Adam Zagajevski

K. I. G.Slušam Sen Sansov Rekvijem i razmišljam o poeziji.Avgust je, vetar se rve s drvećem,a žuti poponac cveta u periferijskoj živoj ogradi.

Bili ste omiljeni pesnik mojih roditelja,koji uglavnom nisu čitali pesme.Šta ih je privlačilo u vašim knjigama?

Sigurno su voleli njihov humor, dopadale su im seopasne šale opreznog umetnika:„prejak vetar za moju vunu“,

i smešan naziv vaše firme, Briga& Želudac, firme koja je prosperiralačak u vreme najveće zabrinutosti.

Lakoća i lakomislenost, i nepobitan šarm,zar ne? Moji roditelji su bili sasvim drukčiji,nisu imali talenat kojim ste bili

bogato opskrbljeni, ali čini mi se,hteli su da spasu ono što su bili – ne znamkako to da nazovem, to nešto nevidljivo,

što se može naći u vašim pesmama,dobro sakriveno, duboko pohranjenokao zlatnik ispod tvrdičine slamarice,

ta plemenita i uzbudljiva čežnja koja ješapat velike poezije i može postatitiha, strpljiva himna životu.

143

DOZIVI

DOLINA RONEVisoki, strmi, moćni zidovi.Tu bi se mogao smestiti ceo Njujork,zajedno sa svojim aerodromimai sa gradom podzemnih hodnika.Ali Rona ne čeka poređenja,teče brzo, opijena svojom mladošću.Vinogradi su oprezniji – nikud ne žure,leže na padinama, spokojno kao Švajcarci.A oblaci putuju do Italije, do Bergama,do Padove i Ravene – preko granica. U toj dolini sačuvalo se sećanjesivo poput kamenja, poput granita.Mlada Rona hrli ka moru,mada misli idu ka drugoj strani.Potoci večno padaju u belim haljinama magledok mašta poput usamljenog alpinistesvakodnevno se bori sa zemljinom težom.Ovde još uvek žive stari majstori,već neprepoznatljivi, pod tuđim imenima,u skromnim kućicama, s malim baštama;mogu se videti tokom letnjih večeri,dok gore lenja ognjišta– oni gaje pčele i slez,naivne kao Carinik Ruso.Ti i ja ćutimo i osluškujemo noć.Noć nas odnosi daleko više od Alpa.

144

SEPTEMBARSKO VEČEBela karmelićanska crkva na nevisokom bregu,i odmah pored Franjevačka ulica, u kojoj je nekadmoj deda bio strogi direktor škole(tek je pod starost postao blaži).Gomile kamenja, raskopan kolovoz,kao da neko tu razbacuje blago.Žuto lišće drži se osušenog drveća,bez naročitog uverenja, oprezno.To je zgrada u koju su ulazili,i kapija koja isključivo voli hladovinu.Sada i tako ničeg više nema, samo ja koji drhtim od studi i prazno septembarsko veče.Moram da zapišem par reči, da bi zimamogla da žvaće svoj crni hleb zaborava.

VITA CONTEMPLATIVA TAKOĐESvuda se može dogoditi, katkad u vozu,čak nigde: odjednom otvaraju sevrata i dolaze zaboravljene ličnosti, pojavljuje semoj mali sestrić, koga više nema,sada je tu vedar, nasmejan,jedan kineski pesnik koji je voleolišće jesenjeg drveća i muziku,studenti teologije iz Kordove, još uvek golobradi,izranjaju iz ništavila i bacaju se jedan na drugog,vraćajući se diskusijama o atributima Boga,a život divno šumi kao vodopad u proleće,dok konačno ne odjekne glasna zvonjava telefona,drugi i treći put, i ceo taj veliki neobičnii svetiznenada počinje da se smanjuje i iščezava, kao poljski miš,koji, osetivši opasnost, vešto se uvlačiu svoja tajna staništa.

145

PISANJE PESAMAPisanje pesama je dvoboj,u kome nema pobednika – s jedne straneuzdiže se senka, masivna kao planinski lanackoji vidi leptir, sa drugetrepere samo kratki trenuci bljeskova, slike i misli kao plamičak šibicete noći, kada se u bolu rađa zima.U rovovima rat, šifrirana depeša,dugo bdenje, strpljenje,

brodom koji tone i šalje signali prestaje da tone, kliktajem trijumfa,vernošću starim, ćutljivim učiteljima,spokojnom kontemplacijom okrutnog sveta,eksplozijom radosti, ekstazom, nezasitošću,s tugom, jer sve odlazi, s nadom da ništa ne nestaje,s razgovorom, u kome nedostaje poslednja reč,s velikim školskim odmorom, čijih učenika više nema, ali savladana je jedna slabost

i započela nova, večno čekanjesledeće pesme, molitva, žalost za majkom, kratko primirje,žaljenje i šapat u tesnoj ispovedaonici,pobuna i velikodušno opraštanje,deljenje celokupnog imetka, pokajanje, sloga,trčanjem i šetnjom, ironijom, ledenim pogledom,ispovedanjem vere, dikcijom, žurbom,plačem deteta koje je izgubilo najdraže blago.

146

LICAUveče na trgu su svetlela lica ljudi,koje nisam poznavao. Požudno sam gledaoljudska lica: svako je bilo drugačije,svako je nešto govorilo, uveravalo,smejalo se, patilo.

Pomislio sam, grad ne čine kuće,ni trgovi, bulevari, parkovi, široke ulice,već samo lica koja gore kao lampe,kao gorionici varilaca koji noćuu oblacima iskri popravljaju gvožđe.

KAO KRALJ ASINIKao kralj Asini kod Seferisa – pomislih,sećajući se tog neobičnog stiha:vrelina, mirno more, ispod zlatne maske ništavilo,dve osobe u kajaku, neme stene,masivan svet, a s druge strane samo„Asini“ i njegov vladar – jedna reč u celoj Ilijadi,najkraći pomen u katalogu brodova.

I ja sam tražio odsutne –u tolikim gradovima, u avionu, u ruševinamaizgubljenih ustanaka, konfederacija,za vreme neuspelog izleta u Sirakuzu,na dugim šetnjama po Parizu,na obali okeana, u koji je trebaloda potone ceo kontinent.

Kao kralj Asini kod Seferisa, pomislih –ništa ispod zlatne maske, živo odsustvo –ali ta praznina može se svakog časapopuniti, jer se može dogoditida se kralj iznenada vrati i zlato trijumfalno bljesne.U vrtu njišu se vlažne grane ogrozda,duva vetar. Znaj da čekamo. Neprestano čekamo.

147

ZAVRŠILA SE REVOLUCIJA(Sećajući se tužnih revolucija Julijana Kornhauzera)

Završila se revoucija. Parkovima su slobodnokoračali prolaznici, psi su pravilno kružilikao da ih vodi nevidljiva ruka.Vreme je bilo lepo, kiša poput dijamanata,žene u letnjim haljinama, deca kao i uvekblago nadurena, breskve na stolu.U kafani je sedeo stari muškarac i plakao.Brujali su motori spotskih automobila,vikale novine, sve u svemu trebalo bi rećiživot je ispoljavao tendenciju rasta– da se poslužimo neutralnom odrednicomi ne uvredimo ni gubitnike ni pobednike,ni one koji još ne znajuna kojoj se strani nalaze,ili praktično sve naskoji pišemo i čitamo ove reči.

NIJE RAZMIŠLJAO O ESTETICIKada je 80. godina otac prepisivaopoznanicima moju pesmu „Putovati u Lavov“(ispričao mi je o tome mnogo, mnogo kasnije,malčice zabrinut) po svoj prilici nije razmišljao o estetici,o metaforama, o slogovima, o dubljem značenju,već samo o gradu koji je voleo i izgubio, o gradugde su zadržani poput talacanjegova mladost, ushićenja, susreti sa svetlošću,sigurno je udarao u tipke svoje stare, vernepisaće mašine tako snažno, da kada bismobolje poznavali zakone ponašanja energijemožda bismo uspeli na toj osnovida rekonstruišemo bar jednu ulicu njegovog prvog ushićenja.

148

ZELENA VINDJAKNAKada je otac išao po Parizu,često u zelenoj vindjakni,koju je dao da mu se sašije po meri(jedan od malobrojnih luksuzau njegovom inače skromnom životu),kada je provodio duge sate u Luvrustudirajući slike Koroa i nekih malihmajstora prošlih vekova,još uvek nisam znao, nisam mogao da znamkoliko razornosti se krilou godinama koje će tek doći,kao da mu zelena vindjaknadonosi nesreću,ali sada razumem,domišljam se da je katastrofabila ušivena u sva njegova odela,nezavisno od njihove boje i kroja,te ni najveći majstori slikarstvanisu mogli ni u čemu da mu pomognu.

(S poljskog prevela Biserka Rajčić)

149