskih porodica?Koliko mesta ciljati?(navesti broj mesta ili porodica)

Kakve porodice su potrebne i za koga?(uzrast dece, rod, broj mesta, etničke, kulturne ili porodice zemlje u kojoj se dete daje na hraniteljstvo, jezici, veroispovest, samohrani sa ili bez dece, uzrast sopstvene dece)

Gde ih pronaći?(preko odobrenih hraniteljskih porodica, mreže, glavnih aktera, škola, crkava, džamija, centara u zajednici i slično)

Koje porodice izbegavati?(nije potrebno gubiti vreme na prijavljene koji u svakom slučaju nisu podobni jer su ili premladi ili prestari, koji žive u gradu umesto na selu ili obrnuto, koji su dogmatski religiozni, ili zbog kontraindikacija kao što su pušenje, alkohol ili droga)

Koji broj mesta je potreban u okviru kog vremenskog okvira?(formulisati SMART ciljeve)

Koje metode će se koristiti, koje aktivnosti je potrebno preduzeti i ko ih sprovodi?

23

Da li se ovo može izvršiti u toku redovnih aktivnosti ili su potrebni dodatno osoblje ili novac?

Kada je potrebno procenjivati napredak u odnosu na ciljeve?

Da li se plan mora prilagođavati kada su efekti ispod očekivanja?

Da li se moraju menjati ciljevi?

Da li se „pronalaženje mesta“ ili aktivnosti moraju menjati?

Načini pronalaženja hraniteljskih porodica i njihov uticajMože se koristiti nekoliko metoda za pronalaženje hraniteljskih porodica. One su detaljnije objašnjene u nastavku teksta.

Oglašavanje

Oglašavanje uz navođenje pojedinačnih informacija o detetu i njegovim potrebama može se pokazati uspešnim. Prilikom korišćenja metode oglašavanja, važno je:

» pažljivo odrediti koja izdanja su najbolja za ciljnu grupu/ciljne grupe; » obezbediti adekvatne informacije o tome ko bi trebalo da se prijavi (i ko ne bi trebalo); » pokušati sprečavanje pojave brojnih beskorisnih reakcija na koje će biti potrebno odgovoriti; » odlučiti kako bi zainteresovani mogli da odgovore: telefonom, mejlom, putem veb-sajta i slično.

Flajeri

Korišćenje flajera može biti efikasno ukoliko se pažljivo odaberu tačke distribucije. Važno je odabrati mesta na

a z ja i · 2020. 4. 1. · razvoj identiteta deteta bez pratnje tokom adolescencije, razvoj...

Documents