1

PRVO POGLAVLJE Rim Državni sekretar Vatikana stajao je kraj svog prozora na spratu Palate apostola i zurio u Pjacu San Pjetro. Kardinal Lorenco Petroni imao je dve stvari na umu. Pitanje sve slabijeg papinog zdravlja je možda bilo neodložnije, ali ona žena je sada bila daleko opasnija.

2

Najmoćniji kardinal Katoličke crkve bio je visok i mršav, elegantne, ali zastrašujuće pojave. Njegova mantija sa crvenim obrubom bila je besprekorna. Lice čije su crte bile istovremeno i tanane i čelične, bilo je bledo i uglasto; oči plave i prodorne. Njegova negovana crna kosa bila je otmeno proseda. Pod njim je rani zimski sumrak već prekrio veliki Trg svetog Petra, i mada je kiša prestala, kaldrma je još bila vlažna i presijavala se blagim odrazima svetla iz zgrada Vatikana. Usamljeni zgužvani list papira kotrljao se sada napuštenim trgom da bi nestao u blizini Berninijeve kolonade, dok je vetar režao oko stubova jednako kao i pre više od trista godina. Sporo i odlučno, Lorenco Petroni je koračao prostranom kancelarijom državnog sekretara, gazeći cipelama od italijanske kože po mekom i dubokom, kraljevski plavom tepihu. Na jednoj strani prostorije bili su grimizni ležajevi; na suprotnoj, dva velika stola premazana francuskim lakom. Jedan se gotovo nije ni video od gomile depeša. Drugi, njegov radni sto, bio je prazan ako se izuzme krst od crnog mermera. Na zidu iza njega bdio je Peruñinov Sveti Benedikt. Kao što je često činio, Petroni je pomislio na to koliko mu je blizu apsolutna moć, koja mu ipak izluñujuće izmiče iz ruku. Sledećeg meseca navršiće se petnaest godina kako je postao kardinal državni sekretar, drugi zvaničnik po rangu, iza samog pape. Petroni je uspostavio kontrolu nad Vatikanskom bankom i ogromnim meñunarodnim finansijskim investicijama crkve, ali ključevi sv. Petra su mu se već dugo činili nedostižnim. Papa kao da je nameravao da vlada večno. Sada mu je papino loše zdravlje pružilo retku priliku. Tiho, uporno zujanje na njegovoj privatnoj liniji prekinu kardinala u razmišljanju. „Petroni.“ „Samo trenutak, eminencijo, zove vas otac Žan-Pjer La Fransi.t Petroni stisnu usne. Direktor L’Ecole Biblique u Jerusalimu imao je uputstva da ga nikada ne zove u Vatikan osim ako nije u pitanju nešto krajnje hitno. Telefon zapucketa i direktor se začu na vezi. „Buonasera, eminencijo. „Buonasera, Žan-Pjere. Kako vam mogu pomoći?“ Dugogodišnja diplomatska obuka omogućila je Petroniju da zauzda svoju nervozu. „Izvinite što vas uznemiravam, eminencijo, ali mislim da treba da znate šta se dogodilo. „ A to je?

3

„Informacija još nije potvrñena, ali u kontaktu sam s jednom ovdašnjom laboratorijom Hebrejskog univerziteta i pretpostavljamo da je znatan broj fragmenata Svitaka s Mrtvog mora podvrgnut DNK analizi i datiranju ugljenikom. „Odakle su stigli ti fragmenti? Petronijev glas najednom je postao oštar. „To je ono zbunjujuće u svemu, eminencijo. Svi naši fragmenti su na broju. Izgleda da je posredi novo otkriće, a moji izvori su veoma dobri. „I, upita Petroni. „Pretpostavljamo da će DNK analiza omogućiti da se fragmenti razdvoje i sastave u zasebne svitke. Jedan od njih može biti original ili još jedna kopija Svitka Omega“ Petroni oseti kako mu se krv povlači iz lica. Svitak Omega. Petroni je vrlo dobro znao da ih ima samo tri: original i dve kopije. Godine 1978. jedna kopija pojavila se na crnoj berzi i Lorenco Petroni, tada moćni vatikanski nadbiskup koji je kontrolisao Vatikansku banku, dogovorio je njen otkup po zelenaškoj ceni od deset miliona američkih dolara. Papa Jovan Pavle I video je izveštaj o tome, ali on je sada bio mrtav, a kopija Svitka Omega zakopana duboko u tajnim vatikanskim arhivama. Ovo mora da je original, pomisli Petroni. Druga kopija iskrsla je na svetlo dana pre samo nekoliko meseci, kad ju je neki turski crnoberzijanac ponudio monsinjoru Lonerganu, Petronijevom čoveku u Jerusalimu. Petroni se postarao da bude kupljena, ovaj put za pedeset miliona dolara. I ona je bila bezbedna i nedostupna u tajnim arhivama. „Znamo li ko je naložio tu analizu?“ Petroni je već podozrevao ko je posredi, ali bila mu je potrebna potvrda. „Doktorka Alegra Baseti, eminencijo. Začuvši kao potvrdu ženino ime, Lorenco Petroni s neskrivenim gnevom stegnu slušalicu telefona. „Želim sutra potpuni izveštaj u crnoj torbi. „Da, naravno, eminencijo. Otac La Fransi je pričao u prazno. Na vezi više nije bilo nikoga. Državni sekretar je dugo zurio iznad Pjace San Pjetro. Ključevi sv. Petra visili su mučno blizu njegovog domašaja i Petroni je morao da se obuzda. Očajanje se nikad nije krilo duboko ispod površine njegovog smirenog i moćnog držanja. U ovom trenutku dva druga pitanja saletala su ga i svako od njih moglo je da ga uništi. Kardinal Đovani Doneli, patrijarh Venecije, otpočeo je istragu o aktivnosti

4

Vatikanske banke u svojoj biskupiji Veneto. Petroni je znao da će svaka istraga u Vatikanskoj banci za njega biti kraj i, mada mu je saopšteno da će to biti teško, dogovoreno je „italijansko rešenje. Kardinala Donelija će snaći nesreća. Petroni je takoñe ustanovio da novinar N-a Tom Švajker istražuje njegovu prošlost. Moraće da se pobrine i za Švajkera ako se ovaj previše bude primakao istini. A sada je tu bila još veća pretnja: ta žena, i Svitak Omega. U Svitku Omega nalazile su se tri šifrovane poruke koje su mogle da promene svet. Petroni je sebi dozvolio da uživa u retkom osećanju zadovoljstva. Jedan američki naučnik dešifrovao je prvu i mada su kodirani brojevi predstavljali kritičnu pretnju po Vatikan, do sada niko nije obratio mnogo pažnje na njih. Druga poruka se pojavila gotovo slučajno. Godine 1973. Frensis Krik, čovek koji je otkrio molekularnu strukturu DNK, objavio je svoja izvanredna otkrića o poreklu DNK. Pri tom je dobitnik Nobelove nagrade bio opasno blizu otkrovenja druge ključne tajne svitka. Nije bilo lako otpisati briljantnog biologa kao ludaka, ali Petroni je lično vodio kampanju njegove diskreditacije, a skeptični mediji dovršili su posao. Tokom osamdesetih godina dvadesetog veka pretnja se ponovo pojavila. Profesor Antonio Roseli sa milanskog univerziteta Ca Granda ponovo je pokrenuo ispitivanje Krikove teorije o izvoru DNK. Petroni je profesoru odredio nadzor. Poslednja poruka, a Petroni je smatrao da samo on poznaje do tančina sadržinu svitka, sadržala je ključno upozorenje o apokaliptičnoj katastrofi koja treba da zadesi čovečanstvo. Petroni je znao da su nagoveštaji na Bliskom istoku već prisutni, ali za kardinala Petronija odbrojavanje do uništenja civilizacije bilo je sporedno. Njega su daleko više brinule prve dve poruke Svitka Omega, poruke koje su neposredno pretile njegovoj ličnoj, kao i moći Svete crkve. Petroni je bio zaprepašćen kada je izraelski matematičar profesor Josi Kaufman objavio da je otkrio tajne šifre u Svicima s Mrtvog mora. Kao i profesoru Roseliju, Petroni je smesta odredio nadzor profesoru Kaufmanu. Poput zlosrećnih otkrića u piramidama, činilo se da je drevni svitak uklet. Ko god bi došao u dodir s njim, našao bi se u opasnosti. Dogañaji na Bliskom istoku su se dopunjavali. Ukoliko Svitak Omega ikada bude objavljen, neće biti nikakve sumnje u njegovu autentičnost, a posledice će biti nezamislive, ali jednostavan otkup poslednjeg, originalnog primerka Svitka Omega možda više ne dolazi u obzir. Kardinal Petroni je znao da je Alegra Baseti nepotkupljiva. U mislima se vratio onoj noći u Milanu kada je bila toliko drska da

5

za večerom pomene svoje interesovanje za Svitak Omega. Kada je otišla na Bliski istok, Petroni joj je odredio nadzor, za svaki slučaj. Sada će morati da ukloni Alegru Baseti i doñe do svitka s Mrtvog mora. Vreme je bilo na izmaku. Odbrojavanje je otpočelo. Kardinal Petroni je usmerio pažnju na hitnije pitanje: papino zdravlje. Na pritisak dugmeta tamna panel-vrata TV komode skrivene u zidu bešumno su skliznula u stranu. N-ove vesti u šest sati obavezno je gledala čitava vatikanska hijerarhija, ali dve prve vesti iznenadiće mnoge kardinale i druge koji koračaju hodnicima moći u Rimu. Petronija nije iznenadila nijedna od njih. Iznervirala ga je, ali ne i iznenadila spekulacija o Svitku Omega, koja je trebalo da bude emitovana. Danijel P. Kirkpatrik III, urednik informativnog programa N-a u Njujorku, pripadao je malteškim vitezovima i poput ostalih malteških vitezova širom sveta, obaveštavao je državnog sekretara i kardinala o svemu što bi moglo da se tiče Vatikana pre nego što stigne u vesti. Zauzvrat, malteški vitezovi imali su neposredan pristup Palati apostola. „Deset sekundi, Tome.“ Novinar je bio visoki i harizmatični Tom Švajker, N-ov veteran koji je kao dopisnik s Bliskog istoka dobio Pulicerovu nagradu, a povremeno je izveštavao i od Svete stolice. Odeven u tamnoplavu košulju raskopčanog okovratnika, Tom Švajker je imao široka ramena, a lice mu je bilo vremešno i izborano posle bezbroj sati provedenih na pustinjskom suncu. Imao je četvrtastu vilicu, dugačak aristokratski nos i negovanu prosedu kosu u skladu sa ljubopitljivim sivim očima. Najava koja mu se začula u slušalici došla je iz N-ovog studija u Njujorku, dok se Tom Švajker pripremao da kaže svoje pred kamerom. U pozadini se videla veličanstvena Mikelanñelova kupola Sv. Petra. „Nagañanja se množe“, započe on dubokim, školovanim glasom, ,,da bi jedan od najdugovečnijih papa savremenog doba mogao da se povuče iz službe usled slabog zdravlja.“ Švajker zastade da omogući svom uvodu da postigne željeni učinak. Umeo je da ubedi svakog od miliona N-ovih gledalaca da se baš njemu lično obraća. „N je došao do najnovijeg medicinskog izveštaja o papi i on izaziva veliko podozrenje u papinu sposobnost da nastavi sa službom.“ „Ima li kakvih preporuka u tom izveštaju, Tome?“ upita Nova voditeljka u Njujorku, Džeraldina Rašmor. ,,Ne, nema, Džeraldina, ali koliko znamo, papa već mnogo godina pati od Parkinsonove bolesti. To je progresivni degenerativni neurološki poremećaj, i

6

mada neka istraživanja sa zrelim ćelijama moždine pokazuju obećavajuće rezultate, savremena medicina i dalje za to nema lek. Bolest utiče na kontrolu telesnih pokreta, a to je, nažalost, sasvim vidljivo prilikom papinih javnih nastupa." ,,Da li je i ranije bilo papa koji su se povlačili iz službe, Tome? ,,Ne u skorije vreme, Džeraldina, mada crkveni kanon to ne sprečava. U čitavoj istoriji papstva, samo su šestorica to učinili, a poslednji je bio Grgur XII još 1415. godine. “ „Ko će doneti konačnu odluku, Tome? ,,U tome i jeste poteškoća; sve dok papa još može razborito da postupa, odluku mora doneti on, a svi znaju da on nije neko ko se lako predaje. U stvari, tvrdoglavost je najkritikovaniji aspekt njegove vladavine. Mada, što je krajnje zanimljivo, imam informacije da je pripremljen dokument o povlačenju, bez datuma. Stoga možda papa dopušta i tu mogućnost. ,,On je još umno sposoban? ,,Po mojim izvorima, papa još veoma razborito misli, ali niko od nas ne može potrajati večito. „Zaista, Tome, ne može. A s druge strane spekuliše se da se možda pojavio još jedan primerak Svitka Omega“ ,,To su samo spekulacije. Glasine o tom svitku prisutne su već decenijama, ali niko nikada nije tvrdio da ga je video. „Znamo li šta u njemu piše, Tome? ,,Ne baš, ali izraelski arheolog i matematičar profesor Josi Kaufman otkrio je da taj primerak svitka s Mrtvog mora sadrži tajnu šifru. On pretpostavlja da možda postoji neka veza izmeñu Svitka Omega i ishoda rata protiv terorizma. ,,’Sudar civilizacija.' Tom klimnu glavom. „Kaufman je pretpostavio da je započelo uništenje zapadne civilizacije, te da će nasuprot Krstaškim pohodima iz srednjeg veka islam trijumfovati nad hrišćanstvom i zapadom. Nema sumnje da je to prava muzika za uši A1 Kaide i sledbenika Osame bin Ladena.“ Kaufman, cenjeni izraelski naučnik i pripadnik Kneseta, izložio se velikom riziku i kritici zbog svojih izjava. Okoreli novinari su se rugali njegovim zamislima, ali Tom Švajker nije bio toliko skeptičan. Neprestana američka podrška izraelskim napadima na Palestince i američki, britanski i australijski napad na Irak dodatno su podstakli široku odbojnost u arapskom svetu koja je svakodnevno sve više jačala.

7

Tomove veze sa CIA bile su besprekorne i on je video izveštaje, koji su skrivani od šire javnosti, o tome kako A1 Kaida sada poseduje najmanje sedam nuklearnih bombi veličine aktovke, koje su nestale posle raspada Sovjetskog Saveza. „Hvala, Tome. Završičemo za sada s tim i nadam se da ćemo ponovo razgovarati kada se vratiš na Bliski istok.C „Sa zadovoljstvom, Džeraldina.tc „Bio je to Tom Švajker, koji izveštava za vesti N-a iz Vatikana u Rimu. Teško vreme za papsku vlast i otrežnjujuće predskazanje iz Izraela. A sad da vidimo kako je izgledao današnji dan u Kongresu... Kardinal Petroni je odbacivao svaku pomisao na to da islam može da prevlada nad hrišćanstvom. Večeras se više usredsredio na izveštaj o papinom zdravlju i sjaj zadovoljstva potkrao mu se u čeličnoplavim očima. Tajna umetnost postepenog odavanja informacija bila je jedna od mnogih Petronijevih veština. On je prepoznao moć medija još na početku karijere i dobro je naučio pravila. Pravilo broj 1: Uspostavite poverenje sa uglednom medijskom kućom i postarajte se da joj dajete tačne informacije. Novinari najviše mrze kada pogreše. U surovom svetu žurnalizma kritika kolega često je gora od kritike besnih urednika. Pravilo broj 2: Dajte medijima taman toliko koliko odgovara vašem cilju, ali nedovoljno da bi se trag informacije pratio natrag do vas. Ili ako postoji takva opasnost, naterajte novinare da prikriju izvor „Državni zvaničnici na visokom položaju, izvori bliski Vatikanu..I uvek pominjite izvore u množini. To zbunjuje one koji bi mogli da tragaju za mestom odakle informacije cure. Kardinal Petroni pozvoni monsinjoru Serviniju, šefu vatikanske kancelarije za štampu. „Da, eminencijo? „Monsinjore, zbog čega sam upravo odgledao reportažu novinara N-a koji tvrdi da poseduje izveštaj o zdravstvenom stanju svetog oca? „I sam sam upravo gledao tu emisiju, eminencijo, i naredio sam da se cela sve istraži. „Hoću izveštaj o tome na svom stolu u roku od dvadeset četiri sata. „Naravno, eminencijo. Kardinal Petroni isključi interkom. Pravilo broj 3: Budite uvek prvi koji će optužiti druge i zatražiti da se ustanovi odakle informacije cure.

8

Petroni pritisnu crveno dugme na daljinskom upravljaču i odsutno isprati povlačenje televizora u zaklonjeno udubljenje. Malteški vitezovi sa dobrim vezama, poput Kirkpatrika, mogu lepo da se iskoriste, razmišljao je. Petronija je oduvek privlačio istorijat vitezova koji su napadali islam i često je zamišljao kako i sam učestvuje u njihovim žestokim napadima na muslimanske gusare po Sredozemlju, iz baze na Malti koju je vitezovima 1530. godine poklonio Karlo V i po kojoj su i stekli ime. Borba protiv islama, pomislio je, traje već vekovima, ali on nije nimalo sumnjao, baš kao ni malteški vitezovi ranije, da će jedino istinita vera hrišćanstvo prevladati. Ono na Svitku Omega bilo je neprijatno, ali za kardinala Petronija informacije su bile jednake moći, i Kirkpatrikovo blagovremeno upozorenje dalo mu je vremena da mirno razmisli o posledicama. Petroni je zaključio da će spekulacije o Svitku Omega zamreti. Tako je oduvek bilo u prošlosti i mediji su stalno nalazili nove teme. Vatikanski kardinal i državni sekretar ne bi bio toliko ubeñen da je znao da je emisiju odgledao i Džeri Bafit, vodeći televizijski evangelista u Sjedinjenim Državama. DRUGO POGLAVLJE Atlanta, Džordžija OBafitov evangelistički centar za Hrista moglo je da se smesti hiljadu petsto ljudi, a večeras je bio krcat. Horovoña je zagrevao publiku gromoglasnim izvoñenjem psalma Koliko si veličanstven Ti, dok je Džeri Bafit iza pozornice obavljao poslednje pripreme. Bafit je izgledao mladoliko za svojih šezdeset godina. Bio je grub i zgodan, osunčanog lica, plavih očiju i četvrtaste, odlučne vilice, a njegov lični frizer imao je zadatak da se postara da u njegovoj tamnoj kosi ne bude ni naznaka sedih vlasi. Njegov neposredan, „sveameričkT pristup bio je privlačan širom zemlje, a naročito u južnjačkom biblijskom pojasu. Jedanaesti septembar je izazvao jačanje religiozne desnice u Americi i preko pet miliona Amerikanaca, uključujući i predsednika, pratilo je njegovu nedeljnu emisiju. Kucanje na vratima dobro opremljene garderobe broj jedan bilo je tiho i puno poštovanja.

9

„Pet minuta, velečasni Bafite." „Hvala.“ Džeri Bafit nasu sebi burbon. Vesti na N-u su ga na trenutak izbacile iz koloseka. Trijumf islama nad hrišćanstvom bio bi prava katastrofa za čovečanstvo i on je nameravao da ujutro pozove predsednika. Godine 2004. stotine pastora iz Bafitove crkve su doprinele pridobijanju stotina hiljada glasača širom zemlje, naročito u odlučujućim državama Floridi, Ohaju i Zapadnoj Virdžiniji. Taj trud doveo je do toga da predsedničko mesto ostane u hrišćanskim rukama, a kapital je, po rečima samog predsednika, tu da bi se trošio. Ukoliko Svitak Omega postoji, važno je domoći ga se tiho, pre nego što ga suprotna strana iskoristi za svoju prednost. Džeri Bafit je iskapio čašu i žurno uneo nekoliko izmena u uvodne rečenice. „Upravo sam odgledao večernje N-ove vesti, započeo je dubokim južnjački razvučenim glasom, „koje su predskazale pobedu islama nad hrišćanstvom." Publika je utihnula, a neki su se nervozno meškoljili na sedištima. Dogañaji od 11. septembra uplašili su mnoge Amerikance. ,,Vi i ja smo zadržali hrišćanskog predsednika u Beloj kući i islam nikada neće pobediti!" Džeri Bafit zastade kako bi učinak toga što je upravo naglasio bio što jači. „Islam nikada neće pobediti hrišćanstvo!" Publika je pomamno zaklicala, a neki su i zatrupkali nogama. „Islam je zla vera!, grmnu Bafit. „Sam je Bog prestao da nas pomaže 11. septembra zato što smo mu okrenuli leña! Islamski terorizam je poruka od Boga! On je u procvatu zato što smo mi prognali deset zapovesti iz svojih sudnica. U našim školama više nema molitvi niti čitanja Biblije i zato je Bog digao ruke od Amerike, jer mi smo digli ruke od njega!“ Mnogi u publici zaklimali su u znak slaganja. „Svemogući Bog više ne štiti Ameriku zato što su Amerikanci opčinjeni bogatstvom, seksom i drogom. Džeri Bafit se ushoda tamo-amo po ogromnoj pozornici. „Homoseksualnost je gnusoba u očima gospodnjim, a neki od nas se opet zalažu za istopolne brakove, grmeo je Bafit. Kada se vratio za propovedaonicu, uzeo je Bibliju desnom rukom. „Muž je gospodar nad ženom, reče on tiho, „baš kao što je Hrist gospodar nad Crkvom. To lepo piše ovde, u Knjizi. I nemojte se zavaravati, nastavi on dok mu je glas ponovo jačao, a druga šaka mu se stezala u pesnicu, „baš kao što je Svemogući poslao pošast side na homoseksualce, tako će i muslimanskih terorističkih napada biti sve više ako se ne vratimo Gospodu!“

10

Džerija Bafita dočeka nova salva aplauza koji se glasno prolomio u noć Atlante. TREĆE POGLAVLJE Rim Petronijevo visoko, vižljasto telo zavalilo se u kožnu fotelju. Zadatak je bio izvršen. Presedan za ostavku sada je dospeo u javnost; proces omekšavanja je započeo. A sad, ukoliko kardinal Doneli, novinar i ta žena ostanu izvan jednačine, a Svitak Omega bude pribavljen i smešten na sigurno, sve je moguće. Najzad, ubeñivao je on sebe, ovo nije prvi put da njegovoj obožavanoj crkvi treba zaštita od onih koji bi možda doveli njen autoritet u pitanje. A to ga je dovelo do reakcije ostalih kardinala i eventualnog stavljanja na probu njegovog autoriteta. Zahtev za ostavkom bio je rizična strategija, ali sveti otac bi mogao još prilično dugo ovako, a Petronijevi izgledi da se dokopa ključeva sv. Petra srazmerno su se smanjivali sa svakom godinom koja proñe. Mlañi kardinali su pretili da ga nadvladaju. Kardinal Petroni otključa gornju fioku svog stola i izvadi mnogo prelistavanu knjigu u crnom kožnom povezu. Podeljena po kardinalima, nadbiskupima i biskupima, sadržala je datume njihovog penzionisanja, datume napredovanja i starost. Izgledi za dalje napredovanje bili su podvrgnuti Petronijevom ličnom sistemu vrednovanja žvezdicama, od onih niskih do onih koji su bili označeni kao opasniji sa četiri zvezdice ili, u retkim slučajevima, pet. Dodeljivao ih je prema sposobnosti, ugledu u širem crkvenom krugu, mentorima, starosti i mnoštvu drugih činilaca koji su bili dostojni priručnika nekog kladioničara. Po sopstvenom mišljenju, Petroni je imao tri glavna suparnika. Prva dvojica na njegovom spisku imala su po pet zvezdica. Kardinal Tuku, harizmatični lider iz Kenije, te kardinal Mediči, ugledni teolog iz Liberasiona u Ekvadoru. Strategija za pobedu nad dva kandidata iz Trećeg sveta, iz Kenije i Ekvadora, morala se pažljivo pripremiti, razmišljao je on, ali već je došao do prikladne rečenice: „Kada nastupi taj trenutak, svakako će za papu biti izabran neko od mnogih kandidata iz Trećeg sveta, ali možda ne još.“ Kardinal Petroni je tu rečenicu isticao u svakoj prilici. Bliže kući, kardinal Đovani Doneli, nedavno imenovani patrijarh Venecije za nekoliko godina mlañi od svih ostalih kardinala,

11

sada je predstavljao jasnu i neposrednu opasnost. Petroni se prvi put usprotivio Doneliju tako što je tiho podsetio svoje kolege kardinale da duga papska vlast nosi sa sobom ogromne rizike ukoliko se ispostavi da kandidat nije onakav kakvog su očekivali, ali Donelijeva istraga prodaje akcija koje je Vatikanska banka imala u jednoj banci u Venetu nagnala je Petronija da dramatično promeni pristup. On i Đovani Doneli su ranije radili zajedno 1978, kada je Petroni bio nadbiskup u Vatikanu, a Doneli lični sekretar pape Jovana Pavla I. U to vreme beskrupulozno ambiciozni nadbiskup Petroni prepoznao je moguću pretnju u briljantnom mladom svešteniku i posle tajanstvene smrti Jovana Pavla I, nakon samo trideset tri dana provedena u službi, Petroni je odstranio mladog takmaca. Usled toga kardinal Petroni je smatrao da Donelija ostali u Kolegijumu kardinala ne poznaju dovoljno dobro, pa je njegovo ime u svojoj crnoj knjizi zaokružio sa napomenom: „Drugorazredni problem, u najboljem slučaju. To je bila ključna greška koju je sada morao da ispravi. Petroni duboko udahnu. Došlo je vreme da pokrene točkove sopstvene sudbine. On pritisnu dugme kojim je pozivao papinog lekara. „Vin ćenco. Come stai?“ „Bene, grazie, e tu?“ „Molto bene, grazie. Pripremam sastanak kardinala Kurije u Dvorani Bordžija za sutra uveče. Mislim da je vreme da im se iskreno saopšti procena papinog zdravlja.“ Kardinal Petroni je prešao pravo na stvar. Nije bio naročito sklon ćaskanju. „Bio bih zahvalan za jedan takav kratak izveštaj.u „Naravno, eminencijo." Profesor Vinćenco Martines učtivo se držao protokola. Papin lekar odavno je zaključio da sa sadašnjim državnim sekretarom treba da bude isključivo u profesionalnim odnosima. „Eellente. Poslaću kola u sedam. To će nam dati vremena da, recimo tako, isplaniramo kako to da uradimo. Fino ad allora. Vidimo se.“ Papin lekar spusti slušalicu i zagleda se u nju. Već dugo njegova jedina briga u Vatikanu nije bilo papino zdravlje. Profesor Martines je bio istaknuti lekar, ali je isto tako imao dodatne kvalifikacije iz psihijatrije. Nije to bilo prvi put da se profesor Martines zapita da li je državni sekretar sposoban za visoku funkciju. Imao je mnogobrojne simptome: bio je egocentričan i emotivno plitak, bavio se obmanama i manipulacijama, nije osećao ni kajanje ni krivicu, dok je zahtevao bespogovornu poslušnost, iskazivao potrebu za uzbuñenjima, i zahtevao preterano divljenje. Martines se pitao da li je njegova dijagnoza tačna, ili tu postoji nešto još

12

dublje, još zlokobnije. Martines se jednako pitao da li je Petroni imao problematično detinjstvo. Da je imao uvid u kardinalov privatni život, najintimniji strahovi i dijagnoze papinog lekara bile bi potvrñene. S druge strane Tibra kardinal Petroni je pozvonio svom ličnom sekretaru, ocu Tomasu. Pošto je posejao seme ostavke, njegov planirani sastanak sa kardinalima Kurije više nije mogao da se odlaže. Biće važno da ih uhvati nespremne. Gotovo odmah začu se kucanje na teškim dvokrilnim vratima njegove kancelarije. Avanti“ Otac Endru Tomas bio je smireni muškarac, u ranim tridesetim godinama, ugledan zbog beskrupulozne efikasnosti. ,,Da, eminencijo?“, upitao je. „Koliko kardinala Kurije nije u Rimu?“ „Koliko znam, eminencijo, svi su ovde.“ „Eellente. Biće nam potreban samo jedan sastanak. Zamolio sam profesora Martinesa da doñe kod mene sutra uveče. Pozdravite svakog kardinala ponaosob u moje ime i zamolite ih sve da nam se pridruže u Dvorani Bordžija u osam.“ „Svakako, eminencijo.“ „Izvinite im se zbog tako kasnog termina, oče Tomase, i recite im da će papin lekar izneti svoju ličnu procenu zdravlja svetog oca. Koliko vidim, N je to već uradio umesto nas.“ Petroni se usiljeno osmehnu. „Mislim da ćete ustanoviti da svi žele da se pojave tamo. „Svakako, eminencijo. Još nešto?" „Samo uobičajeno, neka vozač bude spreman da me pokupi večeras u devet. „Naravno, eminencijo." Otac Tomas se tiho povuče i zatvori dvokrilna vrata za sobom, ne postavivši pitanje zbog čega tako visoki pripadnik Kurije svakog drugog ponedeljka koristi službena kola tako kasno. ČETVRTO POGLAVLJE Vašington Majk Mekinon, stručnjak CIA za nestale ruske „bombe u aktovkamaa, seo je na jednu od kožnih stolica namenjenih savetnicima, koje su bile poreñane duž obloženog zida Sobe za situacije ispod Ovalne sobe, u podrumu Zapadnog krila. Posle trideset pet godina službe, Majk Mekinon je bio veteran koji je karijeru

13

započeo na Bliskom istoku gde je učio arapski i upoznavao islam, pre nego što se preselio u sovjetsku Istočnu Evropu. Mekinonovo lice bilo je grubo i rošavo, a tamna kosa kratko ošišana. Metar i osamdeset visok, težio je gotovo sto kilograma, ali je bio u kondiciji baš kao i poslednji put kada je imao zadatak na terenu, u Bosni i Hercegovini. Sada je, na svoju veliku žalost, bio vraćen za kancelarijski sto u Direkciji za operacije u Lengliju. Mekinon klimnu novom direktoru Centralne obaveštajne službe, koji je već sedeo za konferencijskim stolom zajedno sa državnim sekretarom, savetnikom za nacionalnu bezbednost, sekretarom za odbranu, sekretarom za unutrašnju bezbednost i predsednikom združenih resora. Meñu poslednjima koji su stigli bio je potpredsednik, i svi poustajaše kada je predsednik ušao u prostoriju. To nije bilo prvi put da Mekinona pozovu u Sobu za situacije u Beloj kući. Nemo je pregledao beleške dok su predsednika upoznavali sa razvojem situacije u Iraku, kao i sa sve većim nuklearnim pretnjama koje se javljaju u Iranu i Severnoj Koreji. Mekinon se toga već naslušao. „Specijalna municija za atomsko uništavanje?a, upitao je predsednik, pogledavši sledeću stavku na spisku. „Nuklearne bombe u aktovkama, gospodine predsedniče, odgovori direktor Centralne obaveštajne službe. „Već ste upoznali oficira Mekinona, dodade i klimnu glavom prema Majku. „Gospodinepredsedniče, započe Majk, „jutrošnji izveštaj pokriva najnovija obaveštenja o verovatnoj lokaciji nekih od nuklearnih bombi u aktovkama, proizvedenih u Sovjetskom Savezu. Pre nekoliko godina, Aleksandar Lebed, sekretar za bezbednost Borisa Jeljcina, priznao je da nedostaje osamdeset četiri od sto trideset i dve proizvedene nuklearne aktovke. Imamo razloga da verujemo da je Al Kaida došla do nekoliko takvih bombi i da ih je najmanje pet sada u Sjedinjenim Državama. Može ih biti još dve: jedna u Ujedinjenom Kraljevstvu i jedna u Australiji. ,,Do ñavola, odakle im to?“, upita predsednik. Majk Mekinon je ostao suzdržan. „Kao što znate, gospodine predsedniče, Osama bin Laden ima znatnu finansijsku podršku. Posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine nekoliko ruskih oficira, meñu kojima neki mesecima nisu primili platu, okrenulo se crnoj berzi.

14

„Nekoliko tih bombi pojavilo se 1994“, potvrdi državni sekretar. „Voña čečenskih separatista, Džohar Dudajev, izneo je neke od njih na tržište kad smo odbili da priznamo nezavisnost Cečenije.“ „I kako su onda dospele u Sjedinjene Države?, upita predsednik. „Možda su već bile ovde“, odgovori Majk. Predsednik je izgledao preneraženo. „Imamo razloga da verujemo da su sovjetski agenti prošvercovali nekoliko tokom hladnog rata i postavili ih na odreñena mesta. Ostale su možda unete skorije, verovatno morem.“ „Kako je to moguće?“, upita predsednik ljutito i pogleda novog sekretara za unutrašnju bezbednost. „Siguran sam da je sekretar za unutrašnju bezbednost svestan toga“, nastavi Majk Mekinon mirno, ,,da je sve donedavno manje od 5 postotaka kontejnera koji su pristizali u ovu zemlju bilo podvrgavano pregledu.“ Sekretar za unutrašnju bezbednost klimnu glavom u znak saglasnosti. „Trebalo bi da možemo da činimo mnogo višeC, insistirao je predsednik. Sekretar za unutrašnju bezbednost shvati to kao svoju priliku. „Pomoći će nam Kodeks o meñunarodnom transportu i lučkoj bezbednosti, gospodine predsedniče, ali u zemlju svakodnevno pristaje više od hiljadu petsto brodova. Nismo mi jedina zapadna zemlja suočena s tim problemom. Prošle godine u Australiji devetnaest od svakih dvadeset kontejnera ušlo je u tu zemlju bez provere, a slična situacija je i u Ujedinjenom Kraljevstvu. Predsednik zagunña razdraženo. „Koliku štetu može jedna takva bomba u aktovki da izazove?, upita on. „Zavisi od toga kako i gde ih aktiviraju, gospodine predsedniče, odgovori Mekinon. „Najbolji način za njih bio bi da izbace bombu iz lake letelice i izazovu eksploziju u vazduhu. „ A žašto ne na zemlji?, upita sekretar za odbranu. „Grañevine umanjuju udarni i toplotni učinak nuklearne eksplozije“, objasni Majk strpljivo. „Mada bi u slučaju eksplozije na tlu dugoročne posledice i broj žrtava bili veći usled koncentrovanih radioaktivnih padavina. Ali teroristi su više za dramatičan kratkoročni učinak i zato pretpostavljam da bi oni najradije odabrali nuklearni samoubilački napad iz lakog aviona.“ „Broj žrtava?“, upita predsednik združenih resora.

15

„Čak ni nuklearna eksplozija od jedne kilotone, koja odgovara najmanjoj aktovki, nije kao obična bomba. Jaka toplota nuklearne vatrene lopte doseže temperaturu od deset miliona stepeni. Ako želite poreñenje, vatrena lopta od 11. septembra bila je vreline četiri do pet hiljada stepeni.“ Predsednik se zgledao sa savetnikom za nacionalnu bezbednost. „Na primer, u Njujorku, Londonu ili Sidneju, sve u prečniku od 150 metara isparilo bi. Na udaljenosti od 450 metara od tačke udara topio bi se metal. Udar bi stvorio vetrove brzine od preko hiljadu kilometara na sat i sve u opsegu od 540 metara, i više, bilo bi uništeno. U velikim gradovima prvog dana bi bilo oko četvrt miliona mrtvih, a posle dve nedelje i do milion. Majk Mekinon zastade kako bi im omogućio da svare njegovu analizu. Osetio je da ga njegov novi direktor posmatra, ali je izbegavao da pogleda prema njemu. Predsednik je imenovao kongresmena za šefa CIA i posle dve-tri nedelje nekoliko ključnih direktora je dalo ostavke. U mislima mu blesnu ogorčenost. Političari. Većina ih nikada nije videla kako neko puca u besu, a vrlo malo ih je poimalo islamski način razmišljanja. Politika koalicije na Bliskom istoku i u Iraku bila je katastrofalna i potpalila je plamen arapske i islamske mržnje širom sveta. Sada su ti isti „zaostali muslimania imali sredstva da zadaju smrtonosni udarac, udarac od kog se Sjedinjene Države i njeni saveznici možda nikad neće oporaviti. „U danima koji uslede“, nastavi Majk, ,,još mnogo stotina ili hiljada pomreće od trovanja zračenjem i opekotina. Njujork, London, Sidnej ili ma koji drugi napadnuti grad biće godinama nenastanjivi. Ukoliko nemate daljih pitanja, gospodine predsedniče, ovim je izveštaj završen.“ Predsednik odmahnu glavom i nagnu se prema svom direktoru Centralne obaveštajne službe. „Mekinon ima iskustva sa Bliskim istokom i islamom? Direktor klimnu glavom. „Dobro. Voleo bih obojicu da vas vidim u Ovalnoj sobi posle ovog savetovanja.“ PETO POGLAVLJE Rim Švajcarski gardista na kapiji Svete Ane zauzeo je stav mirno i salutirao dok je crni volvo državnog sekretara tiho napuštao Vatikan. Petroni, odeven u civilnu odeću,

16

mahnuo je nehajno sa zadnjeg sedišta. Rim je živnuo i saobraćaj je bio gust dok su kola hitala prema tunelu ispod Tibra i krivudala duž Lungotevere Tor di Nona na istočnoj obali. Preko puta, na zapadnoj obali, sumorni zamak Sant Angelo nemo je stražario nad rekom, dok su reflektori jezivo poigravali na bedemima koji su vekovima štitili tamošnje strelce i drevne katapulte. Unutar zastrašujućih zidina zamka počinjena su nebrojena zverstva u ime Hrista papa Jovan X je bio ugušen, Benedikt VI zadavljen, a Jovan XIV otrovan. Večeras zamak Sant Angelo nije izgledao ništa manje zastrašujuće, ali ako se i mogla povući paralela izmeñu ranijih zverstava i onih koja je kardinal Petroni sada smišljao, takva pomisao nije ni pala na pamet uglañenom državnom sekretaru. Kola su nastavila prema drevnom delu grada, prema Koloseumu koji je gotovo dve hiljade godina svedočio o krvavoj rimskoj istoriji, kraj rimskog Foruma i ruševina trijumfalnih kapija i hramova bogova gde su na vrhuncu Rimskog carstva mermerni pločnici i stepeništa bili puni Ijudi kao bilo koji savremeni grad, pored Cirkusa Maksimusa koji je sada bio javni park, i najzad uzbrdo do stare rimske kuće na Pjaci del Tempio di Diana. Apulej, restoran koji je Petroni voleo, bio je na promišljeno odabranom mestu. Hrana i vino bili su izvrsni, ali još važnije je bilo to što je bio mali i relativno zabačen. Nekada dom uticajne rimske porodice iz prvog veka, imao je dekor koji se nije mnogo promenio u proteklim milenijumima. Crveni mermerni stubovi podupirali su niski krov, a ostaci mermernih ploča krasili su zidove sa freskama. Drevni kamin bio je netaknut, a rimska grnčarija s ukusom postavljena u male niše u dvema dnevnim sobama gde su gosti mogli da sede gde izaberu. Kardinal Petroni je rezervisao sto koji je delimično bio zaklonjen od glavnih delova restorana starim kožnim paravanom. Za svaki slučaj, iako je Petroni bio siguran da će ga teško prepoznati iko osim Đorña Feličija, koji je već sedeo za stolom. „Buonasera, eminencijo. „Bez titula, molim“, odgovori Petroni i u glasu mu se začu prizvuk ozlojeñenosti. ,,Mi dispiace. Oprostite“, reče Feliči i trenutno razumevanje blesnu mu u nemirnim očima. Đorño Feliči je odrastao u sicilijanskom gradu Korleone. U detinjstvu se preselio u Palermo kada je porodica Feliči počela da trguje stokom i heroinom. Više članova konkurentskih porodica Bontate i Busketa skončalo je groznom smrću izazvanom rukom mladog Đorña dok je porodica Feliči postepeno preuzimala kontrolu. Bila je

17

to veština koju je još praktikovao nemilosrdno i efikasno. Kada se poslovanje proširilo, porodici su bila potrebna sigurna sredstva za pranje novca i Đorño je prešao u bankarski odsek. Nizak, sportski grañen i mišićav, glatke crne kose i osunčane kože, bio je besprekorno odeven u skupo bledožuto odelo. Đorña Feličija plašili su se po hodnicima La Borse di Milano, ali njegove veze sa privrednim bankama večeras Petronija nisu zanimale. Đorño Feliči se isto tako uzdigao do mesta Velikog majstora Propagande Tre ili P3, naslednice P2, zloglasne masonske lože iz sedamdesetih godina dvadesetog veka. Kao i njena prethodnica, i P3 se hvalisala da su njeni članovi ministri iz italijanske vlade i sudije, šef italijanske finansijske policije, nekoliko vodećih italijanskih bankara, industrijalaca i medijskih glavešina, kao i aktivni ili penzionisani visoki vojni oficiri i dva šefa tajne službe. Pipci P3 protezali su se do najuticajnijih mafijaških porodica u Italiji i Sjedinjenim Državama, u CIA i FBI, te što je Petroniju bilo još važnije do jedne od terorističkih grupa na izraelskim okupiranim teritorijama. „Vaša poruka zvučala je hitno, usudio se Đorño da preñe direktno na stvar. Krivi beli zubi ukazali su se u nečemu što je pre bilo brza mehanička akcija nego osmeh. Petroni je sačekao da im mlada konobarica donese prvu porciju školjki, isprženih do savršenstva u najboljem maslinovom ulju i belom luku, sa malčice ljute paprike, serviranih na barenom spanaću. Kardinal se trgao kada je video devojčino lice. Njena maslinasta koža bila je besprekorna, a kosa tamna kao i oči. „Vi verso il vino, Signor?c upita ona, ponudivši Petroniju na odobrenje bocu Vinja Volonelo Barolo. Petroni okusi buke. Jako vino od italijanske sorte nebiolo, širom sveta je priznavano kao takmac burgundcu i klaretima iz Bordoa. Lorenco Petroni se odaVno navikao na preimućstva visoke funkcije. „Si. Bellissimo, odgovori on. „Nadam se da ti ne smeta prekid tradicije, Đorño?“ „Scusi', upita Đorño, donekle zbunjen. „Crno vino uz morsku hranu. „O! Non importa. Nepotrebno ograničenje. ,,Da li su ugovori za Švajkera i Donelija aktivirani?", upita Petroni tiho. „Novinar je pod nadzorom. Ako se previše približi vašoj prošlosti, postaraćemo se za njega. S kardinalovom pretnjom će ići teže. Iako još nije našao rešenje za problematičnog kardinala i patrijarha Venecije, Đorño se osmehnuo. Uživao je u lepljivosti mreže koju je Petroni ispleo oko sebe. Sve dok je Petroni koristan, a kao papa bi mogao biti veoma koristan, Feliči će nastaviti da rešava njegove probleme, po prikladnoj ceni.

18

„Imamo još jednu malu teškoću, Đorño. Đorño Feliči se ponovo osmehnu, zbunjen sposobnošću moćnog kardinala da drugim ljudima prepusti rešavanje sopstvenih muka. „Mala teškoća“ je obično podrazumevala to da se nekome prospe mozak, ali je to oćutao. „Izgleda da je nešto palo u pogrešne ruke i crkva bi bila zahvalna kad bi došlo do toga.“ ,,To zaista zvuči kao mali zahtev, Lorenco. Šta je to?“ „Čuo si za Svitke s Mrtvog mora, non e vero?“ „Naturalmente, ali mislio sam da oni pripadaju meñunarodnoj zajednici.“ „Tako je. Katolička crkva sarañuje sa L’Ecole Biblique et Archeologique Frangais, francuskom Biblijskom i arheološkom školom u Jerusalimu, kao i sa Rokfelerovim muzejom gde su ti svici sa svakim pravom smešteni radi prevoda.“ Feliči je izgledao skeptično. „Jeste li vi dobar katolik, Đorño?“, upita Petroni. Bio je to pravovremeni napad. Koliko god meta bila beskrupulozna, uvek je postojala mala sumnja u to kako će proći u zagrobnom životu. Teologija straha. Bilo je to nešto što je Vatikan vekovima primenjivao. ,,Pa naravno.“ Blesnuše neravni zubi. „Onda shvatate da je sve što udari na veru u domenu svetog oca. ,,A ovo očigledno udara na veru“, reče Feliči cinično. „Čije su te pogrešne ruke?“ Petroni otkopča svoju tašnu od meke kože. U njoj su se obično nalazile grimizne fascikle sa zlatnim papskim grbom utisnutim u središtu korica, ali fascikla koju je dao Đorñu Feličiju bila je sivo-smeña. Kada je to bilo prikladno, bez obzira na metu, Petroni je bio majstor i za najmanje važne detalje. „Neka nova obaveštenja o doktorki Alegri Baseti, onoj koju već nadzirete za naš račun na Bliskom istoku.“ Pored fotografije i šturih detalja o njenoj stipendiji, Petroni je izbegavao da Feličiju daje previše informacija o prošlosti problematične nekadašnje kaluñerice. Što manje ljudi nju bude povezivalo sa Svitkom Omega, to bolje, ali okolnosti su se sada dramatično izmenile i podmukli sitni Sicilijanac morao je da bude upoznat sa situacijom. ,,0na je pripadala jednom našem manastiru, ali nažalost, sada je podlegla životu izvan crkve. Ona i njen saradnik, izraelski arheolog doktor David Kaufman, poseduju svitak s Mrtvog mora kojem je mesto u Rokfelerovom muzeju. Naravno, bogato ćemo platiti da on bude vraćen."

19

„Odakle je poreklom?t, upita Feliči. Prvobitno je sa zadovoljstvom organizovao nadzor nad Italijankom bez previše pitanja. Bile su to pare ni za šta, ali sada se prilično zainteresovao za to zbog čega se jedan dostojanstvenik crkve lično zanimao za uklanjanje bivše kaluñerice i povraćaj drevnog pergamenta. ,,Iz južne Italije. Iz mestašca po imenu Trikariko. Tamo su mahom siromašni zemljoradnici, pristojni ljudi koji poštuju zakon, mada očito i tu postoje izuzeci." Lorenco upadljivo frknu. „Pošto smo je primili u gradski manastir, pogrešili smo i poslali je na Državni univerzitet u Milanu da proširi obrazovanje, i tamo je skrenula s pravog puta. „Zar ne šaljete obično svoje sveštenike i kaluñerice na katoličke univerzitete? „Obično da, ali protivno mom savetu, sveti otac je zaključio da će crkva bolje razumeti omladinu u sekularnom svetu, a Basetijeva je bila deo pilot programa.C „Ona je doktorka? „Hemije. Pošto je napustila svoj red, prijavila je istraživački doktorat iz primenjene arheološke DNK. Detalji su u njenom dosijeu, reče on i pokaza na fasciklu. ,,I Kaufmanovi podaci su tamo.“ ,,A, da, po izveštajima koji nam stižu, izgleda da oni dosta vremena provode zajedno. Je li on u nekoj rodbinskoj vezi s profesorom Josijem Kaufmanom, izraelskim matematičarem? ,,On mu je sin. Razgovor privremeno prekinu posluženje glavnog jela. Petroni je naručio svoju omiljeno jelo, bucatini alV Amatriciana tanke šuplje cevčice od testa sa sosom od paradajza, belog luka i šunke. Sada im je to doneo dečak kome nije moglo biti više od šesnaest godina. Da su ostali gosti iole bili zainteresovani, ne bi im promaklo da je Petroni dečaka zagledao mnogo pomnije nego što bi to bilo uobičajeno dok je ovaj punio vinske čaše, a zatim se tiho povukao. ,,Da li je činjenica da je on sin profesora Kaufmana od neke važnosti?“, upita Petroni, najednom na oprezu zbog onoga što bi P3 mogla da zna o profesoru Kaufmanu i Svicima s Mrtvog mora. „Mogla bi da bude“, odgovori Đorño. „Danas se ništa ne može doneti s Bliskog istoka bez poteškoća, Lorenco, a ovaj David Kaufman očigledno ima veoma dobre veze. Njegov otac ne samo što je širom sveta slavan matematičar i arheolog, on je i general izraelskih odbrambenih rezervnih snaga i počasni direktor Svetilišta knjige. A vi nesumnjivo znate i da se kandidovao za premijera.“ Kardinal Petroni pomisli da je Đorño Feliči izuzetno dobro obavešten, ali oćuta.

20

,,To bi mogla biti veoma skupa operacija, Lorenco.“ Ponovo brz, mehanički blesak neravnih belih zuba. Petroni nije drugo ni očekivao. U prethodnim prilikama kada je bilo neophodno da nekoga snañe nezgoda, Đorño Feliči nikada nije bio jeftin, ali bio je najbolji u poslu, a sigurnost Svete crkve upravo je to i zahtevala. Vatikanska banka će platiti koliko god bude trebalo. „Najvažnije je da brzo doñemo do tog svitka“, odgovori Petroni i ostavi pitanje Feličijevih troškova i nesumnjive zarade bez odgovora. „Želim da se za to postarate lično.“ „Koliko god to moglo da bude teško, imamo i mi dobrih veza, Lorenco, pa sam za dobar novac spreman da odem na Bliski istok i nadgledam operaciju.“ Đorño Feliči nije to dalje obrazlagao, ali on je znao da su terorističkim grupama neprestano potrebna sredstva za kupovinu skupog oružja i municije. Čak i grupa kao što je Hamas mogla je da se okane dizanja autobusa u vazduh dovoljno dugo ako nagrada za to bude dovoljno privlačna. „ Ali to pokreće novo pitanje.“ Petroni je smesta bio na oprezu, mada je dobro pazio da to ne pokaže. ,,0?“, reče on nehajno. „Moje kolege iz P3 razmatrale su mogućnost da vam ponude članstvo. Ponovo“, reče Feliči značajno. „Sastali smo se sinoć i ta je ponuda sada potvrñena, pa sam veoma zadovoljan što upravo ja mogu da vam prenesem njihovu odluku. Siguran sam da će u tome za vas biti jednako mnogo koristi kao i za nas“, dodao je nehajno. „Članstvo u P3 ne dolazi u obzirC, odgovori Petroni, i u glasu mu se začu razdraženost. „Vatikan je odavno zabranio masoneriju. Zar ste zaboravili 1978?“ „Nećete se iznenaditi kad vam kažem, Lorenco, nastavi Đorño tiho, ne obazirući se na Petronijevo protivljenje, ,,da u svoje članstvo ponovo ubrajamo neke od najuticajnijih ljudi u Italiji i Sjedinjenim Državama. Ali možda će vas iznenaditi to da su nekoliko njih kardinali?“ Petroni nije time ni najmanje bio iznenañen. Imao je jako dobru predstavu o tome ko se nalazi na Feličijevom spisku. Takva informacija bila bi vredna moneta za slučaj da neki kardinal ili biskup okleva da posluša. „To me zaista iznenañuje, Đorño“, reče on. „Mora da ste bili veoma ubedljivi.“ „Imamo mi svoja sredstva, prijatelju. Naravno, neću iznositi imena, ali mogu da vam dam primer. Jedan ili dva naša člana veoma su istaknuti pripadnici Comune di Roma. Savršeno je normalno da jedan visoki kardinal ima raskošan stan izvan

21

Vatikana. Ali“, dodade Đorño značajno, „ako bi, come se dice kako se ono kaže? Hrugi aranžmani’ bili obnarodovani, moglo bi doći do nekih veoma neprijatnih pitanja.“ Mehanički osmeh Đorña Feličija konačno je odavao utisak iskrene razdraganosti. Kao u pecaroša koji je upravo uhvatio veoma krupnu ribu. Petronijeve usne stisnuše se u tanku liniju kada je osetio nalet hladnog, oštrog gneva. Odmeravao je suparnika sa jedva prikrivenim prezirom. „Očigledno je da sam bio nemaran.“ ,,Ne bas, odgovori Đorño. „Stvar je prosto u tome što P3 ima veoma dobre obaveštajne izvore. U praćenju nekoga poput vas, Lorenco, nema ničeg ličnog, posredi je samo posao. Osim toga, svi smo mi svetski ljudi i treba da obratite pažnju na vedriju stranu: kada doñe do obračuna sa protivnicima u borbi za položaj pape, mnogo je bolje imati podršku P3 nego nemati.“ Kardinal Petroni je odabrao svoj stan sa istom pedantnom pažnjom kao što je odabrao i restoran. Via del Governo Vekio bila je blizu, ali s druge strane Tibra, i dovoljno daleko od Vatikana. Bila je otmena, ali spajala je suprotnosti. S jedne strane uske krivine i vijugavi put skrivali su skupe i bogato opremljene stanove, ekskluzivne juvelirnice i prodavnice poznatih modnih kreatora. S druge se moglo naći sve, od irskog paba po imenu Ebis, pa do servisa za motocikle. Anonimnost, ali očigledno nedovoljno anonimna. Kućepaziteljka Lorenca Petronija bila je sitna, tamne sjajne kose. Tiha ali odlučna, Karmela je navikla na to da on dolazi u sitne sate i čekala ga je. Moraće da ode pre nego što siva zimska zora stigne do kupole Sv. Petra, ali ta pomisao brzo je iščezla. Karmela je nežno mazila Lorenca jezikom sve dok nije bio vlažan i tvrd. Umela je da koristi zabranjeni ilpreservativo kako bi pojačala Lorencovu požudu i bez ijednog izgubljenog trenutka milovala ga je dok je posezala za već pripremljenim kondomom koji se nalazio u fioci noćnog stočića. Tiho je zamrmljala i primila ga u sebe. Kada se vratio u sopstveni stan, Đorño Feliči je otkucao šifru na skrembleru u radnoj sobi i pozvao broj Hamasa u pojasu Gaze. ŠESTO POGLAVLJE Lengli, Virdžinija

22

Majk Mekinon zatvori vrata kancelarije, spusti fasciklu sa oznakom „Strogo poverljivo Specijalna municija za atomsko uništavanje" na sto i priñe kancelarijskom prozoru koji je gledao na travnjake i ribnjak dvorišta novog glavnog štaba u kompleksu CIA. „Isuse Hriste, promrmlja on. „Jebote, svet je poludeo. Osama bin Laden i bog sveti zna koliko još poludelih mula imali su sredstva da unište zapadnu civilizaciju, a sada je neki jednako opičeni propovednik imao dovoljno uticaja u Beloj kući da natera predsednika da se brine o tome gde se nalazi mitski svitak s Mrtvog mora. Hans Kristijan Andersen se preselio u Aveniju Pensilvanija br. 1600, pomisli on sa žaljenjem. Religija je bila odgovorna za mnogo toga, političari isto tako. Bar će mu najnoviji zadatak omogućiti da na neko vreme napusti Vašington. Prošla je godina otkad je bio u Jerusalimu i, ako se izuzme neprekidno bombardovanje, ništa se u gradu niti u njegovom omiljenom hotelu, Američkoj koloniji, nije moglo promeniti. Načinio je zabelešku u glavi da potraži svog starog drugara Toma Švajkera. Dobro su se upoznali u godinama koje je Majk proveo u službi na Bliskom istoku, i Švajker mu je dugovao uslugu. Na kraju krajeva, da nije bilo njegove neprestane priče o Svitku s Mrtvog mora na N-u, u Beloj kući bi sve još bilo donekle u redu. Ako ništa drugo, razmišljao je on, taj svitak je bio magnet za novinare koji su često bili dobar izvor informacija, pogotovo oni Švajkerovog kalibra. Majk Mekinon umorno protrlja oči i vrati se za sto. Od prispeća novog direktora Centralna obaveštajna agencija bila je pod opsadom i njegov šef, voña moćnog i tajnog Operativnog odeljenja, podneo je ostavku. U pedeset četvrtoj, Majk je razmišljao da i sam završi s poslom. Posle nekoliko propalih brakova još uvek je izgledao grubo i bio u kondiciji, zdrav i bez obaveza, tako da je možda nastupio trenutak da malo uživa u životu. A opet, odlučio je da ostane u službi, naoružan saznanjem da je ovog puta ljudska rasa naizgled na rubu uništenja. Posegnuo je za fasciklom na vrhu gomile. Neuobičajeno za Lengli, bila je prljavožute boje i označena rečima „Za javnu upotrebu'c, a u njoj je bio sažetak govora i napomena Osame bin Ladena, objavljenih na arapskom kanalu A1 Džazira kao i preko ispostava glavnih zapadnih medija. Slava bogu koji kaže: „0, proroče, bori se snažno protiv nevernika i budi neumoljiv prema njima. Njihova je kuća pakao opako pribežište, dabome. Kažem vama, Amerikancima, i vašim dvoličnim saveznicima, da ćemo nastaviti borbu protiv vas...

23

Napali ste nas u Somaliji; podržali ste ruska zverstva protiv nas u Čečeniji, Indiju koja nas tlači u Kašmiru i jevrejsku agresiju protiv nas u Libanu... Muslimani su naslednici Mojsija (neka počiva u miru) i mi smo naslednici prave Tore koja nije menjana. Muslimani veruju u sve proroke, uključujući Avrama, Mojsija, Isusa i Muhameda (dao im Alah svima mira i blagoslova)... Ako budemo napadnuti, imamo pravo da na napad uzvratimo... Dužnost je muslimana da pripreme potrebne snage da napadnu neprijatelje božje, i ja zahvaljujem bogu što mi je to omogućio. Majk Mekinon oseti kako mu se jeza spušta niz kičmu. Poslednja izjava data je pod naslovom „Islamska nuklearna bomba. Mekinon nije nimalo sumnjao da Bin Laden ne samo što je došao do nuklearnog oružja, već je i nameravao da prvom prilikom napadne. Prve na spisku bile su Sjedinjene Američke Države i njihova dva glavna saveznika, Britanija i Australija. SEDMO POGLAVLJE Jerusalim Taksi je ostavio doktora Davida Kaufmana na uzavrelom uglu ulice Kralja Džordža V i Ha Histradruta. Nešto viši od metar i osamdeset, maslinaste kože, plavih očiju i guste, crne kovrdžave kose, nehajno je pošao kroz vrevu Ijudi koji su izašli tog petka uveče, i ušao u Numero Venti, mesto koje je dobilo ime krajnje nemaštovito, po svom uličnom broju. Mali intimni restoran nije se promenio još od britanske uprave pre više od sedamdeset godina. „Dobro veče, doktore Kaufmane. Sto vas čeka. Pretpostavljam da ste imali prijatnu sedmicu?“ „Nije bila loša, hvala, Eli. Ali bila je prilično duga, tako da nije loše kad čovek može da odvoji jedno veče za sebe.“ Zbrčkani stari konobar sa velikim krivim nosom osmehnu se na to. U osmehu mu je bilo iskrene topline, a stare sive oči bile su mu u skladu sa bojom proreñene kovrdžave kose. „Hoće li kasnije doći vaša koleginica, doktorka Baseti?“, upita Eli dok je izvlačio stolicu. „Kod frizera je“, reče David i prevrnu očima.

24

„Nešto za piće dok je čekate?“ „Jedno pivo, Eli, hvala.“ David ispruži duge noge ispod stola i osmehnu se sam sebi. Eli je bio glavni konobar otkad je David počeo da dolazi u Numero Venti i uvek mu je polazilo za rukom da učini da se oseća kao najznačajnija osoba u restoranu. David mu je predstavio Alegru jedne veoma uzavrele noći i Eli ju je od tada pozdravljao kao da je godinama poznaje. Otpio je prvi gutljaj svog omiljenog svetlog piva makabi i pogledao oko sebe. Restoran je počeo da se puni. Za šankom su jedan ili dva člana Kneseta kao i nekoliko istaknutih poslovnih ljudi živo razgovarali. David je nehajno pogledao snažno grañenog Arapina koji je čitao za stolom u jednom uglu. „Šalom!“ Par za susednim stolom kucnuo se čašama: zdravica ,,mira“ u zemlji koja je znala samo za vekove krvoprolića i rata. Iza smeha i drugarstva stalno je vrebao sasvim drugačiji zvuk razorni zvuk smrti i uništenja iz ruku Hamasa i palestinskih Arapa. Jusuf Sartavi se pravio da je zaokupljen knjigom. Usamljeni Arapin za stolom u uglu radio je za Kohatek, izraelsku kompaniju za organizaciju javnih manifestacija, ali u stvarnosti je njegova uloga bila daleko zlokobnija, i za nju još nisu znali ni Mosad ni CIA. On je sada bio jedan od Hamasovih najiskusnijih planera operacija. Prošlo je više od dvadeset pet godina otkad su mu Izraelci pobili porodicu u zaseoku Deir Azun. Košmari ga još nisu napustili. Da nije bilo ponuñene velike sume novca, doktorka Alegra Baseti obično ne bi zanimala Hamas, pogotovo ako se ima u vidu neobično poreklo ugovora. Potekao je sa nekog visokog mesta u Vatikanu, ali ako su hrišćani hteli smrt sopstvene sorte, to je bila njihova stvar. Njemu je pažnju privukao saradnik žrtve, doktor David Kaufman, sin profesora Josija Kaufmana. Obojica su već bili na Hamasovom spisku meta. Hamasova politika bila je da u potpunosti upozna metu atentata, a Jusuf Sartavi oduvek je krajnje pedantno planirao. Večerašnje izviñanje bilo je tek prvi korak. David Kaufman otpi još malo piva i zamisli se nad Alegrinim otkrićem. Njena analiza DNK bila je sasvim izvanredna, ali došli su tek do polovine razvrstavanja fragmenata. David pogleda prema vratima gde je Eli uzimao Alegrin mantil. Alegra je bila vitka, okruglih, tamnosmeñih očiju i ovalnog lica. U laboratoriji joj je kosa obično bila podignuta, ali večeras je pustila da joj padne na ramena, crna i sjajna pod restoranskim svetiljkama.

25

„Izgledaš još lepše nego obično“, reče David i poljubi je dok joj je ispod stola izvlačio stolicu. „Hvala, gospodine. Takvojaskanje daleko če te odvesti.K „Pivo? Džin i tonik? Šampanjac?“ „Šampanjac, rekla bih“, odgovori Alegra, sa samozadovoljnim izrazom na licu. „Donesi celu bocu, Eli“, reče David dok je uzimao jelovnike. „Jesi li se čuo skoro sa svojima?“, upita Alegra. „Oboje su dobro. Josi još žonglira univerzitetskom matematikom i politikom, a Marijana je tiha i podržava ga, mada ponekad pomislim da bi ona radije da Josi ostane profesor.“ „Majka ti je upečatljiva žena. A oboje izgledaju kao da nisu mnogo stariji od šezdeset godina.“ „Da. Sile vasione dobro su učinile kada su spojile njih dvoje.“ „ Ako se izuzme to što su napravili tebe“, odgovori Alegra brzo. „Daaa! Obožavam kad se tako otvoriš, Davide Kaufmane.“ „Nek ti je na čast. Šalom!“, reče on s osmehom. „Dobra nedelja, non e veroV reče David, pomešavši hebrejski s Alegrinim maternjim italijanskim. Alegra se osmehnu. „Veoma dobra nedelja. Nije ni čudo što monsinjor Lonergan nije želeo da bilo ko pristupi fragmentima koje je čuvao u svom sanduku u riznici Rokfelerovog muzeja. Kad Vatikan sazna šta imamo, dići će se neviñena gužva.“ ,,Da“, saglasi se David, odjednom ozbiljan. „Izgleda da je njihov najgori košmar najzad isplivao na površinu, mada to u krajnjem slučaju i ne mora da bude loše.“ „Što znači?“ „Što znači da će Vatikan na kraju možda morati da preispita svoju dogmu. Uvek si govorila da si napustila crkvu zato što se zasniva na strahu. Zato što je vode starci koji odbijaju da promene stav bez obzira na postojanje dokaza.“ David je primetio promenu u govoru Alegrinog tela. „Kao što znas, to nije bio jedini razlog“, odgovori ona i gorko sećanje na kardinala i crkvu koju je nekada volela zatamni joj uobičajenu blagost u očima. „Zar baš nikome ne možeš da veruješ?“ Alegra odmahnu glavom. „Ne u Vatikanu. Odgovoriće žestoko i učiniti sve da to pokopaju. Ali Đovani Doneli bi pomogao. On je jedan od malobrojnih ljudi na vrhu koji bi dozvolili raspravu o ovom svitku u okviru crkve.c „Impresivan čovek, taj kardinal i patrijarh Venecijea, napomenu David s malčice ljubomore, svestan posebne veze izmeñu Alegre i briljantnog katoličkog

26

sveštenika. „Ali sve i da nam on ne pomogne, zar ne možemo sami ovde da objavimo informacije?a „Bez podrške nekoga kao što je Đovania, bila je uporna Alegra, „Vatikan će jednostavno proglasiti svitakprevarom. Oni su majstori za kontrolu medija, a ovo je jamačno najvažnije otkriće u čitavoj istoriji hrišćanstva. Ovo je prava poruka, Davide, upozorenje da je civilizacija ušla u svoju završnu fazu.a „Misliš da još neko zna za to?a Alegra odmahnu glavom. „Lonerganovkovčeg u riznici Rokfelerovog muzeja nosio je oznaku ’lično’, tako da sumnjam da čak i direktor zna šta je bilo u njemu. Moraćemo da se čuvamo Lonergana kad se bude vratio.a „Misliš da on zna šta ima, ili bolje, šta je imao?a Alegra se zamisli. „Teško je to utvrditi kad je on posredi. Moguće je da zna više nego što mislimo. Iako možda nije imao vremena da dešifruje ijedan fragment, a bez pomoći DNK analize to bi potrajalo godinama.a „Misliš li da ga Vatikan plaća?a „On je svakako jedan od momaka kardinala Petronija.a Alegra se strese. „Svitak Omega će ih temeljno uzdrmati.a OSMO POGLAVLJE Venecija Otac Vitorio Pinjedoli posmatrao je sa svog mesta kod oltara u ogromnoj bazilici San Marko kako se kardinal Đovani Doneli priprema da održi propoved masi vernika. Ovaj kardinal, pomisli on, nije nalik niti jednom koga je dotad upoznao, a sa pedeset dve godine bio je jedan od najmlañih. Guste crne kose, dubokih plavih očiju, imao je topao, zarazan smeh; bio je vitak i u kondiciji čak je išao redovno u teretanu. Nije kod njega bilo nikakve naznake visoke funkcije i bio je opušten i pristupačan. Kardinal Doneli je u Veneciji bio veoma kratko, a već su svi, kako u crkvi tako i van nje, pričali o njemu. Bilo je poprilično podrugljivih primedbi bogatih i moćnih Venecijanaca o Đovanijevom ,,prostoma južnjačkom poreklu, jer je došao iz gradića Marateja na zapadnoj obali Bazilikate. Venecijansko društvo uživalo je u pompi i nasleñu iz starih feudalnih vremena i tamošnji patriciji upadljivo su ludeli zbog Đovanijevog odbijanja da prisustvuje sjajnim i skupim

27

dogañajima na koje su ga pozivali i očekivali da im prisustvuje. Đovanijeva nesklonost prema preteranom ceremonijalu dovela je do toga da se Vitorio nosi sa uvreñenim pozivima i pritužbama. Prvi je došao od izbezumljenog šefa policije koji je naišao na tek postavljenog patrijarha Venecije kad je ovaj izašao u šetnju odeven u crnu rizu običnog sveštenika. Policija ga je zatekla u jednoj tratoriji blizu kanala Grande gde je zadovoljno ćaskao s nekim gondolijerima i jeo picu al taglio na parče. „Šta ako mu se nešto dogodi!" požalio se il Capo di Polizia. „Mogao je makar da prihvati da ga odvezemo kući. Đovani je učtivo odbio ponudu policijske pratnje i nenamerno je sve dodatno pogoršao time što je prihvatio vožnju od gondolijera. Po njegovom mišljenju gondolijeri su bili sasvim prikladna i daleko nepretencioznija zamena. Sveštenik sa širokim neodoljivim osmehom to je bilo prvo što su ljudi na njemu zapažali. Gondolijeri, ribari i ostali pripadnici venecijanske radničke klase su ga voleli. Vitorio nervozno pogleda u okupljene vernike. Izbor teme njegovog kardinala, koji je dovodio u pitanje sam začetak života na planeti, privukao je veliku pažnju, i to ne samo u uskim ulicama i prekrivenim sokacima Venecije. „Nauka i religija je bila u direktnoj vezi sa Đovanijevim obrazovanjem doktoratom iz teologije i diplomom sa studija biologije i hemije koje je završio sa najboljim ocenama. Na Đovanijev izbor teme uticao je članak u Korijere dela sera uglednom italijanskom listu po imenu Večernji kurir. Vitorio je znao da je to opasna teritorija i da će Vatikan odbaciti svako odstupanje od crkvene doktrine o Adamu i Evi. Dok se Đovani peo mermernim stepenicama u svoju propovedaonicu, neka nejasna prilika zauzela je mesto u zadnjem redu sedišta rezervisanih za sveštenstvo. Đovani je insistirao na tome da koristi manju od dve ukrašene propovedaonice. Spustio je ruke na mermernu ogradu i toplo se osmehnuo. „Buongiorno. E molto buono vi vedere! Dobro jutro. Baš mi je drago što vas vidim! Neki od vas su možda pročitali članak o bakterijama prošle nedelje u Korijere dela sera. Za one meñu vama kojima je možda promakao, ne brinite, nije greh ne interesovati se za bakterije. Smeh odjeknu od pozlaćenih zidova San Marka, a Đovanijev iskreni osmeh prodirao je čak i u najhladnija i najsumnjičavija srca. „Ovaj članak se bavio jednim drugačijim tipom bakterija koji je poznat pod imenom arhebakterija i živi i napreduje u ključaloj vodi. Možete se upitati kakve to

28

ima veze s crkvom i teologijom.a Đovani zastade i pogleda okupljene vernike, privlačeći ih sebi. „Želim da vas odvedem duboko pod površinu okeana. Zamislite da smo svi u istraživačkoj podmprnici Alvin, nekoliko kilometara ispod površine. Vlada mrkli mrak i voda je veoma, veoma hladna. Odjednom, moćna svetiljka naše podmornice obasja istopljenu lavu koja izbija iz vulkanskih otvora i mi posmatramo kako ona dolazi u dodir sa ledenom vodom. Duboko ispod morskog dna lava i fluidi u kaskadi iz otvora zagrejani su do temperatura većih i od 300°C, ali strahoviti pritisak na toj dubini sprečava ključanje tih fluida. Umesto toga, obrazuju se visoki, lavom oivičeni odžaci poznati kao crni dimnjaci. Zamislite kako smo se samo iznenadili kad smo ustanovili da i taj pakao vrvi od života. Tu su crvi i druga živa bića kojima pogoduju temperature mnogo više od temperature na kojoj voda ključa. E sad, pitam se je li takvo otkriće problem za našu teologiju ili nije.“ Đovani je shvatio da je sada svima privukao pažnju. „Ovde, na površini naše planete, svi znamo da je energetski izvor života sunčeva svetlost. Bez nje bi biljke izumrle, a bez biljaka izumrle bi i životinje, uključujući i našu vrstu. Ali na ovim dubinama nema sunčeve svetlosti. U ovom delu okeana ta živa bića nemaju potrebe za suncem; hrane se sumporom i vodonikom. Postoji sve više naučnih dokaza koji ukazuju na to da su te okeanske bakterije bile upravo prvi oblik ćelijskog života na Zemlji, iz kog su se razvili svi drugi oblici života, uključujući i ljude. To takoñe znači da bi mogao da postoji sličan oblik života duboko ispod površine planeta kao što su Mars i Jupiterovi sateliti, pa čak i u dalekim ledenim pustošima milijardi galaksija nalik na našu.“ Đovani nije bio spreman da ide dalje od toga. Već je naslutio nelagodnost koju je njegov izazov prihvaćenoj biblijskoj priči o stvaranju izazvao meñu vernicima i nije se usudio da pokrene pitanje porekla DNK. Ovo nije bilo vreme da se govori o moćnoj duhovnoj sili za koju je bio siguran da upravlja kosmosom; sili prema kojoj su svi religijski pokušaji čovečanstva nedostojni. ,,I gde su tu onda Biblija i Adam i Eva?“, upita on. „Gde smo tu mi, hrišćani?“ Niko se nije ni pomerio. „Kao vaš patrijarh i istovremeno kao naučnik, ja u ovome vidim samo dobro. Za mene je to samo još jedno otkrovenja načina’ na koji je sve izvedeno. A Duh postanja toliko je briljantan da sam siguran da smo tek zagrebali po površini.“ Vitorio je slušao, duboko zamišljen. Oduvek je verovao u doktrinu postanja koju je zastupao katolički katehizam: Gospod Bogje naterao muškarca da duboko usne; i

29

dokje ovaj spavao, Onje uzeo jedno muškarčevo rebro i zatvorio to mesto mesom. Ondaje Gospod Bog iz rebra stvorio ženu. Postanje je bilo divna priča bez ikakvog pomena bakterija, ali Vitorio je ipak osećao sve veće poverenje prema ovom nadarenom čoveku koji je bio toliko voljan da podeli znanje sa drugima. Kao da se velika katedrala otvorila za aggiornamento. Vetar osavremenjivanja snažno je duvao kroz portale San Marka. S vremenom, prerašće u buru. Skrivena prilika u zadnjem redu brzo je hvatala beleške, a da to nisu videli ni Đovani ni Vitorio. Noć se spustila na Pjacu di San Marko i okolne kamene sokake i uske ulice Venecije. Sveprisutni gondolijeri takmičili su se za „morska mesta na kanalu Grande i bezbroj manjih kanala, stručno upravljajući naizgled krhkim čamcima meñu parobrodima i dereglijama u neprestanoj borbi za zadovoljenje potreba grada na vodi. Ne primećujući elegantne otkucaje bila Venecije, Đovani je sedeo u svojoj radnoj sobi iznad Pjace i razmišljao o propovedi. Teorija Frensisa Krika o poreklu DNK zapretila je mnogima u vatikanskim kuloarima i briljantni naučnici su bivali uspešno diskreditovani. Osamdesetih godina dvadesetog veka profesor Antonio Roseli sa Universita Ca Granda obnovio je Krikovo istraživanje sa snažnom podrškom izraelskog matematičara, profesora Kaufmana. Ali Kaufmanova analiza šifara Svitaka s Mrtvog mora otišla je mnogo dalje od DNK. Da li je započelo poslednje odbrojavanje? Roseli je bio siguran da jeste. Đovanijeve misli vratile su se vremenu kada je učio pod nadzorom velikog uma, vremenu kada su on i Alegra Baseti, zamamna mlada kaluñerica iz južne Italije, zajedno studirali, vremenu kada su Roselijeve teorije dovodile do strasnih diskusija nad pastom i jeftinim crnim vinom u piceriji Milano. Prošlo je više od dvadeset pet godina otkad su ih poslali na Milanski univerzitet, ali kao da je bilo juče. Da nije došlo do niza izuzetnih dogañaja 1978, možda se nikada ne bi ni sreli, i možda bi predlog da oboje studiraju na sekularnom univerzitetu ostao zakopan u arhivama Vatikana.

30

DEVETO POGLAVLJE Rim Nadbiskup Lorenco Petroni, zamenik za opšte poslove u državnom sekretarijatu, bio je najuticajniji nadbiskup u Vatikanu. Posle smrti pape Pavla VI i izbora kardinala Albina Lućanija iz Venecije za papu Jovana Pavla I, Petroni je dospeo na mesto kadrovika novog pape i zadržao kontrolu nad ogromnim finansijskim sredstvima Vatikanske banke. Ništa nije moglo da uñe ili izañe iz papine kancelarije a da Petroni to ne vidi, ili je on tako mislio, ali danas, manje od mesec dana po izboru novog pape, Lorenco Petroni je bio veoma zabrinut. Kardinal Lućani je bio izabran kao neko koga su kardinali Kurije mislili da mogu da kontrolišu, ali se ispostavilo da je tihi kardinal iz Venecije sušta suprotnost tome. Sada su bile ozbiljno ugrožene karijere kako nadbiskupa Petronija, tako i francuskog kardinala i državnog sekretara Žana Vijoa. Nadbiskup Petroni se namrštio kada je pročitao poruku od oca Đovanija Donelija, ličnog sekretara Njegove svetosti. Njegova svetost je izrazio želju da se malom broju sveštenika i kaluñerica omogući da studiraju na nekom svetovnom univerzitetu. Cilj je da se promoviše razmena iskustava kako bi se omogućilo Svetoj katoličkoj crkvi da bolje reaguje na promene u svetu i upozna se sa načinom razmišljanja sledeće generacije. Njegova svetost bio bi zahvalan za savet. „Razmena iskustava?“ Ljutit što uopšte mora da razmatra takav predlog dok se drugi dogañaji otimaju njegovoj kontroli, Petroni je zgužvao poruku i bacio je u korpu, zapitavši se ko ili šta je moglo da nagna svetog oca da uopšte pomisli na takav potez. Misli mu prekinu tiho zujanje interkoma. ,,Petroni! „Njegova svetost bi hteo da vas vidi, ekselencijo. „U vezi sa?“ „Mislim da bi posredi mogao biti predlog za univerzitet, odgovori otac Doneli mirno. Već se navikavao na kadrovikovu razdražljivost.

31

„Život bi nam bio lakši ako bismo to sa sigurnošću znali, odbrusi Petroni i isključi interkom, s olakšanjem zbog toga što poziv nije bio onaj od kojeg je strepeo. Brzo se pribrao i usredsredio misli na to kako najbolje da izdejstvuje odbacivanje predloga o univerzitetu. „Saomodi!C6 „Želeli ste da me vidite, svetosti? „Sedite, Lorenco. Lućanijevo ponašanje bilo je učtivo, ali neuobičajeno hladno, što Petroniju nije promaklo. „Ovaj predlog o univerzitetu. Jeste li imali priliku da ga pogledate? ,,Ne baš detaljno, svetosti, ali učiniću to. „Ima u tome nečega, non e vero' „Svakako, svetosti. Mada mislim da ima tu nekih zamki koje bi trebalo razmotriti pre nego što se u to upustimo. „Bi će važno odabrati prave ljude i, naravno, pravi univerzitet. Sadržina studija takoñe će biti od ključnog značaja. Imajući sve to u vidu, mislim da bi bilo korisno da osnujemo meñusektorsku komisiju da obradi ova i još neka pitanja. Lorenco Petroni je rano naučio od kakve su koristi meñusektorske komisije. Ako pravi čovek bude za kormilom, u ovom slučaju on, takav predlog može se pokopati pre nego što uopšte započne da se realizuje. Ako se neko i seti da pita, može se osloniti na privremeni izveštaj koji će dovesti do daljeg odlaganja sve dok onaj koji je stvar predložio ne preñe na nešto ñrugo. „Meñusektorske komisije mogu biti korisne. Ponekad“ dodade papa značajno. To nije bio prvi put da arogancija navede mladog Petronija da pogrešno proceni protivnika, a neće biti ni poslednji. »Već sam dobio veoma povoljan odgovor od upravnika Ca Granday Universita Statale u Milanu." ,,U Milanu postoji odličan Universita Cattolicd“, odvrati Petroni. „Znamo to, ali već smo doneli odluku.t U retko korišćenoj papskoj množini svetog oca začuo se prizvuk konačnosti. „Voleo bih da kardinal prefekt za sveštenstvo to pogleda i da njegovi Ijudi pripreme nominacije. U Lućanijevom osmehu nije bilo uobičajene topline. Besan zbog toga što je tako nadigran, Petroni je odjurio natrag u svoju kancelariju. Izlaganje mladih katoličkih sveštenika i kaluñerica opasnostima sekularnog sveta van svake kontrole pretilo je da im iskvari um, ali predlog univerziteta mogao je da

32

sačeka. Trenutno je Petronijev najveći problem bila papina istraga u Vatikanskoj banci, o kojoj se uveliko šuškalo. Nedelju dana kasnije, Lorenca Petronija, zabrinutijeg nego ikad, pozvali su da doñe kod državnog sekretara. „Naravno, eminencijo, odmah ću doći.t Kardinal Žan Vijo klonuo je, pepeljast u licu, na jedan od grimiznih ležajeva u svojoj kancelariji. U velikoj pepeljari prelivali su se opušci kraj primerka Oservatore Politiko na stočiću za kafu. Naslov nije mogao biti gori „Velika vatikanska loža. Pripadnost masonskoj loži, naročito nekoj sa tako dobrim vezama kao što je P2, bila je od velike koristi, ali katolička crkva je oduvek imala veoma jasan stav o „sinovima zla. Svaki katolik za koga se ustanovi da je mason biće izopšten, a urednik Oservatore Politiko, nezadovoljni bivši član P2, objavio je spisak imena sto dvadeset jednog istaknutog katolika koji su pripadali masonskim ložama. Ime kardinala, državnog sekretara, bilo je na vrhu spiska, zajedno sa još nekoliko kardinala. Petronijev želudac se zgrčio. On je pre samo nedelju dana bio primljen u ložu. „Upravo sam otpušten, reče državni sekretar jednostavno. ,,Spisak?, upita Petroni i pogleda na novine. „Smem li? „Nema te na njemu. ,,Ne razumem, eminencijo, odgovori Petroni, upinjući se da suzbije prizvuk olakšanja u glasu. „Pristali su da te prime, ali članstvo ti još nije prošlo obradu. „Žao mi je što su objavili vaše ime, eminencijo, ponudi Petroni sa zakašnjenjem. „Izgleda da sam ja ovog puta imao sreće“, dodade, u potrazi za potvrdom da se zaista izvukao. ,,Ne baš. Papa namerava da te sutra razreši svih dužnosti. Juče je dobio preliminarni izveštaj o tvojim aktivnostima u Vatikanskoj banci i namerava da podrobno ispita vatikanske finansije u potpunosti. Ako to uradi, ne moram da ti kažem da će rezultat biti krivične prijave koje će neke od nas smestiti iza brave na veoma dug period. Lorenco Petroni se vratio u kancelariju, lica iste boje kao što je bilo i lice državnog sekretara, s kovitlacem u glavi. Istraga se nije smela dozvoliti. Moraće da se sastane sa Đorñom Feličijem, mladim Sicilijancem iz P2.

33

Đovani Doneli je došao do papine trpezarije na trećem spratu vatikanske Palate apostola. Prošla su trideset dva dana od Lućanijevog izbora i večeras je papa Jovan Pavle I zatražio da Đovani obeduje s njim. Na Lućanijev zahtev, sestre iz papinog domaćinstva pripremile su jednostavan obrok koji se sastojao od bistre supe, teletine, svežeg pasulja i salate. „Izgledate zabrinuto, svetosti, usudi se da kaže Đovani. „Đovani, nešto od onoga što ću ti večeras reći sutra će saznati svi, ali nešto i neće. Video si Oservatore Politiko?“ „Bio sam preneražen, svetosti“, reče Đovani. Masonerija je za njega bila anatema, a kamoli lože povezane s mafijom. Albino Lućani klimnu glavom. „Danas popodne razrešio sam državnog sekretara svih dužnosti. Poslaćemo ga natrag u Francusku, u starački dom gde će, nadam se, naći nekakav mir. Ostalim kardinalima i biskupima sa tog spiska naći ćemo dijeceze u kojima će moći da razmišljaju i gde će teško moći da budu u dodiru s kakvom masonskom ložom.“ Takav je to bio čovek; gorko razočaran i potresen, ipak je našao vremena da razmišlja o onima koji su izdali crkvu. „Da li si pročitao preliminarni izveštaj o Vatikanskoj banci koji sam ti dao na čuvanje?“ ,,Ne, svetosti, nisam bio siguran treba li to da uradim. Stavio sam ga u sef.“ Lućani se osmehnu, Da je bio na njegovom mestu, i sam bi učinio isto. „Ovde treba da primenimo ista pravila kao i u Veneciji, Đovani. Ni ti ni ja nismo navikli na vatikansku politiku, ali moraš da se baviš svim pitanjima. Kada budeš imao vremena, voleo bih da pročitaš rezultate istrage. Još nisam siguran šta dalje, ali sutra ću nadbiskupa Petronija razrešiti svih dužnosti.“ „Šefa kadrovske službe?“ Đovaniju se arogantni i agresivni Petroni nije mnogo dopadao, ali ipak je bio zapanjen time dokle su korupcija i obmane dosezale u okviru Vatikana. Dok su papa Jovan Pavle I i Đovani razgovarali, a kaluñerice iz papinog domaćinstva se odmarale u kuhinji, jedna prilika u svešteničkoj rizi izašla je iz papine spavaće sobe jednako tiho kao što je i ušla u nju. „Vatikanska banka je bila umešana u ozbiljne zločinačke aktivnosti najmanje onoliko dugo koliko je Petroni upravljao njenim sredstvima.“ Đovani je napregnuto slušao. ,,U nekoliko proteklih godina zločinački smo zloupotrebljavali položaj papske države i izuzetost od istrage italijanskih vlasti. Vatikanska banka je prala milijarde

34

lira za mafiju i do guše smo umešani u lažno fakturisanje kojim je italijanski narod prevaren za još mnogo milijardi. Imamo akcije u firmama koje proizvode tenkove i municiju, a kažu mi da meñu više od deset hiljada računa u našoj Banci, manje od 10 posto ima legitimnu svrhu. Većinom su to korupcionaški fondovi Petronijevih kompanjona iz mafije. „Trebalo bi da objavimo to, svetosti, primeti Đovani mudro. ,,To i nameravam, uključujući činjenicu da je u jednom periodu Vatikan bio vlasnik Istituto Farmacologico Sereno“ „Velike farmaceutske firme? Papa Jovan Pavle I klimnu glavom. „Jedan od njihovih najprodavanijih proizvoda jeste luteolas, kontraceptivna pilula koja se uzima oralno. Ti znaš šta ja mislim o našoj doktrini kad je posredi kontracepcija, Đovani, ali da osuñujemo kontrolu začeća i da istovremeno proizvodimo milione pilula za kontracepciju zato što tako zarañujemo novac uvaljuje nas još dublje u licemerje. Meñutim, postoji jedna još osetljivija stvar. Istraga je otkrila da smo početkom ove godine kupili jedan Svitak s Mrtvog mora za deset miliona dolara. Da li si ikada čuo za Svitak OmegaT „Cuo sam za to, svetosti, ali pojma nisam imao da zaista postoji, a kamoli da ga je Vatikan kupio. „Đovani, već se dugo poznajemo i kada mene više ne bude, na tebi i drugima poput tebe ostaće da povedete crkvu napred. Ako je tačno to što mi kažu, Svitak Omega nateraće nas da preispitamo dobro našu doktrinu i to će uznemiriti mnogo ljudi, ali mi se ne smemo sklanjati od istine. Na moj zahtev, stari i penzionisani profesor za bliskoistočne antikvitete sa Universita Cd Granday profesor Salvatore Fjorini, boravio je prošle nedelje ovde prevodeći ga u potaji. Imam sažetak koji ću pročitati večeras. Prvi utisak mi je da meñu ostalim otkrovenjima Svitak Omega sadrži i strašno upozorenje za sve nas. Đovani se probudi na neumoljivi zvuk zvona svetog oca. Pogleda budilnik na noćnom stočiću. Tek što je prošlo pet ujutro. Đovani nekako navuče odoru na sebe i požuri hodnikom koji je povezivao njegov mali stan sa papinim. „Sestro Vinćenca. Pa vama je zlo!“, reče Đovani kada je došao do kraja hodnika. ,,Za ime sveta, šta se desilo?c „Nešto strašno, oče. Njegova svetost... On je..Sestra Vinćenca se zagrcnu na te reči. Đovani se preneraženo trgao kada je ušao u papinu spavaću sobu. Njegova svetost sedeo je na krevetu, lica iskrivljenog od bola, iskolačenih očiju. Naočari su mu skliznule na vrh nosa. Đovani oseti čudnu i neodoljivu potrebu da sačuva smirenost

35

dok je gledao papine papuče razbacane neuredno kraj kreveta, sa vrhovima prekrivenim bljuvotinom. On uze telefon kraj papinog kreveta i pozva državnog sekretara koji je boravio u svom stanu u Lateranskoj palati. Kardinal se javio gotovo odmah. „Mon dieuy cest vrais tous ga? Pobogu, zar je to istina? Kardinal je, setiće se Đovani kasnije, zvučao budno i pozorno. „Kada ste ga zatekli, sestro?, upita Đovani. „Neposredno pre nego što sam vas probudila, oče“, odgovori sestra Vinćenca dok su joj se suze slivale niz blago staračko lice. „Ostavila sam Svetom ocu kafu ispred sobe u pola pet kao što uvek radim i kad sam pogledala nešto pre pet, videla sam da nije ni taknuta, pa sam pokucala i onda..Glas joj zamre i ona zajeca. „Uradili ste sve što je bilo u vašoj moćiK, reče Đovani tešeći staru kaluñericu. „Skuvajte sebi šolju čajaK, reče on kako bi joj dao nekakav zadatak. ,,Da li biste i vi jednu, oče?, upita sestra Vinćenca, neprestano zabrinuta za dobrobit onih koji su joj bili povereni. „Samo ako vam nije teško. Kada je stara kaluñerica izašla, Đovani je podrobnije pogledao mrtvog papu. Za kratko vreme koliko je držao ključeve sv. Petra, Albina Lućanija je većina zavolela, dok ga se nekolicina plašila. Bio je nenametljivo šarmantan i blag, vatrenog uma. Đovani pogleda bočicu sa lekovima za nizak krvni pritisak, koju je papa držao na noćnom stočiću, a onda u grimiznu fasciklu koju je stezala papina mrtva šaka. Listovi koji su se prosuli iz nje na krevet bili su deo izveštaja profesora Fjorinija o Svitku Omega. Đovani oseti hladan strah u dnu stomaka dok je preletao pogledom po raštrkanim stranicama. I u početku treći će nadvladati prvim i drugim... i vascelo čovečanstvo biće satrto. „Ništa ne dirajte, oče.c Glas Lorenca Petronija bio je čeličan, a nedostatak osećanja zlokoban. „Zna li iko još da je papa mrtav?c Bio je uredno obrijan i potpuno odeven u formalnu odeždu nadbiskupa. Prošlo je samo nekoliko minuta otkad je Đovani obavestio državnog sekretara. Još nije bilo ni pet i petnaest. „Samo sestra Vinćenca i državni sekretar. „Trebalo je i meni da javite, oče Doneli. Da bismo zaštitili sestru Vinćencu od medija, vratićemo je u njen manastir u Veneciju. Smesta. „Eminencijo, strašna stvara, reče Petroni uglañeno. Državni sekretar, takoñe potpuno odeven i izbrijan, žurno uñe u sobu. Za njim malo kasnije uñe i papin lekar, dr Renato Buconeti. Dok je dr Buconeti pregledao telo, nadbiskup Petroni je

36

sistematski uklanjao papire i fasciklu s kreveta, kao i naočari, papuče i lekove mrtvog pape. Prišao je papinom radnom stolu i uklonio fasciklu o predstojećim otkazima i premeštajima, kao i rokovnik za sastanke svetog oca. Kasnije tog jutra, dok je Đovani još pokušavao da se suoči sa ličnim i crkvinim gubitkom, zapanji se kada je čuo zvaničnu objavu o papinoj smrti na Vatikanskom radiju: Jutros, 29. septembra 1978. oko pet i trideset, lični papin sekretar, kada nije zatekao svetog oca u kapeli njegovog stana, potražio ga je u sobi i zatekao mrtvog u krevetu, s upaljenim svetlom, kao da je imao nameru da čita. Lekar, doktor Renato Buconeti, koji je pohitao u papinu sobu, potvrdio je smrt koja se verovatno zbila oko jedanaest sati prethodne večeri, kao ’iznenadnu smrt’ koja se mogla povezati s akutnim infarktom miokarda. „Vatikanski radio je pogrešio, ekselencijo, protestovao je Đovani kod Petronija. „Vatikanski radio je apsolutno u pravu, oče Doneli. Ta izjava je u skladu sa zvaničnim obaveštenjem za štampu koja se upravo odašilje telegrafski. Sva novinarska pitanja biće u nadležnosti Vatikanske kancelarije za štampu i ako iko bude pitao, sveti otac je zatečen kako čita pobožno Oponašanje Hrista. Jesam li sasvim jasan?“ „Ekselencijo“, bio je jedini Đovanijev odgovor, sa prizvukom čelika u glasu. Petroni je gledao kako mladi sveštenik izlazi iz njegove kancelarije i zapitao se koliko je toga video iz sažetka Svitka Omega. Biće dovoljno vremena da se pozabavi njim pošto konklava izabere sledećeg papu. Nadao se da će ovog puta kardinali Kurije odabrati kako treba i da će se crkva vratiti na pravi put. Tom Švajker se pripremao za izveštaj uživo, kako bi se pridružio sve jačim pozivima da se ustanovi istina o smrti Jovana Pavla I. Sve do tada mreža N nije imala izveštača posvećenog „verskim pitanjima“ i mada je Tom Švajker bio dopisnik N-a širom Sredozemlja i sa preovlañujuće muslimanskog Bliskog istoka, imajući u vidu blizinu Rima, uprava se nije usprotivila Tomovom zahtevu da pokriva i Svetu stolicu. Uprava nije imala pojma da je taj zahtev bio deo Tomove potrage za sopstvenom istinom, za nečim što ga je proganjalo od mladosti. „ A večeras idemo uživo do Toma Švajkera koji izveštava ispred Vatikana. Tome, sve su jači pozivi na istragu smrti pape Jovana Pavla.“ Voditelj u Njujorku bio je sedokosi, pokroviteljski nastrojeni Volter Kejsi, čovek poznat u svakom domu u Sjedinjenim Državama.

37

Tom klimnu glavom kada je satelitom preneti glas iz Vašingtona stigao do njegovih slušalica. „Tako je, Voltere. Ugledne italijanske novine Korijere dela sera samo su jedne od onih koje prednjače u pozivima Vatikanu da sve objasni.“ ,,Da li misliš da Vatikan nešto krije?“ „To je sasvim jasno. Vatikan je lagao o ovome od samog početka, Voltere, a mreža izmišljotina koju su ispleli gotovo je detinjasta. Papu Jovana Pavla I nije našao njegov lični sekretar, kao što se tvrdi u prvom obaveštenju za štampu iz Vatikana. Sada znamo da je telo pronašla pripadnica papinog domaćinstva, sestra Vinćenca, koju su uklonili, a Vatikan odbija da kaže gde se ona nalazi.“ ,,A tu je i pitanje dokumenata koje je papa čitao kada je umro?“ „Prvobitno je Vatikan tvrdio da je čitao pobožnu knjigu, Oponašanje Hrista, ali ta tvrdnja se raspala kada knjiga nije pronañena u papinom stanu u Vatikanu, već se pojavila u njegovom starom stanu u Veneciji. Vatikan sada tvrdi da je papa proučavao spisak novih sastanaka, ali postoje tvrdnje da ni to nije tačno i da je on možda čitao sažetu sadržinu legendarnog Svitka Omega“ „Sta misliš, Tome, hoće li doći do autopsije? „Postoji ogroman pritisak da se to uradi, Voltere, ali Vatikan se odupire uz opravdanje da to zabranjuje kanonsko pravo. Problem u tom argumentu jeste to što je nekoliko teologa potvrdilo da kanonsko pravo i ne pominje autopsiju. Što se tiče italijanskog prava, injekciju tečnosti za balsamovanje nije dozvoljeno ubrizgati dvadeset četiri sata od smrti bez izričite dozvole magistrata, a opet su je u telo pape Jovana Pavla ubrizgali odmah. Sada vlada veoma snažan utisak da je papa Jovan Pavle I ubijen, moguće dodavanjem neke supstance lekovima koje je redovno koristio zbog niskog krvnog pritiska. „Znamo li da li je bio dobrog zdravlja? „Pregledao ga je dr Đuzepe da Ros samo nekoliko dana pre smrti i doktor Da Ros je rekao: ’Non sta bene ma benone ne da je dobro, već vrlo dobro’, a njegov lični lekar u Veneciji kaže da je Albino Lućani bio veoma dobar planinar bez ikakvih ranijih problema sa srcem.a „Tome, hvala što si nam se večeras pridružio. Bio je to Tom Švajker koji izveštava iz Vatikana o sumnji u ubistvo pape Jovana Pavla I. Poslednja vest je da je Vatikan objavio da će konklava koja će odlučiti o njegovom nasledniku biti održana 14. oktobra, što je najraniji mogući datum kada takav izbor može da se sazove. A sad prelazimo na vesti iz Bele kuće. Predsednik Karter je danas izrazio uverenje u postizanje mira na Bliskom istoku posle prošlonedeljnog potpisivanja sporazuma u

38

Kemp Dejvidu izmedu egipatskog predsednika Anvara Sadata i izraelskog premijera.. Kasnije te noći u svojoj hotelskoj sobi Tom Švajker se prevrtao u snu, progonjen košmarima o izveštaju koji je tog dana pripremio o Vatikanu. Noćne more su ga pratile još od dečačkih dana koje je provodio na siromašnom zemljoradničkom imanju u Ajdahu; noćne more koje su neprekidno podsticale Toma na traganje za mirom i vraćale ga u 1960. kada je imao dvanaest godina i osećao koliko mu nedostaje otac koji je umro šest godina ranije. Bilo je to vreme kada je novi sveštenik, otac Rori Kortni, stigao u njihovu malu parohiju u ravnici Zmijške reke. Veliki auto se zaustavio ispred kuće i rasterao kokoške. Začulo se kucanje na starim drvenim vratima prekrivenim mrežom protiv muva. ,,Ja ćuK, doviknu Tom majci dok je trčao niz drveno stepenište i preskakao po dva stepenika odjednom. „Oče! Molim vas, uñite“, reče Tom koji se navikao na to da vidi sveštenika na vratima. Rori Kortni je bio krupan muškarac u srednjim dvadesetim godinama, ali crvenkasta kosa počela je da mu se proreñuje i dobijao je na težini. Duboki ožiljak pružao mu se levim obrazom, posledica tuče pod uticajem viskija u kojoj je učestvovao ranije, kada je bio mladi geolog i rudar. „Hvala, Tome. Da li ti je majka kod kuće?“ ,,Ko je, Tome?“, doviknu njegova majka iz kuhinje. „Otac Kortni, mama.“ Tomova majka požuri u dnevnu sobu otirući brašno sa šaka i razvezujući kecelju. „O, oče, izvinite zbog nereda. Molim vas, sedite.“ Elinor Švajker žurno ukloni sa starog kauča ono što je šila, donekle užasnuta što je njihov sveštenik vidi u bilo čemu osim u njenoj jedinoj dobroj haljini koju je čuvala za nedelju. „Nije važno, Elinor, ni najmanje. Neću se dugo zadržati. Samo obilazim parohiju Rori Kortni se ponašao opušteno i Tom je počeo da se raduje njegovim posetama. Otac Kortni je uvek uspevao da nañe vremena da se malo dobacuje sa njim loptom u zadnjem dvorištu. Roñeni otac mu je i dalje nedostajao, ali bol koji je osećao bio je u tim prilikama nešto slabiji. „Oče, da li ste za kafu?“ „Možda sledeći put, Elinor. Mislio sam, ako Tom ništa ne radi sledeće nedelje popodne, mogli bismo da se odvezemo do reke. Našao sam sjajno mestašce gde možemo da ispiramo pesak i tražimo zlato.“ ,,Ja to ne umem, oče“, reče Tom stidljivo.

39

„Ali ja znam i naučiću te. Samo ponesi gumene čizme, a ja ću poneti ostalo što nam treba.“ „O, oče, to je tako ljubazno od vas“, odgovori Elinor Švajker zahvalno. Tomu je predugo nedostajao očinski uzor. „Spakovaću vam obojici izletnički ručak.“ „Hvala, Elinor. Navratiću ujutro posle mise“, reče on i ustade da poñe. ,,Do viñenja, oče.“ Tom i njegova majka mahali su mu sa prednje verande. Stari veliki bjuik oca Kortnija ostavio je za sobom trag u prašini dok je vozio nizbrdo. Zimsko sunce doseglo je zenit u niskom luku iznad šumovitih planina. Bjuik se blago ljuljao dok je otac Kortni vozio preko čistine da bi zaustavio automobil blizu obale brze reke. Hladna i čista planinska voda, nadošla od ranih kiša, grgotala je po kamenju. „Ima li zaista zlata u ovoj reci, oče?“, upitao je Tom uzbuñeno dok je žvakao kiflu koju mu je majka ispekla tog jutra. „Moglo bi da bude.“ Tom je pomogao ocu Kortniju da raspakuje lopatu, budak i dve kofe za prikupljanje šljunka, svetloplavu plastičnu posudu s mrežicom i neobičnu nabranu duguljastu kutiju dugu oko metar i po, od lakog aluminijuma. „Šta je ovo, oče?“ „Odvod za ispiranje. Pomozi mi da ga postavimo.“ Tom je pošao za ocem Kortnijem kroz uzburkanu vodu reke prema suprotnoj obali. Ovaj novi sveštenik, pomislio je Tom, zaista je ljubazan. „Zlato je teže od šljunka pa zato tone na dno dok se šljunak preliva preko svakog žlebića i vraća se u reku.“ Otac Kortni uspravi dva velika kamena s obe strane odvoda za ispiranje kako bi ovaj stajao mirno, uze lopatu a Tomu dade budak. Tom se široko osmehnu i bodro zamahnu budakom. Smenjivali su se na lopati i budaku, i posle nekoliko minuta napornog kopanja napunili obe velike kofe šljunkom. „Najvažnije je da ne sipaš previše šljunka na sito, jer će otići na drugi kraj, zajedno sa zlatom. Moraš uvek da budeš u stanju da vidiš gornji kraj žlebova“, objasnio je otac Kortni dok je polako sipao šljunak u gornji kraj odvoda za ispiranje. Tom je gledao kako se šljunak preliva preko žlebova i ostavlja za sobom koncentrat. „Dobro, Tome, sad ćemo videti da li smo se obogatili“, reče otac Tom sa velikim osmehom dok je punio sito crnim koncentratom. Držeći sito tik ispod vode, blago ga je drmao kako bi lakša zemlja izbila na površinu, a onda se otkovitlala preko ivice. Najednom na dnu sita blesnu nešto malo i žuto.

40

„Oče! Vidite!“, pokaza Tom. Otac Kortni uze grumenčić iz crnog peska. Bio je velik otprilike kao zrno graška, ali za Toma je to bilo kao da su natrapali na glavnu žilu. „Eto ti, Tome. Rekao sam ti da ćemo ovde pronaći zlato.“ Bio je to jedini grumen koji su pronašli tog dana. Posle još dva sata u situ su našli samo oko desetak grama zlatnih ljuspi, koje je otac Kortni stavio u mali plastični cilindar. Tom je bio presrećan. „Umeš li da voziš, Tome?“, upitao je otac Kortni kada je završio sa utovarom. Tom je odmahnuo glavom. „Uñi onda s ove strane pa okreći volan dok se vozimo natrag.“ Otac Kortni otvori vrata s leve strane i Tom stupi na platformu ispod njih i zavuče se ispod upravljača od belog bakelita kod kojeg je stajala blistava hromirana sirena. „Lep auto, oče.“ „Baš jeste, je Y da? Uzmi volan u ruke, reče on i obgrli Toma. Udaljili su se oko dva kilometra od rečne obale i Tom se kezio dok je upravljao velikim kolima oko rupa i lokvi na putu. „Ako ti se dopada, naučiču te da voziš. Obično sam slobodan nedeljom posle mise,“ „Hvala, oče. To bi bilo sjajnoct, reče Tom, sa sjajem u očima, dok je otac Kortni uzimao volan. Njegovo uzbudenje pretvori se u zbunjenost kada otac Kortni spusti jednu ruku s volana i protrlja unutrašnju stranu Tomove butine. „Dobro je da budeš blizak sa svojim sveštenikom, Tome. Bog je hteo da tako bude. Otac Kortni povuče Tomovu ruku i spusti je na prednji deo svojih pantalona. Tom nije primetio da je otac Kortni raskopčao crni sveštenički kaiš, i šlic crnih svešteničkih pantalona. Crnih. Sveštenički crnih. Zlokobno, opako crnih. Otac Rori Kortni detaljno je isplanirao čitav taj izlet, sve do raskopčavanja kaiša. Učinio je to jednostavnim pokretom kada je Tom okrenuo leña i uzverao se uzbuñeno u kola. Izbor trenutka bio je rezultat dugogodišnje prakse oca Kortnija. Svaki put je bilo pritužbi i svaki put ih je Vatikan zataškavao i selio sveštenika da vreba novu grupu dece koja to nije očekivala. Ovo je bila treća parohija oca Kortnija za tri godine. Tom pokuša da skloni ruku, ali otac Kortni je zadrža na svojoj erekciji. Veštim pokretom upravljača on preñe velikim autom na sporedni puteljak koji je primetio ranije te nedelje i oni se odvezoše natrag prema reci. Kada je puteljak konačno nestao u gustom žbunju, on je isključio motor i pošto su mu sad obe ruke bile slobodne, poče da mazi Toma. Na sopstveni užas Tom je shvatio da

41

i sam dobija erekciju. „Eto, vidiš. Zar nije dobro?c Otac Kortni jednim pokretom svuče pantalone, dograbi ponovo Tomovu ruku i poče njom da masturbira, da bi na kraju svršio s visokim povikom. Zapanjen, Tom je sedeo zguren uz desna vrata, kako bi izmeñu njega i sveštenika bilo što više prostora na prednjem sedištu. „Ništa ti neće vredeti da ispričaš majci, Tome. Ona ti nikad neće poverovati, ali ja svejedno mogu da te učim da voziš, a? „Ne, hvala“, reče Tom mrzovoljno. Ljutito. Posramljeno. Zbunjeno. Izdano. Sa čitavom mešavinom osečanja koju čak ni njegovo nedeljno kupanje te večeri nije moglo da ukloni. Kad je Tom odbio poziv oca Kortnija da ponovo ispiraju zlato na reci, majka mu je bila zbunjena. „To će ti koristiti, Tome. Osim toga, on je naš sveštenik i treba da si zahvalan što želi da s tobom provodi vreme.“ ,,Ne hvala.“ „Ali zašto? Tom nije hteo da odgovori na to. Reagovao je tako što je pobegao na sprat, zalupio vrata svoje sobe i satima odbijao da siñe. Majka mu se naljutila, veoma. Nedeljama su bili na distanci i u hladnim odnosima. A onda su počele glasine. Veliki Mič Kobern, uzgajivač krompira četvrte generacije i starešina crkve, tena rumenijeg nego obično, izneo je pritužbe pred malim skupom u svojoj dnevnoj sobi. Elinor Švajker je slušala sa sve većim užasom dok je polako shvatala šta se dogodilo. „Bobi Šanahan, Hjui Tejlor i mali Džimi Ozborn. Svi oni. Ne jedu, piške u postelju, mrzovoljni su, ne liče na sebe. Prva koja je nešto posumnjala bila je baka Tejlor. Obratila mi se, a ja sam joj, na svoju večnu sramotu... Na svoju večnu sramotu, ja sam joj reko da neću take priče u svojoj parohiji. Mič Kobern je obično bio krupan i šaljiv, blagi džin. Danas je izgledao kao da ga je pregazio traktor marke mesi-haris. „Plašim se da sam pogrešio. Pričo sam s biskupom i on mi je u poverenju kazo da to nije prvi put da se dešava. Uklonio je oca Kortnija, a sledeće nedelje ovamo dolazi kardinal iz Čikaga da izgladi stvar. „Kako to misliš da nije prvi put da se to dešava, Mič?“, upita Elinor sa čeličnim prizvukom u glasu. ,,I kako taj kardinal misli da ’izgladi stvar?“ Želudac joj se

42

prevrtao kao bubanj mašine za pranje rublja. „Moj Tom se potpuno drukčije ponaša otkad je bio na izletu s tim sveštenikom i sad odbija da o tome priča.“ Elinorino lice bilo je belo, u skladu sa belim usijanjem gneva koji je usmerila na jedinu metu koju je mogla da pronañe. „Stajala sam pred tim sveštenikom, a ti sad veliš da se to možda i ranije dešavalo! Bog sveti zna šta je moj sin pretrpeo, a ja jedino mogu da i dalje podržavam crkvu koja štiti svoje popove i ne mari za moje dete, niti bilo koje drugo dete s kojim Rori Kortni i drugi kao što je on smeju da budu. E, pa ti i tvoja draga crkva, sa sve tim popom pride, možete lepo da gorite u paklu! Mič Kobern je treptao pred žestinom majčinskog gneva. „Znam, Elinor, znam. Užasno je to. UžasnoC, bilo je sve što je mogao da kaže. Tom Švajker je izmučeno stenjao u snu zbog sećanja na to kako je crkva svim porodicama ponudila po pedeset hiljada dolara pod uslovom da svi pristanu da sačuvaju tajnu. Bilo je to bolno sećanje na odbijanje njegove majke da potpiše ukoliko sveštenik ne bude raščinjen, i na kardinala koji je insistirao na tome da je posredi stvar crkve, a ne njena. Probudio se u znoju prisetivši se gradića uništenog samoubistvima Bobija Šanahana i Hjuija Tejlora. Bio je gnevan na crkvu koja ni najmanje nije marila, već je bezdušno štitila predstavu o sebi i dozvoljavala da razni tipovi poput Rorija Kortnija slobodno vršljaju po novim parohijama i uništavaju nove živote, sve to u ime Hristovo. Lorenco Petroni je imao razloga za zadovoljstvo. Karol Vojtila iz Poljske izabran je za papu i uzeo je ime Jovan Pavle II. Kardinal Vijo ponovo je imenovan za državnog sekretara, a Petroni zadržan kao glavni papin kadrovik sa kontrolom nad Vatikanskom bankom. Ali još su dve stvari ostale nerešene. Petroni je lupkao elegantnim prstima po stolu dok je razmatrao rešenja koja su mu stajala na raspolaganju. Svitak Omega je premešten u malo poznati deo Tajnog arhiva, a izveštaj uništen, posle čega su preostali samo stari profesor sa Ca’ Granda i otac Đovani Doneli. Sa profesorom Fjorinijem moraće brzo da se pozabavi. Biće potrebna primena „italijanskog rešenjaK. Lorenco Petroni je odlučio da što pre porazgovara sa Đorñom Feličijem. Tako da je ostao samo Doneli. Novi papa je doveo svog privatnog sekretara i Petroni je uveravao papu Jovana Pavla II da će Doneli biti zbrinut. Razgnevljen Donelijevom smirenošću u vreme krize i njegovim odbijanjem da se prikloni zvaničnoj verziji Vatikana o smrti

43

Jovana Pavla I, Petroni mu je odmah pronašao umrtvljujući posao u Vatikanskoj biblioteci u nadi da će ovaj podneti ostavku. Mlade sveštenike, razmišljao je on ljutito, obično je bilo mnogo lakše kontrolisati. Do sada nije bilo nikakve naznake Donelijeve ostavke i Petroni je odlučio da ga ukloni iz Vatikana i blizine vlasti čim mu se za to ukaže prilika. Razmatrajući i dalje mogućnosti, Petroni je počeo da pregleda fascikle sa oznakama koje su zahtevale papinu pažnju, kako bi dozvolio da do novog pape doñu samo one kojima je bio zadovoljan izveštaj o proglašenju za sveca... delegacija organizacije Opus Dei... zahtev američkog ambasadora u Italiji da ga Njegova svetost primi... Sledeća fascikla ga je smesta iznervirala predlog o univerzitetu. Petroni je zaboravio na to, ali sada je drhtavi stari kardinal zadužen za sveštenstvo pokorno naveo četiri imena na kojima je insistirao pokojni papa Jovan Pavle L Petroni se spremao da to odloži u arhivu, kad se predomislio. Bacio je pogled na četiri imena dva sveštenika i dve kaluñerice. Bar kod broja nisu omanuli. Bilo je manje izgleda da se sveštenik zbliži s kaluñericom ako ih još neko posmatra. Nijedno ime nije mu bilo poznato, što je značilo da bi nad programom imao manje kontrole, ali ako bi se u taj program uvrstio i Doneli, razmišljao je on, to bi ovoga uklonilo iz Vatikana. Ponovo se zapitao koliko je toga iz sažetog izveštaja mladi sveštenik pročitao u minutima koje je proveo sam u spavaćoj sobi mrtvog pape i načas je ponovo pomislio na „italijansko rešenjeK. Doneli je bio previše blizak s pokojnim papom; to bi bilo preterano rizično. Spekulacije o smrti Jovana Pavla I su zamrle i eliminacija Donelija mogla bi da pokrene opsežnu istragu. Doneli je zabrinjavao Petronija od prvog trenutka kad su se upoznali. Izgleda da je mladi sveštenik sportske grañe bio izuzetno britkog uma i dovoljno dovitljiv da se bez muke ponese i sa najsloženijim pitanjima. Nesposoban da oseti iskrenu naklonost prema bilo kome izuzev sebe samog, Petroni je morao da reaguje standardnom ljubomorom koju je osećao prema svim protivnicima. Kao i obično, detaljno je istražio Đovanijevu ličnu biografiju i otkrio veoma blisku porodičnu zaleñinu. To je nesumnjivo bio glavni razlog za Donelijevu sposobnost da se lako snalazi u svim aspektima života. Lik sopstvenog nasilnog oca blesnuo mu je u mislima i Petroni je podsvesno preusmerio plamenu mržnju prema nedužnom Đovaniju. Uzavrelih emocija, označio je mladog sveštenika jednom zvezdicom u svojoj crnoj knjižici. Poštujući formu, Petroni je primirio gnev i shvatio da predlog u vezi s univerzitetom može da mu koristi. Slanjem Đovanija natrag na univerzitet Petroni će steći dvostruku prednost ukloniće Đovanija iz blizine vlasti i usporiti rast

44

njegovog ugleda. I još važnije, Petroni će tako dobiti kanal za komunikaciju i u odreñenoj meri kontrolu nad tim neželjenim sekularnim programom. Petroni se stegnuto osmehivao dok je precrtavao ime jednog od sveštenika i umesto njega zapisivao ime oca Đovanija Donelija. Kada se javio na poziv nadbiskupa Petronija, Đovani je zastao pre nego što je pokucao na vrata kancelarije. Pribrao se i razmislio o onome što bi moglo Petroniju da se vrzma u glavi. Ove nedelje će kardinali Kurije i nadbiskup ponovo razgovarati o Vatikanu i kontracepciji. Pokucao je i ušao u kancelariju. „Sedite, oče Doneli." Nadbiskup Petroni je mahnuo desnom rukom prema stolici s visokim naslonom koja je stalno stajala ispred njegovog radnog stola. Petroni je uredio da njegov sto i fotelja budu uzdignuti nekoliko centimetara kako bi mogao da sa visine gleda svakoga ko sedne na stolicu spram njega. „Kardinali Kurije sastaće se sutra kako bi dobili izveštaj o Vatikanu II. Dok je govorio, nadbiskup Petroni je odsutno zagledao svoje tanane, koščate prste. Đovani je prepoznao taj stav kao tobožnju nezainteresovanost i istog trenutka shvatio da mora da bude na oprezu. ,,Vi ste služili u nekoj maloj parohiji, gde ono beše?“ upita Petroni. „U Marateji, ekselencijo. To je jedno seoce južno od Napulja, na Tirenskom moru.“ „A da, sećam se. Recite mi, kako su stanovnici parohije reagovali na Vatikan II?“ Bilo je to strašno nezgodno pitanje. Godine 1962, kada su papu Jovana XXIII pitali zbog čega je potreban Drugi vatikanski koncil, Njegova svetost je ustao sa sjajem u očima, otvorio prozor i rekao: „Želim da otvorim prozore crkve kako bismo videli šta je napolju i kako bi narod video šta je unutra.“ Suočeni sa takvom logikom, kardinali Kurije pažljivo su podržavali Vatikan u javnosti, ali privatno je njihovo protivljenje bilo žestoko. Koncepti kao što je mogućnost da obični Ijudi doñu do spasenja izvan katoličke crkve ozbiljno su ugrožavali moć sveštenstva. „Kada je uveden Vatikan II, ja sam tek bio postavljen za poslužitelja kraj oltara, ekselencijo.“ Đovanijeve misli vratiše se u blesku malom ribarskom selu Marateji gde je odrastao u veri. Prvi dan koji je proveo kao poslužitelj kraj oltara nije bio samo trenutak koji je odredio tok njegovog života; bio je to ujedno i razlog za slavlje u celoj njegovoj porodici. Visoko iznad ribarske luke Marateje, parohijska crkva Adolorata ugnezdila se izmeñu krovova kuća od terakote na jednom od apeninskih grebena koji su se survavali u zaliv Polikastro i smaragdne i plave vode Tirenskog mora.

45

Đovani Doneli je bio odeven u belu rizu koju mu je majka šila cele prethodne noći. Pogledao je svoju porodicu koja je stigla pola sata pre službe kako bi bila sigurna da će zauzeti mesta u prvom redu. Tata je bio sav ozaren, mama tiho ponosna, a njegova mlaña braća Đuzepe i Đorño trudili su se da izgledaju nezainteresovano. Stare drvene klupe protestovale su dok su se vernici smeštali, a otac Vinćenco Abostini pripremao da im se svima obrati. Izvanredno održavana crkvica nije imala predikaonicu, ali Hrist i njegova mati Marija svakako bi rado ušli u nju. Oltar je bio prekriven najfinijom belom čipkom, koju su le donne iz sela prale svake nedelje. Visoko na zidu iza oltara izmeñu dva mermerna stuba nalazila se Marijina statua u prirodnoj veličini i čuvala je stražu nad malim skupom vernika, sa šest zlatnih svećnjaka pod nogama. Đovani se još sećao kako je sedeo na mermernim stepenicama koje su vodile do oltara i slušao oca Abostinija, tihog i blagog čoveka zamašnog trbuha, proreñene kose i rumenih, bucmastih obraza. „Imam poruku od Svetog oca lično“, započe otac Abostini uhvativši se sa strane za govornicu. U nedelju, 14. oktobra 1962, ista poruka bila je pročitana u desetinama hiljada katoličkih parohija širom sveta, ali otac Abostini je umeo da to predstavi kao ličnu poruku upućenu seljanima Marateje. „Papa šalje svoj blagoslov svakome od vas i traži vaše molitve. Pod okriljem Device Majke božje, Drugi vatikanski koncil otvara se u Rimu kraj groba svetog Petra. Želim da papinoj poruci dodam i svoju, ličnu. Znam da mnogi meñu vama gaje velike nade za Vatikan II, ali, i miei amici, molim vas da razumete da će za donošenje zaključka biti potrebno vreme.“ Kao pravi narodni sveštenik, Vinćenco Abostini ih je upozoravao da ne očekuju previše. On je boravio u Vatikanu i dobro je poznavao zastrašujuću moć kardinala Kurije udruženih protiv svake promene. „Mnogi meñu vama, znam, duboko su zabrinuti zbog pitanja kao što je kontrola začeća, ali upozorio bih vas da do promena neće doći preko noći.“ Uporna vatikanska zabrana kontracepcije milione katolika stavila je na strahovite muke. Pogledao je Đovanijevu majku koja se sedela u prednjoj klupi. Podelio je sa njom krivicu prilikom ispovesti dok su juče sedeli s obe strane rešetke u maloj drvenoj crkvenoj ispovedaonici. Baš kao što je bio slučaj sa toliko članova njegovog stada, koje su mučila učenja crkve. Ta dogma je imala veoma malo veze sa Biblijom i mnogo više veze sa vatikanskom upotrebom seksa radi održavanja masa u vlasti. „Sazvavši takav koncil, naš voljeni sveti otac pokazao se kao veliki voña“, nastavi otac Abostini. ,,Po sopstvenim rečima, širom je otvorio prozore Svete crkve onome

46

što je nazvao aggiornamento, procesu obnove i modernizacije vere. Posegnuo je prema jevrejskoj veri, zabrinut zbog antisemitizma koji je crkva iskazivala u prošlosti. Umesto da odbaci druge religije, on se raduje njihovoj zajedničkoj duhovnosti. Papa je zaista čovek iz naroda. On je jedan od nas. Prisetio sam se priče o tome kako je jednom ugledao svoj odraz u ogledalu i primetio: ’Sonofa brutto’ AT sam ružan!“ Smeh seljana Marateje bio je pun privrženosti papi koji je uistinu bio „jedan od njih“, papi koji je smatrao da crkva treba da ima manje hijerarhije i da bude otvorenija, da spremnije reaguje na htenja svojih običnih vernika i svet izvan zidova Vatikana. U tradiciji samog Hrista, papa Jovan XXIII je smatrao da su seljani najvažniji deo crkve. Umesto drveta sa pontifeksom i njegovim biskupima u krošnji, papa Jovan je crkvu video pre kao livadu na kojoj je svaka travka pripadnik božjeg naroda. Upravo je takav pogled na crkvu ostavio neizbrisiv utisak na Đovanija i jačao je sve više što mu je karijera napredovala. Bila je to filozofija koja mu je duboko odgovarala i stvarala temelje njegovog tumačenja vere i njegovih učenja. Ta filozofija bila je svetlost koja ga je vodila u vremenima sumnje i tame. Davala mu je unutrašnju snagu koja će biti na surovom ispitu u ne tako dalekoj budućnosti. Nadbiskup Petroni i njegovi navijači tiho su se i masovno suprotstavljali svakom odstupanju od dogme i pripremali se da ućutkaju odjeke Vatikana II. Ali s druge strane Sredozemlja, dok je jara treperila nad Mrtvim morem, zrnca peska curkala su s tavanice jedne pećine i mnogo veća pretnja po dogmu još je čekala da bude otkrivena. ,,I šta je otac Abostini imao da kaže o Vatikanu II?“, upita nadbiskup Petroni, iznerviran Đovanijevim neodreñenim odgovorom. Đovani se trgao i vratio u sadašnjost shvativši da je, s jedne strane, morao da podseti nadbiskupa Petronija na parohiju kojoj je Đovani pripadao, dok je ovaj, s druge, tačno znao koji je sveštenik tamo službovao. „Podržao je poruku Svetog oca, ekselencijo.“ „Naravno. A kakvo je bilo mišljenje naroda o Humanae Vitaer „Marateja je veoma malo selo, ekselencijo, ali vesti iz sveta ne prolaze neprimećeno i mnogi seljani gledaju Katolički nedeljnik. Kada je tamo objavljeno da su kanadski biskupi dozvolili obaveštenost o kontroli začeća, takoñe je javljeno i da su mnogi Kanañani tako osloboñeni tereta krivice. Mnogi seljani u Marateji izrazili su svoje razočarenje, ekselencijo, što i sami nisu osetili isto olakšanje.a

47

„Neposlušnost kanadskih biskupa nije prošla nezapaženo, oce. „Ljudi u Marateji su ribari, ekselencijo. Njihova vera je snažna i pruža im veliku utehu u teškim vremenima.a Nadbiskup Petroni ustade od stola, okrenu leña i priñe prozorima koji su gledali na Pjacu San Pjetro. Đovani ostade na stolici. „Sveti otac je odlučio da realizuje probni projekt sa odabranim muškarcima i ženama od vere koji treba da pohañaju državni univerzitet. To je nešto čemu sam se ja protivio, oče Doneli, ali sveti otac je neumoljiv.a Petroni se okrenu svom stolu, ali ostade uspravan, zagledan odozgo u Đovanija, plavih očiju hladnih i čeličnih. Petroni nije uživao u tome da mu neko nameće mišljenje, pa bio to i Sveti otac. ,,Vi ste, oče Doneli, odabrani da vodite taj program i da podnosite periodične izveštaje o tome koliko je on efikasan ili nijea, reče Petroni, sa jezivim naglaskom na ,,nijea. „Treba isto tako da se postarate da mlañi učesnici ovog programa ne skrenu s pravog puta.a ,,Ja već imam dve diplome, ekselencijo, iz teologije i hemijea, reče Đovani, prilično zbunjen. Petronijeve oči se skupiše i Đovani smesta zažali zbog svog odgovora. „Znam to, očea, reče Petroni sporo. „Uspeo sam makar da ubedim svetog oca da nastava teologije ostane tamo gde joj je i mesto, unutar pravila katoličkog univerziteta. Vi i još troje prijavljeni ste za sticanje nove diplome, iz filozofije religije. Detalji o tome, uključujući i zahteve u vezi s podnošenjem izveštaja, nalaze se u ovoj fascikli. Treba mi samo po jedan primerak svakog izveštaja, bez duplikata. Morate ih podnositi meni lično i u njima treba da bude opšti pregled pristupa svakog predavača, sa naglaskom na odstupanjima od učenja crkve.a U godinama koje će doći, Đovani će imati razloga da se priseti paranoje nadbiskupa Petronija. „Poći ćete krajem godine na Universita Statale u Milano.a Tim rečima sastanak je bio završen, ali to nije bilo poslednji put da ambiciozni nadbiskup utiče na Đovanijevu karijeru. Kao što će Đovani ustanoviti, Sveti duh postupa krajnje čudnovato. Dve nedelje kasnije Petronija su pozvali kod novog pape. „Lorenco. Avanti. Avanti“ Sveti otac je mahnuo nadbiskupu Petroniju da se smesti u udobnu fotelju. „Pošto sam se sada sredio, pogledao sam spisak predloga novih

48

imenovanja i mislim da je vreme da vas izvedemo iz ovih prašnjavih vatikanskih hodnika.“ Petroni se sneveseli. Osnova njegove moći bila je čvrsto ukorenjena ovde, u Vatikanu i Vatikanskoj banci. Njegovo razočarenje smesta se pretvorilo u gnev kada se zapitao ko je to mogao da smisli takav potez da bi ga odstranio. Petroni se borio da sačuva kontrolu nad sobom, ali sveti otac se osmehivao. „Treba mi dobar čovek u Milanu, Lorenco. Vi ste veoma dobar nadbiskup, ali mislim da bi od vas bio bolji kardinal, non vero. Nesklon otvorenom pokazivanju osećanja, Petroni je jednostavno klimnuo glavom u znak slaganja, dok je nemo sam sebi čestitao. „Hvala, sveti oče. Šta god zatreba kako bih bio na usluzi.“ Petroni je izašao iz papine kancelarije zadovoljan. Ako već mora da služi van Kurije, mesto kardinala nadbiskupa milanskog bilo je visoko i na putu prema osvajanju ključeva sv. Petra. Njegovo zadovoljstvo nije trajalo dugo. Retko jeste, i kada se vratio u kancelariju on je polako i pedantno pregledao lične dosijee ostalih univerzitetskih kandidata. Za sada nije bilo ničeg neobičnog bili su dokazano privrženi crkvi i svi su živeli u regionalnim područjima u Italiji. Jedan kandidat, Alegra Baseti iz Trikarika, isticala se akademski ~ bila je nagrañivana za akademske uspehe i imala izvanredne ocene iz svih predmeta bistra mlada glavica. Petroni je znao da od njenog obrazovanja ničeg biti neće, jer je na kraju krajeva ipak bila žena. On pozvoni spoljnoj kancelariji. „Povežite me sa biskupom iz Trikarika“, zatraži on, iznerviran zbog toga što mora da troši vreme na organizovanje univerzitetske stipendije za neku sirotu kaluñericu iz zabačenog sela. Petroni će ubrzo saznati da se snaga jedne žene nikad ne sme potcenjivati. DESETO POGLAVLJE Trikariko Ujužnoj Italiji, na „ñonu čizmet, gradić Trikariko nalazio se vekovima, ruševan ali postojan, posañen visoko na strmini nedaleko od drevnog Apijskog druma. Planine su nekada bile prekrivene ogromnim hrastovim šumama, ali ljudski napredak postarao se za to da šume odatle zauvek nestanu. Rimski inženjeri prosekli su

49

drumove kroz gusto šumovite krajeve, a pre njih su se Grci nastanili na okolnim brdima. Viši vrhovi vrletnog granita bili su prekriveni lakim nanosom ranog snega, a šarena polja oivičena dubokim jarugama od krečnjaka izdizala su se iz kamenitog rečnog dna koje se uvijalo i preplitalo sa sobom u dolini. Manastir San Domeniko iz trinaestog veka stajao je usamljen na brdu preko puta grada. Jedina veza izmeñu manastira i grada bio je stari drveni most na dnu jaruge koju su izdubile i izrezbarile kiše tokom bezbroj milenijuma. Alegra Baseti se prekrstila posle još jednog sata nemih molitvi i prišla prozoru svoje male i škrto nameštene sobe, tamne kose skrivene pod velom iskušenice i vitke figure jednako skrivene pod mantijom. Nekada bele, ruševne zgrade Trikarika nisu izgledale tako prljavo na hladnom jesenjem svetlu. Na nazubljenim i oronulim krovovima od terakote bila je narandžasta nijansa dok je suton najavljivao kraj još jednog dana. Ispod terakote, stanovnici Trikarika živeli su onako kako su živeli vekovima. Jedni kraj drugih. Gotovo osam stotina porodica sabijenih u lavirint jednosobnih i dvosobnih kuća povezanih sokacima, ulicama-stepeništima i tunelima punim prodavaca, obućara, kovača, zidara, seljana i gazda. Na vrhu brda stara normanska kula čuvala je stražu iznad grada, a neposredno ispod nje biskupova izbledela, terasasta palata bila je krajnje uzvišenje na trgu na vrhu. II Comune, prljavosiva zgrada u kojoj se nalazio gradonačelnik i ono što bi moglo da proñe kao gradska uprava, stajala je levo od biskupove pjace. L’Ufficio Postale je bio zdesna. Donji trg se nalazio stotinu metara dalje, na drugom kraju glavne i jedine gradske ulice. S obe strane, prodavnice u različitim stadijumima ruševnosti pijano su bile naherene jedna uz drugu. Kako su senke narastale, tako su se Alegrine misli vraćale njenoj porodici i zamišljala je oca, majku i tri starija brata, Antonija, Salvatorea i Enrika, sa motikama prebačenim preko ramena, kako svi tabanaju kući posle još jednog iscrpljujućeg dana provedenog na njivama. Njen otac, Martino Baseti, kao što i priliči njegovom zvanju glave kuće, sigurno jaše porodičnog magarca i pažljivo balansira na vratu životinje snopom granja za večernju vatru. Njena dva mlaña brata, Umberto i Đuzepe, sigurno su već došli iz škole i baka verovatno prekoreva petogodišnjeg Đuzepea, najmlañeg od šestoro dece Basetijevih, koji kao da uvek nañe način da se uvali u nevolje. Alegra se nemo pomoli za svoju porodicu i zahvali Bogu za svakoga od njih pojeñinačno, dodavši još jedno ,,hvala zbog toga što će joj večeras biti dopušteno da se vidi s njima. Poslednjeg dana svakog drugog meseca, osim kada bi to palo u nedelju ili na crveno slovo u kalendaru, kaluñerice

50

sa porodicom u selu smele su da preñu preko trošnog mostića i odu kući na večeru. Alegra je obično jedva čekala te dane više nego što je volela da prizna, ali večeras je bila zabrinuta. Pre jednog sata dobila je poruku da majka igumanija želi da je vidi u svojoj kancelariji u devet ujutro, pa ju je to nagnalo da se zapita kakav je to greh počinila kad je zapala za oko majci Alberti. Kada je pošla u grad, Alegra je bila manje zabrinuta i krenula je stazom od ilovače i krečnjaka, po stepenicama usečenim u steni. Malo ranog snega istopilo se i bistar planinski potok grgotao je ispod mosta dok je Alegra birala sebi put preko pukotina gde je drvo bilo dotrajalo i trulo. Veranje do sela kroz jaruge bilo je strmo, ali na vrhu je bila kaldrma sokaka gde je kakofonija zvukova odjekivala izmeñu prljavih zidova kuća. Desetine radio aparata bile su podešene, ili bolje reći nepodešene, na jedinu stanicu koja je dopirala do tih krajeva, i pucketava dreka iz starih zvučnika mešala se s kokodakanjem živine koju su terale žene u crnom. Nesuglasje je dobilo sasvim novo značenje kada su magarci i porodične svinje poterane iza kuće prema maloj bali sena i činiji pomija. U kući malo dalje izbila je svaña, i uvredljiva dreka žene koja je posle trideset godina braka optuživala muža kako balavi nad mnogo mlañom ženom iz komšiluka nadjačala je dečje krike, životinjske zvuke i čangrljanje lonaca i šerpi. Južna Italija u suton. Alegra uopšte nije obraćala pažnju na taj metež. Zvuci se nimalo nisu razlikovali od onih uz koje je odrasla u kući koja je bila dom generacijama Basetija, pa je pohitala prema betonskim stepenicama koje su obrazovale slovo V iznad otvora koji je vodio u štale, i pošla do ulaza u kuću. Provirila je kroz otvorena vrata. „Buonasera“, doviknula je. Đuzepe ju je prvi spazio. Pojurio je napred na bucmastim nogama i bacio se na sestru, zgrabivši je za mantiju. Mammai Papa. E Allegra!“ ,yBambino!u Alegra podiže Đuzepea u vazduh. Tamnosmeñe oči blistale su mu zadovoljstvom. Onda ona zagrli mamu, baku i braću. Papa se još brijao, ali kada je završio sa sreñivanjem za veče na gornjem trgu, zagrlio ju je u znak dobrodošlice. Veliki grubi drveni sto već je bio postavljen za la cena sa jednom ogromnom činijom, forchette i debelom drvenom pane di tavola porodičnom daskom za mešenje. La cena je bila jednostavna. „Taman na vreme, Alegraa, reče njena majka i izvadi viljuškom velike lingvini rezance koji su se još pušili u velikom starom sudu, prema kojem su dve malene

51

plotne na šporetu izgledale patuljasto. Donela je veliku, iskrzanu keramičku činiju koju je Alegra pamtila otkad zna za sebe i smestila je nasred stola. Papa je isekao veliku veknu koju je baka ranije ispekla, a Đuzepe je posegnuo za hlebom. „Đuzepe! Tek kada se Alegra pomoli u znak zahvalnosti i kada Papa bude poslužen“, prekori ga majka. Đuzepe povuče šapicu i iskezi se sestri smeteno, dok su mu krupne smeñe oči vragolasto svetlucale. „Blagoslovi nas, Gospode, i ove darove koje ćemo primiti zahvaljujući velikodušnosti tvojoj. Kroz Hrista Gospoda našeg. Amin.u „ Aminc, promrmlja porodica i svi sačekaše da Papa naspe malo vrelog maslinovog ulja i belog luka preko paste i da mama izrenda sira. Papa obavi zamašnu količinu lingvinija oko viljuške, a onda i ostatak porodice navali istovremeno na činiju. ,,I kako je u manastiru?“ „Dobro,Papa odgovori Alegra, tražeći nemo oproštaj zaslučaj da nije. ,,A ovde? Njen otac slegnu ramenima. Bio je to visok, mršav čovek, ali ramena su mu se pogrbila pod teretom godina. „Non troppo bene. Treba nam kiša za krompirct, njegov odgovor je bio jednostavan. „Zamoliću majku igumaniju da stavi i kišu na naš spisak molitvi, predloži Alegra, večiti optimista. „Svuda je isto, reče njena majka. Katerina Baseti bila je niska i bucmasta koliko je njen muž bio visok i mršav. „Sinjora Bagarela kaže da je posredi E1 Ninjo. „Sinjora Bagarela, frknu Martino. „Šta ona zna? Prosto vlada suša. Ni više, ni manje. „Ali one su sada sve češće, Papa. Gazeta je objavila članak o tome koliko prošle nedelject, reče Alegra iznervirana očevom legendarnom tvrdoglavošću. „Globalno zagrevanje je u vezi sa E1 Ninjom i krčenjem šuma. U Amazoniji uništavaju više od šest miliona jutara godišnje. To je sedam fudbalskih terena u minutu! „Previše čitaš, la mia sorella piola, prekori je Antonio, njen najstariji brat, tiho ponosan na svoju „mudru sestricu. Često ga je zbunjivala njena strasna odbrana životne sredine i desetak drugih stvari koje su, po njegovom mišljenju, bile jednako blesave. „ A vi, dečaci, ne čitate dovoljno", prekori ih majka. „Žabe nestaju, a to je siguran znak da šume nisu u dobrom stanju. I ona je pročitala članak u Gazeti del mecoñorno. Mama Baseti je možda napustila školu kad joj je bilo četrnaest godina,

52

ali baš kao kad je posredi bila njena kći, i njen ljubopitljivi um neprestano je istraživao nove teme. Obrok se okončao i Martino Baseti je ustao od stola i podesio stari ulubljeni filcani šešir povrh sede, začešljane kose. „Samo je posredi suša, a sinjora Bagarela bolje da se drži svog pletiva“, progunñao je tvrdoglavo dok je izlazio na vrata, prema gornjem trgu. „Buonasera, Papa“, doviknu Alegra ocu koji se udaljavao; Martino Baseti mahnu ne okrenuvši se, već usredsreñen na noćne aktivnosti. Otkad je znala za sebe, gledala je svake noći kako Papa posle večere prevaljuje kratku udaljenost do vinarije ili, prvog ponedeljka u mesecu, do il cinema. Mesečni vestern bio je „samo za muškarce“, i Martino Baseti i ostale muške glave varoši sedele bi s obe strane treperavog projektora čiji je snop svetla probijao oblak duvanskog dima pre nego što bi nesigurno pao na oljuspani gipsani zid. ,,Ne vidim zbog čega bi vestern bio samo za muškarce, napomenula je Alegra prkosno. „Zato što je biskup tako rekao, reče Enriko samozadovoljno. Enriko je bio samo godinu dana stariji od Alegre i uvek je bilo svañe izmeñu dva ,,srednja deteta. Prethodne nedelje biskup iz Trikarika podsetio ih je u svojoj propovedi da su „vesterni puni iskušenja i da nijedna žena iz Trikarika koja drži do sebe ne bi smela da se pojavi na nekom od pocepanih platnenih sedišta raštrkanih po prašnjavom drvenom podu bioskopa. „Biskup nije u svemu u pravu, uzvrati Alegra i ustade da pomogne majci da raščisti sto. Bio je to jedan od prvih znakova pobune protiv ograničenja koja je nametala crkva i društvo kojim dominiraju muškarci. Kad god bi došla kući, Alegra bi osetila koliko joj nedostaje običan život malog sela. Sada su joj bile daleke svakodnevne aktivnosti koje je njena porodica uzimala zdravo za gotovo večernja promenada od donjeg trga do gornjeg, tračarenje u tržnicama, ćaskanje sa komšijama i prijateljima sve ono što je život izvan manastira mogao da ponudi. Povremeno se pitala kako bi bilo da ima momka kao neke devojke koje je poznavala u školi, kako bi bilo da može sasvim opušteno da iskaže nekoj drugoj osobi svoje stvarne misli i strahove. Onda bi se aktivirala njena katolička obuka i brzo bi prekorila sebe zbog tako sebičnih i nezahvalnih misli, pa bi kasnije zatražila oproštaj u molitvama pre spavanja. Bio je to deo stalne napetosti koja je vladala izmeñu njene vere i sopstvenog mišljenja da bi žena trebalo da igra veću ulogu u svetu. Unutrašnje borbe izmeñu aettazione i testarda

53

prihvatanja i pobune. ,,Da li ti nedostaje život u selu?“, upita njena majka, kao da joj čita misli. „Ponekad, Mamma odgovori Alegra oprezno dok su dovršavale pranje sudova. „Ali opet, čini mi se da je to veoma mala žrtva“, dodade brzo. Njena majka se osmehnu i bore od smeha na starom ali blagom licu dodatno joj se produbiše. „Svi smo veoma ponosni na tebe, la mia figlia molto orgogliosa. Da joj kćerku prihvati lokalni red bila je to počast gotovo jednaka prihvatu sina u semenište. „Grazie, Mammac reče Alegra, pa podiže drvenu hoklicu i poñe za majkom da se napolju pridruži dvema komšinicama. Sinjora Farini i zatočnica E1 Ninja, sinjora Bagarela, več su se smestile ispod betonskih stepenica na staroj kaldrmisanoj ulici koja je glumila „salon“ za njihove razgovore. Ova potonja je ponavljala svoju tvrdnju da je tajanstveni E1 Ninjo odgovoran za sve seoske probleme. „ El Nino non e vero. Sinjora Farini nije htela to da prihvati. ,,Ne. E testamento di Dio! To je volja božja!“ uzvratila je strasno. Sinjora Farini bila je predsednica biskupovog Ženskog esnafa i voña Brigade volje božje. Prošle nedelje, povreda sina sinjore Marineti posle pada u školi bila je jasan i neporeciv dokaz za ono što će snaći svaku porodicu koja propusti nedeljnu misu. Za mnoge dobre stanovnike Trikarika sve što im se u životu dešavalo bila je volja božja. Za vernike je Bog bio svevideći i sveznajući. Svaka misao, svaki greh se beležio. Ako bi umrlo neko dete, ili ako bi se srušila grañevina, bila je to božja kazna namenjena grešnim stanovnicima Trikarika. Bila je to odmazda za neispunjenje božjih zahteva. „Zar ne, Alegra?“, upita sinjora Farini, prizivajući Alegrino zamašnije poznavanje teoloških tema. „Moguće je da ste obe u pravutc, reče Alegra diplomatski. Mnogo puta je već učestvovala u takvom ritualu i nije želela nikome da drži stranu. Već je prošlo devet kada se vratila preko klimavog mosta uz slabu svetlost džepne lampe. Alegra se nemirno bacakala i prevrtala tokom noći, zabrinuta zbog majke Alberte i razloga za poziv, dok se njen um bunio protiv strogih crkvenih ograničenja. Acettazione i testarda. Uprkos nervozi, Alegra čvrsto pokuca na otvorena vrata kancelarije. „Želeli ste da me vidite, velečasna mati?“ „Uñi, dete, i sedi. Majka Alberta nije podigla pogled, već je nastavila da piše. Bila je to mršava žena strogog lica. Čak ni dok je sedela, oštre ivice njene mantije nisu

54

se nabirale, baš kao što joj niti jedna vlas sede kose nije izbijala ispod savršeno ispeglanog vela. Ton velečasne majke nije bio neprijatan i Alegra je sa malo manje nervoze sela na drvenu stolicu. Dok je čekala u šturo nameštenoj kancelariji, Alegra je zurila u jednostavno drveno raspeće na okrečenom zidu iza starije kaluñerice. Kada je završila sa pisanjem, majka Alberta spusti naočari s čeličnim okvirom na papire ispred sebe i sklopila šake na stolu. Gledala je nekoliko sekundi Alegru pre nego što je progovorila. „Nedavno sam dobila pismo od našeg biskupa. Izgleda da se sveti otac brine za to na koji način bi majka crkva bolje mogla da se obrati omladini naše zajednice, pogotovo na univerzitetima. Nekoliko mlañih sveštenika i kaluñerica crkve dobiće stipendiju za studije." Majka Alberta proguta knedlu i oči joj poprimiše strogost. Da je bilo do nje, ona bi jednostavno odgovorila da nema nikog pogodnog, ali biskup je insistirao i napomenuo da je jedna pripadnica njenog reda imala najviše ocene iz prirodnih nauka i matematike. Alegrina nominacija dobrano je zategla odnose izmeñu odlučne majke igumanije i njenog jednako odlučnog biskupa, ali na kraju nije imala drugog izbora nego da odustane. „Prijavljena si da studiraš na Cd Granda, na Universita Statale u Milanu. Glavni predmet biće ti filozofija religije, a meñu izbornim predmetima su ti arheologija i hemija, mada mi nije jasno za šta bi sve to moglo kasnije da ti posluži. Sledećih šest godina provešćeš na studijama.“ Majka Alberta glasno šmrknu. „O, velečasna mati, ja? U Milanu! Alegra je ostala bez daha. „Više bih volela da pohañaš neki od naših dobrih katoličkih univerziteta", reče majka Alberta tiho, ,,ali uverena sam da su opasnosti državnih univerziteta u potpunosti uzete u obzir.“ Ona odmeri Alegru strogim pogledom. „Bez obzira na to, dete moje, te opasnosti ne smeju se potceniti." U neposlušnosti Rimu majka Alberta nije mogla dalje. „Odabrana si ne samo zbog svojih školskih ocena, već i zbog sposobnosti da se odupreš iskušenjima opasnog sveta.“ „Velečasna mati, neću vas izneveriti, obećavam! „Sigurna sam da nećeš, dete. Poći ćeš sledeće godine i pratiće te naše molitve. Nedostajaćeš nam, dodade ona u neuobičajenom trenutku topline. Majka Alberta vrati naočari na nos, pokazavši time da je razgovor završen. Bezmalo svih svojih devetnaest godina Alegra je živela u Trikariku. Sada je njena crkva donela odluku koja će imati dubok uticaj na njen život. Uprkos seti zbog napuštanja svega što je ikada upoznala, Alegra je osećala leptiriće uzbuñenja i

55

znala je da je božja volja da joj se dozvoli odlazak i istraživanje sveta izvan njenog manastira i sela. Prvi put nije dovodila u pitanje neku odluku. U svetu koji je Alegra tek trebalo da otkrije, zamisao o božjoj volji koristila se na različite načine. U Izraelu se upotrebljavala u političke svrhe, kao objašnjenje koje će zaštititi interese sekularnih političara. Na Bliskom istoku znaci su se polako poklapali. JEDANAESTO POGLAVLJE Jerusalim Cinilo se da se malena država Izrael svake godine suočava sa sve većom pretnjom. Profesor Josi Kaufman je svoju prepoznatljivu košulju raskopčanog okovratnika i komotne pantalone zamenio uniformom general-majora izraelskih odbrambenih snaga. U vreme krize svi Izraelci imali su obavezu da brane zemlju i zvanje profesora matematike i počasnog direktora Svetilišta knjige nije ga oslobañalo tih obaveza. Šef izraelskih obaveštajnih snaga se razboleo i profesor Kaufman, bivši šef te službe, bio je idealna zamena. Josi Kaufman, otmeni Izraelac četvrtaste vilice, sa kosom boje peska i licem izboranim tokom godina, bio je veoma uvažen, ali danas njegov ugled možda neće biti dovoljan da se izbegne katastrofa. Premijer je sedeo u sredini, s jedne strane velikog stola. Ispred svakog ministra nalazila se fascikla boje lososa, označena pečatom „Strogo poverljivo samo za članove vlade. Josi je znao da neki od njih nisu pročitali njegov izveštaj, pa ga je podupro detaljnim usmenim opisom, ali uzalud. To je bio detalj koji su svi prenebregavali. ,,I tako, predsedniče vlade, zaključi Josi, „bez obzira na stratešku važnost palestinskog sela Dir Azun i njegovu blizinu jevrejskim naseljima na Zapadnoj obali, nemamo čvrstih obaveštajnih podataka o tome da su napadi na naša naselja potekli baš iz tog sela. »Ali to izgleda logično, imajući u vidu njegov položaj?K Pitanje je postavio ministar odbrane Rezi Cvajmen. Krupan morž od muškarca i veteran kako iz Šestodnevnog rata 1976, tako i iz rata za Jom Kipur 1973, bio je postojani pripadnik tvrde desne frakcije partije Likud i neprijatelj Arapa. Cvajmen je video isuviše poginulih sinova Izraela na bojnom polju.

56

,,Ne isključujemo to, ministretc, odgovori Josi, ,,ali uveravamo vas da činimo sve što je u ljudskoj moći da utvrdimo izvor tih napada. „Možda je tako, predsedniče vlade. Ministar odbrane preñe pogledom sa Josija na sitnog muškarca koji je sedeo u impozantnoj smeñoj kožnoj fotelji čiji je naslon bio tek nešto viši od naslona ostalih. Premijer Šenamem Gebin bio je veoma smrknut, široko, osunčano čelo bilo mu je nabrano i zabrinuto. „ Ali ti Arapi, nastavi ministar odbrane, „moraju naučiti lekciju koju nikad neće zaboraviti. Nije samo posredi budućnost ove vlade, već i budućnost samog Izraela. Prošle nedelje su se dogodila čak tri napada na naselja; poginulo je petnaest izraelskih grañana, uključujući i šestoro dece, a ubijena su i tri pripadnika oružanih snaga. To selo vri od terorizma i trebalo bi da silom oteramo njegove stanovnike odatle. Zauvek. „Niko ne odobrava te napade, Rezi, ali treba da budemo obazrivi.c Bio je to ministar spoljnih poslova Šomi Jadan. Josi Kaufman se nemo zahvali glasu razuma starijeg državnika iz partije Likud. „Upravo sada, nastavi ministar spoljnih poslova, „mišljenje Sjedinjenih Država i meñunarodne zajednice čvrsto je na našoj strani, ali ako snažno napadnemo neko palestinsko selo bez dokaza, i doñe do pogibije civila, taj stav podrške se može vrlo brzo promeniti, pogotovo izvan Sjedinjenih Država. Ubrzo će svi u nama videti loše momke, naročito ako oteramo Palestince i selo zamenimo izraelskim naseljem. Još gore, to će potpaliti dodatnu mržnju muslimana prema Zapadu.c Rezi Cvajmen arogantno šmrknu, ne pokušavajući da prikrije prezir prema svakome koga je okarakterisao kao „goluba“. „Izgleda da zaboravljate jedno, ministre. Na kraju krajeva, ova vlada i ovaj kabinet odgovorni su za krv i meso Izraela. Ne tamo neka gomila meñunarodnih birokrata izlizanih guzica u ministarstvu inostranih poslova u Vašingtonu ili drugde. Jedini način na koji možemo ostvariti bezbednost u Izraelu jeste okupacija Zapadne obale u meri koja će nam obezbediti čvrstu kontrolu nad njom. Strategija bi trebalo da nam bude da je posle izvesnog vremena priključimo Izraelu i oteramo Palestince odatle.“ „A kuda bi oni otišli?, upita ministar poljoprivrede. „Baš me briga, uzvrati ministar odbrane. ,,U Jordan. Liban. Baluhistan. Samo da nisu u Izraelu. „Palestinski narod je činjenica i naša politika tu činjenicu mora uvažavati. Glas ministra spoljnih poslova bio je tih, ali uporan. „Ako ih poteramo preko granica i zauzmemo njihovu zemlju, meñunarodna zajednica okrenuće se protiv nas i

57

predviñam da će ostatak arapskog sveta biti skloniji da im daje podršku i baze za terorističke operacije. Zalažem se za uzdržaniji pristup. ,,Ja i jesam uzdržan!, prasnu ministar odbrane. Nozdrve mu se raširiše i on zasikta preko stola. „ Arapi su podmukli crni tumor koji se mora odstraniti! Premijer je navikao na ispade svog ministra odbrane i bez odgovora se okrenuo svom savetniku za medije s pitanjem: „Kakvi su rezultati anketa za ispitivanje javnog mnjenja? „Tri prema jedan u korist neposredne akcije protiv Palestinaca, predsedniče vlade.“ Ministar odbrane ponovo frknu i zavali se u stolicu sa samozadovoljnim izrazom na licu. Tišina zavlada oko stola kabineta, dok je najzad ne prekinu predsednik vlade. „Mislim da postoje argumenti u korist obe strane, reče Gebin, trudeći se da sačuva podeljenu vladu. „Ako napadnemo selo Dir Azun, jasno je da postoji opasnost, pogotovo ako bude mnogo žrtava. Isto tako je jasno da ne možemo jednostavno da sedimo i puštamo da se ti napadi nastavljaju. On se okrenu Josiju. „Kažete da su u tom selu tri kuće sumnjive? ,,Da, predsedniče vlade, ali samo sumnjive. Naš izvor je nepouzdan. „Ja smatram da te kuće treba uništiti ako su već sumnjive, a ako to ne bude dovoljno, onda treba uništiti celo selo“, reće ministar odbrane. „Imajući to u vidu...“ Predsednik vlade se ponovo uzdržao od odgovora razularenom moržu preko puta i sada je pogledao šefa generalštaba izraelskih odbrambenih snaga, general-pukovnika Halevija, sitniju verziju ministra odbrane. „Predlažem operaciju ograničenog obima“, reče predsednik vlade. „Selo će biti opkoljeno i zauzeto, ali ne za stalno. Stanovnici sumnjivih kuća biće odvedeni na ispitivanje, a vojnici moraju dobiti uputstva da koriste silu samo u krajnjoj nuždi.“ On se ponovo okrenu savetniku za medije. „ A ta uputstva moraju se obznaniti i meñunarodnim medijima, ali tek pošto operacija otpočne.“ Predsednik vlade Šenamem Gebin zagleda se u lica oko stola. Niko nije progovarao. „Ako je to sve, sastaćemo se sutra u isto vreme.“ Josi se osećao krajnje nelagodno. Dok je predsednik vlade izdavao svoja uzdržana nareñenja, u očima ministra odbrane pojačao se nedvosmisleni sjaj mržnje. Dir Azun Zemlja na Samarskim brdima Zapadne obale bila je crvena i spržena. Kada je sunce počelo da zalazi za planine izmeñu kojih se ugnezdilo malo palestinsko selo Dir Azun, Jusuf Sartavi uzeo je poslednje gorke crne masline iz mreža razapetih

58

ispod kvrgavog i izuvijanog drveta na kojem je radio. Potočići znoja tekli su mu niz gole grudi i leña i natapali mu gornji deo izbledelih vrećastih kratkih pantalona. Protegao se do svojih punih 186 centimetara i izvio ramena unazad kako bi malo umirio tupi bol u mišićima, a onda načas oslonio čelo o grubu koru drevnog stabla. Kao što su to radile četiri prethodne generacije njegove porodice i kao što su to radili Grci i Rimljani vekovima pre toga, Jusuf je nabacio na rame pohabanu pletenu korpu s plodovima. Njegove napukle kožne čizme dizale su oblačiče crvene prašine dok je odlučno hodao niz očevo brdo prema redovima stabala. ,,Muhamede! Tri reda dalje, Jusufov desetogodišnji brat se uspravi u sedeći položaj, preneražen. Na mladom licu mu se čitala krivica. „Neće se same obrati, znaš. Muhamed se smeteno osovi na noge. „Samo sam se na trenutak odmorio, reče on, potrudivši se da zazvuči uvreñeno. „Zato si valjda i zaspao, uzvrati Jusuf, ali reče to bez zlobe. Sa dvadeset jednom godinom, Jusuf je bio drugo od petoro dece i za jednog Palestinca imao je sreće. Roditelji su mu radili dugo i marljivo kako bi obezbedili da im se sva deca obrazuju i sada je Jusuf išao na koledž u Nazaretu, gde je učio da bude inženjer zvuka. Za vreme raspusta izmeñu semestara dolazio je kući da pomogne u žetvi. Izmeñu Jusufa i njegovog mlañeg brata Muhameda bile su dve sestre, Ljana, koja je upravo napunila petnaestu, i sedamnaestogodišnja Raja. Njihov najstariji brat Ahmed studirao je za sveštenika i bio je apsolvent na univerzitetu Al Kuds u Ramali. Danas će Ahmed doći kući na dvodnevno odsustvo radi proslave Ljaninog roñendana. Jusuf se baš radovao što će ga videti. I što će porodica ponovo biti na okupu. Dok je prilazio staroj drvenoj pojati, Jusuf je čuo prepoznatljivu tutnjavu velikog granitnog točka, Hadžar al Bad. Porodični magarac hodao je utabanom kružnom stazom i mukotrpno mleo plodove u pastu, a kožno remenje i drveni jaram škripali su u znak protesta pod težinom točka. Jusufov otac Abdulah Sartavi marljivo je radio pognut nad pastom u staroj presi koju je dizao i spuštao polugom. Nije bio visok kao sinovi, ali bio je vitak i snažan, širokih i mišićavih ramena posle godina rada u maslinjacima. Njegova tamna, kratko podšišana kosa bila je prošarana sedim vlasima, a na licu su mu se čitale godine provedene pod suncem Palestine. Abdulah Sartavi je bio veoma moralan čovek, i svoju veru u Alaha i islam, čvrstu kao stena, ulio je i u porodicu, a ta vera je, uprkos izraelskoj okupaciji palestinske

59

zemlje i neprestanoj pretnji rata i bune, porodici Sartavi davala svrhu, dostojanstvo i nadu. ,,Ja smatram da te kuće treba uništiti ako su već sumnjive, a ako to ne bude dovoljno, onda treba uništiti celo selo“, reće ministar odbrane. „Imajući to u vidu..Predsednik vlade se ponovo uzdržao od odgovora razularenom moržu preko puta i sada je pogledao šefa generalštaba izraelskih odbrambenih snaga, general-pukovnika Halevija, sitniju verziju ministra odbrane. „Predlažem operaciju ograničenog obima“, reče predsednik vlade. „Selo će biti opkoljeno i zauzeto, ali ne za stalno. Stanovnici sumnjivih kuća biće odvedeni na ispitivanje, a vojnici moraju dobiti uputstva da koriste silu samo u krajnjoj nuždi.“ On se ponovo okrenu savetniku za medije. „ A ta uputstva moraju se obznaniti i meñunarodnim medijima, ali tek pošto operacija otpočne.“ Predsednik vlade Šenamem Gebin zagleda se u lica oko stola. Niko nije progovarao. „Ako je to sve, sastaćemo se sutra u isto vreme.“ Josi se osećao krajnje nelagodno. Dok je predsednik vlade izdavao svoja uzdržana nareñenja, u očima ministra odbrane pojačao se nedvosmisleni sjaj mržnje. Dir Azun Zemlja na Samarskim brdima Zapadne obale bila je crvena i spržena. Kada je sunce počelo da zalazi za planine izmeñu kojih se ugnezdilo malo palestinsko selo Dir Azun, Jusuf Sartavi uzeo je poslednje gorke crne masline iz mreža razapetih ispod kvrgavog i izuvijanog drveta na kojem je radio. Potočići znoja tekli su mu niz gole grudi i leña i natapali mu gornji deo izbledelih vrećastih kratkih pantalona. Protegao se do svojih punih 186 centimetara i izvio ramena unazad kako bi malo umirio tupi bol u mišićima, a onda načas oslonio čelo o grubu koru drevnog stabla. Kao što su to radile četiri prethodne generacije njegove porodice i kao što su to radili Grci i Rimljani vekovima pre toga, Jusuf je nabacio na rame pohabanu pletenu korpu s plodovima. Njegove napukle kožne čizme dizale su oblačiče crvene prašine dok je odlučno hodao niz očevo brdo prema redovima stabala. ,,Muhamede!a Tri reda dalje, Jusufov desetogodišnji brat se uspravi u sedeći položaj, preneražen. Na mladom licu mu se čitala krivica. „Neće se same obrati, znaš.“ Muhamed se smeteno osovi na noge. „Samo sam se na trenutak odmorio“, reče on, potrudivši se da zazvuči uvreñeno.

60

„Zato si valjda i zaspao“, uzvrati Jusuf, ali reče to bez zlobe. Sa dvadeset jednom godinom, Jusuf je bio drugo od petoro dece i za jednog Palestinca imao je sreće. Roditelji su mu radili dugo i marljivo kako bi obezbedili da im se sva deca obrazuju i sada je Jusuf išao na koledž u Nazaretu, gde je učio da bude inženjer zvuka. Za vreme raspusta izmeñu semestara dolazio je kući da pomogne u žetvi. Izmeñu Jusufa i njegovog mlañeg brata Muhameda bile su dve sestre, Ljana, koja je upravo napunila petnaestu, i sedamnaestogodišnja Raja. Njihov najstariji brat Ahmed studirao je za sveštenika i bio je apsolvent na univerzitetu Al Kuds u Ramali. Danas će Ahmed doći kući na dvodnevno odsustvo radi proslave Ljaninog roñendana. Jusuf se baš radovao što će ga videti. I što će porodica ponovo biti na okupu. Dok je prilazio staroj drvenoj pojati, Jusuf je čuo prepoznatljivu tutnjavu velikog granitnog točka, Hadžar al Bad. Porodični magarac hodao je utabanom kružnom stazom i mukotrpno mleo plodove u pastu, a kožno remenje i drveni jaram škripali su u znak protesta pod težinom točka. Jusufov otac Abdulah Sartavi marljivo je radio pognut nad pastom u staroj presi koju je dizao i spuštao polugom. Nije bio visok kao sinovi, ali bio je vitak i snažan, širokih i mišićavih ramena posle godina rada u maslinjacima. Njegova tamna, kratko podšišana kosa bila je prošarana sedim vlasima, a na licu su mu se čitale godine provedene pod suncem Palestine. Abdulah Sartavi je bio veoma moralan čovek, i svoju veru u Alaha i islam, čvrstu kao stena, ulio je i u porodicu, a ta vera je, uprkos izraelskoj okupaciji palestinske zemlje i neprestanoj pretnji rata i bune, porodici Sartavi davala svrhu, dostojanstvo i nadu. Prvo isceñeno čisto maslinovo ulje curkalo je u posudu u kojoj će se staložiti. Jusuf ga je s odobravanjem omirisao. Ulje Sartavijevih bilo je meñu najboljima u Palestini i suptilni miris prodirao je u svaku pukotinu u pojati. „Ove godine imamo dobar prinos, Jusufe, a?“ „Najbolji, oče, najbolji." „Reći ću večeras tvojoj majci da mislim kako bismo mogli da za kuću pribavimo pumpu za vodu.“ ,,To će joj se svideti, oče.“ Otkad je Jusuf znao za sebe, vodu su morali da donose kući u kofama. Zdanje od cigala ispečenih od blata, sa zemljanim podom, nalazilo se na kraju jedne od crvenih prašnjavih staza koje su vodile od seoskog trga. Njegova majka Rafika ili, sad kad su bile dovoljno stare za to, jedna od njegovih sestara, sišla bi nizbrdo i stala u red pred zarñalom, škripavom pumpom za vodu.

61

Gore u kući, u staroj kuhinji, pripreme za Ljanin roñendan daleko su odmakle na gruboj drvenoj klupi. „Večeras ćemo imati predjelo“, objavila je Rafika i poverila Raji seckanje slatkih zelenih paprika, a Ljani paradajz. „Šak$ukeh“ Jelo od paradajza i slatkih zelenih paprika prženih u maslinovom ulju sa debelim režnjevima belog luka, biberom i solju. Uprkos godinama života u selu i roñenju petoro dece, Rafika se i dalje držala s izvesnom elegancijom. Bila je tanane grañe, sjajne maslinaste kože, ovalnog lica i strogo razdeljene tamne kose. Tokom godina njena smirenost ublažavala je energiju kuće pune dece. Raja je bila nalik na oca. Imala je njegove jake obrve i bila tiha i zamišljena; Ljana je, u meri u kojoj joj je to bilo dozvoljeno, bila energična i buntovna. „Vaš otac je doneo pile.“ Ljanine tamne oči zaigraše. „Pileći fateh“ „Samo za tebe, dete, s tvojim omiljenim prilogom kardamomom i muskatnim oraščićem.“ Rafika čarnu vatru u starom šporetu na drva veštinom stečenom posle dugogodišnje prakse. Voda za pirinač vrila je u pocrnelom, mnogo upotrebljavanom loncu. Procenivši da je temperatura u pećnici otprilike kolika treba da bude, Rafika stavi pile i malo crnog luka u pohabani pleh, nasu malo dragocene vode preko toga i smesti sve u pećnicu. Posegnu za hlebom koji je ranije ispekla i iseče ga na režnjeve za prženje. „Kada će Ahmed doći kući, majko?tc, upita Ljana uzbuñeno. „Samo što nije, rekla bihu, odgovori Rafika i tamne oči joj poprimiše blaži izraz na pomisao da će ponovo videti najstarijeg sina. Stari autobus iz Ramale krivudao je uzbrdo prema prašnjavom trgu. Ahmed se iznenadio kada je video da vozač mora da uspori kako bi se provukao kraj nanizanih izraelskih tenkova i oklopnih kola s obe strane puta. Komandno vozilo nalazilo se na čelu tenkovske kolone. Četiri tanke antene ljuljale su se na blagom lahoru, a grupa oficira sa šlemovima od kevlara okupila se oko višeg oficira koji je raširio mapu na haubi džipa ofarbanoj u maskirne boje pustinje. Blizu vrha brda dva izraelska helikoptera zlokobno su kružila u vazduhu. A iznad njih, još zlokobnije, dva lovca F-16 isporučena iz Sjedinjenih Država okretala su se i krila su im nakratko bleskala pod suncem koje su na tlu planine već zaklonile.

62

Autobus se tresao dok je vozač naglo menjao brzine; iz trećeg pokušaja uspeo je da ubaci u drugu, a kutija menjača svaki put je sve jače zvečala. Ahmed se uhvatio za zarñali gvozdeni okvir sedišta pred njim kada je autobus cimnuo napred. Veliki oblak crnog dima izbio je iz više otvora onoga što je glumilo izduvni sistem i još malo prljavštine skorilo se na ispucaloj i rñom prekrivenoj plavoj i beloj farbi. Ahmed je znao da je sada blizu svog doma. „Ahmede! Dobro došao kući!C Otac je srdačno zagrlio sina dok je ovaj ulazio na vrata. „Sunce samo što nije zašlo. Taman si stigao na vreme da nas povedeš molitvom, reče on i uzmaknu, zadržavši sina ispruženim rukama, kako bi mogao da ga pogleda. Ahmed zagrli majku, braću i sestre i, pošto su svi oprali ruke, Abdulah ih povede napolje na verandu gde je sedam starih, ali čistih ovčijih koža bilo okrenuto, u skladu sa kiblom Sartavijevih, prema Meki. Svakodnevno, gde god bili i šta god radili, svi članovi porodice Sartavi poštovali su drugi od Pet stubova islama Molitvu ili Salat. U jednom danu bilo je pet molitvi koje su se upravljale prema položaju sunca. U zoru, Fajr; posle podneva, Zuhr; kasno popodne, Asr. Odmah posle zalaska sunca, Maghrib; i pre ponoći, Isha. Zajedno su stajali i izgovarali nameru ili Niyyu da izreknu četiri rake molitve Bogu. Allah Akbar Bog je velik Bismillah ir-rahman ir-rahim U ime Boga, najvelikodušnijeg, najmilosrdnijeg Najzad, dok je cela porodica još sedela, Ahmed je prvi zapojao, najpre okrenut udesno, potom ulevo. Assalamu alikum a Neka mir i milostivost božja bude s vama. I sa tim su Sartavijevi poustajali i okupili se da za večerom proslave Ljanin roñendan. ,,Na putu je bilo izraelskih tenkova dok je autobus prilazio selu, oče, reče Ahmed dok su sedali na prostirke oko niskog stola. Njegov otac slegnu ramenima. ,,To je samo predstava, reče on filozofski. „Samo vojnici koji rade ono što im političari kažu. Ni ceo puk izraelskih tenkova nije mogao da poremeti Abdulahov tihi optimizam niti da umanji njegovu zahvalnost Alahu za kćerku Ljanu. Abdulah Sartavi nije ni najmanje bio u pravu. Jerusalim Načelnik izraelskog štaba, general Halevi, ušao je u komandni centar i stao ispred jedne od dve velike mape operacija na kojima se videla Zapadna obala i pojas

63

Gaze s mnogo detalja, zajedno s ostatkom Izraela i Golanskom visoravni. General Halevi je zurio u granice Zapadne obale. Kako su mu samo odvratni bili Palestinci. Granica sa Jordanom bila je prava linija koju su obrazovali zapadna obala reke Jordan i Mrtvo more. Odatle kao da je iz samog Izraela, iz njegove zemlje, isečen veliki bubreg. Ta arapska ñubrad su zagadila okolinu. Južno od Jerusalima bili su palestinski gradovi Vitlejem i Hebron. Severno, Ramala, Nablus i Dženin, a nedaleko od Dženina bio je taj mali gnojni čir, Dir Azun. Bio mu je potreban i najmanji izgovor da ga izbriše iz istorije. „Dajte mi zapovednika 45. brigade.u Direktor operacija klimnu glavom svom vezisti. „Osam Devet Zulu, ovde Nula Alfa, daj Sokola, prijem. Zvučnici u komandnom centru zapucketaše i glas general-majora Erliha grmnu glasno i jasno. „Nula Alfa, ovde Osam Devet Zulu, Soko govori, prijem. Halevi uze mikrofon i otpusti dugme za odašiljanje. „Osam Devet Zulu, ovde Orao. Potvrdi vreme početka operacije, prijem. „Za deset minuta, prijem. ,,U redu. Važi primena sile samo u krajnjoj nuždi, ali ako bude otpora, život naših vojnika ne sme biti ugrožen, pa ćete reagovati na odgovarajući način, prijem. „Razumeo, prijem. „Budite spremni da se zadržite koliko god bude potrebno, reče Halevi i tako dodade još jedno tumačenje prvobitnog premijerovog nareñenja. ,,Gotovo. General-major Elizer Erlih se nadnosio nad svojim zapovednicima nenametljivim prisustvom. Vladao se mirno i uzdržano. Veoma su ga cenili i nadreñeni i podredeni, i taj tenkovski general bio je vojnik od glave do pete. Uvek se trudio da bude blizu fronta. General Erlih vrati mikrofon svom vezisti. Lično nije imao mnogo vremena za političare, a još manje za generale koji su ih pratili kao dupelisci. Šta god da se danas dogodilo u Palati panike, pomislio je on, nagnalo je matorog gumenog ñoku Halevija da se žestoko uskopisti. Nešto tu nije bilo sasvim čisto. Načas se prisetio onoga o čemu je prethodnog jutra razgovarao sa svojom ženom Merilin. „Volela bih da ne moraš da ideš. Imam loš predosećaj u vezi s ovim, Eli. Kad će više shvatiti da ovo nije rešenje?"

64

„Znam. Jednog dana će pokušati da postignu mir, odgovorio je on, zagrlio je i rekao joj da ne brine. Merilin i njegova dva sina, Joram i Igael, mahali su mu dok se štabno vozilo nije izgubilo iz vidokruga. Dok je padao mrak, general-major Erlih nikome nije izlagao svoju zabrinutost. Nije na njemu bilo da prigovara, pogotovo ne pred svojim ljudima. Zadatak mu je bio da opasnost svede na najmanju moguću meru. Po obe strane. Erlih je znao bolje od svih kakve ih poteškoće očekuju u operaciji koju samo što nisu započeli. Bio je to prljav rat i očekivanja onih koji su o njemu sudili iz svojih udobnih kožnih fotelja u kabinetu vlade bilo je gotovo nemoguće ispuniti očekivanja da ljudi obučeni da ubiju mogu, u žaru borbe, nekako da ustanove razliku izmeñu nedužnog civila i teroriste. Bila je to prednost koju su teroristi i ustanici strahovito razorno koristili još otkad je Nabukodonosor patrolirao obalama Eufrata. „Ono su sumnjive kuće, reče on. „Ovde, ovde i ovde. General Elrih kucnu prstom po mapi. „Ova na kraju staze prva je na spisku. Bez obzira na otpor moramo imati na umu da su ovi ljudi većinom nedužni civili. Primenite samo onoliko sile koliko je neophodno. Ima li pitanja? Njegovi komandanti odmahnuše istovremeno glavama. Elizer Erlih pogleda na časovnik. „Usaglasite satove. Deset, devet, osam... Dir Azun Salim a’Šami imao je samo devetnaest godina, ali bio je već veteran posle više od dvadeset munjevitih napada na Izraelce. Izraelci su mu ubili dva brata i Salimu je mržnja bila urezana u dušu. Hamas ga je dobro obučio i vižljasti mladi Salim bio je dobar učenik. Tamne oči bile su mu bistre, a lice lišeno svih osećanja dok je pokazivao dvojici petnaestogodišnjih saučesnika gde da postave podlogu minobacača iza stena u brdima iznad Dir Azuna. Na jugu se jasno video obris minareta u Mar Otu spram narandžastog neba; na istoku je uspeo da razabere planinu Malkišua u masivu Gilboa. Izvadio je pohabani kompas iz džepa i očitao svaki od orijentira. Vešto je preračunao magnetno očitavanje na mreži i obeležio tačan položaj njihove podloge minobacača na svojoj dragocenoj mapi razmere 1:100.000. On uze jednako pohabani i očuvani dvogled i pogleda put koji je vodio prema selu pod njim. Prestao je da gleda i podesio dvogled tako da dobije najjasniju moguću sliku. Visoka figura general-majora Erliha bila je prepoznatljiva. Tog čoveka su mu pokazali više puta. General i nekoliko njegovih oficira gledali su mapu raširenu na

65

haubi džipa. Salim je znao da im se neće ukazati bolja prilika od ove. Dva dečaka su zavržila postavljanje minobacača i željno su čekala nareñenja. Salim im polako mahnu šakom da ostanu mirni, a onda izmeri položaj džipa i malo pomeri dvonožac minobacača. Onda odlučno proračuna udaljenost i pravac prema meti pa podesi na nišanskim spravama minobacača smer i nagib. Neće biti vremena ni za kakve korekcije jer će ovo Izraelcima omogućiti da zauzmu zaklon. Četiri eksplozivna punjenja bila su spremna sa svojim nabojima i on pokaza uvis podignutim palcem da se otvori vatra. Čunk. Čunk. Čunk. Čunk. Punjenja jedno zadrugim popadaše u cev. Salim pogleda uvis i vide mala crna obličja smrti kako u nemom luku padaju prema meti. Posle ispaljenja sva četiri punjenja, ne sačekavši nareñenje, dva mlaña dečaka brzo razmontiraše cev i nišanske sprave sa podloge minobacača. Salim se nije pomerao već je posmatrao metu kroz dvogled. Sva četiri punjenja eksplodiraše s obe strane puta i njegovim mladim licem raširi se spori osmeh. Smrt Izraelcima. „Hajdemo odavde! Na sledeće brdo. I nemojte se pridizati!“, prošišta on. Sada su se lovci pretvorili u lovinu. Smrt Arapima. „Časovnici usaglašeni na 17.52.“ Bile su to poslednje reči koje je general Erlih izustio. Prva mina gromoglasno tresnu jedva dvadeset metara odatle. Crvena zemlja suknu uvis i grumen vrelog, nazubljenog šrapnela otkinu veliko parče lobanje generala Erliha, zapljusnu džip i njegove oficire krvlju i mesom, ubivši ga na mestu. Drugo parče šrapnela izbilo mu je novčanik iz džepa košulje i on je ostao da leži otvoren deset metara dalje. Fotografija Merilin i dva dečaka bila je prekrivena zemljom. Još tri eksplozije zasule su izraelski položaj, ali vojnici 45. oklopne brigade već su zalegli na crvenu zemlju u jarku kraj puta i niko nije zadobio teže povrede. „Sanitet!“ David Levin, mladi brigadni major generala Erliha znao je da je posredi jalov gest i sa ubistvenim izrazom u očima uze kompas i očita mesto odakle su doprili prigušeni udari palestinskog minobacača. Dck je čučao u jarku, pozvao je vodeći helikopter tipa kobra. „Hokaj Jedan Pet, ovde Osam Devet Zulu. Položaj Tri Osam Pet Nula. Neprijateljski minobacač u brdima jugozapadno odavde, na oko dvesta metara, prijem!“

66

„Hokaj Jedan Pet, razumeo.“ Kapetan Ranan Vajzmen povuče upravljač i skrenu letelicom udesno. Helikopter kobra AH-IG, koji se proslavio u Vijetnamskom ratu, bio je širok jedva jedan metar, sa sedištem za mitraljesca u nosu i uzdignutim pilotskim sedištem iza njega. Kapetan Vajzmen je upravljao ovom mašinom tek deset meseci, ali već ju je osećao kao nastavak svojih pilotskih rukavica. Turbo-motor lajkaming T53-L-703 od 1800 konjskih snaga brujao je bez napora dok su rotori mlatili po vazduhu. „Den, jesi li čuo to?“ Dva brza zvuka na interkomu izmeñu pilota i mitraljesca potvrdila su da jeste i Ranan je proverio svoje odredište dok je njegov mitraijezac pripremao kobrine rakete i trocevni mitraljez kalibra 20 mm. Kao gnevna osa sa istetoviranom plavom Davidovom zvezdom u belom krugu na trupu, kobra boje peska oborila je nos napred dosegavši brzinu od 130 čvorova. Kapetan Vajzmen upravi letelicu naniže, a njegov mitraljezac osmotri brda u daljini, dok su se dole na drumu pripadnici 45. oklopne brigade pripremali da osvete smrt svog komandanta. „Imam ih! Na jedanaest sati, u dnu drugog grebena.“ ,,Razumem.“ Kapetan Vajzmen mirno podesi pravac. Trideset sekundi kasnije letelica se malo trže kada dve rakete zavijugaše prema tlu. Pre nego što su eksplodirale ispod tri prilike u bekstvu, mitraljez kalibra 20 mm zadimio se kao motorna testera i Rananov mladi tobdžija zadržao je krstić na metama dok su smrtonosni meci pratili putanju raketa. Kobrine rakete i mitraljez kalibra 20 mm pronañoše metu i raznesoše mlade muslimane u dronjke i komadiće mesa i kostiju. Smrti Arapima. Smrt Jevrejima. „I kako idu studije, Jusufe?“, upita Ahmed. „Ovog semestra učim o radio-kolima. Imam najbolju ocenu“, objavi Jusuf ponosno, sa bleskom u tamnim očima. ,,A možda mi se ukaže prilika za posao u Kohateku“ „Kod onih što organizuju razne manifestacije?“ Jusuf klimnu glavom. „Mada, samo je jedno mesto slobodno, a nas deset s univerziteta pikira na njega.“ Kohatekje bio najveći promoter koncerata i drugih manifestacija u Izraelu. Uprkos nasilju vlada je podsticala što je moguće više ,,normalnosti“ i veliki dogañaji održavali su se kako u Jerusalimu, tako i u Tel Avivu. Konkurencija za posao u toj

67

firmi bila je žestoka i birani su samo najbolji. Čak ni Palestinci nisu bili odbijani ako su se pokazali kao vrhunski stručnjaci. Najednom četiri eksplozije odjeknuše po brdima. Abdulah Sartavi se namršti i razgovor prestade. Svi pogledaše u tavanicu kao da očekuju da nešto padne na kuću. „Mir neka je s nama“, reče Abdulah konačno i ustade da prodžara vatru. „Nema više drva. Nameravao sam da nacepkam malo pre večere.“ „Sedi, oče. Mi ćemo to srediti. Hajde, Jusufe, mrdni malo“, reče Ahmed i dobrodušno ćušnu brata po ramenu. „Šta je sa Muhamedom?“, progunña Jusuf i upitno pogleda najmlañeg brata. „Ceo dan je prespavao u maslinjaku.“ Muhamed se sav uprepodobio, ali je trijumfalno pogledao brata kada se umešala majka. „Dovoljna su dvojica za cepkanje drva, Jusufe. Muhamed može da pomogne Raji i Ljani da pospreme kuhinju.“ Muhamed zakoluta očima i trijumfalni izraz mu iščeznu sa lica kada Jusuf nabra nos prema njemu sa zadnjih vrata pre nego što će se pridružiti Ahmedu koji je pošao ka drveću u dnu dvorišta gde su oblice bile spremne za cepkanje. „Imam dobre vesti za tebe, Jusufe“, reče Ahmed i zagrli brata. „Premestiće me u Mar Ot. ,,To je na samo dvadeset minuta hoda odavde. Moći ćeš mi pomoći sa žetvom, reče Jusuf sa širokim osmehom, u potaji zadovoljan zbog toga što će češće viñati brata. „Baš je lepo što je došao, Abdulah. On je tako dobar. Rafikine oči blesnuše iskrom straha. „Volela bih da nije tako daleko. Najednom rika tenkova centurion i oklopnih transportera zatrese čitavu kuću. Nekoliko trenutaka kasnije, u istovremenom napadu s prednje i zadnje strane kuće, vrata izleteše iz šarki i deset izraelskih vojnika sa šlemovima banuše u sobu, držeći u rukama napete i spremne uzi automate. Raja i Ljana vrisnuše, ali kada majka krenu da ih umiri, jedan vojnik je obori na zemlju. ,,Ne mrdajte odatle, ñubrad palestinska!" Vodnik Emil Šahak vozio je tenk Elizera Erliha pre dvadeset godina, kada je Erlih došao u 45. kao četni zapovednik. Za vodnika Šahaka dugotrajni rat protiv Arapa najednom je postao lična stvar. General-major Erlih bio je jedan od najboljih generala u dugoj i gordoj istoriji puka, ali sada je bio mrtav i ubili su ga meštani ovog usranog sela. Krv Emila

68

Šahaka je uzavrela i njega i njegove vojnike svrbeli su prsti za najmanjim izgovorom da se osvete. Rafika je tiho jecala od bola dok je ležala na zemljanom podu. Izraelski vojnik ju je udario kundakom puške tako jako da joj je slomio dva rebra. Muhamed jurnu prema majci zamahnuvši tiganjem prema najbližem Izraelcu. Mladi vojnik, rezervista na prvom zadatku, instinktivno opali. Rafal zahvati najmlañeg sina Sartavijevih po grudima tako da je bio mrtav i pre nego što je klonuo na kuhinjski pod, sa svetlocrvenom mrljom koja je natapala pamučnu belu košulju obučenu specijalno za sestrin roñendan. Raja i Ljana ponovo vrisnuše, zgurene u kuhinjskom ćošku. Abdulah Sartavi prebledeo je od šoka i pokušao je da priñe sinu kada ga je udarac puškom bacio na pod. ,,Da se niko nije pomerio!“ Kapi pljuvačke pojavile su se na krajevima usta vodnika Šahaka. „Pazite na one dve!“, dreknu on. Mladi rezervista trznu uzijem najpre prema Raji, zatim prema Ljani, dok mu je donja usna drhtala: počeo je da shvata šta je upravo uradio. „Pretražite ostale sobe!“ Emil Šahak je sada urlao. Jusuf poñe prema kuči, ali Ahmed ga povuče natrag, dole, u zaklon pod stablima. ,,Ne, Jusufe!“, prošišta on. „Razmisli. Oni imaju puške, mi ih nemamo.“ „Čuju se pucnji, Ahmede!“ Jusufove oči ispuniše suze. ,,A biće ih još ako upadneš u kuću“, nagovarao ga je Ahmed tiho. „Alah je uz nas, ali ne možemo nikome pomoći mrtvi!“ Ahmed je držao brata u čvrstom zagrljaju dok su ležali na zemlji i zurili u svoju kuću. „Prazno, Emile.“ Na desetarevom licu se videlo gnušanje i razočarenje dok je raportirao svom vodniku. „Ben zsonal Do sto ñavola!“ Narednik Šahak priñe Ljani i Raji. Izgarajući od nemoći, on šutnu njihovog mrtvog brata dok ga je prekoračivao. Sa pištoljem u jednoj ruci, druge šake stisnute u pesnicu, stajao je prezrivo iznad prestravljenih devojčica. Emil Šahak je bio besan zbog toga što on i njegovi ljudi nisu pronašli ono što su tražili. On dograbi Ljanu za bradu i okrenu joj lice uvis, nateravši je da ga pogleda. Lice joj je bilo bledo i prelepo, ali u očima joj je gorelo gnušanje koje je samo dodatno raspalilo osećaj nemoći vodnika Šahaka. On se okrenu svom desetaru i povuče usne sa zuba, zarežavši. ,,Ti uzmi ovu ružnu“, reče podrugljivo, uperivši pištolj u Raju. Dograbi Ljanu za kosu i povuče je na noge, pa joj ogromnom maljavom šakom prikova ruke jednu uz drugu.

69

,,Ja ima prvi da je zaorem“, reče on promuklo. „Privilegija koja ide uz čin.“ ,,Ne! Molim vas!“ Abdulah Sartavi je bio na kolenima i molio, vremešnog lica oblivenog suzama. „Đubre jedno palestinsko!“ Vodnik Šahak ga šutnu, ali Abdulah uprkos bolu dograbi Izraelca za čizmu i očajnički se uhvati za nju. ,,Ne! Ne! Ne!“, vikao je. Vodnik Šahak je prešao tačku posle koje više nije bilo povratka i pokušavao je da oslobodi čizmu. Uperio je svoj pištolj jerihon u Abdulaha i opalio. Dvaput. Rafika vrisnu i pade preko muževljevog tela. Šahak pomeri mušicu pištolja prema Rafikinom potiljku i opali još dvaput. Rafika se zgrči i telo joj skliznu kraj Abdulahovog. „Govna palestinska!“ Narednik Šahak gurnu Ljanu u spavaću sobu njenih roditelja i zalupi tanušna vrata za sobom. Otupela od šoka i jedva svesna onoga što se dešavalo, Ljana poče da se otima. Nije mogla da umakne iz stiska vodnika Šahaka. „Zsona! Inahl rabak ars ya choosharmuta! Kujo! Idi do ñavola zajedno sa svojim posranim ocem!“, dreknu on Ljani u uvo i ona oseti njegov kužni vreli dah na obrazu. Raspali je po temenu pištoljem i baci je na krevet. Mahnito pocepa odeću s njenog vitkog tela i strgnu pantalone sve do čizama. Ljana se ukoči ugledavši Šahakovu ružnu erekciju, goruće i zastrašujuće svesna onoga što će se dogoditi. Sa grlenim režanjem Šahak se pope na nju i prikova joj ruke iznad glave. Ljana kriknu kada se on na silu probi u nju, rokćući kao životinja, dok mu se sa tela dizao zadah ustajalog znoja i dizel goriva oklopnog transportera u kojem je živeo. ,,Ti si sledeći, Jigale.“ Šahak izañe iz spavaće sobe zakopčavajući maskirne pantalone, pa dade očima znak mladom rezervisti. ,,Ja?“, reče promuklo Jigal, odmahujući glavom. ,,Za sve postoji prvi put, sinko, i nikad ti neće biti lakše nego sad. Ulazi i pokaži kuji kakav si.“ „Hajde, Jigale!“, viknu jedan vojnik iz stalnog sastava. „Jesi li muško ili nisi?“ Jadniji i zbunjeniji nego ikad, Jigal dozvoli da ga uguraju u sobu, Ljana je bila sklupčana na roditeljskom krevetu, glave pribijene uz zid, a telo joj se treslo od nekontrolisanih jecaja. Jigal pomisli da će se ispovraćati. Želeo je da uteši devojčicu, ali bio je uzrujan zbog toga što joj je ubio brata i previše se plašio da je dotakne. Sačekao je da proñe

70

dovoljno vremena za ono što su ga poslali unutra da uradi, pa onda spusti pantalone, otvori vrata i izañe, a onda ih ponovo navuče i zakopča šlic. ,,Sledeći!“, viknu, glasom suvim i nesigurnim. ,,Ehhhhh!K Odobravajući urlik odjeknu kućom Sartavijevih. Tanka vrata dve sobe otvarala su se i zatvarala sve dok i poslednji izraelski vojnik nije završio s obe sestre. Pošto se oslobodio besa, Sahak je postao vrlo poslovan kada je razmislio o posledicama onoga što su uradili on i njegovi ljudi. „Uzmi dva kalašnjikova iz transporteraK, dreknu on na jednog vojnika. Svi vojnici su znali gde vodnik drži skrivena dva palestinska oružja. Ostala su mu od prethodnog zadatka i vodnik Šahak je odlučio da ih ne preda, zadržavši ih kao osiguranje za slučaj neke istrage ili optužbi koje bi mogle da budu usmerene prema njegovim vojnicima. „Slušajte vamo. Ovo večeras se nije desilo. Svi vojnici su gledali u zemljani pod. Vodnik Šahak uze jedno oružje i obrisa ga svojim šalom natopljenim znojem. Dograbi Abdulahovu beživotnu šaku, ostavi otiske na pušci i položi je kraj tela. Isto učini sa Muhamedovim telom. Rajin i Ljanin očaj čuo se iz spavaćih soba dok je Šahakov desetar vadio vojnu kameru iz kutije i obasjavao blicem Abdulaha i Muhameda. „Večeras su palestinski teroristi ubili našeg generala, a izveštaji o tome da su ih ova ñubrad skrivala bili su tačni. Izvedite te dve kuje ovamo. Raja i Ljana su jedva mogle da stoje. „Dajem vam pet sekundi da se izgubite odavde! On ih izgura na zadnja vrata i isprati pogledom devojčice koje su se teturale po mraku. Šahak isprazni šaržer najpre u Rajina, zatim u Ljanina leña. „Bez svedoka, do ñavola!, zareža on na svoje vojnike. ,,I upamtite, ovo se nije dogodilo. Idemo. Ahmed i Jusuf, u dubokom šoku, sačekali su pod stablima sve dok nisu bili sigurni da su vojnici otišli. Omamljeno su zurili u tragove pokolja tamo gde im je nekada bio dom. Više nisu imali porodicu. Ministar odbrane Rezi Cvajmen i general Halevi zajedno su se suočili s kamerama. „General-major Erlih bio je jedan od najboljih vojnika naše zemlje i ovim izražavamo najdublje saučešće njegovoj ženi i sinovima“, objavi Cvajmen, otvorivši tako konferenciju za štampu o tome ,,šta“ ,,gde“ i ,,zašto“ je moglo da se dogodi to u Dir Azunu. Jedno od poslednjih pitanja postavio je Tom Švajker iz N-a.

71

„Palestinci tvrde da je u Dir Azunu došlo do masakra, generale. Hoće li izraelska vlada istražiti te tvrdnje?“ „Uveravam vas sve“, odgovori Halevi, jedva suzbijajući gnev, ,,da je jedini masakr koji se dogodio u Dir Azunu bila smrt izraelskog zapovednika zaduženog za to da sačuva Izraelce i miroljubive grañane od terorizma. Videli ste fotografije. Ti Ijudi su bili naoružani i odgovorni su za bezbroj napada na nedužne civile.“ Načelnik izraelskog generalštaba zatvori fasciklu i okonča strogo kontrolisanu konferenciju. Tom Švajker je posmatrao kako ti ljudi odlaze sa svojom svitom i zapitao se da li je baš sve tako. Kada su se ponovo obreli u ministrovoj kancelariji, general Halevi je klimnuo glavom u znak saglasnosti kada je Rezi Cvajmen istresao svoj gnev na Palestince. Gubitak jednog zapovednika imao je ozbiljne posledice po sliku vlade u javnosti i Rezi je znao da će njegovi politički neprijatelji to iskoristiti kako bi ga uvalili u nevolje. „Jebote, držite se podalje od medija, naročito od onog govnara Švajkera sa N-a. Držite selo pod okupacijom koliko god bude trebalo i otarasite se ñubradi koja tamo žive. Ako treba, izvedite oklopne manevre u njihovim maslinjacima.“ „Prepusti to meni, Rezi. Kada budem završio s njima, poželeće da žive bilo gde, samo ne na Zapadnoj obali.“ Na brdu prekrivenom crvenom prašinom na rubu maslinjaka Sartavijevih, izraelski vojnici su mrzovoljno gledali kako seljani sahranjuju Abdulaha i Rafiku Sartavi, njihove dve kćerke Raju i Ljanu i najmlañeg sina, Muhameda. Kada su otišli i poslednji ožalošćeni, Ahmed i Jusuf su ostali sami kraj grobova. „Trebalo je da me pustiš da pokušam, Ahmede, reče Jusuf ljutito kroz suze. ,,Pa da i sam pogineš? ,,Ne možeš da budeš siguran da bi bilo tako. Jusuf je bljuvao reči na brata. „Čak je i jadni mali Muhamed pokušao da ih zaštiti! „Šta ćeš sad?, upita Ahmed, shvativši da nije vreme za raspravljanje. „Kakve veze ima! Jusuf se ljutito udalji, lica oblivenog suzama dok mu je srce gorelo od mržnje prema Izraelcima i nove mržnje prema bratovljevom kukavičluku. Duboko rastužen, Ahmed je posmatrao njegov odlazak. Seo je kraj svoje sahranjene porodice i pokušao da shvati smisao svega toga. Neće videti brata još mnogo, mnogo godina, a i tada tek načas, i u okolnostima koje niko nije mogao da predvidi.

72

DVANAESTO POGLAVLJE Trikariko i Milano Buonafortuna, Alegra!“ Gornja pjaca Trikarika bila je puna dobronamernih ljudi i ogroman transparent visio je sa starog kamenog balkona palate biskupa Alda Marijetija. Glas se brzo pročuo u brdskim gradovima gde kilometrima unaokolo nije bilo nijednog seljaninakoji nije znao da je Vatikan odabrao Alegru za ovu jedinstvenu počast. „Sveti otac je to lično odobrio", govorila je sinjora Farini, predvodnica Brigade božje volje, svakome ko je mogao da je čuje od donekle raštimovanog gradskog orkestra koji je živahno svirao. Muzika je dosegla krešendo kada je jedini automobil iz Trikarika koji je vozio krupni biskup Marijeti počeo da se probija kroz gomilu. Alegrin otac je zauzeo prednje sedište, a Alegra, njena majka i dva najstarija brata tiskali su se na zadnjem sedištu stare flavije. Nona je brisala suzu dok se Đuzepe držao za Noninu izbledelu crnu haljinu i žustro mahao, kovrdžave crne kose sjajne pod jutarnjim suncem koje je kupalo vrletni granit planina oko Trikarika. Putovanje dugo dvadeset kilometara do doline ispod sela potrajalo je više od jednog sata. Biskup Marijeti nije bio poznat po svom vozačkom umeću i upinjao se da zadrži malo vozilo na neravnom planinskom putu do železničke stanice na jednokolosečnoj pruzi koja je prolazila kroz planinske gradove poput Trikarika i Grisana. „Veoma se ponosimo tobom, AlegraC, reče biskup Marijeti dok su se peli na mali pusti peron. „Bićeš izvanredan poslanik crkve. „Neću vas razočarati, biskupe Marijeti. Obećavam. Mama je brisala suze, a Papa je bio ozaren. Žalosni zvižduk ekspresnog voza Taranto-Napulj čuo se izdaleka dok se stara lokomotiva mučila kroz planine dalje niz prugu. Rasklimatani voz stiže u oblaku pare, a mašinovoña strpljivo sačeka da se završi gotovo beskrajan ritual zagrljaja i poljubaca. Zvižduk je ponovo odjeknuo dolinom i voz je cimnuo napred. „Arrivederci! Scriva prestol" Dok je voz zalazio za krivinu i dok je grupica koja joj je mahnito mahala sa perona nestajala iz vidokruga, obuzeta kovitlacem misli Alegra se smestila u svom praznom kupeu sa ispucalim kožnim sedištima i žičanim policama za prtljag.

73

Ubrzo voz uspori zbog stada koza koje su na koloseku grickale korov i nisu žurile da se uklone. Alegra nije obraćala pažnju na žučnu raspravu izmeñu mašinovoñe i smežuranog čobanina koji je mahao rukama i vikao toliko da je nadjačao buku lokomotive. Razmišljala je o tome koliko je teško bilo napustiti dom i otići u manastir s druge strane klisure. Cinilo joj se da je Milano s druge strane sveta. Voz cimnu i ona se zagleda kroz prozor u granitno pobrñe i planine Bazilikate iza njega, dok se buntovništvo i uzbuñenje utrkivalo sa setom i prihvatanjem. Aettazione i testarda. Sa toliko misli koje su joj se rojile u glavi, Alegra nije mogla da se smiri i provela je dvadesetčetvorosatno putovanje u grčevitom dremežu. Kada je noćni voz Trenitalije iz Napulja preko Rima stigao u Stazione Centrale u Milanu, proradio joj je adrenalin. Smandrljala se niz besmisleno visoke stepenike vagona i obazrela se oko sebe u potrazi za izvesnim ocem Đovanijem Donelijem, starijim postdiplomcem koga je Vatikan zadužio da je sačeka. Bilo je sedam ujutro i dok je stajala na peronu gledala je, kako joj se činilo, hiljade i hiljade ljudi koji su hitali na posao. Želela je da sve upije u sebe odjednom ljude, modu, topli sjaj kafića, mirise, zvuke. Znala je da je spremna za najveći izazov u životu i željno je zagledala gomilu. Kao na dati znak, pomalo grub i zgodan sveštenik stvorio se pred njom iz meteža. Bio je tamnokos i visok 175 centimetara, tek nešto viši od Alegre. „Buongiorno, Signora!Ci Alegra je odmah bila razoružana toplinom blistavog osmeha koji je obasjao Đovanijevo osunčano lice, a u plavim očima imao je zarazno drsko svetlucanje. „Sestra Alegra Baseti?, upita on dok je pružao ruku. „Mi chiamo Đovani Doneli. Benvenuta a Milanol“ „Grazie, oče. Vrlo ste ljubazni što ste me sačekali ovako rano, odgovori Alegra stidljivo. „Znam da je teško otresti se starih navika, bez sve šale, ali morate se navići da me zovete Đovani, reče on, pa uze pohabani Alegrin kofer i povede je kroz gomilu. Na trgu Duca DAosta vladala je još jača vreva nego na železničkoj stanici, ali taksista se zbog toga ni najmanje nije užbuñivao. Za prevladavanje tog problema postojala je sirena i oni su se sjurili preko Via Vitruvio prema Ca Granda, nedaleko od istorijskog centra grada. Alegrine oči se raširiše; prelazak iz planinske varoši Trikarika s jednim automobilom u Milano bio je uzbudljiv kulturološki šok.

74

„Javiću se kasnije večeras da vidim je li sve u redu, reče Đovani pošto se uverio da je Alegra zvanično primljena na univerzitet. „ benvenuta di nuovo a Milanot Alegri nije trebalo mnogo da raspakuje svoje skromne stvari. S mešavinom strepnje i uzbuñenja, Alegra je izašla da istražuje stari univerzitet pun ljudi. Sagrañen 1456. godine, neko vreme je bio bolnica, ali sada su renesansni lukovi i travnata dvorišta bili dom fakulteta liberalnih umetnosti milanskog Universita Statale. Nedelja orijentacije je bila u punom zamahu i gde god je pogledala videla je studente koji su delili brošure i letke. Kandidati za studentski sindikat, pozivi za učlanjenje u raznorazne organizacije, od debatnog društva Ca Granda i kluba čitalaca, pa do UNICEF-a. Postojao je čak i univerzitetski filmski klub, a sudeći po najavljenim novim filmovima, Alegra je zaključila da bi biskup iz Trikarika lakše svario vesterne „samo za muškarce Sat kasnije, prezasićena informacijama, Alegra je pošla kroz glavni kameni luk Ca Granda prema milanskoj katedrali. Duomo se nalazio nedaleko, i kada je stigla tamo, Alegra je neko vreme stajala na trgu i zurila sa strahopoštovanjem uvis, u ogromnu katedralu. Tri i po hiljade kipova krasilo je krov i kamene zidove, a nad njima je dominirala zlatna statua Madone visoka četrdeset pet metara. Unutra, pet redova su razdvajali masivni kameni stubovi, a visoko iznad prostora za hor Alegra je videla crvenu lampicu koja je obeležavala odaju u kojoj je, od 1841. godine, čuvan ekser sa Krsta. Treća najveća crkva na svetu, posle Sv. Petra i katedrale u Sevilji, bila je grañena duže od četiri stotine godina. Alegra je obećala Noni da će se pomoliti za porodicu, jer je Nona insistirala da će molitve u Milanu imati veću težinu, i ona pade na kolena u jednoj klupi, nedaleko od oltara gde je Napoleon bio krunisan za kralja Italije. Nemo je izgovarala reči: „Zdravo Marija, milosti puna, Gospod je s tobom. Blažena meñu ženama, i blažen plod utrobe tvoje Isus..Alegra je zamolila svog Boga da joj zaštiti porodicu i pomogne joj da prebrodi predstojeće godine studija. „Sveta Marijo, majko božja, pomoli se za nas grešne...“ Osećaj sigurnosti u katoličkoj crkvi koju je toliko volela nije mogla da se izrazi rečima. Duboko iznutra Alegra je osećala da joj je suñeno da služi crkvi i zahvaljivala se Bogu za priliku da uči kako bi mogla da pomaže drugima. Onako naivna, Alegra nije ni slutila da će je potraga za znanjem i dubokom duhovnošću navesti na put ispunjen bolom i zbrkom. Potraga će je odvesti u neznani svet obmana, otkrića i brutalne stvarnosti života i smrti.

75

Dok je sunce zalazilo za Alpe severno od Milana, Alegra je čekala Đovanija u svojoj sobi. Pomisao na to da će je posetiti muškarac bila je neobično uzbudljiva, iako je znala da bi se majka Alberta užasnula na to, premda je Đovani sveštenik. U svetu majke igumanije muškarcima se moglo verovati samo u prostoriji punoj sveta, a i tada bi trebalo biti na oprezu. Alegrin osećaj krivice u vezi s muškarcima bio je duboko ukorenjen i neprestano se borila protiv njega. Jedan dogañaj joj se posebno prikradao u misli i nagonio je da se moli za oproštaj. Poslednje godine škole, početkom proleća, Alegra samo što je napunila šesnaestu i jednog nedeljnog popodneva prošetala se do rečne obale. Skrenula je sa starog rimskog Apijskog druma i spustila se do reke kroz jedno od nekoliko imanja izvan Trikarika. Zimski snegovi još su prekrivali najviše delove planina, ali niži snegovi su se istopili i reka je brzala po tamnom kamenju izlizanom posle toliko vremena. Tumarala je duž obale sve dok nije naišla na svoje omiljeno mesto ispod jedne velike stene. Ona je stajala kao stražar na oštroj rečnoj krivini i od pogleda sa njiva skrivao ju je hrastov šumarak. Alegra se protegnula na travi i dok je toplo popodnevno sunce prodiralo kroz njenu laku pamučnu haljinu, utonula je u miran san. Malo kasnije se probudila, trgavši se od pokreta nešto dalje nizvodno. Uspravila se u sedeći položaj i nagonski pokrila jaknom kada je čula da neko prilazi. „Karlo! Prepao si me!“ Karlo se isceri. Njegovo tamnoputo mlado lice bilo je osunčano, a dugačak crni pramen visio mu je preko čela. „Izvini. Nisam hteo“, reče on i sede kraj nje. „Kako si znao da sam ovde?“, upita Alegra sa optužujućim prizvukom u glasu, jačim nego što joj je bila namera, Pre oko dva meseca, Karlo Valenti je najednom pristigao u Trikariko sa svojom porodicom. Valentijevi su bili Sicilijanci iz Marsale i njihova kupovina jednog velikog imanja izazvala je burne razgovore meñu tradicionalistima grada. Mračne glasine o novcu od droge, vezama s mafijom i ugovorima o smaknuću Karlovog oca zapljuskivale su sokake i prolaze malog planinskog sela; ali novac od droge i veze s mafijom nisu bile jedine teme razgovora, naročito meñu Alegrinim drugaricama iz razreda. „Nije baš toliko zgodan“, rekla je Ana, Alegrina najbolja drugarica. „Verovatno je arogantan, zaključila je Roza, druga pripadnica njihove grupe.

76

,,I pun sebe. Kao svi SicilijanciC, saglasila se još jedna. Meñu devojkama Trikarika Karlo je smesta postao predmet interesovanja. „Video sam te kako ideš putem, odgovori Karlo iskreno, ne dodavši da ju je video kako šeta i prethodne dve nedelje, pa je danas namerno sačekao da se ona pojavi. „Karlo Valenti! Pratio si me dovde. Alegra je bila malčice uvreñena zbog upada na njeno omiljeno mesto, ali i neobično zadovoljna zbog toga što se našla nasamo s nekim poput Karla. „Nije baš tako, reče on. „Mislim da su neke stvari ponekad prosto suñene. Da je to božja volja“, dodade, upotrebivši rečenicu koja je prilično uspešno delovala meñu devojkama Marsale, pogotovo kada je mislio da bi religija mogla da predstavlja prepreku za osvajanje. „Kada sam odozgo sa imanja video da neko šeta, ponadao sam se da si to ti, i tako je i bilo. Alegra oseti navalu krvi u obrazima i misli joj se uskovitlaše. I pored sumnjivog porekla, mladi Sicilijanac ju je uzbuñivao. Znala je da njena porodica to ne bi odobravala, pogotovo Papa, ali negde duboko u njoj javljao se tih, uporan glas. Jedno je biti najbolja u razredu, ali sasvim drugo shvatiti do kraja sve svoje mogućnosti. Ako ikad misli da raširi krila i istraži svet izvan planina Trikarika, činilo se da joj glasić govori, mora da nañe nekoga ko je video više sveta od nespretnih momaka iz njenog kraja. „Kako ti se sviña Trikariko?“, upita ona. „Verovatno ti je malo dosadno posle Sicilije. Karlo slegnu ramenima. „Drugačije je, a na imanju mora da se radi. Valjda samo od tebe zavisi kako ćeš se snaći.“ Ona klimnu glavom pa zaćutaše. Lahor je bio blag, a šum reke smirujući. Alegra poče da se opušta i nehajno se osloni na svoju stenu. „Zašto si otišao sa Sicilije?“, upita ona, prekinuvši tišinu. Karlo se neodoljivo osmehnu. „Nema sumnje da je moj otac imao dobre razloge za to. Ima stvari koje ne pitam, ali ne bih baš poverovao u sve što se priča. Radili smo na imanju mog strica u Marsali i kada se ukazala prilika da kupimo ovo, moj otac je pomislio da treba da steknemo nešto svoje“, reče on. Nagnu se i poljubi je u obraz. Zaprepašćena, Alegra se okrenu prema njemu i on joj poljubi usne. Alegra isprva nije znala šta da radi, a onda, pomalo opijena toplim suncem, odgovori isprva sporo, a onda pusti da je Karlo zagrli i oni skliznuše u travu. Osetila je njegovu krutost uz sebe

77

i najednom jedan deo njenog uma poče da se prepire s drugim. Karlo je ponovo poljubi i poče da joj raskopčava haljinu. ,,Ne...a, reče ona slabašno, glasom neobično promuklim. Pre nego što je i bila svesna šta se dešava, Karlo joj je raskopčao grudnjak i poljubio joj bradavice koje su ponovo reagovale dok se pribijala uz njega. Karlova šaka kliznu pod njene gaćice i Alegra oseti kao da je podiže neki talas. Uzdahnu duboko kada Karlo povede njenu šaku do svojih pantalona, koje su bile raskopčane. Bio je vlažan i tvrd. ,,Ne! Ne smeš!“ reče ona i sada poče da se otima. Savladao ju je strah i ugasio požudu u njoj. Što se jače otimala, to ju je čvršće držao. Grubo ju je ujedao za bradavice dok se i dalje trljao njenom šakom. Suze su potekle niz Alegrine obraze kada se Karlo izvio unazad i oglasio dubokim režanjem. Osetila ga je na šakama, najpre toplog, pa lepljivog, sve dok je najzad nije pustio. Alegra je trčala i posrtala kraj rečne obale prema selu. Vrele suze tekle su joj niz obraze dok se upinjala da diše. Kada se uverila da je ne prati, sela je na kamen da se primiri i suze su joj polako presahnule. Bilo je već kasno popodne kada je Alegra uspela da opere mrlje sa haljine, a onda je, očiju još punih suza, klekla kraj reke. „Blažena majko, zgrešila sam pred tobom i vascelim nebom i nisam dostojna ni da sakupljam mrve pod tvojim stolom.“ Zamolila je Blaženu devu da se moli i založi za nju, jer je znala da će svakako goreti u paklu. Setila se sasvim jasno Jevanñelja po Marku i sva testarda je, privremeno, iščezla. Kaluñerice su veoma često navodile Marka. Njen Gospod je rekao: „Ako te oko navede da posrneš, iskopaj ga; bolje je da uñeš u carstvo božje sa jednim okom nego da imaš dva i da budeš bačen u pakao, gde aždaha ne umire nikad i gde se plamen nikada ne gasi.“ Kasnije te noći, Alegra je ležala budna u porodičnoj spavaćoj sobi, a jecaji su joj bili prigušeni hrkanjem roditelja i braće. Kako je uopšte mogla da se nada oproštaju za tako veiiki greh? Prisetila se reči Gospoda njenog, spasioca, i počela da spoznaje istinu; ovo je bila poruka, podsećanje na sva zla seksa koja je biskup tako često naglašavao. Gospod Isus nikada sebi ne bi dozvolio da doñe u tako groznu situaciju. On je bio savršen. Mateja je bio sasvim jasan. Bio je u celibatu nebesa radi. ,,Ko god može, neka to prihvatia, zapovedao je njen Gospod. Ono što se dogodilo izmedu nje i Karla bilo je smrtni greh zato što je svojevoljno dopustila da započne, i sada je shvatila šta mora da uradi. Pristupiće lokalnom dominikanskom redu i posvetiti ostatak svog bednog života iskupljenju. Bol i

78

osećanje krivice već su počeli da popuštaju kada se prisetila vizije sv. Katarine iz Sijene, gde je blažena deva Marija držala Katarinu za ruku, dok je Hrist na nju stavljao prsten. To je značilo da će žrtvovati svoje sne o istraživanju sveta van Trikarika, ali činilo joj se kao beznačajna cena za najsvetiji brak. Postaće nevesta Hristova. Majka igumanija u manastiru San Domeniko opisala je to kao najmističnije moguće sjedinjenje, dar koji dolazi pravo od Boga. Alegra se prenu i vrati u sadašnjost posle kucanja na vratima. Otvori ih i vide oca Đovanija sa korpom keksa, kafe, slatkih kolača i čokolade. „Obavezno sledovanje za studente!“ ,,Očet, odgovori ona smeteno. „Uñite, izvinite zbog nedostatka nameštaja, reče ona i ponudi mu jedinu stolicu. „Molim vas! Ne izvinjavajte se. Kod mene je u dlaku isto. I upamtite, zovem se Đovani. Jeste li se smestili? „Manje-više. Sve mi izgleda pomalo strašno.c „Uvek je tako prve nedelje dok ne ustanovite gde se sve nalazi. Prvi put ste na univerzitetu? Alegra klimnu glavom. „Baš sam se iznenadila, oče.. . Đovani podiže obrve s upitnim osmehom. „Oprostite, nisam navikla da zovem sveštenike ličnim imenom.“ „Sve je to deo programa. Da li su vam objasnili u vašem manastiru?“ ,,Ne baš, oč... Đovani", reče Alegra, upinjući se i dalje da savlada takvo zbližavanje. „Zapravo, činilo se da je majka igumanija malčice ljuta zbog toga. Đovani se nasmeja. „Ponekad promene ne nastupaju lako“, reče on, „ali mislim da u zamisli Jovana Pavla I postoji odreñeni metod. Tamni oblak zasenio je Đovanijeve misli kada se setio čoveka kojem se toliko divio i koga je tako poštovao. „Moraćemo na kraju svakog semestra da napišemo Vatikanu kratak izveštaj, nastavi on. „Naše utiske, opis odnosa sa drugim studentima, njihove reakcije, takve stvari; ali usuñujem se da kažem, ukoliko uspemo da otvorimo prašnjave hodnike Kurije za ono što se dešava u stvarnom svetu, to neće biti nimalo loše. Alegra poče da se opušta, sve zagrejanija za društvo muškarca koji je izgleda znao veoma mnogo o svemu, a opet je bio tako realističan. „Jesu li pristigli ostali?, upita ona. „O, zar niste čuli? U dijecezi oca O’Donela tako je malo sveštenika da je biskup u poslednjem trenutku dobio poštedu, a nisam siguran ko je bila druga sestra, ali ona

79

je prošle nedelje istupila iz reda, tako da se plašim da smo ostali samo nas dvoje. Ako nekako mogu da pomognem da se smestite, samo recite. Ja sam u sobi 415, nizhodnik, reče on. „Ako krajem nedelje poželite da izañete odavde, u blizini je jedna sjajna picerija. Petkom uveče pripremaju izvanrednu picu u peći na drva, kao i divnu pastu naročito za siromašne studente kao što smo mi. Đovani joj požele buonanotte i Alegra oseti da više i nije toliko usamljena. Bio je to početak školske godine. Kako je godina odmicala, iako je imala malih problema s delom nastavnog osoblja na Ca Granda, Alegra se navikla na svoje novo okruženje. Sa svakom novom nedeljom, sve je radije iščekivala razgovore sa Đovanijem petkom uveče uz pastu. Alegra je pohitala natrag iz male knjižare koju je pronašla u jednoj od milanskih zabačenih ulica, sa polovnim primerkom Otkrivenih svitaka s Mrtvog mora Džona Alegra u torbi. Pogledala je na časovnik i shvatila da ima taman toliko vremena da stigne na uvodno predavanje profesora Roselija o Svicima s Mrtvog mora, a da ne mora baš da trči. Još je zazirala od saobraćaja, pa je dvaput dobro pogledala pre nego što je prešla Korso di Porta Romana koja je vodila natrag do univerziteta. Alegra se uvukla u amfiteatar baš kada je predavanje započelo. y,Buongiorno. Mi chiamo profesor Antonio Roseli.“ Profesor je bio sitan pedesetogodišnjak vremešnog i izboranog lica i imao je na sebi pohabani sako i naočari s crnim okvirom koje su mu stajale na pola velikog rimskog nosa. Seda kosa mu je neuredno padala i pokrivala velike uši, a tamne obrve bile su mu žbunaste i jednako neuredne kao i kosa. Ovaj ne provodi mnogo vremena sa češljem, pomisli Alegra, zaintrigirana njegovim vragolastim osmehom. „Sledećih nekoliko nedelja bavićemo se Svicima s Mrtvog mora“, započe on. „Pre više od dve hiljade godina, tajanstvena sekta Esena živela je u izolovanom naselju poznatom pod imenom Kumran, na severnim obalama Mrtvog mora. To nije bila, kako su Vatikan i drugi sugerisali, povučena, pacifistička i celibatna grupa kaluñera, već pre jedna od najnaprednijih i najprosvećenijih zajednica drevne civilizacije. Njihov način života sledio je ono što je Pitagora propisao starim Grcima. Odeveni u pitagorejsko belo, ustajali su pre osvita da se pomole, i poput Pitagore, Eseni su bili veoma napredni astronomi, matematičari i odlično su poznavali filozofiju.“ Profesor Roseli zastade da napuni lulu. ,,U tom uravnoteženom društvu gde su žene smatrali jednakim sa muškarcima, rad bi prestao u podne i zajedno bi se okupali nagi i ritualno pročistili u nekom od

80

nekoliko dubokih bazena koje su sagradili u Kumranu, pre nego što bi pojeli jednostavan zajednički obrok“, nastavi on. Entuzijazam koji je profesor gajio prema toj drevnoj zajednici bio je očigledan. „Eseni su pedantno beležili svaki vid svog načina života u obimnoj biblioteci svitaka. Deo njihove filozofije podrazumevao je i to da svoje znanje učine pristupačnim budućim generacijama. Kada su rimske vojske nagrnule na Jerusalim 68. godine nove ere, Eseni su sakrili svoje svitke u pećinama iznad Kumrana.t Profesor Roseli osmotri svoju grupu preko naočara. „ Ali od otkrića Svitaka s Mrtvog mora govorka se da jedan od njih otkriva mnogo više od pukog načina života tajanstvene sekte koja je postojala u Jerusalimu u prvom veku, reče on, sa upadljivim zavereničkim prizvukom u glasu. „Da li iko zna koji bi to svitak mogao da bude?, upita profesor Roseli. Đovani najednom oseti jezu. „Svitak Omega“, odgovori on. „Da, Svitak Omegac reče profesor Roseli sa sjajem u očima. „Današnji ekvivalent mumijine kletve. Čim ga ljudi pronañu, dogode se tajanstvene stvari. Govori se takoñe da on sadrži otkrovenje za čovečanstvo, zastrašujuće upozorenje za civilizaciju. Tajnu toliko veliku da su mnogi izgleda bili ućutkani u svojoj potrazi za tim neuhvatljivim arheološkim blagom. Otkrovenje za čovečanstvo. Đovani pomisli na ono čemu je prisustvovao u papinim odajama i zapita se ne postoji li neka veza izmeñu profesora Roselija i profesora Fjorinija koji je pripremio sažeti izveštaj za papu Jovana Pavla I. Đovani je pokušao bez uspeha da pronañe penzionisanog Fjorinija i odlučio je da posle predavanja porazgovara s profesorom Roselijem. „I kako su dakle ti svici ugledali svetlost dana? Profesor Roseli, jedan od svetskih stručnjaka za srednji vek, imao je onu retku sposobnost da prebaci svoje studente kroz vreme i prostor, i Alegra nije bila jedina koja je ugledala brda oko Mrtvog mora izvitoperena jarom. Bila je 1947. godina. Jutarnje sunce nemilosrdno je tuklo po beduinskim šatorima okupljenim u logorišta s obe strane dugačkog prašnjavog puta koji je još pre Hristovog doba vodio iz Jerusalima, na istok prema Jerihonu i dole, do mesta gde se reka Jordan uliva u Mrtvo more. Vekovima ranije, hrišćanski hodočasnici zapanjili su se beživotnošću vode i dali su moru takvo ime. Tridesetak kilometara od Jerusalima drum se račvao. Pravo napred reka je obrazovala granicu sa Jordanom, a drum je vodio dalje prema Amanu. Desno, drum je skretao i vodio južno prema Kumranu, gde su litice stajale kao stražari i nadgledale ruševine. Sunce je sijalo na narandžastom

81

kvarcu i jara se dizala sa treperave površine mora. S druge strane se nalazio Jordan i suva rečna korita i kanjoni biblijskih planina Moab i Edom. Mladi Muhamed Ahmed el Hamed, čiji je nadimak bio Ed-Dib Muhamed Vuk, opsova kozu koja mu je odlutala i uzverala se uz liticu. Kada je stigao do prašnjavog ispusta gde ju je poslednji put video, spretna koza je iščezla iz vidokruga. Ed-Dib otre oznojeno čelo nadlanicom, pa je obrisa o prašnjavu halju. Život mu neće vredeti ni po lule duvana ako izgubi tako zamašan deo porodičnog imanja, pa je stajao sasvim nepomično, osluškivao i tražio pogledom bilo kakav znak života na pustim liticama. Tada ga opazi. Odozdo, ša zemlje, ličilo je na udubljenje u steni, ali Ed-Dib je odavde video da je posredi ulaz u pećinu. „Dakle, kozice moja, tamo si mi šmugnula. Moraćemo da te izmamimo napoljeu, mrmljao je sebi u bradu. Ed-Dib uze mali kamen i tiho krenu preko stena. Zastade i pažljivo nacilja. I bez praćke, Ed-Dib je bio smrtonosno precizan i kamen je proleteo pravo kroz središte ulaza. Umesto da prepadne kozu, on začu lomljavu grnčarije koja je odjeknula iz pećine. Ed-Dib poñe napred, verući se rukama i nogama uz liticu, sve dok nije došao do uskog ulaza. Provukao se unutra i spustio na pod da bi ustanovio da se nalazi u uskoj pećini sa visokom tavanicom, promera dvadeset metara na najširem mestu, i dužine oko šezdeset pet metara. Kada je shvatio da može da se uspravi, Ed-Dib je pogledao oko sebe. Nije bilo ni koze niti njenih tragova u finoj prašini, kao ni drugog znaka da je unutra jako dugo bilo ko boravio. Zapravo, prošlo je bezmalo dve hiljade godina otkad je iko kročio u tu pećinu. U pomrčini na suprotnom kraju, zaogrnuti vekovnim peskom, stajali su keramički ćupovi. Tišina je bila jeziva. Poput egipatskog zemljoradnika koji je pronašao rukopise u ćupu u Nag Hamadiju pre dve godine, Ed-Dib se zapitao kakvi duhovi prošlosti sve ne vrebaju u hladnoj tamnoj pećini, pa je polako uzmakao prema izlazu. Dva sata kasnije konačno je pronašao svoju kozu. Kasnije te noći poverio se prijatelju Abu Dabuu. Njegov prijatelj bio je čitave dve godine stariji i isto toliko mudriji, pa ga je prekorio zbog svake pomisli na duhove. „Šta ako u ćupovima ima zlata?u, pretpostavio je Abu Dabu pohlepno, a u tamnim očima video mu se odsjaj žara iz vatre. „Kome bi to moglo da pripada?, upita Ed-Dib, ne znajući šta treba da urade. Abu Dabu nije oklevao. „Ko prvi devojci, njemu devojka“, reče on odlučno. „Ima u Vitlejemu jedan turski trgovac, Ali Erkan. Moj stric je već poslovao s njim i taj će već znati ko će nam dati dobre pare bez pitanja.

82

Rano sledećeg jutra, osokoljen mudrim drugarevim savetom, Ed-Dib je pošao prvi uz nezgodne litice. Zastao je tik ispod ulaza u pećinu i svio šaku oko uveta, mahnuvši prijatelju da oslušne. Čuo se samo vetar koji je režao po pročelju litica. Abu Dabu se nestrpljivo progura kraj njega i uzvera preko razlomljenog kamenja da bi iščeznuo u procepu. Kada se Ed-Dib spustio na mek peščani pod, Abu Dabu je već bio na suprotnom kraju pećine. „Pomozi mi, požurivao ga je, sve glasniji od uzbuñenja. Zajedno otkotrljaše najveći ćup na slabu svetlost koja je dopirala kroz ulaz. Abu odglavi veliki keramički poklopac 1 zanese se unazad kada pećinu ispuni gnjili smrad. On prekri lice haljom i zaviri u ćup, posegnu i izvadi dugačak ovalni paket. ,,Ne liči na zlato, a?, odvaži se Ed-Dib, ne krijući razočarenje. „Ne, promrmlja Abu Dabu poigravajući se drevnom platnenom tkaninom. Nestrpljivo je cimao jedan kraj sve dok se nije ukazalo nešto nalik na svijenu staru kožu. U ostalim ćupovima bilo je još smotuljaka koji su bili netaknuti, kao i na hiljade fragmenata koji su podlegli zubu vremena. „Šta god da je ovo, Ed-Dibe, neko je smatrao da je neophodno da sakrije ove svitke tamo gde ne mogu biti pronañeni", reče on ispoljivši svoje beduinsko lukavstvo. „Sakrićemo ih u mom šatoru. Sutra ćemo ih odneti u Vitlejem.c Ed-Dibu su rekli da bi drevni svitak mogao da vredi mnogo novca, pa je čvršće stegao jutanu torbu. „Šta si ono rekao, kad trgovac otvara radnju?“, upita on Abu Dabua treći put. ,,Ne brini“, uveravao ga je stariji dečak. „Brzo će doći.“ Po navici stvorenoj u proteklih trideset godina, Ali Erkan je išao Drumom kralja Davida prema svojoj prodavnici antikviteta u blizini trga Manger u Vitlejemu. Božićni sneg se odavno povukao i Vitlejem, posañen na brdu oko osam kilometara južno od Jerusalima, očekivao je novi vreli dan. Zvonik crkve Hristovog roñenja nadnosio se nad gradom i okolnom judejskom pustinjom kao i u vreme krstaša, meñutim Ali nije mario ni za drevnu okolinu niti za religiozni značaj koji su joj vernici pridavali. On će biti zadovoljan sve dok vernici budu imali novca za trošenje. Novca za neku od stotina statua Hrista, device Marije ili svetaca od maslinovog drveta, ili možda za bakarne tanjire i pehare, te jarko obojene beduinske prostirke i jastuke. Za istančanijeg kupca, u starom i pohabanom sefu bilo je veoma finih srebrnih filigrana. Ali je snabdevao istančane, ali i bezobzirnije kupce, pogotovo one zainteresovane za antikvitete sa crne berze.

83

Dok je prilazio prodavnici, umesto turista video je dva mlada beduina koji su ga čekali, a jedan od njih nosio je iskrzanu jutanu torbu. „Šta želite?, promrmlja Ali. Zapetlja oko velikog svežnja ključeva koji mu je visio o kaišu ispod halje, pa s mukom otvori zarñalu sigurnosnu rešetku. „Šalje nas moj stric, odgovori Ed-Dib s oklevanjem. „Imamo neke kožne svitke i on misli da bi vas mogli interesovati. On mahnu dečacima da uñu u prodavnicu koja je mirisala na začine i maslinovo drvo, osmotri ulicu i brzo zatvori vrata za njima. Ali raščisti prostor na tezgi u zadnjem delu prodavnice i uz pomoć starog srebrnog uveličavajućeg stakla zagleda se u neobična slova na jednom svitku. Najzad odloži lupu u stranu i zamišljeno pročačka nos, nesposoban da odmah dešifruje drevni tekst. „Odakle vam ovo?a, upita on. ,,Iz jedne pećine blizu Jam Hamele“, odgovori Abu Dabu brzo, kako Ed-Dib ne bi opisao lokaciju podrobnije nego okolinu Mrtvog mora. „Ovo bi moglo da bude interesantno, ali morate mi ostaviti da se malo raspitam. Javiću vam za nekoliko nedelja. U meñuvremenu, ne govorite nikome da ste to pronašli, kao ni da smo se sreli.“ Sa tim ih isprati na ulicu. Ali Erkan je sledeće dve noći ispitivao ono što su dečaci našli. Još nije mogao da dešifruje tekst, ali činilo se da su tri svitka pažljivije zaštićena od ostalih, iako je jedan od njih bio u komadima. Izdvojio ih je od ostalih, smestio ih u kutije od maslinovog drveta i sakrio u šupljini ispod podnih dasaka. Prošle nedelje su ga posetili iz ministarstva za antikvitete i pregledali mu sef, ali teško da bi rasturili pod. Prekrivši podne daske prostirkom, Ali odluči da potraži savet od sirijskog biskupa u manastiru svetog Marka u jerusalimskom Starom gradu. ,J šta bi dakle moglo da se nalazi u tim svicima da bi Vatikan toliko morao da se zabrine?K, zaključi profesor Roseli, naglo vrativši Alegru iz jerusalimskog Starog grada u amfiteatar u Cd Granda. „Vatikan se u prošlosti nesumnjivo žustro protivio njihovom objavljivanjuC, reče on i oči mu ponovo zasvetlucaše. Alegra će ubrzo saznati da profesor Roseli baš voli dobru zagonetku. „Još od njihovog otkrića, Vatikan je sprečavao svaki pristup svicima, osim za ekipu malobrojnih povlašćenih ljudi i, u najvećem broju, katoličkih akademika iz Evrope i Sjedinjenih Država. Ta grupa je postala poznata kao Meñunarodna ekipa. Začudo, Vatikan se prilično potrudio da dokaže kako Hrist nije imao nikakve veze s esenskom zajednicom u Kumranu, nedaleko od mesta gde ga je Jovan Krstitelj krstio u reci Jordan.t

84

Onaj deo Alegre sklon prihvatanju bio je sve zabrinutiji kako se diskusija razvijala, ali kada je bacila pogled na Đovanija, on je izgledao veoma opušteno, čime je Alegrina testarda, buntovna strana, bila podstaknuta da još dublje preispita neelastičnu dogmu njene vere. ,,To je neke navelo da ukažu na to da svici, meñu njima naročito Svitak Omega, sadrže nešto što Vatikan ne želi da učini dostupnim javnosti, nastavi Roseli. „Američka naučnica Margaret Starberd ukazala je na to da su tvorci Novog zaveta koristili gematriju. To je književno sredstvo za pripisivanje brojeva slovima u rečima. Odreñene fraze mogu da se saberu tako da se kao zbir dobiju značajni sveti brojevi koji opet nose skriveno značenje. Podozrevam da deo odgovora leži u onome što je postalo poznato kao Magdalenini brojevi. Profesor Roseli uze komad krede i vrati se tabli. ,,Ni Jevreji ni Grci nemaju zasebne simbole za brojeve, već umesto toga pojedino slovo označava različite brojeve. Ako uzmemo grčki“, reče on i napisa na tabli: Alfa a = 1 Beta (3 = 2 Gama y = 3 ,,I tako dalje“, objasni profesor Roseli, nanizavši čitav alfabet, sve do omege, O. ,,Što znači da svaka reč na grčkom ili hebrejskom ima numeričku vrednost koja se dobije tako što se sabere vrednost slova. Margaret Starberd nam ukazuje na to kako Hrist poredi carstvo božje sa zrnom semena slačice. Grčki izraz za seme slačice, kokkoc; aCvartecoc;, iznosi ukupno 1746. Na prvi pogled, Hristov opis carstva božjeg kao semena slačice izgleda krajnje neobično, ali je zapravo varljivo jednostavan.“ Oči profesora Roselija poigravale su dok se zagrevao za tu misteriju. „Broj 1746 dobija se kao zbir brojeva 666 i 1080, a Hrist je kao jevrejski rabin svakako poznavao značaj brojeva 666 i 1080. Za Esene, 666 je predstavljalo sunčanu energiju muškarca. Mnoga tumačenja alegorije sa semenom slačice su bizarne“, nastavi on, ,,ali kada razumemo da drugi deo skupa broj 1080 predstavlja lunarnu kreativnost žene, značenje postaje veoma jasno. Ne samo da ta alegorija povezuje Hrista s Esenima, već je numerički kod semena slačice jednostavna i jasna Hristova izjava da carstvo božje, Duh, nije isključivo muški, već kombinacija muškog i ženskog, ravnoteža jina i janga. Hristovo 1746 u semenu slačice sadrži izgubljenu ženstvenost hrišćanstva.c Profesor Roseli zastade, sa pomalo setnim izrazom na licu. „Rani očevi crkve brutalno su suzbijali ovu poruku. Može li iko da mi da primer?

85

Ponovo je Đovani bio taj koji je odgovorio. „Svi primerci Jevanñelja po Tomi, Mariji Magdaleni i Filipu, Gnostičkih jevanñelja, uništeni su po nareñenju Ireneja, biskupa lionskog 180. godine nove ere, zato što su ugrožavali moć muškog sveštenstva. Roseli pogleda svog studenta s rastućim uvažavanjem. Baš je neobično, pomislio je, naići na tako upadljivu, inteligentnu nepristrasnost u jednom katoličkom svešteniku. „Ili su tako makar mislili rani očevi crkve, nastavi Đovani, ,,ali se neko potrudio da ukrade primerke Gnostičkih jevanñelja, odnese ih niz Nil i zakopa ih u keramičkom ćupu u Nag Hamadiju, gde su ostali bezmalo dve hiljade godina. Gnostička jevanñelja su bila pažljivo uvijena", reče on, ,,a jedan arapski beduin otkrio ih je kada je kopao i tražio sabakh, donji sloj zemljišta koji fellaheen koriste za ñubrenje svojih zasada na obalama Nila. Mnogi naučnici sada smatraju da njih treba uključiti u Bibliju da bi se obezbedila ženska ravnoteža koju su suzbijali rani očevi crkve. „Slično je i sa Svicima s Mrtvog mora, pronañenim samo dve godine kasnije, dodade profesor Roseli. „Gotovo kao da je kosmos uskladio vreme njihovih otkrića i povezao ih, a otac Doneli pokrenuo je kritično pitanje. U drevnoj veri postojala je ravnoteža izmeñu bogova i boginja i samo ju je u relativno skorije vreme za sebe prisvojio muški rod vrste. Ja sam jedan od onih koji smatraju da su religije sa muškom dominacijom opasno neuravnotežene, a njihov rezultat je neizreciva šteta nanesena svetu. Sa izumom sredstava za masovno uništenje, religije s muškom dominacijom postaju pretnja čovečanstvu. Bilo je to jezivo proročanstvo i Đovani se ponovo zapitao koliko Roseli zna o sadržini Svitka Omega. Roseli kao da mu je čitao misli. „Bilo bi zanimljivo ustanoviti da li teorije Starberdove o skrivenim brojevima Novog zaveta važe i za Svitak Omega.“ Roselijeve oči se načas smrknuše. „Mada podozrevam da Svitak Omega sadrži mnogo više od Magdaleninih brojeva. Posle raspusta ispitaćemo značaj broja od kojeg, po mom mišljenju, Vatikan najviše strepi: 153. Oduvek sam bio optimista i neki meñu vama možda žele to malo da istražuju preko raspusta. Može biti da to ima nekakve veze sa ribama i gradovima koji padaju s neba“, dodade on vragolasto. „ A kad se vratimo bilo bi korisno da čujemo još nekoga pored oca Donelija.“ Picerija Milano bila je puna studenata, ali Alegra je uspela da ugleda Đovanija u jednom malo separeu u uglu iako nije bio u mantiji.

86

„Buonasera, Alegra!“ Đovani ustade kako bi Alegra mogla da se udene u mali separe. Nasu joj iz bokala kjanti koji je naručio. „Pasta stiže“, reče on. „Salute“ ,Salute‘ odgovori ona i smesta se opusti u njegovom društvu, kao i obično. ,,I šta misliš o starom Roseliju posle ovog danas?“, upita Đovani, nagnuvši se napred kako bi ga čula od studentske larme uobičajene za petak uveče. „Izazovan je, zar ne! Uživala sam u tome, mada je količina stvari koje učim prilično velika. Dok nisam došla u Milano nisam ni čula za Esene i njihove Svitke s Mrtvog mora, a kamoli za to da bi Vatikan mogao da brani da im se pristupi, ali ono što me je zaista nagnalo da razmišljam jeste Svitak Omega. Mislite li da postoji?“ Đovani nije morao odmah da odgovori pošto je pasta stigla, dva tanjira vrelih puttanesca, špageta sa maslinama, paradajzom, inćunom, papričicama, belim lukom i bosiljkom. Znao je da nekome mora da ispriča o onome što ga je mučilo u vezi izmeñu smrti pape Jovana Pavla I i Svitka Omega, kako bi pokušao da bude siguran da će se potraga za istinom nastaviti. Svi povezani s istraživanjem Svitka nestali su bez traga, akademski radovi su iščezli, a istaknuti naučnici bezobzirno su diskreditovani. Đovani nije želeo da uvuče nikoga više u opasan vrtlog koji je Svitak očito stvarao, ali bio mu je potreban neko kome će se poveriti. Alegra je bila jedina osoba kojoj je mogao donekle da veruje. Njen um je bio jedan od najoštrijih na koje je naišao posle mnogo vremena. ,,Vi mislite da je on ubijenc, reče Alegra ozbiljno pošto joj je Đovani ispričao vatikanske dogañaje. Đovani klimnu glavom. „Albino Lućani je ugrozio previše ljudi, i to ne samo našeg kardinala Petronija ovde, u Milanu. Veoma su ga brinule kriminalne aktivnosti Vatikanske banke, ali to nije bilo jedino što je pretilo Kuriji. Petroni i kardinali Kurije žustro to poriču, ali ja znam iz papira koje je Lućani napisao kada je bio u Veneciji, papira koji su sada tajanstveno nestali, da se Lućani snažno zalagao za veštačku kontrolu začeća." Pre samo nekoliko meseci, Alegra bi se možda na to prenerazila. Intelektualni uspon iz malog zabačenog Trikarika bio je strm, ali testarda u Alegri brzo je preuzimala vlast. „Žao mi je što ga nisam upoznala“, reče ona. „Ranije sam prihvatala učenja usmerena protiv kontraceptivnih sredstava, ali sada se sve više priklanjam njegovom gledištu. Ako dobro pamtim, osnova za zabranu kontrole začeća u dvadesetom veku jeste tekst iz Postanja, star tri hiljade godina, u kojem Bog

87

usuñuje Onana na smrt zato što ovaj prospe svoje seme na tlo radije nego da obavi svoju dužnost sa ženom svog mrtvog brata, je li tako? Đovani klimnu glavom, osmehujući se. Počeo je da uživa u njihovim intelektualnim dvobojima petkom uveče. „Taj tekst je prenošen od usta do usta hiljadama godina pre nego što je uopšte bio zapisan, dodade Alegra. ,,To više zvuči kao izgovor za mušku hijerarhiju kako bi koristila seks kao sredstvo kontrole, i to prilično moćno. „Uvek to ima daleko više veze sa održavanjem moći sveštenstva nego što poseduje ikakvu logičnu teološku osnovu i Lućani bi se saglasio s vama“, odgovori Đovani sa prizvukom sete u glasu. ,,To je bio veliki gubitak, ne samo za crkvu, već za ceo svet. Jednog dana smo razgovarali o kontroli začeća u Veneciji i on mi je rekao da je upravo pročitao izveštaj o tome da svakog sata više od hiljadu dece umre od neuhranjenosti. Efikasna kontrola začeća bila je za njega deo rešenja i pošto je izabran, rekao mi je da je najzad u mogućnosti da nešto uradi u vezi sa tim. Na kraju krajeva, mislim da su njegovi stavovi o kontracepciji, odluka da istraži Vatikansku banku i otkriće da je Vatikan kupio Svitak Omega zajedno bili ono što mu je potpisalo smrtnu presudu.C „Niste uspeli detaljno da pogledate izveštaj? Đovani odmahnu glavom. ,,Da sam tada znao ono što znam sad, pokupio bih čitavu fasciklu. Petroni je stigao vrlo brzo. „Baš čudno što je u to doba bio potpuno odeven“, saglasi se Alegra. „Zašto niste pokušali da doñete do Svitka Omega? Zašto se niste obratili štampi? ,,Cim sam mogao, pretražio sam tajne arhive, ali neko je očito bio tamo pre mene. Ozbiljno sam razmišljao o tome da izañem u javnost, ali mislim da postoje veći izgledi da pronañem Svitak Omega ako se privremeno pritajim. Bez Svitka, Vatikan bi to jednostavno porekao kao moju izmišljotinu i objasnio da je jadni stari Doneli malo skrenuo usled zlosrećnog Lućanijevog srčanog udara. ,,Po onome što ste mi rekli, to je najmanje što bi uradili. A šta je s profesorom Fjorinijem, zar ne možete njemu da se obratite?C ,,E tu stvari postaju veoma mutne. Danas sam posle predavanja otišao kod Roselija. Izložio sam mu u najkraćim crtama ono što sam rekao vama, da mislim da Svitak Omega postoji, i on se izgleda prilično uznemirio. Nije rekao mnogo, ali mi je kazao da je profesor Fjorini nestao dan posle svog povratka iz Rima. ,,Ubijen?

88

,,To je klasično ’italijansko rešenje’, i ako su ti Ijudi iz Vatikana u tako bliskoj vezi s mafijom kao što mislim da jesu, mogućnost je velika. To neće sprečiti Roselija da spekuliše na svojim predavanjima, ali pretpostavljam da je upozoren da ne istražuje daleko i da je u dubini svog bića i te kako uplašen. Rekao mi je da budem veoma oprezan. „I šta onda da radimo? ,,U ovom trenutku ništa., Držaćemo svoje karte za sebe. Na kraju će nešto već popustiti, istina uvek izañe na videlo. Đovani pruži ruku i dopuni Alegrinu čašu. Dok su šetali natrag prema univerzitetu, Đovani je dozvolio Alegri da ga uhvati pod ruku. Neki glasić je Đovaniju govorio kako to nije dobro, ali kjanti je utišao taj uporni glas i on je to sebi objasnio kao susret sa bliskom dušom. Da je bio iskreniji prema sebi, mogao je da prizna da su ga osećanja prema ovoj inteligentnoj i prelepoj kaluñerici bacila u pravi metež. „Šta ćete za raspust? Hoćete li otići kući?“ Alegra odmahnu glavom. ,,Ne mogu to sebi da priuštim. Verovatno ću ostati ovde i uhvatiti se u koštac s Marijom Magdalenom, brojem 153 i kako ono beše? S ribama i gradovima koji padaju s neba“, reče ona kroz smeh. Sada je na Đovanija došao red da odmahne glavom. „Quello non val To neće moći, ni najmanje. Ja idem kući da se vidim sa svojima čak sam pozvan da održim misu. Morate poći i vi. Moja porodica bi baš volela da vas upozna.“ ,,Ne bih smela“, reče Alegra brzo, ni sama ne znajući sasvim zašto. ,,A zašto ne?“, upita Đovani. ,,Pa, zbog istraživanja profesora Roselija“, odgovori ona neuverljivo. „Au, ala vas je on zabrinuo. Da vam kažem: dok budemo kod mene, posvetićemo još vremena gledištima za i protiv Hrista i Marije Magdalene, pa ćemo to napisati kada se buderno vratili.“ „To bi bilo lepo“, reče ona, popustivši pred njegovom logikom. Alegra je osećala toplinu Đovanijevog tela i umalo nije spustila glavu na njegovo rame. Aetazione i testarda. Duboko u njoj komešala su se čudna osećanja. Glas katoličanstva govorio joj je da nije dobro što je toliko blizu jednom muškarcu. Kao i Đovani, pripisala je to osećanjima prijateljstva s nekim čijem se intelektu, toplini i saosećanju duboko divila.

89

,,Da li znate da mislim da vas nisam čak ni pitala gde živite?“ „Gde sam živeo“, ispravi je on, ,,ali to je za mene i dalje dom. Mali ribarski grad u zalivu Polikastro. Marateja. Jeste li čuli za njega?“ ,,Ne, ali jedva čekam da ga posetim." „Baš će vam se svideti. Svi su veoma prijatni, a planine izgledaju kao da padaju u more. Savršeno mesto za bekstvo dvoje studenata." ,,Mmmm“, promrmlja Alegra sneno i ne pomislivši na ono što radi, prisloni glavu uz njegovo rame. Đovani je znao da mora da promeni temu pre nego što glas u njegovoj glavi sasvim ne nestane. „Voleo bih da jednog dana odem u Svetu zemlju, vidim sva ta mesta iz Biblije i posetim Kumran.“ Alegra podiže glavu s njegovog ramena. ,,A mogli bismo i da nañemo Svitak Omega i da rešimo sve Roselijeve zadatke“, reče ona i oči joj zasvetlucaše. Iako to nisu shvatili, potraga za nedostajućim Svitkom Omega upravo je započela i njihov život će se zauvek promeniti. TRINAESTO POGLAVLJE Maratej a Đovani je zaustavio svoj pohabani fijat na planini Sv. Blez iznad Marateje. On i Alegra izašli su i pošli kamenim stepenicama do samog vrha planine gde je jedan imućni stanovnik Marateje podigao dvadeset dva metra visok kip Hrista, raširenih ruku, da nadzire gradić Marateju ugnežden dole, na planinskoj padini. Stajali su i gledali zapanjujući prizor, a laki lahor nosio je Alegrinu kosu. „O, Đovani, e bellissimo“ Apenini su se obrušavali u Tirensko more i obrazovali stenovitu obalu koja se protezala na sever i jug dokle god je Alegri dopirao pogled, a oštri nazubljeni vrhovi konačno su se gubili u oblacima. Rogač se borio za prostor sa borovima, manjim hrastovima i stablima maslina. U svakom pobrñu nalazila se uvalica u kojoj je smaragdna voda zapljuskivala stenje i pesak, da bi poprimila tamnoplavu boju dalje u zalivu Polikastro. Ispod njih, drum je vijugao niz planinu kao izuvijani rezanac špagete sve do same Marateje i, nešto niže, luke po imenu Marateja

90

Marina. Jake plave, crvene i narandžaste nijanse drvenih ribarskih čamaca izvučenih na obalu i usidrenih iza zapenjenih talasa koji su udarali o stenje davale su dodatnu lepotu maloj luci. Činilo se da to mesto nisu ni dotakli turizam i ritam života užurbanog sveta. Svesna da ona i Đovani ponovo stoje veoma blizu jedno drugome, Alegra zatvori oči. Osećala je toplo sunce na licu. Načas pomisli na svoju porodicu u hladnim, maglenim brdima Trikarika. Strašno joj je nedostajala i redovno je pisala, ali u dubini duše znala je da se nikad tamo neće vratiti. Alegra je shvatila da su je crkva i mali manastir San Domeniko smestili u intelektualnu i iskustvenu ludačku košulju. Vera joj je i dalje bila snažna kao i uvek, ali počela je da širi krila. Vlast Vatikana nad Alegrom je oslabila. ,,E molto bellissimo, Đovani. Zaista divno.“ Đovani se osmehnu i obgrli joj ramena rukom. „I mislio sam da će vam se dopasti", šapnu on. „Dok smo ovde, možemo da pozajmimo čamac i odemo na izlet do jedne od onih malih plaža niž obalu.“ Alegra se nasloni na njega. Želela je da večno stoji tu. „To je svakako bolje od domaćih zadataka“ promrmlja ona. Drum koji se spuštao do grada pratio je strmu stranu planine i Đovani je morao da stari menjač ubaci u drugu kako bi pomogao fijatovim jednako starim kočnicama. Kada su stigli do male luke, Đovani se parkirao na jednom od nekoliko praznih mesta na trgu pored marine. „Vidite onu kuću tamo sa narandžastim kapcima?C Đovani je pokazivao prema grupi okrečenih betonskih kuća koje su na južnom kraju plaže nadgledale luku. Kao da je seoce bilo isklesano iz planine. Ispred kuća mala krečnjačka litica vertikalno se spuštala do vode i štitila jarko obojene drvene čamce koji su se tamo blago ljuljali. Iza kuća gusto žbunje podbrežja naglo se uzdizalo u susret veličanstvenim Apeninima. „To je moj dom. „Divno je, pogled mora da je čudesan. „I jeste, ali ne dozvolite da vas pogled zavara. Taj deo je skup, ali mi Donelijevi smo jednostavan svet. Kuća je bila u vlasništvu mog čukundede i od tada neprekidno pripada našoj porodici. „Svejedno, izgleda divno, mada sam malo nervozna zbog toga što ću upoznati vašu porodicu. ,,Ne bi trebalo da budete. Pa ne dovodim kući verenicu.

91

Alegra se očito postidela i osunčani obrazi su joj primetno pocrveneli, a Đovani je smesta zažalio zbog tog komentara. „Izvinite, nisam mislio to tako kako je zvučalo." Za trenutak meñu njima zavlada neprijatna tišina dok su se borili sa mislima koje nisu smeli da izraze rečima, a onda je taj trenutak jednako brzo prošao. „Đovani!" Đovanijeva sestra Marija ugledala je kola i istrčala kao kakva učenica kroz sokake i prolaze da dočeka svog omiljenog brata. ,,Đovani!“ Ona se baci na njega i oduševljeno ga poljubi u oba obraza. „Marija! Sada si viša od mene.“ ,,To i nije neko dostignuče, zar ne?“, reče ona i podiže obrve. Tamne oči joj zasvetlucaše istim vragolastim sjajem koji je Alegra zavolela kod Đovanija. Marijina crna kosa bila je kratko ošišana oko ovalnog lica. Sa samo petnaest godina, Marija Doneli već je bila prelepa devojka. Ne sačekavši na predstavljanje, Marija se okrenu Alegri. ,,Ti mora da si Alegra“, reče ona. „Benvenuta a Maratejal“ „Grazie, Marija. Veoma si ljubazna.“ „I gle!“, reče Marija. Đovani namignu Alegri. Navikao je na sestrino bezgranično oduševljenje životom. Marija je pokazivala preko stenovitog kraka koji je štitio malu luku od velikih talasa. „Tamo je Papa sa dečacinia!“ Sinjor Doneli, kao i njegov otac i otac njegovog oca, proveo je ceo život kao ribar i, poput Đovanija, bio je nizak i vižljast; Đuzepe i Đorño su, meñutim, obojica bili visoki i širokih ramena, najpre zahvaljujući dalekim genima, a zatim usled toga što su napustili školu čim su stasali da žive od izvlačenja ribarskih mreža. Papa i Đovanijeva braća upravo su završili s krpljenjem mreža i savili su ih na palubi Aquila del Mare, Morskog orla, u pripremi za sledeći dan ribarenja. Ali to neće biti sutradan. Sutra je nedelja, i čitava porodica i ostatak malog sela biće u crkvi. Đovani je pozvan da održi misu s monsinjorom Vinćencom Abostinijem, sveštenikom koji je tu dugo službovao i nadahnuo Đovanija da sledi svoje srce i veru. „ Vi vedremo a casal Vidimo se kod kuće!“, viknu Đorño mašući, isceren kraj tate i Đuzepea. »Fate prestol Nemojte se dugo zadržati!“ Marija uze Alegrinu torbu. „Hodite vas dvoje. Mama vas čeka. Celo jutro je kuvala.“ „Ako biste joj prikačili kleme, celo selo bi snabdevala energijom“, reče Đovani Alegri. „Čula sam to“, dobaci Marija preko ramena dok je išla preko trga.

92

Đovani okači torbu o rame i oni poñoše za Marijom sa trga u lavirint uskih popločanih sokaka natkrivenih betonskim lukovima. Tu i tamo, vlaga je procurila odozgo i nekada beli lukovi bili su prekriveni tamnozelenom plesni. Na odreñenim razmacima, gole sijalice visile su o drevnim pocrnelim lancima. Uličice su bile još uže usled običaja prodavaca da svoju robu kače o kuke u betonu bakarne šerpe i lonce, pletene korpe i torbe i šolje za kafu u policama od kovanog gvožña. Stepenice su se posvuda spuštale od kuća ili uspinjale u prodavnice i kafane. Neke sveže okrečene, druge izlizane i napukle, stepenice su se nemoguće uvijale, sa biljkama u saksijama s jedne ili druge strane. Nad ulazima su bile nadstrešnice od ploča terakote i poneka tenda od izbledelog platna. Najzad su stigli do mesta koje je Alegri izgledalo kao samo još jedan deo lavirinta, kada je Marija pojurila uz okrečeno stepenište oivičeno neizbežnim saksijama. „Mama! Mama! Đovani! E a casa Kod kuće je!“ Đovani je uvek o majci pričao s mnogo ljubavi, i krupna sinjora Sofija Doneli bila je baš onakva kakvom ju je Alegra zamišljala. Pripravan osmeh na okruglom licu punom mudrih bora. Izašla je iz kuhinje, raširenih ruku, i zagrlila sina u predvorju. „Nedostajao si mi“, reče njegova majka, pa ustuknu i uštinu ga za obraze. Okrenu se Alegri. „Sestro Baseti. Dobro došli u Marateju i dok ste tu, si metta a suo agio morate se osećati kao kod kuće. Marija će vam smestiti torbu u sobu.“ „Avanti! Avanti! Hleb samo što nije ispečen.“ Kuhinja je bila glavno mesto okupljanja porodice. Veliki šporet na drva stajao je u zadnjem delu prostorije, a u središtu je bio dugačak, težak trpezarijski sto. Dva velika prozora s narandžastim kapcima koje je Đovani pokazao gledala su na luku. Domaća pasta menate ležala je na stolu, uvijena kao konopac. U blizini je bio napukli keramički ćup sa oznakom olio. Bio je pun lukanskog maslinovog ulja od maslina koje su uzgajali u Bazilikati još od grčkih vremena. Vulkansko tle u toj oblasti davalo je ulju jedinstvenu aromu, a samim tim i bazilikanskoj kuhinji poseban ukus. Sofija Doneli nikada nije koristila ništa drugo. U drugoj punoj činiji bio je lampascioni vrsta divljeg crnog luka, u trećoj peperoncino crvene paprike koje su se mogle naći širom Bazilikate. Kozji sir i lucanega lukanska kobasica bili su na stolu, i miris sveže ispečenog hleba ispunio je kuću. Ragu di carne, sos od jagnjetine, svinjetine i jaretine, krčkao je na šporetu. ,,Đovani!“

93

„Papal Đuzepe! Đorño!“ Zagrljaji i poljupci u oba obraza, neskrivena ljubav izmeñu italijanskog oca, sina i braće. Mnogi tvrde da je bog dobro uradio kada je stvorio Italijane zbog osećaja za porodicu, zajednicu, i zbog strasti prema životu. „Alegra, upoznajte se s ostatkom porodice!“ Još zagrljaja, još poljubaca. Sinjora Doneli poslužila je vreli ragu di carne u činijama od terakote dok je Papa sekao sveže ispečeni hleb. „Blagoslovi nas, o Gospode, i ove darove tvoje koje primamo iz tvoga izobilja. Kroz Hrista Gospoda našeg. Amin.“ „Kakav je ulov, PapaV upita Marija. Sinjor Doneli se osmehnu. Svi imaju istu toplinu u očima, pomisli Alegra. „Danas su radile orade. Sutra posle crkve mama će moći da vam posluži specijalitet kuće“, reče on, ozarivši se pred gošćom. „A ako sledeće nedelje bude lepo vreme, Đovani, trebalo bi da uzmeš šalupu i pokažeš Alegri neke naše plaže.“ Alegra oseti da je postala deo porodice i to osećanje samo se pojačalo sutradan, kada je sa Donelijevima pošla na misu. Nikola Farini, seoski zvonar, vukao je iskrzano uže ispod zvona parohijske crkve Adolorate. Bio je to osamdesetogodišnjak i beli brkovi bili su mu uredno štucovani, a na sebi je imao filcani šešir i najbolje nedeljno odelo. Nikola je bio jedini parohijski zvonar otkad su svi znali za sebe i danas je prionuo na taj zadatak s voljom upola mlañeg muškarca. Nije svaki dan misu služio jedan od omiljenih sinova sela, i vesela zvonjava starog gvozdenog zvona odjekivala je meñu apeninskim grebenima. Đovani pomisli kako se mala prostorija za oblačenje svečane odore nije promenila otkad je on pomagao za oltarom. Sav ponosan, pošao je za svojim starim mentorom do oltara i smesta stao, postiñen. U retkom odudaranju od forme mise, pastva je poustajala da mu aplaudira. Đovani im mahnu s osmehom, dok je monsinjor Vinčenco Abostini zaverenički namigivao svom štićeniku. Obznanio je unapred da misli kako dobrom Gospodu to ne bi smetalo. Još jedna retkost bila je okolnost da je zvonareva žena, sinjora Farini, pristala na navaljivanje da svira male orgulje sa pedalama. ,,A sad, pošto smo dočekali s dobrodošlicom oca Donelija, zapevajmo svi pohvalu Gospodu u himni broj 803, ’Sva slava, čast i hvala tebi, kralju iskupljenja. Sinjora Farini, bucmastog lica rumenog od ponosa, pritiskala je drvene pedale meha iz sve snage, a stoličica orgulja zabrinjavajuće je krckala pod njenom

94

težinom. Hor bečkih dečaka ne bi bio ugrožen njihovim nastupom, ali ono što je možda vernicima parohijske crkve Adolorate nedostajalo u horskoj obuci nadoknañivalo je njihovo oduševljenje. Ti si kralj Izraela, plemeniti Davidov sin... Izrael je bio udaljen gotovo tri hiljade kilometara, ali dok su reči stare himne odzvanjale malim italijanskim selom, bilo je jasno da Hristov uticaj na obalama Tirenskog mora nije ništa manji nego na obalama Galileje ljubav, tolerancija i osećaj zajedništva. Kada nije bila izobličena silom i korupcijom Vatikana i drugih hrišćanskih hijerarhija, Hristova poruka bila je jednako iznenañujuće moćna kao i Avramova i Muhamedova. „Mogla bih se navići na ovaj život“, promrmlja Alegra i nasloni se na zadnji deo šalupe pa zatvori oči, upijajući zrake jutarnjeg sunca. „Moramo li sutra da se vratimo? Đovani je veslao snažnim i ravnomernim ritmom i sa svakim zamahom mala šalupa je klizila napred, dok je smaragdno i tirkizno Tirensko more blistalo iza drvene krme. „Zar niste rekli da biste radije radili na zadatku profesora Roselija?“ ,,Pa, te dve stvari su otprilike izjednačene, ali ova bi verovatno odnela prevagu‘, reče Alegra otvorivši jedno oko dopola. „Kuda me vodite, Đovani Doneli?“, upita ona, neobično vragolasta. „Zato što nisam sigurna da bi kardinal Petroni to odobrio.“ „Pa, nisam nameravao da mu to kažem, ali iza sledećeg rta nalazi se mala pećina. Papa nas je vodio tamo na izlete kada smo bili mali. Tamo se može doći samo morem pa bi se cela porodica ukrcala u ribarski brod i on bi ga usidrio nedaleko od stenja, da bi nas na obalu odvezao čamcem sa veslima.“ „Sei fortunato Baš imate sreće što ste ovde odrasli. Da li znate da je ovo prvi put da sam u čamcu?“ ,,Zaista?“ Đovani je za trenutak bio iznenañen, a onda se nasmejao. „Pretpostavljam da u Trikariku nemaju mnogo šalupa. Mi smo se ovde razmazili. Nedostaje mi more.“ Njih dvoje utonuše u lagodnu tišinu naglašenu samo ritmičkim udarima vesala po njihovim rašljama. Alegra je prebacila ruku preko ivice i gledala peščano dno kroz kristalnu vodu. Isprva je bila bojažljiva i pomislila je da saopšti Đovaniju svoju tajnu, ali osvanuo je tako divan dan i lahor je bio tako lak da je u zalivu Polikastra bilo samo veoma slabih talasa, usled čega je oslabio i njen strah. Apeninsko pobrñe

95

bilo je prekriveno niskim borovima; dok su obilazili rt i pred njima se ukazivala mala plaža, Alegra je bila u potpunosti pomirena sa svetom oko sebe. Krma je blago zagrebala po sivom kamenitom pesku i Đovani je uvukao vesla i pomogao Alegri da izañe iz šalupe. Zajedno su poneli prostirku i izletničku korpu uz plažu do male travnate zaravni ispod nekoliko borova. „Hoćete da plivamo pre ručka?“ Alegrin mir najednom se raspade u paramparčad. „Đovani...“ Ona pognu glavu. „Mislila sam da vam kažem. Ja ne umem...“ Đovani se najednom zabrinu i nežno je uze za ramena. „Šta ne umete? Zar nešto nije u redu?“ ,,Ne umem...“, zamuca ona. „Ne umem da plivam“, istrtlja i porumene od stida. Đovani joj nežno podiže bradu prstom i pogleda je u oči. ,,Ja sam kriv. I šutnuo bih sam sebe da mogu. Trebalo je to da shvatim kada ste rekli da ste prvi put na čamcu. Zar je ovo zaista prvi put da ste na obali? Alegra klimnu glavom. ,,Hej, reče on tiho. „Pomislite da je to samo još jedna mala životna pustolovina. Ako želite, možemo prosto da gacamo u plićaku dovde." Đovani pokaza šakom visinu Alegrinog vitkog struka. „A ja ću vam održati prvi čas plivanja, važi? Alegra ponovo klimnu glavom, i dalje nevesela. „Samo ako se osmehnete. „Hvala, reče ona zahvalno. On je uze za ruku i povede do ivice vode. „Sasvim je prirodno što ste se unervozili, ali verujte mi, ako bude potrebno, moći ćete da stanete na dno. Najpre ću vam pokazati kako da plutate. Gledajte ovo. Alegra poñe za njim u toplu vodu i dok su je Đovanijeve ruke pridržavale, dopusti sebi da legne na leña. Onda se uspaniči i žustro zamlatara rukama oko njega, iskašljavajući vodu, grcajući. „Držim vas. Držim vas. Rilarssasi. Opustite se, reče on tiho dok ju je držao. „Sigurno mislite da sam pravi idiot, reče ona pognute glave, dok ga je i dalje držala oko vrata. „Trebalo je da vidite mene na kraju užeta nedaleko od mola, dok je Papa držao drugi kraj. Bio sam prestravljen." Glas mu je bio miran i ohrabrujući, ali dok je Alegra pridizala glavu, u mislima joj je vladala prava zbrka. Karlo je bio strašan greh, ali ovo je nekako bilo drugačije.

96

Ovo je izgledalo kao nesavladivo jaka sila prirode. Kako je nešto tako ispravno moglo da bude tako pogrešno u očima crkve? ,,Da probamo ponovo? Đovanijev glas zvučao je čudnovato promuklo dok je Alegra ležala u njegovom naručju. Isprva ju je pridržavao, a onda polako pustio da utone, sve dok je nije održavalo samo Tirensko more, kao i vera u tog muškarca koji kao da je bio još zadovoljniji tim dostignućem od nje. Kad su se vratili na plažu, sunce je grejalo Alegrina ramena dok je otvarala izletničku korpu koju je spakovala Đovanijeva majka. „Masline, dimljena riba, svež hleb, marinirani crni luk tvoja majka sigurno misli da smo došli ovamo na nedelju dana!“ ,,E to bi stvarno izazvalo razne glasine", reče on i pruži joj plastičnu šolju. Kondenzovani potočići slivali su se niz bocu bele malvazije dok im je Đovani punio čaše. „Salutel" „Salutel I hvala za čas plivanja“, reče ona, ponovo svesna toga koliko sede blizu. „Prirodno ste talentovani. Pa, gotovo da jeste“, reče on i plave oči su mu poigravale dok se Alegra sumnjičavo osmehivala. „Još nekoliko časova i plivaćete s kraja na kraj zaliva.“ „Možemo li jednog dana da se vratimo ovamo?“, upita Alegra dok je dodavala Đovaniju kiflu u koju je stavila pomalo od svega što je bilo u korpi njegove majke. „Verovatno, mada nam oboma ovo teško pada, non e veroV reče Đovani zamišljeno i prvi put tako rečima izrazi borbu koja se u njemu zbivala. Alegra klimnu glavom, priznavši sopstvena osećanja. „Zašto ste postali sveštenik, Đovani?“ „Taj deo nije bio težak. Zbog duboke ljubavi prema crkvi. Zbog potrebe da dam svoje najbolje Ijudima oko sebe i zbog činjenice da sam bio spreman da sledim Hrista gde god da me pošalje“, reče on s toplim osmehom. ,,Da li znate gde će vas on to poslati?“ ,,Ne. I mislim da se to otkriva malo po malo. Ko zna gde ćemo se naći posle univerziteta?“ „Bilo bi lepo kad bismo mogli negde da završimo zajedno“, odgovori ona, dok je vino uklanjalo njene kočnice. Đovani uze Alegrinu šolju i spusti je kraj svoje na pesak. Usne su mu bile slane dok se privijala uz njegovo telo. Đovani je zagrli čvršće i ona vide da reaguje na njega, voljno. Alegra shvati da istražuje Đovanijev jezik svojim.

97

„O, Đovani.“ Đovani je bio na mukama. „ Alegra‘, šapnu Đovani. On zapetlja oko kopče na njenom kostimu, a ona mu pomože rukama. Male grudi bile su joj mokre od perli morske vode, a bradavice tvrde i uzdignute. Alegra zastenja kada ih on blago liznu i uze u usta. Te noći oboje su dugo klečali i tražili oproštaj. Aettazione. Sada su ležali budni. Zbunjeni i nesigurni. Alegra je zurila kroz prozor u noćno nebo. Soba joj je bila na spratu, kraj Đovanijeve, s prednje strane kuće. Svetla iz marine bila su prigušena, a laki lahor mreškao je Tirensko more ispod njih. ,,Zašto?“, upitala je svog Boga po stoti put. Zašto je ovo tako loše? Znala je da je epizoda s Karlom bila pogrešna, ali ovo je bilo toliko drugačije. Testarda. Briljantni, blagi Đovani, u čijem je društvu tako zabavno. Osećala je da bi kraj nekoga kao što je on mogla da provede ostatak života, pomažući mu da postigne ono što Bog želi da bude njegovo postignuće. Kraj nekoga ko ju je mnogo čemu naučio. Kraj nekoga u koga je sada bila duboko zaljubljena. A opet, crkva je to branila. Zašto? Alegra zajeca, u sebi. Ti jecaji nastali su iz očajanja i neostvarenosti, kao i iz sve jačeg preispitivanja vere. Đovani je u svojoj sobi ponovo klečao i molio za oproštaj Boga koji je večeras izgledao veoma, veoma daleko, nemo, nepomerljivo. Tražio je oproštaj, ali osećao se otuñeno zato što su osećanja prema Alegri u njemu bila jača nego ikada. Otuñenost od Boga bila je za Đovanija nova teritorija. Pokušao je da razdvoji srce i glavu, ali to nije bilo od pomoći. Kao mladi polaznik semeništa prihvatio je celibat bez mnogo razmišljanja. Činilo se da to nije preterano visoka cena koju treba platiti da bi se služilo Hristu, sve do sada. Đovani otvori oči i zagleda se u noćno nebo i galaksije na udaljenostima od više milijardi svetlosnih godina. Godine učenja, kako teologije, tako i prirodnih nauka, nagnale su ga da razmišlja dublje, a nikada dublje nije razmišljao nego ove noći, dok se borio sa crkvenom dvoličnošću u vezi sa seksom. Bila je to crkva koja propoveda jedno, a opet često upražnjava drugo. Đovani je znao da mnogi katolici nisu svesni toga da su katolički sveštenici hiljadu godina posle Hrista bili srećno oženjeni i zahvaljujući tome radili mnogo efikasnije. Onda je 1074. godine papa Grgur VII, dok je sam imao ljubavnicu, doneo dekret da sveštenici mogu biti odani jedino crkvi. Hiljade oženjenih sveštenika morale su da se „oslobode uticaja svojih žena“ i razvedu. Đovani je isto tako znao da iza štetne politike celibata stoji još zlokobniji razlog; rana crkva povukla je taj potez kako bi zaštitila svoju ogromnu

98

imovinu jer je postojala pravna opasnost da deca sveštenika naslede tu imovinu i tako crkvu liše gomilanja bogatstva. Hrist nije rekao baš ništa u vezi s celibatom. Nije to smatrao vrednim pomena, osim što sam nije odabrao da se oženi ili možda jeste? Crkva je oduvek zaobilazila činjenicu da je Hrist uživao u ženskom društvu. Đovani pomisli na Lukin opis Isusa koji putuje kroz varoši i gradove Svete zemlje sa nekoliko žena meñu učenicima., Jovana, žena Irodovog poslužitelja Huze, Suzana i mnoge druge koje su ga pomagale onim što su imale.“ Sve to u kulturi gde je bilo zabranjeno da se neko ženi javno obrati, a kamoli da putuje sa njom. Isus je bio harizmatičan, produhovljen i nadaren govornik i ponašao se prema ženama kao prema jednakima. Nije ni čudo što im je bio privlačan. Odnos Marije Magdalene i Isusa bio je mnogo dublji nego što je to crkva priznavala. Možda je dvoličnost crkve u vezi sa seksom i ulogom žena u religiji prikrivala nešto duhovno uravnoteženije. Osećaj sklada izmeñu muškarca i žene koji je bio ključni element u obrascu postanja, na šta je profesor Roseli ukazivao na svojim predavanjima. Kada je san došao, bio je isprekidan. Đovani je čas tonuo, čas bio bunovno budan, duboko uznemiren. Negde usput veru su izopačile namere muške hijerarhije da uveća svoju moć. Crkva je nekako iskvarila Hristovu poruku i celibat je bio deo toga. Nije moralo biti tako. Đovani je triput prebacio iz četvrte u drugu brzinu pre nego što je morao da zaustavi fijat na jednoj od čuvenih lakat-krivina u Marateji. Kutija menjača je strugala i bunila se dok je on tragao za nižim brojem obrtaja. Neprijatna tišina vladala je izmeñu Alegre i Đovanija i remetili su je samo protesti malog vozila dok su se mukotrpno uspinjali dolinom izmeñu planina u miru ranog jutra i dok su se lučki grad Marateja i Tirensko more polako gubili za njima. Struganje brzina bilo je u skladu sa sve jačim besom koji je Alegra osećala prema ograničenjima njene crkve, a bila je jednako besna i na sebe zbog toga što je sanjala o partnerskom odnosu sa Đovanijem. Zašto se crkva trudila da nadvlada ljudska osećanja, i zar je oduvekbilo tako? Možda je Svitak Omega bacao malo svetla na humaniju crkvu, crkvu koja je prepoznavala ljudsku prirodu i ono što su ljudi za života osećali. „Žao mi je zbog onog juče“, reče Đovani i prekinu joj misli. „Žao ti je, je 1’ da?“, odbrusi ona, ljutita jer je Đovaniju bilo žao zbog onoga što su osećali jedno prema drugome. Buntovnost je ponovo izbila na površinu, ali sada je bila jača nego ikad pre. Molta testarda.

99

Đovani se trgao zbog Alegrine reakcije. To nije ličilo na nju. Osetio je neku promenu u Alegri, snagu i odlučnost koja je iz nje počela da se pomalja. ,,I meni je žao“, reče Alegra, konačno obuzdavši gnev. „Zbog načina na koji sam to rekla. Ali naprosto mi nije žao zbog toga što osećam i zbog načina na koji smo reagovali jedno na drugo.“ Đovani nije odgovorio odmah. ,,Ni meni“, reče on. „Ali to se ne sme ponoviti. Oboje to znamo.“ „Znam, ali to ne znači da ne smemo da se viñamo“, reče ona prkosno. Đovani spusti jednu ruku s upravljača i posegnu za njenom. „Naravno da ne. Ne postoji pravilo koje bi branilo pastu petkom uveče. Ali... Ne postoji ništa što bih više želeo od toga da sam ponovo s tobom na plaži, ali to je za oboje previše teško.“ Đovani je oklevao. „Volim te, Alegra.“ Alegra se okrenu prema njemu i smeñe oči bile su joj blage. ,,I ja tebe volim, Đovani.“ ČETRNAESTO POGLAVLJE Milano Bila je zima. Tokom noći je sneg padao neuobičajeno gusto. Na Pjaci dela Skala kameni kaputi Leonarda da Vinčija i drugih statua u starom istorijskom centru Milana bili su prekriveni belim prahom. Nalet hladnoće podudarao se s raspoloženjem kardinala i nadbiskupa milanskog Lorenca Petronija. Brzo je napisao samo jednu reč na jednom od dva dokumenta iz jutarnje pošte, Aetti, čime je naložio svom privatnom sekretaru da prihvati poziv da prisustvuje diplomskoj ceremoniji na Universita Statale. Drugi dokument mu nimalo nije popravio raspoloženje. Bilo je to pismo od dekana. Eminencijo, Pišem vam ovo pismo zato što su sinjor Doneli i sinjora Baseti postigli izvanredne rezultate iz filozojije, arheologije i hemije... Pominjanje katoličkih studenata kao sinjora i sinjore Petroniju je išlo na živce, ali veoma ga je ozlojedila dekanova ocena da je pilot program postigao briljantan uspeh. Petronija nije iznenadilo to što je otac Doneli dobio univerzitetsku medalju za filozofiju, ali je makar problem budućeg postupanja sa njim time bio rešen. Bilo

100

je malo iznenadenja u početku kada je Petroni predložio da se otac Doneli pošalje na Bliski istok, ali u Rimu je bilo i prečih stvari od postavljenja mladog sveštenika u Izraelu. Vremešni državni sekretar pristao je slegnuvši ramenima. Ali šta uraditi sa kaluñericom iz Trikarika? Nju nije mogao tek tako da pošalje u neki zabačeni katolički kraj sveta, a da ne izazove upitno podizanje obrva. Sestra Baseti trebalo je da primi univerzitetsku medalju za arheologiju i univerzitetsku medalju za hemiju. Kako je jedna žena mogla to da postigne? To je već bio znak opasnosti za Svetu crkvu. U pokušaju da kontroliše nemoć, kardinal Petroni pomisli na Postanje. U rajskom vrtu žena je bila odgovorna za pad muškarčev i sve žene trebalo je da shvate da su, kao puž koji na leñima nosi svoju kućicu, smeštene u svet muškaraca kako bi im vodile domaćinstvo i omogućile seks radi održavanja čovečanstva. Petroni je već odlučio da u svom sledećem izveštaju papi opiše obrazovni program kao „zanimljiv eksperimenta. To bi propratila snažna preporuka povratka normalnim katoličkim kanalima obrazovanja koji su pod prikladnom kontrolom. Dok je proučavao Alegrinu fotografiju koja je sada pronašla mesto na unutrašnjoj korici njenog dosijea, Petroni se zamislio. Tamne smeñe oči i crna kosa, osunčano ovalno lice; veoma lepa mlada kaluñerica sa očiglednim akademskim darom bila je zanimljiva kombinacija. Možda je kucnuo čas da se bolje upozna sa sestrom Baseti. Madona, kurva Petroni je uvek mogao da vidi prednost u svakoj situaciji. Ta verska zavrzlama bila je savršena kao predmet istraživanja. Petronijeve oči su se skupile kada je izrecitovao reči koje je apostol Pavle uputio Efežanima: „Žene, slušajte muževe kao što slušate Gospoda. Jer muž je glava ženi baš kao što je Hrist glava crkvi. Zvuk mudrih Pavlovih reči ga je umirio. Kucnuo je čas da se sestra Alegra postavi na svoje mesto. Alegra se čvrsto umotala u kaput dok je sneg još lako padao na debeo sloj koji je prekrivao univerzitet. Poziv na večeru tog jutra joj je doneo vozač kardinala Petronija i, koliko god da se trudila, Alegra nije mogla da smisli izgovor da odbije poziv moćnog kardinala. Prolazila je kroz sada poznate zasvoñene hodnike oko četvrtastog glavnog trga prema glavnom ulazu u Ca Granda. Đovanija nije bilo tek dva dana i nedostajao joj je više nego što je mislila da je to moguće. Bilo je teško, ali poštovali su sporazum koji su postigli pri povratku iz sudbonosne posete Marateji. Sto se Alegre tiče, ona se bacila na studije i postigla impresivan broj visokih odličja. Upustila se u zapetljanu biohemiju i bila je krajnje zainteresovana

101

za izuzetne veze i nukleotide DNK, kao i za razvoj života na Zemlji iz jedne jedine praiskonske ćelijske loze. Što je više toga saznavala, to je više shvatala da priča o postanju i Adamu i Evi ne drži vodu. Đovani i Alegra su se složili da treba da se potrude da ne borave zajedno nasamo ili da ostavljaju otvorena vrata ako se nañu u sobi onog drugog. Večeri petkom uvek su nosile veliku opasnost. Rasprave uz pastu i nekoliko čaša vina o svemu, od porekla čovečanstva do Hristovog odnosa sa Marijom Magdalenom, umalo ih u više navrata nisu naveli u napast. Nekako su uspeli da prevaziñu ljubav koju su osećali jedno prema drugom i ta ljubav je izrasla u nešto još moćnije. Zbližili su se više nego ikad. Sada je on otišao, i to, od svih mogućih mesta, negde na Zapadnu obalu i okupirane izraelske teritorije. Bilo je to nameštenje koje nije imalo baš nimalo smisla, a poslali su ga tamo istog trenutka kada je položio poslednji ispit. Đovani je zatražio nedelju dana odmora, ali kardinal nadbiskup milanski bio je neumoljiv u svom stavu da je ovaj tamo smesta neophodan. Iza kamenih lukova Ca’ Granda videla je sjajni crni volvo i vozača kardinala Petronija. PETNAESTO POGLAVLJE Jerusalim k ada je Đovani platio taksi, sunce je zalazilo iznad bedema Starog grada. Sveti Josif, manastir milosrdnih sestara i dom katoličkog biskupa jerusalimskog, biskupa Patrika O’Hare, nalazio se na drumu Hrišćanske četvrti, nedaleko od crkve Svetog groba, sazidane iznad mesta Hristovog raspeća. Uska dvospratnica bila je sabijena izmeñu dve prodavnice, a popločana ulica još je bila puna turista u potrazi za suvenirima. Zarñala kapija zaškripala je buntovno kada ju je Đovani gurnuo i otvorio. Bele stepenice koje su vodile do prednjih vrata bile su iskrzane, a prozori prekriveni drvenim kapcima, dok se sa sigurnosnih gvozdenih šipki Ijuštila boja. Jedna sestra otvori stara vrata odgovorivši na Đovanijevo povlačenje pohabanog užeta. „Dobro došli, oče, ja sam sestra Katarina." Sestra Katarina je bila niska, veselog i bucmastog lica, sede kose podignute u punñu i u mantiji koja je izgledala kao da je videla i bolje dane. „Hvala, sestro. Đovani DoneliC, odgovori on i prodrma njenu pruženu ruku.

102

,,Da vam ponesem torbu, očeK, reče ona i posegnu za njegovim koferom. Đovani se neuspešno odupirao, da bi zatim pošao za njom uskim stepeništem. „Raskomotite se“, reče ona i uvede ga u veliku prostoriju koja je gledala na ulicu. „Staviću torbu u vašu sobu i obavestiti biskupa O’Haru da ste stigli.“ Đovani sede u jednu veliku tapaciranu fotelju i obazre se oko sebe. Zidovi su do tavanice bili prekriveni policama za knjige. Avgustinova dela stajala su naporedo sa delima kasnijih teologa: Barta, Bultmana, Nibura, Šlajermahera i Ranera. Začudo, znatan prostor bio je posvećen i trojici ljudi koje je Vatikan osudio zbog njihovog nezgodnog preispitivanja prihvaćene crkvene doktrine: Pjeru Tejaru de Šardenu, Šilebeksu i, možda najvećem živom teologu od svih, Hansu Kingu. Tu se nalazio, izgleda, i po primerak svake knjige ikad napisane o Svicima s Mrtvog mora: Heršel Šenks, Geza Vermes, Edmund Vilson svi veliki izučavaoci Svitaka. Čak i kontroverzna australijska spisateljica Barbara Tiring. Đovanijeve misli prekinu gromki glas sa ulaza. „Nadam se da vam je putovanje bilo prijatno, oče.“ Bezmalo dvanaest godina na Bliskom istoku i šest godina pre toga provedenih u Vašingtonu nije nimalo uticalo na lirski irski provincijski izgovor biskupa O’Hare. Bio je to krupan muškarac proreñene kose, sa čupavim obrvama, okruglim, rumenim licem i blagim zelenim očima. Zamašan stomak Patrika O’Hare govorio je o strasti prema dobroj hrani i vinu i njegov pozdrav bio je pun topline. ,,Da, hvala vam, ekselencijo, mada mi je obezbeñenje u Tel Avivu delovalo pomalo preterano“ odgovori Đovani iskreno. „Dobro došli u Obećanu zemlju. I molim vas, zovem se Patrik. Možete me zvati ekselencijom kad nam u posetu doñe neko iz Vatikana, što na svu sreću nije mnogo često.” „Pokušaću da se naviknem na toK, odgovori Đovani, kome se njegov živopisni starešina već dopao. „ A mislim i da treba da se uzdržite od suda o boravku ovde pre nego što vidite kuda vas šaljem", odgovori biskup. ,,U jedan gradić po imenu Mar Ot, oko dvedeset pet kilometara odavde, ali kao da je hiljadu. Grad je palestinski, podeljen i drumom i verom. S jedne strane druma žive palestinski hrišćani, naša svojta, i mnogo godina tamo nemaju sveštenika. S druge strane druma su palestinski muslimani. Postoji samo jedna škola i pohañaju je deca s obe strane druma. Tamo je mnogo potrebnija diplomatija nego teologija, Đovani.M On priñe sitnim

103

koracima dobro snabdevenom ormariću. ,,To je ovde deo rutine za očuvanje duševnog zdravlja." Zelene oči su mu zaigrale dok je dodavao Đovaniju veliku čašu s irskim viskijem. ,,Šalom!tc ,,Šalom. Đovani podiže čašu. On nije često pio viski, ali slutio je da će se navići na to kad god je biskup O’Hara u blizini, bez obzira na doba dana. „Čudno, zar ne. Patrik smesti telesinu u jednu od preostalih tapaciranih fotelja. „Zdravica mira u zemlji neprestano rastrzanoj ratom.u „Mislite li da će u ovoj zemlji ikad zavladati mir?C „Ne dok se ne urazume i ne dodu do sporazuma s Palestincima. „Je li to izgledno? „Ima ih mnogo s obe strane koji čeznu upravo za tim, kao i za okončanjem spirale nasilja. Ponekad se ukaže tračak nade da bi jednako brzo bio ugašen. Obično zbog ega nesposobnih, nekompetentnih i korumpiranih političara, uz pomoć i podbadanje kulture fanatizma koja je jednako zavedena koliko i moćna. „Pretpostavljam da ni sudar vera ne pomaže mnogo, razmišljao je Đovani naglas, novajlija u politici i intrigama Bliskog istoka. „Mnogi ljudi vide islam kao nasilnu veru, mada je upravo obrnuto. Islam znači predaja’ i musliman je neko ko se potpuno predaje Alahu i poštuje Alahove zahteve da se ljudi jedni prema drugima ponašaju pravedno i saosećajno. Muslimani fundamentalisti ne predstavljaju pravi islam, baš kao što ni razni tipovi poput Džerija Bafita ne predstavljaju pravo hrišćanstvo. „Nažalost, mnogo ljudi veruje stavu fundamentalista da treba da postoji samo jedna vera njihovaC, primeti Đovani žalosno. ,,To je zanimljivo pitanje, zar ne? Kakav bi to izopačeni bog stvorio ljudska bića čija potraga za smislom u veri stvara toliko meñusobne netrpeljivosti? Đovani je bio malo iznenañen. Nije bilo uobičajeno da jedan biskup za Boga kaže da je izopačen. „Izgledate iznenañeno, Đovani.t ,,I jesam malo, prizna Đovani. „Nemojte to biti. Kada dospete u moje godine obično mnogo toga dovodite u pitanje. „I svoju veru? „Pogotovo veru. Jeste li čitali išta od Tejara de Šardena?“ „Mislio sam da je Vatikan zabranio njegova dela, mada nisam mogao da ne primetim da imate

104

nekoliko njegovih knjiga.“ „Kardinal Petroni i njegovi ne bi se time obradovali“, odgovori Patrik smrknuto. „Ali dolazak nekoga sličnom njemu u Jerusalim jednako je verovatan kao i postizanje mirovnog sporazuma, pa mislim da sam prilično bezbedan“, zakikota se on i raspoloženje mu se povrati kada je ustao iz fotelje i počeo da pretura po policama, da bi se vratio sa mnogo puta prelistavanom knjigom i jednako pohabanim Matematičkim žurnalom. „Comment Je Crois Kako verujem“, reče on i pruži knjigu Đovaniju. „Na francuskom je, ali koliko znam vi taj jezik govorite tečno, zajedno sa engleskim, nemačkim, španskim i latinskim?“ „Neko vas je dobro izvestio", reče Đovani s osmehom. „Začudo, taj neko je Vatikan. Oni nisu poznati po tome da nas seljane uključuju u svoje debate, ali poslali su mi vašu biografiju.“ Patrik nasu sebi još jedan viski. „Šarden je bio veoma zanimljiv čovek. Pošto je postao jezuitski sveštenik, služio je u Prvom svetskom ratu u sanitetu. Izmeñu ostalog, dobio je Vojni orden i Legiju časti. Poput vas, i on je bio naučnik.“ „Ponekad je teško biti i sveštenik i naučnik. Postoje trenuci kada poželim da sam ili jedno ili drugo, nikako oboje.“ „Šarden bi se saglasio s vama, ali on isto tako ima hrabrosti da se ne saglasi s Vatikanom, što je njihove eminencije prilično iznerviralo, pa su uradili ono što uvek rade.“ Đovani klimnu glavom. ,,Izopštenje.“ „To je njihova uobičajena reakcija na svakoga dovoljno pametnog i nepromišljenog da dovede u pitanje osnove njihove moći. U svakom slučaju, možete uzeti obe ove knjige“, reče on. ,,U drugoj je rad izraelskog arheologa i matematičara Josija Kaufmana. On je ubeñen da Svici s Mrtvog mora sadrže šifre sa upozorenjem. Jeste li čuli za Svitak OmegaV' Đovani oseti jezu i klimnu glavom, odmeravajući odgovor. Instinkt mu je govorio da treba da veruje ovom narodnom biskupu, ali bilo je prerano da otkrije ono što zna. „S vremena na vreme štampa se poprilično bavi time, ali po mom mišljenju su posredi uglavnom spekulacije", odgovori on obazrivo. Biskup O’Hara odmahnu glavom. „ Josi Kaufman ne misli tako. Josi poznaje dosta Ijudi, a mnogi od njih obitavaju u zabačenim uličicama Svetog grada. Ne samo što je ubeñen u njegovo postojanje, već smatra čak da je Vatikan kupio jednu kopiju tog svitka 1978, i jednako je siguran da je original još tamo negde, ali možete ga to

105

pitati i sami. Moraćete da dolazite ovamo otpriiike jednom mesečno, možda i češće ako nam zatreba društvo, dodade Patrik. „Srediću da se upoznate s njim za večerom. Sestra Katarina je odlična kuvarica. Prošlo je deset pre nego što je Đovani uspeo da pobegne u svoju sobu. Uspravio se na krevetu i posvetio radu Josija Kaufmana objavljenom u Matematičkom žurnalu. Kao što je jedan drugi istaknuti Izraelac, doktor Elijahu Rips, radio sa Torom, profesor Kaufman je primenio kompjuterizovanu analizu na hebrejski i aramejski tekst Svitaka s Mrtvog mora i naišao na sličan problem kao i Rips. Program je pronalazio reči kao što su ,,užas i „smak sveta, ali Kaufman nije bio u stanju da ustanovi na šta se odnosilo skriveno upozorenje. Rad profesora Kaufmana bio je napisan za profesionalnu publiku, ali Đovani je s lakoćom shvatio osnovne permutacije i teoreme progresije. Zatreptao je kod Kaufmanovog zaključka. Sve šifre u Svicima s Mrtvog mora ukazivale su na to da se poruka nalazi u jednom odreñenom svitku, Svitku Omega. Neprestano su se pojavljivale reči ,,otkrovenje i „kraj čovečanstva. Previše umoran, Đovani nije mogao da zaspi pa je ponovo uključio lampu kraj kreveta i posegnuo za zabranjenom knjigom Comment Je Crois Tejara de Šardena. Šarden je bio nadaren za pisanje i tekst je na francuskom tekao lako, a kada je Đovani ponovo pogledao na časovnik, već je bilo dva ujutro. Sa oklevanjem je zatvorio knjigu i isključio svetiljku. Nije ni čudo da je Vatikan zabranio Tejara de Šardena. Veliki francuski teolog i naučnik usudio se da pretpostavi da Bog nije neko svemoguće i osvetnički raspoloženo biće, već duhovna sila samog postanja; u rekama, planinama, izmaglicama, slonovima, mikrobima i u svakom ljudskom biću. Za Šardena Bog nije bio crkveni Bog gneva već radije „duh iznutraK, i on se usudio da ospori moćnu tvrdnju kardinala da se do Boga može doći samo preko sveštenika crkve. Đovani je utonuo u nemiran san. Šarden je ostavio u Đovaniju neizbrisiv trag, obeležio njegov pristup veri i pomogao mu u neprestanoj potrazi za pravim smislom. Duh se osmehnuo u osvit otkrovenja.

106

ŠESNAESTO POGLAVLJE Milano Putovanje je trajalo manje od pet minuta i vrata stana kardinala Petronija smesta je otvorila sitna, privlačna sestra iz kardinalove lične svite. „Možete okačiti kaput o tu kuku, sestro Baseti“, reče sestra Karmela ledeno. „Grazie. E molto gentile odgovori Alegra s gracioznim osmehom. Možda je tamnokosa kaluñerica imala loš dan, pomisli ona. „Njegova eminencija očekuje vas u salonu, sestro Baseti, pa vas molim da poñete za mnom.“ Alegra je išla za sestrom Karmelom dok je ova žustro koračala hodnikom obloženim debelim tepisima, gde su neprocenjiva umetnička dela pozajmljena iz Vatikana visila sa visokih galerija za slike s obe strane. Teški zlatni okviri divno su se slagali sa tamnoplavim tapetama. Bila je tu slika Margaritonea dAreca i Vitala da Bolonje, Lorenca Monaka i Gvida Renija, a na ulazu u salon freska nikog drugog do Rafaela, majstora lično. „Sestra Baseti, eminencijo.“ Sestra Karmela najavi Alegru, a onda se povuče. „Sestro Baseti. Baš je lepo od vas što ste došli.a Prvo što je Alegra primetila bio je glas, savršeno uobličen, sa odjekom kultivisanosti koji je pojačavao kardinalov šarm. Ona prihvati pruženu ruku i oseti kako joj je gotovo pomazio dlan. „Zadovoljstvo mi je što sam ovde, eminencijo, odgovori ona diplomatski. „Naprotiv, zadovoljstvo je mojeM, reče on i usmeri je prema divanu mahnuvši rukom, „Mi kardinali nemamo često priliku da obedujemo sa zaista važnim ljudima. Obično su to političari i industrijalci. Vrlo dosadno.u On se uglañeno osmehnu. „Bio sam toliko slobodan da otvorim jednu bocu ’kruga’" Petroni nije morao da pita da li njegova gošća pije vino ili ne; već je imao izveštaj o Alegrinim i Đovanijevim aktivnostima petkom uveče od svog sekretara. „Hiljadu devetsto šezdeset četvrta. Mislim da ćete ustanoviti da je to bila veoma dobra berba.“ Alegra bi dala sve da može da zameni finu kristalnu čašu za teške čaše i bokal jednako jakog vina koje je picerija Milano čuvala za siromašne studente, i želela je da je i Đovani tu. On bi s lakoćom obavio ove izluñujuće formalnosti. „Salutel“ „Salute, eminencijo“, odgovori Alegra.

107

„Da li ste već dobili svoje rezultate? „Još ne, eminencijo. Očekujem da ćemo saznati kakvi su za koji dan. „Pa, verovatno ne bi trebalo da vam kažem to, ali već imam primerak izveštaja. Veoma ste se dobro pokazali, Alegra." Pomenuo je njeno ime s lakoćom, kao da se veoma dugo poznaju. „ Ali držaću vas u neizvesnosti dok se večera ne završi. Alegra je pošla za njim u prostranu trpezariju. Tapete su tu bile grimizne. Veliki luster od zlata i kristala visio je sa tavanice prekrivene freskama sa različitim prizorima istorijskog centra Milana. Samo dva mesta bila su postavljena na suprotnim stranama ogromnog trpezarijskog stola od mahagonija. Ostale stolice na kojima su, kako je Alegra pretpostavljala, sedeli političari i vodeći industrijalci, bile su poreñane duž zidova i sve su bile bogato izvezene zlatnom i crvenom bojom, s kardinalovim grbom. Petroni joj je elegantno pridržao stolicu kako bi mogla da sedne na nju. Petronijeva kuvarica, koja je Alegri izgledala mnogo prijatnije nego kaluñerica koja ju je dočekala, pojavila se s predjelom. Baala con i ceci slani bakalar sa nautom. „Nadam se da vam ne smeta, ali naložio sam da obrok bude jednostavan. Sestra Marija priprema jedan od svojih najstarijih recepata. Cotolette alla Pontremolese teleće kotlete s belim lukom i kaprom.“ Alegra shvati da se pita šta li bi kardinal mogao da jede kada jelovnik nije toliko jednostavan. ,,A uz sve to, šato margo iz 1966. Mislim na jedno od elegantnijih vina Appelaaon Medoć reče on nasuvši iz kristalne boce, gde je retko vino moglo da diše. ,,Ja nisam navikla na tako dobro vino, eminencijo. Mi studenti u Milanu više volimo jeftino i veselo, reče Alegra, čije su primedbe bile usmerene na to da podbodu Petronijevu aroganciju, iako je znala da mora biti obazriva. On je bio opasan čovek. „Prednosti položaja, i molim vas, obraćajte mi se sa Lorenco. Kada smo nasamo, nema potrebe za titulama. Đovani je rekao nešto slično, ali Petronijeva nijansa je bila sasvim drugačija. Osmehivao se, ali oči su mu i dalje bile hladne, tamne i bezizražajne. Alegra je osećala jezu, kao da gleda zmiji u oči. Čak ni alkohol koji ju je grejao nije joj pomogao da se otrese leda koji je osećala u dnu stomaka. Alegrina čula bila su hiperaktivna i upozoravala su je da ostane na oprezu. Petroni se i dalje osmehivao i jezikom je načas obliznuo usne.

108

„Saute ponudi on opet i kucnu čašu s njenom. „Jeste li uživali u vremenu provedenom na univerzitetu? ,,Veoma, reče Alegra, odlučna da parira Petroniju u razgovoru. Znala je da će njena primedba izbaciti Petronija iz ravnoteže. Nešto joj je govorilo da on nije spreman za iskrenost. Ako se izuzme gotovo neprimetno sužavanje očiju, Petroni se ničim nije odao. „Naravno. I koje aspekte svoje diplome smatrate najvrednijim? Njegov gnev zbog prkosa ove kaluñerice i nedostatka poslušnosti rastao je, baš kao i uzbuñenje zbog igre koja ga je čekala. Tražio je i najmanju slabost u Alegrinom oklopu. Bio je neobično iznerviran kako njenom lepotom, tako i pameću. Znao je da želi da je slomi, sasvim. „To je teško pitanje", odgovori Alegra s neodoljivim osmehom. „Pretpostavljam da su vreme provedeno u laboratoriji i ono što u budućnosti može da donese izučavanje arheološke DNK najvažnije od svega.M Alegra oseti da je pominjanje DNK pogodilo u metu. „Postoje li neki aspekti koji su vas uznemirili?, upita Petroni, čija je frustracija rasla. „Ne toliko uznemirili, koliko su me duboko zainteresovaliK, odgovori Alegra gotovo bezobrazno. Petroni je ostao bez reči, ali Alegra je naslutila koliko mu je neprijatno i odlučila je da u tome uživa. „Profesor Roseli ima teoriju o poreklu DNK, po kojoj je ona možda isuviše složena izuzetna, to je reč koju koristi suviše kompleksna u svom sastavu da bi se razvila u relativno kratkom periodu otkad je naša planeta postala nastanjiva i trenutka pojave života. On je ubeñen da je DNK stigla iz neke naprednije civilizacije, a ja mislim da možda ima pravo. Pošto su naučnici utvrdili da postoje milijarde galaksija poput naših, izgleda mi praktično nemoguće da neke od njih ne sadrže život, te da najmanje jedna ili dve takve civilizacije nisu znatno naprednije od naše. Alegra zastade i jedva primetno podiže obrve. „Molim vas. Nastavite. To je veoma zanimljivo" podstaknu je Petroni, suzbijajući gnev u sebi. „Njegova teorija izgleda da nije baš u skladu s učenjem Vatikana, ali izgleda da Frensis Krik, koji je otkrio strukturu DNK, ima slično gledište. „Opet te stare besmislice." Petronijev smeh bio je neobično šupalj. „Ne brinite zbog toga, Alegra. U tome i jeste problem s tim starim profesorima na sekularnim univerzitetima. Ne poznaju kanon, ali se stalno petljaju u raznorazne teorije zavere.

109

„Izgleda da profesor Roseli smatra da postoji veza izmeñu Kri~ kove teorije i Svitka Omega“ Da vidimo šta ćete reći na to, pomisli ona i dozvoli sebi da na tren oseti zadovoljstvo. Petronijeve oči vidno sevnuše. „Šta je vaš profesor imao da kaže o tome? Bio je potreban ogroman napor za to, ali Petroni je zadržao meku modulaciju glasa. „Samo to da, ukoliko bude pronañen, Svitak Omega može da potvrdi tu teoriju.“ Smeh kardinala Petronija sada je zvučao pomalo histerično. ,,Ta mitologija je prisutna več godinama, Alegra", reče on i hladnoća mu se oseti u glasu. „Svitak Omega i čudovište iz Loh Nesa imaju dosta zajedničkog pošto su potpune izmišljotine. Vidim da ste, pored diplome iz teologije, i hemiju završili s odličnim ocenama", reče on i spretno vrati razgovor na Alegru, dalje od svakog novog pominjanja Svitka Omega. ,,Po svim merilima to je impresivno dostignuće. Prirodne nauke su jedan cd velikih izvora znanja, ali neki bi se zapitali nad vašim izborom." Petroni je povratio svoj šarm i njime prikrio kako prirodu svog pitanja, tako i bes zbog otkrića da Vatikan nije ispoljio više brige kako bi sprečio studije u oblastima koje su pretile ustaljenoj doktrini. Izgleda da je njegova obično besprekorna obaveštajna mreža omanula. Bilo je dovoljno loše da obični sveštenici izučavaju nauku, ali to da se jednoj kaluñerici dozvoli da priñe laboratoriji bilo je nešto što nije smelo da se ponovi. „Valjda su mi prirodne nauke bile zanimljive u školiu, odgovori Alegra oprezno. Alegrin odgovor prekinu kuvarica koja je unela glavno jelo. „Hvala vam, sestro Marija, i molim vas, ne morate se večeras zadržavati. Predjelo je bilo izvanredno, a i glavno jelo izgleda jednako dobro.c „Kafa, eminencijo?u, pobuni se sestra Marija, ali Petroni nije dozvolio da ga odgovore. „Nisam se još sasvim odučio od njenog pripravljanja", reče on s osmehom. „Insistiram, ionako isuviše radite. „Veoma ste ljubazni, eminencijo." Sestra Marija se povuče, zahvalna što može ranije na počinak. „Alegra, problem je u tome“, nastavi Petroni, „kao što ću vam ubrzo objasniti, što ste se toliko dobro pokazali da sada moram da nañem način da najbolje iskoristim vaše novostečeno zvanje. Imate li vi neki predlog?“ Alegra je zastala pre nego što je odlučila da sledi slobodu koju je otkrila na Ca’ Granda.

110

,,Da imam izbora, mislim da ima dosta prostora za dalje istraživanje Svitaka s Mrtvog mora.“ Lorenco Petroni se osmehnu. Hladnim, tvrdim, bezosećajnim osmehom. Oči mu zasvetlucaše i on začu bubnjanje krvi u ušima. U sebi pomisli: Kako sesamo usuñuje. Naglas odgovori: „Uzećemo to u obzir. Važi?“ Petroni je poslužio kafu i desertno vino u svom privatnom salonu koji se nalazio kraj njegove radne sobe. Alegra se divila izvanrednim umetničkim slikama i krhkim skulpturama raštrkanim po sobi, mada se iznenadila i pomalo zabrinula kada je Petroni odlučio da sedne kraj nje, veoma blizu, na jedan od tri grimizna plišana divana poreñana u figuri otvorenog kvadrata oko vatre. Alegra je bila veoma svesna toga da joj se malo vrti u glavi. Izgleda da tokom večere njena čaša nikada nije ostala poluprazna. Škrto je pijuckala desertno vino. „Ovde mi je pismo od prodekana Ca Granda“, reče Petroni i otvori crvenu fasciklu koja je već ležala na stočiću za kafu. „Nećete dobiti jednu, već dve univerzitetske medalje. Prva je za biblijsku arheologiju, a druga za hemiju.“ Alegra je bila zapanjena. Mislila je da se dobro pokazala, ali nije ni slutila da je zaslužila dve univerzitetske medalje. Petroni je zagrli i poljubi u obraz. ,,Čestitam.“ Pošto nije uklonio ruku, Alegrino oduševljenje zbog rezultata koje je postigla pretvorilo se u zabrinutost. „Šta mislite o tome da vam ponudim mesto u svojoj ličnoj sviti?“, upita on. Alegra okrenu glavu prema njemu. Lice mu je bilo samo nekoliko centimetara od njenog i uglañeni, slatkorečivi glas prešao je u zastrašujući šapat. „O, eminencijo...“, zamuca ona, najednom krajnje nesigurna u to šta se zapravo dogaña. ,,Ne znam šta da kažem.“ „Molim vas, obraćajte mi se sa Lorenco“, odgovori on i uze je za ruku. „Potrebni su nam ovde najbistriji i najbolji i vaše mesto imaće svoje dobre strane.“ Alegrino srce zalupa brže kada kardinal spusti njenu šaku izmeñu svojih nogu. Oseti erekciju kroz njegovu odoru. „Opustite se, Alegra. Rilarssasi. Takva je volja božja.“ U jednom bizarnom trenutku Alegra pomisli na Đovanija koji je nagovara da se opusti u vodi. Petroni je sada bio bliže i šaputao joj je u uvo. Toliko blizu da je osetila vino u njegovom dahu. Sad Alegra oseti čisti strah i pokuša da iznañe način da umakne od tog muškarca, iz te sobe. „Naš Gospod uvek veoma ceni žene oko sebe. Cak i preljubnice. Oduvek je želeo da njegovi učenici jedni drugima pružaju Ijubav i naklonost“ šapnu Petroni, mazeći

111

Alegrinom rukom svoju erekciju. ,,U vatikanskoj riznici postoji tajni kodeks, Alegra, kojem može pristupiti samo kurija. U njemu je propisano sveto sjedinjenje kardinala i izabrane kaluñerice.a Alegra je ostala bez reči kada je Petroni raskopčao srednju dugmad odore. Pomerio je šaku s njenih ramena i grubo joj je masirao vrat. Alegra pokuša da se odmakne, ali Petroni joj je držao vrat čeličnim stiskom. Otimala se i šutirala njegove noge, ali smrtonosna mešavina fizičke snage i mračne moći crkve hranila se njenim strahom, iscrpela je i izazvala u njoj otupljujuću paralizu. I baš kada je Alegra htela da vrisne, Petroni je na silu gurnuo njeno lice u svoje krilo i ona se zagrcnula od naleta tople tečnosti koja joj je pokuljala u grlo. „Tajno sjedinjenje i ljubav s jednim kardinalom nikad se ne sme obznaniti, upozori je on dok se nemarno zakopčavao, poprimivši ponovo formalni ton. „Ponekad je teško razumeti božju volju, ali razmislite o mom predlogu da budete ovde rasporeñeni, siguran sam da bi vam to koristilo. Preneražena i izdana, Alegra je ljutito odbila Petronijevu ponudu da je kola odvezu i oteturala se natrag na fakultet, zastajkujući nekoliko puta da bi povratila u slivnik. Kada je zatvorila vrata svoje sobe, naslonila se leñima na njih osetivši slabost i drhtavicu, vere razorene i utrošene. Ovog puta nije bilo molitve za oproštaj, već samo otupelosti koja ju je obuzela dok je gledala kroz mali prozor u zvezde i razmišljala o Bogu koji ne vidi, ne čuje, ne oseća ništa. Mehanički se zaputila u kupatilo i ribala se sve dok joj koža nije pocrvenela i zabridela, ali to nije bilo dovoljno da joj vrati ikakav osećaj. Legla je na uski krevet. Dugo je zurila u tavanicu sve dok je nije savladala emocionalna i fizička iscrpljenost, pa je najzad zaspala. Pred zoru se probudila i shvatila da neobuzdano plače. Njenu otupelost zamenio je gnev, duboki gnev koji je pulsirao kroz samo njeno biće. Shvatila je da nije ona izneverila Boga i njegovog kardinala, već upravo obrnuto, i kardinali i Bog su mogli da idu do ñavola. Kasnije tog jutra u pošti su bile četiri poruke. Dve prispele, dve za slanje. Alegra je otvorila prvo pismo i osetila samo čudnu prazninu kada je pogledala listove sa rezultatima i niz odličnih ocena. Drugo je bilo od prodekana profesora Gamberinija, toplo i ohrabrujuće, sa predlogom da upiše magistraturu iz primenjene arheološke DNK, uz ponuñenu stipendiju. Napisala je kratko pismo u kojem se zahvalila i rado prihvatila ponuñenu stipendiju, a onda je napisala još kraće pismo kojim je istupila iz svog reda.

112

SEDAMNAESTO POGLAVLJE Marot Đovani je čvrsto držao iskrzani bakelitni upravljač dotrajalog folksvagena koji su mu dali i vozio prema selu Mar Ot blizu severne granice Zapadne obale. Vreli vetar duvao je kroz otvoren prozor i upadljivo metalno brujanje motora sa vazdušnim hladenjem odzvanjalo mu je u ušima. Na kraju je Đovani pronašao crno-beli znak na raskrsnici na koju mu je biskup O’Hara skrenuo pažnju; Mar Ot je, kako je tamo pisalo,udaljen tri kilometra, u planinama na istoku, ali drugi znak je bio ono što mu je privuklo pažnju Nazaret. Zaustavivši se u oblaku prašine kraj puta, Đovani oseti nalet ushićenja. Jedva devet kilometara severno, preko granice okupirane palestinske Zapadne obale, ležao je današnji grad Nazaret. Hrist lično hodao je kao dečak ulicama tog starog grada na brdu. Na istoku je video goru Tabor, planinu na koju se Hrist popeo s Petrom, Jakovom i Jovanom, gde se pred njima preobrazio u zaslepljujuće beloj odori i ponovo pojavio s Mojsijem i prorokom Ilijom. Đovani pogleda na časovnik. Već je prošlo dva i on oseti ubod nezadovoljstva. Tako blizu, a opet tako daleko. Osmehnu se za sebe. Nazaret je tamo bio već duže od dve hiljade godina. Mogao je da sačeka još koji dan, ali on je odlučio da ode tamo prvom prilikom. S oklevanjem je zgrabio izlizanu kratku dršku menjača, ubacio u prvu s bučnom škripom i okrenuo prema Mar Otu. Folksvagen je pijano cimao dok je Đovani vozio uzbrdo strmim, prašnjavim drumom. Mnoštvo maslinjaka stajalo je s obe strane puta, a kožnato lišće bleskalo je zelenim i srebrnim odsjajima. Činilo se da su otporna stabla neosetljiva na vrelo sunce. Poput mnogih sela u Izraelu, Mar Ot je bio podignut na brdu. Tačnije, na dva brda nalik na prašnjave kamilje grbe sa sedlom izmeñu. Đovani je usporio kada je stigao do vrha prvog uspona. Zemljani put delio je grad po sredini i završavao se na polovini drugog uspona. Provezao se kraj male džamije i kuća od blatnih cigala. Grupa dece crnih, bistrih očiju prestala je da šutira kartonsku kutiju kako bi posmatrala njegov prolazak. Đovani im mahnu, ali ona mu ne uzvratiše na pozdrav. Šugavi smeñi pas neprestano se češao na vratima jedne kuće. U dnu sedla nalazile su se dve prodavnice, po jedna sa svake strane druma, ali za razliku od Jerusalima, tu pred vratima nije bilo ćupova s maslinama ili začinima. Mali vrtlog prašine igrao je pred njim, jačao da bi samo nekoliko trenutaka kasnije zamro. Ono

113

malo ljudi koji su bili na vrelom prašnjavom putu, odvratilo je pogled, očiju mrzovoljnih i neprijateljskih. Jedna jedina staza spuštala se do ćuvika gde je stajala stara kamena grañevina. Đovani je pretpostavio da je to škola. On pruži ruku prema izlizanoj kratkoj ručici menjača i folksvagen se ponovo pobuni pri usponu na drugu uzvisinu, sve dok se nije zaustavio ispred male i veoma stare crkve od crvenih blatnih opeka. Jedno krilo vrata visilo je ukrivo, a gornja šarka zarñala je i otpala sa zida. Krst odmah iznad vrata bio je saosećajno oklembešen. Đovani otvori krilo na kojem su još bile dve šarke i stupi u jednu od mnogih Hristovih kuća. Uglovi male crkve bili su tamni, ali zrak jakog sunca sijao je kroz otvor visoko na jednom zidu. Guste čestice prašine poigravale su ispred rasklimatanog stola koji je služio umesto oltara. Četiri daščane klupe bile su sve od preostalog nameštaja. Đovani šutnu zemljani pod, suzbijajući razočarenje. Oblak guste crvene prašine podiže se u odgovor. On priñe jedinim preostalim vratima, otvori ih i brzo ustuknu kada mu smrad užegle mokraće napade nozdrve iz sobe bez prozora. Na podu u uglu stajala je iskrzana emajlirana šolja sa ulubljenom kofom. U drugom uglu bio je stari šporet prekriven crnom mašću. Madrac sa žutim mrljama utonuo je u sredinu kreveta sa gvozdenim okvirom. Đovani zaviri ispod i vide da je žičanu mrežu izjela rña, a meñu izlomljenim oprugama nalazilo se nekoliko velikih praznih boca viskija. Stara školska klupa i stolica ispunili su ostatak prostorije. Jedna sveća gotovo je sagorela do grubog komada drveta koji joj je služio kao osnova, a zarñali gvozdeni ekser štrčao je kroz vosak koji je kapao sa stola da bi se stvrdnuo u masni mrki stalaktit. Đovani se vrati u crkvu i ostavi otvorena vrata sobe. Sede na najbližu klupu i zagleda se u zid iza stola. Tamo gde je kreč otpao i raspao se u velike ljuspe na podu, videle su se šarene blatne mrlje. Odupirući se novom naletu razočarenja, Đovani zagnjuri glavu meñu šake, zatvori oči i pomoli se Bogu u koga više nije bio tako siguran. „Nebeski oče, zgrešio sam spram tebe i tvoje svete katoličke crkve. Nisam dostojan ni da ti kupim mrve ispod stola. Oprosti mi zbog razočarenja što su me poslali ovamo i pomozi mi da shvatim da za to postoji razlog. Pomozi mi da pružim ruke ovim ljudima i dovedem ih tebi. I“, dodade on, osetivši žalac krivice, „pomozi mi da razumem Pjera Tejara de Šardena. Amin.“ Đovani se prekrsti i vrati napolje na prašnjavu stazu. Upravljač je bio gotovo previše vreo za dodir i on podseti sebe da pokuša da pronañe neki prekrivač za njega. Dok se vraćao drugom

114

kraju sela, primetio je gomilu koja se okupljala ispred male džamije na drugom brdu. Čak i izdaleka ljudi su izgledali uzbuñeno; neki od njih saginjali su se iznad nečega na putu. Kada je zaustavio vozilo, Đovani je video da gomilu čine uglavnom stariji muškarci čija je crna odeća izbledela u sivu. Glave su im bile prekrivene nekada belim kafijama, a kada je izašao iz kola video je da blizu prednjih stepenica džamije leži neki čovek. Đovani je ustanovio da mu je teško da procenjuje starost meñu Arapima, ali učinilo mu se da je čovek na tlu otprilike istih godina kao i on, pri kraju svojih dvadesetih ili na početku tridesetih. Izgledao je snažno, ali nije se pomerao. Đovani pomisli da bi mogao biti mrtav i mehanički se zapita da li da mu održi opelo. Jednako brzo je shvatio koliko je naivan. Dok je prilazio gomili, neki sitni muškarac sa licem nalik na pocrneli orah zamaha prema njemu i poče da viče na arapskom. „Mogu li pomoči?, upita Đovani. Dočekaše ga mrzovoljni pogledi i on smesta shvati potrebu da savlada lokalni jezik. Orah ponovo povika na njega, izbacujući psovke kroz rupe meñu zubima flekavim od dunama. Đovani podiže pokorno ruke. „Govori li iko engleski?a, upita on pojačavši glas kako bi ga čuli. Muškarci se zapiljiše u njega. ,,Ja govorim.“ Đovani pomisli da dečak ne može biti stariji od devet ili deset godina. Kao mnoga druga palestinska deca, imao je tamnu maslinastu kožu sa istim onim bistrim očima kao i deca koju je Đovani ranije video. Poput većine seoske dece, nosio je kratke pantalone i bio bosonog. „Sta se dogodilo?" „Imam Sartavi je pao s krova.“ Đovani se uzdrža od pitanja zbog čega se njegov parnjak iz suprotnog tabora verao po krovu džamije. Verovatno je hteo nešto sam da popravi, baš kao što bi to učinio i Đovani. Pošao je prema presamićenom čoveku i ljudi su se nevoljno povukli u stranu da ga propuste. Orah se još jednom usprotivio. „Reci im da imam prvu pomoć.“ Dečak je izgledao zbunjeno. „Tebeeb, lekarK, reče Đovani, rastegavši i istinu i svoj elementarni arapski u pokušaju da se sporazume. Dečak klimnu glavom, sa prepoznavanjem u očima.

115

Tebeeb“ Mrmljanje je sada bilo gotovo ispunjeno poštovanjem i procep se proširio toliko da Đovani može da klekne u prašinu. Prisetio se jedine prilike kada je nekome pružao prvu pomoć, još onomad dok je igrao fudbal, pa je uhvatio imama za ručni zglob; bilo mu nije tuklo jako, ali je makar bilo prisutno, i čovek je disao. Đovani mu opipa vrat, a dok je proveravao da li su mu zenice jednake veličine, imam zastenja. „Kako mu je ime?, upita on, mahnuvši dečaku da priñe. „Molim te da mi prevodiš. „Ime mu je Ahmed Sartavi, ali vi možete razgovarati s njim. Za trenutak, Đovani je bio zbunjen. „On govori engleski? Dečak klimnu glavom. Ahmed zastenja i pokuša da sedne, ali Đovani mu pokaza da ostane da leži. „Kako se zovete?, upita Đovani ponovo, ne primetivši upitni izraz na dečakovom licu. Imam začkilji. „Ahmed. Ahmed Sartavi, odgovori on promuklo. ,,A žnate li gde se nalazite? ,,Da, u svom selu. Sada je došao red na Ahmeda da izgleda zbunjeno. „ A znate li koji je danas dan? „Zašto mi postavljate sva ta pitanja? Popravljao sam krov kad sam pao, odgovori imam i u glasu mu se začu prizvuk uznemirenosti. Đovani mu se osmehnu. ,,U redu je. Bili ste u nesvesti. Vidite li jasno? Vid vam nije zamućen?" „Pomalo, ali ono što me zaista boli jeste članak na nozi. Zamućeni vid nije dobar znak, pomisli Đovani, zabrinuvši se zbog toga više nego zbog Ahmedovog članka. „Koji, levi ili desni? ,,Desni. Đovani proveri ima li ikakvih naznaka loma, ali osim otoka, nije bilo ni naprsline niti promene boje kože. „Možete li da ga pomerate? Ahmed polako podiže nogu i oprezno pomeri stopalo s jedne strane na drugu. „Pretpostavljam da u blizini nemate leda?, upita Đovani mladog dečaka koji je napregnuto posmatrao. Dečak se nasmeja. „Ne. Nisam ni mislio da imate. Možeš li mi doneti novina, što više, i malo kanapa? Đovani se ponovo okrenu Ahmedu. „Mislim da nije slomljen, ali da bismo bili sigurni, odvešću vas u Nazaret. Đovani je napravio dva zamotuljka od novina. Mrmljanje onih koji su istezali vratove da bi mogli da vide pojačalo se kada je privezao priručne udlage.

116

„A sad“, reče Đovani pridržavajući Ahmeda otpozadi, ,,da vas odvedemo do kola.u Put im najednom prepreči orah, mlatarajući rukama. Bujica na arapskom bila je usmerena prevashodno na Đovanija, ali i na sve ostale prisutne. Ovome fali daska u glavi* pomisli Đovani šeretcki, uzdržavajući se da se ne osmehne dok je Ahmed intervenisao sa nekoliko oštrih reči posle kojih je orah zaćutao. Kada su stigli u Nazaret, poslednji zraci sunca klizili su sa kupole Bazilike blagovesti, čiji je vrh ličio na masivan fenjer. Bila je to najveća crkva na Bliskom istoku, sagrañena na mestu gde je po legendi anñeo Gavrilo saopštio Mariji da će roditi dete Hrista. Nazaretska bolnica bila je postavljena na isturenom brdu koje je gledalo na baziliku i na grad. „Nadam se da je neki lekar dežuran u bolnici“, reče Đovani sumnjičavo dok je vozio što je brže mogao po vijugavom Vadi el Džuvani. „Bi će. Nazaret možda i nije najživopisniji grad na karti, ali tu je šezdeset hiljada Arapa, da ne pominjem još pedeset hiljada Jevreja u novom delu grada.ct Ahmed se trže kada Đovani naglo skrenu, ne uspevši da sasvim zaobiñe veliku udarnu rupu. „Izvinite, reče Đovani. Činilo se da je Ahmed s olakšanjem dočekao da se konačno zaustave i da mu Đovani pomogne da uñe na odeljenje hitne pomoći. Bolničko osoblje je izgleda bilo prezauzeto, pa je prošlo više od jednog sata pre nego što je prozvano ime Ahmeda Sartavija, kada su ga odneli kroz dvokrilna plastična vrata. Đovani podiže pogled sa svog mesta u prepunoj čekaonici i vide da pred njim stoji mlada bolničarka, Arapkinja. „Zadržaćemo ga preko noći na posmatranju. Glas joj je bio neobično agresivan. ,,Da li mu je dobro? „Još nismo sasvim sigurni. „Kada ćete to znati?ec, upita Đovani, zapitavši se zbog čega nisu doneli zaključak ni posle bezmalo još jednog sata. „Ima i drugih pacijenata u bolnicf, odgovori ona osorno, „Izraelci bombarduju jedno selo južno odavde i neki ranjenici verovatno neće preživeti. Kao da žele da to naglase, iz daljine se oglasiše sirene. „Vratite se vi lepo ujutroec, reče ona malo blaže. ,,Do tada će specijalista već imati vremena da pregleda rendgenski snimak, pa ćemo moći malo više da vam kažemo. Đovani klimnu glavom i bolničarka brzo nestade kroz plastična dvokrilna vrata.

117

Dok je Đovani prilazio glavnom ulazu, prva ambulantna kola projuriše kraj njega prema odeljenju hitne pomoći, dok je sirena zamirala. Bolničari u krvlju poprskanim belim uniformama pojuriše da otvore vrata i unutra otkotrljaše na kolicima-nosilima mladog Arapina bez jedne noge, dok mu je druga bila uvijena u krvave zavoje. Đovani duboko udahnu. Dečak je jedva mogao da bude stariji od osam ili devet godina. OSAMNAESTO POGLAVLJE Nablus Hamasov centar za obuku izgledao je kao i svaka druga kuća u običnoj ulici u predgrañu Nablusa. Bilo je osam uveče i vladao je policijski čas. Uski i vijugavi prolazi bili su pusti, ako se izuzmu povremene izraelske patrole. Još od 1967, Izraelci su postepeno uvodili sve veća ograničenja za palestinski narod i sada Palestinci nisu smeli da putuju iz jednog sela ili grada u drugi. Palestinci su biii zatvorenici u onome što je nekada bila njihova zemlja. Sa samo dvadeset osam godina, Jusuf Sartavi je sada bio zamenik glavnog inženjera zvuka u firmi Kohatek manifestacije. To nije bilo lako. Uglavnom se noću budio s vriskom i slikama njegovih sestara koje rafalom kosi izraelski vodnik, slikama sažeženim u pamćenju. Jedino što mu je davalo snage da nastavi bila je mržnja prema neprijatelju i njegova dvostruka uloga kod zlokobnijeg i tajnovitijeg poslodavca, Hamasa. Njegovu nagonsku žeñ za znanjem dobro su iskoristili za smišljanje načina da se uništavaju Izraelci, i on nije nameravao da počine sve dok i poslednji od njih ne bude bačen u Sredozemno more. Bila je to mržnja istovremeno usmerena na Ahmeda, njegovog kukavičkog, miroljubivog brata koji ga je primorao da posmatra masakr. Jusuf je sebi obećao da će mu Ahmed platiti i obeležio je njegovu kuću u Mar Otu kao potencijalnu metu. Jusuf obično nije prisustvovao predavanjima o bombama koja se prave od cevi, ali isuviše mladih Hamasovih bombaša samoubica otkrivano je pre nego što bi stigli do svojih meta i Jusuf je bio tu da se postara da primene odgovarajuće predostrožnosti. Mahmud Akel bio je nizak i grub. Bio je istih godina kao Jusuf i prvobitno je učio za profesora hemije. Kada je izgubio celu porodicu u napadu izraelskog borbenog

118

helikoptera na Dženin, pridružio se Hamasu. Sada je učio mlade bombaše samoubice osnovama pravljenja eksploziva i bombi od cevi. „Večeras počinjemo s uputstvima o tome kako da napravite eksploziv od obične kamene soli“, započeo je Mahmud. Četvorica palestinskih dečaka koji su sedeli oko stola napregnuto su slušali. „Neki od vas mogli bi da tvrde da bi prikladniji bio nitrat amonijaka iz veštačkog ñubriva. I jeste, i Izraelci to znaju, pa zato kupovina velike količine privlači pažnju. Kamena so može da se nañe u izobilju i u širokoj je upotrebi za kuvanje, tako da neće izazvati nikakvu sumnju.“ Mahmud je raširio veliki list papira na stolu. „Večeras ćemo praviti eksploziv na bazi hlorata, a to počinje tako što proizvedemo natrijum hlorat iz natrijum hlorida koji svi poznajemo kao so. Jedno upozorenje“, dodade on, ugledavši revnost na licima adolescenata. „Eksplozivi su opasni. Ako se zagade mogu postati nestabilni, a usled trenja ili toplote može doći do detonacije. Treba da budete krajnje obazrivi dok rukujete njima kako biste ih zadržali u položaju sluge, a ne gospodara.“ Mahmud ih je proveo kroz proces elektrolize i objasnio kako vodonik proizveden u reakciji mora da se ispušta kroz krov kako bi se izbegla eksplozija, kako slana voda mora da kruži da bi se izbeglo razvijanje preteranih temperatura, kako treba izračunati veličine katode i anode da bi se postigle odgovarajuće gustine struje, kako prikupljati kristale natrijum hlorata, kako ih obazrivo mrviti i mešati s vazelinom, te konačno, kako izračunati kritičnu gustinu punjenja za bombu od cevi. „Taj proces možda izgleda dugotrajan“, reče on, „ali eksploziv koji pravimo veoma je snažan i jeftin za proizvodnju.“ Mahmud izvuče kratku cev iz platnene torbe i stavi je na sto. „Vidite da je ovo najobičnije parče cevi za vodu srednjeg prečnika i da sa obe strane ima po jedan zatvarač. U jednom zatvaraču probušena je mala rupa kako bi se tamo stavio fitilj. Bušenje se mora obaviti pre nego što se eksploziv stavi u cev“, upozori Mahmud. Mahmud zatim odmeri eksploziv na kuhinjskoj vagi i pažljivo napuni cev. „Kad god je to moguće, koristite opremu kakva se upotrebljava u domaćinstvu“, reče on. „Onda, ako vam upadne racija, neće biti nezgodnih pitanja.“ Pažljivo je sabio eksploziv u cev i dovršio pakovanje vatom pre nego što je proturio fitilj kroz preostali zatvarač koji je zatim navrnuo na cev.

119

„Vodite računa o tome da ne bude eksploziva u žlebovima za navrtanje zatvarača, jer trenje može da izazove detonaciju. Bezbednost je od najvećeg značaja i ovo nije posao koji se radi u žurbi. Ako nema pitanja, moj prijatelj Jusuf ima da vam kaže ponešto o taktici.“ Jusuf klimnu glavom Mahmudu, uze svoj priručnik za obuku i stade ispred grupe. „Prijatelj Mahmud vas je večeras izvanredno poučio, ali sve to neće imati nikakve svrhe ako ne uspete da doñete do svoje mete“, započe Jusuf i sigurnost stečena mnogim uspešno isplaniranim napadima bila mu je primetna u glasu. „Najbolje sredstvo za dolazak do mete jeste javni saobraćaj, osim ako meta upravo nije sredstvo javnog saobraćaja i Ijudi u njemu. Privatna vozila će pre biti pretresana. U priručniku za obuku stoji nekoliko jednostavnih pravila sa kojima se morate upoznati.“ Jusuf kucnu prstom po korici kako bi to naglasio. „Najpre, uvek se trudite da izaberete prepun autobus ili voz. Manje je verovatno da će proveravati prepune autobuse i vozove, a dok se vozite, ne upuštajte se ni u kakve rasprave. Ako se vozite taksijem, ne raspravljajte se sa vozačem; neki od njih nisu ono što vam se čini na prvi pogled. Zatim, ulazite i silazite na malim stanicama i deo puta prepešačite ako morate. Glavne stanice će pre biti pod nadzorom, tako da morate pretpostaviti da vas stalno snima kamera. Pobrinite se da izgledate prikladno za prevozno sredstvo. Možda ćete doći u priliku da vam meta bude kupe prvog razreda. Ako se to desi, dobićete sredstva da se odgovarajuće obučete. Isto važi i za hotel sa pet zvezdica. Ako nosite važna dokumenta, rizikujte i smestite ih u prtljag zajedno sa prtljagom običnih putnika, kako ih ne bi pronašli kod vas ako budu pretresali autobus ili voz. Ako ste u vozu, ostavite prtljag u drugom vagonu. Najzad, vaša dokumenta moraju u dlaku odgovarati lažnom identitetu koji koristite i morate ih dobro poznavati i imati uvežbane odgovore na sva pitanja. Imate li vi nešto da pitate?“ ,,Sta je sa izborom meta?“ upita jedan palestinski dečak. ,,To se obavlja u skladu s opštom strategijom. Očigledno, vaše mete biće pažljivo izabrane tako da nanesu najveću moguću štetu nevernicima, ali moraju se u obzir uzeti i drugi činioci. Na primer, to da li je meta dobro čuvana ili pod nadzorom, te da li joj se može lako prići. A dok osmatramo, jedno od naših načela jeste da se potpuno upoznamo s metom kad god je to moguće. Ako je to restoran, dobićete novac da tamo jedete. Tačno mesto za postavljanje bombe od cevi može biti kritično.K

120

Te noći lusuf se probudio zamišljajući da bombarduje Hebrejski univerzitet ili hotel Američka kolonija u Jerusalimu, dok je nedaleko odatle, u Mar Otu, njegov brat Ahmed bio obuzet razgovorom sa Đovanijem Donelijem. Jedan brat je razmišljao o osveti, dok je drugi govorio o miru. DEVETNAESTO POGLAVLJE Marot Morate mi dati recept za to> Ahmede, nikad nisam probao ništa slično." Đovani se nasloni na jastuke poreñane po podu skromne kuće od blatnih opeka Ahmeda Sartavija. „Dobro došli u kuhinju Bliskog istoka, mada ćete za recept morati da pitate žene iz sela. To je veoma poznato palestinsko jelo, Msaqda, plavi patlidžan pečen s crnim lukom, paradajzom i začinima. Jednostavno je, ali tajna je u načinu pripremanja." ,,A palačinke?c „Qateyef. Ispunjene mrvljenim orasima, kokosom, cimetom i sa malčice limunovog soka, što je još jedan poznati recept koji će vam dati. To je najmanje što možemo da uradimo posle tolike vaše ljubaznosti.“ „Siguran sam da biste vi učinili isto za mene.“ „Možda. Mada, nažalost, ima mnogo onih koji ne bi. Nije uvek bilo tako, ali borba izmeñu Izraelaca i Palestinaca zatrovala je naš narod. Nije od pomoći ni to što je Zapad jednostran u svojoj podršci Jevrejima. Đovani je posmatrao domaćina. Ahmed tek što je navršio tridesetu, ali mrko lice bilo mu je izbrazdano borama. Imao je gustu crnu kosu, istureni nos i blage tamnosmeñe oči. „Ima li problema u selu?“ „Mislite, izmeñu muslimana i hrišćana?" Đovani klimnu glavom. „Bilo ih je. Imali ste prethodnika. Pre dosta godina, ali svi ga još pamtimo. Otac Lonergan je bio, kako se to kaže, malčice krut. Za njega je hrišćanstvo bilo jedini put. Takvo učenje izaziva mnogo poteškoća, naročito u malom selu kao što je Mar Ot. Oprostićete mi što to kažem, ali ako treba zajedno da živimo u skladu, onda treba i da budemo iskreni jedni prema drugima. Vaš prethodnik je delovao previše

121

zaokupljeno. Kao da ga je mučio neki lični problem, rekao bih, a voleo je i da popije. To objašnjava boce od viskija, pomisli Đovani. „Odlično govorite engleski, Ahmede. Nadam se da ću naučiti malo arapskog." „Rado bih vam pomogao s tim. Seljani su veoma predusretljivi prema svakome ko se potrudi, i greške im ne smetaju.c „Pa, njih će biti dosta!, reče Đovani. „Kako vi gledate na hrišćane, Ahmede? „Kao musliman, ili kao Ahmed Sartavi?c „I jedno i drugo, valjda.“ „Kuran priznaje Isusa kao proroka, ali za mene odgovor ne leži u raspravi o hrišćanskom Hristu naspram muslimanskog Hrista, niti u svañi oko Hristovog uzdizanja sa Maslinove gore spram Muhamedovog uzdizanja s Kupole na steni. Po mom mišljenju, odgovor leži u mnogo daljoj prošlosti. „Što će reći? „Što će reći da, bez obira na to koliko nam se sviñalo ili ne, judaizam, hrišćanstvo i islam imaju zajedničkog pretka, kojeg svi svojatamo. „Avrama, reče Đovani tiho. I on je razmišljao o neporecivom patrijarhu tri velike monoteističke vere koje su nastale na Bliskom istoku. Možda ga je neka nevidljiva ruka poslala u ovo seoce daleko od vatikanskih hodnika moći. Ruševine malene crkve sa smradnom sobom bile su samo simbol ljudskog propadanja, propadanja i kvarenja koje je prodrlo i do najviših slojeva svete Katoličke crkve. „Avrama“, reče Ahmed s poštovanjem. „Kuran objašnjava da je Avram jedan od četiri velika proroka i onaj kome je Alah rekao: ’Postavio sam te za voñu čovečanstva’ U Tori, kod Jevreja, on je taj kome je Bog rekao: ’Lech Lecha... Izañi iz očevog doma i stvoriću od tebe veliki narod.’ U Novom zavetu, kod hrišćana, Pavle pominje Avrama češće nego bilo koga drugog, osim Hrista.“ „ A opet se sporimo o pravu vlasništva nad Avramom“ primeti Đovani. Ahmed se osmehnu, shvativši da je u društvu čoveka koji razmišlja slično kao on. „Mnogi vernici, naročito mladi, nemaju pojma o našem zajedničkom poreklu kroz Avrama, ali upravo je sukob oko vere ono što će nas na kraju sve upropastiti, Đovani. Slutim da su civilizaciji izbrojani dani.“ Đovani smesta pomisli na upozorenje iz Svitka Omega. Ponovo odluči da to ne pominje, ali slutio je za Ahmeda isto što i za Patrika O’Haru. Bio je to čovek kome se moglo verovati. Duh se osmehnuo.

122

„Upozorava li Kuran na to?“ „Znamenja su tu, ako želite da ih zapazite. Dvadeseta sura govori nam da poslednji sat svakako stiže. Neki znaci su već meñu nama. Pedeset četvrta sura u Kuranu pominje to da će čovek kopati i orati po Mesecu, a to se desilo 1969. godine. Izučavaoci islama ukazuju na znake sve većih ratova, uništenja gradova poput Hirošime i Nagasakija, sve mnogobrojnijih zemljotresa i siromaštva.“ „Ista ta upozorenja su i u Bibliji, Ahmede“ odgovori Đovani, zapitavši se ponovo nije li postojalo otkrovenje i kroz proroka Muhameda, jednako kao i kroz Hrista. „Sve mnogobrojniji zemljotresi predskazani su kod Mateje, a ja sam pred odlazak iz Italije video rezultate koji potvrñuju da je broj zemljotresa širom sveta u dramatičnom porastu. Prorok Danilo je imao četiri predskazanja. Tri su se već obistinila.“ „O carstvima, zar ne? S tim da jedno još treba da padne.“ „Izučavali ste Bibliju?“ „Zvučite iznenañeno, Đovani. Muslimani poštuju Isusa kao proroka, nek počiva u miru. Jesam li u pravu što se Danilovog proročanstva tiče?“ „Voleo bih da i ja tako dobro poznajem Kuran, ali da, u pravu ste. Do sada je Danilo bio jezivo precizan. Koliko se sećam tumačenja Nabukodonosorovog sna, on je rekao: ’Gledao si, kralju, i pred tobom beše veliki kip. Glava kipa beše od čistoga zlata. Prsa i ruke od srebra, stomak i butine od bronze, noge od gvožña.’ Nabukodonosorov san proricao je četiri carstva, koja će sva redom pasti. Zlato za moćne Vavilonce, srebro za Medo-Persiju koja je započela s Kirom Velikim, kada je ovaj osvojio Vavilon 539. godine pre nove ere, bronza za grčko carstvo i Aleksandra Velikog, dok Gvozdeno carstvo tek treba da padne. Ahmed klimnu glavom. „Gvozdeno bi bilo produžetak Rimskog carstva koje je sada ovaploćeno u Evropskoj zajednici." „ A gde tu vidite Sjedinjene Države? „Mislim da Sjedinjene Države ne vode prefinjenu spoljnu politiku koja bi im omogućila da ikada postanu carstvo. Kada bi se udovoljilo ljudima poput mog brata Jusufa, mnogi gradovi u Americi, kao i gradovi njenih saveznika, bili bi sasvim uništeni pre nego što bi fanatični elementi islama konačno obratili pažnju na veliku Evropu. „ Jusuf je netrpeljiv prema drugim verama? „Našu porodicu su pobili Izraelci i preživeli smo samo mi. To je priča koju ću vam drugi put ispričati, ali Jusuf se zakleo na osvetu i ne može da razume zašto i ja tako

123

ne uradim. Ja shvatam njegovu mržnju, ali ne mogu da joj udovoljim zato što mržnja samo raña novu mržnju. S naše strane, Arafat je imao mnogo prilika da postigne mir, ali nije u stanju da do toga dovede. „Da li ste ikad razmišljali o tome da se bavite politikom, Ahmede?“ ,,Ne dok je tu Arafat. On je potpuno korumpiran i kandidatura bi samo bila uzaludan trud, pod pretpostavkom da ikada održimo izbore, ali ako se on ikada pomeri s vlasti, ozbiljno ću razmisliti o tome. Neko mora nešto da uradi u vezi s ovim sve širim ciklusom nasilja, Đovani. Postoji čitava generacija dece odgajana tako da mrzi Zapad, a političari iz SAD na to, izgleda, ne obraćaju pažnju. Kada jednom mržnja krene u spiralu i otme se kontroli, upozorenje o tome da je počelo odbrojavanje do uništenja čovečanstva postaje sasvim jasno. DVADESETO POGLAVLJE Jerusalim U danima koji su usledili, parohijani Mar Ota udružili su se da pomognu svom novom, nenametljivom svešteniku da se smesti, a neki muslimani pridružili su se hrišćanskoj braći kako bi i sami pomogli. Ljubaznost koju je Đovani ukazao njihovom imamu nije prošla neprimećeno, i za izuzetno kratko vreme mala hrišćanska crkva i Đovanijeve prostorije bile su čiste i funkcionalne. I Patrik O’Haraje održao reč, pa je nepune dve nedelje pošto se smestio u Mar Otu, Đovani pozvan natrag u Jerusalim da se upozna s Josijem Kaufinanom, njegovom ženom Marijanom i sinom Davidom. Đovani je stigao rano i Patrik je, oduvek š istančanim osećajem za ljude oko sebe, upoznao Đovanija s porodičnim poreklom Kaufmanovih. „Tokom godina Kaufmanovi su pretrpeli brojne porodične tragedije. I Josi i Marijana su ostali bez roditelja u holokaustu, a njihov stariji sin Majkl poginuo je u Šestodnevnom ratu 1967. godine. David se tada borio kao mladi poručnik i učestvovao je u napadu i oslobañanju Starog grada. U stvari, zahvaljujući njemu Rokfelerov muzej je izbavljen iz ruku Jordanaca, a sa njim i trezor u kojem su bili Svici s Mrtvog mora. David ne voli da priča o tome, ali ja ću ga ubediti da vam ispriča kako je to izveo. Izvanredna pripovest."

124

Posle večere su se, Patrik, Đovani, Josi, Marijana i David smestili u velike i udobne fotelje u Patrikovoj neurednoj radnoj sobi. „Basta, basta, Patriče! Izvrsna večera, kao i obično, ali domanil Sutra! Ja moram da radim sutra.a Profesor Kaufman je navikao na svog domaćina i protestovao je zbog toga što mu Patrik puni čašu. Josi Kaufman je bio visok i širokih ramena, svetlog lica prošaranog boricama od smeha. Smisao za humor ogledao mu se i u blagim plavim očima. ,,Vi govorite italijanski, Josi?K, upita Đovani. „Soltanto un poco* odgovori on i spoji palac i kažiprst kako bi pokazao koliko malo zna taj jezik. „Josi je isuviše skromanK, usprotivi se Marijana. Marijana Kaufman bila je visoka i elegantna. Duga tamna kosa sijala joj je na blagom svetlu kao okvir oko glatkog lica i blagih, ali pozornih smeñih očiju. Bili su, kako je Đovani pomislio, izvanredan par. „Baš kao i engleski i hebrejski, Josi govori italijanski sasvim tečno, a može da proñe i s arapskim i francuskim,ee ,,A vi, Davide?K, upita Đovani. ,,Pa, snalazim se, valjdaK, odgovori David sa dečačkim osmehom. „Mene ne zanimaju baš tako glamurozne stvari kao što su italijanski ili francuski jezik. Teško da se može naručiti pivo na starogrčkom ili aramejskom! Neozbiljan nastup činio ga je mnogo mlañim od trideset devet godina koliko je imao. ,,Ja pokušavam da razgovaram sa seljanima Mar Ota na arapskom. Mogu samo da kažem da su veoma tolerantniK, reče Đovani. „Bili ste poručnik u Šestoñnevnom ratu?K ,,I to jako dobarK, odgovori Josi, uvek spreman da oda sinu priznanje. ,,Da li ste se ikad zapitali je li Svitak Omega bio meñu onima koje ste spasli u Rokfelerovom muzeju> Davide?" Patrik je voleo dobre zavere. „Profesor i jaK, odgovori David, upotrebivši očevu titulu iz milošte, „često smo se to pitali. Vladao je priličan haos i imali smo previše muke da obezbedimo zgradu da bismo stigli da prebrojimo i proverimo čega sve ima u trezoru. Profesorovo lice bilo je nedokučivo. Josi Kaufman je pročitao nedavne izveštaje Mosada koji su ukazivali na to da su original i jedna kopija Svitka Omega uistinu bili u trezoru. „Treba da ispričate Đovaniju tu priču, Davidea, podstaknu ga Patrik. „O, siguran sam da Đovani ne želi da sluša ratne priče“, odgovori David nevoljno.

125

,,Izvinite, odgovori Đovani, setivši se pogibije Davidovog brata. ,,Ne želim da prizivam bolna sećanja u vama.“ „Nemojte se izvinjavati, reče Marijana blago. „Nedostaje nam Majkl, ali pomirili smo se s gubitkom. Zbog toga se još odlučnije zalažemo za mir. „Ali to ne može biti mir nauštrb jedne strane, upozori Josi. „Nikada neće zavladati mir ako ne postignemo rešenje s Palestincima jednako pravično za obe strane. Palestinci moraju dobiti sopstvenu državu. S druge strane, oni koji kritikuju jevrejski narod zbog ratobornosti slabo razumeju to koliko smo nevoljni bili za borbu niti koliko je podeljena bila vlada 1967. godine, baš kao ni da Palestinci nisu bili jedini koji su pretrpeli strašne gubitke. Na kraju smo svi ostali bez izbora. Čak i danas još ima nekih koji žele da nas pobacaju u more i, ako ništa drugo, rat iz 1967. služi kao podsetnik na to koliko je takav pristup jalov. U ratovima ne leži odgovor, reče Josi tužno. „Ali kada se jevrejski narod nañe priteran uza zid, bori se svim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju.“ ,,Da, ali David je jedan od onih stidljivih junaka, dodade Marijana s toplim osmehom. „Možda bi dobro bilo da ja počnem, Patriče? ,,Da vam napunim čaše, odgovori Patrik i posegnu za crnim vinom. Akra Od dana kada su Josi i Marijana stigli u Akru kao adolescenti na ribarskom brodu posle bekstva iz Beča 1938. godine, oboje je opčinio stari grad sa svojim krstaškim zidovima, minaretima, džamijama, pijačnim trgovima i velikim sarajima gde su trgovci iz Italije i Provanse nudili svoju robu. Do 1967. godine pronašli su skromnu kuću za odmor blizu drevne luke. Nalazila se u uskoj, vijugavoj ulici, u jednom od redova kuća podignutih još u doba turskog Otomanskog carstva u osamnaestom veku. Marijana Kaufman je postavila jednostavnu trpezu. Dve sveće predstavljale su božje zapovesti: zachor, za pamćenje, te shamor, za poštovanje Sabata; čaša vina i dve vekne challaha koje će ostati pokrivene belom tkaninom sve dok se ne izrekne blagoslov. Marijana je odavno izgubila sopstvenu jevrejsku veru iza zastrašujućih zidova od plavog kamena i žica nacističke grobnice u Mauthauzenu, koncentracionom logoru u Austriji gde su i Josijevi i njeni roditelji bili surovo ubijeni. Uprkos tome, Marijana je duboko poštovala Josijeva verovanja i sa zadovoljstvom je sledila jevrejski ritual. Josi i Marijana su se složili da oba njihova sina izučavaju Toru, ali pitanje vere bilo je prepušteno dečacima, da sami o tome odluče. Marijana je znala da David nikada neće imati vremena za religiju. Majkl,

126

plav, visok i tri godine stariji od Davida, nosio je u sebi jednako snažnu veru kao i otac. Imajući u vidu prirodu dva dečaka, za očekivanje je bilo upravo suprotno Majkl je bio drzak i agresivan; David vragolast, ali promišljen. Josi ukloni belu tkaninu sa hleba i blagoslovi ga držeći po jednu veknu u ruci: Barukh atah Adonai Elohaznu melekh ha-olam. Blažen da si, Gospode, bože naš, kralju vasione. Ha-motzi lechem min ha-aretz. Amein. Što daješ hleb iz zemlje. Amin. Kao i kod hrišćana i muslimana, bilo je to zahvaljivanje Avramovom bogu, istom bogu za sve tri vere. Istom bogu i istoj nadi u mir, iako su se oblaci rata ponovo okupljali iznad gradova Jevreja, hrišćana i Arapa. „Kako napreduje letenje, Majkl?“, upita Josi. „Vrlo dobro“, odgovori Majkl s oduševljenjem. ,,Do kraja sledeće nedelje nakupiću dvesta sati na miražu“, dodade gordo. „Šta misliš, Josi, hoće li biti rata?“, upita Marijana, strepeći od pomisli na to. „Nadam se da neće. Rat sa Arapima ništa neće razrešiti. Mislim da je vreme da se obe strane okanu tog ludila. Vreme je da probamo malo da vidimo kako je onima drugima. Palestinci jednostavno žele priliku da rade u miru i daju svoj doprinos, ali čovek bez zemlje je čovek bez dostojanstva i sve dok ne postignemo dogovor o palestinskoj državi, biće ubijanja.“ ,,Ja se s tim ne slažem“, reče Majk. „Mislim da je kucnuo čas da održimo lekciju tim lažljivim arapskim govnarima, lekciju koju neće brzo zaboraviti!“ „Majkle Kaufmane! Ne želim takve reči u ovoj kući.“ Marijana je imala jasna pravila kada su posredi bile psovke. Josi suspregnu osmeh. Jezik oficirske menze nesumnjivo je još mnogo gori od toga. Josi je bio ponosan na svoje sinove, ali i on je, kao Marijana, često pomišljao na to koliko su im sinovi različiti. Gotovo kao da je tu bila jedna stara i jedna mlada duša. Majkl je bio mlada duša; pun entuzijazma i nepobedivosti mladosti, poleta za ratom i pustolovinama, bez mudrosti potrebne da razmisli o posledicama. Sve što je oduvek želeo bilo je da leti i posle polaganja ispita na kraju pilotske obuke prekomandovan je na kurs prelaska na daso miraž III koji su izraelski piloti nazvali Šahak, „nebeski plamen“. Pošto je najpre još jednom diplomirao, Majkl je dodeljen prvoj lovačkoj eskadrili izraelskih odbrambenih snaga, označenoj brojem 101, u ogromnoj vazduhoplovnoj bazi Hacor. Josi je znao da će se 101. eskadrila prva upustiti u borbu ukoliko doñe do rata. David je bio stara duša. Na putu do diplome

127

iz arheologije na Hebrejskom univerzitetu na gori Skopus, i on je bio poručnik u rezervi i zapovednik voda. Josi je isto tako znao iz lošeg iskustva da su svi ratovi opasni, ali naročito za pešadiju, pogotovo ako doñe do borbe prsa u prsa. „Ne bi trebalo da vam ovo kažem“, nastavi Majkl, ne obazirući se na majčin prekor, „ali arapsko vreme presretanja je najmanje dvostruko duže od našeg. Biće reš pečeni!“ „A šta je s tobom, Davide? Da li i ti jedva čekaš da Arapima održiš lekciju?“, upita Marijana. David slegnu ramenima. „Ako budemo morali da se borimo, borićemo se. Ali ne slažem se s Majkijem. Palestinci su ostali bez kuća i sredstava za život i mislim da su u pravu“, reče on pogledavši oca. ,,I oni su porodični ljudi, baš kao i mi. Na kraju krajeva, mi smo njima oduzeli zemlju. I njima treba zemlja. „Znao sam da postoji neki razlog zbog kojeg nisam otišao na univerzitet, odvrati Majkl. „Pobogu, pa oni su Arapi. Marijana uzdahnu. Uvek je posredi bio rat rasa protiv rase, belci protiv crnaca, Arapi protiv Jevreja, vera protiv vere, mržnja protiv tolerancije žestok i neprekidan ciklus sve žešćeg nasilja. Ljudi su mogli da ga prekinu, ali odlučili su da to ne čine. Jerusalim Poručnik David Kaufman pokucao je pre nego što je ušao u kancelariju general-majora Menahema Kovnera. „Pozvali ste me, Menaheme?, upita David. General-major Kovner podiže pogled sa stola pretrpanog izveštajima obaveštajaca, poslaganim u raznobojne fascikle. Zelene su nosile oznaku „Poverljivo, a crvene „Tajno; ona otvorena na Kovnerovom stolu bila je grimizna, što znači da je nosila oznaku „Strogo poverljivo. „Udi, Davide, sedi. Kovner, žilav i snažan profesionalni vojnik, uze fasciklu i pridruži se mnogo višem poručniku za malim konferencijskim stolom koji je bio priguran u jedan ugao njegove kancelarije. „Ono što ću ti reći ne sme izaći iz ove sobe. Ne smeš o tome razgovarati ni sa kim, osim sa komandantom svog bataljona, a on zna za zadatak koji ću ti poveriti. Sad postoji velika mogućnost da zaratimo s Egiptom. Ako do toga doñe, generalštab se nada da će ograničiti rat na jedan od južnih frontova, ali to zavisi od onoga što Sirijci budu radili na severu, a Jordanci na istoku. Upravo o Jordancima hoću da razgovaram s tobom.

128

,,Sa mnom? David nije imao pojma kako bi to jedan zapovednik voda mogao da utiče na istočni front. „Stari grad i Svici s Mrtvog mora sada su u rukama Jordanaca. Svici se nalaze u Muzeju Palestine. Kada smo zaratili s Egiptom 1956. godine, Jordanci se u to nisu mešali. U vladi misle da će se ponovo tako postaviti, ali ja nisam baš siguran. „Mislite da će Jordanci napasti?, upita David. „Da budem otvoren, da. Za razliku od novembra 1956, Jordanci znaju da je Izrael ovog puta sam. Ni Britanci ni Francuzi neće biti tamo, a Sjedinjene Države i Sovjeti trudiće se da se ne mešaju. Jordanci su držali pod opsadom tvoj univerzitet i našu malu enklavu na gori Skopus bezmalo dvadeset godina. Veoma bi voleli da se toga ponovo dokopaju. Najvažniji Svici s Mrtvog mora smešteni su u Rokfelerovom muzeju.u General-major Kovner ustade od stola i spusti jednu od nekoliko mapa koje su stajale u ormaru sa rolovratima na zidu. Bila je to mapa Jerusalima i njegove okoline, gde su bili obeleženi položaji jordanskih jedinica. On otvori grimiznu fasciklu na stolu i stavi pred Davida nekoliko fotografija snimljenih iz vazduha i tlocrt muzeja. „Rokfelerov muzej smešten je u ulici Sultana Sulejmana/4 Menahem Kovner pokaza na Kerem el Šeik, brdo odmah izvan severoistočnog ugla zidina Starog grada gde je muzej bio sagraden. „Pre tri meseca Jordanci su nacionalizovali muzej." „Dakle, on je sada jordanska imovina? „Tako je. I mada nisam siguran da je porodica Rokfeler preterano oduševljena time, jordanska vlada je na neki način povukla potez u našu korist. Ako nas napadnu i umešaju se u rat, i ako a to ako5 je baš veliko isteramo Jordance iz Jerusalima, muzej i, što je još važnije, njegovi eksponati pašće u izraelske ruke. Davidu je sada bilo sasvim jasno šta se od njega traži. „Hoćete da doñem do Svitaka s Mrtvog mora. Bila je to tvrdnja pre nego pitanje. Zapovednik njegove brigade se osmehnu. ,,Ne sam. Povremeno ćemo se komandant tvog batalj ona i ja interesovati za to kako napreduješ. Imajući u vidu tvoju prošlost i poznavanje važnosti Svitaka, na tebi će biti da obezbediš da ti neprocenjivi antikviteti ne budu izgubljeni za svetske izučavaoce. Da bih ti pomogao, uredio sam da se redov Džozef Silberman priključi tvom vodu, ali Silberman je prilično neuobičajen regrut." „Neuobičaj en?"

129

„Sve do pre nekoliko nedelja on je bio zatvorenik u Ramliju i osim toga što smo ga naučili kako da puca i štiti se, nismo imali vremena da ga podvrgnemo normalnoj vojnoj obuci.“ ,,U Ramliju! Šta je to uradio?“, upita David, zainteresovan zbog čega bi njegovom vodu bile potrebne usluge nekoga osuñenog na kaznu u jednom od najtežih zatvora u Izraelu. „Zašto je dodeljen meni?“ General-major Kovner posegnu za tankom zelenom fasciklom obeleženu imenom ,,Silberman“. „Dosije o njemu, takvom kakav je bio, sa kratkom biografijom. Nije opasan i veoma je inteligentan. Dodeljen je tebi zato što je majstor za obijanje sefova, jedan od najvećih.“ „Želite da on obije Rokfelerovu riznicu?“, odvaži se David da kaže tiho. „Baš tako. Trezori u Rokfeleru veliki su i teški i bilo bi potrebno veoma mnogo eksploziva da bi im se moglo prići. Nažalost, uprkos najvećem trudu, Mosad nije uspeo da doñe do njihove kombinacije. Ne moram ni da ti govorim da su Svici s Mrtvog mora nezamenjivi i da svet nipošto ne bi gledao blagonaklono na to da ih oštetimo prilikom dizanja vrata u vazduh.“ „ A neki bravar?“ General-major Kovner odmahnu glavom. „Ne možemo da znamo koliko ćeš vremena imati na raspolaganju. Možeš zauzeti muzej samo da bi Jordanci organizovali težak kontranapad pošto shvate za čime to tragamo. Silberman je navikao da radi brzo i pod pritiskom. Osim toga, u njegovom interesu je da otvori sef.“ „Zbog pomilovanja?“, upita David pronicljivo. Kovner klimnu glavom. „Posao u Mosadu za dobre momke.“ Definicija Mosada kao dobrih momaka bila je jednaka pripisivanju dobrih namera agenciji CIA, pomislio je David, ali nije ništa rekao na to. „Nikad se ne zna, Silberman bi mogao da te nauči nekim stvarima.“ „Ne mogu da zamislim šta bi mi od njega trebalo, osim da provali u sef, ali posmatraću ga s interesovanjem. Da li je muzej dobro čuvan?“ „Dovoljno dobro. Jordanska pešadija se prošle noći rasporedila oko samog muzeja, a još pešadije i tenkova rasporeñeno je oko Kupole na steni i Zapadnog zida.“ Kovner preñe prstom oko ostataka hrama koji su Rimljani uništili 70. godine nove ere. „Razmisli o tome, Davide. Mogli bismo ponovo da doñemo do toga. Prvi put posle dve hiljade godina Jerusalim bi ponovo mogao da bude naša prestonica, i prvi put

130

posle bezmalo dve decenije Jevreji bi mogli da se mole na najsvetijem mestu judaizma." „Mnogo je vremena prošloft, saglasi se David, svestan snage jevrejske vere svog nadreñenog oficira. „Naravno, sve zavisi od toga hoće li Jordan prvi napasti, ali meñu nama, nadam se da hoće!t Menahem Kovner nije morao dugo da čeka. U Knesetu, u zapadnom Jerusalimu, šef izraelske vojne obaveštajne službe, general-major Josi Kaufman, pripremao je svoj izveštaj za podeljeni ratni kabinet. „Naser će zaratiti kako bi učvrstio sopstveni položaj u Arapskoj ligict, zaključi Josi. „Nemamo izbora, predsedniče vlade.tc Bio je to ministar odbrane, Moše Dajan. „ Ako sačekamo da oni udare prvi, suočićemo se sa veoma realnom mogućnošću poraza. Arapi su brojčano nadmoćni na zemlji, u vazduhu i na vodi.“ Moše zastade i odmeri sve svoje kolege. „Ako udarimo prvi, imaćemo prednost iznenañenja, a to je presudno načelo rataK, zaključi on, citirajući velikog ratnog stratega Fon Klauzevica. Kabinet je zaćutao. Sve oči okrenule su se prema premijeru. Premijer Eškol pogleda u lica ministara svoje vlade koji su sedeli za stolom. „Ovo me podseća na naše drevne pretke i Psalam dvadeset sedmiK, reče premijer. „1 mada me je vojska skolila, u srcu straha nemam; i mada se rat na mene diže, imam samopouzdanja.5 Idemo“, reče on tužno, ,,i neka je Bog sa nama.“ Još jednom su shofar trube, napravljene od ovnujskih rogova, zatreštale kao i toliko puta ranije. I baš kao što je bilo pod Jošuom i kraljem Davidom, dvanaest plemena Izraela ponovo je kretalo u rat. Ovog puta, umesto zvuka isukanih mačeva, jezivi zvuk rata bio je zveket ubacivanja granata u cevi haubica kalibra 105 mm i lupa čeličnih zatvarača. Naspram Gaze, u Negevu i na Sinaju, veliki topovi eksplodirali su rikom plamena i dima, poskakujući od trzaja. Pre nego što su prigušnici udara mogli sasvim da se povuku, mladi izraelski vojnici kojima je znoj već izbijao na lice, poskakali su na topovske poluge. Čelični zatvarači su se pootvarali i zadimljene mesingane čaure popadale su na tle, da bi ih smesta zamenila nova smrtonosna granata. Poput malih ekspresnih vozova, hiljade granata zaurlalo je u noć, svaka sa po reckom za jedan arapski život urezanom u čauru sa razornim eksplozivom. Otac, majka, sin, kćerka.

131

Smrt Arapima. Taksista, komercijalista, bankar. Smrt svima njima. Kucnuo je čas da nauče lekciju. Ispod rike velikih granata ogromni merlin motori sa dvanaest cilindara u centurion tenkovima zarežali su i probudili se, obrazujući tri zasebna udarna klina. Pre nego što je sunce sinulo nad još jednom krvavom bliskoistočnom bitkom, izraelska oklopna divizija bučno je ušla u Gazu i prešla preko drevne pustinje Sinaja, dok su bataljoni mladih izraelskih pešadinaca ludački posrtali za njima. Vazduhoplovna baza Hacor, južno od Tel Aviva Kao i svaki drugi pilot u džinovskoj vazduhoplovnoj bazi Hacor, poručnik Majkl Kaufman probudio se u četiri ujutro. Sa čekanjem je bilo gotovo; sefovi eskadrile su otvoreni i pečati na nareñenjima za veoma rizičnu operaciju ,,Moked“ razlomljeni. Ranije je superiornost u vazduhu postizana upravljanjem velikim brojem miraža koji su napadali egipatske vazduhoplovne baze. U isto vreme dok su piste bombardovane, raketirana su postrojenja baze, a protivvazdušna odbrana suzbijana. Sada je egipatska ratna avijacija, posle sovjetskih isporuka, bila daleko mnogobrojnija i Izraelci su bili primorani na strategiju voñenja malih grupa od tri i četiri letelice protiv većeg broja meta. Egipatska protivvazdušna odbrana ostaće prenebregnuta, baš kao i postrojenja u bazama, a za pilote je bilo još važnije to što ih izraelski lovci nisu štitili od egipatskih presretača. Izraelski piloti morali su sami sebi da čuvaju leña. Vazduhoplovna baza Hacor još je bila prekrivena tamom praskozorja kada je Majkl pronašao mesta i zaseo na sto u zadnjem delu prepune sobe za davanje uputstava pre zadatka. U prostoriji je bilo bučno, ali smeh je bio nervozan. Niko nije znao za šta su sve kadri sovjetski projektili zemlja-vazduh i to je bio najveći strah svakog izraelskog pilota. Najednom soba utihnu kada se njihov zapovednik, jedan od najiskusnijih pilota izraelskih odbrambenih snaga, probi do prednjeg dela prostorije. „Ono što smo svi čekali, reče on samopouzdano. „Baš kao što možete da vidite na tabli iza mene, vreme poletanja je za manje od tri sata, u 7.45. Strategija je da snažno udarimo i uništimo Arape na zemlji, a imajući u vidu da je njihova reakcija poslovično bedna, to ne bi trebalo da bude naročito teško. Nervozan smeh ponovo odjeknu prostorijom.

132

„Istovremeno će biti napadnuto ukupno sedamnaest vazduhoplovnih baza. Naš zadatak je da uništimo neprijateljske letelice u Bir Tmadi i zapadnom Kairu. Prvi udari će onesposobiti piste kako Egipćani ne bi mogli da uzlete. Sledeći talasi imaće za cilj letelice na zemlji. Ja ću povesti prvi talas u Bir Tmadu s kapetanom Linovicem kao zamenikom, a major Šapiro će povesti prvi talas u zapadni Kairo s poručnikom Kaufmanom kao svojim zamenikom. Majkl klimnu glavom, odlučnog lica. „Beni i Majkle, reče on pogledavši najpre majora Šapira, a zatim Majkla, „kada završite, treba da dospete gorivo i vratite se ovde, do navigacione okretnice. Zapovednik se okrenu mapi operacije i pokaza na tačku nedaleko od Bardavila i Port Saida. Majkl je slušao sa sve većim uzbuñenjem dok je njihov zapovednik pokazivao na slajdovima raspored neprijateljskih snaga i pojedinačne zadatke. Egipatska oprema bila je impresivna: sto pedeset migova 15 i 17; osamdeset migova 19; sto trideset najnovijih ruskih migova 21; dvanaest SU-7; i trideset masivnih strateških bombardera TU-16. „Uzletećemo u potpunoj radio-tišini, isključenih primopredajnika. Strategija nam veoma zavisi od iznenañenja.u „Šta će se desiti ako budemo imali problema posle uzletanja?“, upita jedan od mlañih pilota. „Baza će biti zauzeta letelicama iza nas, a mi ćemo biti bez radio-komunikacije." „Podesiš kurs prema obali i iskočiš. Nekolicina pilota se zgledaše. Čak i u normalnim uslovima verovatnoća da budu pronañeni u moru posle iskakanja nipošto nije bila stopostotna. Šansa da ih neko nañe, a da ne zna gde su bili u trenutku iskakanja, bila je gotovo ravna nuli. Majkl se nije plašio toga. Naprotiv, osetio je nalet ushićenja. Bio je u prvom talasu i ubrzo su on i drugi odlično uvežbani mladi Izraelci izašli iz prostorije za posadu 101. eskadrile u vazduhoplovnoj bazi Hacor na oštar vazduh ranog jutra. Još su imali sat do zore i tama je prekrivala vazduhoplovnu bazu koja je tiho brujala. Autobus koji je trebalo da ih odveze do letelica bio je spreman i motor mu je radio. Za razliku od kolega letača s druge strane Sueckog kanala, Izraelci su pažljivo rasporedili sve svoje dragocene letelice u zaklone od eksplozija pa je autobus ostavljao jednog po jednog pilota kraj njemu dodeljenog mesta. Majkla je čekala njegova zemaljska ekipa. Ako se izuzme vodnik, svi članovi ekipe bili su civili i, kao u gotovo svim vidovima izraelskih odbrambenih snaga,

133

bila je to grupa koja je izgledala kao da je skupljena s koca i konopca, bez dve iste vetrovke, ali izgled je umeo da prevari. Možda nisu bili ni nalik na besprekorne ekipe koje opslužuju trkačke timove, ali Majklova i druge izraelske zemaljske ekipe dobile bi posao od svakog šefa mehaničara formule jedan. Umeli su da dotankuju, ponovo naoružaju i okrenu letelicu za manje od osam minuta. Bio je to jedan od činilaca koji će odlučiti o vazdušnom ratu. U prva dva dana rata Izraelci će uspeti da održavaju mlaznjake u vazduhu osamdeset posto vremena dnevno. Bilo je to dostignuće kojem nijedno drugo ratno vazduhoplovstvo u svetu nije moglo da odgovori, a svakako ne arapsko. Majkl je pozdravio svoju ekipu uobičajenim osmehom i pojurio uz aluminijumske lestvice prislonjene uz trup letelice. Spustio se u uski kokpit i pokazao zemaljskoj ekipi podignute palčeve. Miraž IIIc je bio sklupčan u svom gnezdu kao džinovska tronoga pčela maskirana u boju peska, smeñu i malo zelene, zbog čega je Šahake u niskom letu bilo veoma teško primetiti odozgo. Davidova zvezda bila je naslikana na desnom i levom usisniku vazduha na trupu; nekim stvarima nije bilo suñeno da se kriju. Karakteristična delta-krila bila su zabačena pod uglom od šezdeset stepeni, a spoljni rezervoari za gorivo visili su ispod oba krila kao dve džinovske cigare. Ispod trupa su bile bombe za razaranje piste teške 150 kilograma, zajedno sa mitraljezima kalibra 30 mm s obe strane, koji su mogli da ispale više od hiljadu metaka u minutu. U Majklovom slučaju, nosači ispod krila bili su opremljeni i projektilima vazduh-vazduh Matra Dijamant. Majkl otvori svoj pripremni spisak za proveru i započe kontrolu pred poletanje. Mogao je to da obavi i vezanih očiju: Prekidač za paljenje-ventilaciju paljenje Prekidač za zagrevanje iskljiičen Pumpe za gorivo niskog pritiska isključene Komora dogorevanja uključena Prekidač za smanjenje brzine... Na pola pripremne provere on pritisnu lampicu kormila pravca da bi je proverio. Isceri se kada pogleda sledeću stavku za proveru. Radio-stanica uključi. To preskoči, pomisli on ironično. Jedno za drugim on proveri glavnu lampicu naoružanja, lampicu kočnice, lampice upozorenja na incidentne situacije i rotaciono svetlo stajnog trapa. Zadovoljan, on pogleda vodnika svoje letačke ekipe i pokaza mu palcem da motor može da se pokrene. Pošto je proverio da li su dotok goriva i pumpe uključene, Majkl otpusti dugme startera i potvrdi da je zasvetlela lampica za paljenje. Kada je motor dostigao sedamsto obrtaja u minutu, prebacio je

134

u ler. Oči su mu automatski prešle preko kontrolne table, u potrazi za svetlima upozorenja i indikatorima ulja i hidraulike. Kada se broj obrtaja ustalio na dve hiljade osamsto, ponovo je pokazao šefu ekipe podignuti palac, a kada su uklonili podmetače za točkove polako je izrulao iz protiveksplozivnog zaklona da bi se pridružio prvom talasu letelica, šepureči se prilaznom trasom do suprotnog kraja piste pogašenih navigacionih i protivsudarnih svetala, bila su to preteča obličja, motori sa krilima. Slab sjaj kontrolnih tabli ogledao se na vizirima mladih izraelskih pilota. Smrt Arapima. Jordanci su počeli da granatiraju jevrejski sektor Starog grada nekoliko sati pošto su Izraelci započeli napade na jugu protiv egipatskih snaga na Sinaju. To isprva nije uznemirilo izraelsku vladu. Vrhovna komanda je očekivala da kralj Husein pokaže odreñenu meru lojalnosti prema arapskoj stvari, ali kada se granatiranje pojačalo i raširilo čitavim istočnim frontom, u vladi su počeli da shvataju da je rat sa Jordanom neizbežan. David kao poručnik nije navikao da prisustvuje izdavanju nareñenja na nivou bataljona, a kamoli brigade, ali ovo nisu bila obična vremena i on je zauzeo mesto kraj svog komandanta i sačekao da general-major Menahem Kovner započne. „Prošle noći Jordanci su mitraljirali nedužne civile na drumu Jafa. Jutros su zauzeli štab Ujedinjenih nacija u zgradi vlade i počeli da granatiraju grad. Oštećeno je više od šest stotina zgrada uključujući i premijerovu rezidenciju, hotel Kralj David i mnoga sveta mesta, sa sve kupolom crkve Marijinog uspenja." Crkva Marijinog uspenja nalazila se odmah južno od Starog grada, blizu groba kralja Davida, i tu je navodno bilo mesto gde je Hrist održao tajnu večeru. „ Arapi su zauzeli i goru Skopus.a Menahem priñe mapi operacija. „Jordansko prisustvo južno od Starog grada preti da odseče čitav grad, uključujući i Kneset. Zbog toga 19. oklopna brigada sada kreće sa svojih položaja istočno od Tel Aviva i ima nareñenja da ponovo zauzme goru Skopus i Hebrejski univerzitet severno od Starog grada. Šesta brigada ima nareñenja da napreduje na jug i ponovo zauzme Brdo farisejske skupštine. Odatle će skrenuti na sever prema Getsimanskom vrtu i Maslinovoj gori. Mi možda imamo najteži zadatakodsvih: američki sektor iRokfelerov muzej“ Kovner zastade i pogleda svoje komandire. „Bilo je potrebno bezmalo dve hiljade godina, ali pre nešto više od jednog sata vlada je odobrila planove za ponovno zauzimanje Starog grada Jerusalima.“

135

Njegovu objavu dočeka glasno klicanje. Kao i u doba kralja Davida, Izraelci su se ponovo spremali da zauzmu svoju drevnu prestonicu. Savremeni ekvivalent ratnika kralja Davida bili su elitni padobranci 9. vazduhoplovne brigade, i svi su bili rezervisti. Kada je pljesak utihnuo, general-major Kovner im je izložio svoj plan. Ako budu uspešni, rezultati bitke obznaniće se za samo nekoliko minuta, ne samo Izraelcima, već i Jevrejima u svakom kutku sveta. Ako ne uspeju, neće im lako biti oprošteno. „Zbog svetih mesta, ne samo jevrejskih, već i hrišćanskih i muslimanskih, iznad samog Starog grada neće biti artiljerijskog niti vazdušnog pokrivanja. Sve će se svesti na borbu prsa u prsaC, rekao je Menahem Kovner, „ali mi imamo jednu prednost. Stručnjaci smo za noćnu borbu i zbog toga krećemo noćas. Tup. Tup. Tup. Noćno nebo nad Jerusalimom bilo je obasjano eksplozijama jordanskih artiljerijskih granata i mina iz minobacača. Smrt Jevrejima. David i ostatak njegovog voda našli su zaklon u ulazima i iza uglova kada je iznenadni mitraljeski rafal zapucketao s druge strane opustelog druma. Posmatrane otpozadi, linije zelenih i crvenih svetlećih metaka izgledale su nadrealno graciozno dok su se odbijale od starih kamenih zidova i uspinjale u noćno nebo, ali na strani druma gde je bio njegov vod izgledale su krajnje ružno i David se sagnuo kada su meci zazviždali i zadumbarali oko njega. „Iznad kapije! Na bedemima! „Vidim ga! Jedan njegov desetar podiže M79 i nanišani hladno i odlučno. ,,Granata! Granata ispaljena sa ramena zavijuga preko druma i eksplodira povrh Damask kapije. Mitraljez zaćuta. Smrt Arapima. „Pokrivajte me! David jurnu napred četrdeset pet metara do sledećeg sokaka. Centimetar po centimetar, metar po metar, granatu po granatu, vod se probijao ulicom Sultana Sulejmana prema Rokfelerovom muzeju. Vatra iz ručnog naoružanja sada je bila mestimična, ali David je ponovo zatražio da ga pokrivaju kada je potrčao prema uglu ulice Haruna al Rašida i Sulejmanove. Svet najednom eksplodira i on polete na zemlju. Omamljen, zatrese glavom i otpuza u najbliži sokak. ,,Sranje!, promrmlja za sebe. „Jebote, tenkovi! Opipa desni obraz. Krv. I to mnogo krvi. Još jedan blesak pojavi se u podnožju Maslinove gore i David se pripi uz

136

kaldrmu kada granata udari četrdeset pet metara ispred njegovog položaja. Očigledno, VI brigada nije uspela da natera Arape da napuste položaje. Poručnik Majkl Kaufman primorao je sebe da se opusti dok je čekao da zarula. Radio-tišina je bila jeziva. Radili su to već i ranije kao vežbu, ali ovog puta je bilo stvarno. Ponovo pogleda svoje instrumente, u potrazi za najmanjim tragom nekog mehaničkog problema, ali sve lampice upozorenja bile su pogašene, a miraž je imao prednost nad običnim letelicama. Čak i ako bi stigao do rotacije i mesta odakle povratka više nema, Majkl je i dalje mogao da izbaci padobran za kočenje i zaustavi letelicu na žičanoj prepreci na suprotnom kraju piste. Meñutim, kada jednom nosni točak bude uvučen i on uzleti, svako otkazivanje motora moglo bi imati katastrofalne posledice. Iako je bio žedan borbe, Majkl nije želeo da se pridruži malobrojnim odabranim pilotima koji su preživeli iskakanje prilikom uzletanja. Zakrilca u neutralnom položaju. Pobudne pumpe uključene. Komora dogorevanja otvorena. Hidraulika normalna, prekidač oboren. Krovkabine zatvoren. Kao dobro podmazana mašina, rutinski je proverio svaku stavku pred polazak na pistu. Ponovo je testirao kontrole za slobodu kretanja. Plameni jezik naglo izbi iz zadnjeg dela prvog miraža na pisti. Njegov komandant je rulao. Majkl je bio četvrti u nizu i kada je došao red na njega, pošao je za ostalim letelicama na „klavirske dirkea i proverio žiroskop na osnovu pravca piste. Istovremeno je stao na kočnicu i brzo naterao motor punom snagom ,,na suvo“. Igla obrtomera brzo se okretala i kada je stigla do osam i po hiljade pustio je kočnice i aktivirao komoru dogorevanja. Majkl je proverio kontakt i gurnuo regulator dotoka goriva napred, da bi gotovo istog trena bio utisntit u sedište kada je potisak od 6200 kg iz turbomlaznog motora snekma atar 9C izbio iz izduvne cevi, a miraž se pod punim opterećenjem stuštio pistom. Na mestu rotacije Majkl je ručicu pustio malo natrag i otisnuo se za tri sjajna narandžasta plamena koji su već bili dobrano iznad njega. Komore dogorevanja su pojačavale brzinu penjanja letelice na gotovo 1500 metara u minutu. Svetla stajnog trapa naglo se pogasiše i Majkl proveri korinilo pravca. Brzo se poravna i usredsredi na tri tačke narandžaste svetlosti ispred sebe. Leteo je iznad mastiljavog crnila Sredozemnog mora prema navigacionoj okretnici, odabranoj tako da izraelskim pilotima omogući vektor napada sa severa odakle će ih Egipćani najmanje očekivati. Uzletanje lovaca i ostalih stotinu šezdeset izraelskih dragocenih borbenih letelica bilo je vremenski tako odmereno da one stignu do sedamnaest egipatskih

137

vazduhoplovnih baza u 7.45, kad Egipćani budu na svom obaveznom doručku. Da bi izbegli egipatske radare, nalet na mete neće biti na visini iznad dvadeset metara. To je od izraelskih pilota zahtevalo veoma preciznu navigaciju i letenje. S druge strane Sueckog kanala egipatski piloti i njihove zemaljske ekipe mirno su spavali. U velikoj vazduhoplovnoj bazi Abu Suveir glavni radar bio je isključen zbog remonta, a iskopčani kablovi još su sa alatom tehničara ležali oko zgrade. Dok su poručnik Majkl Kaufman i ostatak njegove eskadrile strelovito hitali u brišućem letu iznad Sredozemnog mora prema Nilu i zapadnom Kairu, mnoge egipatske letelice još su bile pod svojim zaštitnim prekrivačima i stajale su parkirane krilom uz krilo, U 7.43 Majkl je sledio Benija Šapira dok su se uspinjali i okretali za konačni bombarderski nalet, i pripremio se za egipćansku protivvazdušnu vatru koja će sigurno ubrzo otpočeti. Gledao je kako Beni iznad piste ispušta posebno projektovane bombe od 150 kilograma, a onda ih Majkl ugleda na svom bombarderskom nišanu kada su se otvorili padobrani da bi usporili pad bombi. Retrorakete se aktiviraše i zariše bombe duboko u beton piste. Dok je pista ispod njega eksplodirala, Majkl se mirno obrušio prema njoj u vrisku motora i dodao još dve bombe razaranju uzletne staze. Za tren su prohujali kraj aerodroma i počeli da se uspinju. Natrag u svoju bazu da dospu gorivo, a onda nad Sredozemno more, gde će biti u vazdušnoj patroli visoko iznad tačke skretanja, za slučaj da Egipćani prokljuve izraelski navigacioni plan. To ne izgleda naročito verovatno, pomisli Majkl i isceri se iza svog vizira zagledan u miraže koji su se iza njega obrušili na egipatske avione poreñane kao patke na strelištu. Poručnik Majkl Kaufman je potpuno omanuo u proceni. Još dva bleska sa Maslinove gore i nekoliko sekundi kasnije drum ispred poručnika Davida Kaufmana eksplodira sa zaglušujućom rikom. Usijani komadi letećeg metala iščupaše velike komade kamena iz drevnih zidova Starog grada dok su David i njegov vod bili pripijeni uz tle. Kada su šrapneli s vriskom proleteli kraj njih, David podiže ruku, okrenuvši palac prema uvetu i mali prst prema ustima, što je bio znak da poziva svog vezistu koji se nalazio nešto dalje u sokaku. Ne obraćajući pažnju na krv koja mu je tekla iz rane na obrazu, David je usmerio dvogled na mesto gde su se videli blesci. Sporo je i podrobno pregledao podnožje Maslinove gore s druge strane doline Kidron. Pustinjska kamuflaža se nije dobro uklapala u zelenilo maslinjaka, tako da je ubrzo primetio prvi jordanski tenk.

138

Tenkovi su obično dejstvovali u grupama od po tri i David je pretraživao brdo sve dok nije pronašao i preostala dva. Izvukao je kompas iz bočnog džepa pantalona, očitao im položaj i brzo u glavi preračunao magnetno očitavanje u koordinate na mapi. „Dvojko, ovde dupla dvojka, prijem.ct „Dvojka, prijem.“ „Dupla dvojka, zadatak za artiljeriju. Pozicija 950619, smer 285, tri ukopana tenka, prijem.“ „Dvojka, razumeo. Čekaj, gotovo.“ Bogu hvala što nema ograničenja za artiljerijske mete na Maslinovoj gori, pomisli David, procenivši da nema mnogo izgleda da ude u muzej dok ga gledaju kroz nišan tri topa od 105 mm sa jedva nešto više od 1300 metara udaljenosti. Još važnije, njegovi nadreñeni ne bi bili naročito zadovoljni ako bi vatra raznela neprocenjive svitke u još sitnije fragmente od postojećih. „Gañanje, prijem." „Gañanje, gotovo. Izraelski topovi koji su pružali podršku Davidovoj brigadi nalazili su se oko šest kilometara pozadi, u Parku ruža, nedaleko od Kneseta. Prigušene i daleke udare proprati šuplja rika brzog voza kada granata kalibra 105 mm za probijanje oklopa zašišta iznad njih, ali promaši metu i eksplodira desno od tenkova, na brdu. David nije time bio uznemiren. Blizu, pomislio je, ali ne i dovoljno blizu. U svakom slučaju, prva granata je retko pogañala. „Levo 100, spusti 100, gadaj da uništiš, prijem." „Levo 100, spusti 100, gañam da uništim, gotovo. David je gledao kako Maslinova gora eksplodira u blistavim narandžastim blescima. Jača eksplozija i prepoznatljivo obličje tenkovske cevi načas se diže kroz dim. Jedan gotov, preostala još dva, ali tada prvi i poslednji tenk izbiše iz zaklona, razbacavši velike grumenove zemlje i slomljena štabla maslina gusenicama, dok su se povlačili velikom brzinom prema sigurnosti sledećeg brda. David obrati pažnju na sopstvenu metu. Upravi mitraljez tako da dobro pokriva predvorje muzeja i napusti zaklon. ,,Pokret!a Prva desetina krenula je za svojim mladim voñom prema ulazu. Kada im je preostalo još samo četrdeset pet metara, rafalna vatra iz vrtova oko muzeja pokosi

139

vezistu koji je trčao pored njega. Još jednom granata u luku polete prema arapskom položaju i rezultat bi izjednačen. „Uzmite radio!, viknu David. Proveri puls. Nije mogao ništa drugo nego da nastavi s napadom. Njegov vezista se oženio pre samo nedelju dana. Besan, David pojuri napred do zida kraj ulaza u muzej, gde zastade. Onda uskoči u predvorje i zasu dvorište kratkim rafalima. Spisku žrtava morao je da doda i dve zlatne ribice iz akvarijuma. Arapi su umakli. Zid po zid, hodnik po hodnik, prostoriju po prostoriju, poručnik Kaufman i njegovi ljudi čistili su muzej. Kada se David uverio da unutra više nema nijednog Palestinca ili Jordanca, postavio je stražare na krov, a onda krenuo nepogrešivo prema trezorima u podrumu, povevši sa sobom trojicu ljudi i Džozefa Silbermana. Ako je redov Silberman bio uzdrman zbog toga što se našao usred razmene vatre posle samo nekoliko dana vojničke obuke, ničim to nije pokazivao. ,,To je to. Misliš da možeš da provališ? Silberman se osmehnu. ,,To je tehnologija iz tridesetih godina. Petnaest minuta. Dvadeset najviše. David je opčinjeno gledao kako Džozef vadi stetoskop iz male crne torbe koju je nosio preko ramena, stavlja slušalice u uši, a membranu prislanja uz brojčanik za kombinacije. Najpre je obrnuo veliki brojčanik ulevo da deaktivira prebacivače, a onda ga okrenuo jednom udesno. „Dvadeset pet, objavi kada je njegov stetoskop uhvatio jedva čujno aktiviranje mehanizma palca točka i poluge. „Poslednji broj. David ga zapisa u beležnicu. Za ovo kratko vreme koliko je Džozef Silberman bio u njegovom vodu, zapravo mu se dopao mali Izraelac „s one strane zakona. Silberman je ponudio Davidu da mu pokaže kako da provali sef i obije bravu pomoću posebnog alata koji je čuvao za tu svrhu. David je iz radoznalosti našao vremena da shvati i vežba nezakonitu veštinu Džozefa Silbermana na zidnom sefu i katancu. Sada je posmatrao majstora na delu. Silberman nastavi da okreće veliki srebrni brojčanik sa stotinu crnih gradacija. Kada je ustanovio da stari sef ima samo tri prebacivača, Silberman je počeo da okreće brojčanik tamo-amo, svaki put za po jednu ili dve gradacije više. Najednom prestade. ,,Osamnaest, reče on kada je u stetoskopu začuo tihi zvuk poravnavanja žleba prebacivača. Silberman je bio bolji nego što je tvrdio. Deset minuta kasnije

140

okrenuo je veliki točak na vratima trezora i ogromne sigurnosne reze bešumno su kliznule iz svojih šupljina. „Posle vas, poručniče* reče on i odstupi sa zadovoljnim kezom na licu. Izazov provale. Ništa nije moglo da Džozefu Silbermanu pruži veče zadovoljstvo. „Drago mi je što si na našoj strani“, reče David dok je ulazio u trezor kraj Silbermana. Agent iz Mosada nije pogrešio. Nizovi malih crnih kovčega bili su kodirani i poreñani u policama koje su dosezale do tavanice. Dva su stajala dalje od ostalih i David otvori jedan, pa ustuknu sa strahopoštovanjem. Isaijin svitak. Sve do danas, najstariji poznati tekst sa potpunom Knjigom Isaijinom bio je kodeks Ben Ašer iz Kaira, datiran na 895. godinu nove ere. David je znao da gleda u kožu iz Kumrana na kojoj je zapis nanet najmanje hiljadu godina ranije. Da je imao vremena da otvori kovčeg kraj njega, svet bi sada možda bio drugačiji. U Svitku Omega nalazila su se uputstva za to kako da civilizacija izbegne konačno odbrojavanje. Davida iz misli trže bat nogu u trku. Jedan od njegovih desetara upade u trezor. „Davide! Stigli su do Zida!“ Dvadeset godina je Stari grad Jerusalim bio deo granice izmeñu Arapa i Jevreja. Nijedan Jevrejin nije više živeo u Jevrejskom kvartu otkad su Izraelci, uglavnom stariji rabini i njihovi učenici, bili oterani odatle kada je Arapska legija nahrupila kroz uske ulice u maju 1948. godine. Najsvetiji od svih jevrejskih gradova pretvoren je u lavirint zaprečenih sokaka i bodljikave žice. Danas je betonske barikade, izuvijanu žicu i zarñali lim preskočila jedna druga legija. Deveta vazduhoplovna brigada sada je mogla da doda i „uličnu borbu" spisku svojih veština. Kuću po kuću, uličicu po uličicu niz Via Dolorosa gde se Hrist mučio sa svojim krstom na putu prema Golgoti, pored Omarove džamije gde se Muhamed uspeo u nebo. Ručnim bombama, snajperskim mecima, izraelski padobranci probijali su se prema Zidu. Kada se sunce diglo iznad Starog grada, veterani okoreli u bitkama naslonili su se na drevno kamenje koje je tu podigao kralj Solomon i zaplakali. Kapelan izraelskih odbrambenih snaga, rabin Šlomo Goren, prineo je shofar usnama, a raštimovana jeka ovnujskog roga razlegla se iznad sporadične snajperske vatre i težeg zvuka daleke artiljerije. Rabin Goren je otvorio svoju staru Toru. „Slavite ime gospodnje!“ Glas mu se razlegao po Gori Hrama. „Uzdajte se u gospodara Izraela, jer on vam je snaga i štit. Čuo je vaše molbe. Postao vaše

141

spasenje. Zahvalite se Gospodu jer je dobar i njegova postojana ljubav trajaće zauvek.“ Izraelci su se vratili. General-major Kaufman je bio u komandnom centru kada je vest stigla. Nikada nije video ništa nalik tome. Glasno klicanje odjekivalo je prostorijom, a generalima i vodnicima suze su tekle niz obraze. Bio je to dan vredan pamćenja meñu mnogima u dugoj, bitkama protkanoj istoriji jevrejskog naroda. Rat je inače išao bolje nego što se ijedan Izraelac mogao nadati. Gotovo polovina egipatske ratne avijacije bila je uništena u prvim minutima rata. Iznenañenje je bilo potpuno i apsolutno. Stigla je vest da je David došao do Svitaka i Josi je nemo zahvalio Bogu za sinovljevu bezbednost, dodavši molitvu za Majkla. Na putu prema navigacionoj tački okreta, dva miraža su prolazila kroz tri hiljade metara visine kada su zapucketale Majklove slušalice. „Iljušin-14,900 metara. Pokrivaj me!“, dreknu Beni. Potreba za radio-tišinom odavno je nestala. Ne sačekavši odgovor, major Beni Šapiro obrnu se u napad i obruši na ruski transportni iljušin-14 koji to nije očekivao. Majkl pogleda nebo, a onda ga ugleda kako izbija iz sunca na visini od oko šest hiljada metara. ,,Mig-21 ti je na repu“, izvesti on brzo. „Vidim ga. Neka priñe“, odgovori Beni. Majkl je posmatrao, gotovo hipnotisan, kako major Šapiro obustavlja napad na iljušina i dopušta da mu se mig-21 približi s leña. Beni uspori letelicu, primoravši egipatskog pilota da ga preleti, u manevru koji se nije mogao naći ni u jednom udžbeniku vazdušne borbe. Za to su bili potrebni čelični živci i Beni, jedan od izraelskih asova, proveo je mnogo sati u usavršavanju. Kada je zlosrećni Egipćanin proleteo kraj Benijevog miraža, Beni opali tri kratka rafala iz mitraljeza. Nekoliko sekundi kasnije mig-21 nestade u plamenoj lopti pošto je mitraljez od 30 mm pronašao metu. Majkl je ponovo obratio pažnju, taman na vreme da ugleda drugi mig-21 zvani fišbed, ruske proizvodnje, koji se približavao ispod njega i postavljao za napad na Benijev miraž. „Drugi fišbed ti je za repom, napadamc, izvesti on opušteno dok se obrtao za napad iza drugog Egipćanina. Egipćanin je pogrešio kada je dopustio da mu pažnja ostane prikovana za metu i tako isključio sve ostalo. Kada je egipatski pilot shvatio da nije ,,čist“ već je bilo prekasno. Majkl je držao na nišanju mig koji se sada obrtao i

142

menjao pravac, sve dok se nije približio na manje od dvesta metara. Polako i odlučno stiskao je uzastopce oroz na palici i kratki rafali iz mitraljeza zarili su se u Egipćanina u bekstvu. Eksplodirao je pred njim kada je mitraljez pronašao rezervoar sa visokooktanskim gorivom za startovanje, koji su ruski aeronautički inženjeri neobjašnjivo smestili kraj pilotove boce za kiseonik. Majkl za tren ostade zaslepljen, dok je leteo pravo kroz crni oblak dima. „Majkle! Iza tebe!“ Treći mig se uključio u borbu. Majkl instinktivno skrenu naglo udesno, pa ulevo, ali letelica mu je već drhtala od Egipćaninovog mitraljeza koji je pronašao metu. Majkl se prevrnu, opet skrenu levo i naglo se diže u očajničkom pokušaju da se otarasi progonioca. Još jedan rafal iz mitraljeza razbi mu poklopac kabine i krhotine pogodiše Majkla u vrat. Dok se miraž nekontrolisano obrtao, sa palicom za brzinu i dalje gurnutom sasvim napred, Majkl pokuša da posegne za ručicom za iskakanje, ali ruka mu je bila neobično teška i neposlušna. „Iskači, Majkle! Pogoñen si! Iskači! Iskači!“ Poručnik Majkl Kaufman nije čuo tu poruku. Pri brzini bliskoj brzini zvuka, Sredozemno more bilo je kao betonski zid. Jedan od najboljih mladih izraelskih pilota obavio je svoj poslednji let. „Generale Kaufmane, dozvolite da vam nešto saopštim.“ Oči mladog izraelskog kapetana bile su suzne. Josi je instinktivno znao šta će mu ovaj reći. Jerusalim „Veoma mi je žao zbog Majkla. Kakav besmislen gubitak", reče Đovani saosećajno. „Sigurno vam je bilo veoma teško da se nosite s tim.“ ,,Da, i mada je to bilo pre bezmalo dvadeset godina, i dalje nam svakog dana nedostaje", reče Josi tužnih očiju. „Zbog toga sam rešen da njegov život i životi ostalih ne smeju biti protraćeni, mada se čini da ne učimo mnogo toga iz istorije“, dodade on žalosno. „Ako ne prestanemo da podižemo naselja na palestinskoj zemlji i ne počnemo sa pregovorima, svi ćemo se ubrzo naći na veoma klizavoj nizbrdici“, nastavi Josi. „Danas otimanje putničkih aviona, sutra nešto daleko zlokobnije.“ „Zašto to kažete?“, upita Đovani. „Proveo sam mnogo vremena u vojnoj kontraobaveštajnoj službi, Đovani. Javna je tajna da nekoliko neprijatelja Izraela želi da se dokopa nuklearne tehnologije, ali postoji tu još nešto. Jeste Ii ikada videli ijedno delo u vezi sa šiframa u Svicima s Mrtvog mora?“

143

„Patrik je bio toliko Ijubazan da mi da jedan od vaših radova. Opčinio me je.“ „Onda ste videli moju analizu užasnog upozorenja koje stoji u Svitku Omega“ Đovani je došao u iskušenje da otvori karte. Bio je siguran da može da se uzda u Patrika i Josija, ali se ipak uzdržao. Vatikan bi to žestoko poricao. „Eseni su bili veoma napredna i promišljena zajednica“, reče Josi, ,,i verujem da, ukoliko su već smatrali da upozorenje treba da zabeleže, moramo na to da obratimo pažnju.“ Dugo pošto su Patrikovi gosti otišli, Đovani je ležao budan u svojoj sobi iznad ulice u Hrišćanskom kvartu Starog grada. Da li je moguće da je, kada su Rimljani uništili Esene kod Kumrana, iščezlo i drevno sedište naučnog promišljanja? Đovani je znao da će mnogi ljudi gledati na to sa sumnjom, ali je isto tako znao da su mnoge drevne civilizacije bile daleko naprednije nego što se isprva mislilo. Setio se da je suva baterija bila izmišljena više od dve hiljade godina pre nego što se pojavila u zapadnoj civilizaciji. Drevne verzije pravljene su od bakarnog cilindra postavljenog u smolu sa gvozdenom šipkom unutra i jedan primerak nalazio se u Bagdadskom muzeju, ali kada su Grci i Rimljani pokazali veću sklonost prema nafti, ta tehnologija je bila izgubljena. Je li moguće da su Eseni znali mnogo više od onoga što su tvrdili savremeni naučnici? Odgovor na to bio je skriven u Judejskoj pustinji. DVADESET PRVO POGLAVLJE Milano Alegra je bila smirena i samopouzdana. Stekla je zvanje magistra nauka sa odličnim ocenama i postigla zapažen uspeh kao asistent profesora Roselija u istraživanju arheološke DNK. Profesor ju je ubedio da se prijavi za doktorat i naišao je trenutak istine. Prošla su dva meseca otkad je predala doktorsku disertaciju i kao da je pri tom otišao i jedan mali deo nje. Tri godine mukotrpnog istraživanja. Bila je sigurna dok se dva sata pekla na tihoj vatri pred ispitnom komisijom, mada profesor Roseli nije gledao u nju kada je odlazila, tako da sada nije bila sasvim sigurna u to kako je prošao usmeni ispit. Kada je ponovo razmotrila svoje odgovore, shvatila je da je možda trebalo da da drugačiji naglasak

144

mitohondrijalnoj DNK, ili vezama sa dendrohronologijom, ali za to je bilo prekasno i ona je pokucala na vrata profesora Roselija. »Avanti! Saomodi'* Alegra se navikla na miris profesorove lule i on joj više nije smetao, što je bilo baš dobro. Negde izmeñu dima i gomila knjiga o filozofiji i nauci mogli su se naći i radni sto i on. Njen mentor je bio okrenut leñima, zauzet oko manjeg računara na bočnom stolu, sa sedom kosom neurednom kao i uvek, dok se iznad nje dizao dim u spirali. On se okrenu na stolici iza svog velikog radnog stola da bi se suočio sa njom, sa izrazom zbunjenosti u inače vragolastim očima. „Sedite, Alegra“, reče on i ponudi joj staru drvenu stolicu s naslonima za ruke, koja je stajala ukrivo ispred akademske zbrke na njegovom stolu. ,,I šta mislite, kakav je utisak vaša doktorska disertacija mogla da ostavi na komisiju?l Roseli se sada mrštio. Alegra oseti mali ubod sumnje. „Potrudila sam se koliko god sam mogla, Antonio, reče ona. ,,Hmm, odgovori on neuobičajeno bahato, što samo dodatno osnaži Alegrine sumnje. Profesor Roseli poče da pretura po onome što je služilo kao kutija za dolazne materijale na njegovom stolu, pa izvuče jedno pismo s gomile, sa još primetnijim zbunjenim izrazom na licu. „U vašem slučaju, komisija je došla do zanimljivog zaključka, doktorka Baseti. Alegra se pripremi za Ioše vesti. „Nešto ste mi nervozni? „Jesam malčice. „Niste zadovoljni? „Svojom disertacijom?“, upita ona, sada i sama zbunjena. „Doktorka?“ Alegra ga pogleda s nerazumevanjem, a onda shvati kako ju je oslovio. Prinese šaku ustima. „O. Hočete reči da mi je disertacija prihvačena? „Mlada damo, ako i imate neku manu koju treba ispraviti“, reče profesor Roseli i namršteni izraz zameni širokim osmehom, dok su mu staračke oči poigravale od zadovoljstva zbog uspešnog izvrdavanja, „onda je to potcenjivanje sopstvenih sposobnosti. Spolja ste sasvim sigurni, ali voleo bih više toga da vidim i iznutra.“ Profesor Roseli pogleda pismo.

145

„Komisija je bila jednoglasna. Smatramo da je to jedna od najboljih doktorskih disertacija o DNK koju smo videli posle veoma mnogo vremena. Vatikan će se izvrnuti naopako kako bi diskreditovao vaš rad, ali posebno nam se dopalo povezivanje datiranja ugljenikom i Svitaka s Mrtvog mora. Vaša teorija da neki od tih svitaka potiču iz Hristovog vremena nesumnjivo će čarnuti u osinjak. Čestitam. Neverovatan rad, doktorka Baseti. Mislim da vam titula sasvim pristaje.a „Pokušaću da se naviknem na nju“, odgovori Alegra, osetivši mešavinu olakšanja i ushićenja. „Nameravamo da ga objavimo u velikom tiražu, ako nemate ništa protiv.“ „To ću shvatiti kao kompliment, Antonio.“ „Dobro, pošto me crkvene grupe pritiskaju da opravdam svoje stavove o korisnosti naučnih tehnika u datiranju arheoloških predmeta kao što su Svici s Mrtvog mora. Voleo bih da održite predavanje o datiranju ugljenikom, prevashodno za naše studente, ali predavanje koje će isto tako biti otvoreno za javnost. Već smo malo pustili pipke i mnogo ljudi želi da doñe, uključujući i jednu grupu iz Bafitovog evangelističkog centra za Hrista. Kao što možete pretpostaviti, to su hrišćanski fundamentalisti i žele da dobiju jednako mnogo vremena kako bi izneli dokaz iz Biblije da je Zemlja stara samo nekoliko hiljada godina i da je datiranje ugljenikom fatalno pogrešno.“ Alegra zakoluta očima. „Ne brinite, ne nameravam da dopustim da naučnu diskusiju preuzme gomila ludaka. Učtivo sam ih odbio kad je posredi jednako vreme, mada naravno oni imaju prava na svoje iščašene stavove i rekao sam im da su dobro došli.“ „Zar jesu?“, upita Alegra, najednom zabrinuta da će biti odvučena natrag u svet dogme iz kojeg se odavno oslobodila. „Dobro došli? Jednako kao i kad bi vaša svekrva najavila da ćete ubuduće živeti zajedno. Hoće li doći? Jednako sigurno kao što će i sunce sutra osvanuti. Pričaju da će poslati dva svoja teškaša iz štaba u Atlanti, ali ne treba da se brinete. Ja ću predsedavati, tako da neće moći da preuzmu vreme za postavljanje pitanja.“ Alegra odahnu s olakšanjem. „Sigurni ste, Antonio, da to predavanje ne bi trebalo vi da održite?“ Stari maestro je mogao sa uvežbanom lakoćom održati predavanje, ali znao je da je um ove prelepe mlade žene s njegove katedre veoma prefinjen i odlučio je da joj pruži priliku da se razmahne.

146

Doktorka Alegra Baseti još nije bila poznata izvan Milanskog univerziteta, ali Roseli je znao da će se to promeniti. „Mogao bih“, reče on, ,,ali ja neću biti ovde zauvek. Pre ili kasnije neko mora zauzeti mesto jednog čiče kao što sam ja. Osim toga, vi ste jednako stručni i lepše vas je gledati. Mene mogu da istrpe do pola predavanja, koje sam nazvao ’lzgubljena civilizacija Esena, DNK i Svitak Omega.’“ Alegra oseti jezu. Svitak Omega. Spekulacije o njemu odavno su zamrle i niko ga više nije pominjao osim profesora Roselija, i to samo uzgred. Zašto sada, zapitala se. „Mislite da je to pametno, Antonio? Svitak Omega je, izgleda, esenska verzija kletve faraona.“ ,,Da“, odgovori on. „Ubeñen sam da je profesor Fjorini ubijen, ali sam jednako ubeñen da je razlog za to bila njegova spremnost dapoveže VatikansaSvitkom Omega“ „Razgovarali ste s njim pre nego što je nestao?“ „Samo nakratko, telefonom. Nije želeo previše toga da kaže preko telefona, ali rekao mi je da ima uzbudljive vesti o Svitku Omega. Iščeznuo je pre nego što smo stigli da razgovaramo.“ „Zašto želite i svitak da uključite u predavanje?“ „Najpre, neću pominjati Vatikan, a zatim, moj prijatelj profesor Kaufman, s kojim bih voleo da se jednog dana upoznate, iskopao je neke zanimljive veze izmeñu DNK i Esena. Ne brinite, sumnjam da će Vatikan pokazati i trunku interesovanja." Kardinal Lorenco Petroni je pretposlednjeg gosta sa večere ispratio do vrata ministar finansija, urednik uticajnog lista Milanofinanca i milanski načelnik finansijske policije. Spisak gostiju na večeri obuhvatao je i tri privredna bankara i direktora Kelnske izgradnje, jedne od najvećih evropskih grañevinskih kompanija. Preostali Petronijev gost, Đorño Feliči, uživao je u konjaku „Remi Marten Luj XIII“ kraj kamina u kardinalovoj radnoj sobi. „Allora, mislim da je ovo prošlo jako dobro, Đorño“, reče Petroni kada se vratio. „Veze koje će vam koristiti, Lorenco, kada postanete državni sekretar, non e vero?“ Lorenco Petroni bez izraza na licu odmeri sitnog Sicilijanca. Đordo Feliči je bio od koristi, a kada je Petroni poslednji put vodio Vatikansku banku, ubedio je svetog oca da imenuje Đorña Feličija za finansijskog savetnika. Papa se saglasio i vatikansko odličje „Gospodin Njegove svetostia ubrzo je dodeljeno privrednom

147

bankaru iz Milana. U godinama koje je proveo van Vatikana kao kardinal-nadbiskup milanski, Petroni je veoma zažalio zbog tog aranžmana. Vatikanska banka je stekla toliko akcija da je Feliči postigao neposredan pristup papskom stanu. Petroni se trudio da pronañe način da ponovo uspostavi kontrolu tako da Feličijevi izveštaji prolaze kroz njegove ruke, a sada, pomislio je sa znatnim zadovoljstvom, to je moglo da se postigne. Prethodnog dana, Njegova svetost je objavio da će kardinal Lorenco Petroni preuzeti dužnost državnog sekretara. Petroni je tu vest primio mirno. Bio je to deo, kako je mislio, prirodnog napredovanja i konačno se našao dovoljno blizu da postigne svoj krajnji cilj. Papa je, kako je Petroni primetio, imao naporan raspored i srce mu je izgleda bilo neuobičajeno robustno, ali vreme će već pokazati. „Kad nameravate da preuzmete dužnost?, upita Đorño. „Polazim za Rim sledećeg utorka. „Možda je to baš u poslednji čas, Lorenco.u ,,0?, odgovori Petroni nehajno, ali smesta je bio na oprezu. „Novi direktor banke monsinjor Paskvale Garibaldi moraće da bude zamenjen. Petronijevo lice ničim se nije odalo. Kada je Garibaldijeva kandidatura prvi put stavljena na raspravu, pokušao je da spreči njegovo imenovanje. Garibaldi je bio poznat po skrupulima, poštenju i transparentnosti. „Monsinjor Garibaldi mi je poverio da je otkrio neke nepravilnosti na računima. Izgleda da je prokljuvio našu šemu sa duplim fakturamac, reče Đorño Feliči tiho. Petroni oseti da mu bilo ubrzava, ali oćuta. Prethodna šema bila je opasno blizu toga da smesti Petronija u zatvor, ali posle smrti pape Jovana Pavla I, Feliči i Petroni su je ponovo oživeli. Petroni je zadržao kontrolu nad Vatikanskom bankom, i nije mogao da se odupre uzbuñenju zbog miliona dolara koji su navirali u papske blagajne kroz podružnu banku čiji su zajednički vlasnici bili Feliči i Vatikan. Na hiljade lažnih i veštački niskih faktura Feličijevih trgovačkih firmi odlazile su Poreskoj upravi preko Italijanske banke. Lažne fakture bile su mnogo niže oporezivane, a razliku do iznosa stvarnih faktura isplaćivale su gotovinski prekomorske kompanije i usmeravale je natrag do Feličija i Vatikanske banke. Da bi šema uspela, državnim službenicima isplaćivano je mito, ali je i Vatikanska banka morala da bude nepropusna. „Rekao sam monsinjoru Garibaldiju da nastavi sa istragom i da mi je veoma stalo da Vatikanska banka prevaziñe svoje ranije, da tako kažemo, poteškoće, te da

148

izveštava neposredno mene. Tako sam nam kupio nešto vremena, ali moraćemo njime brzo da se pozabavimo." Đorñov osmeh bio je sumoran. „Taj problem možete prepustiti meni“, reče Petroni, iznerviran Sicilijančevim nadmenim stavom. ,,U meñuvremenu, postoji nešto hitnije. Profesor Antonio Roseli namerava da sledeće nedelje održi predavanje o Svitku Omega. Dobio sam unapred kopiju tog teksta.“ „Sigurno ne od njega, primeti Feliči s malčice sarkazma. „Niste vi jedini s dobrim vezama u Milanu, Đorño, odgovori Petroni. „I to nije samo njegovo predavanje. Javljeno mi je da je Roseli sarañivao sa jednim izraelskim matematičarem i rezultat toga je da se Roselijevo istraživanje Svitka Omega ubrzava. Roseli mora biti sprečen." „To će izazvati veliku gužvu, Lorencoe, reče Feliči. ,,I verovatno će ponovo usmeriti pažnju na Vatikan i smrt pape Jovana Pavla I, a to bi moglo biti nezgodno.“ ,,Te stvari su uvek privremene, Đorño, a kao državni sekretar biću u dobrom položaju da se pozabavim svim eventualno drčnim novinarima. Roselijeve teorije su jedno, ali njihovo povezivanje sa Svitkom Omega je nešto sasvim drugo. Sveta crkva mora biti zaštićena i predlažem vam da teologiju prepustite meni. Vi obavljajte svoj posao, a ja ću svoj.“ Feliči se osmehnu. „Bi će skupou, reče, ne mareći previše za razloge koji su stajali iza Petronijeve goruće želje da se otarasi problematičnog profesora sa Ca Granda. U Feličijevom glasu čuo se blagi prizvuk divljenja prema hladnokrvnoj beskrupuloznosti koja se mogla porediti s njegovom. Istog dana kada je Lorenco Petroni preuzeo dužnost kao državni sekretar, Đorño Feliči je, odeven u prljavi radnički kombinezon i kapu poprskanu farbom, pošao prema Milanskom univerzitetu. Studenti i nastavno osoblje na Ca Granda nisu obraćali pažnju dok je ulazio preko zadnjeg parkirališta i prolazio uskim stepeništem koje je vodilo kraj katedre za filozofiju prema glavnim zgradama. Feliči je naučio mapu univerziteta napamet i nepogrešivo je pronašao hodnik u kojem su bile kancelarije profesora Roselija i doktorke Baseti. Zadovoljan, prošao je kroz amfiteatar u kojem je trebalo da Basetijeva i Roseli održe predavanje. Pošto je imao izbora, odlučio se za amfiteatar. Zgrada s kancelarijama bila je previše skučena, dok je spoljno požarno stepenište sa nivoa visokog prizemlja, gde se nalazila soba sa projektorom za predavanja, pružalo neposredan pristup parkiralištu

149

ispod njega. Brave na vratima sobe s projektorom bile su standardne i Đorñov treći ključ im je savršeno odgovarao. Rim Prvi susret svetog oca sa svojim novim državnim sekretarom išao je veoma dobro sve dok se Petroni nije iznenadio i iznervirao zbog jedne tričarije koju je sveti otac imao na umu. „Koliko razumem, otac Doneli trenutno služi na Bliskom istoku, Lorenco.u „Sveštenik sa veoma mnogo potencijala, svetosti. Poslali smo ga tamo da proširi svoje vidike.u „Koliko je već tamo?, upita papa. Lorenco Petroni postade oprezan, ali nedovoljno brzo i smesta zažali zbog toga što je taktički omanuo kada je priznao sposobnosti opasno kompetentnog Donelija. „Nisam siguran, svetostic, slaga Petroni kao od šale. „Možda nekih osamnaest meseci.c „Mislim da ćete ustanoviti da to traje duže, ukoliko su moji izvori precizni." Kardinal Petroni se u sebi pušio od besa; spolja je zadržao uvežbanu smirenost i oćutao, sačekavši sledeći papin potez. Prvi Vatikanski koncil možda je potvrdio 1870. da je sveti otac nepogrešiv, ali novi državni sekretar bio je odlučan da suzbije moć svetog oca ako je ovaj ne bude koristio kako treba. Kada Petroniju to bude odgovaralo, pronaći će se i nešto grešaka u nepogrešivom. „Zapravo, duže od pet godinact, reče stari papa. „Nisam siguran zašto smo ga poslali na Bliski istok na tako dug period, ali koliko čujem služi u jednom malom selu koje je delom hrišćansko, a delom muslimansko. Možda bismo mogli da iskoristimo njegove, kako rekoste, proširene vidike ovde u Vatikanu.“ „Šta ste imali na umu, svetosti?“, upita Petroni obazrivo. „Uspon islama je zanimljiv fenomen“, odgovori papa zagonetno. ,,I veoma stvarna pretnja pravoj veri. Možda je došlo vreme da pobliže pogledamo kako bismo mogli na to da odgovorimo, kao i na druge vere, naročito na judaizam. Čini se da bi čovek talentovan i iskusan kao otac Doneli mogao biti odličan izbor za takav zadatak. Mislite li da biste mogli pronaći neko mesto za njega? Kao biskupa?“, upita Njegova svetost. Petroni suzbi bes u sebi. „Razmotriću to, svetosti. Verovatno u ovom trenutku nema slobodnih mesta, ali siguran sam da će se prikladno vremenom pronaći.“ Lorenco Petroni je bio isuviše snalažljiv da bi otvoreno odbio papin zahtev. Daleko je bolje bilo popustiti i odati utisak da će se po tom zahtevu postupati.

150

Papa se takoñe dugo bavio vatikanskom politikom i nije imao nameru da dozvoli svom najvišem birokrati da mu izvrdava. „Nadali smo se da to može da se obavi brže. Želimo da dovedemo najtalentovanije ljude u Vatikan, gde ti talenti mogu biti od najveće koristi. Islamska pretnja je vrlo stvarna i, kao što ste istakli na početku našeg razgovora, otac Doneli je sveštenik sa veoma mnogo potencijala. Jednog dana, Lorenco, neko će morati da zameni i vas i mene.a Da, pomisli Petroni. Ti si papa već dugo. Predugo. „Naravno, svetosti, ali unapreñenje?“, bio je uporan Petroni. „Ima mnogo drugih sa više iskustva i većim dostignućima. Tako rano unapreñenje moglo bi da izazove odbojnost, ali još važnije je to što se brinem da bi to moglo zapravo ugroziti karijeru oca Donelija, ukoliko ga opteretimo prevelikim obavezama pre nego što bude spreman za to.“ Petroniju je uspelo da izgleda učtivo zabrinut. Suočen sa naglašenim pribegavanjem tvrdoglavog starog pape kraljevskom „mi“, um mu je prešao u taktički natpogon. Moraće da se obrati papinom smislu za poštenje i nagna ga da promeni pravac, umesto da izgleda kao da se odupire. „Upoznao sam oca Donelija i siguran sam da će on veoma dobro da se nosi sa važnom političkom oblašću ekumenskog dijaloga, tako da će to teško moći da se nazove ranim unapreñenjem, dodade papa značajno. „Naravno, svetosti." Potpuno nadigran, državni sekretar je odjurio natrag u svoju kancelariju, usana stisnutih u tanku liniju gneva. Sada će morati pažljivo da posmatra biskupa Donelija. DVADESET DRUGO POGLAVLJE Milano Alegra je osetila nalet uzbuñenja dok išla sa profesorom Roselijem na svoje prvo veliko javno predavanje. U amfiteatru je moglo da se smesti više od četiri stotine osoba i dok su ona i njen mentor prilazili bini, shvatila je da je amfiteatar prepun. Studenti, predavači i predstavnici javnog mnenja još su popunjavali redove i sedali u njih. „Nije loš odziv“, šapnu Roseli. „Sigurno zato što sam ovako zgodan!“

151

„Radiougljenično datiranje“, započe ona pošto ju je profesor Roseli predstavio, „izumeo je u godinama posle II svetskog rata tim naučnika na čijem je čelu bio profesor Vilard E Libi sa Čikaškog univerziteta. Za njegovo otkriće je rečeno da ima krajnje presudan uticaj na način na koji razmišljamo i profesor Libi je zahvaljujući tome 1960. godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju. Nisu svi meñu vama upoznati s principima ugljeničnog datiranja“, nastavila je Alegra, ,,te molim one koji jesu da imaju malo strpljenja, jer ću započeti sažetim pregledom.“ Alegra uključi projektor i izvuče pokazivač iz džepa. „Ugljenik je jedan od najprisutnijih elemenata u vasioni. To je jedan od prvih elemenata koji se pojavio ubrzo posle Velikog praska, pre dvanaest do trinaest milijardi godina. On se uglavnom sastoji od stabilnog ugljenika, koji nazivamo ugljenikom dvanaest, ili 12C. Ali ugljenik postoji i kao ugljenik četrnaest, ili 14C, koji je nestabilan i radioaktivan, pa se vremenom raspada i oslobaña energiju u formi elektrona, tako da se pretvara u azot.“ Alegra se udalji od platna za projekciju kako bi stala ispred pulta. „Neki meñu vama će reći: ’Pa šta?’ Kako to može da nam pomogne da datiramo nešto poput Svitaka s Mrtvog mora, na primer, nešto sa značajnim posledicama po crkvenu doktrinu, dodade ona i pogleda muškarca u prvom redu u kariranom zelenožutom sportskom sakou koji je žustro odmahivao glavom. „Profesor Libi i njegova ekipa otkrili su da ugljenik četrnaest ima vreme poluraspada od 5568 godina, tako da ukoliko počnemo sa 100 grama ugljenika četrnaest, posle 5568 godina imaćemo samo 50 grama, za sledećih 5568 godina 25 grama i tako dalje. Ta standardna brzina poluraspada ključ je za radiougljenično datiranje zato što proporcija ugljenika četrnaest i stabilnog ugljenika dvanaest može veoma precizno da se izmeri.“ U sobi sa projektorom u zadnjem delu amfiteatra Đorño Feliči je navukao fine kožne rukavice, otvorio izlizanu kutiju za alat i izvukao rusku snajpersku pušku „vinovka snajperskaja specijaljnaja“ sa integralnim prigušivačem iz filcem obložene unutrašnjosti. Nevidljiv, oslonio je cev o jedan četvrtasti drveni otvor i uperio krstić nišana u profesora Roselija koji je sedeo za stolom na pozornici. Minimalnim pokretom pomerio je nišan na doktorku Baseti. Prpošni sisići, pomislio je ravnodušno i dokono se upitao kakva li je u krevetu. Alegra je objašnjavala kako biljke sve svoje atome ugljenika dobijaju iz atmosfere i kako životinje i Ijudi dobijaju ugljenik tako što jedu biljke.

152

„Stoga, u svakom datom trenutku, proporcija ugljenika četrnaest i ugljenika dvanaest ista je kod biljaka, pa samim tim i kod ljudi i životinja, kao i proporcija u atmosferi.“ Da bi dovršila uvod, Alegra je objasnila suštinu teorije. „Kada biljka, životinja ili čovek umre, uzimanje atoma ugljenika prestane, što aktivira sat i proporcija ugljenika četrnaest i ugljenika dvanaest u tom je trenutku fiksirana. Ugljenik dvanaest je stabilan i njegova količina u telu ostaje neizmenjena. U trenutku smrti količina ugljenika četrnaest počne da se smanjuje, kao i proporcija. Preciznim merenjem proporcije ugljenika četrnaest i ugljenika dvanaest možemo doći do veoma tačnog merenja starosti uzorka. To izaziva neka veoma zanimljiva pitanja o evoluciji čoveka u relativno kratkom periodu od nekoliko stotina hiljada godina u poreñenju sa starošću Zemlje, koja se meri milijardama.“ Alegra je uhvatila brzinu. U vrtoglavom mnoštvu projektovanih slajdova prošla je kroz glavne tehnike gas-proporcionalnog brojanja, tečnog sjaja i akceleratorske masene spektrometrije i objasnila kako različite tehnike mogu da se primene na date predmete u arheologiji i drugim poljima proučavanja. Četrdeset minuta kasnije, Alegra je završila predavanje pozdravljena salvom spontanog aplauza. „Odlično. Dopalo im se, baš kao i meni“, zviznuo je profesor Roseli s odobravanjem. „Sa mogućim izuzetkom onog niskog čoveka u prvom redu koji voli jarke boje“, dodade on, poklopivši šakom mikrofon. Čovek u sportskom sakou ponovo je odmahivao glavom dok je profesor Roseli govorio da će Alegra sada odgovarati na pitanja, i njegova ruka prva se našla u vazduhu. Profesor Roseli mu klimnu glavom i on skoči na noge, zajapuren i uzbuñen. ,,Ja se zovem Volter S. Vitaker Treći“ reče on predstavivši se visokim južnjački razvučenim glasom, ,,i zastupam velečasnog Džerija Bafita iz Bafitovog evangelističkog centra za Hrista u Atlanti, u Džordžiji. Čovek je bio nizak, proreñene riñe kose, pegavog lica i tankih, paperjastih brkova, „Kao da to nismo mogli da pretpostavimo, šapnu profesor Roseli Alegri zaverenički dok se ona pripremala da se vrati za pult. „Mislim da ste vi i profesor Roseli ozbiljno zavedeni, doktorka Baseti. Ja za profesora Roselija imam pitanja koja će uništiti njegovu teoriju o poreklu DNK na kraju predavanja, ali vaša teorija po kojoj možete koristiti datiranje ugljenikom kako biste odredili starost nečega poput Svitaka s Mrtvog mora čista je besmislica. Datiranje ugljenikom treba da nas uveri da je svet star nekoliko milijardi godina, ali Biblija veli da je datiranje ugljenikom jednostavno pogrešno. U početku Bog je

153

stvorio muškarca i ženu, i tu navodim Marka, 10:6. Ako bismo prihvatili vašu nauku kao istinu, Biblija ne bi imala nikakvog smisla." „ Amin na toa, šapnu neko u prvom redu dovoljno glasno da se čuje i nekoliko redova pozadi, te izazove kikot u publici. Čovek nastavi ne obraćajući pažnju. „Nema nikakvog smisla to da se čovek pojavi posle nekoliko milijardi godina, jer nam Biblija sasvim jasno kaže da je čovek prisutan na svetu od samog postanja. A pošto se čovek pojavio pre nekoliko hiljada godina, Markove reči imaju smisla samo ako je i svet star samo nekoliko hiljada godina, a znamo da je to tako zato što je Biblija Reč božja.t Alegra zastenja u sebi i pogleda načas profesora Roselija koji joj namignu na sebi svojstven način. Neizmerno je uživao u ovome i bio je više nego ravnopravan čoveku u Josifovom kaputu. „Imate li vi neko pitanje, gospodine Vitaker?, upita profesor Roseli. „Dolazim na to, gospodine. Budite uvereni da definitivno dolazim na to. Veliki potop, doktorka Baseti. Postanje jasno ukazuje na to da su sve planine na Zemlji bile potopljene do dubine od 6 metara.* Što u slučaju Everesta iznosi samo 8715 metara, a tamo smo dospeli posle samo četrdeset dana i četrdeset noći, što podrazumeva padavine od 225 metara dnevno. Žešći pljusak, žešći potop, pomisli Alegra skeptično, sada spremnija da preispita dogmu nego ikada ranije. ,,U Velikom potopu poplavljene su bile ogromne količine ugljenika te je time, hteo bih da istaknem, povećana, a ne smanjena proporcija ugljenika četrnaest koji bi biljke apsorbovale posle potopa. Zato i izgledaju mnogo starije nego što zaista jesu.a ,,Pa, ako nemate ništa protiv, gospodine Vitaker, morate uvažiti to da u ovoj sali ima i drugih ljudi, pa ću sada zamoliti doktorku Baseti da prokomentariše vaše tvrdnje." Profesoru Roseliju je bilo dosta. ,,Ne mogu da zamislim da ijedno pitanje može biti važnije od onog koje se bavi biblijskom osnovom istine, ali s interesovanjem očekujem odgovor uvažene doktorke.C Biblijski fanatik sa dalekog juga konačno je seo. Alegra se obazre po prostoriji. Na licima mnogih prisutnih, pogotovo apsolvenata, bili su ogromni osmesi, ali rukavica je bačena i od nje se očigledno očekivalo da na to odgovori.

154

„Hvala, gospodine Vitaker. Pokrenuli ste nekoliko zanimljivih pitanja. Dozvolite da ponovim da datiranje ugljenikom ne može da odredi starost tako da se precizno zna godina nastanka." Volter S. Vitaker Treći podrugljivo šmrknu. „Ali tvrdimo da je metod tačan u okviru nekoliko decenija, a kada imamo posla sa desetinama hiljada godina to je krajnje mali prostor za grešku. U rasponu od pedesetak hiljada godina, koliko god precizno datiranje ugljenikom bilo, proveravamo rezultat dalje, a to činimo tako što poredimo rezultate primenom tri prstena dendrohronologije." Alegra pusti na platno sliku veličanstvene borove šišarke iz kalifornijskih Belih planina, koja je bila starija od četiri hiljade godina. „Drveće svake godine proizvodi po jedan prsten, i ako poredimo koncentraciju ugljenika četrnaest u prstenovima poznate starosti, možemo precizno proveriti vremenski raspon za bilo koji primerak." Gospodin Vitaker više nije izgledao onako samozadovoljno, ali još nije završio. „Pokažite mi drvo starije od šest hiljada godina.a „Zaista, gospodine Vitaker, takvo drvo ne postoji", odgovori Alegra lako, „ali taj problem smo prevazišli. Možemo proširiti ovu teoriju korišćenjem neživih primeraka iz drveta drevnih grañevina čiji se datum izgradnje sasvim precizno zna.“ „Mislim da neko ima pitanje tamo pozadi, ubaci profesor Roseli odlučno. Publika je zatapšala, oduševljena otpisivanjem gospodina Vitakera, zajedno sa njegovom teorijom o tome da je svet nastao prošlog utorka. Đorño Feliči mirno podesi udaljenost na sedamdeset sedam metara, koliko je ranije izračunao, i ponovo usmeri krstić na Alegrine grudi dok je ona odgovarala na sledeća pitanja. DVADESET TREĆE POGLAVLJE Jerusalim Đovani otvori sada već dobro poznatu zarñalu kapiju manastira Milosrdnih sestara u Jerusalimu i pope se uz stepenice. Prošlo je više od pet godina otkad je stigao u Svetu zemlju, mada mu se činilo kao da je juče bilo, i njegova crkvica u Mar Otu bila je potpuno obnovljena. Onako siromašni, seljani iz njegovog rodnog grada

155

Marateje prikupili su novac za dva kipa. Jedan je bio kip Hrista u čizmama do butina, sa kvrgavim štapom, a drugi kip Device Marije u plavom. Vrlo italijanski i vrlo neprikladno za Bliski istok, ali kada je Đovani raspakovao sanduke, jedva je suzbio suze. Patrik, koji ga je podučavao o Jerusalimu i Svetoj zemlji onako kako to nijedan vodič ne bi nikad mogao, ponovo je crkvu osveštao. Izgledao je iskreno iznenañeno, ne samo kada je video podmlañenu crkvicu već i pomanjkanje neprijateljstva i začetke prijateljstva izmeñu muslimana i hrišćana. Kada su se Ahmed i cela muslimanska zajednica u selu pojavili i stali pred crkvu kako bi ponudili svoju podršku za njeno osveštanje, Patrik je smesta preselio ceremoniju na prednju verandu. Avram bi time bio zadovoljan. Bilo je i drugih lepih dogañaja za vreme Đovanijevog službovanja. Ne obaveštavajući o tome Vatikan, Patrik je organizovao da obojica budu pozvani da prisustvuju konferenciji lationameričkih biskupa u Kitu, glavnom gradu Ekvadora. Đovanijev rad o Palestincima izazvao je prave ovacije i on je stekao nekoliko veoma dobrih prijatelja u Južnoj Americi, uključujući kardinala Medičija, crkvenog poglavara u Ekvadoru. Loši trenuci obično su nastupali noću, kada je bio sam i čitao uz svetlost sveće. Nije bilo novina ili televizije, tako da nije znao šta se dešava izvan Mar Ota. Pred zbunjenim seljanima postavio je antenu, i kada bi noću vremenski uslovi bili povoljni, mogao je da uhvati kratkotalasne emisije na BBC-ju, tako da je bio u toku s onim što se dešavalo u svetu, ali čeznuo je za vestima od kuće. Kada bi klonuo duhom, Bog mu je izgledao veoma dalek, gluv i slep, a Đovanijeve misli bile su usmerene prema Alegri. Iako su bili u kontaktu Alegra ga je obaveštavala o tome kako se razvija njeno istraživanje, a on nju o dogañajima u Mar Otu i na Bliskom istoku Đovaniju su nedostajali njihovi redovni razgovori. Još se pitao zbog čega je tako naglo napustila crkvu, ali znao je da neće čuti njenu priču dok ona ne bude spremna da je ispriča. Mogao je samo da razume bol i sumnju kroz koje je sigurno prošla da bi došla do takve odluke. Đovani se često pitao kako bi njegov život izgledao da su on i Alegra odlučili da ostanu zajedno. „Oče Đovani, dozvolite da uzmem vašu torbu, biskup O’Haraje u radnoj sobi. Uñite, uñite. Kako ste?“ Ni oduševljenje životom, ni toplina dobrodošlice sestre Katarine nikada nisu splašnjavali. „Đovani! Drago mi je što vas vidim. Viski?“, upita Patrik i ne sačeka na odgovor, već krenu prema ormariću.

156

„Drago mi je što se vidimo, Patriče, i hvala za poziv na večeru. Kuhinja sestre Katarine svakako je uvek bolja od moje.“ ,,I moje. Čudan je to poziv, zar ne? Zapljusnu vas teološkom obukom, a onda očekuju da živite sami, a da vas niko ne nauči da kuvate ni najjednostavnije jelo. Šalom!“ Đovani prihvati čašu punu irskog viskija. „Dobio sam pismo od kardinala Medičija. Ostavili ste veoma povoljan utisak.“ ,,I oni na mene. U tom delu sveta ima zaista impresivnih mislilaca, a kad smo već kod toga, jedva čekam da se večeras vidim sa Josijem." „Da, on ne samo što je veliki mislilac, već i Jevrejin sa veoma snažnom verom.“ „Što više vremena provodim ovde, to više shvatam da islam, judaizam i ostale vere daju jednako mnogo usmerenja i podrške kao i naša. „Onda niste ovde zabadava utrošili vreme, Đovani, primeti Patrik zamišljeno. „Mada se to vreme možda primiče svom kraju. Kao što znate, pri povratku iz Južne Amerike prošao sam kroz Rim. Vaše ime pomenuto je u zanimljivom društvu. Da li biste pokušali da pogodite? Đovani podiže obrve. Patrikova sklonost prema zaverama nikad nije uspela da mu dosadi. „Državni sekretar? „Dobar pokušaj, ali... Patrik podiže prst i pokaza uvis. „Njegova svetost? Sastali ste se sa Njegovom svetosti? Patrik klimnu glavom. „// Papa. Primio me je nasamo. Neko mu je pomenuo da ste ovde, pa je želeo da zna zbog čega. Pretpostavljam da ste se već sreli? „Samo jednom. Napisao sam rad o nauci i religiji za konferenciju gde je i on govorio, pa je hteo da se upoznamo. Njemu ne promakne mnogo toga. „Zato je nesumnjivo zainteresovan za vaše službovanje u Mar Otu. Nemojte očekivati da ćete biti ovde još dugo, jer mislim da II Papa želi da vas vrati u Vatikan, reče Patrik, saopštivši Đovaniju vest samo polovično. Pre nego što je Đovani stigao bilo šta da kaže na to, sestra Katarina uvela je Josija Kaufmana u radnu sobu. „Josi! Uñite, uñite. Izgledate viši, ili sam se ja možda skratio. Patrik namignu Đovaniju. „Večera će ubrzo biti spremna, biskupe, objavi sestra Katarina sa vrata, ,,pa zato nemojte previše da se ovde raskomotite s viskijem.

157

„Strašno me muštra. Sestra Katarina bi me upisala u teretanu, samo da može. Patrik se zakikotao na tu pomisao. ,,I kako ide razbijanje šifara, Josi? „Sporo napredujemo, Patriče, odgovori Josi s osmehom. „Treba mi jači računar. Elijahu Rips je pronašao očaravajuću šifru za DNK u Tori, pa sam proverio i ona se pojavila i u jednom Svitku s Mrtvog mora, Pravilo kongregacije. Poslao sam nalaze Antoniju Roseliju. On večeras drži predavanje o tome.“ Đovani odmah pomisli na Alegru. Pisala mu je i saopštila da će joj prvo javno predavanje biti duet sa Roselijem. Izgleda da ga je sve neprekidno podsećalo na nju. „Ali malo sam odmakao s upozorenjem. Izgleda da ima neke veze sa brdom Hira.“ ,,Islam“, odgovori Đovani. „Otkud islam sa brda Hira?“, upita Patrik. „Svake godine Muhamed se peo na brdo Hira u pećinu blizu vrha da bi meditirao“, objasni Josi. „Tamo mu se ukazalo božje otkrovenje na njegovom maternjem arapskom jeziku. Osim činjenice da očigledno postoji odbrojavanje do kraja civilizacije, još nisam sasvim proniknuo u prirodu toga, mada je nekako povezano i sa hrišćanima, Jevrejima i muslimanima.“ „Ironično, zar ne“, reče Patrik, ,,da je jedna od najvećih pretnji po čovečanstvo upravo njegova religija. Islamski fundamentalisti ne žele ništa manje nego da čitavo Ijudsko stanovništvo iskazuje podaništvo Alahu, dok mnogi pripadnici naše crkve tvrde da se spasenje može naći samo u okviru katoličke zajednice. Bog i ima prava na malo zbunjenosti“, zakikotao se Patrik. Kao da bi da naglasi Patrikova zapažanja, sve u Patrikovoj kući poče da se trese. To potraja dvadesetak sekundi i boce i čaše u njegovom dobro snabdevenom ormariću zabrinjavajuće začangrljaše. „Nema razloga za brigu“, reče Patrik. „Običan potres. S vremena na vreme nas zadese ovde, ali viski je još netaknut, tako da šteta nije velika.“ Patrik je samo delimično bio u pravu. Šteta u Jerusalimu bila je zanemarljiva, ali meñu liticama od laporca i soli u Kumranu stena, koja je gotovo dve hiljade godina stajala nepomično, veoma malo se pomerila. Bio je to pokret koji će na kraju imati daleko veće posledice od ma kog zemljotresa. „Josi, šta mislite, kakve su nam šanse za mir ovde?“, upita Đovani. Josi odmahnu glavom. ,,Sa ovim režimom? Veoma male. Ni sadašnja izraelska vlada niti palestinske vlasti Jasera Arafata nisu

158

kadre da donesu mir u ovu zemlju. Niko nije spreman za kompromis. Biće potrebne dve potpuno nove vlade i mnogo veće učešće meñunarodne zajednice pre nego što ubijanje prestane.“ „Jeste li ikad pomislili da se kandidujete za premijera?“ Josi se osmehnu. „U stvari, razmišljao sam o tome da osnujem novu stranku, koja neće biti zasnovana ni na čemu revolucionarnijem od mira. Verovatno će biti potrebne godine da se doñe do podrške, ali mislim da vredi probati. Zašto pitate?“ „Zato što bih voleo da se upoznate sa nekim. Sa nekim na palestinskoj strani ko ima ista gledišta kao i vi. On zna koliko će teško biti prodati kompromis ali, poput vas, veruje da prosečan čovek želi samo da bude u stanju da živi normalno.“ „Vaš parnjak na suprotnoj strani?“ ,,Da, Ahmed Sartavi, imam u mom selu. Siguran sam da biste uživali u razgovoru s njim.“ „Marijana i ja još imamo mali letnjikovac u Akri. Možda vi i Ahmed možete da nam se tamo pridružite za vikend?“ ,,Za to možda neće biti vremena“, reče Patrik. „Baš sam pričao Đovaniju pre vašeg dolaska da je II Papa otkrio da je on ovde i da želi da uposli njegov dar u Vatikanu.“ „Teško da će im trebati tamo pre sledećeg vikenda“, reče Josi. ,,Da vidimo možemo li to da organizujemo.“ Kao na dati znak, zazvoni telefon na Patrikovom stolu. „Patrik O’Hara. Đulio“, Patrikprekri mikrofon i šapnu: „Đulio Leone, papin lični sekretar.“ „Kakva je to državna kriza u Vatikanu kada me zovete u ovaj sat?“, upita on. „Znači, najzad ću postati kardinal? Ili možda papski nuncije u Parizu?“ Patrikovim licem se razli vragolasti osmeh. „ Ali krojači su ovde veoma jeftini, Đulio. Odavno sam već sebi sašio odoru i još čekam na poziv.“ On namignu gostima. „Tako malo biskupa koji govore arapski? Uvek to kažete, ali možete mu to i sami saopštiti, evo ga ovde.“ Patrik pruži slušalicu Đovaniju. ,,Ne vole kada ih podbadam“, reče on Josiju. ,,U Vatikanu nemaju smisla za humor.“ „Želite da postanete kardinal?“ ,,Ma taman posla! Osim ako nije posredi mesto gde bih mogao da uradim nešto dobro. U Vatikanu se moćnici previše nadmeću. Mogao bih isto tako da počnem da se bavim i politikom."

159

Đovani spusti slušalicu sa donekle omamljenim izrazom na licu. ,,Pa?“, upita Patrik, praveći se nevešt. „Papa želi da se vratim u Rim. Hoće da me unapredi u biskupa“, uspeo je samo Đovani da kaže. „Krajnje je vreme za to. Čestitam, momče. Ovo treba zaliti. „Čestitam, Đovani, svaka čast.K Josi pruži ruku. Đovani je bio previše iznenañen da bi odbio obnovljeni Patrikov napad bocom viskija. Sada je shvatio da su putevi Duha uistinu nedokučivi. Nedokučive stvari zbivale su se i u pećini iznad Kumrana, nedaleko od Mrtvog mora, kada je još nekoliko zrna peska procurilo kroz pukotinu u zidu. DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE Milano Đorño Feliči je opružio ruke u rukavicama i zadržao dah kada se profesor Roseli približio pultu. Pomerio je krstić nišana na središte grudi svoje lovine. »Hvala vam, doktorka Baseti, uvod je bio krajnje zanimljiv. NažalostK, reče on i okrenu se ponovo publici, ,,do kraja večeri moraćete da trpite mene, mada se nadam da će vam tema Tzgubljena civilizacija Esena, DNK i Svitak Omegd biti dovoljno interesantna.K Amfiteatrom se razleže žagor iščekivanja. „Godine 1962, Frensis Krik je podelio Nobelovu nagradu za medicinu i fiziologiju sa Džejmsom Votsonom i Morisom Vilkinsom za otkriće molekularne strukture DNK ili dezoksiribonukleinske kiseline, koja sadrži genetski kod za život. Godine 1973, ovaj nobelovac je napisao knjigu sa naslovom Život sam. U njoj veoma ubedljivo tvrdi da je spirala DNK toliko složena da na ovoj planeti nije prošlo dovoljno vremena da se razvije sama od sebe, te je morala biti doneta na našu planetu iz neke naprednije civilizacije. Profesor Roseli uključi slajd složene spirale nukleotida sačinjene od fosfata, manjih dezoksiriboznih molekula šećera i baza, adenina, timina, citozina i guanina. „Kao što ih Krik opisuje, DNK i njena sestra RNK jesu glupave plavuše biomolekularnog sveta. Sjajne na pogled i dobre za reprodukciju, ali nesposobne

160

da urade bilo šta bez pomoći bezbroj složenih proteina.“ Profesor Roseli se zagrevao. Feliči udahnu. „Teoriju o naprednijoj civilizaciji posredno podržava gotovo nezamisliv broj galaksija i planeta od kojih je kosmos sazdan. Samo u našoj galaksiji postoji više od sto milijardi zvezda, a mi te milijarde moramo pomnožiti još milijardama puta pošto postoji najmanje deset milijardi galaksija. Izgledi za to da planeta Zemlja bude jedina nastanjiva planeta meñu milijardaipfa drugih galaksija moraju rastegnuti sumnju čak i najvećih fundamentalista4, reče on, pogledavši Voltera S. Vitakera Trećeg. „Sad se sigurno pitate gde se tu uklapaju Eseni i Svitak Omega.. Feliči izdahnu, oseti prvi pritisak obarača, zadrža krstić na Roselijevim grudima i blago stisnu savladavši i drugi pritisak obarača. Tup. Tup. Niko nije čuo dva hica iz sobe s projektorom. Neko u publici glasno uzdahnu kada Roseli pade unazad, držeći se sa grudi. Alegra ugleda krvave pupoljke na njegovoj košulji. „Antonio. Ne!“ Alegra mu pritrča dok je profesor Roseli ležao na podu i borio se za život. „Zovite hitnu pomoć“, viknu ona. „Pucali su na njega.“ Đorño Feliči zatvori vrata požarnog stepeništa i brzo siñe na parking. Rim Kardinal Lorenco Petroni je rano došao u svoju kancelariju. Vreme za okončanje Roselijevog istraživanja porekla DNK i Svitka Omega nije moglo biti bolje pogoñeno. U velikom lančanom sudaru više od dve stotine automobila na autoputu južno od Firence poginulo je jedanaest ljudi, tako da je ta vest odgurnula sve ostale sa naslovnih strana. Pojavilo se nekoliko spekulacija o Svitku Omega, ali baš kao što se desilo sa smrću prethodnog pape, u odsustvu snažnih indicija mediji će, Petroni je to znao, prestati da se interesuju. On se zadovoljno zavali u fotelju. Državni sekretar, ponovo u Vatikanu, drugi najmoćniji u celoj Vatikanskoj crkvi. Bio je sve bliži apsolutnoj moći i seksualni podsticaj koji je zbog toga osetio podseti ga da uredi da Karmela, posrnula ali prelepa kaluñerica, bude imenovana za člana njegove lične svite pri Svetoj stolici. Njena krivica je bila njegova snaga, savršeni način da se potčini lepotica. Petroni pomilova naslone za ruke velike kožne fotelje, uživajući u svojoj moći. Podsetio je sam sebe da naloži da mu se radni sto uzdigne, a onda je pogledao

161

svoje beleške o Vatikanskoj banci. Došlo je vreme da se ukloni onaj čistunac Garibaldi. Bio je potreban novi direktor banke, neko ko može biti pod kontrolom. I pored temeljne istrage, nije mogao da pronañe ni dašak skandala u vezi s tim tihim, nenametljivim sveštenikom sa dve diplome, iz računovodstva i finansijskog upravljanja. Sat kasnije, Petroni pozvoni svom sekretaru. „Zamolite monsinjora Garibaldija da uñe.a Dvokrilna vrata se otvoriše i direktora Vatikanske banke uvedoše u velelepne i prostrane odaje državnog sekretara. „Paskvale, baš se radujem što se ponovo vidimo. Mnogo je vremena prošlo. Molim vas, sedite.“ Monsinjoru Garibaldiju pokaza jedan od tri grimizna kauča, što je bio njegov meki pristup. „Hvala, eminencijo“, odgovori Paskvale, zbunjen zbog načina na koji je pozvan već drugog dana kardinalove službe. „Čitao sam vaš izveštaj o konferenciji latinoameričkih biskupa u Kitu. Veoma pronicljivo, ali plašim se da se nije mnogo toga promenilo.“ „Žalosna optužba, eminencijo.“ Paskvale je bio na oprezu, ali ko će ga znati, i pored toga što je kardinal Petroni bio zloglasan po beskrupuloznosti, možda će ovaj glavar crkve konačno dati nekakvu podršku očajno siromašnim ljudima u Južnoj Americi. „Pripremam izveštaj o tome na koji način bismo mogli bolje koristiti resurse Vatikanske banke za potpomaganje programa koji su im potrebni.“ Petroni je to već znao. Ukoliko mu se samo ukaže prilika, ovaj dosadni sveštenikhumanista nesumnjivo će predložiti da se otvori filijala banke u centru Bogote. ,,To je svakako zanimljivo, Paskvale, i kada završite biću vam zahvalan ako izveštaj podnesete mojoj kancelariji, na moju ličnu pažnju. Nažalost, u ovim kuloarima ima i onih koji bi mogli da se usprotive vašem planu. Oni čuvaju riznice Njegove svetosti kao svoje lične, non e veroVc U Petronijevom diplomatskom smehu nije bilo ni trunke dobrog raspoloženja. „Naravno, eminencijo. Razumem." „ A to me dovodi do razloga za to što sam yas pozvao. Mislim da treba podrobnije da se pozabavimo problemima u Latinskoj Americi. Treba nam nezavisan stav. Pitam se da li biste bili spremni da se tamo vratite, kao jedan od mojih izaslanika?" Paskvale je bio iznenañen i oprezniji nego ikada. Bio je na čelu Vatikanske banke manje od dva meseca.

162

„Ne znam šta da kažem, eminencijo. Da li bi to potrajalo? Banka... Ima tako mnogo posla...a Paskvale je turobno slutio da će biti potpuno skrajnut. Petroni se osmehnu na svoj uvežbani ohrabrujući način. Predvideo je Garibaldijevu reakciju i glatko je odgovorio onako kako je to unapred pripremio. „Oprostićete mi, Paskvale, ali za ovaj zadatak nisu mi potrebni ljudi sa razumevanjem ovdea, reče Petroni i kucnu se po čelu, ,,već oni koji zaista mare, odavde.a Petroni stisnu pesnicu i prinese je svojoj odori. „Bankare je lakše naći.a „Naravno, eminencijoa, odgovori Paskvale hladno, ,,gde god mogu biti od najveće koristi.a Bila je to rečenica koju je i sam Petroni rado koristio, ali kada jeste, u njoj nije bilo iskrenosti. „Pomenuli ste izaslanike. Smem li da pitam ima li ih još?a „Isprva ne. Moramo naći prave ljude, a za to će biti potrebno vreme i to je jedan od razloga zbog kojih bih voleo da poñete što je pre moguće. Uredićemo da otputujete u Peru gde se, ako se slažete, nalazi srce pokreta osloboñenja.a Uprkos crnim slutnjama, Paskvale oseti neobično uzbuñenje. Peru! Bio je to dom osnivača teologije osloboñenja, Gustava Gutijeresa. „Naravno, eminencijo.a „San Hoakin de Omagvas. Parohija u istočnom delu zemlje. Ubrzo ćete dobiti pisana uputstva sa preciznijim zahtevima, ali siguran sam da će vas obradovati to što sam omogućio da dajete sakrament lokalnom stanovništvu i tako steknete iz prve ruke utiske o uslovima u kojem živi. Da sam samo na vašem mestu, umesto što sam zaglavljen u ovim prašnjavim hodnicima, ali ne recite papi da sam tako rekao.“ Petroni ustade, siguran da su izgledi da monsinjor Garibaldi i papa popričaju u sledećih pet godina ravni nuli. Paskvale je izašao iz državnog sekretarijata oduševljen zbog toga što će moći da više približi ciljeve crkve ,,za siromahe meñu kojima je i nastala" hodnicima moći, ali nelagodan osećaj da je uklonjen s puta nije ga napuštao. Shvatio je da je njegova briga zbog onoga što je pronašao, ili tačnije, onoga što nije pronašao u računima, dobro zasnovana i uznemirujuća, ali trebalo mu je još vremena i još dokaza. Bio je siguran da će Petroni, kada on bude pošao za Peru, ukloniti sve što bi moglo iole da se dovede u pitanje. Pa, pomisli on ogorčeno, ako ništa drugo, aparat za fotokopiranje će raditi prekovremeno u ovom kratkom periodu koji mu je preostao. San Hoakin de Omagvas? Nikada nije čuo za to mesto pa je pošao prema Vatikanskoj biblioteci i atlasu. Ustanoviće da otkrivanje detalja o zabačenijim

163

delovima Amazonije zahteva nešto vremena; obično je tako kad su posredi mesta do kojih se ne može stići drumom. Lorenco Petroni je imao veoma dug radni dan i povremeno je pratio vesti o eventualnim znacima povećanog interesovanja za slučaj Roseli, ali pokolj na autoputu je zasenio sve ostalo. Bila je gotovo ponoć kada je legao i spavao je nemirno, bacakajući se po velikom krevetu u svom stanu u Vatikanu, u pokušajima da se odbrani od snova koji su mu se stalno vraćali. Snovi Lorenca Petronija bili su skrivena sećanja. Desetogodišnji Lorenco, usamljeni jedinac. Njegov otac Emilio bio je nizak, ćelav čovek s crnim brčićima, kompleksom patuljka i plahom, hirovitom naravi. Lorencova majka Marijeta bila je visoka, veoma mršava i vrlo, vrlo stidljiva. Porodica Petronijevih živela je u oronuloj kući u Pjaneli, malom gradu u podbrežju Abruci Apenina. Emilio je svakodnevno putovao istočnom obalom zarañujući crkavicu od prodaje cipela, sa uzorcima u prtljažniku i nagomilanim na zadnjem sedištu malog fijata. Lorenco je bio neposlušno i mušičavo dete sklono silovitim napadima besa posle kojih bi usledila duga razdoblja mrzovolje ukoliko ne bi bilo po njegovom; a bio je i izvor stalne napetosti izmeñu majke i oca. U retkim prilikama kada bi se njegovi roditelji pomirili i kad bi Marijeta ©tišla s Emiliom na neko od njegovih putovanja, Lorenca bi ostavili kod njegovog strica, neženje Gustava. Petroni je stenjao u snu i pribijao se uz zid, ali nije vredelo. Stric Gustavo je sklanjao prekrivače i legao u krevet sa njim. Dva dana kasnije vratio bi se kući i sledećeg jutra iskrao u vešernicu da opere čaršave, u strahu da će mu se otac pojaviti iz rasklimatanog poljskog klozeta. „Stronzetto inetto! Beskorisni mali govnaru!“, zarežao bi njegov otac, dograbio Lorenca za kosu i posegnuo za velikim kaišem koji je visio o ekseru iza vrata vešernice. „Opet si se upišao u krevet, zar ne! Zar ne! Odgovori mi, beskorisni brabonjku jedan!“ Lorenco bi oćutao i donja usna bi mu zadrhtala, a otac bi ga gurnuo povrh bale sena za magare i počeo da ga mlati kaišem. Šljis! Šljis! Šljis! Lorenco bi histerično zajecao. yyStronzetto inetto! Nikad od tebe ništa biti neće! Nikad! „Emilio. Molim te...“ Marijeta bi se pojavila na zadnjim vratima da moli za sina. yyVaffanculo! Testa di cavolo! Gubi se, glupačo! Da ne bi ti bila sledeća. II tuo figlio e unfrociol Sin ti je peder!“

164

Najednom, probudi ga budilnik. Petroni sede na krevetu, znojav, s vatrenom mržnjom prema ocu i kletvom da nikad ništa neće postići duboko u duši. oda oko Akre bila je bistra i mirna. Josijev sused Halil dozvolio mu je da pozajmi od njega čamac i veliki cilindar u starom motoru sa bočnim ventilom zadovoljno je pučkao, gurajući teški čamac sporo izvan luke. Drevni kameni zidovi bili su obasjani jutarnjim suncem i glatka zelena voda lenjo ih je zapljuskivala. Dvadesetak starih ribarskih barki bilo je privezano za kamene molove, a mreže su ležale u gomilama ispod palmi. Usamljeni svetionik stražario je nad ulazom u luku tamo gde su Rimljani postavili masivne kamene blokove da bi zaštitili svoje brodovlje. „Halil zna jedno dobro mesto oko petsto metara od rta“, reče Josi i pokaza prema mirnom Sredozemnom moru. „Malo ćemo tamo da plutamo i videćemo šta ćemo uhvatiti. Đovani zatvori oči i nasloni se na poprečnu gredu. Sunce mu je bilo toplo na licu i golim grudima. „Tiši si nego obično, Đovani. Josi je punio baterije. Retko je išao da ribari i bio je spreman da uživa u tom danu. „Samo upijam sunce, reče Đovani lenjo. ,,I mislim na jadnog Antonija Roselija. Đovani je poverio Josiju ono što je znao o Svitku Omega i obojica su shvatali značaj ubistva profesora Roselija. ,,I razmišljam. Tu smo nas trojica, predani hrišćanin, predani Jevrejin i predani musliman, a opasnost preti jedino ribama! „Ako bude po mome, toga će biti daleko više“, odgovori Josi, isključi motor i posegnu za pecaljkama koje su ležale kraj razme s desne strane. ,,U onoj kofi su vam živi mamci, pa se izvolite poslužiti. Josi je zabacio pre nego što su ostala dvojica stigli i da namaknu mamce na udice, ali uprkos njegovom poletu, činilo se da ribe štrajkuju, pa je razgovor prešao na politiku. „Postoje li zajedničke osnove za razgovore o miru, Ahmede? upita Đovani. ,,Postoje, odgovori Ahmed, ,,ali potrebna je iskrena volja s obe strane. Mi često kritikujemo Izraelce, ali treba da pogledamo u sopstveno dvorište. PLO nimalo ne krije činjenicu da je svaki mirovni sporazum samo prvi korak prema zauzimanju čitave Palestine. Za Arafata, Fatah i PLO to nije samo zemlja, već borba izmeñu dve civilizacije arapske i cionističke. Za njih postoji samo jedan prihvatljiv ishod: da Izraelci postanu grañani jedinstvene demokratske palestinske države, države koja je neodvojivi deo arapske i muslimanske domovine, a to nikada neće proći. ,,Da li biste se vi kandidovali za predsednika?, upita Josi.

165

,,Ne sada, ali razmišljam o tome. Ako Arafat ikada ode, povući ću svoj. potez, a tiho sebi gradim podršku. A šta je s vama? Đovani mi kaže da ćete obrazovati novu stranku. Josi klimnu glavom. ,,Ni laburisti ni Likud ne mogu doneti mir ovoj zemlji zato što najpre i prevashodno moramo ubediti obične Izraelce u potrebu postojanja palestinske države. Čovek bez zemlje je čovek bez duše.“ Bila je to fraza koju je Josi voleo da ponavlja. ,,U zamenu za to, palestinski narod mora priznati jevrejsku državu i njeno pravo na postojanje.“ ,,Ako to bude donelo mir, mnogi Palestinci će pristati“, odgovori Ahmed. „Što se mene tiče, preostala tri ključna pitanja jesu jevrejska naselja, povratak oko osamsto hiljada palestinskih izbeglica koji su izgubili sve u ratovima s Izraelom, i Jerusalim. Šta biste vi uradili s naseljima?“, upita Ahmed Josija. ,,Tu mi Izraelci moramo da pristanemo na kompromis. Već godinama furiozno gradimo na palestinskoj zemlji na Zapadnoj obali i u Gazi. Uništili smo mnogo vaših maslinjaka i sprečili mnoge Palestince da obrañuju zemlju." „To je veliko pitanje, Josia, saglasi se Ahmed. ,,Od toga živimo i opstanak nam zavisi od vremena pre Hrista ili Muhameda, pre Avrama čak.a „ Ahmede, to je politička strategija, pripremljena tako da se krišom preuzme ono što je preostalo od Palestine, i tu je velika greška. Sve to izaziva neizrecivu mržnju i očajanje, i nikada neće uspeti. Kada čoveku više ne preostane ništa što bi izgubio, on pribegava nasilju. Koliko god to bilo bolno za one kojima smo dozvolili da grade na palestinskoj zemlji, moraćemo da im damo finansijski podsticaj i preselimo ih natrag u Izrael.a ,,A Palestinci prognani 1948. godine i u drugim ratovima?c‘, upita Ahmed. „To je oblast u kojoj će obe strane morati da pristanu na kompromis. Ponekad se moramo nositi sa stvarnošću. Nema mnogo svrhe insistirati na tome da šest stotina hiljada Palestinaca koji su isterani u ratu 1948. dobije dozvolu da se vrate kućama koje više ne postoje ili su zauzete već pola veka u Izraelua, reče Josi. „Na obe strane ima ljudi koji misle da bi povratak u novu državu Palestinu, zajedno sa nadoknadom, bio razborit i realan kompromis.a Ahmed je bio zamišljen. „ A Jerusalim?a, upita on. „Jerusalim. O, Jerusalima, uzdahnu Josi. „Neko je nekada rekao da to nije toliko grad koliko osećanje. S naše strane ima jednako mnogo onih koji ne bi dali ni pedalj, ali ako mislimo da se izvučemo iz ovog ciklusa ubijanja, i jedni i drugi moramo malo popustiti. Nijedna strana ne može dobiti sve.a

166

„Meñunarodni grad?a ,,To nije nužno, mada u izvesnoj meri Jerusalim pripada vernicima širom sveta i svaki dogovor svakako mora da sačuva integritet svetih mesta i omogući slobodan i nesmetan pristup ljudima svih vera. To nije samo Stari grad i mislim da rešenje treba naći u Velikom Jerusalimu. Saglasićemo se da uništimo onaj skaredni zid i priznati A1 Kuds u Istočnom Jerusalimu kao prestonicu Palestine, a vi priznajte našu prestonicu Jerušalajim u Zapadnom Jerusalimu.a ,,A šta sa Brdom hrama i Zapadnim zidom?a, upita Ahmed. ,,Sa Starim gradom neće ići tako lakoce, priznao je Josi. ,,U principu, ako ja budem izabran, Palestinci će dobiti nadležnost nad Brdom hrama, ispod A1 Kudsa. Mi ćemo imati nadležnost nad Zapadnim zidom ispod Jerušalajima, A šta ćete vi uraditi s militantnim snagama?tc „Mislim da će se militanti prikloniti ako rezultat pregovora bude stvarna palestinska država, odgovori Ahmed. ,,To neće biti lako, ali ako ikada pobedim na izborima, mislim da ćemo moći da se dogovorimo o principima koje smo sada razmotrili. Da li će Stari grad pripasti Izraelu ili Palestini?“ „Privremeno ni vi ni ja to ne možemo da otpišemo, ali bilo bi strašno kada bi izgledi za mir propali na toj poslednjoj preponi pre cilja. Ostavimo meñunarodne granice kakve trenutno jesu i vratimo im se kada budemo izgradili nešto dobre volje. Opet mi maznuše mamac!" Josi je odsutno zurio u udicu. „Ribe lopovi.“ Đovani se osmehnu. Ukradeni raćić. Da li bi ova dvojica, zapitao se, mogla da ukradu mir od onih koji ga toliko dugo drže u okovima? DVADESET SESTO POGLAVLJE Rim Đovani. Avanti, avanti.“ Kardinal Salvatore Bruno, šef sekretarijata za nehrišćane ustade iza stola, dograbi Đovanija za ramena i poljubi ga u oba obraza. Onda uze srdačno Đovaniju šaku u obe svoje. „Benvenuto a Roma!a Salvatore je bio krupan čovek, dobrano zašao u šezdesete, izboranog lica i starih, toplih i mudrih očiju boje lešnika. Kada napuni osamdesetu, više neće moći da

167

glasa niti u jednoj konklavi, i crkvi kojoj su očajnički trebali ljudi čiji pokretač nije moć, strašno će nedostajati njegova mudrost. Salvatore Bruno je nevoljno došao u Rim, jer su ga ljudi izvan Vatikana, meñu njima i biskup O’Hara, ubedili da Sveta crkva mora pružiti ruke i drugim verama, verama kojima su sa jednakim ubeñenjem bili okrenuti drugi pristojni ljudi. Biskup O’Hara i Salvatore razgovarali su nekoliko puta i o mogućoj ulozi briljantnog mladog Đovanija. Oba starija čoveka mogla su da naslute njegovu sudbinu. „Nemate pojma koliko mi je drago što ste ovde. Saomodi. Saomodi. „Hvala, eminencijo. Come stai? Nadam se da ste dobro?“ ,,Ne mogu se požaliti, reče on i stare oči mu zasvetlucaše kada se potapšao po zamašnom stomaku. ,,E sad, jeste li malo razmislili o tome kako biste se poneli sa tim pitanjem drugih vera?“ „Jesam, eminencijo, ali verovatno će mi trebati malo smernica. Dugo sam već izvan glavnih tokova i pravo da vam kažem, pomalo sam iznenañen ovim projektom. Mislio sam da je stav crkve. mm* ,,Krući?a Kardinal Bruno se zakikotao kada je završio rečenicu umesto Đovanija. ,,Ne bih se ja mnogo brinuo zbog toga. Sveti otac je oduvek prepoznavao značaj drugih vera, mada je bilo i žestokih otpora iz prikrajka, od dežurnih krivaca.Salvatore zastade kada žena koja ma je održavala stan tridesef pet godina, unese čaj. „Hvala, sestro Marija. Ja ću sipati. Ne smem da odučim ruku od togaec, reče on sa novim kikotom i sačeka da se ona povuče. „Posmatrajte državnog sekretara. Za razliku od onih koji vas dobro poznaju, on nije bio naročito oduševljen vašim unapreñenjem ili ovim projektom, ali već ste radili za njega i, usuñujem se da kažem, znate kako on gleda na stvari. Pozvao me je“, reče Salvatore s kiselim osmehom, ,,i zamolio me da vam prenesem čestitke uz sugestiju da treba da putujete širom sveta. Što se čestitki tiče, hajde i da mu poverujemo. A što se putovanja tiče, to je i moja namera, ali ne iz razloga kojima se rukovodi državni sekretar. „Nisam siguran da vas pratim, eminencijo.“ ,,On želi da provodite što je moguće više vremena izvan Rima. Nesigurni ljudi kao što je kardinal Petroni vide u svakome sposobnom poput vas moguću pretnju po sopstveni položaj.“ Bio je to prvi put da je Đovani čuo da neko za Lorenca Petronija kaže da je nesiguran. Možda je ovaj stari lav znao ponešto o ljudskoj psihologiji. „Dok ste ovde, u Rimu, postoji opasnost da će vas zapaziti kardinali Kurije te da ćete tako, u krajnjoj liniji, postati mogući kandidat za ključeve sv. Petra.“

168

Đovani se nasmeja. ,,Ne verujem da kardinal Petroni u tom pogledu treba da se brine.“ „Nadam se da treba, Đovani.“ Salvatoreove oči više nisu bile vragolaste. „Najbolje pape u istoriji ove čudesne crkve bili su oni koji sebe nikada nisu videli kao kandidata. Jovan XXIII je bio jedan od njih. Kardinali Kurije mislili su da biraju starca koga će moći da kontrolišu, a gledajte samo šta se dogodilo.“ „Vatikan II. „Vetrovi promena, saglasi se kardinal Bruno. „Neki od starijih ljudi u crvenom sve od tada se upinju da vrate duha u bocu. Ja ga pamtim sa mnogo privrženosti. On je naterao Kuriju u rastrojstvo i često im je upadao u resor bez njihovog znanja, tek toliko da proćaska s osobljem, pa je il Capo di Polizia u Rimu digao ruke, reče Salvatore, uživajući u sećanju na velikana. „U doba papa kao što je bio Pije XII, uvežbavali su se za dane papinog odlaska iz Vatikana; barjaci, orkestri, fanfare, počasna straža, tresak cimbala. Jovan XXIII bi se samo odvezao." „Bili ste ovde za konklavu 1958? ,,Ja sam bio krajnje običan sveštenik i radio sam u Svešteničkoj kongregaciji. Da mi je samo da ponovo mogu da budem običan sveštenik, reče Salvatore čežnjivo. „Bio sam ovde kada je izabran. Ronkali Jovan XXIII bio je kompromisni kandidat. Eminencije to tada nisu znale, ali držale su veoma velikog tigra za rep. Un Terremotol Zemljotres! Želim da mi nešto obećate, Đovani. Ako vam ponude ključeve sv. Petra, prihvatite. „Eminencijo, ja.. . „Znam, znam. Nije to nešto o čemu biste ikada razmišljali, ali ako vam ih ponude, postojaće razlog za to.“ Đovani izañe iz kancelarije kardinala Bruna, sasvim nadahnut svojim novim projektom. Ključevi sv. Petra nisu mu bili ni na kraj pameti. Misli mu se načas vratiše Alegri i on se upita treba li da se sretne s njom u Milanu, ali jednako brzo odluči suprotno. Nije želeo da Alegra pomisli da je primorana da mu saopšti zbog čega je napustila crkvu. Đovani je odlučio da sačeka. Proći će mnogo vremena pre nego što im se putevi ukrste. Tada će meñunarodna akademska zajednica već zapaziti da u svojoj sredini ima vrlo nadarenu doktorku Baseti, a kardinali izvan Rima biće svesni da Sveta crkva u svom okrilju ima briljantnog sveštenika. Sveštenika koji bi, ako bude po volji kardinala Bruna, ponovo trebalo da bude unapreñen, sada u nadbiskupa. Dve zvezde u usponu, na

169

sasvim različitim stazama koje će se na spektakularan način ukrstiti kod alfe i omege, u Jerusalimu. DVADESET SEDMO POGLAVLJE Lengli, Virdžinija MajkMekinon je pregledao najnovije izveštaje obaveštajaca o A1 Kaidinim nuklearnim kapacitetima. Prvi je stigao od jednog agenta CIA koji je operisao iz Kabula u Avganistanu. Mekinon je preskočio rezime sa osnovnim informacijama. Sadržina mu je već bila depresivno poznata, uključujući i otkriće dokumenata koji su dokazali nuklearne namere Osame bin Ladena. Pošto su Sjedinjene Države okupirale Avganistan, grupa novinara je pronašla jeziva dokumenta u kući u Vazir Akbar Kanu, jednom od pomodnijih krajeva Kabula. Dokumenta su sadržala i dijagrame o kompresiji plutonijuma u kritičnu masu potrebnu za nuklearnu eksploziju. Sledeći odeljak nosio je naslov „Predmet interesovanja doktor Husein TretjakovM. Mekinon je odmah prepoznao fotografiju. Upoznao je Tretjakova na konferenciji o nuklearnom razoružanju u Londonu. Husein Tretjakov bio je nizak, sa šiljatim pramenovima sede kose i širokim ramenima. Imao je grubo četvrtasto lice sa visokim čelom i bezizražajnim bledoplavim očima. Zubi ispod njegovih gustih crnih brkova, prisetio se Mekinon, bili su umrljani posle toliko godina pušenja cigareta bez filtera. Doktor Tretjakov je bio jedan od najbriljantnijih nuklearnih fizičara Sovjetskog Saveza. Nekada. Sada se nalazio na spisku najtraženijih lica i u Kremlju i u CIA. Mekinon ovlaš pogleda biografske beleške. Dobro je poznavao Tretjakovljevu prošlost. Roñen u Groznom, u Čečeniji, 1946. godine. Dva doktorata, jedan o proizvodnji plutonijuma podobnog za oružje, i drugi o kontrolisanoj nuklearnoj fuziji u taktičkim sredstvima. Karijera koja je obuhvatala i posao u staromodno nazvanom Istraživačkom institutu za eksperimentalnu fiziku u Čeljabinsku, na Uralu, kao i na plutonijumskom reaktoru Čeljabinsk-65 na jezeru Kizlatask i u Novoj Zemlji, centralnom opitnom meetu na severu Arktičkogkruga. To se nikada nije pojavilo u njegovoj zvaničnoj biografiji, ali CIA je takoñe vrlo dobro znala da je doktor Tretjakov provodio dosta vremena

170

u tajnom pogonu za proizvodnju bojevih glava blizu Zlatoustog, gde je usavršavao nuklearne bombe veličine aktovke. Majk Mekinon je zurio u fotografiju u boji i razmišljao o tome šta je moglo da nagna čoveka Tretjakovljevih sposobnosti da preñe na najmračniju stranu svoje profesije. Majk je znao da je posle propasti Sovjetskog Saveza doktor Tretjakov, zajedno sa stotinama drugih sovjetskih naučnika, ostao bez posla. Još zlokobnije od toga bilo je kada je Boris Jeljcin brutalno počeo da suzbija zahteve čečenskog predsednika Džohara Dudajeva da Čečenija postane nezavisna država. Grozni je bombardovan na novogodišnje veče, ali čečenski separatistički borci pružili su žilav otpor i naneli teške gubitke ruskim tenkovima, oklopnim transporterima, samohodnim topovima i hiljadama vojnika. U osvetničkom napadu koji je usledio, Husein Tretjakov je ostao bez žene i tri male kćerke. Oni su bili predana i pobožna muslimanska porodica, ali sada je ta porodica jedina koju je Husein, kao siroče, ikada imao nestala. Pretnja predsednika Dudajeva da će pustiti nuklearne bombe u aktovkama na tržište, pošto su Sjedinjene Države prenebregle poziv da se Čečeniji prizna nezavisnost, dobila je podršku doktora Tretjakova. Nije više imao šta da izgubi. Tretjakovljevi nemarni postupci nisu se mogli oprostiti, ali za razliku od moćnika u Pentagonu, Mekinonu je bilo važno da shvati razlog njegovog ponašanja. Predsednik Vladimir Putin, pomisli Majk tužno, nastavio je sa progonom Čečena tamo gde je njegov prethodnik prestao, i to je gurnulo doktora Huseina Tretjakova u naručje A1 Kaide. Izveštaj je bio jezivo nedorečen. Trenutno boravište doktora Tretjakova nije poznato. Poslednji put je viñen u Pešavaru, na severozapadnoj granici Pakistana. Ima nepotvrñenih izveštaja o tome da se povezao sa Abdulom Musom Baširom i drugim voñama A1 Kaide koji su hteli da kupe nekoliko nuklearnih bombi u aktovkama koje Tretjakov, kako je već poznato, poseduje. Na licu Majka Mekinona videlo se koliko je zabrinut, a vilica mu je bila odlučno stisnuta. Nešto ranije te večeri pročitao je javni izveštaj o Svitku Omega i islamskom nuklearnom faktoru koji je napisao profesor Josi Kaufman. Je li to slučajnost ili veza, upitao se on.

171

DVADESET OSMO POGLAVLJE Milano Alegra je pošla poznatim hodnikom prema kancelariji prodekana. Prošlo je petnaest godina od surovog ubistva Antonija Roselija, ali njoj je i dalje strašno nedostajao njen dobrodušni mentor. Znala je da Roseli samo što nije otkrio tajne iz Svitka Omega i da je kardinal Petroni nekako umešan u to. Alegra i Đovani su bili rešeniji nego ikad da otkriju šta se to nalazi u Svitku Omega, ali činilo se da malo toga mogu da urade, kad već ne mogu da poharaju vatikanske riznice. Ali i to će se uskoro promeniti. „Želeli ste da me vidite, profesore Gamberini?" upita Alegra sa vrata prodekanove kancelarije. „Uñite, Alegra. Sedite. Profesor Gamberini je bio besprekorno negovan od fine tamne kose do elegantno skrojenog odela na tanke pruge i uglačanih crnih kožnih cipela. On je bio antiteza Antoniju Roseliju, a opet ju je njegovo blago i otvoreno ponašanje bolno podsećalo na njenog voljenog profesora. Gamberini je preuzeo ulogu mentora i podsticao Alegru da nastavi s naučnim otkrićima, i marljivo je pomagao njen sve veći meñunarodni ugled. „Jeste li bili u Jerusalimu?" upita profesor Gambrini, prešavši pravo na stvar. Alegrino srce preskoči otkucaj i ona smesta pomisli na Đovanija. Bila je oduševljena kada je unapreñen u nadbiskupa pre dve godine i saznanje da je besno protivljenje njihovog neprijatelja kardinala Petronija bilo nadglasano, pružilo joj je nemalo zadovoljstvo. ,,Ne, zašto pitate?a, odgovori ona, nesigurna u to šta će uslediti. „Jedan od velikih svetskih gradova“, primeti profesor Gamberini. „Hebrejski univerzitet tamo nudi dve zanimljive nove stipendije iz arheologije, stipendije Medina, na period do četiri godine istraživanja i izučavanja Svitaka s Mrtvog mora. Jedan za izraelskog naučnika i jedan za naučnika iz razmene, iz neke prekomorske zemlje. Šta mislite?a ,,Ko, ja?a, odgovori Alegra, upitavši se da njena potraga za Svitkom Omega možda neće načiniti novi zaokret.

172

Profesor Gamberini se obazre po kancelariji. ,,U sobi nema nikog višea, reče on s osmehom. „Komisijom za izbor predsedava izraelski arheolog, profesor Kaufman. On je bio stari prijatelj profesora Roselija i predložio je vas. Mislim da će vam se dopasti. Koliko znam, učili ste hebrejski?ct ,,To mi je bio izborni predmet kad sam bila apsolvent, ali od tada su prošle godine i godine. Kada će biti taj izbor, profesore? Moraću da se pripremim.a Alegrine misli već su hitale napred. „Već su izabrali izraelskog naučnika, doktora Davida Kaufmana. To je sin profesora Kaufmana, pa je sasvim prirodno da profesor neće učestvovati u izboru što se njega tiče. Meni je poznat Davidov rad i on je i sam veoma uspešan arheolog, a osim toga, neženjact, dodade on vragolasto. „Što se vas tiče, Josi Kaufman i ja već smo razgovarali.a ,,Ne razumem, profesor Kaufman i ja nismo se nikada upozna16 odgovori Alegra, prenebregnuvši njegovu primedbu o bračnom statusu izraelskog akademika. Alegra je odavno pokopala svaku mogućnost veze s nekim muškarcem i to nije bilo nešto što bi spremno razmatrala. „Vaše ime iskrsnulo je u razgovoru prilikom mog poslednjeg putovanja u IzraeL On je veoma zainteresovan za vaše istraživanje DNK i Svitke s Mrtvog mora. Ja sam bio toliko slobodan da mu pošaljem primerak vaše doktorske disertacije i on će je iskoristiti za opravdavanje vaše kandidature. Ja sam ovde već pokrenuo to pred akademskim odborom i oni su spremni da vam daju dopust do četiri godine ako proñete. Pristup Svicima s Mrtvog mora koji se čuvaju u muzeju Svetilište knjige garantovan je, ali iz nekog razloga izgleda da postoji veliko protivljenje svakom pristupu onima koji su smešteni u Rokfelerovom muzeju. Izvesni monsinjor Lonergan koji pripada osoblju muzeja diže'veliku galamu. Pretpostavljam da je posredi uobičajena akademska surevnjivost, ali to ne bi trebalo previše da vas brine, pod uslovom da proñete, naravno, dodade on s toplim osmehom. Alegra je izašla iz prodekanove kancelarije sa kovitlacem u glavi. Jerusalim, Vitlejem i Sveta zemlja. Ko zna, njena potraga za Svitkom Omega mogla bi tamo podrobnije da se nastavi. Đovani sigurno tamo ima veze, pomisli ona, a onda se pribra. „Saberi se, devojko!, reče ona sebi. „Neće dati stipendiju za izučavanje Svitaka s Mrtvog mora italijanskim naučnicima."

173

DVADESET DEVETO POGLAVLJE Jerusalim Monsinjor Derek Lonergan se probudio sa strahovitom glavoboljom i sačekao je da mu se slika sobe razbistri. Stari metalni časovnik pokazivao je četiri ujutro i on je s nerazumevanjem zurio u njega, da bi shvatio da je ponovo zaboravio da ga navije. Coknuo je jezikom o nepca. Bio je suv i čupav, kao da je neka životinja tokom noći uradila nešto gadno u njegovim ustima. Dok je pomerao glavu sa jastuka, začuo se glasan tresak i zvuk lomljave stakla. Prazna boca viskija pala je na popločani pod. „Jebeš ga“ promrmlja on. Derek Lonergan polako spusti noge s kreveta i vide da još ima sandale na nogama, pa pokuša da oslobodi zamašan trbuh prevoja rize u kojoj je zaspao. „Jebo ti ovu prokletu mantiju", opsova on ponovo, uputivši primedbu strpljivim i nemim zidovima sobe. Prineo je ruku glavi i osovio se na noge, a onda začkiljio kroz prozor spavaonice u drum koji je prolazio kraj VEcole Biblique et Archeologique Frangaise de Jerusalem. Sunce mu je padalo na vilice obrasle crvenkastosedom bradom i osećao je njegovu vrelinu na ružičastoj koži proćelavog temena. Sudeći po dužini reda u kojem su prokleti Palestinci larmali ispred pretrpanih prostorija ministarstva unutrašnjih poslova preko puta, i izrazima na licima izraelskih vojnika koji su se dosañivali dok su ih pokrivali uzijima, sunce je izgleda visoko odskočilo. „Jebeš ga“, promrmlja on ponovo, ne obrativši se nikome posebno. Propustio je jutarnji sastanak, baš kao i prethodnog jutra. Zbog toga će jamačno dobiti novi prekor od direktora, oca Nadrkanog. Otac La Fransi je smatrao da se produktivnost meri brojem sastanaka koji bi mogli da se naguraju u jednu sedmicu. Dupeglava. Jebo ti njih, jebo ih sve. Ako Vatikan traži od njega da radi u ovoj rupčagi, štiti njegove tajne i izbacuje iz prokletih časopisa sve što iole preispituje dragocenu dognyii, onda će on to raditi pod uslovima koje sam odredi. Doktorati iz arheologije i geologije dokaz su da on to može i rado je na to podsećao svakoga ko bi pokušao da mu nareñuje. Ima on prijatelje na visokim položajima, pa je i na to ostale rado podsećao. Mada je i kardinal Petroni umeo da bude neviñeni gnjavator. E, jebo i njega.

174

TRIDESETO POGLAVLJE Rim Pritiskivač za papir bučno tresnu o naspramni zid kancelarije državnog sekretara i pade bešumno na debeo plavi tepih. Dva lista papira u popodnevnoj pošti dovela su državnog sekretara blizu stanja raspamećenosti. Prvi je bio poverljivi spisak nadbiskupa koji će biti unapreñeni u kardinale. Prvi na spisku bio je Đovani Doneli; biće imenovan za kardinala patrijarha Venecije. Kardinal Petroni je kuckao prstima po jako uglačanom stolu dok je razmišljao o pretnji koju bi imenovanje Đovanija Donelija moglo da predstavlja. Više kardinala iz Venecije birano je u prošlosti za papu. Papa Jovan XXIII bio je jedan od njih, Albino Lućani takoñe. Petroni otključa gornju levu fioku u svom stolu, izvadi knjižicu u crnom kožnom povezu, pronañe Donelija i, iznerviran, dopisa nešto kraj Đovanijevog imena. Nevoljno mu dodade i treću zvezdicu, sa napomenom da je Doneli ,,i dalje na spisku B, ali da bi ga najbolje bilo držati na oku. Nije mnogo prisutan u Kuriji. Nije mnogo poznat.“ Poslednji komentar bio je njegova retka greška u proceni. Petronija je gnev počeo da navodi na pogrešne postupke. Vratio je knjigu na mesto, zaključao fioku i podigao sledeću uvredljivu depešu iz posude za prispelu poštu. Dok ju je ponovo čitao, naglas je šmrkao. Bilo je to pismo od onog nepodnošljivog Jevrejina, profesora Josija Kaufmana sa Hebrejskog univerziteta. Poštovani kardinale Petroni, Obraćam Vam se u vezi s Vašim zahtevom da Hebrejski univerzitet jošjednom razmotri dodelu pristupne stipendije Medina za arheologiju doktorki Ategri Baseti sa Universita Statale di Milano. Razumećete da tako prestižna nagrada omogućava kandidatu do sada najpotpuniji pristup onim svicima koje posedujemo. Pregovaramo o uslovima pod kojima bi se omogućio pristup svicima smeštenim u Rokfelerovom muzeju. Zahvaljujući tome, stipendija Medina za arheologiju izazvala je veliko interesovanje širom sveta i svi kandidati za nju naprosto su izvanredni. Pažljivo smo razmotrili osetljivost Vatikana u pogledu Svitaka s Mrtvog mora. Žalim što u ovom slučaju ne možemo da uslišimo Vaš zahtev da mesto doktorke Baseti zauzme neki katolički naučnik. Iako Vaš kandidat ima veoma

175

dobrepreporuke, doktorka Basetije briljantna naučnica sasvim izuzetnih potencijala i odluka odbora za izbor bila je jednoglasna. Srdačan pozdrav, Josi Kaufman Hebrejski univerzitet Gora Skopus Petroni je razmišljao o tome šta mu stoji na raspolaganju. Otvorena zabrana da problematična žena i izraelski naučnik imaju pristup svicima koji se čuvaju u Rokfeleru mogla bi biti pogrešna. Razni tipovi kao što je Tom Švajker već su se pokazali kao pretnja i to bi moglo izraelskom ministarstvu za antikvitete da pruži nepotrebnu municiju. Lukavije bi bilo da se Lonerganu naloži da naizgled sarañuje, s tim da se postara da ne bude pristupa nijednom od kontroverznijih fragmenata svitka. On pogleda na sat. U Jerusalimu je bilo pet sati i sada nije bilo svrhe da zove Lonergana. Sigurno je u baru hotela Američka kolonija. Lorenco odluči da mu se javi ujutro, kada Lonergan bude iole trezniji. Petroniju oči načas zamagli crvena koprena i on se odupre porivu da oseti nečije nedužno telo pod pesnicama. Njegova moć bila je ugrožena i zbog besa nije mogao dobro da prosuñuje. Ključevi sv. Petra izmicali su mu kao i uvek. Crvena koprena se podiže i Petroni povrati osećaj kontrole. Lonergan. Kako je samo mrzeo neophodnost da ima posla sa nadmenim debelim akademskim sveštenikom u Jerusalimu. Od akademskih sveštenika je neizostavno bilo više štete nego koristi uvek to samozadovoljstvo i samopouzdanje koje je kuljalo iz njih. Ali Petroniju je Lonergan trenutno bio od koristi zbog svojih akademskih kvalifikacija. Postavio je osramoćenog sveštenika u Rokfelerov muzej samo zbog jednog da bi obezbedio kredibilitet saglasnosti o starosti i poreklu Svitaka s Mrtvog mora koji je Vatikan brižljivo izgradio. Lonergan je bio savršena marioneta, jer mu je upravo Petroni spasao tu bezvrednu kožu. Bilo je to pre više od četrdeset godina, kad je ona dosadna žena iz Ajdaha odbila velikodušnu ponudu crkve za nadoknadu u zamenu za to da oslobodi sveštenika optužbe da se muvao oko malih dečaka. Izgred je loše prošao u lokalnoj dijecezi i njegove posledice zapretile su da naude i samoj Svetoj crkvi, i to toliko da je Vatikan preuzeo stvar i u potaji sredio da veoma mladi biskup Petroni preuzme kontrolu štete i zaštiti lik Svete crkve. Petronijeva strategija zaštite sveštenika nije bila lišena rizika. Mnogi su insistirali da crkva otpusti sveštenika i taj otkaz proprati iskrenim izvinjenjem. „Plašim se da bi to podstaklo druge da povuku slične poteze i izlože Svetu crkvu mnogim dr ugim štetnim zahtevimaM, usprotivio se Petroni. Tadašnji državni sekretar saglasio se da sveštenika koji je bio posredi pozovu u Rim. Petroni je sa

176

sveštenikom obavio razgovor u četiri oka. Bilo je to ispoljavanje lične moći. Kasnije će zbog toga zažaliti. „Poslaćemo vas na Bliski istok“, izjavio je Petroni ravnodušno. ,,U malo poznatu parohiju Mar Ot. Kada se ova nesrećna epizoda izduva, upisaćete se u L’Ecole Biblique u Jerusalimu gde ćete doktorirati na arheologiji. Po uspešnom završetku studija dobićete dalja uputstva. Saznao sam da ovo nije prvi put da ste zgrešili, daleko od toga. U ulozi koju sam vam namenio, ukoliko vaša prošlost ikada bude dostupna širokoj javnosti, šteta po lik Svete crkve biće sasvim neprihvatljiva. Da bismo se zaštitili od toga, daćemo vam novi identitet. Dokumenta su vam u ovom kovertu.a Sa tim ledenim prizvukom konačnosti otposlao je sveštenika u izgnanstvo u selo na palestinskoj Zapadnoj obali. Vatikan je imao novog sveštenika i, ako neko ikada bude pitao, prošlost mu je bila čista bio je to otac Derek Lonergan. Ako bude uspešno doktorirao, Petroni će imati još jednu polugu za postupanje sa Svicima s Mrtvog mora i još jednu strategiju za kontrolu glasina o Svitku Omega. Pošto nije bilo komentara i pošto e počinilac nije mogao naćf, mediji su digli ruke, kao što je Petroni i predvideo. Mogli su da ga pronañu jedino pomoću fascikle koja je stajala u Petronijevom sefu. Njegova strategija pokazala se briljantnom i moćni kardinali Kurije zapazili su to. Ubrzo je potvrñeno naimenovanje mladog biskupa Petronija u Papskoj biblijskoj komisiji sa posebnim ovlašćenjima u zaštiti interesa Vatikana u vezi sa Svicima s Mrtvog mora. Dve godine kasnije, Lonergan je prijavio doktorat i imenovan je u L’Ecole Biblique i Rokfelerovom muzeju za predstavnika Vatikana i postojanog javnog zastupnika konsenzusa. Da je samo znao šta se dešava u Lonerganovom omiljenom baru, Petroni bi se ozbiljno zabrinuo. Njegov plan počeo je da se raspliće. TRIDESET PRVO POGLAVLJE Jerusalim Podrumski barhotel i Američka kolonija sa stogodišnjim ružičastim kamenim podom i niskim kamenim lukovima bilo je jedno od mesta na kojima se Derek Lonergan napajao. Sat ranije, Derek Lonergan je glasno držao banku grupi gostujućih novinara. Sada je pio sam, obilato.

177

„Neko vas je čuo da govorite o Svicima s Mrtvog mora, monsinjore Lonergane. Zamolio me je da vam dam ovo“, reče Abdula tiho. Niski, vitki šanker Arapin pruži mu presavijeni list papira. Derek Lonergan začkilji krmeljivo u neuredan papir i još neuredniji rukopis. Sastaćemo se ispred Damask kapije večeras ujedanaest. Imaću crvenifes na glavi. Posedujem nešto što želite i vi i Vatikan. Derek Lonergan prevrnu papir, ali tamo nije bilo više ničeg. ,,Ko ti je ovo dao?ct, upita on, zaplićući jezikom. Abdula slegnu ramenima. „Žao mi je, gospodine, nije se predstavio. Samo je rekao da je važno da dobijete tu poruku.ct ,,Hrrumpf. Lonergan frknu i pogleda na časovnik. Još četvrt sata. Da je bio trezan, možda bi pažljivije razmotrio tako potajni sastanak, ali je umesto toga sasuo ostatak pića u grlo i isteturao se iz Podrumskog bara u noć. Drevni ulaz u Stari grad Jerusalima i početak druma prema Damasku, Damask kapija, bila je udaljena samo nekoliko minuta hoda. Kada je Lonergan stigao do kapije, vladala je jeziva tišina. Samo je nekoliko ljudi nailazilo i prolazilo ispod masivnih bedema koji su kapiju vekovima štitili. Bilo je gotovo jedanaest i deset kada je neki niski Turčin sa izbledelim crvenim fesom na glavi prišao iz senki starih gradskih zidina. „Monsinjor Lonergan?“ upita čovek, dok su mu oči crne kao ugalj strelovito poigravale. „Niste se mnogo žurili“ odgovori Lonergan pijano, pokušavajuči da prepozna naglasak. „Sami ste?u j „Gledajte, kako god da se zovete. ,* „Pitao sam vas nešto, monsinjore Lonergane", reče Turčin, prenebregnuvši Lonerganov komentar. „Ukoliko želite da vidite šta imam, predlažem da mi odgovorite. U suprotnom, Vatikan će bez toga ostati zauvek, a to bi moglo biti veoma neprijatno po vašeg kardinala Petronija.“ Na pomen Petronijevog imena, Lonergan poče da se trezni. ,,Da“, reče on i zaklima glavom. „Poñite za mnom, molim vas.“ Turčin nestade ispod kamenih bedema u Starom gradu. Derek Lonergan se upinjao da sustigne izbledeli crveni fes dok je brzo išao sokacima i nadsvoñenim ulicama, da bi ušao u Hrišćanski kvart gde je Turčin iščeznuo u prljavom kamenom ćorsokaku, gurnuo stara teška vrata i mahnuo mu da ga sledi.

178

Boreći se za dah, nenaviknut na fizički napor teži od podizanja desne ruke, Derek Lonergan se teško pope uz kameno stepenište, provuče kroz malu kuhinju i uñe u dnevnu sobu. ,,Je li sve ovo bilo neophodno?“, Lonergan je šištao, a onda se sručio u tešku drvenu stolicu. „Kada budete videli šta imam, monsinjore Lonergane, mislim da ćete se složiti da bi za vas ili mene bilo krajnje neprijatno da su nas pratili predstavnici vlasti ili bilo ko drugi.“ Turčin podiže prostirku od kokosovih vlakana i odglavi tri stare podne daske. Iz udubljenja u podu izvadi dugačku kutiju od maslinovog drveta, ostavivši drugu veću kutiju na mestu. Izvuče izbledelu i prljavu platnenu rolnu i stavi je na izbrazdani drveni sto koji je stajao posred male prostorije. Derek Lonergan trepnu, dok su mu se sećanja komešala. Već je ranije video prljavo žuto platno, obavijeno oko Svitaka s Mrtvog mora koji su doneseni u Rokfelerov muzej. „Šta imate tu?“ upita on i pridiže se sa stolice, glasa promuklog od uzbuñenja. „Svitak s Mrtvog mora“, odgovori Turčin opuštuno, primetivši da dahtanje njegove žrtve nema nikakve veze sa fizičkim naporom. „Odakle vam to?“, upita Lonergan. „Da vidim.“ Turčin nije obratio pažnju na njegovo pitanje dok je posmatrao kako Lonergan odvija neprocenjivi predmet star dve hiljade godina. On mu pruži staru srebrnu lupu koja je pripadala njegovom ocu. Derek Lonergan je dugo gledao u izbledeli rukopis, dok mu je srce tuklo u grudima. Bio je ispisan jezikom koine i Lonergan je smesta znao da to može da znači samo jedno. Samo jedan Svitak s Mrtvog mora bio je ispisan tadašnjim grčkim linguafranca, i on je proveravao iznova i iznova svoj prevod drevnog zapisa. Samo mirno, govorio je sebi, samo mirno. Mali Turčin nipošto nije smeo prokljuviti šta je napisano na tom svitku i on stavi ruke u džepove kako bi prikrio drhtanje prstiju. Magdalenini brojevi, esenski spis o poreklu života i upozorenje o uništenju civilizacije u rukama nove vere. Krajnje eksplozivna stvar. Turčin je ostao nepomičan, ali reakcija monsinjora Lonergana mu nije promakla. Primetio je zapanjenost u Lonerganovim očima. „Odakle vam ovo?“, upita ponovo Derek Lonergan. ,,Sa mesta gde je more nisko i gde nema ničeg živog“, odgovori Turčin tajanstveno. „Ali u poreñenju sa onim što je zapisano na tom svitku, tačno mesto

179

otkrića nije važno, monsinjore Lonergane. Sva sreća po katoličku crkvu što je svitak na prodaju.“ ,,Koliko?“, upita Lonergan brzo, prebrzo. Turčin je čuo žudnju u glasu svog suparnika. „Pedeset miliona dolara“, odgovori on. ,,To je smešno“, istrtlja Lonergan. ,,Ne dolazi u obzir. Ovo je nevažan dokument. Platićemo milion i ni cent preko toga“, dodade nadmeno, odlučan da ga ne pritegne neki sitni prevarant iz zabačenih sokaka. Lonergan je pretpostavljao da u Turčinovom okruženju nema nikoga ko bi mogao da dešifruje drevni tekst. „Osim toga, vi trgujete antikvitetima, što je nezakonito “ „Kako želite, monsinjore Lonergane“, odgovori Turčin s učtivim osmehom u kojem je bilo i ponešto uveseljenosti Lonerganovim egom i naivnošću. Turčinov otac je prodao kopiju Svitka Omega za deset miliona dolara 1978. godine, a Crkva nije ni trepnula. Ovaj mamlaz očigledno nije ni znao za to. „Izvinite što sam vas uzriemirio.“ „Milion dolara je mnogo novca“, izjavi Lonergan ljutito. ,,I vi i ja znamo da ovo Katoličkoj crkvi vredi daleko više od pedeset miliona dolara, ali za tu cenu dao bih i drugu kutiju.“ ,,A šta je u njoj?“, upita Lonergan, skupivši oči. „Možda je to trebalo već da pomenem“, reče Turčin. Da je Lonergan prihvatio prvu ponudu, ne bi to ni pominjao. „Pokažite mi“, zahtevao je Lonergan. Morali su obojica da izvuku veću kutiju od maslinovog drveta iz udubljenja u podu. Turčin otključa teški mesingani katanac. Oči Dereka Lonergana se raširiše. Kutija je bila ispunjena stotinama fragmenata. On izvadi jedan i pažljivo ga pregleda uveličavajućim staklom. „Verovatno fragment Isaijinog svitka“, reče on najzad. „Opet, zanimljivo, ali ne i naročito vredno.“ On uze drugi fragment. Za razliku od Velikog Isaije i Svitka Omega, ovaj je bio napisan na starogrčkom. Zanimljivo da jedno gnostičko jevanñelje bude u sanduku, pomisli on, mada je u mutnom crnoberzijanskom svetu sve moglo da se očekuje. „Peto jevanñelje, Tomino“, objavi Lonergan sav važan. „Vidim da ste veoma upućeni u drevne jezike, monsinjore Lonergane.“

180

Lonergan oholo šmrknu. ,,Ni to nema nikakvu težinu. Kopija ovoga pronañena je kod Nag Hamadija, a prevod je dostupan svakom izučavaocu koji poželi da mu pristupi.“ „Onda će vam ovo možda biti zanimljivije, monsinjore Lonergane.“ Turčin posegnu za malom providnom plastičnom kesom koja je bila prilepljena ispod poklopca kutije. U kesi su bila tri fragmenta. Kada su se našli na stolu, Lonerganov puls ubrzao je kada je počeo da prevodi drevni koine. „Put do Omege...“ Ovog puta se nije trudio da prikriva zapanjenost. Tri fragmenta su sadržala istovetne reči kao i svitak koji je ranije preveo. Ovo je bila još jedna kopija velikog Svitka Omega. „Vidite, monsinjore Lonergane, imamo razloga da verujemo da se meñu fragmentima u ovoj kutiji nalazi druga kopija svitka čiju ste kupovinu upravo odbili. Kao što ste ispravno istakli, verovatno postoji i drugi potpun Isaijin svitak. Eseni su bili veoma organizovan narod, monsinjore Lonergane. Ne bi trebalo da vas iznenañuje to što su se njihovi pisari potrudili da im biblioteka poseduje kopije najdragocenijih spisa. Pored toga, verovatno postoji i potpuna kopija Tominog gnostičkog jevanñelja. Ova kutija ušla bi u cenu.“ Derek Lonergan još jednom prisili sebe da sačuva mir. „Odakle je ovo stiglo?“, upita ponovo. „Kao što rekoh, monsinjore, to nije važno. Turčin nije imao nikakvu nameru da razgovara o kutijama koje je pronašao ispod razglavljene podne daske posle očeve smrti, kada je preuzeo njegovu prodavnicu starina u Vitlejemu. „Nesreća je u tome što je prilikom prispeća ovih svitaka u moje ruke drugoj kopiji dopušteno da se raspadne, a još veća je nesreća što su se fragmenti beznadežno pomešali sa drugim svicima. Neki od ovih beduina nisu dobro obučeni za rukovanje drevnim pergamentima, ali znaju koliko te stvari vrede. Kao i ja“, naglasi on na kraju. „Pedeset miliona dolara i dalje ne dolazi u obzir, reče Lonergan. „Sve i da su originalni, dokumenti već postoje širom sveta. Veliki Isaijin svitak je u Svetilištu knjige, a svi ostali svici koji se ovde nalaze sigurno su već predmet izučavanja u odeljenju za svitke Rokfelerovog muzeja“ slaga Lonergan. „Možda, monsinjore Lonergane, možda. Mada, imajući u vidu nedostatak napretka u odeljenju za svitke, široka akademska zajednica rado će prigrliti priliku da obezbedi, recimo tako, efikasniju stipendiju u cilju otkrića njihovog smisla. Opet, izvinjavam se što sam vas uznemirio, samo sam hteo da obezbedim katoličkoj

181

crkvi pravo preče kupovine. Nesumnjivo ću biti u mogućnosti da pronañem druge kupce", reče on dok je ponovo lepio plastičnu kesu ispod poklopca. „Kao i za peto, šesto i sedmo jevanñelje Tomino, Filipovo i jevanñelje Marije Magdalene. Siguran sam da će pronaći i osmo jevanñelje... Svitak Omega koji je svakako najinteresantniji. Na pomen Svitka Omegay Lonergan naglo i šumno udahnu. „Koliko toga znate? zastruga on Ijutito. „Grešite ako mislite da ne znamo koliko ovi dokumenti vredeK, odgovori Turčin, nepromenjenog mirnog stava. Navikao je da trguje u mračnom svetu antikviteta, svetu punom egomanijaka, mada možda ne toliko nadmenih ili nestabilnih kao što je monsinjor Derek Lonergan. ,,A ništa nije vrednije, ili opasnije po hrišćansku veru, od Svitka Omega.. .K Turčin ostavi rečenicu nedovršenu kao predskazanje gužve koja bi mogla da usledi posle njegovog objavljivanja. Misli Dereka Lonergana preticale su jedna drugu. Pedeset miliona dolara je bila ogromna suma, ali on je znao da kardinal Petroni na tu cenu ne bi ni trepnuo. Pošto su se sada pojavile još dve kopije Omege, Vatikanska banka bi platila koliko god treba kako bi oba dokumenta ostala zauvek izvan domašaja javnosti. On napući mesnate usne kad najednom shvati da je druga kutija nešto za šta Petroni ne mora čak ni da zna. U njoj je bilo neprocenjivo osiguranje od objavljivanja njegovog dosijea, a na kraju bi moglo doneti i znatan iznos novca. Još važnije, sada mu se ukazala savršena prilika da zbaci sa sebe okove tog kurca iz Rima. Možda, možda bi ipak mogao nekako da se osveti za način na koji su Petroni i Vatikan postupili prema njemu. „Moraću da se posavetujem s VatikanomK, reče on konačno i svaka primedba o nečuvenom iznosu najednom je isparila. „I moraću da se uverim da su posredi originali.K ,,NaravnoK, odgovori Turčin. On je taj zahtev i očekivao, pa je pružio Lonerganu izlizanu kožnu vrećicu. „Ovde su jasno obeleženi omoti sa praznim uzorcima pergamenta sa svakog svitka. Nesumnjivo želite da primenite datiranje ugljenikom i ostale testove. „Kako da stupim u vezu s vama?“ „Nikako. Kutije će sada biti premeštene drugde, sigurnosti radiK, reče Turčin. „Ja ću stupiti u vezu s vama za mesec dana.“ Dok se vraćao prema Damask kapiji, Derek Lonergan je pogledao na časovnik, upitavši se da li je Podrumski bar još otvoren. Bilo je jedan ujutro. Verovatno nije,

182

pomisli on. Šifrovano pismo Petroniju moraće da ode u vatikanskoj diplomatskoj crnoj torbi, što će verovatno izazvati pokoje pitanje biskupa O’Hare. Nek se jebe. A tek Petroni, kad dobije zahtev za pedeset miliončića, ma nek se jebe i on. Svi zajedno nek se jebu. On ponovo opsova dok je posrtao još jednom slepom uličicom. TRIDESET DRUGO POGLAVLIE Tel Aviv Stajni trap boinga 747 Britiš ervejza začangrljao je i izbio iz trupa s udarom. Alegra je stisnula lice uz prozor sa sve većim iščekivanjem, ne bi li prvi put ugledala Izrael. Toliko je čitala o njemu dok je bila u manastiru u Trikariku, i sada je najzad bila tu. Mama je htela da čuje svaki detalj, a te detalje će nesumnjivo verno preneti sinjori Bagarela i sinjori Farini, te svakom drugom ko se nañe u blizini na kaldrmi sokaka Trikarika. Papa neće pričati tako detaljno, ali posetioci jedine vinarije u Trikariku nesumnjivo će blagovremeno biti obavešteni o Alegrinom napretku. Velika letelica sporo je skrenula i prvi Alegrin pogled na Svetu zemlju bio je razočaravajući. Sredozemno more se ljeskalo slabunjavim talasima o prljavu obalu, a sunce kasnog popodneva nije mnogo doprinelo živosti te slike. U daljini je videla Tel Aviv i grad je bio jednako nespektakularan bezbroj gusto zbijenih neupadljivih zgrada čije je obrise spram neba povremeno remetio koji visoki hotel iznad onoga što se moglo nazvati plažom. Prvi potpuno jevrejski grad modernog Izraela bio je osnovan 1908. godine kao baštensko predgrañe Stare Jafe. Stara Jafa bila je kroz istoriju poznata kao kapija Jerusalima za hodočasnike i jedno od najstarijih neprekidno naseljenih mesta u svetu. Sada su se stvari preokrenule i Stara Jafa bila je samo deo metropole Tel Aviva. Pilot je dao gas i četiri turbomotora rols-rojs RB211 zarežala su, samo da bi se ponovo utišala dok je letelica teška četiri stotine tona prilazila trasom za sletanje. Perser je uzeo interkom i započeo uobičajeni govor pred sletanje. „Pošto ćemo ubrzo sleteti u Tel Aviv...“ Alegra je i dalje zurila kroz prozor, samo da bi videla da je okolina jednako neprivlačna kao i obala, uska ravnica sa niskim zelenim i mrkim grmljem. Ali za

183

Izraelce je taj pejzaž značio mnogo više. Bio je to pravi Izrael, zemlja Avrama i Mojsija i dvanaest izraelskih plemena. Ništa u Starom zavetu, osim samog Jahvea, nije bilo dragocenije. Posle naizgled čitave večnosti rulanja, prolaska kroz proveru useljenika i čekanja da traka za prtljag počne da izbacuje kofere na okrugli terminal, Alegra je najzad došla do carine. „Otvorite kofer.“ Ako je automatska puška bila u neobičnom kontrastu sa lepotom mlade carinice, savršeno se slagala s njenim očima. Čeličnim i podozrivim. »Je li ovo vaša prva poseta Izraelu?“ Engleski joj je bio oštar, sa jedva primetnom naznakom jevrejskog naglaska. ,,Da“, odgovori Alegra i otvori kofer. „Poslom ili zadovoljstvom?“, upitala je mlada izraelska carinica dok je preturala po Alegrinoj torbi beskrupulozno efikasno. „Došla sam kao stipendista Hebrejskog univerziteta.“ Carinica je odmeri od glave do pete i zatvori kofer. „Želim vam prijatan boravak u Izraelu“, reče ona kratko i pokaza Alegri da proñe. Alegra izgura kolica s prtljagom u terminal za dolaske. Na aerodromu Ben Gurion vladala je gužva i od zidova terminala odbijala se gotovo neprekidna reka objava, najpre na hebrejskom, zatim na engleskom. Alegra je tražila u gomili doktora Davida Kaufmana, zagledala desetine lica u potrazi za nekim ko bi mogao da odgovara kratkom opisu koji je dobila. Visok oko metar i osamdeset, maslinastog tena, kovrdžave crne kose, plavih očiju i čvrste grañe. Ako se izuzme kovrdžava kosa, to joj nije bilo od bogzna kakve pomoći. Rim Nedugo posle svog postavljenja, kardinal Petroni je lično nadzirao ugradnju sigurnih telefona za one sa kojima bi se ukazala potreba da razgovara. I dobro je uradio. Ako mu je Lonergan rekao istinu, kupovina druge kopije Svitka Omega bila je od kritične važnosti, i morala je da se obavi u potpu^oj tajnosti. Petroni je ukucao svoju ličnu šifru, praćenu šifrom za Izrael i konačno brojem Lonerganovog sigurnog telefona u Jerusalimu. Derek Lonergan se trgao kada je telefon glasno zazvonio i morao je da ga potraži pod gomilom dokumenata i papira na stolu. ,,LonerganC, odgovori on pripito, ne shvatajući da je posredi njegov crveni telefon. „Dobro jutro, monsinjore, ovde državni sekretar."

184

,,Eminencijo.“ Lonergan trže glavom uvis i smesta zažali zbog tog naglog pokreta. „Dobili ste moje pismo?c, upita on uhvativši se za glavu. Petronijev glas bio je hladan. „Preñite na bezbednu vezu. ,,Da, eminencijo. Ma nosi se, pomisli on smrknuto dok je petljao oko plastičnog ključa kojim se telefon prebacivao na bezbednu vezu. „Koliko ljudi zna za postojanje Svitka Omega, monsinjore?, ,upita Petroni kada je Lonergan najzad ovladao tehnologijom i ponovo se javio. „Osim beduina koji su ga pronašli, a oni nisu bili u stanju da ga prevedu, samo je posredi trgovac starinama, odgovori Lonergan. „Blizu je pameti da mu nije u interesu da vest o tome dospe do vlasti. Ja, naravno, nisam to nikome pomenuo. „Neka ostane tako. Koliko imamo prostora za manevar u vezi sa cenom? „Vrlo je tvrd u tome, eminencijo. Ponudio sam mu milion dolara, ali na to se samo podsmehnuo. Tek tada je pomenuo Svitak Omega i rekao da može pronaći i druge kupce. „Ovo možda jeste bezbedna linija, monsinjore, ali za razliku od mojih, vaše razgovore može čuti i neko drugi. Pazite šta pričate." „Naravno, eminencijo." Ma nosi se, opet, pomisli on, još mračnije nego pre. Linija je zanemela sve dok kardinal Petroni ponovo nije progovorio. ,,Ne smemo dozvoliti takav rizik. Recite mu da ćemo isplatiti traženu cenu. Novac će moći da se preuzme u Švajcarskoj, a mi ćemo mu platiti za putovanje tamo, ali kada jednom doñe do para, šta će biti s njim više nije naš problem. Monsinjor Tomas će ga sačekati u Cirihu i u banci će se izvršiti razmena. Morate i vi prisustvovati sastanku kako biste potvrdili šta kupujemo. Detalje ćemo vam poslati u zapečaćenom kovertu u crnoj torbi i stići će vam sutra. Da li je sve to jasno? „Savršeno, eminencijo. „Dobro. E sad, postoji još nešto što zahteva vašu pažnju. Obavešten sam da su doktorka Alegra Baseti i jedan izraelski naučnik, doktor David Kaufman, dobili postdoktoratsku stipendiju na Hebrejskom univerzitetu. ,,Da, eminencijo, reče Derek Lonergan, sa željom da sekcija udaraljki Londonske filharmonije pronañe sebi neko drugo mesto za vežbanje i ostavi njegovu glavu na miru. „Nažalost, oni će imati neograničen pristup onim svicima koji su već u posedu Jevreja. Hebrejski univerzitet će tražiti pristup svicima koje vi čuvate u Rokfeleru. To se nipošto ne sme dogoditi, mada spolja treba da izgleda kao da sarañujete. Ako

185

je neophodno, možete im dati neku kancelariju za rad, ali morate otezati što više možete. ,,Da, eminencijo. Mada treba da znate da profesor Kaufman vrši veliki pritisak preko ministarstva za antikvitete.“ Na drugoj strani linije zavlada tišina. Nije bilo mudro zauzimati takav stav. „Ne interesuje me koliki se pritisak vrši, odgovori Petroni ledeno. „Kao član Papske biblijske komisije imate zadatak da obezbedite da Reč božja bude zaštićena od svih grešaka, a tu ste isto tako kako biste obezbedili da Sveta crkva ne bude izložena kritici. I kad ste već na vezi, da vam kažem da nimalo nisam zadovoljan člankom profesora Kaufmana o šiframa u Svicima s Mrtvog mora koji je objavljen prošlog meseca u Reviji biblijskih antikviteta. Mislim da ne treba da vas podsećam, monsinjore, da vam sadržaj vašeg dosijea nipošto neće olakšati život ako bude objavljen. Jednom sam vas zaštitio, ali sledeći put možda neću biti toliko milostiv. „Naravno, eminencijo, naravno." Kao i mnogi drugi, monsinjor Lonergan mogao je sebe da poštedi izraza potčinjavanja. Veza je bila prekinuta. Ma nosi se!“, dreknu on u beživotnu slušalicu. On ustade od svog stola i poñe dobro utabanom stazom do ormarića na naspramnom zidu. Bilo mu je teško da drhtavim prstima ugura ključić u bravu i ruke su mu se još tresle dok je odvrtao zatvarač na boci. Vratio se dvokrilnom prozoru koji je gledao na vrtove, iskapio čašu i nasuo sebi još jednu. Svakom drugom bi ozidani vrtovi izgledali kao oaza usred drevne arapske prestonice Istočnog Jerusalima, koji su Izraelci okupirali u Šestodnevnom ratu 1967. Impozantni borovi, čempresi i palme davali su hlad i osećaj mira. Živice, crveno pustinjsko cveće i stepenice od peščanog kamena blago su se spuštale do lisnatih četvrtastih niša sa kamenim sedištima, gde se moglo pobeći od pritiska sveta. Nedaleko od kapije vrta, s druge strane zidova starog kamenog manastira, Stari grad vrveo je bukom i aromama života na Bliskom istoku, kao što je to bilo vekovima. Monsinjora Dereka Lonergana, čuvara papskih tajni u Jerusalimu, to mesto podsećalo je na zatvor. „Ono što ne znaš, seratoru, jeste da ćeš za svojih pedeset miliona dobiti jednu kopiju Omege. Ja ću dobiti drugu, zajedno sa Tomom i Isaijomc, promrmlja on sebi u bradu. Lukavog malog turskog trgovca starinama sa izlizanim crvenim fesom mogao bi da nagovori da ne pominje drugu kutiju kada budu otišli u Cirih, u to je bio siguran. Umesto provizije za organizovanje isplate pedeset miliona. Turci

186

shvataju te stvari, razmišljao je dok je praznio bocu viskija i bacao je u kutiju na dnu ormarića. Tel Aviv „Doktorka Alegra Baseti?" Alegra se okrenu i vide da David Kaufman stoji iza nje. „Zdravo, ja sam David Kaufman. Dobro došli u Izrael“, reče on sa širokim osmehom. „Zdravo i hvala, odgovori ona dok se rukovala s njim. Stisak mu je bio čvrst i siguran. Ovaj visoki, osunčani i snažni Izraelac nije bio ono što je zaista očekivala. David je bio veoma zgodan muškarac, a ožiljak na obrazu samo je isticao njegovu privlačnost. Procenivši da je negde usred četrdesetih, Alegra je zamišljala da je doktor arheologije malo manje sportski grañen, a malo više nalik na knjiškog moljca i malo stariji. Da je znala da se on zapravo bliži kraju svojih pedesetih godina, još bi se više iznenadila. Načas se prisetila primedbe profesora Gamberinija o tome da je David veoma neoženjen. „Koliko sam shvatio, govorite engleski i hebrejski jednako kao i italijanski? To je izuzetno dostignuće", reče on dok joj je uzimao torbe. ,,Pa, hvala vam, ali moj hebrejski je krajnje zarñao. Hvala što ste me sačekali. Jedva mogu da poverujem da sam ovde." „Ubrzo ćete se naći usred ovdašnje gužve. Onslou nije daleko." „Vaš vozač?“ „Moj auto. Poklonio mi ga je prijatelj koji je ovde bio britanski vojni ataše pre nego što se vratio u London. Uvaženi Onslou Harington-Smit auto nikad ne oslovljavamo punom titulom, samo kažemo Onslou." ,,To je bilo veoma velikodušno od vašeg prijatelja.“ „Još niste videli kako Onslou izgleda.“ Zbunjena, Alegra poñe za svojim veoma privlačnim partnerom u istraživanju do parkirališta gde je on ostavio drevni britanski lendrover sa rukom ispisanim rečima „Hebrejski univerzitet“ na prednjim vratima. „Oprostite zbog prašine“, reče David dok je otvarao vrata i lupkao po izbledelom zelenom señištu od skaja. Sitna prašina iz Jerihona i nekoliko drugih biblijskih gradova podiže se sa sedišta. David je dvaput zalupio svoja vrata pre nego što su se zatvorila, a kada je okrenuo ključ za paljenje, Onslouov motor je nesigurno zaverglao. Izbacivši oblak crnog dima, on se zakašlja i grmnu u život.

187

„Ukoliko ne želite zaista da idete u Tel Avivec, reče David, podigavši glas kako bi mogla da ga čuje od rike motora, „koji nije ništa naročito, mislio sam da krenemo pravo u Jerusalim. Možemo da ispijemo piće za dobrodošlicu u jednom od mojih omiljenih barova, a onda da vas smestimo. „Tel Aviv može da sačeka neki drugi danc, uveri ga ona, doviknuvši. „Posredi je auspuh, zaptivač ili tako nešto, objasni on. „Moram to da pogledam ovih dana. David izveze lendrover sa parkirališta i poñe jugoistočno na Drum 1. Alegra oseti nalet uzbuñenja kada je ugledala prvi putokaz na kojem je pisalo ,,Jerusalimec. Pridržala se za metalnu kontrolnu tablu kada je David naglo zakočio i skrenuo kako bi izbegao mini-bus pun Arapa koji im je presekao put kada je naglo zavio ispred njih. Sve da je sirena lendrovera i radila, on je ipak ne bi upotrebio. David Kaufman nije bio čovek koji se lako nervirao. „Kao što vidite, krajnje je neizvesno ko su najgori vozači na svetu. Mi ili Arapi. „Očigledno niste vozili po Italiji", odgovori ona. „Koliko ima do Jerusalima? „Pedesetak kilometara odavde, ali kampus univerziteta je na Skopusu, koji je još nekoliko kilometara dalje. Pošto je ovo vaš prvi dan, uhvatićemo se u koštac sa saobraćajem i poći živopisnim putem kraj Starog grada. Sutra imamo uvodna uputstva u Rokfeler, mada treba da vas upozorim da se u vezi sa ovim stipendijama digla silna galama i moguće je da im neće biti naročito drago kada nas vide. „Ima li to ikakve veze sa Svitkom OmegaV upita Alegra, odlučivši da sazna koliko toga David zna. ,,Vi znate za to?, upita on, pogledavši je postrance. ,,Pomaloec, odgovori ona zagonetno, ,,po onome što je s vremena na vreme objavljivano u italijanskoj štampi. „Moguće je da ima neke veze s tim, mada nikada nije postojao nikakav dokaz da Rokfeler raspolaže kopijom, ali isto tako ima veze i sa fragmentima svitaka koje tamo čuvaju. Bili su prilično izbirljivi kada su omogućavali pristup i sve se više čini da u tim fragmentima ima nečeg veoma opasnog, inače bi već bili pre mnogo godina podvrgnuti ispitivanju.“ „Smatrate li da taj Svitak Omega zaista postoji?“, upita Alegra, u želji da doñe do što više informacija. „Moj otac svakako to smatra“, odgovori David. „Mada ja nisam tako siguran, a opet, to mi je uvek negde u mislima kad sam blizu neke arheološke iskopine. A šta je s vama?“

188

,,Ja mislim da bi vaš otac mogao da ima pravo jer se čudne stvari dešavaju kad god ljudi doñu blizu otkrića. Čuli ste šta se dogodilo profesoru Roseliju?“ David klimnu glavom. „Tužno. On i Josi su se redovno dopisivali. Nikada nije pronañen počinilac?“ Alegra odmahnu glavom. „Slučaj je još otvoren, ali trag se izgleda ohladio. Vaš otac i dalje pokušava da razbije šifre?“ „Pročitali ste njegov članak o Svicima s Mrtvog mora?“ „Dospeo je u vesti u Italiji.“ ,,Ne iznenañuje me, imajući u vidu ono što je napisao. Sutra ćete ga upoznati, posle uvodnog izlaganja u Rokfeleru. Povešću vas u obilazak Starog grada, a oko pola osam, ako poželite, možemo da se odšetamo do Svetilišta knjige. Profesor će upoznati gomilu gostujućih američkih senatora sa Svicima s Mrtvog mora.“ ,,Profesor?“ „Moj otac, tako mu ja tepam. Uredio sam da naša uvodna priča u muzeju bude u pola četiri, pa ću doći po vas oko dva i petnaest. Tu negde. Za slučaj da Palestinci ponovo naprave neki haos.“ Davidov komentar nije bio sasvim šaljiv. ,,Je li to neki problem?“ „Poslednjih nekoliko meseci ovde je dosta mirno, ali u Izraelu se to nikad ne zna. Naviknete se. Većina ljudi su rezervisti, a to nas neprekidno podseća da zemlja mora da se brani.“ ,,Vi ste u vojsci?“ „Bio sam nekada. Ovde praktično svi služe u odbrambenim snagama, ako nisu posredi trudnice ili majke. Izgleda da ćete i vi morati da se prijavite“, dodade on, nasmejan. ,,Po obe stavke!“ Alegra shvati da joj prija ovaj interesantni Izraelac. Osećala se opušteno i lagodno sa čovekom koji očigledno nije shvatao život preterano ozbiljno. „Koliko ste dugo služili?“ „Vojni rok traje tri godine, a potom dobijete raspored kao rezervista na frontu i to traje dok ne navršite trideset devet godina. Ako doñe do rata, cela zemlja je mobilisana. Autobusi i taksiji prevoze vojsku, privatni avioni i brodovi potpadaju pod ratnu avijaciju i mornaricu, a grañevinski buldožeri i dizalice uključe se u rad inženjeraca. Sve u svemu, možemo preko noći da izvedemo na bojište četvrt miliona vojnika. Onoi^iad 1973. godine to umalo da se pokaže nedovoljno." I „Jeste li učestvovali tada?“

189

David klimnu glavom. „Praktično, učestvovali su svi. Imao sam ja nastup i na fešti ’67.“ Alegra se osmehnu u sebi. David Kaufman joj je nekako delovao kao čovek koga bi nervirala disciplina oružanih snaga. „ A vaš otac?“ „Mnogo uspešnija karijera od moje. On je bio jedan od najmlañih generala u vojsci, mada ga nisu svi obožavali. Njegov stav je, a ja se sa tim slažem, da borba sa Arapima nikada neće rešiti problem, ali vrhovna komanda i mnogi političari u ovoj zemlji očekuju od svojih generala da budu malo lakši na obaraču. A verujem da ga ni Vatikan nešto ne miriše u poslednje vreme.“ ,,Da, posle članka vašeg oca o šiframa u Svicima s Mrtvog mora mogu da razumem zašto klub kardinala nije mnogo zadovoljan.“ ,,To su blage reči. Koliko shvatam, državni sekretar kako se beše zove Petroli?“ ,,Petroni.“ Alegra zadrhta od sećanja. ,,To je taj“, reče David i skrenu da zaobiñe autobus koji je purnjao gustim crnim dimom. Sve dotle drum je bio potpuno ravan i prolazio je kroz uzorane njive i bogatu crvenicu plodne obalske ravnice, ali sada su se približili stenovitom pobrñu Judejskih planina. „Koliko shvatam, njega samo što kap nije udarila. Izvinite, da li ste vi katolikinja?“ „Ne brinite, posrnula, posrnula odavno“, odgovori Alegra, odlučivši da se za sada ne upušta u vreme koje je provela u manastiru. „ A vi?“ „Pravno se vodim kao Jevrejin.“ „Pravno?" „Biti Jevrejin ume da bude komplikovano. Ako vam je majka Jevrejka ili ste preobraćeni u judaizam, bez obzira na to gde ste roñeni, po jevrejskom pravu prihvaćeni ste kao Jevrejin. To mu doñe kao neka vrsta državljanstva koje važi po celom svetu. Ako me pitate da li delim verovanja ortodoksnih Jevreja, onda odgovor glasi ne. Valjda ne pripadam nijednoj utvrñenoj religiji. Moj otac je veliki vernik, mada sam bog zna kako je to uspeo da ostane. I on i moja majka ostali su bez roditelja u holokaustu. Mada, majka mi je prilično normalna!“ „Izgleda da ste izuzetno dobro obavešteni o Vatikanu?“ Alegra je bila zaintrigirana njegovim ranijim zapažanjima. „Moj otac je dobar prijatelj s ovdašnjim biskupom, Ircem po imenu O’Hara. Začudo, ni on ne uzgleda naročito religiozno. Ljubazan čova. I njega ćete već upoznati.“

190

Dok su se približavali vrhu dugačkog uspona do predgraña Jerusalima, Alegra još nije mogla da poveruje da je zaista tu. „Stari grad potiče od pre četiri hiljade godina“, objasni David, ne shvatajući zapravo koliko je Alegra ,,posrnula“. „Kralj David ga je učinio jevrejskom prestonicom oko hiljadu godina pre Hrista, pošto je razbucao Filistejce.“ Alegra se osmehnu. Znala je da će i dalje uživati u odsustvu strahopoštovanja u izražavanju Davida Kaufmana. „Nedugo zatim njegov sin Solomon sagradio je prvi hram. To je potrajalo oko četiri stotine godina dok stari dobri Vavilonci nisu došli i srušili ga 586. godine pre nove ere. Nemija je sagradio drugi četrdesetak godina kasnije.“ David skrenu da izbegne žuti palestinski taksi. „Aleksandar Veliki je ponovo porušio grad 332. godine pre nove ere, ali drugi hram se održao sve dok ga Rimljani u svom neponovljivom stilu nisu sravnili sa zemljom 70. godine nove ere. Sve što je preostalo jeste zapadni Zid plača.“ Na kraju starog druma Jafa stigli su do trga Zahal i Alegra je prvi put ugledala zidove Starog grada. Iz svojih istraživanja Alegra je znala da su sami zidovi opstali otkad ih je podigao Sulejman Veličanstveni, slavni Otomanski sultan iz Istanbula, godine 1537. Spram zida u pozadini, kontrast drevnog i savremenog iskušavao je Alegrina čula do krajnjih granica. Kakofonija kola, kamiona, turističkih autobusa, šeruta belih izraelskih mini-buseva i njihovih palestinskih parnjaka koji su se borili za mesto na prepunom putu. ,,To je kapija Jafa, a malo niže možete videti CitadeluK, reče David i pokaza na masivne blokove u podnožju ogromne kamene kule. „Poznata je još kao Davidova kula. Irod ju je ponovo podigao neposredno pre Hristovog vremena, a danas je u njoj Istorijski muzej Jerusalima. Kada ne budete u potrazi za novim svicima s Mrtvog mora, vi i Stari grad moći ćete da se bolje upoznate." „Jedva čekamK, reče Alegra dok je David upravljao Onslouom prema hotelskom parkiralištu. Prigušena sveda naglašavala su fasadu hotela Američka kolonija, jednog od najslavnijih i najboljih hotela u Jerusalimu. Arhitektura je bila u tipičnom stilu turskih utvrñenja, a sobe su gledale na predivno dvorište od starog kamena i negovane palme, vrtove i fontane. „Želite li sto, doktore Kaufmane?K, upita Abdulah, stari šanker u Podrumskom baru, i pokaza na praznu nišu ispod jednog starog kamenog svoda.

191

David pogleda Alegru i podiže obrvu. „Rado ću stajati za šankom. Satima sam sedela u avronuK, reče ona i osmehnu se Abdulahu. „Za pivo sam, hvala. „Žena po momeK, odgovori David. ,,ŠalomK, reče David i podiže čašu kada je Abdulah doneo piće. ,,Davide!K David se okrenu i vide kako u bar ulazi Tom Švajker. „Tome! Kako si? Dugo se nismo videli. Doñi da se upoznaš s mojom prijateljicom, doktorkom Alegrom Baseti. Alegra je stručnjak za arheološku DNK i pridružila nam se da malo zajednički istražujemo. Alegra, ovo je Tom Švajker. Tom je novinar, ali ne dozvoli da te to obeshrabri, ima meñu njima i pristojnog sveta!K „David ima izuzetan ukus kada su prijatelji u pitanju, reče Tom sa lakim osmehom i rukova se s Alegrom. „Dobro došli u Jerusalim.“ „Drago mi je što smo se upoznali. Često sam gledala kada ste iz Rima izveštavali o Vatikanu", odgovori Alegra, iznenañena otvorenim drugarstvom izmeñu dva muškarca. „Jedno pivo, Abdulah, hvala ti" reče Tom obazrevši se oko sebe. „Čudno. Onaj debeli seronja iz Rokfelera nije ovde. Blago si ga nama. „Debeli seronja?ct, upita Alegra, zaintrigirana. „Monsinjor Derek Lonergan“, objasni David. ,,On će sutra održati uvodni sastanak.a „Baš imate srećea, primeti Tom. „Kako napreduje s odobrenjem za pristup svicima?“ David zavrte glavom. „Trenutno imamo problema da dobijemo čak i kancelariju. Kad god se pomene neki skandal oko svitaka, neko vreme bude u vestima, a onda vi dignete ruke od toga.a „Obično zato što neko digne u vazduh još jedan prokleti autobustc, reče Tom. „Posle toga interesovanje je slabo. Tri piva, Abdulah, hvala.a „Izgleda da pristup tim svicima ima prilično šarolik istorijata, primeti Alegra. „Stvari su se malo poboljšalea, reče David. „Godine 1991. novi direktor Hantingtonske biblioteke u San Marinu, u Kaliforniji, otkrio je u sefu odavno zaboravljene fotografije svitaka. Za razliku od Vatikana, u Hantingtonu veruju u intelektualnu slobodu. Suočen sa raznoraznim pravnim pretnjama, Hantington je objavio fotografije, ali ja podozrevam da će nove stvari tek doći. Vatikan brani pristup originalima, da ne pominjemo stvarnu starost svitaka, žestinom Bin

192

Ladenovih telohranitelja, a jeziva ironija je u tome da još od rata 1967. godine nekoliko akademika kojima je pristup dozvoljen nije nogom kročilo u zemlju, što Lonergan energično poriče.c „Mislim da sam jednom videla kako daje intervju upravo o tome. Krupan muškarac?a, upita Alegra. Tom se isceri. ,,Sa odgovarajućim egom. Britanski Amerikanac. David i ja smo već doneli svoj zaključak o njemu, pa će biti zanimljivo da vidimo šta vi mislite.“ ,,Ne dopada vam se mnogo?” ,,Ne baš“, odgovori David. „Elitistički akademik, ali Vatikan ga voli zato što podržava njegov stav. Ne bi me iznenadilo da radi za njih.u Tom Švajker je upijao svaki detalj razgovora izmeñu Alegre i Davida. Kada je Vatikan bio u pitanju, on je imao sopstvene razloge za otkrivanje istine. Mada nikada ne bi citirao Davida, osim ako se obojica ne saglase da za to ima razloga. David je bio prijatelj, a Tom Švajker je uvek razmišljao na duge staze. David Kaufman je bio previše važan izvor da bi sagoreo u kratkoročnoj potrazi za vestima za naslovnu stranu. „Vatikanska ekipa tvrdi da su svici nastali dvestotinak godina pre Hrista", reče Alegra. ,,To je verovatno tačno kada su posredi neki od njih, ali po istraživanju koje sam ja obavila, neki su sigurno napisani u Hristovo doba i odražavaju kako njegova, tako i ranija učenja. Datiranje ugljenikom rešilo bi to pitanje jednostavno i za svagda, ali Vatijkan se tome opirao od samog početka. „Mislim da ste u pravu“, reče David. „Brane se previše žestoko i svako ko se usprotivi svakako oseti svu silinu vatikanske moći, što su jedan ili dvojica istaknutih akademika ustanovili na sopstvenu žalost. Podozrevam iz dubine duše da Vatikan nešto krije.a Alegra klimnu glavom. „Oduvek sam imala osećaj da Vatikan želi da izmeñu Hrista i Svitaka s Mrtvog mora uspostavi što je moguće veću udaljenost.a ,,Zašto?a, upita Tom. „Ako bi se moglo dokazati da je Hrist učio kod Esenaa, reče Alegra, ,,to bi zapretilo samoj suštini vatikanske doktrine, da ne pominjem Hristov božanski status, jedinstvenost njegovog učenja i najzad to da li je on uopšte i hteo da osnuje religiju.a David je bio zadivljen spremnošću svoje nove koleginice da preispituje tradiciju, koliko god ona bila duboko ukorenjena u istoriji. Shvatio je da u Alegri ima mnogo

193

više nego što je ispoljavala. Svestan da napregnuto zuri u nju, on se brzo okrenu prema Tomu. „Za prosečnog igrača to verovatno nije naročito važno“, reče David, ,,ali sve što povezuje Hrista sa Esenima može da dovede Vatikan na rub nervnog sloma.“ „Pitam se hoče li i Svitak Omega biti sutra pomenut na uvodnom sastankuodvaži se Alegra, pitajući se kako će Tom na to reagovati. Tom se isceri. „Lonergan će se truditi da oda utisak dobrodošlice, ali ne očekujte naročitu spremnost na saradnju, naročito u vezi sa Svitkom Omega. On će poreći njegovo postojanje i pretpostavljam da će se maksimalno potruditi da vas dvoje vidite što je moguće manje. Bolje da krenemu, reče on. „Konjosav je danas sav na tri ćoška. Baš mi je milo što smo se upoznali, Alegra. Nesumnjivo ćemo se često viñati. „Konjosav?“, upita Alegra, radoznala. „Njegov producent. Izgleda neki gadan tipu, odgovori David dok su izlazili za Tomom iz bara. Pošto su otišli, Abdulah se maši za telefon. Mali putni časovnik zvonio je veoma uporno i Alegra je zapetljala oko dugmeta ne bi li ga utišala, trepćući na jutarnjem svetlu koje je dopiralo kroz veliki prozor spavaće sobe. Nekoliko sekundi nije imala pojma gde je, sve dok se vrtoglavica usled vremenske razlike nije polako rasplinula. Umesto normalne univerzitetske „ćelije", stipendija Medina obezbedila joj je prostrani dvosoban stan udaljen samo deset minuta hoda od kampusa na gori Skopus. Stambena zgrada bila je ugneždena na kraju tihe, lisnate slepe ulice, i sa balkona njene dnevne i spavaće sobe pružao se širok pogled. U daljini je mogla da nazre Stari grad i širi Jerusalim. Rano jutarnje sunce zahvatilo je zlatnu kupolu Omareve džamije tešku trideset pet tona, najpoznatiji i najupečatljiviji deo Jerusalima i treće najsvetije svetilište u čitavom islamu. Desno od džamije i iza nje Alegra je mogla da razabere prljavosivu kupolu crkve Svetog groba, koja je sagrañena na navodnom mestu Hristovog raspeća u Hrišćanskom kvartu Starog grada. Levo od džamije bila je dolina Kidron i Maslinova gora. Alegra se zadovoljno protegnula. Imala je slobodno jutro da prošeta po univerzitetu i bavi proceduru univerzitetske prijave, sa dovoljno vremena da se pripremi za uvodni sastanak s monsinjorom Lonerganom. Ustanovila je da jedva čeka da ponovo vidi Davida. Njen mir je najednom bio razbijen kada se cela zgrada zatresla. Pošto je potres prestao, Alegra je ustala sa kreveta i oprezno otvorila vrata balkona spavaće sobe.

194

Ulica je napolju bila mirna i činilo se da nema nikakvih oštećenja niti zvukova sirena, ali ona se zapitala hoće li doći do naknadnih udara. Pošto nije znala šta tačno znači ono Davidovo ,,oko“, Alegra je bila spremna nešto posle dva, ali bilo je skoro tri sata kada je Onslou poremetio mir komšiluka. David se nagnuo i povukao žicu koja je služila kao drška na vratima s desne strane. „Izvinjavam se što kasnim, viknu on, sa dečačkim kezom na licu. Alegra će naučiti da vreme označeno rečju „oko“ znači upravo to. „Jeste li tu osetili potres?“, viknu on dok je ubrzavao iz slepe ulice. „Malo me je uplašilo. Ima li mnogo štete?“ „Vrlo malo. Potresi nas zadese ovde svakih nekoliko godina, mada je ovaj bio malo jači. Registrovano je šest stepeni Rihterove skale, a epicentar je bio blizu Mrtvog mora, ali tamo nema bogzna čega, tako da se može reći da smo imali sreće.“ Drugi put u dva dana Alegra se grčevito uhvati za kontrolnu tablu u pokušaju da se spase dok je David grmeo Jerusalimom, preplitao se sa putanjama autobusa, šeruta i svega ostalog što mu je stajalo na putu. ,,Ne uviñate potrebu da trubite?“, upita ona nedužno kada je još jedan pešak odskočio u bezbednost ulične prodavnice. „Nema svrhe. Čuju da nailazimo sa daljine od dva kilometra.“ Alegra podiže obrve, ali David ju je revnosno ignorisao. Ona se u sebi osmehnu. U Davidu Kaufmanu je bilo poprilično tog „malog dečaka“, i zbog toga se još više zagrejala za njega. „Dobro došli u Rokfeler.“ Monsinjor Lonergan pruži znojavu ruku Davidu, pa Alegri. Šaka mu je bila kao debela, vlažna riba. Alegra se učtivo osmehnu i uputi Davidu pogled koji je govorio „trebalo je da me upozoriš“ dok su pratili predstavnika Vatikana u njegovu kancelariju. Lice Dereka Lonergana bilo je zajapureno i nekoliko dugih pramenova crvenkaste kose prkosno mu je lelujalo sa ružičastog skalpa. Brada mu već dugo nije bila štucovana, a u dahu mu se osećao viski. Učkur mantije nestao mu je ispod prevoja stomaka. David se iscerio kada je video da se Alegra upinje da zadrži ozbiljan izraz na licu. „Direktor se izvinjava, ali zamolio me je da vas uputim u problematiku u njegovo ime“, reče Lonergan dok je uklanjao gomile papira sa dve stare stolice i smeštao zamašnu zadnjicu na prednji deo radnog stola, tako da je Alegra videla mlohavu belu nogu dok je on njome klimao napred-nazad.

195

„Svici s Mrtvog mora veoma su teško polje istraživanja, i ujedno krajnje jednostavno", započe monsinjor Lonergan nadmeno. „Jednostavno je zbog toga što se digla velika prašina oko onoga što bi se u svicima moglo nalaziti. U stvarnosti, oni ne sadrže ništa od zaprepašćujućeg interesa. Biblijski svici koji sadrže informacije već su nam na raspolaganju u Starom zavetu i veoma malo odstupaju od svetih spisa. Krajnje su interesantni, ali savršeno bezopasni, i dodaju vrlo malo novih saznanja onome što već znamo o miroljubivim i povučenim Esenima koji su odabrali da žive u izolaciji u Kumranu. S druge strane“, reče on, pogledavši odozgo Alegru, „sklapanje fragmenata i dolazak do tih zaključaka dešifrovanjem drevnih zapisa posao je koji zahteva znatnu umešnost.“ „A šta je sa starošću svitaka, monsinjore?“ upita David, nimalo zadivljen Lonerganovom nadmenošću. „Vidim da su neki naučnici tvrdili da su oni bliže povezani s Hristovim dobom nego što se to isprva mislilo.“ „Vi ih možda nazivate naučnicima, gospodine. Ja svakako ne. Ne postoji ni senka sumnje da svi fragmenti, ili makar oni koje smo stigli da ispitamo, potiču iz doba koje prethodi Hristu. Ama nikakve sumnje nema.“ Bila je to ključna, omaška i David ju je odmah iskoristio. „Dakle, ima i fragmenata koje još niste ispitali.“ Za trenutak je Derek Lonergan izgledao kao da je najednom dobio napad zatvora. Lice mu je duboko pocrvenelo i nekoliko puta je zatreptao pre nego što je odgovorio, dok su mu oči bile iskolačene kao u kakvog krupnog bakalara. „Veoma mali broj njih još je u trezoru, odgovori on omalovažavajućim tonom. ,,Po skraćenom prevodu, izgleda da su to kopije jedne ili dve nevažne knjige iz Starog zaveta.c ,,A njihova starost?, upita Alegia. ,,0na tek treba da se utvrdi, ali imajući u vidu preovlañujuće dokaze koje smo pribavili iz fragmenata koji su već analizirani, nimalo ne sumnjam da potiču iz perioda izmeñu 200. i 100. godine pre nove ere. ,,Da li te analize obuhvataju i datiranje ugljenikom, monsinjore?, upita Alegra sa gotovo opuštenim izrazom na licu. Ponovo napad zatvora. „Ne moram da vas podsećam, doktorka Baseti, da su ti svici neprocenjivi. Nemamo nameru da ih seckamo kako bismo hemičarima dali uzorke. Platno u koje su bili umotani već je podvrgnuto toj vrsti analize, ali, reče on i zastade kako bi to naglasio, „kada provedete toliko godina kao ja na ovom polju, shvatite da postoje i mnogi drugi metodi datiranja koji su jednako precizni,

196

ako ne i precizniji. Za početak, novčići pronañeni u Kumranu, da ne pominjem paleografiju. ,,Paleografiju? „Nauka uporednog izučavanja drevne kaligrafije ili jednostavnije, promena evidentnih u razvoju rukopisa čija se starost može odrediti na osnovu njegovog stilac, reče Lonergan snishodljivo, kao da je Alegra neka izuzetno nedotupava učenica. „Znam ja šta je paleografija, monsinjore, ne ostade mu dužna Alegra. „Samo smatram da je, iz mog iskustva, upotreba paleografije radi pribavljanja preciznih datuma, u najbolju ruku, donekle neprikladna? Lonergan se razbesneo zbog Alegrinog osmeha. „Kada budete imali iskustva, doktorko Baseti, možda ćemo moći i da raspravljamo o tom pitanju, zasikta on na nju, ne pokušavajući čak ni da prikrije prezir u glasu. ,,A sad vas molim da poñete za mnom, da vas provedem kroz muzej. „Zgodna bulja“ šapnu David dok su sledili zaljuljanu prljavobelu mantiju hodnikom koji je vodio do odeljenja svitaka. Alegra je suzbijala kikot u sebi. Odeljenje svitaka bilo je dugačka pravougaona prostorija sa tri reda stolova koji su se pružali gotovo čitavom njenom dužinom. Povrh njih su desetine debelih kvadratnih stakala bile jedina zaštita za hiljade fragmenata svitaka koje je sastavila mala meñunarodna ekipa sa vatikanskim izučavaocima na čelu. „Ovo je“, objavi Lonergan nepotrebno, „odeljenje svitaka. Molim vas da ne dirate stakla povrh njih. Kao što možete da vidite, protesti zbog nekakvog skrivanja potpuno su neosnovani. Svaki član meñunarodne ekipe može slobodno da se kreće po odeljenju svitaka i posmatra ono što ostali članovi rade.“ David se uzdržao od komentara. Pošto u odeljenju svitaka nije zapravo bilo nikoga, pitanje „rada“ bilo je za raspravu. I David i Alegra su bili donekle zbunjeni zbog toga što ih je Lonergan, iz razloga koji su samo njemu bili poznati, proveo i detaljno upoznao sa administrativnim delovima muzeja; prostorija za prostorijom sa ormarićima za registratore i računarima. Najzad su došli do podrumskog dela u kojem su se nalazile fotografske mračne komore. ,Je li to trezor?“, upita David nedužno, dok su prolazili kraj onih istih teških čeličnih vrata na koja je naišao u vreme Šestodnevnog rata 1967. godine. „Plašim se da samo direktor zna kombinaciju“, slagao je Lonergan dok je trepnuo, ne promenivši čak ni ritam geganja.

197

„Fragmenti u trezoru tek treba da se analiziraju. Možda bismo mi mogli da vam pomognemo u toj oblasti?“, predloži David. „Ne dolazi u obzir“, odgovori Lonergan nedvosmisleno. „Već su dodeljeni drugima. Osim toga“, reče on značajno, „predlog da se uključite u rad Rokfelera tek treba da bude odobren. Iako vam oboma čestitamo, najveći deo posla na prevodu već je završen i donekle smo iznenañeni zbog toga što je ministarstvo za antikvitete smatralo da treba da odliva sredstva na polje rada koje je već sasvim pokriveno.“ Upotreba kraljevskog prvog lica množine kao da je naglasila pristup „oni“ i „mi“, koji je David i predvideo. „Imate li pojma kada bi odobrenje moglo da stigne?, bio je uporan David, kada su se vratili u Lonerganovu kancelariju. ,,To zavisi od direktora, odgovori Lonergan neodreñeno. ,,A sad, bojim se da moram da vam se izvinim. Imam drugi sastanak“, reče i pogleda na časovnik. Preko puta, u hotelu Američka kolonija, Abdulah se pripremao da otvori Podrumski bar. ,,I šta mislite o našem Lonerganu?, upitao je David dok su on i Alegra sedali u Onsloua. „Mislim da bih vrisnula samo da sam videla još jedan ormarić s registratorima. Zar su svi ovdašnji akademici takvi?, upita Alegra vrteći glavom u neverici. „Što se tiče nadmenih prdavaca, on je verovatno na vrhu liste, ali mislim da nam je upravo pokazano dokle su spremni da idu kako bi nas sprečili da ne vidimo bilo šta vredno u Rokfeleru. „Nije bio naročito voljan da vas pusti u trezor, odvaži se Alegra. „Primetili ste to. Zato se i pitam šta je unutra. Mislio sam nakratko da će se poroditi, naročito kada mu je promakla tvrdnja da postoji još fragmenata. „Umalo nisam prsla u smeh na vaš komentar o zgodnoj bulji’. David se nasmeja. „Neverovatno je šta neki ljudi rade svojim telima. Da li bi vam se dopalo da spavate s nekim takvim? Morali biste da se pomučite tražeći, reče on, pokušavajući da zadrži ozbiljan izraz na licu. „Fujce, uzdrhta Alegra. „Grozna pomisao! David je pronašao mesto gde je parkirao Onsloua, nedaleko od Nove kapije, pa su odšetali do zidina Starog grada. Alegrina vera, ili makar njena katolička forma, sada je bila samo daleka uspomena, ali poput mnogih Ijudi koji prvi put posete Jerusalim, Alegra se obazirala oko sebe sa izvesnim strahopoštovanjem dok je koračala istom onom kaldrmom kojom su koračali Hrist i njegovi učenici, Poncije

198

Pilat, kralj David i mnogi drugi pre toliko godina. David i Alegra su na tren zastali u crkvi Svetog groba koja je prekrivala Hristovu grobnicu. Onda su pošli prema istočnom kraju Davidove ulice i centralnoj pijaci; tri paralelne ulice bile su prekrivene kamenim lukovima iz vremena krstaša. Alegra je upijala u sebe atmosferu dok su ulazili u Suk el Lakhamin, kasapsku pijacu, gde su sveže istranžirano meso i živina visili o velikim kukama ispred belih popločanih niša, i taj prizor je izgledao kao da se nije promenio stotinama godina. Dalje, na pijacama E1 Atarin i E1 Kavajar, Arapi su potrpali robu pod malene kamene krstaške svodove i saginjali su se iznad prljavih plavih i zelenih plastičnih kofa, prepunih zelenih i crnih maslina. Muskatov orah, mlevena paprika, seme kima i stotine drugih začina stajale su u hrpama u drvenim kutijama ili plastičnim omotima. Narandže iz Jafe, zajedno sa plavim patlidžanom, slatkim jabukama, paradajzom, cveklom, kupusom i bezbroj drugih vrsta voća i povrća, prelivale su se na glatki kameni pločnik. Prošli su kraj pekare na uglu gde su na drvenim tacnama bile gomile slatkih peciva i hleba. „Istorija ovog grada je neverovatna“, reče Alegra. „Jedva mogu da poverujem da hodam ovuda.“ „Jedan od velikih svetskih gradova“, saglasi se David. „Jedini grad u svetu gde se susreću tri velike monoteističke vere judaizam, hrišćanstvo i islam. Jerusalim. Bilo je to jedno od velikih mesta na Bliskom istoku i ujedno jedan od ključeva svakog rešenja palestinsko-izraelskog problema. Sveti grad za Jevreje, inače beznačajan grad hiljadu godina pre Hrista, mesto odakle je kralj David izbacio Jebuzite, proglasivši ga za jevrejsku prestonicu. Sveti grad za hrišćane, mesto gde je njihov Spasitelj razapet na krst i pokopan. Sveti grad za muslimane, mesto gde se Muhamed uspeo u nebo sa Haram al Šarifa, Kupole na steni. Tri velike vere, u bespoštednoj meñusobnoj borbi, sve tri sa istim Bogom, razmišljala je Alegra dok su se vraćali prema mestu gde su ostavili Onsloua. Svetilište knjige, deo Izraelskog muzeja, bilo je zapadno od Starog grada i nedaleko od Narodne biblioteke i Kneseta. Bilo je sagrañeno 1965. godine, sa namenom da se u njemu čuvaju Svici s Mrtvog mora koji su bili u posedu izraelske vlade. Izgled zgrade bio je jedinstven i pod uticajem samih svitaka. Krov je bio bela kupola u obliku poklopca jednog od ćupova u kojima su svici pronañeni. Na ulazu je podignut crni granitni zid, a kontrast izmeñu crnog i belog ukazivao je na Ratni svitak i njegov opis četrdesetogodišnje titanske borbe izmeñu dobra i zla koju

199

civilizacija tek treba da vidi sukoba izmeñu „Sinova svetla i „Sinova tame.“ Sukoba koji će objaviti povratak Mesije. David upade u predvorje s Alegrom kraj sebe. „Dobro veče, Jicačea, reče on/obrativši se čoveku za stolom obezbeñenja i pokaza jednu od nekoliko identifikacionih kartica koje su mu visile o lančiću oko vrata. „Proñite, doktore Kaufmane, profesor Kaufman samo što nije počeo. Dobro došli u Izrael, doktorka Baseti.a „Hvala, reče ona pomalo iznenañena što ju je čuvar prepoznao. „Zar se svi u Izraelu tako dobro poznajete?" upita ona kada su prošli kroz magnetometar. „Samo kad su posredi značajne osobe. Pripadnici obezbeñenja i daktilografkinje, reče David kroz smeh i povede je u dugačak, suptilno osvetljen prolaz. „Ovo je rekonstrukcija pećina. Prikazuje esensku zajednicu i oblast oko Kumrana gde su svici otkriveni. Oni su bili prilično napredna civilizacija, reče on i pokaza na planetarnik, bronzani model sunčevog sistema. U sredini, velika bronzana kugla koja se obrtala na vrhu gvozdene šipke predstavljala je sunce. Oko njega, planete sunčevog sistema bile su prikazane manjim bronzanim kuglama koje su se obrtale i kretale oko većeg sunca elipsastim orbitama. „Ovaj model sadrži deset planeta, primeti Alegra. ,,To je nedavno otkriće. „Zanimljivo, zar ne? Godine 1999, dve ekipe naučnika jedna na Univerzitetu Luizijane u Lafajetu i druga na Otvorenom univerzitetu Ujedinjenog Kraljevstva izvestile su da se orbite najudaljenijih kometa u ledenoj pustoši Sunčevog sistema neobjašnjivo grupišu u veoma elipsaste orbite, što ukazuje na uticaj neke nepoznate planete. Obe ekipe su odredile položaj moguće desete planete na udaljenosti od pet biliona kilometara. ,,Da je ovaj model u razmeriM, nastavi David, ,,i da je naša najudaljenija poznata planeta Pluton postavljena na metar od Sunca, deseta planeta morala bi da se postavi na kilometar odavde." „Što objašnjava zbog čega nijedan naš teleskop nije mogao da je uoči“, razmišljala je naglas Alegra. ,,Pa Eseni valjda nisu mogli da znaju za to?“ ,,Ne, mada mislim da se u toj zajednici krije mnogo više od onoga što smo isprva mislili. Model je zasnovan na dijagramu iskopanom u kumranskoj biblioteci. Svakako su se veoma zanimali za astronomiju", reče David i pokaza na drevni teleskop u stakienoj vitrini. „Mislila sam da je teleskop izmišljen tek u sedamnaestom veku.M

200

,,Galilej“, saglasio se David, ,,ali arheolozi su već dugo zbunjeni kristalnim sočivima koja su starija čak i od ovoga. Jedno je u Britanskom muzeju i pronañeno je u jednoj egipatskoj grobnici, a drugo potiče iz Asirije, iz 7. godine pre nove ere. Oba su mehanički obrañena prema složenoj matematičkoj formuli. Postoji teorija po kojoj su Eseni otkrili teleskop mnogo pre Galileja. Drugi esenski model još je zanimljivijr, reče on i proñe kraj planetarnika i teleskopa. „Izgleda kao spirala DNK“, reče Alegra i misli joj se vratiše teorijama Frensisa Krika i Antonija Roselija. ,,I jeste. Taj model je takoñe zasnovan na dijagramu pronañenom u kumranskoj biblioteci. Rimljani su možda uništili jednu od najnaprednijih civilizacija antičkog sveta kada su poharali Kumran, ali sutra ujutro ćemo posetiti ruševine. Uzgred, da li vam je devet sati prerano?“ ,,Oko?“ upita Alegra. „Definitivno oko5“, odgovori David. Nije mogao da veruje da poznaje Alegru tek nekoliko dana. Ona je bila sasvim izuzetna i osetio je kako mu je srce načas preskočilo. Instinkt mu je govorio da se pomeri bliže njoj, ali je umesto toga udahnuo i brzo pošao prema ulazu u glavnu prostoriju. Iznenañena blagom promenom Davidovog raspoloženja, Alegra poñe za njim. Izañoše iz prolaza u ogromnu odaju. Kupola je bila okupana zapanjujućim zelenim i blagim narandžastim svetlom, a ispod nje se nalazio veliki kružni podijum koji je dominirao prostorijom, sa nečim što je štrčalo iz središta i podsećalo Alegru na jedan kraj ogromne oklagije. Kada su ušli, visoki otmeni muškarac izdvoji se iz grupe senatora. „Gotovo na vreme, doktore Kaufmane, pa vama sigurno nije dobro. Josi Kaufman namignu Alegri i pruži ruku. ,,Vi ste sigurno Alegra. Dobro došli u Izrael. Imate moje saučešće za sve što možete iskusiti u društvu Davida i Onsloua“, reče Josi s osmehom koji podseti Alegru na Davida; ista sigurnost, iste bore od smeha oko očiju. Kakav otac, takav sin. „David je bio veoma ljubazan, profesore Kaufmane. Čast mi je što smo se upoznali." „Molim vas, zovite me Josi, zato što ja nameravam vas da zovem Alegra. A sad, ako ovaj ovde doktor Kaufman nema ništa protiv“, reče on zagrlivši Davida, „predstaviću vas našim američkim prijateljima, pa ćemo početi. Ali najpre, ovde je nekoliko ljudi. Tom Švajker sa N-a, koga mislim da ste već upoznali." „Drago mi je što se ponovo vidimo, Alegra.a

201

„Biskup Patrik O’Hara^ nastavi Josi, „koji zahteva da posle ovoga svi svratimo kod njega na piće, što može da bude opasan poduhvat, a znam to iz ličnog iskustva. ,,Patriče“, reče Alegra. „Čula sam toliko toga o vama od Đovanija, da mi se čini kao da vas već poznajem." Patrik je bio upravo onakavkakvog ga je Đovani opisao: sa razreñenom sedom kosom, svetlucavim zelenim očima, veselim licem i velikim biskupskim pojasom oko tela koje je odražavalo ljubav prema ljudima, hrani i viskiju. Alegra se priseti Đovanijeve procene da je Patrik O’Hara ujedno i jedan od najblistavijih katoličkih umova; čovek pripravan na preispitivanje i raspravu. „Dobro došli u Obećanu zemlju, Alegra. I nemojte verovati u sve što su vam ranije rekli. Mnogo je gore od toga“ reče on kroz kikot. ,,I najzad, ali nipošto najmanje važna, moja žena Marijana.“ „Čestitam za stipendiju, Alegra. Josi mi je mnogo toga ispričao o vama.“ „Hvala, gospoño Kaufman.. . Alegra nije stigla dalje od toga. „Marijana. Sada ste deo porodice. „Polako, usprotivi se David. „Nismo još ni venčani." „Davide Kaufmane." Alegra se osmehnu na toplinu Marijaninog prekora. „Koliko razumem, danas ste se upoznali s monsinjorom Lonerganom?, reče Josi Kaufman. „David me uverava da nisu svi takvi, odgovori Alegra diplomatski. ,,Ne budite previše sigurni u to. Možda nisu svi toliko našljokani ili nevaspitani", reče Josi, i Alegra donekle shvati od koga je David mogao da stekne svoj živopisni rečnik, ,,ali kolektivno su opasno izvan dodira sa stvarnošću. Još vam nisu odobrili pristup niti dodelili kancelariju, ali nećemo ih ostaviti na miru. U meñuvremenu, Hebrejski univerzitet vam je dodelio laboratoriju u kompleksu za biohemiju. Mala je, ali opremljena najsavremenijim ureñajima. Neke stvari Vatikan ne može da kontroliše, dodade on zavereničkim šapatom. Onda se izvini, pa zauze mesto na stepenicama podijuma. Tamnokosi tehničar sa Kohateka pokaza Josiju da je razglas spreman. „Dame i gospodo“, započe profesor Kaufman. „Dobro došli u Svetilište knjige. Iza mene se u vitrinama nalazi Veliki Isaijin svitak, sa svih šezdeset šest poglavlja, dužine sedam metara. Pronañen u biblioteci tajanstvenih Esena u Kumranu, neprocenjivi dokument je bio napisan više od pet vekova pre Hrista. Senatori su pažljivo slušali dok je Josi

202

opisivao način na koji su svici otkriveni i to kako su neki od njih na kraju dospeli u izraelske ruke. „Izrael je do mnogih svitaka došao tek kada su izraelske snage oslobodile Rokfelerov muzej u Šestodnevnom ratu 1967. godine. Ako nekoga to interesuje, doktor David Kaufman može vam dati mnogo više informacija nego ja. On je lično učestvovao u njihovom pribavljanju. Josi klimnu glavom prema sinu sa jasnim izrazom „dobro obavljen posao. „Isaijin svitak sadrži opasno upozorenje za civilizaciju", nastavi Josi. „Sam Isaija to možda najbolje sažima kada kaže: ’Od zemlje će ostati sama pustoš i biće sasma poharana’ Isaija, Danilo, Enoh i Otkrovenja, sa skorijim proročanstvima Nostradamusa i Edgara Kejsa, ukazuju bez razlike na porast ratova, sve veći jaz izmeñu bogatih i siromašnih, promenu u vremenskim prilikama i sve veći broj i razorniju snagu zemljotresa. Moje istraživanje šifara u Svicima s Mrtvog mora ukazuje na poslednje odbrojavanje, a ključ za to se nalazi u svitku poznatom kao Svitak Omega* „Mislio sam da je to najobičniji mit“, ubaci republikanski senator iz Alabame. ,,I u tom mišljenju svakako ne biste bili usamljeni“, odgovori Josi s osmehom, ,,ali postoje neoborivi dokazi u Ratnom svitku, Disciplinskom priručniku, Svitku Hrama, Isaijinom svitku i drugima, koji ukazuju na njegovo postojanje, kao i na ključ našeg postojanja u njemu. Stekli smo imunitet na proročanstva drevnih naroda, ali ja se nadam, senatore, da ćemo uspeti da otkrijemo ono što sadrži Svitak Omega pre nego što bude prekasno. Ako biste pošli za mnom, da izbliza pogledamo ta proročanstva.“ „Zar ste zaista lično zauzeli Rokfelerov muzejV šapnu Alegra, shvativši da ima mnogo toga u vezi sa Davidom o čemu nema pojma. Njeno interesovanje poraslo je i želela je da sazna više, mnogo više toga o njemu. „Voleo bih da ne govori takve stvari. Ostaćemo ovde cele noci. Rim Kardinal Petroni se javio na interkom. „Petroni!“ Monsinjor Tomas je navikao na nervozu svog kardinala i potpuno odsustvo učtivosti preko telefona. To je išlo uz funkciju. A nije dovodio u pitanje ni učestalost poziva iz studija N-a iz Njujorka.

203

Bilo je nečega u ritualima i navikama njegovog kardinala o kojima se nije raspravljalo. „Danijel Kirkpatrik iz N-a na četvrtoj liniji, eminencijo. Kardinal Petroni nestrpljivo isključi interkom. „Danijele. Drago mi je što se javljate. Kako je u Njujorku?“ „Vrlo dobro, Lorenco, a kod vas?“ „Ne mogu se požaliti. Kako vam mogu biti od pomoći?“ „Ovog puta će pre biti obrnuto. Samo sam hteo da vas obavestim da će sledeće nedelje biti emitovana emisija o Svicima s Mrtvog mora. Izveštač je jedan od naših novinara i pokušao sam da to sprečim, ali emisija Od meñunarodnog dopisnika ne spada zaista u moj delokrug, tako da su tamo odlučili da to ipak prikažu.“ ,,Švajker?“ „Uboli ste iz prve. Da je po mome, otarasio bih ga se, ali nije tako lako privoleti krupne zverke. Nemam vaš uticaj, mada bih voleo da imam! Da je tako, ovde bi sve bilo mnogo drugačije.“ „Doći će i to, Danijele, doći će i to. U meñuvremenu, znamo li kakva je sadržina emisije?“ „Poslao sam vam poruku elektronskom poštom. U suštini je posredi staro preispitivanje datuma. Ništa novo i pitam se zašto se uopšte gnjave s tim, mada izgleda da ih je malo pritisla i izraelska strana. Neki profesor Kaufman?“ „Poznajem ga. Jevrejin, što je samo po sebi dovoljno. Obavestiću našeg čoveka u Jerusalimu. Pozdravljam vas.“ Dugo pošto je spustio slušalicu, kardinal Petroni je zurio kroz prozor u svetla Rima. Upoznaj svog neprijatelja. Da li je posredi bio samo Kaufman, ili je i doktorka Baseti imala neke veze s tim obnovljenim pritiskom usmerenim na starost svitaka, pitao se on. Sutra će pozvati Lonergana. Jerusalim ,,Ma jebi se“, promrmlja Derek Lonergan dok je slobodnom rukom posezao za crvenim telefonom, sa bolnom glavom oslonjenom o drugu. „Dobro jutro, eminencijo." „Pozvali su me iz N-a, iz Njujorka, reče kardinal Petroni ne uvidevši bilo kakvu potrebu za pozdravima. „Pripremljena je emisija Od meñunarodnog dopisnika koja će pokrenuti uobičajene optužbe o starosti Svitaka s Mrtvog mora i umešanosti Vatikana. Imate li pojma odakle je to poteklo? „Ne, eminencijo, mada je možda, kao što sam vam objasnio, izvestan pritisak potekao iz kancelarije profesora Kaufmana. „Monsinjore, ne interesuje nas nikakvo možda’. Ustanovite to.

204

Nosi se, pomisli Lonergan, ali oćuta. „Tražiće da vas intervjuišu, pa se držite uobičajenog konsenzusa. Da biste izbegli bilo kakva neprijatna pitanja o pristupu dvoje akademika, odobrite to ali se pobrinite da vide samo savršeno bezopasne stvari. „Znamo li koji je novinar posredi, eminencijo?a „Švajker. Njihov dopisnik sa Bliskog istoka. On povremeno ume da bude od koristi, ali u najvećem broju slučajeva nam gura prst u oko. Lonergan duboko udahnu. Švajker ga je veoma često viñao u Podrumskom baru, ali Lonergan je uvek izbegavao razgovor sa njim. Bio je siguran da Švajker nije saznao ništa novo, ali intervju će biti nešto sasvim drugo. Ime Švajker bilo je relativno često u Sjedinjenim Državama i kardinal očigledno nije sabrao dva i dva. Lonerganov ego je preuzeo kontrolu. Prošlo je više od četrdeset godina, i on više nije bio ni nalik sebi iz tog doba. „Očekujem odgdvor o izvoru tog pritiska, monsinjore. Sveta crkva se ne može štititi samo rečima kao što je možda. Veza je bila prekinuta. TRIDESET TREĆE POGLAVLJE Kumran Alegra se mašila za budilnik i sela, krmeljivih očiju. Posle Josijevog uvoda i obaveznog pića kod Patrika, Alegra i David su izašli na večeru. Alegra je osetila kako njen otpor nestaje i prvi put je osetila potajno zadovoljstvo zbog toga što je David toliko ,,neoženjen.tc Razgovarali su do kasno u noć, jedva svesni vremena. Dok ju je vozio kući posle večere, obično veoma pričljivi David veoma je utihnuo. Dok se naginjao da otvori jogunasta desna vrata Onsloua kako bi je pustio napolje, oboma je bilo neprijatno. David prekinu tišinu. „Sledeći put ću pripremiti večeru kod mene. Lepo spavajte", reče on i lako joj poljubi usne. Dok se odvozio, dobacio joj je još jedan poljubac. Jedva da je okom trenula. Alegra se bacakala i prevrtala i misli su je cele noći držale budnom. Možda je veza s nekim drugim muškarcem na kraju krajeva ipak bila moguća. Još od one strašne noći u Milanu zakopala se u studije i istraživanje. Sve do sada. Od dana kada ga je upoznala, David ju je zasmejavao i postepeno je

205

uspela da se opusti i ne gleda na život toliko ozbiljno. Večera kod njega. Možda je došlo vreme da ponovo nekome veruje. MŽao mi je zbog ranog ustajanja", reče David dok je Onslou brektao uz Maslinovu goru prema drumu za Jerihon. „Ovde ume da bude jako vruće tako da je najbolje da obavimo ono što moramo peške pre nego što se sunce sasvim ne razgoropadi." „Iznenadila sam se što niste zakasnili“ odgovori Alegra. „To je bilo baš bolno i nepotrebno." ,,I šta ćemo onda danas videti, vodiču’ moj? „Kumran, dame i gospodo. Kapija Mrtvog mora i mesto puno tajni i smutnje. Da ne menjam profesiju?“, upita on, tobože skrušeno, dok je Alegra kolutala očimaL ,,To ću prosuditi kada se dan okonča, Davide Kaufmane. Je li Kumran zaista toliko izazovan, ili je samo posredi vatikanska propaganda?" „Podozrevam da je pomalo od oboje, mada svakako postoji zdrava doza ovog potonjeg, a čuvanje svitaka pod ključem i dalje od uvida javnosti nimalo nije pripomoglo/4 ,,Da li zaista mislite da nešto kriju?“ David klimnu glavom. „Mislim da je tako. Sudeći po ogromnom naporu koji su uložili u skrivanje starosti, mislim da je posredi nešto prilično ozbiljno." Onslou zatutnja kraj beduinskih prljavobelih šatora zgurenih uz peščane dine pored puta. David i Alegra stigoše do poslednje uzvisine i spustiše se dugačkim, strmim i krivudavim putem koji je vodio hiljadu dvesta metara niže do obala Mrtvog mora, najnižeg mesta na Zemlji, četiri stotine metara ispod nivoa mora. Vazduh ne samo da je bio vreo, već i gust i težak, a jutarnje sunce je počelo žestoko da peče. Dizala se jara od vreline i Alegra je kroz nju mogla da razabere suva rečna korita i litice Jordana na suprotnoj obali. Veliki kamioni su grmeli kraj njih sa teretom iz najjužnijih izraelskih naselja Eilata prema Tiberijasu na severu, duž obezbeñene trase koju su čuvale izraelske vojne patrole naoružane do zuba, u sporoj vožnji drumom, sumnjičave prema svima i svemu što se kretalo Zapadnom obalom. ,,Je li more veoma duboko?a, upita ona Davida. „Dole na jugu nije. Dubina mu je samo oko šest metara, ali severni basen je veoma dubok, na nekim mestima i više od četiri stotine metara. More leži na raselini koja se proteže odavde sve do sistema reke Zambezi u Istočnoj Africi, a salinitet je toliko visok da ribe koje slučajno dospeju u njega iz reke Jordan istog trenutka uginu.“

206

,,Da se čovek upita zbog čega bi iko poželeo da živi ovde“, razmišljala je Alegra naglas. „Meni se ne dopada, ali izgleda da se Esenima sviñalo. „ A čini mi se da ni Sodoma i Gomora nisu bile mnogo daleko.“ „Nikada nisu pronañeni dokazi o postojanju ta dva grada, ali postoji veoma snažna teorija da ih je pokopao siloviti zemljotres pre oko četiri hiljade godina.“ „Negde u Avramovo doba“, reče Alegra, prisetivši se opisa razornog zemljotresa u devetnaestom poglavlju Postanja u isto vreme kada je otac tri vere, judaizma, hrišćanstva i islama koračao istom ovom pustinjom u koju su se njih dvoje zaputili. ,,Valjda“, reče David. ,,U svakom slučaju, arheologija podržava tu priču pošto postoje dokazi o velikom zemljotresu oko 1900. godine pre nove ere, koji je uništio gradove na ravnici Moab, a ruševine su verovatno negde ispod vode južnog basena.“ Kada su prošli odvajanje za Jerihon, glavni drum se nastavljao prema reci Jordan i mestu Hristovog krštenja, ali pre nego što su stigli do reke, David je skrenuo i zaputio se južno prema bezvodnim narandžastožutim liticama koje su se uzdizale 365 metara do Judejske visoravni. U podnožju tih litica bio je Kumran, tridesetak metara iznad druma na jednoj strani stenovite jaruge. Bilo je to suvo i izbrazdano rečno korito. Meñu stenama i liticama Alegra je uspela da razabere nekoliko pećina u kojima su svici bili tako dugo skriveni od civilizacije. Da su bili tu u vreme otkrića Svitaka s Mrtvog mora, David i Alegra bi morali da pešače starim rimskim drumom koji je vodio prema drevnim naseljima. Sada je tu bilo parkiralište za turističke autobuse i neizbežni kafić s rashladnim ureñajima, prepun majica, privezaka, drvenih statua i svih ostalih zamislivih biblijskih drangulija koje bi turista u prolazu možda kupio po desetostruko višoj ceni od stvarne. Danas, izuzev jednog automobila, parkiralište je bilo prazno, a vozač je bio jedini posetilac u kafiću. Jusuf Sartavi je nabio glavu u novine. Talasi ubijanja koji su zapljusnuli savremene naslednike Izraelaca i Palestinaca iz drevnih biblijskih zemalja napravili su od turizma veoma rizičan posao i turisti su se masovno klonili tih krajeva. Dok su Alegra i David izlazili iz lendrovera, dva lovca F-16 američke proizvodnje zavrištala su u brišućem letu iznad Mrtvog mora i piloti su je jasno videli dok su patrolirali duž granice sa Jordanom. „Nema turista. Imamo srećea, reče David i nabaci ranac od izbledelog platna na ramena.

207

„Šta je u torbi?a, upita Alegra. „Obično tu nosim svu opremu. Danas samo mali budak i četku, i ručak. Kifle s dimljenim lososom i piletinom i bocu najboljeg izraelskog šardonea. Sve rashlañeno u ledua, doviknu on preko ramena zaputivši se prema ruševinama. Alegra je pošla za Davidom uskom stenovitom stazom do vrha slane jalove izbočine koju su Eseni odabrali za svoje naselje. Gledala je na jarom zamućene obale Mrtvog mora nekoliko kilometara dalje. Jusuf Sartavi uze mobilni, pozva prethodno podešen šifrovani broj i brzo izvesti o razvoju situacije. „Subjekt stigao do ruševina.a Kada su došli do vrha, popeli su se na ostatke starog kamenog zida i Alegra se obazre oko sebe. „Rimljani su poharali ovo mesto 68. godine nove ere kada su marširali da napadnu Jerusalim i unište drugi hrama, objasni David. „Ako malo razgledate ruševine, videćete i dalje oblik kamenih zidova i unutrašnja dvorišta. Tamo je veliki odbrambeni toranj koji je dominirao krajem, a bliže suvom koritu nalazi se cisterna u kojoj su držali vodu.a Sledeća dva sata, David i Alegra su hodali po ruševinama koje je iskopao Roland de Vo i drugi iz meñunarodne ekipe, tvorci Vatikanovog konsenzusa o starosti i poreklu svitaka. „Ovde im je stvarno uspelo da počine neviñen arheološki zločin i proñu nekažnjenoa, promrmljao je David kada su ušli u dugačku zaobljenu oblast okruženu grubim kamenim zidovima. „Kada su ovde kopali, pretpostavljam da je Vatikan već dobro isplanirao svoj konsenzus, pa se samo postavilo pitanje kako da iskopina bude usklañena s dogmom. Kada se L’Ecole Biblique konačno opasuljila i objavila sirovi materijal s iskopine, ustanovili smo da nije poštovano niti jedno pravilo stratografije. Kumran je dugo bio nastanjen, pa su morali da znaju da su slojevi civilizacija morali da se prilično pažljivo označe i dovedu u meñusobnu vezu. „Nisu mogli ništa gore da urade od toga, saglasila se Alegra. „Kako su mogli da odrede starost nastanjenosti bez toga? ,,I nisu, ali rekao bih da Vatikan nije nešto naročito ni bio zainteresovan za odreñivanje starosti. Ne samo što je odbio da popusti u tvrdnji da su svici dosta stariji od Hrista, već su momci iz Vatikana oduvek insistirali na tome da su kumranski Eseni bili mirni, izolovani i podvrgnuti celibatu poput onih koje su opisivali drevni istoričari Josif, Filon, Plinije i ostali. Ako pogledate ovamo“, reče

208

on i povede je kroz mali prolaz blizu odbrambene kule, „videćete ostatke prilično masivne peći. A ovde su ostaci sistema za vodu koji su koristili za kaljenje čelika. Ne može se poreći da im je to trebalo za proizvodnju čelika, ali to ne bi objasnilo hrpu šiljaka za strele, pronañenu u tvrñavi.“ „Vatikan nikad nije uspeo da prikrije činjenicu da je Jovan Krstitelj mogao biti povezan s Esenima, a on je krstio Hrista nedaleko odavde, gde se Jordan uliva u Mrtvo more, reče Alegra. „Slažem se sa vama, opis mirnih ljudi u celibatu verovatno je izmišljen da bi se uklopio u dogmu. „Uboli ste iz prve“, reče David s kezom. „Ako morate već da dopustite da je Jovan Krstitelj bio deo sekte kao što su Eseni, bolje da se ne priča o tome kako se muvao oko peći i pitao drugare kako napreduje kovanje oružja. U stvarnosti, kada bi bili izazvani, Eseni su bili žestoki borci. OnamoC, nastavi David, „možete videti groblje. Na njemu je bilo više od hiljadu dvesta grobova i u mnogima su bile žene i deca, zbog čega je konsenzus o celibatu malčice klimav. Pretpostavljam da bismo, samo da su ih tada imali, pronašli i nekoliko upotrebljenih kondoma u kršu!, reče on, smejuljeći se za sebe. „Nepopravljivi ste! „Eseni su se gnušali sveštenika i korupcije u drugom hramu u Jerusalimu, reče David dok su ulazili u kamenom ograñeni prostor drevnog dvorišta. Blistavo crveno i žuto cveće koje je cvetalo posle pustinjskih kiša bilo je grupisano oko nekoliko palmi, a lišće je prkosno šuštalo na vrućem vetru koji je duvao s Mrtvog mora. „Oblačili su se u dugačke pitagorejske odore od belog platna, a ova dvorišta sazidana su za meditaciju. Ima podosta dokaza koji ukazuju na to da je Hrist bio deo ove zajednice, što bi objasnilo njegovu agresivnost koju je iskazao prevrtanjem stolova, kad su ga izazvali menjači novca u hramu. Josi smatra da bi Svitak Omega mogao da dokaže da je i Marija Magdalena bila ovde, ali ja nisam toliko siguran.“ ,,Ja mislim da, ako je Isus rano izufcavao filozofiju s ovom grupom, što je blizu pameti ako ga je Jovan Krstitelj tu krstio, onda nema mnogo mesta sumnji u to da je i Marija Magdalena bila ovde.“ „Zašto to kažete?a, upita David, zaintrigiran time što je Alegra tako sigurna u to. „Ionako ćete to pre ili kasnije saznati, pa mogu sada i sama da vam saopštim. Svojevremeno sam bila kaluñerica." „Koja je posrnula, eh.“ David se vragolasto cerio. Oči su im se srele i oboje su se zapitali šta ono drugo misli.

209

„Ima dosta toga što ne znate o meni", reče Alegra, ,,ali s vremenom će se sve otkriti.“ „Jedva čekam to da vidim. „Prenebregnuću tu primedbu“, reče ona s osmehom. „Kada spojite sve delove priče o Mariji Magdaleni, ona govori o crkvi više nego što biste mogli da poverujete. Neki tvrde drugačije, ali ja sam uz one koji misle da su Marija Magdalena i Marija iz Betanije jedna te ista osoba. Kada je njen brat Lazar umro, po jevrejskom običaju sestra je trebalo da ostane uz telo i odsedi šivu’ Jedini izuzetak koji bi joj omogućio da ode bio je ako je potrebna mužu. U Jevanñelju po Jovanu ima jedan malo navoñeni odlomak gde sestra kaže Mariji Magdaleni da Isus želi da je vidi, a ova odmah ustane. A postoji i drugi jevrejski običaj kada se od neveste zahteva da miropomaže mladoženjina stopala. A Marija Magdalena to čini Isusu.“ „Mislite da su bili venčani?“ Alegra klimnu glavom. „Mislim da postoje veoma jaki dokazi za to. Ranije nisam to mislila“, reče i priseti se dana provedenih u Trikariku. „Majka igumanija to nije odobravala, ali za svakoga ko je umeo slobodno da razmišlja, dokazi su neprestano bili tu. Marija je ta koja je otišla u grobnicu s ostalim ženama, a u snažnom jevrejskom društvu to čini samo supruga, ali najubedljiviji dokaz nalazi se u kopijama Gnostičkih jevanñelja otkrivenih u Nag Hamadiju na Nilu.“ „Što bi moglo da objasni zbog čega su prvi oci crkve pokušali sve da ih uništea, odvaži se David. „Baš tako. Osim Isusovih reči iz Jevanñelja po Tomi, koje su pretile moći sveštenstva, Marija je napisala sopstveno jevanñelje posle raspeća i u njemu ona objašnjava kako je morala da bodri učenike. Ako se tačno sećam, Marija Magdalena kaže: ’Ne plačite i ne žalite, niti sumnjajte, jer njegova će milost biti potpuno sa vama i štitiće vas’ U patrijarhalnoj jevrejskoj kulturi, samo bi veoma moćna žena davala uputstva muškarcima; a postoji i Jevanñelje po Filipu.“ „ A, da, reče David vragolasto, ,,u kojem su svi učenici malčice popizdeli zato što je Isus neprestano ljubio Mariju u usta. „Može i tako da se kaže, reče ona, zavrtevši glavom. Alegra je znala napamet citat iz Jevanñelja po Filipu: .. .družbenica Spasiteljeva jest Marija Magdalena. Ali Hrist je nju voleo više od svih učenika i često ju je ljubio u usta. Ostali učenici bili su uvreñeni...

210

,,U judaističkoj kulturi od muškaraca se očekivalo da se žene“, reče Alegra. „Isus je bio harizmatičan, zabavan, šarmantan i privlačilo ga je žensko društvo.“ „Taj opis donekle liči na mene.“ ,,Pa, bio je on i suštastveni džentlmen, te sumnjam da bi reč popizdeli’ bila deo njegovog rečnika“, reče ona sa sjajem u tamnim očima. „Možda bi Svitak Omega mogao da malo rasvetli sve ovo.“ Alegra je još oklevala da Davidu sve kaže, ali je znala da će na kraju to učiniti. Ako svitak ikada bude pronañen i broj 153 se pojavi meñu Magdaleninim brojevima, to će biti konačni dokaz. TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE Lengli, Virldžinija Majk Mekinon je spustio dosije sa naslovom „Nuklearna zima medicinska pitanja i zavrteo glavom. Čak i kada bi A1 Kaida izdala polusatno upozorenje i kada bi se preko televizije i radija aktivirao sistem obaveštavanja za slučaj opasnosti, samo oni malobrojni koji bi imali neposredan pristup atomskom skloništu bili bi u stanju da reaguju. Čak i oni koji bi preživeli razorni udar strašno bi propatili. Majk je znao da bi radioaktivni oblak mogao da prekrije na stotine kvadratnih kilometara, pogotovo u slučaju nepovoljnih vetrova i vremenskih uslova. Moždane ćelije ljudi podvrgnutih iole većoj dozi od nekoliko hiljada takozvanih ,,rada“ ili doza zračenja bile bi toliko oštećene da bi odmah počele da se nadimaju. Posle jednog dana povraćanja, neizdrživih glavobolja i napada, desetine hiljada Ijudi bi umrle. Čak i posle nekoliko stotina rada, polovina izloženih, možda milion ljudi u većim gradovima, iskusila bi snažan bol u trbuhu usled uništenja ćelija crevne obloge. Kosa bi im pootpadala, krvarili bi iz desni i čmara, a smrt bi nastupila za nekoliko dana. I oni zaposleni u gradskim bolnicama bili bi i sami na spisku osuñenih na smrt. Odbrojavanje za čovečanstvo počelo je onog dana kada je čovek pocepao atom, pomisli Majk turobno. Znao je da islamski fundamentalisti, čim budu spremni, neće ni trenutka oklevati. Majk posegnu za radom profesora Kaufmana o Svitku Omega i islamskom nuklearnom faktoru, i ponovo se zapita ne postoji li veza izmeñu nuklearnih aktovki koje su sada u rukama A1 Kaide i drevnog Svitka s Mrtvog mora. Kaufman je ubedljivo zastupao gledište da su u monoteističkim religijamapostojala

211

tri otkrovenja, prvo za Jevreje, drugo za hrišćane i poslednje za muslimane, a on je sada dešifrovao drevne kodove koji su izgleda predstavljali vezu izmeñu trećeg otkrovenja, islama i atomskog holokausta. TRIDESET PETO POGLAVLJE Kumran Još jedan par izraelskih F-16 u patroli zavrištao je iznad kumranskih ruševina i Alegra i David su posmatrali kako oni iščezavaju, sa istovetnim tragovima vrelih izduvnih gasova koji su se polako razilazili iznad granice sa Jordanom na Mrtvom moru. „Kako se model DNK uklapa sa Esenima?, upita Alegra Davida, odlučna da sazna što više može o drugom elementu svitka. „Oni modeli iz Svetilišta knjige napravljeni su po crtežima pronañenim u kumranskoj biblioteci. Vaš profesor Roseli sa Ca Granda počeo je to dalje da istražuje kada su ga ubili. Da li ste ga dobro poznavali? „Prili čno dobro, reče Alegra tužno. „Bio mi je mentor. „Žao mi je. O tome se ovde nije mnogo pisdo, ali Josi je bio preneražen. Tada mi je poverio da misli da neko nije želeo da se Roseli previše približi istini. Je li Roseli mnogo pričao o svojim teorijama o poreklu DNK? „Bio je prilično obazriv. Mislim da ga je neko upozorio, ali imao je dosta vremena za Frensisa Krika. Pročitala sam njegovu knjigu, ali da budem iskrena, još sam otvorena za ideju da je DNK donela neka naprednija civilizacija. ,,I ja, a sedamdesetih godina dvadesetog veka tvrdnja da je neka naprednija civilizacija poslala ovamo rakete sa sondama smestila bi Krika u ludnicu, ali kad razmislite o tome, i mi šaljemo svemirske sonde u ledenu pustoš naše galaksije i milijarde drugih, pa je apsurdno pomišljati da smo jedina planeta sa životom." Davidovo lice se uozbiljilo. ,,I Josi je otvoren za to, mada njegov rad na kodu ukazuje da bi Svitak Omega mogao da potvrdi Krikovu teoriju.“ Alegra je sada videla drugu stranu tog muškarca sklonog zabavi, dečački zgodnog i vragolasto duhovitog njegovu ozbiljnu stranu.

212

,,Da li ste za ručak?“, upita David. „Tamo je jedna pećinatc, reče on i pokaza na otvor na pola puta uz liticu s druge strane suvog rečnog korita. ,,Za nju nam ne treba planinarski pribor.“ „Vrlo rado, reče Alegra i poñe za njim iz ruševina. Trebalo im je skoro pola sata da savladaju iste one stene uz koje se mladi beduinski dečak uzverao pre pedeset godina, u potrazi za kozom, ali vredelo je truda. Alegra je ušla za Davidom u istu dugačku i usku odaju gde su beduini otkrili prve svitke. „Šteta što dva mala beduina nisu znala šta su pronašla, reče Alegra. „Bio bi to neverovatan osećaj, da znate da ste prvi ovde ušli posle bezmalo dve hiljade godina." „Što sada nije slučajtc, odgovori David tužno. „Ovde kao da je vojska boravila. Čak je i vojsci ljudi moglo da promakne nešto značajno, ukoliko je s namerom skriveno od pogleda. Još jedan maleni mlaz praha pao je sa visoke izbočine skrivene odmah iznad ulaza u pećinu, ali to nisu primetili ni David ni Alegra dok su tražili mesto za ručak u hladu pećinskog otvora. „Šardone? „Zašto ne? Kladim se da niste ništa drugo ni poneli. ,,E vala jesam. Ovde je voda krv života.“ „Onda ću pomalo od oboje. Šta li samo Lonergan krije u onom trezoru“, razmišljala je Alegra naglas dok je uzimala kiflu sa dimljenim lososom.“ '„Potrajaće dok to ne ustanovimo. Nisu nam još odobrili ni pristup muzeju, ali Josi Lonergana ne ostavlja na miru i iz iskustva znam da moj otac ne odustaje ni od čega bez paklene borbe.“ ,,Je li teško imati slavnog oca?“ David se osmehnu. „Naviknete se da vam ljudi govore: ’O, pa vi ste sin profesora Kaufmana, ali Josi me je uvekpodsticao da radim ono što me interesuje, tako da je to prilično olakšalo stvari. Čak i dok smo zajedno služili u vojsci, odnos izmeñu oca i sina nije predstavljao neki problem." „Kako to izgleda? Ratovati?e „Mislim da osećate uzbuñenje ako ste mladi. Sve dok neko ne pripuca na vas, pa shvatite da vam trebaju nove gaće.c Alegra se nasmeja. „Neki političari muzu iz rata sve što moguc, nastavi David, „naročito ako misle da će javnost to dobro prihvatiti. Ali kada učestvujete u jednom od njih, shvatite

213

koliko je to potpuno besmisleno i strašno traćenje svega. Mislim da se nisam opasuljio sve dok nije poginuo moj brat Majkl. „Pojma nisam imala, reče Alegra izvinjavajućim tonom. „Nije trebalo da pitam.a ,,U redu je. Trebalo mi je neko vreme da prihvatim njegovu smrt, ali teško da postoji ijedna izraelska porodica, ili palestinska, koja nije ostala bez nekog voljenog. To je deo cene rata. Neko vreme sam bio veoma ljut, i još mi nedostaje taj ludak. „Tako mi je žao, Davide. Izgleda da je ovo vreme kada se okrećemo ratu kao prvom rešenju za svaki problem. Na parkiralištu ispod njih, Jusuf Sartavi se javi na svoj mobilni. „Da, na mestu sam. Oni su na ulazu u Prvu pećinu. Poruka je bila svrhovito kratka i zagonetna. „Svima nam je vreme ograničeno i trebalo bi da ga iskoristimo na najbolji mogući način“, reče David i osovi se na noge, ,,ali mnogi od nas provode vreme u meñusobnom ubijanju i manevrima koji treba da im donesu moć. Evo, uzmimo ovu pećinu. David se vrati unutra. ,,Ono što je ovde pronañeno namenjeno je celom čovečanstvu, a ne samo nekolicini privilegovanih katoličkih akademika, a opet se i dalje borimo s katoličkom crkvom na život i smrt kako bismo pokušali da dospemo do istine. On ukloni iz kose nešto što mu se učini kao buba. Još malo peska pade mu na vrat i on ga ponovo obrisa, ali sada stade i podiže pogled osetivši da mu pesak curka niz leña. Iznad glave video je nešto nalik na malenu pukotinu u gruboj steni izbočenog zida. Okrenu se Alegri, koja je još stajala na ulazu. „Uñite da pogledate ovo.“ „Šta to?, reče ona kročivši natrag u pećinu. „Ovde je neka pukotina u steni. Zajedno zaviriše u pukotinu iz koje je pocurelo još malo peska. David izvadi mali budak iz ranca i zagreba po procepu. Drevni malter, koji je najzad podlegao istom onom potresu od kojeg su se zaljuljale boce viskija biskupa O’Hare i Alegrin stan u Jerusalimu, lako se odvalio. Davidov puls ubrza. „Ovo je malteru, reče on uzbuñeno. On poče da udara budakom po steni pećine i ukaza se prava ivica nečeg nalik na malo zatvoreno udubljenje. David je sada sporije kuckao po malteru oko otvora udubljenja. Bilo je kvadratno, osnove duge samo oko šezdeset centimetara, a ulaz je bio genijalno zaprečen kamenom isklesanim iz pećinskog zida. Malter je bio brižljivo smešan tako da se ne primeti razlika u boji.

214

„Šta god da je unutra, Eseni su očigledno želeli to da sakriju od spoljnog sveta, reče David dok je sporo uklanjao i poslednje ostatke maltera. Najednom odstupi i prekri nos. ,,Fuj! Vazduh koji ga je zapahnuo iz udubljenja bio je kužan. „Pokrijte lice, reče on brzo, pokazavši Alegri da izañe iz pećine. „Cryptocous neuromycesV upita Alegra, nazvavši gljivične spore, koje su ubile mnoge neoprezne arheologe, naučnim imenom. Oboljenje pluća koje su one izazivale počelo bi glavoboljama i temperaturom, uz poteškoće u disanju. Usledilo bi krvarenje, a otrovi bi dospeli do mozga gde bi napali moždane opne, a žrtva bi umrla u halucinacijama. ,,Ne verujem da smo se susreli s esenskom verzijom faraonske kletve, odgovori David. „Vazduh je ovde veoma suv, tako da u njemu teško da ima kakvih zlica, ali bolje je da ipak budemo oprezni. Ono što se nalazi u tom udubljenju čekalo je dve hiljade godina. Može da sačeka još nekoliko minuta. Davidov oprez je bio sasvim umesan. U podrumu ispod kancelarije Majka Mekinona, masivni računari mejnfrejm krej tiho su zujali, prikupljali i ukrštali hiljade izveštaja sa svih strana sveta. Bili su to izveštaji šefova ispostava iz stotina zemalja; analize uredaja za seizmičko osluškivanje i satelitski snimci; rezultati aparata za prisluškivanje postavljenih u ambasadama i kancelarijama i izveštaji iz desetina drugih izvora, kako Ijudskih, tako i elektronskih. Ono što je Majk Mekinon najpre pomislio o predsednikovom nalogu da traga za nekakvim drevnim svitkom nije bilo za štampu i neštedimice je bilo začinjeno raznim izrazima za snošaj, ali zahvaljujući dugotrajnoj obuci, sada je smislio plan koji ga može dovesti i do najmanjeg traga. Kaufmanov rad o šiframa s Mrtvog mora uhvaćen je na mreži, a sada je i Ešalon davao rezultate. Ešalon je bilo kodirano ime sistema Nacionalne agencije za bezbednost za presretanje telefonskih poziva, elektronske pošte, faksova, teleksa i svih drugih elektronskih emisija sa bilo koje tačke planete, ali Ešalonov dosije o Svitku Omega pokretao je više pitanja nego što je davao odgovora. Neke stvari se nisu uklapale, razmišljao je Majk. Zašto bi Vatikan ugovorio nadzor nad meñunarodno priznatim stručnjakom za arheološku DNK? Njeno prisustvo na nekakvim ruševinama bilo je sasvim normalno, ali koje su ruševine bile posredi? ,,Na ulazu

215

u Prvu pećinu“ nije bilo od velike pomoći. Kao da je tražio iglu u plastu sena. I zašto je u to bio umešan Hamas? I ko je taj Lonergan koji se stalno pominje? Mekinon zaključi da je došlo vreme da se malo više približi poprištu akcije tako što će otputovati u Izrael. Moći će da prati prikupljanje izveštaja iz ćelije CIA u američkoj ambasadi u Tel Avivu. TRIDESET SEDMO POGLAVLJE Kumran Ni David ni Alegra nisu više mogli da suzbijaju uzbuñenje i David je odglavio kamen iz otvora udubljenja u pećinskom zidu. Oboje duboko uzdahnuše. „Pobogu, Davide. Pa to je još jedna urna. Posuda od grube ilovače stajala je na skrivenoj polici još od uništenja Nemijinog hrama. David pažljivo podiže urnu i nežno je spusti na pod pećine. Visoka nepunih trideset centimetara, bila je zatvorena istovetnim okruglim poklopcem kao i ostale koje su tu pronañene pre više od četrdeset godina. David uze perorez i pažljivo proseče zaptivač od meke crne smole. Posegnu u ćup i izvadi zamotuljak izbledelog žutog platna koje je počelo da se raspada. Unutra je bio kožnati svežanj. „Alegra! Ovo je još jedan svitak!“ Alegra klimnu glavom, zanemela. Prethodna otkrića Svitaka s Mrtvog mora pozdravljena su kao najveće arheološko otkriće dvadesetog veka. Alegra se zapitala da li bi ovo moglo da mu bude ravno u dvadeset prvom. „Neko se dobro potrudio da ovo sakrije“, reče Alegra, dok joj je srce polako usporavalo. „Problem je u tome“, razmišljao je David naglas, „što treba da ovo iznesemo odavde a da nas niko ne vidi.u „Petljanje sa državnom imovinom?“ „Više me brine da ne izazovemo stampedo beduina koji će pojuriti ovamo naoružani pijucima i motikama. Radije bih da ne pričamo o ovome dok ne uradimo prevod i ne vidimo šta se tu nalazi. „ A šta ako nas zaustavi neka od onih izraelskih patrola pri povratku? Ako pretresu vozilo..reče Alegra, razmišljajući naglas. „Ne možemo to ostaviti ovde!“, rekoše uglas.

216

„Eto!“, reče David i isceri se. „Moraćemo da rizikujemo i ponadamo se da kapetan Nadrndani i njegovi momci nisu mnogo ras • položeni za provere. U meñuvremenu, najbolje bi bilo da se potrudimo da ovo udubljenje izgleda kao deo prvobitne iskopine“, reče on i posegnu za četkom. Zbog brze vožnje ih svakako ne bi zaustavili. David je vozio neuobičajeno mirno dok je Alegra držala u krilu dragoceni teret. Jusuf Sartavi ih je pratio na diskretnoj udaljenosti, dopustivši da se izmeñu njega i meta koje je nadzirao ubaci veliki kamion. Jusuf je zbog nečega bio zbunjen. Dok se par vraćao iz ruševina, Izraelac je izuzetno pažljivo nosio svoj ranac. Kada su David i Alegra prošli skretanje prema Jerihonu, iz suprotnog smera se pojavio otvoreni izraelski kamion i dva teška mitraljeza bila su uperena u šoferšajbnu Onsloua. Alegra zadrža dah. Kamion im se približio polako, sa podozrivim i obazrivim izraelskim vojnicima, a onda neposredno pre nego što su došli uporedo sa njima, kao da su se opustili i kamion je prošao. „Pomaže što imamo izraelske tablice“, reče David. „Da ne pominjem moj neveroatan umetnički rad na vratima, mada to što piše „Hebrejski univerzitet“ nije nikakva garancija. Ovi momci su naučili da baš ništa ne prihvataju zdravo za gotovo.“ Još šest izraelskih kamiona nadgledalo je njihov put, ali začudo, niko ih nije zaustavio. Svejedno, Alegra je osetila veliko olakšanje kada su stigli do kampusa na gori Skopus i bezbedno uneli svoj neprocenjivi teret u kancelariju u laboratoriji. „Ovo je na aramejskom“, reče David pošto su pažljivo razvili svitak na stolu. Licem mu prede senka zbunjenosti. „Liči na neki popis. Zašto bi se Eseni toliko potrudili da sakriju popis?“ Njegovu zbunjenost zameni zaprepašćenje kada je razlog za to da urna bude skrivena zasebno od ostalih postao očigledan. „ Alegra, reče on podigavši pogled s uveličavajučeg stakla. „Ovo nije samo potpuni spisak svitaka, već ovaj svitak sadrži precizno navedene lokacije svih pećina u Kumranu koje su Eseni koristili za čuvanje biblioteke.“ „Eto objašnjenja zbog čega je to bilo tako dobro skriveno, reče Alegra. „Da je iko to pronašao, ahtomatski bi mogao da nañe i ostala dokumenta. „Baš tako. Davidovo vladanje aramejskim bilo je nenadmašno i on ga je prevodio sa jednakom lakoćom kao što bi tekst sa hebrejskog preveo na engleski. Namrštio se dok je čitao nazive i lokacije svitaka, a onda je tiho zviznuo. „Svitak Omegal Ovde su navedena tri primerka.

217

„Što ga čini daleko važnijim od svih ostalihC, reče Alegra. David protrlja oči. Posle dva sata provedena u dešifrovanju popisa na svitku, njegovo prvobitno ushićenje ustupilo je mesto razočarenju. „Navedena su tri primerka Svitka Omega, ali po onome što znam o Kumranu i pećinama, sve pećine s ovog spiska već su iscrpno istražene. Niko ne može ni da pretpostavi koliko su toga uzeli beduini i prodali na crnoj berzi, reče David. „Ovaj popis samo zaokružuje deo slagalice. Nemamo pojma gde bi ijedan primerak Svitka Omega sada mogao da bude, niti da li oni uopšte postoje“, reče David utučeno. „ Ali znamo da jesu bili napisani. Profesor Roseli je to znao i neko ga je ubio pre nego što se previše primakao, a Vatikan sa velikom žestinom čuva tajnu svitka, reče Alegra pomislivši na svoje razgovore sa Đovanijem. ,,Ta zaštita može biti usmerena na to da što je moguće više udalji Hrista od Esena, kao i na bilo šta drugo, reče David, i dalje pesimistički. „Ne znaju svi za to, ali Hristova upotreba blagoslova u Besedi na gori nije bila originalna. ’Blago krotkima’ ima raniji oblik u esenskim svicima, a ’Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko’ potiče iz Ratnog svitka pronañenog u Prvoj pećini. Hristovi blagoslovi iz jevanñelja bili su zasnovani na blagoslovima pronañenim u Svicima s Mrtvog mora. Hristova poruka u Bibliji nije jedinstvena i Vatikan će učiniti sve da spreči da se to obznani." „Slažem se sa vama“, reče Alegra, ,,i to je nedoumica koju datiranje ugljenikom može da razreši." Zaključila je da je vreme da otvori karte. „Ponavljanje blagoslova bilo bi dovoljno da objasni izuzetne napore Vatikana da što je moguće više udalji Hrista od Kumrana, ali postoji još jedan razlog. Kada sam vam ranije danas rekla da će sve biti otkriveno, nisam mislila na sebe. David se isceri. „ A ja pomislio načas da mi se sreća osmehnula." Lice mu se uozbiljilo kada je Alegra nastavila. „Koliko god da je Hristov odnos sa Esenima i Marijom Magdalenom mogao biti štetan po dogmu, Vatikan se najviše plaši Svitka Omega. Ono što ću vam reći može nečiji život dovesti u opasnost, pa zato ne sme dalje da se širi.“ David klimnu glavom. „Sećate se Đovanija Donelija?" „Upoznao sam ga na večeri kod Patrika O’Hare. Je li još u Vatikanu? „Sada je patrijarh Venecije. Njegov je život u opasnosti."

218

David zavrte glavom u neverici kada je Aiegra dovršila prepričavanje onoga što je Đovani doživeo kraj pape Jovana Pavla I i izlaganje njegovih sumnji u Petronija. ,,Ti tipovi u crvenom se mnogo ne šale. Ja ovo neću pominjati, ali kada budete spremni, možda ne bi bilo loše da upoznate i Josija s tim. On će Đovanija zaštititi na najbolji način.“ Alegra klimnu glavom. „Sigurna sam da hoće i sigurna sam da on već zna da će Lonergan i Vatikan poreći svako dovoñenje u pitanje jedinstvenosti Hrista ili odreñivanja starosti svitaka u Rokfeleru. Svitak Omega nije mit, i njegovo postojanje biće dočekano s uzdržanim besom i otpisano kao potpuna prevara. Ako ga ikada pronañemo, bolje je da imamo nekog svog u Vatikanu pre bilo kakvog objavljivanja.“ David se nasmeja. ,,To je malčice radikalno. Postoji li takvo stvorenje? Osim Patrika O’Hare?" „Patrik bi to uradio, ali bi ga razapeli na krst. On nema akademsku podlogu, mada je ispreskakao silne njihove naučnike s Gregorijanskog univerziteta. Ali postoji neko ko bi to mogao.“ „Gde li ga samo kriju? Pretpostavljam da nije u pitanju žena!“ Alegra se osmehnu. „Ne. Mislim da matorci u crvenom strepe od žena koje pohañaju univerziteti Začudo“, reče ona, ,,ali Đovani je taj koji bi to učinio.“ ' „Zašto mislite da bi patrijarh Venecije imao ikakvog udela u objavi, pogotovo ako mu je život ugrožen?“ „Duga je to priča, ali on je veoma slobodouman i to bi ga na neki način zaštitilo. Ako bi Vatikan poželeo da ga se otarasi, morao bi dvaput da porazmisli zbog rizika da ne navuče na sebe neumitnu istragu i otkriće istine o Svitku Omega, odgovori Alegra. „Đovanijev blistav um doseže visoko, mada on to prilično dobro krije. Da se još malo opusti, prevrnuo bi se.“ „Ako mislite da bi on to uradio, vredi pokušati, jer ako ikada pronañemo Svitak Omega, ti gadovi u Vatikanu platiće koliko god košta da do njega doñu pre nego što bilo koji teolog uspe da ga prokomentariše, a onda će jednostavno iščeznuti duboko u Tajnom arhivu“, reče David. „Mislim da možemo da odložimo objavu pronalaska ovog popisa, kako ne bismo izazivali Lonergana i Vatikan, makar dok ne budemo spremni, iako bih voleo da znam šta se to nalazi u Rokfelerovom trezoru kada je Lonergan toliko nervozan.“ ,,Ne verujem da ima mnogo nade da to ustanovimo“, reče Alegra. ^

219

„Sta znam...“ David ne dovrši rečenicu, sa zavereničkim izrazom na licu. Pažljivo je umotao svitak i zaključao ga u sef kancelarije pre nego što su oboje pošli u Davidov stan na večeru koju je obećao Alegri. Oboje su bili tihi, veoma svesni moćnih posledica svog otkrića. Davidov stan je bio na Bulevaru Levija Eškola, nedaleko od Starog grada. Bio je na poslednjem spratu starije kamene zgrade i iz njega se pružao širok pogled na svetla velikog Jerusalima, sve do bedema iza kojih je nekada stolovao kralj David. „Zadivljena sam, Davide. Pravi ste kuvar“ uskliknu Alegra kada je David teatralno postavio jelo na sto. „Pesah šale sa nadevenim plavim patlidžanom." „Pesah šale?a „Veoma meka šnicla nadam se sporo dinstana sa krompirom i jajima. Šalom“, reče on i podiže vinsku čašu. Posle večere, David i Alegra su izašli s kafom na balkon. Grad je blistao zlatnim sjajem i ceo prizor je zbog guste noćne tmine izgledao kao sa nekog drugog sveta. Naslonili su se na ogradu, opušteni, uz šale o nastavku njihovog istraživanja i stvarima koje bi mogli da smisle kako bi razbesneli Lonergana, da bi se najzad dogovorili da ono koje ga prvo natera da eksplodira mora da časti večerom. David se nagnuo nisko nad Alegrinu šaku potvrdivši formalno dogovor tako što joj je poljubio naviše okrenut dlan. Alegra ga je pomilovala po obrazu i blago mu pridigla lice kako bi se susreo s njenim pogledom. Davidove usne okrznuše njene, a Alegra odgovori dubokim uzdahom. Njen strah i strepnja od ljubavi prema nekom muškarcu isparila je u noćnom vazduhu kada je David nežno zagrlio njeno telo. Zatvorila je oči, kako bi što bolje upamtila taj trenutak. Davidove usne utisnuše se u njene i Alegra zaboravi gde se nalazi. Kao da su pripadali jedno drugom i on je znao kako da joj izazove vrtoglavicu. Šake su mu skliznule s njenog struka do kukovaiprivukao je njeno telo uzsvoje. Počelaje damuuzvraća na poljubac, žurno, strasno. David je osećao da mu srce tuče u grlu i izgubio je svaku moć govora. Držeći je uz sebe, David je poveo Alegru natrag u stan, prema spavaćoj sobi, dok je miris njene kose samo pojačavao njegovu požudu. „Odavno ovo nisam radila, Davide“, šapnu Alegra. Telo joj se izvi uz njegovo kada su se stopili jedno s drugim i spustili na pod. Alegra se osmehnula kada se na monitoru njenog računara pojavila poruka. Elektronska pošta od Đovanija. Buongiorno.

220

Ho una sorpresa. Dolazim u Jerusalim. Sledeće nedelje ću biti u Jerusalimu nekoliko dana. Održava se meñukonfesionalna konferencija na kojoj ću formalno, premda okasnelo, predati dizgine svom nasledniku, a treba i da predstavim konačni rad o odgovoru Katoličke crkve na islam ijudaizam. Nesumnjivo pamtiš vatikansku politiku. Tamo su još isti i Veneto je, za promenu, predivan. Dobio sani elektronsku poštu od starog * prijatelja Patrika O’Hare koji te aiže unebesa kaže da si briljantna a ništa manje od toga nisam ni očekivao. Večera? Srdačni pozdravi od starog prijatelja Đovanija Posle toliko vremena, konačno će se videti licem u lice. Mnogo su komunicirali elektronskom poštom, ali tako bi često promakli jedno drugome za samo nekoliko nedelja u različitim zemljama širom sveta. Kao da ih je vasiona držala na meñusobnom odstojanju. Alegra je revnosno otkucala odgovor. Večera, divno. Zeliš li da te sačekam na aerodromu? Đovanijev odgovor stiže smesta. Hvala, ali Patrik taj aranžman već čvrsto drži u šaci (u drugoj muje nesumnjivo boca irskogviskija). Ako si slobodna u sredu uveče pustiću tebe da biraš restoran. „Šta to smišljaš?“, upita David kada je ušao. Sagnuo se da je poljubi u rame. „Đovani stiže u Jerusalim“, odgovori Alegra i okrenu glavu prema njemu. „Sjajna vest. Kada dolazi?“ „Patrik će ga sačekati na aerodromu sledeće nedelje i dogovorili smo večeru za sredu uveče. Možeš li da nam se pridružiš?“ ,,Ne na večeri. Vas dvoje se niste videli godinama i treba vam neko vreme da se ispričate, ali mogu da vas odbacim Onslouom i popijem nešto s vama. Biće mi drago da ga ponovo vidim.“ „Nisam sigurna da će biti oduševljen tom vožnjom, ali on je Italijan i sve vreme podozrevam da si ti upravo tamo naučio da voziš. Numero Venti je još bio poluprazan kada je Eli doveo Đovanija i Alegru do njihovog stola kraj prozora. Trenutak kasnije, dobro odeveni Arapin učtivo se osmehnuo Eliju i pokazao da bi voleo da sedne za sto iza njihovog. ,,I baš kao ti, veoma je nadaren za mnoge stvari, reče Alegra. „Nije se još odlučio, ali rekao mi je pre neko veče da razmišlja o kandidaturi za izbore u Josijevoj stranci.

221

„Ako je iole na Josija, biće veoma uspešan, reče Đovani. „Josi je verovatno jedan od nekoliko političara u Izraelu koji uviñaju da sadašnja politika nema nikakvih izgleda za uspeh. Alegra klimnu glavom. „Tvoj prijatelj Ahmed Sartavi ima slična gledišta i izgleda da se obični Palestinci priklanjaju njegovom načinu razmišljanja. Ukoliko uspe da izdejstvuje palestinsku državu, smatra da bi i militantne grupe mogle da se uključe u to. „Smrt Jasera Arafata je na neki način poslužila kao prekidač", primeti Đovani. „Običnim Palestincima je muka od nasilja, baš kao i Izraelcima. Neko poput Ahmeda Sartavija mogao bi predstavljati istinsku nadu za mir, baš kao i Josi. Đovani se priseti njihovog zajedničkog ribarenja. „Poželeo sam Ahmedu sve najbolje za palestinske izbore i molio se za njega. „Hoćeš li ga posetiti dok si ovde? „Voleo bih to, ali neki njegovi fanatičniji protivnici mogli bi to upolrebiti protiv njega. Mar Ot je bto priiner onoga što se može učiniti izmeñu muslimana i hrišćana, ali čak je i tamo promena bila postepena i ljudima se moralo dati vreme da se naviknu. Sigurna si da David nije hteo da večera sa nama?“ „Sasvim. On zna da nam je potrebno vreme da se ispričamo. Alegra spusti šaku povrh Đovanijeve. „Dugujem ti objašnjenje, posle svega što smo prošli zajedno. Osećam da sam te izneverila kao prijateljica. „Ne treba tako da osećaš, odgovori Đovani. „Pogotovo posle onoga što se dogodilo. „Nadam se da ne osećaš krivicu zbog toga. Bio je to divan trenutak.a „Osećam krivicu zbog toga što sam poželeo još mnogo takvih trenutaka“, reče Đovani s naherenim osmehom. „Znam da si to poricala, ali osećao sam se krivim kad si onako naglo napustila crkvu. Je li to bio razlog?“ ,,Ne, nije“, reče Alegra i preplavi je sećanje. Đovanijev osmeh iščeznuo je kada mu je Alegra ispričala ono što se desilo te strašne noći u Milanu. „Tako mi je žao“, reče Đovani tiho kada je Alegra završila. „Zašto mi nisi rekla?“ „Bila sam u šoku, Đovani. Mislila sam da sam te izneverila. Bilo mi je potrebno mnogo vremena da to sagledam na pravi način.“ „Petroni mora biti kažnjen za to. Predugo krijemo takve stvari u crkvi.“

222

„Volela bih da može da bude tako, ali posredi je samo moja reč protiv najmoćnijeg kardinala cele katoličke crkve. Vatikanska propaganda bi odgovorila na užasan način.“ ,,Da, ali sada istupa sve više ljudi. Vidi šta se desilo u Bostonu. Crkva je godinama štitila pedofile i druge seksualne izopačenike. Na kraju više ni čin kardinala neće moći nikoga da zaštiti od odgovornosti. Da li bi mogla da podneseš sve te napade?“ „ Ako bi ga to privelo pravdi, naravno“, odgovori Alegra prkosno. „Onda bi trebalo malo da razmislimo o tome kako to da izvedemo. U meñuvremenu, mogao bih da mu doskočim na drugom frontu.“ Bilo je to prvi put posle toliko godina poznanstva s njim da je Alegra čula kako Đovani kaže da namerava da nekome ,,doskoči“ „Petroni i Vatikanska banka vratili su se svojim starim mutnim poslovima“, reče Đovani. „Sećam se da sam ti rekao kako je papa Jovan Pavle I dao otkaz svom državnom sekretaru neposredno pre nego što je bio ubijen?“ „I da je nameravao da otpusti i Petronija i obavi istragu nad Vatikanskom bankom“, reče Alegra. „Sećam se dobro.“ ,,U to vreme, šef masonske Propagande 2 bio je izvesni Đorño Feliči, zlikovac sa Sicilije koji posluje kao bankar u Milanu. On je sada šef naslednice P2 koju su nazvali P3, ali ujedno širi i svoj bankarski posao. Imali smo veoma profitabilnu malu banku u Venetu, Banco del Sacerdozio.“ „Sveštenička banka?“ „Osnovala ju je posle Drugog svetskog rata grupa bogatih katoličkih venecijanskih bankara kako bi obezbedila kredite s niskim kamatama za vinogradare, a isto tako je davala i kredite centrima za hendikepirane i siromašne žitelje Veneta. Banco del Sacerdozio bila je jedna od najbolje voñenih i najprofitabilnijih banaka u Italiji, a od preuzimanja ju je štitilo to što je Vatikan posedovao 51 posto akcija. Prošlog meseca akcije su prodate Đorñu Feličiju i on je obustavio sve kredite.“ Bes blesnu u Đovanijevim očima kada se setio sastanka kojem je prisustvovao prošlog meseca u malom vinogradu, jednom od više desetina na južnim brdima ispod krševitih, snegom prekrivenih vrhova Dolomita. Taj sastanak otkrio je sav očaj i beznañe koje su osećali stanovnici tog kraja, suočeni s mogućnošću da im bezlični konglomerat bezosećajno oduzme svaku potporu za domaćinstvo i porodice.

223

„Da sam to znao, obratio bih se papi i izdejstvovao odlaganje prodaje“, reče Đovani. „Zar ne možeš sada da mu se obratiš?“, upita Alegra. Đovani odmahnu glavom. „Pre nekoliko godina Petroni je bio ključna osoba u imenovanju Đorña Feličija za papinog finansijskog savetnika, pa mi je zato potreban dokaz. Započeo sam sopstvenu internu istragu i kada budem imao dovoljno dokaza, otići ću pred papu i zahtevati široku istragu poslovanja Vatikanske banke.“ „Papa bi tome mogao da se odupre“, primeti Alegra. „Naročito ako ga Feliči savetuje.“ „Feliči ima jake veze s mafijom i crkva bi morala da prekine svaki vid poslovanja s njim“, reče Đorño sa čeličnim prizvukom u glasu. ,,U prošlosti je crkva posedovala firme koje su proizvodile bombe, metke i tenkove, kao i sredstva za kontracepciju. Jedini kriterijum za posedovanje akcija bila je profitabilnost i podozrevam da je tako i sada. Ako papa ne bude hteo da učini ono što je neophodno kako bi očistio septičku jamu u sopstvenom dvorištu, zatražiću javnu istragu.“ To je bilo poslednje čemu bi Đovani pribegao, ali Alegra je znala da ne bi oklevao. „Ponekad su nedokučivi putevi gospodnji", reče Đovani smrknuto. ,,I ko zna, ako istraga za rezultat bude imala Petronijevo uklanjanje, možda bismo čak uspeli i da se tiho dokopamo primerka Svitka Omega u Tajnom arhivu gde se čuva. Posle onoga što ti je uradio, zaslužuje da ide u zatvor.'Gad.a Alegra je prvi put čula od Đovanija ružnu reč. „Pa, bolje da ne znaš šta sam sve imala da kažem Bogu“, reče ona. „Mislim da je on sve to već čuo“ reče Đovani i u osmeh mu se vrati malo topline. ,,To te je koštalo vere?“ Alegra klimnu glavom. „Mada odnedavno ne mogu da se otmem utisku kako oko mene ima nečeg prilično moćnog. Nije to samo katolička stvar.“ Đovani se osmehnu. „Nisi ti izgubila veru, već se ona javlja u mnogo različitih oblika.“ Alegra pogleda Đovanija upitno. ,,To je veoma neobično čuti od jednog kardinala“, reče ona s osmehom. Najednom je sve bilo kao u stara vremena u piceriji Milano, i počeli su da se opuštaju jedno kraj drugog. ,,Ne baš. Dosta sam se promenio od vremena koje smo proveli u Milanu. Boravak ovde u Jerusalimu i na Bliskom istoku omogućio mi je da razmislim i mnogo toga naučim. Upoznao sam ljude poput Ahmeda, koji su me nagnali da shvatim da je njima sopstvena vera draga jednako kao što je i katolicima njihova. Mislim da je

224

naša doktrina o tome da je katolička vera „jedini pravi put“ nanela mnogo štete. Kada sam odlazio odavde, već sam došao do zaključka da postoji više puteva do Omege i Večnosti, a Biblija je samo jedan od vodiča.“ Duh se osmehnuo. ,,I ja sam mnogo razmišljala posle ubistva profesora Roselija“, reče Alegra. „Bio je to veliki gubitak, ne samo za Ca Granda. Šta ti misliš o njegovoj teoriji o poreklu DNK?“ „Što se naučnih dokaza tiče, ona je više nego moguća, verovatna je, ali kao i mnogi uistinu veliki mislioci sveta, Krik i Roseli su bili mnogo ispred svog vremena. Većina ljudi je toliko zaokupljena problemima da teško može da zamisli druge delove naše planete, a kamoli mogućnost postojanja naprednije civilizacije negde meñu milijardama drugih galaksija.c „Civilizacije sposobne da pošalje jedno ili više vozila na druge planete u kosmosu u nadi da će začeti život, odgovori Alegra. „Slažem se sa tobom, kada ljude izguraš iz njihove zone udobnosti, osete se ugroženim i prva reakcija im je da sve to odbace kao besmislicu. Alegra se nagnu napred i reče tiše: „Kad si shvatio da nikada nećeš moći da dokažeš da u Vatikanu postoji primerak Svitka Omega, rekao si mi: Istina uvek izañe na videlo’ Kada je profesor Roseli ubijen, traganje za istinom postalo je moj lični zadatak, a sada je načinjen samo razdražujuće mali korak napred. Znam da nikome drugome to nećeš reći: David i ja smo pronašli još jedan Svitak s Mrtvog mora. Đovani je slušao dok ga je Alegra tiho upoznavala sa njihovim otkrićem. „To je divna vest, šapnu Đovani. „Iako je posredi popis, potvrda da postoji više primeraka Svitka Omega jeste izvanredno otkriće samo po sebi. „Đovani, problem je u tome što će Vatikan čupati i rukama i nogama da se dokopa novog primerka Svitka Omega, sve i da ga pronañemo. A ako uspe u tome, zakopaće ga. U najboljem slučaju, pokrenuće furioznu kampanju da sve to odbaci kao prevaru i mnogo ljudi će poverovati. „Hoće, zato dozvoli da nešto ponudim tebi i Davidu. Ako ga pronañete, rado ću podržati vašu objavu, gde god to bilo, i lično ću se postarati da u crkvi doñe do otvorene rasprave. Kasnije, kad Vatikan to bude najmanje očekivao, ako bude pronañen primerak u Tajnom arhivu, Vatikan će biti primoran da raspravlja o istini. Alegra je osećala izvesnu nevericu. Upravo su o tome ona i David razgovarali i pitala se kako da pokrene tako delikatnu temu. Đovani je to sam direktno

225

predložio. Ona je potpuno potcenila intelekt tog čoveka i, načas samo, David je imao razloga za ljubomoru. „Zar te razni poput Petronija neće sprečiti u tome?t, upita ona. „Neće moći ako to jednostavno budem uradio. Vreme je da crkva dozvoli slobodoumlje, inače će stvarna Hristova poruka zauvek biti izgubljena.t Dok su Đovani i Alegra izlazili iz restorana i polazili prema Starom gradu na čašicu za laku noć kod Patrika O'Hare, za njima je na maloj udaljenosti išao i dobro odeveni Arapin. Nedaleko odatle, Tom Svajker se spremao za popodnevne.njujorške vesti. Vatikan nije pokazilvao nikakve znake popuštanja bilo da je posredi utvrñivanje starosti svitaka, bilo omogućavanje pristupa onima koji bi mogli da dokažu istinu. „Deset sekundi, Džeraldina... i uživo. „Pridružio nam se sada i Tom Švajker iz Jerusalima. Izgleda da raste pritisak da se malo više rasvetle Svici s Mrtvog mora, Tome. ,,Na dva fronta, Džeraldina. Najpre, u vezi s utvrñivanjem starosti svitaka, a zatim i u vezi s pristupom. Početkom ove nedelje postavio sam ta pitanja jednom od meñunarodno priznatih akademika na ovom polju, monsinjoru Dereku Lonerganu. Iako je bio nadmeni bilmez, Derek Lonergan je neobično oklevao da razgovara s njim, ali Tom je bio uporan, suptilno je podsticao Lonerganov ego i sugerisao kako bi svi bili na velikom gubitku ako bi se čula samo jedna strana priče. Lonerganov ego je bio laka meta. „Monsinjore Lonergan, već mnogo godina odlučno branite stav Vatikana da su ovi svici stariji od Hrista za dvestotinak godina, ali sada je dovedena u pitanje sama osnova tog konsenzusa. Da li i dalje branite taj podatak o njihovoj starosti? „Bez ikakve sumnje, dragi moj. Ti svici sasvim izvesno potiču iz drugog veka pre Hrista. Tu ama baš nikakve sumnje nema.“ „Jedno od načela koje ste primenili kod odreñivanja starosti zasnovano je na novčićima pronañenim u oblasti Kumrana?" ,,Svakako.t Lonergan podiže bradu i snishodljivo šmrknu u kameru kao da je to pitanje na koje svaka budala zna odgovor. Za trenutak je ugao pod kojim su padala jarka svetla kamere otkrio ljubičastu modricu ožiljka skrivenog ispod neuredne Lonerganove brade. „ A opet, prvi direktor L’Ecole Biblique tvrdio je da je pronašao novčić s oznakama desete rimske legije, ali kada su ga ispitali nezavisni stručnjaci ne samo

226

što je utvrñeno da on nije potekao ni iz desete, niti iz bilo koje druge legije, već iz Aškelona, iz 72. godine nase ere? Lice Dereka Lonergana poprimilo je boju njegovog ožiljka. Bio je vidno besan, kako zbog pitanja, tako i zbog toga što je morao na njega da odgovori. ,,To je bio žalostan previd i očigledno je posredi novčić koji je u ruševinama mnogo kasnije ispustio neki prolaznik", odgovori on Ijutito. „Zaista? Ali direktoru L’Ecole Biblique je svejedno trebalo više od pet godina da to ispravi? Tom je i dalje bio učtiv, smiren i gotovo opušten, što je dovelo do rezultata koji je i očekivao. Lonergan je bio na ivici da eksplodira. „Još jedno, poslednje pitanje, monsinjore. Je li istina da je bilo potrebno bezmalo šest meseci da se odobri prisustvo dvoje naučnika u muzeju? „Izraelski i italijanski akademik o kojima govorite primljeni su sa svom ljubaznošću, odgovori on i njegov očigledan bes učinio je taj odgovor još neubedljivijim. „Monsinjore Lonergan, hvala vam što ste nam se pridružili u emisiji Od meñunarodnog dopisnika. Tom je skinuo mikrofon i vratio se do parkirališta Rokfelera. Upitao se koliko će pritiska biti potrebno da se Lonergan slomi i, zauzvrat, primora onoga ko mu zapoveda da popusti i dozvoli prjstup svicima. Toma je ujedno mučio osećaj da je Lonergana već negde upoznao, osećaj koji je jačao od trenutka kada je ugledao ožiljak na Lonerganovom obrazu. Novinar u njemu stupio je na scenu i on je odlučio da pronañe delove slagalice koji su nedostajali. Lorenco Petroni je pročitao izveštaj o nadzoru za večerom doktorke Baseti i kardinala Donelija u jerusalimskom restoranu sa sve jačim osećajem očajanja. Vreme je bilo odlučujuće, a bilo ga je sve manje. Ubrzo će okupiti kardinale Kurije kako bi ih upoznao sa sve slabijim papinim zdravljem i mogućnošću njegove ostavke. Petroni je bio siguran da će moći da izmanipuliše kardinale da se, suočeni sa mogućnošću da papa, a samim tim i Sveta crkva, padne u komu, saglase sa tim, ali sve to ništa neće vredeti ukoliko njegova kandidatura ne ostane potpuno neukaljana. Petroni se ushodao po kancelariji. Znao je da njegove životne ambicije može ugroziti više činilaca i sve do sada je bio siguran da su oni pod kontrolom. Bar ta žena nije pronašla stvarni Svitak Omega, ali moraće da ostane pod stalnim nadzorom. Što se tiče optužbi za silovanje, Petroni je bio siguran da se one mogu odbaciti jednostavnim demantijem. Možda bi ta optužba čak mogla da se okrene u

227

njegovu korist i izazove saosećanje kao kukavički i potpuno neosnovani napad na jednog istaknutog pripadnika crkve. Ako bude neophodno, pomoću novca će se pronaći svedoci, razmišljao je on i počeo da razvija priču o tome kako je Basetijeva napustila svoj red kako bi živela razuzdano i predala se seksu, sa željom da napada one koji žive čedno. Doneli je već bio nešto drugo. Petroni je znao da će sa njim biti svršeno ako Doneli uspe da pokrene istragu u Vatikanskoj banci. Bio je to veliki rizik, razmišljao je on, ali su isto tako bili veliki izgledi da prigrabi ključeve sv. Petra, i Petroni je osetio navalu adrenalina kada je doneo odluku. Na Donelija je moralo da se primeni ’italijansko rešenje’. Najednom, zujanje interkoma mu prekinu tok misli. ,,Petroni.“ „Danijel Kirkpatrik iz N-a na drugoj liniji, eminencijo.“ „Lorenco. Come staiV* „Bene, grazie, e tuV odgovori Petroni glatko, prebacivši se automatski na diplomatski ton. „Hvala, dobro, Lorenco.“ „Šta imate?“ „Opet je posredi Švajker. Sada se raspituje o prošlosti monsinjora Lonergana, vašeg predstavnika u Jerusalimu.“ Petronijeve oči se skupiše. „Kako se to raspituje?“ „Moji izvori su pouzdani, Lorenco. Izgleda da on misli da je Lonergan služio pod nekim drugim imenom u Ajdahu.“ „Ne mogu da poverujem u to, Danijele, ali dozvolite mi da proverim i da vam se onda javim.“ „Bio bih vam zahvalan za to, Lorenco. Takve spekulacije mogu biti veoma štetne po crkvu.“ Petronijevo raspoloženje se smrklo kada je još jedan činilac iz prošlosti zapretio da ugrozi njegov životni cilj da se dočepa ključeva sv. Petra, čak i pre nego što bude u stanju da izmanipuliše konklavu i izbore. Najpie Donelijava istiaga u Vatikanskoj banci, a sada ovo. Kao da su se kosmički vetrovi udružili da unište njegovu vlast i misli su mu jurcale u potrazi za načinom da je ponovo uspostavi. Petroni otključa prvu fioku svog stola i izvadi pištolj marke bereta gepard kalibra 38, koji je držao u kutiji za pisma. Uperi ga u naspramni zid prostrane kancelarije. Kao i Donelijev predlog istrage u Vatikanskoj banci, svaka istraga vezana za Lonergana, koja bi ukazala na Petronijevu umešanost, isto tako bi mogla da ga udalji od kandidature za papstvo, a to se nije smelo dozvoliti. Možda još nije neophodno ubiti novinara,

228

ali ako se previše približi, kao i Doneli, moraće da ode. Imajući u vidu ono što je bilo ugroženo, Petroni je odlučio da ujutro razgovara sa Feličijem. U sebi se osmehnuo zbog mesta koje je izabrao za sastanak. Feliči je mogao da doñe u Vatikan, ali ne i u njegovu kancelariju. Crkva se mora vratiti danima pre Vatikana II, kada njen autoritet niko nije dovodio u pitanje. Ni Doneliju ni Švajkeru nije se smelo dozvoliti da uspeju; ni po koju cenu. Na kraju krajeva, postojalo je jedno jedino garantovano rešenje. Petroni je ušao u baziliku svetog Petra odozdo, kroz lavirint podzemnih prolaza kojima se pristupalo pećinama ispod najznamenitije crkve čitavog hrišćanstva, daleko od očiju gomile turista. Izašao je iza niza ispovedaonica i pošao prema onoj na kraju, rezervisanoj za njega, da bi se zavukao u nju kroz vrata sa zadnje strane. Navukavši zavesu i znak „Oupato“, seo je da sačeka. Napolju su se turisti tiskali tamo-amo po Pjaci San Pjetro i kroz masivna bronzana vrata bazilike, koja je Filaret ukrasio biblijskim reljefima 1439. godine. Đorño Feliči je pogledao na sat, zahvalan za anonimnost koju su mu turisti pružali. Iz nekog čudnog razloga, bio je neuobičajeno nervozan. Feliči je shvatao potrebu za sastankom izvan Petronijeve kancelarije i divio se drskosti beskrupuloznog kardinala. Čak i da sastanak bude nekako otkriven, što je bilo krajnje neverovatno, može se pripisati potrebi za ispovedanjem. Možda je to bio razlog njegove nervoze. Feliči nije ni primirisao crkvi još od dečačkih dana, a kamoli posetio Sv. Petra. Đorño je stao u red za prolazak kroz magnetometre i mogući fizi čki pretres. Danas nije nosio oružje. Znak iznad male, oplatom zatvorene ispovedaonice bio je postavljen baš kao što je Đorño i očekivao. Nehajno se obazreo oko sebe. Niko nije pokazao ni najmanje interesovanje kada se on zavukao u klečaonicu. „Oprostite mi, oče, zgrešio sam“, reče on tiho, izgovorivši dogovorenu lozinku i završivši sa: ,,A mnogi su moji gresi bili gresi Mamonovi“. Đorño pomisli mračno kako Petroni ima neobičan smisao za humor. „Imamo dva nova problema i svaki može uništiti kontrolu koju smo ovde uspostaviliK, započe Petroni, prešavši pravo na stvar. „Jedan novinar, Tom Švajker.. Đorño je pažljivo slušao kako Petroni iznosi osnovne odrednice ugovora čija je meta dopisnik N-a sa Bliskog istoka i dok je slušao, njegova nervoza je nestala. Pošto je naslutio očajanje u Petroniju, vratilo mu se staro lukavstvo i on se zapitao zbog čega li taj novinar predstavlja toliku pretnju po Vatikan.

229

„Možda je srećna okolnostc, odgovori Đorño Feliči ravno kada je Petroni završio, ,,to što je nadzor olakšan u ovo doba mobilne telefonije. Ukoliko budemo morali da preduzmemo poslednji korak, ubistva su krajnje uobičajena stvar u Jerusalimu, mada je taj novinar veoma poznat u meñunarodnim krugovima i to neće biti lako.“ ,,Si. Drugi zadatak je još teži“, upozori ga Petroni. „Zaista, drugi zadatak je daleko teži“, saglasi se Đorño kada je Petroni završio sa iznošenjem drugog ugovora. U krugovima atentata i intriga u kojima su se kretali pripadnici P3, Đorño Feliči je naučio da ne treba da ga iznenañuju različite pretnje, zrele za eliminaciju, ali ovo je bio prvi put da se od njega traži atentat na jednog kardinala. „Povremeno moramo da se pozabavimo velikim bankarima i industrijalcima koji zgreše, ali pokušavamo to da izbegnemo. Atentati na moćne ljude mogu veoma da zakomplikuju život, a atentat na jednog kardinala tu nije izuzetak. Gužva će biti velika.“ U tišini koja je usledila Feliči je pogrešno zaključio da je Petronijeva briga vezana samo za obezbeñenje njegovog postavljenja za čuvara ključeva sv. Petra. Uklanjanje suparnika bilo je ono u čemu je mali Sicilijanac imao mnogo prakse, što su pripadnici familija Bontate i Busketa saznali, na sopstvenu žalost, u Palermu. Feliči je sada nazreo ranjivost u Petroniju s druge strane ispovedaonice i zelene oči su mu blesnule u polusvetlu. Sa pomalo snishodljivosti, on rece: „Sve i da izgubite konklavu, bićete nam i dalje od velike koristi kao kardinal.“ Petroni se stegnuto osmehnu. Đorño Feliči je bio izuzetno nezgodan i opasan, ali Petroni je bio spreman za njega. „Može biti, Đorño, da nije u pitanju samo ono što će se desiti u konklavi i vaš opstanak je ovde posredi." „Možda bi za vas bilo neprijatno da izgubite na izborima, čak i od nekoga kao što je kardinal Doneli, ali sumnjam da bi se to mene iole ticalo.“ „Ali vas se tiče Vatikanska banka, a razlog za ovaj ugovor je to što je kardinal Doneli otpočeo istragu o vašem preuzimanju Banco del Sacerdozio. Ako bude izabran za papu, ta istraga će se svakako proširiti do same Vatikanske banke.“ Đorño se osećao kao da prima kombinaciju udaraca levom i desnom od Majka Tajsona na vrhuncu snage. Nelagodno se pomerio na kolenima, gnušajući se pokornosti koju je ispovedaonica nametala. „To se ne sme nipošto dozvolitiu, prošišta on.

230

„Možda ste zaradili mnogo novca preuzimanjem Svešteničke banke u Venetu, prijatelju moj, ali ukidanje niskokamatnih kredita vraća vam se kao bumerang." Kardinal Petroni ne bi inače ni pomislio na izborno telo patrijarha Venecije, ali sada je bilo neophodno da utrlja nos malog Sicilijanca u njegovu sopstvenu pohlepu. Petroni je znao da će ugovor o Đovaniju Doneliju biti teško realizovati ukoliko i sam Feliči ne bude u škripcu, i Petroni je želeo da taj škripac bude što tešnji. „Kardinal Doneli mora biti žrtva nesrećnog slučaja“, reče Petroni mirno, kao da donosi odluku da se nekom psetu prekrate muke. „I novinar je dovoljno težak, ali atentat na kardinala? Zar ste sišli s uma?“ Đorño je sada bio besan i oprezan, kao pacov sateran u klopku, koji traga za izlazom. „Imate li pojma koliko će to da košta? Ovde govorimo o milionima." „Cena nije problem, prijatelju moj“, odgovori Petroni. „Platiće Vatikanska banka, ali ako ikada doñe dotle da nezavisne vlasti otvore bančine knjige, ostatak života ćete provesti u ćeliji." Đorño Feliči je ćutao sve dok nije izbrojao poprilično otkucaja srca. „Javiću vam se“, reče najzad. „Ovo će biti izuzetno teško. TRIDESET DEVETO POGLAVLJE Jerusalim Dobro došli u Rokfelerov muzej. Ili je bolje da kažem, dobro došli natrag.“ Derek Lonergan je imao običaj dase osmehuje ne pokazujući zube. „Malo nas je zbunila sva ta gužva u medijima, ali pretpostavljam da je u pitanju politika", reče preko ramena dok su David i Alegra sledili „uzgeganu mantiju“ hodnikom do njegove kancelarije. „NemojC, reče Alegra bezglasno Davidu, koji se pravio nevešt. Instinktivno je znala da će ispaliti neki svoj novi komentar tipa „zgodna bulja, koji će je naterati na smeh. „Koliko razumem, radićete sa nama sledećih šest meseci ili tako nešto. „Ovo je istraživački projekat koji traje četiri godinect, reče David. „Zaista? Još bolje, nisam pojma imao da ćete tako dugo biti ovde, slaga Lonergan. „ Još privodimo kraju vaše postavljenje tako da možemo i to uzeti u obzir.“

231

„Kojim svicima možemo pristupiti?" upita David naglo, odlučan da prikuca Lonergana za nešto konkretno. „Stvar je u tome da treba da ove nedelje poñem na petomesečnu turneju sa predavanjima po Evropi“, odgovori Lonergan zaokolišno. „Čista gnjavaža, ali pošto sam priznati stručnjak za te stvari, normalno je da veliki svetski univerziteti žele ponešto od mog vremena. To će vam dati dovoljno mogućnosti da se raskomotite i počnete sa čitanjem, a o detaljima vašeg zadatka možemo razgovarati po mom povratku." Lonergan pogleda na časovnik. Bilo je dvadeset do pet. „A sad se izvinjavam, imam drugi sastanak. Naći ću nekoga da vam pokaže vašu kancelariju." Derek Lonergan je od prevaljivanja udaljenosti do obližnjeg Podrumskog bara napravio pravu umetnost. Petnaest minuta pošto je otišao iz Rokfelera, spustio se u riznicu hotela Američka kolonija. Još jedan viski, doktore Lonergan?t, upita Abdulah učtivo kada je Derek Lonergan sasuo prvi. „Svakako, Abdulah. Mislio sam da se nikad nećeš setiti da me pitaš. Derek Lonergan je bio dobro raspoložen. Velike akademske sale Evrope iščekivale su njegovo prisustvo. „Nova čaša, reče Abdulah, zamenivši praznu i nasuvši mu velikodušnu dozu „tulamorske rose. U sobi iza šanka Abdulah je pažljivo stavio Lonerganovu prvu čašu na policu, izvan domašaja. Nije imao pojma šta će američkom novinaru čaša koju je Lonergan koristio, ali odavno je naučio da ne postavlja pitanja i jednostavno je strpao u džep dvesta šekela, sa učtivim osmehom. Nedelju dana kasnije, pošto je Lonergan otišao u Evropu, David je odlučio da pokuša da ustanovi šta bi to Lonergan mogao da skriva u Rokfelerovim sefovima. Bilo je to veoma rizično i u slučaju da ga unvate karijera bi mu bila stavljena na kocku,'ali on je u prošlosti bio suočen i sa većim rizicima i snažno je osećao da je ono što Lonergan ima veoma važno. David pozdravi stražara iz obezbeñenja osmehom dok je izlazio da se pridruži Alegri na ručku u muzejskom dvorištu. „Dobro jutro, Hafize! „Dobro jutro, doktore Kaufmane. „Kako deca?, upita David.

232

Hafiz je radio u muzeju dvadeset godina i David je zaista zavoleo starog Palestinca. Hafiz je imao četvoro dece i sve te godine radio je duplu smenu kako bi prikupio novac za njihovo obrazovanje. Od osam do tri je bio na dužnosti za prednjim pultom, a povrh toga je tri noći nedeljno vozio kola obezbeñenja u patroli i tu rutinu je i dalje upražnjavao. Hafiz je sebe smatrao jednim od srećnika, jer nije mnogo Palestinaca u Izraelu bilo zaposleno. „Dobro su, hvala, doktore Kaufmane. Abdul je primljen na univerzitetM, reče on s ponosnim osmehom. Alegra je posmatrala kako David prijazno ćaska sa starim ctražarom, ne obraćajući pažnju na turiste koji su ulazili i izlazili sa muzejskih izložbi. Sve više je podozrevala da se zaljubljuje u Davida. Vrlo brzo su postali toliko bliski, da se činilo da često tačno znaju šta ono drugo misli. „Hafiz mi je veoma drag, a ponekad možeš mnogo toga da saznaš od stražara iz obezbeñenja", reče on odgovorivši na njeno pitanje pre nego što je i stigla da ga upita šta to smera. On se nagnu i upadljivo joj zanjuška po vratu dok joj je izlagao plan koji mu je bio na pameti. ,,Davidea, odgovori Alegra tihim šapatom. „Zar misliš da možemo uspeti u tome?a „Neću tebe da izložim takvoj opasnostia, reče David, ,,ali moram ovde doći do istine.M „Prvo i prvoa, reče Alegra, ,,ovo radimo zajedno, pa počni da govoriš o nama. Drugo i drugo, kako da izbegnemo sigurnosne kamere?a „Radićemo do kasno i obaviti to kada prijavnica bude zatvorena i kad obezbeñenje preuzmu spoljne patrole. Tamo dole postoji samo jedna kamera, a ona se može onesposobiti. Znaš, razgovor sa stražarima nije tek dokono ćaskanje.a Alegrine tamne oči blesnuše uzbudeno. „Zaista misliš da možemo da provalimo u sef?a ,,Da je redov Silberman u blizini, to pitanje se ne bi čak ni postavljalo, ali kao i svi dobri učenici, i ja sam vežbao.a Crveni senzor kretanja visoko na naspramnom zidu škljocnuo je kada je David pogledao da li je Hafiz napustio predvorje. On se, zadovoljan, vrati po Alegru i torbicu koju je tog jutra doneo u kancelariju. „Imaš rukavice?a Alegra klimnu glavom i njeno početno uzbuñenje ustupi mesto nervozi. „Postavili su sigurnosnu kameru na stvarno glupo mesto“, reče David kada su stupili u isti hodnik kojim je pre toliko godina išao sa puškom u ruci. „Možemo jbj

233

prići otpozadi i sasvim lako je mogu dohvatiti." David uze parče crne tkanine iz torbe i pope se na jedan od širokih ispusta odmah ispod kamere, pa nabaci tkaninu preko sočiva. „Zar neće nešto posumnjati?t „Mogli bi, ali šta će učiniti? Proveriće sef, ustanoviti da ništa ne nedostaje i pretpostaviti da je došlo do kvara. Nisu promenili ovaj sef još od 1938, reče on. „Čini mi se da im obezbeñenje nije jača strana. Alegra je posmatrala kako David vadi stetoskop iz crne torbe. Džozef Silberman je dao stetoskop Davidu, zajedno sakompletom kalauza, kao uspomenu kada je napustio vojsku da bi se priključio Mosadu. David zavrte brojčanik ulevo da oslobodi prebacivače i obrnu ga jednom udesno sve dok ne začu odgovarajuće škljocanje mehanizma palca točka i poluge, baš kao što mu je Silberman pokazao. „Poslednji broj je i dalje dvadeset pet, reče on, „a ima samo tri prebacivača. Davidu je trebalo dvadesetak minuta da uhvati tihi zvuk poravnavanja poslednjeg žleba prebacivača. Bilo je to dvostruko duže nego što je trebalo Silbermanu, ali David je bio prilično zadovoljan sobom dok je okretao točak i dok su veliki sigurnosni klinovi klizili u stranu. Alegri je srce tuklo. David je bio miran, ali u očima mu se videlo uzbuñenje zbog otkrića dok je palio svetla i obazirao se oko sebe. „Gledaj! U onom uglu, reče on i pokaza na pohabani crveni sanduk sa oznakom „Lonergan i ,,Lično, obezbeñen starim mesinganim katancem. David izvadi iz torbe francuski ključ i mali tupougli kalauz. On ugura i jedno i drugo, pa izvuče kalauz bez ikakvog obrtanja zatvarača katanca, kako bi osetio krutost opruga. Zadovoljan, on okrenu malčice i primenom Silbermanove tehnike stade da pomera kalauz napred-nazad, postepeno pojačavajući obrtanje tako da se svaka od čivija unutra poravnala s ostalima. Čivije su se pomerale jedna po jedna sve dok na kraju nije mogao da okrene bravu katanca i oslobodi njegov deo u obliku slova U. „Ovo mi ide sve bolje", reče on i isceri se dok je podizao poklopac sanduka. Alegra je samo zavrtela glavom i osmehnula se. U sanduku je bila kutija od maslinovog drveta koju je Lonergan obezbedio kao svoju proviziju za aranžman Vatikanove kupovine netaknutog primerka Svitka Omega. Davidu se ote tihi zvižduk. „FragmentiK, reče on. ,,Na stotine njih.“ „Šta je to?“, upita Alegra i pokaza na tri fragmenta u maloj plastičnoj kesi prilepljenoj za unutrašnju stranu poklopca.

234

„Ne znam, ali postoji samo jedan način da to saznamo.“ David uze pincetu iz torbe i stavi tri fragmenta povrh obližnjeg sanduka. David smesta prepozna drevni jezik koine. „Alegra! Svitak Omega. Tu je!“, reče, zagledan u tri fragmenta. „Ovo je napisano na jeziku koine, a Omega je jedini svitak s Mrtvog mora napisan na tom jeziku. Poruke iz Omege bile su namenjene široj publici", reče David. „Koine je bio dijalekat grčkog kojim se govorilo na istoku Rimskog carstva." Tri fragmenta su jasno ukazivala na to da se ostatak svitka sigurno nalazi meñu ostalima, ali mogao ih je sastaviti samo neko izuzetno vešt, sa mnogo vremena na raspolaganju. „Taj gad Lonergan je sve vreme znao za ovo“, reče David, duboko zamišljen.“ „Problem je u tome“, reče Alegra, „kako da tu kutiju iznesemo odavde.“ „Nećemo to uraditi“, odgovori David najzad i izvadi iz svoje torbe nekoliko velikih plastičnih omota. „Kutiju ćemo ostaviti u sanduku. Večeras ćemo ostaviti fragmente u sefu naše kancelarije kako bismo ih sutra izneli usred dana.“ „Zar to nije malčice rizično?“ „Ne toliko rizično kao kada bi nas zaustavila noćna patrola obezbeñenja. David pažljivo prebaci fragmente u omote, ponovo zaključa sanduk i zatvori velika vrata trezora. Ukloni crnu tkaninu s kamere i oni šmugnuše natrag u hodnik. Dok su prilazili parkiralištu, iz senki izroni neka prilika. „Radite prekovremeno, doktore Kaufmane? Alegra oseti da joj se krv zaledila. „Grešni odmora nemaju, Hanze“, odgovori David s osmehom. „Žao mi je što moram to da zatražim, gospodine, ali da li biste bili ljubazni da mi omogućite da bacim pogled na sadržinu vaše tašne? U poslednje vreme imamo sitne krañe u muzeju i, mada sam siguran da ne kradete papir i spajalice, zahtevaju da nasumično proveravamo svakoga ko napušta zgradu.“ Hafizu je očigledno bilo neprijatno, jer je bio razapet izmeñu obavljanja dužnosti i lojalnosti koju je osećao prema Davidu. „Samo napred, Hafize, samo napred“, odgovori David i otvori aktovku na haubi Onsloua.

235

ČETRDESETO POGLAVLJE Jerusalim Biohemijska laboratorija koju im je Hebrejski univerzitet ustupio bila je opremljena najnovijom tehnologijom za analizu DNK. „Opleti, učiteljice.“ Davidov kez bio je neodoljiv. „Pre dvadeset godina ne bismo ovo mogli da uradimo“, reče Alegra dok je stajala ispred bele table. David je tražio objašnjenje kako to analiza DNK može da pomogne da se razotkrije tajna Svitaka s Mrtvog mora. »DNK ili dezoksiribonukleinska kiselina izgleda ovako“, reče ona. Alegra onda nacrta na tabli dugačku helikoidu nalik na spiralne merdevine. „Pergament od kozje kože, koji su Eseni koristili za pripremu svojih dokumenata, toliko je star da je svaka DNK u njemu propala u tolikoj meri da postoje samo veoma kratke sekvence nedovoljne za analizu", reče ona. „Ali 1983. godine američki biohemičar Keri Mulis razvio je tehniku nazvanu lančana reakcija polimeraze koja stvara kopije DNK, tako da imamo dovoljno za testiranje.“ „Dakle, čak i ako fragmenti u sanduku ne sadrže mnogo DNK, ti napraviš još toga od onoga što je preostalo?“ „Baš tako. I to možda i nije toliko teško koliko sam isprva mislila. Ako si u pravu i ako postoje samo tri svitka, meñu kojima je jedan Isaijin, jedan sa Jevanñeljem po Tomi i treči Svitak Omega, svi su izgledi da će postojati samo tri kompleta kozje DNK. A to bi moglo da pravi košmar od hiljadu komadića svede na tri mnogo manje slagalice." „Uvek pod pretpostavkom da su koristili samo tri zasebne kozje kožeu, primeti David. Alegra je bila zamišljena. „Čak i ako dobijemo četvrtu ili petu kožu i budemo u stanju da prepoznamo kojem svitku pripada, moraćemo samo da obratimñ pažnju na to da li je deo Svitka Omega. A već imamo odličan početak zato što imamo DNK Svitka Omega iz omota sa unutrašnje strane poklopca sanduka.“ „Lonergan će se vratiti za nešto više od četiri meseca. Hoćemo li imati dovoljno vremena?", upita David. „Pošto imamo tako mnogo fragmenata, moraćemo da ovde radimo prekovremeno, ali četiri meseca bi trebalo da bude dovoljno. Pomoću opreme u laboratoriji

236

možemo istovremeno obraditi gotovo četiri stotine uzoraka. To će stvoriti bezmalo tri miliona baza dnevno, a to se odnosi samo na broj piktograma. David ponovo iskrivi lice. ,,Da biste vi neupućeni imali neku predstavu o tome, reče Alegra s osmehom, ,,u jednoj desetini milionitog dela litra ljudske pljuvačke ima dovoljno DNK da bi se genetska sekvenca prepoznala kao ljudska. Potrebna nam je samo mikroskopska količina da bismo kopirali sekvence i analizirali ih. Alegra je vodila Davida kroz taj postupak korak po korak, objašnjavajući kako se uzorci hlade da bi se uparena vlakna ponovo formirala uz pomoć podstrekivača i kako se dodaju enzimi koji mogu da čitaju sekvence i šire ih u kopiranju kroz lančanu reakciju. Čak i sa Davidom kao mlañim laboratorijskim asistentom, to će poprilično potrajati. Možda neće imati toliko vremena. Majk Mekinon uñe u Podrumski bar baš kada je Tom Švajker naručivao pivo. „Majk! Dobro došao natrag, reče Tom i pruži ruku. „ Abdulah, daj ipak dva piva i hvala ti. Sa pivom u rukama, dva muškarca pošla su prema jednom praznom separeu, a nijednom od njih nisu promakle dve zgodne žene koje su ćaskale na kraju šanka. „Dobre noge“, reče Majk pogledavši ponovo prema šanku. „Baš me zanima kad se otvaraju.“ „Nimalo se nisi promenio. Izgleda da su i one same.“ „Nadajmo se. Živeli!“ ,,Uzdravlje!“ „Imaš li neku vezu u FBI, Majk?“, upita Tom kada je otpio gutljaj piva. „Gomilu. Zavisi za šta ti treba“, odgovori Majk. „Potrebna mi je jedna usluga. Provera otisaka prstiju. Podozrevam da ti otisci pripadaju nekome koga odranije poznajem.“ ,,To ne bi trebalo da bude naročito teško“, reče Majk. „Daj mi otiske, pa ću ih poslati u crnoj torbi jednom mom drugaru.“ „Hvala ti. Upamtiću ti to. Kako je u Vašingtonu?“, upita Tom. Đorño Feliči se uvuče u bar, zadržavši izmeñu sebe i svojih meta veliki stub, pa se neprimetno ubaci u susedni separe. „Baš onako gadno kao što sam ga zapamtio“, odgovori Majk tužno, pa upozna Toma s onim što se u meñuvremenu desilo. „Agencija nikad nije bila u gorem stanju, otkad sam u njoj. Političarima je kontraobaveštajni posao postao nebitan.

237

Ona brigada u Pentagonu koju zovu Tli Bagdad, ili propast’ izmenila je sve što sam pribavio kako bi se uklopilo u odluku o invaziji koju su već doneli.“ Tokom godina dva muškarca su izgradila poverenje koje je bilo krajnje neuobičajeno za jednog agenta CIA i novinara, i koliko god je to bilo neobično, obojici je bilo i od koristi. Tom je mogao da proverava informacije dobijene iz drugih izvora, kao i da sazna pomalo toga iznutra o stvarnim zbivanjima u CIA, a Majk je od Toma dobijao jednako važne informacije. Nijedan od njih nije imao vremena za sebične političare i nijedan nije želeo da otkriva svoje izvore. „Jebote, pomalo nalik na Britance i njihovih ’četrdeset pet minuta do napada na Harods za šta se ispostavilo da je vreme potrebno da Sadam aktivira svoje minobacače“, reče Tom sa kezom. „Vojna operacija u Iraku je bila tako nezgrapna i nespretno sjebana da nam je pošlo za rukom da ubijemo više od sto hiljada civila. Većini Iračana će biti drago da nam vide leña, a islamski fundamentalisti se samo naslañuju“, dodade on turobnije. „Video sam tvoj prilog o Svitku Omega. Misliš li da postoji ikakva veza izmeñu operacija fundamentalista na Bliskom istoku i svitka?", upita Majk. Tom klimnu glavom. ,,Da, i to ne samo na Bliskom istoku. Ima nekoliko matematičara kojifsu isti posao obavljali dešifrujući biblijske rukopise. Rips je radio na Tori, a Josi Kaufman na Svicima s Mrtvog mora. Kaufman smatra da su uspon islamskog fundamentalizma i Svitak Omega sigurno povezani.“ „Misliš da su te šifre prave?“ „Mislim. Tehnika se svodi na izdvajanje svakog trećeg ili četvrtog slova starog teksta, što Rips naziva preskačućom šifrom. Ranije sam mislio da možeš da primeniš preskačuću šifru na rečnik i da dobiješ isti rezultat, ali ti momci nipošto nisu blesavi i Kaufman smatra da Svitak Omega sadrži upozorenje na katastrofu povezanu sa fundamentalističkim islamom“ reče Majk. „Ima li vesti o onom ruskom naučniku?“ „O Tretjakovu?“ Majk odmahnu glavom. „Poslednje što smo čuli bilo je da je u Pešavaru. Imamo i izveštaje o tome da je jedan od Bin Ladenovih glavnih zamenika, Abdul Bašir, primećen na granici izmeñu Avganistana i Pakistana, i ako je Tretjakov povezan s A1 Kaidom, do sada bi mogao da bude već u Hindukušu.“ „Bašir je izvanredan strateg. Kaufman bi mogao da bude bliži istini nego što i sam shvata“, primeti Tom. „Kaufman je onaj koji se kandiduje protiv Šarona i Peresa s novom platformom. Kako ono beše Liberalna stranka pravde?“ „Baš ta. Kao političar, veoma je

238

drugačiji i, meñu nama, njegova Liberalna stranka pravde ima dobre izglede za uspon. Šaronov pristup je na granici siledžijskog, a ovaj zid koji je podigao na kraju će doneti više zla nego dobra. Obični Izraelci počeli su da shvataju to i tragaju za nekim ko može da im ulije nešto nade.“ Majk klimnu glavom. „Da. Ne možeš da se muvaš unaokolo i razbucavaš na stotine maslinjaka i da pri tom očekuješ pobedu u kampanji za pridobijanje srca i duša ljudi. Izbori će brzo?“ „Da, početkom januara. I na palestinskom frontu se ukazuje izvesna nada. Ahmed Sartavi, koji je pobedio na palestinskim izborima, prilično dobro se poznaje sa Kaufmanom i njihov mirovni plan je več prilično odmakao. Njih dvojica bi možda mogli da postignu mir. Čak bi i militantne grupe mogle da se priklone ukoliko bi se oni dogovorili o palestinskoj državi, mada ne verujem da će to biti tako brzo. Skeptični novinar u Tomu već je sve to ranije video. „Šta misliš o izgledima da se pronañe taj svitak?, upita Majk, opušteno skrenuvši razgovor natrag na svoj zadatak. Tom slegnu ramenima. „Teško je to predvideti. Josijev sin David je arheolog i izgleda rešen da ga pronañe, baš kao i njegova saradnica, doktorka Alegra Baseti. Pre nekoliko nedelja su bili u Kumranu. Ne znam kakva je kao njuškalo, ali izgleda baš božanstveno, i gad baš ima sreće.“ Majk ustade da naruči još piva. Putovanje mu se već isplatilo. „Ruševine" su najverovatnije bile kumranske, a Svitak Omega je izvesno postojao, i ako bude odigrao kako treba, poseta Svetom gradu mogla bi još više da mu se isplati, pomislio je kada su mu dve žene za šankom uzvratile osmehom. „Dugo ćete se zadržati u Jerusalimu?", upita on. ČETRDESET PRVO POGLAVLJE Hiiidukuš Vetar je žestoko zavijao ispred dobro čuvanog pećinskog kompleksa, visoko u zabačenoj oblasti Hindukuša na granici Pakistana i Avganistana. Veličanstveni, snegom prekriveni vrhovi uzdizali su se do šest hiljada metara visine, pa i preko toga. Danas je temperatura spala na petnaest stepeni ispod nule, a vidljivost se smanjila na samo nekoliko metara. Doktor Husein Tretjakov spusti težak metalni

239

kofer u središtu pećine i žustro protrlja ruke. Bio je to jedan od nekoliko za koje je njegov novi poslodavac platio deset miliona dolara po komadu. Većina ih je već bila u ćelijama ,,spavača“ u Sjedinjenim Državama, Britaniji i Australiji. Mala grupa Arapa okupila se oko bombe. Predvodio ih je pedesetogodišnjak odeven u bezličnu, ali skupu odoru i besprekorno beo turban. Husein Tretjakov je upoznao i zavoleo egipatskog advokata, Abdula Musu Bašira, kao i njegov blagi smisao za humor. Obojica su sada bila na sličnom putu i Abdul Bašir bio je jedan od Bin Ladenovih najpoverljivijih zamenika i stratega. Bivši pripadnik Egipatskog islamističkog džihada bio je izuzetno sposoban čovek i Zapad je imao mnogo razloga da bude zabrinut. Ako se išta dogodi Bin Ladenu ili njemu, Bašir je regrutovao neke od najboljih inženjera, vojnika, pravnika i lekara u islamu da nastave borbu. „Prvobitne nuklearne bombe bile su fisione bombe u kojima su se atomi cepali i odavali ogromnu količinu energije u obliku toplote, neutrona i gama zraka", objasni Husein i sačeka da tumač prevede. „Neutroni i gama zraci prodiru u telo i uništavaju telesne ćelije, a rezultat toga su stotine hiljada mrtvih više od onih koji poginu od pukog udara i vreline nuklearne eksplozije“, nastavi on. „Vreme poluraspada plutonijuma je oko dvadeset četiri hiljade godina. Zajedno, toplota i silina nuklearne bombe u aktovki, uz zračenje, učiniće gradove Zapada neupotrebljivim u veoma dugom periodu.“ Arapi se zgledaše. Hvaljen nek je Bog, nevernicima se sada mogao zadati udarac prema kojem će 11. septembar izgledati kao dečja igra. Tretjakov otvori poklopac smrtonosne nuklearne bombe: „Kao što vidite, ovaj tašna sadrži dobro zaštićeni cilindar u kojem se čuva gorivo takozvane potkritične mase, da ne bi prerano došlo do detonacije. Prilikom detonacije, plutonijum se unutra sabije i kada doñe do kritične mase, imamo nuklearnu eksploziju.u Doktor Tretjakov im dodade list papira sa crtežom unutrašnjosti cilindra i njegovog plutonijumskog jezgra. „Pedesetih godina dvadesetog veka, uprkos pokolju u Hirošimi i Nagasakiju, naučnici su ustanovili da su fisione bombe neefikasneu, objasni on. „Fuzione bombe, koje nazivamo termonuklearnim bombama, mogu naneti mnogo veću štetu.u Ponovo su se zgledali kada im je tumač to preveo. „Poslednjih dvadeset godina ruski naučnici radili su na usavršavanju malih termonuklearnih ureñaja koji bi mogli da unište bilo koji grad. Najveći deo

240

zračenja fisione bombe ima oblik rendgenskih zrakau, reče čečenski nuklearni naučnik. „Rendgenski zraci fisione bombe mogu se upotrebiti da izazovu veoma visoke temperature i pritiske neophodne za početak fuzione reakcije. Termonuklearne bombe funkcionišu tako što fisiona bomba najpre implodira u kućištu kako bi sabila fuziono gorivo koje se sastoji od litijum deuterata i šipke plutonijuma 239.u Husein im pruži još jedan list papira sa crtežom fisione bombe i fuzione bombe unutar kućišta od uranijuma 238 i sekvence dogañaja koji izazivaju niz sve jačih emisija neutrona, da bi kulminirali tako što gorivo fuzione bombe od litijum deuterata i plutonijuma 239 proizvede još više neutrona i toplote, te nuklearnu eksploziju stotinu puta jaču od Hirošime. „Prve tri mete su Njujork, London i Sidnej", reče Abdul Bašir tiho. ,,Uz božju pomoć, moći ćemo da napadnemo i druge gradove kao što su Vašington, Čikago, San Francisko i Los Anñeles. Oči su mu bile bistre, a držanje jezivo mirno. „Ako Britanci i Australijanci nastave da podržavaju Sjedinjene Države u ubijanju nedužnih muslimanskih žena i dece širom sveta, napašćemo i gradove poput Mančestera i Melburna. Kakav bi bio učinak jedne takve bombe? Doktor Tretjakov je od ranije poznavao inicijalne mete i sačinio je jednostavne putne mape za zapadne gradove. „Termonuklearne aktovke uništiće svaku vašu metu, objasni on komandnoj grupi A1 Kaide. ,,U Njujorku će se Bruklinski most, most na Menhetnu i ostali mostovi iskriviti i istopiti u Ist Riveru. Neboderi će implodirati, a Volstrit i finansijska oblast biće sravnjeni sa zemljom i ostaće od njih samo zadimljene ruševine. Donji Menhetn će biti sasvim uništen, kao i ostatak grada uključujući Petu aveniju, Brodvej i oblast oko Central Parka. U Londonu, Trafalgar skver, Vestminsterska opatija, Big Ben i Parlament, Bakingemska palata i Vestminsterski most, zajedno sa okolinom, biće zbrisani sa mape. Zanavek. Jerusalim U jednoj sigurnoj kući u Starom gradu, Jusuf Sartavi je razgledao fotografije Hebrejskog univerziteta i laboratorije za biohemiju sa karakterističnim ormarom za isparenja koja su odvodom prolazila do krova. Laboratorijski tehničar ga je uveravao da je sef rudimentaran. Bio je to stari stojeći ,,čab, a stari sefovi su ponekad morali da se popravljaju. Jusuf pogleda zaglavlje fakture. Lajbcol sefovi i obezbeñenje, ulica Ben Jahuda br. 84, Tel Aviv. Blanko primerci su bili ukradeni iz bezbednosne firme specijalizovane za sefove.

241

Obezbedio je svoje najiskusnije vozače za taj posao, a firmopisac samo što nije pripremio kombi. Sada ga je od aktiviranja plana razdvajalo samo konačno odobrenje opravke, koje je moralo da doñe iz birokratskog aparata univerzitetske uprave. Odlaganje je bilo izluñujuće, razmišljao je Jusuf, ali ako Alah tako bude želeo, odobrenje će na kraju doći bez izazivanja ikakvog podozrenja. ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE Hindukuš Nova godina je počela loše po kardinala Petronija. Laboratorijski tehničar na Hebrejskom univerzitetu nije prodao informacije samo Jusufu Sartaviju. Direktor L’Ecole Biblique, otac Žan-Pjer La Fransi, takoñe je bio zaprepašćen kada je saznao za analizu DNK doktorke Alegre Baseti na fragmentima nekog Svitka s Mrtvog mora. Sa potvrdom da je ta žena umešana i vestima da bi ti fragmenti mogli da pripadaju legendarnom Svitku Omega, kardinal Petroni više nije oklevao. Alegra Baseti je morala da bude uklonjena, a Svitak s Mrtvog mora preuzet natrag. Sada je Lorenco Petroni, sa sebi svojstvenom beskrupuloznošću, obratio pažnju na hitnije pitanje papinog zdravlja. Na radnom stolu kardinala Petronija se tiho oglasi interkom. ,,Da, oče Tomase?“ Učtivost državnog sekretara mogla se pripisati jedino prisustvu papskog lekara, profesora Vinćenca Martinesa. „Eminencijo, kardinali su se okupili u Dvorani Bordžija.“ „Hvala, oče Tomase. Možete im reći da smo profesor Martines i ja krenuli.“ „Kao što vidite, Vinćenco, ovo je veoma delikatna stvar“, nastavi Petroni, utonuvši ponovo u jedan od svojih grimiznih kauča. „Ostavka svetog oca ima presedana; ali otežana je činjenicom da će neke moje kolege s gnušanjem odbiti da je uopšte razmatraju.“ „Razumem to, Lorenco. Na kraju krajeva, sveti otac i dalje sasvim razborito razmišlja. Papski lekar je sačuvao za sebe strahove da je papa u daleko gorem stanju. ,,Da, i odlučan je da do samog kraja nosi teret svog narušenog zdravlja. Meñu nama, Vinćenco, najveći košmar po crkvu bio bi da vladajući papa u dužem periodu ostane bez svesti. Ne želim da omalovažavam vašu profesiju, ali u

242

papinom slučaju savremena medicina i jeste i nije od pomoći. Pre stotinu godina, lek je često bio opasniji od bolesti, a sada veoma dugo održavamo ljude u životu. Običnom čoveku to može biti i uteha i kletva. Ali sa papom je drugačije. Ako zapadne u komu, Sveta crkva će zapasti u komu sa njim. Ja mogu ovde da vodim svakodnevne poslove, ali ukoliko Njegova svetost ne prenese svoja ovlašćenja na nekoga, neće moći da se imenuju biskupi, niti da se donose velike političke odluke. Papa na sistemu za održavanje u životu može crkvu da dovede u ozbiljne nevolje. ,,A ko bi meñu kardinalima Kurije imao hrabrosti da isključi sistem za održavanje pape u životu, razmišljao je naglas profesor Martines. To je pre bila tvrdnja nego pitanje. Vinćenco Martines ponovo pomisli na svoju dijagnozu o Petroniju i kardinalovu promućurnu primenu šarma, manipulacije i zastrašivanja radi postizanja potpune kontrole. Martines se zapitao da li bi ovaj pribegao nasilju ako bi se za to ukazala potreba. U ovom crkvenom velikodostojniku bilo je hladnoće koja je bila prava antiteza Hristu, zajedno sa beskrupuloznom ambicijom koja je, po Martinesovom mišljenju, prikrivala unutrašnju nesigurnost. Ali nije njegova uloga u životu bila da donosi odluke o podobnosti ili nepodobnosti kandidata za ključeve sv. Petra. Njegov zadatak bio je da upozna kardinale Kurije sa zdravstvenim stanjem Njegove svetosti, iako nije imao nikakve iluzije u vezi sa tim kakve je motive imao kardinal Lorenco Petroni. „Zaista, Vinćenco, ko? Možda je došlo vreme da moje kolege iz Kurije saznaju sve činjenice. Hoćemo li? „Znam da ste svi veoma zauzeti, započe Petroni kada su on i profesor Martines zauzeli mesta za teškim ispoliranim stolom u Dvorani Bordžija, ,,i svakom od vas sam zahvalan za dragoceno vreme.“ Bio je to stari dobri petronijevski uvod. Sasvim je dobro znao da se nijedan vatikanski kardinal prefekt ne bi usudio da propusti takav sastanak. U tajnim lavirintima kurijske birokratije, znanje je bilo moć, a Petronijeva beskrupulozna moć je, kao i uvek, bila najistaknutija, mada u baršunastoj rukavici učtivosti i svilenkastoj diplomatiji. „Zamolio sam profesora Martinesa da nam se večeras pridruži zato što mislim da je došlo vreme da se svi upoznate sa otvorenom procenom zdravlja Njegove svetosti. Pošto je ovo neformalan sastanak, a ne konzistorija, neće se voditi zapisnik. Ne moram ni da napominjem da ono što će se večeras ovde reći mora da ostane u ovoj prostoriji.“ Kardinal Petroni učtivo klimnu glavom papskom lekaru. „Profesore Martines, dugujemo vam punu pažnju.“

243

Profesor Martines se nakašlja i podesi naočari sa rožnatim okvirom na velikom orlovskom nosu. „Drago mi je što mogu biti od koristi, eminencijo; samo bih voleo da su okolnosti bolje“, reče on zagledan u more crvenila oko stola. „Kao što znate, eminencijo, papa već nekoliko godina boluje od Parkinsonove bolesti, a Parkinsonova bolest je, kao što ste takoñe svesni, progresivni degenerativni neurološki poremećaj koji utiče na kontrolu telesnih pokreta.“ „Postoji li lek za to?“ Pitanje je postavio kardinal Kastiljone, jedan od kurijskih kardinala s najdužim stažom i prefekt kongregacije za pitanja svetaca. Đulio Kastiljone je poticao iz stare škole. Već je prešao uobičajenu starost za penziju od sedamdeset pet godina, i kada za dve godine bude napunio osamdeset, više neće moći da glasa. Sveti otac je produžio njegovo službovanje i niko od prisutnih večeras nije nimalo sumnjao kome je lojalan. „Stari bik“ očito nije bio srećan. „Nažalost, ne.“ Profesor Martines je potvrdio ono što je većina već znala. „Vrše se obimna istraživanja, ali sadašnje lečenje ograničeno je na umanjenje posledica bolesti, ali ne i njeno otklanjanje.“ „Mislio sam da su u Sjedinjenim Državama obavljena istraživanja koja mnogo obećavaju." Sada je pitanje postavio kardinal Rinato Fjore, kardinal prefekt biskupske kongregacije. „Eminencijo, pretpostavljam da mislite na ono što su radili na Univerzitetu Kolorado i Kolumbijskom univerzitetu, gde procenjuju da li presañivanje ćelija može ili ne može da nadomesti funkciju dopamina. Profesor Martines je pažljivo birao reči. „Mediciriski naučnici u Sjedinjenim Ipržavama dokazali su da ćelije koje proizvode dopamin mogu da uhvate korena, prežive i funkcionišu posle transplantacije. To nam daje neke korisne smernice za dalje istraživanje, ali plašim se da, iako je taj rad bio donekle obećavajući, presañene ćelije ne mogu sasvim da se kontrolišu. Prevelika proizvodnja nekih hemikalija može da izazove nevoljne pokrete koji umeju da budu krajnje uznemiravajući.“ „ A kakvo je trenutno stanje svetog oca?M, upita kardinal Fumagali, prefekt svešteničke kongregacije. „Uvažićete, eminencijo, činjenicu da je sveti otac već dugo podvrgnut lečenju. Jedna od karakteristika Parkinsonove bolesti jeste da s vremenom njeni efekti postaju srazmerno teži. Pogureno držanje Njegove svetosti je, plašim se, samo jedan od simptoma da se to dogaña. Kako bolest napreduje, potrebno je sve više i više lekova, tako da i nuspojave, nažalost, mogu biti još izraženije.“ „Koliko

244

razumem, profesore Martines, s vremenom lekovi mogu ostati bez učinka?“ Petronijeva upadica je bila smišljena tako da na kraju usmeri odluku u njegovu korist. ,,Na nesreću, sada smo verovatno blizu te tačke, eminencijo, Da budem otvoren, pored teškoća sa kretanjem i pisanjem, a ponekad i sa govorom, Njegova svetost sve više pati od mučnine i povraćanja. Ne spava i sve je umorniji kako mu se povećava doza levodope. Nastupiće trenutak kada lekovi više neće imati nikakvog dejstva i pojavljivanje u javnosti može postati teško, ako ne i nemoguće." „ A šta je sa mentalnim stanjem svetog oca?“ Kardinal Fjore se usudio da upita ono što niko do tada nije smeo, ali za Kastiljonea je to bilo previše. „Neko bi morao da zabrani to pitanje!“, istrtlja Kastiljone, zagledan pravo u kardinala Petronija. „Nije na nama, kardinalima, da sedimo ovde i raspravljamo o mentalnoj sposobnosti svetog oca kao da je on neki sveštenik koga želimo da smestimo u starački dom.“ „Mogu da shvatim da je za neke od nas, za sve nas, ovo krajnje neukusno“, odgovori mirno državni sekretar, „ali nije prvi put da crkva mora da se suoči sa ovakvim poteškoćama.“ Državni sekretar se okrenu prema kardinalu Kastiljoneu. „Za ovim stolom je nakupljeno dosta iskustva, a niko od nas ga nema više od vas, eminencijo, ali ako već upravljanje crkvom treba da preñe u naše ruke, moramo biti spremni za to.“ „Govorite kao da je Njegova svetost već polumrtav“ odbrusi Kastiljone. „Oprostite, eminencijo, nisam to nameravao. Molim vas da nastavite, profesore Martines“, reče Petroni i hladnoća mu se prikrade u glas. „ Ako me pitate da li Njegova svetost razume ili ne razume ono što se oko njega dogaña, odgovor je nedvosmisleno da. Njegov um je i dalje veoma bistar. Meñutim“, upozori profesor Martines, „neki bolesnici imaju problema sa kratkoročnim pamćenjem, a za neke su složena pitanja sve teža za poimanje. Njegova svetost je navikao da radi po ceo dan, što više nije moguće. To u njemu izaziva odreñeni stres koji dalje umanjuje efektivnost farmakološke intervencije.“ Petroni je zagledao lica kolega kardinala. Stvarnost je bila takva da savremena medicina nije mogla da omogući oporavak, baš kao ni mirnu smrt. Na neki način, kardinali su takoñe odbijali da se suoče sa sopstvenom smrtnošću i smrknuto su se držali stare neelastične crkve koju su voleli. Petroni je bio odlučan da ih pritiska sve dok ne donesu odluku o papinoj ostavci, ali ova noć nije bila vreme za to. „Hvala, profesore Martines“, reče Petroni i završi sastanak. „Dali ste nam mnogo toga za razmišljanje i, ponovo, veliki smo vam dužnici. Gospodo, predlažem da u

245

nastupajućim danima svi posvetimo neko vreme mislima i molitvama da ovo ozbiljno pitanje sa kojim je Sveta crkva sada suočena bude rešeno.“ Dok se Petroni vraćao svojim odajama, razmišljao je o tome koliko je sada blizu dosezanja neograničene moći. Niko nije smeo da mu se ispreči na tom putu ni Doneli, ni Švajker, a pogotovo ne ona žena. ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE Tel Aviv Majk Mekinon je večerao sam u malom restoranu blizu američke ambasade u Tel Avivu, a onda se vratio na posao. Svitak Omega je bio više nego ikada van domašaja i on je umorno ukucao šestocifrenu šifru u brojčanik na blindiranim vratima u podrumu, iza kojih su radili „deklarisam ‘ i„nedeklarisam* agenti CIA u Izraelu. Bila je to poslednja od pet sigurnosnih provera čiji je početak bio kod straže na ulazu u ambasadu i provere na magnetometru. Kada je seo za svoj sto, uključio je N ne bi li se informisao o izraelskim izborima. Voditeljka N-a Džeraldina Rašmor pojavi se na njegovom ekranu. „Večeras u emisiji Od meñunarodnog dopisnika prisustvujemo promeni lica politike i mogućnosti da se obnovi nada za mir na Bliskom istoku. Posle ubedljive pobede Demokratske islamske stranke predsednika Ahmeda Sartavija na palestinskim izborima, profesor Josi Kaufman je proglasio pobedu na izraelskom glasanju. Idemo sada uživo u Jerusalim, gde je naš izveštač Tom Švajker. Tome, iznenañuje li ovaj rezultat? „I da i ne, Džeraldina. Da u smislu da su i Likud Arijela Šarona i laburisti Šimona Peresa pretrpeli velike gubitke u podršci birača. Ne u smislu da su profesor Josi Kaufman i njegova Liberalna stranka pravde vodili kampanju o samo jednom pitanju pravednom miru, što je naišlo na podršku običnih Izraelaca na isti način na koji je Sartavi našao podršku običnih Palestinaca. Mnogi ljudi s obe strane siti su ubijanja i nasilja, a ova dva čoveka predstavljaju istinsku nadu za miran suživot. Evo šta je profesor Kaufman imao da kaže kada sam sa njim razgovarao pre nekoliko minuta.a Na slici se sada pojavio Izraelac koji će uskoro biti premijer Izraela.

246

„Izraelci su imali priliku da glasaju za mir i učinili su to u velikom broju. Vreme je dfa se okonča ubijanje, vreme je da se okonča nasilje, i kao što sam rekao tokom ove kampanje, mir se može postići samo ako bude pravde za obe strane. Nijedna strana neće dobiti sve što želi, ali svi mi, Izraelci ili Palestinci, Jevreji ili muslimani, svi mi imamo prava da živimo u zemlji koja je mirna i bezbedna. „ A da li ozbiljno nameravate da smanjite ulaganja u odbranu?, upita Tom. „Neprestano ratovanje i ubijanje imaju razorne posledice, odgovori Josi. „Rat sa Irakom košta milijardu dolara nedeljno, a mi smo se ovde prošle godine zadužili kod Sjedinjenih Država za više od četiri milijarde dolara na ime odbrane. Ako postignemo dogovor o miru, a siguran sam da sa novim palestinskim predsednikom Ahmedom Sartavijem to možemo, izgradnja zida biće obustavljena, a ostali troškovi za odbranu dramatično će biti umanjeni. Taj novac može se usmeriti na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i zaštitu životne sredine kako bi naša deca mogla da dožive da u potpunosti razviju svoj potencijal. Predsednik Sartavi je već pozvao da mi čestita i dogovorili smo se da u bliskoj budućnosti iznesemo nacrt mirovnog plana. Tom se osmehnu. „Srećno i hvala vam što ste dali izjavu za N, profesore Kaufmane. „Bio je to Tom Švajker koji je razgovarao sa sledećim izraelskim premijerom. A sada nastavljamo sa vestima o ratu u Iraku... Majk Mekinon isključi televizor. Možda će ova dvojica moći da okončaju krvoproliće, pomisli on. Okrenu leña svom računaru i unese niz šifara. Prva elektronska poruka sa zaglavljem „Strogo poverljivo Omega“ stigla je od direktora. Za Mekinona od DCI. Predsednik će se sutra sastati sa velečasnim Bafitom pa je zatražio da ažuriramo podatke o potrazi za Svitkom Omega. Molimo dostavite do 17.00. „Jebo mater svojua, promrmlja Majk smrknuto. „Osama bin Laden i njegove lude mule jurcaju okolo sa dovoljno plutonijuma i deuterijuma da unište finansijske prestonice Zapadnog sveta, a Bela kuća se i dalje zamajava jednim svitkom s Mrtvog mora.“ Osmehnu se sebi. Makar će im rezultati izraelskih i palestinskih izbora dati temu za razmišljanje. Stejt department, Pentagon, ministarstvo finansija i druga ministarstva ima da poseku još jednu šumu kako bi proizveli mnoštvo „izjava o posledicama koje treba da objasne uticaj izbora na američke interese. Ako Tom Švajker ima pravo u vezi s tim da se Kaufman i Sartavi dobro poznaju, i ako ovi već prave nacrt mirovnog plana, Vašington će verovatno biti sveden na

247

posmatranje celog procesa iz prikrajka. To verovatno i nije tako loše, pomisli dok je otvarao sledeći izveštaj od Ešalona. Za vreme koje je proveo u Tel Avivu, Majk Mekinon nije ostvario veliki napredak, pogotovo kad su posredi presretnuti telefonski razgovori. „Prva pećina je bila gotovo sasvim izvesno u Kumranu, a Tom ga je s velikim zadovoljstvom snabdeo podacima o Lonerganu koji je, kako je primetio, sada bio s druge strane mora, na putu za Firencu, ali zaintrigirao ga je „stojeći cab’ iz 1950.“ Zar je moguće da u sefu u mirnoj biohemijskoj laboratoriji na Hebrejskom univerzitetu postoji nešto toliko osetljivo da se neko toliko trudi da to ukloni? Provale u sefove i obijanje brava bile su samo dve od mnogih Mekinonovih veština. Momci u podrumu u Lengliju bili su meñu najboljima u poslu i Majk se potrudio da se usavrši. Isto tako je proveo mnogo sati na unutrašnjem strelištu pre nego što je ubedio sebe da je ovladao svojim omiljenim oružjem. Umesto kalibra 22 koji su agenti uglavnom koristili, Majk je više voleo hekler-koh model 23, kalibra 45 APC sa prigušivačem i laserskim nišanom projektovanim za američke specijalne jedinice. Slutio je da će mu zatrebati. Venecija „Ovde Đovani.“ „Eminencijo, izraelski premijer“, najavi Vitorio. ,,Hvala.“ Veza je pucketala i čuo se prepoznatljivi glas Josija Kaufmana. ( „Buongiorno, Đovani, ovde Josi." „Josi. Čestitam! Kako ide? Molio sam se za vas.“ „Hvala, Đovani! Ide gotovo previše dobro. Za nedelju dana ću se sastati s Ahmedom, a naš nacrt mirovnog sporazuma je već prilično usaglašen, barem što se nas tiče, mada ne bih da mnogo trčimo pred rudu“, reče Josi. „Još postoji grčevito protivljenje nekih naseljenika na našoj strani, iako je nadoknada veoma velikodušna. Pustićemo ih da ostanu gde god budemo to mogli, a Palestincima ćemo to kompenzovati izraelskom zemljom, i mislim da će se opametiti.“ „A šta je sa fundamentalistima?“, upita Đovani. „Klju č je u tome da se Hamas, Islamski džihad i Brigade mučenika al Akse privole uz nas obećanjem palestinske države, Đovani. Neki njihovi pripadnici nikad se neće odreći terorizma, ali ako budemo uspeli da prevedemo većinu na našu stranu, uključujući rukovodstvo, fanatici će biti ostavljeni po strani. I Ahmed i ja smo sigurni da možemo to da postignemo i izvešćemo udarac dok još ima poleta u

248

glavnoj struji. Kada budemo utvrdili datum, šta mislite kako bi bilo da i vi uzmete malo učešća u mirovnoj ceremoniji? Nemamo nameru da ovde mešamo crkvu s državom, pa bi to pre bio ličan nego zvaničan poziv. Kad budemo ispeglali detalje, potpisivanje će se održati ispod Damask kapije i to će obaviti jedan Jevrejin i jedan musliman. Čini mi se da Avram ne bi imao ništa protiv da dobijemo podršku i od hrišćanstva.“ Đovani se nasmeja prisetivši se ponovo njihovog ribarskog izleta. ,,S velikim zadovoljstvom“, reče on. ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE Jerusalim Jusuf Sartavi otvori vrata sigurne kuće na zvuk prethodno dogovorenog kucanja. Uprkos zadatku čije je planiranje bilo u toku, Vašfe Habib je izgledala smireno i spokojno, kao da nikakvih problema nema. Sa samo devetnaest godina, prelepa devojka studirala je sociologiju na palestinskom univerzitetu AlKuds u Ramali. Da bi se izdržavala, vozila je vikendom bolnička kola i to ju je gurnulo u stanje krajnjeg očajanja. Kada su izraelski vojnici pripucali na njeno vozilo, pripisala je to grešci, ali u proteklih nekoliko meseci to se stalno ponavljalo i dvaput je bila ranjena. Izraelskim vojnicima uniforme Crvenogpolumeseca nisu ništa značile. Previše je puta Vašfe držala dete na samrti u naručju i previše je puta pokušala da zaustavi liptanje dragocene krvi mnogih drugih koji su ostali bez noge ili ruke zahvaljujući Izraelcima. Jusuf pogleda napolje na ulicu i uvede Vašfe unutra. „Restoran je Numero Venti“, reče on i pokaza na planu raskrsnicu ulica Kralja Džordža V i Ha Histradrut. ,,To je restoran za goste sa dubokim džepom i mete tamo često večeraju. Imaš rezervaciju da tamo obeduješ sledeće nedeljeK, reče Jusuf i pruži Vašfe koverat. „Upoznaj se sa rasporedom prostorija i obuci nešto otmeno, ali neupadljivo. Kad se uverimo da znaš ko su mete i kako treba da nosiš eksploziv, stavićemo te u stanje pripravnosti. Moraćeš da reaguješ brzo, pošto ponekad dobijemo obaveštenje o rezervaciji samo sat ili dva unapred.“

249

Vašfe mirno klimnu glavom. Jusuf izvadi dve fotografije iz fascikle. Bili su to standardni snimci sigurnosne kamere na Hebrejskom univerzitetu, kojom se snimaju svi predavači i osoblje. „Upamti lica nevernika tako da u završnoj fazi napada budeš u mogućnosti da se što je njioguće više približiš njihovom stolu pre nego što aktiviraš eksplozivni pojas.“ „Moje lice će biti poslednje što će videti.“ Vašfe se najzad osećala moćno i znala je da će se osvetiti za živote nedužnih. Tel Aviv Majk Mekinon je sačekao da se šifre podignu u njegovom računaru i da se najnoviji Ešalonov izveštaj pojavi na ekranu. Pre dva dana je došao do ključne informacije. Jedan Ešalonov izveštaj sadržao je i listing poziva sa jednog mobilnog telefona koji je pomoću satelita bio lociran u uličici kraj Jehuda ha Jamita, nedaleko od luke Stara Jafa u Tel Avivu. Opskrbljen neophodnim diplomatskim propusnicama za eventualne barikade na putevima, Majk je pronašao uličicu i staru garažu ispod jedne drevne kamene zgrade, ali njegovo osmatranje nije donelo nikakve nove rezultate. Sada, kada se pojavila najnovija uhvaćena poruka, činilo se da je pogodio usred srede. Operacija Omega, Ešalonovo presretanje, Tel Aviv. 261200Z sati. „Popravka sefa odobrena i sve propusnice obezbeñene. Nastavi sutra u 15.00.“ Majk je proverio grupu cifara za datum i vreme, a zatim i broj mobilnog. Poklapalo se sa uhvaćenom porukom koja je glasila: ,,Da, na mestu sam. Oni su na ulazu u Prvu pećinu.“ Izgleda da je sadržina sefa bila u vezi sa nadzorom nad doktorom Davidom Kaufmanom i doktorkom Alegrom Baseti. Da li bi to moglo da znači, upitao se on, da su njih dvoje pronašli nešto zaista značajno, dovoljno značajno da Hamas pošalje nekoga da to otme? Sutradan, nešto posle pola tri popodne, Majk je parkirao svoj svetložuti reno klio na mestu odakle je mogao da vidi uličicu, i sačekao. Bio je sam i izuzetno svestan toga da donosi odluku koju bi direktor CIA s pravom opovrgnuo. Još gore, pošto su presretnute poruke donosile više pitanja nego odgovora, u obaveštajnoj podlozi zjapile su velike rupe. Mosadu se ne bi naročito dopao bilo kakav pokušaj krañe svitka, a bez njihove pomoći Majk je bio prinuñen da skuje plan zasnovan na instinktu da prati operativca Hamasa i sačeka priliku.

250

Malo dalje niz ulicu, Đorño Feliči je spustio dvogled i upitao se zbog čega bi se CIA zanimala za jedan Svitak s Mrtvog mora. Hamasu bi dobro došlo malo pomoći, razmišljao je on i odsutno opipavao beretu kuguar skrivenu ispod Armanijevog sakoa. Tačno u 15.00 neki tamnoputi Arapin pojavi se nabočnoj kapiji. Vrata garaže ispod stare kamene kuće nisu bila od onih uobičajenih rolo-vrata, niti su se podizala. Bila su to velika, teška drvena vrata koja su se otvarala kao meh harmonike i Majk je posmatrao kako dežmekasti Arapin izvozi tamnozeleni kombi sa zlatnim natpisom sa strane: Lajbcol sefovi i obezbeñenje, ulica Ben Jehuda 84, Tel Aviv. Uličica se nalazila veoma daleko od ulice Ben Jehuda i Majk Mekinon je zaključio da, uprkos tome što je kompanija Lajbcol sefovi i obezbeñenje verovatno legitimna, tamo sigurno ne znaju da imaju ovaj kombi. Vozaču kombija kao da se nije žurilo dok je vozio po Tel Avivu, ali kada su dospeli na Drum 1 i autoput prema Jerusalimu, kombi je ubrzao, a Majk ga je pratio na rastojanju. Posle pola sata i tri barikade, za čiji je prolazak kombiju trebalo mnogo više vremena nego njemu, „čovek za sefovetc stigao je u kampus Hebrejskog univerziteta na gori Skopus. Posle kratkog razgovora i uputstava koje mu je dao čuvar na kapiji, mahnuli su Arapinu da uñe. Majk pomisli smrknuto kako Izraelci ponekad umeju da budu veoma predusretljivi i zapita se da li bi trebalo da sledi kombi i u kampus. To bi, pomislio je, samo privuklo pažnju, pa se zato smestio pored druma, odakle je mogao da posmatra ulaz. Jerusalim David je svratio u posetu biskupu O’Hari, a onda pohitao da se nañe s Alegrom u Numero Venti, razmišljajući o zapanjujućim Alegrinim rezultatima. Datiranje ugljenikom bilo je lako od 20. do 40. godine nove ere ali čak i uz Davidovu pomoć, Alegri je trebalo bezmalo dva meseca da dovrši prvobitni zadatak analize dve hiljade fragmenata i podeli ih u zasebne DNK grupe. Eseni su barem koristili samo tri kozje kože, pomisli David. Alegrina analiza omogućila je da fragmenti Jevanñelja po Tomi, svitka Velikog Isaije i Svitka Omega budu razdvojeni u tri velike plastične kese, ali izuzetno težak zadatak spajanja fragmenata Svitka Omega tek ih je čekao. „Davide, čestitamP Alegra podiže čašu sa šampanjcem kako bi nazdravila najnovijem pripadniku Kneseta baš kada se Eli pojavio s jelovnicima. „Čestitam vam na izboru, doktore Kaufman“, reče Eli pridruživši se Alegri s najboljim željama. „Sada se makar ukazala neka šansa za mir.“

251

„Nadam se da je tako, Eli, zaista se nadam, i hvala ti.“ Nedaleko odatle, u Muslimanskom kvartu Starog grada, Jusuf Sartavi je završavao podešavanje tankog eksplozivnog pojasa koji je napunio šalitrom. Da bi broj žrtava bio što veći, sa eksplozivom je bilo spakovano i više od tri stotine eksera i čeličnih kuglica. Vašfe je zadigla svoju elegantnu jaknu i on joj je čvrsto vezao pojas oko vitkog struka. „Drži detonator u džepu sve dok ne budeš morala da ga upotrebiš, objasni joj Jusuf, postaravši se da joj gornji deo odeće prikrije žicu koja je izbijala iz pojasa. „ A evo ti i sto šekela. Obavezno uzmi taksi, gosti restorana Numero Venti ne idu autobusom.c Majk Mekinon je odmeravao svoje mogućnosti. Na autoputu teško da bi mogao da presretne kombi, razmišljao je on previše saobraćaja i previše izraelskih patrola. Biće bolje da prati kombi natrag do Tel Aviva. Svako dalje razmišljanje prekinulo je ponovno pojavljivanje kombija na ulazu u univerzitet. Majk Mekinon je uključio motor i izvezao vozilo iz bočne ulice. Nešto pre nego što su stigli do druma za Nablus, naišli su na prvo od više mesta nasumične provere i Majk je s nelagodom sačekao da vozač kombija preda svoja dokumenta. Ako su njegove sumnje tačne i ako se u sefu nalazi Svitak Omega, a izraelski vojnici ga pronañu, biće to prava propast. Hamasovi dokumenti sigurno su vrlo profesionalno napravljeni, pomislio je Majk dok je posmatrao kako izraelski vojnici s uzijima mašu kombiju da proñe. Kada su došli do Tel Aviva, Majk je shvatio da je njegova prethodna procena bila tačna. Presretanje na autoputu nije dolazilo u obzir. Saobraćaj se nesmetano odvijao i pored još dva kontrolna punkta, a gume kombija je bilo lako izbušiti hicima iz pištolja, ali izraelskih patrola je bilo na sve strane i on je sebe primorao da ostane smiren dok ga je pratio. Kada se saobraćaj usporio na prilazima Tel Avivu i kada se spustio mrak, Majk se približio kombiju, plašeći se da mu lovina ne izmakne u saobraćajnoj gužvi Tel Aviva. Trideset minuta kasnije, Majk je gledao kako kombi skreće u uličicu i parkirao se što je bliže smeo. Majk obično nije nosio na rukama rukavice za vožnju, ali ovog puta su imale drugu svrhu i on je izvadio svoj hekler-koh iz kasete. Podigao je pogled i osetio olakšanje zbog toga što je drum prazan, kao i zahvalnost zbog škrtog uličnog osvetljenja u tom delu Tel Aviva. Brzo se stopio sa senkama i zadržao parkirana kola izmeñu sebe i svoje mete dok se tiho kretao uličicom.

252

Kombi se zaustavio ispred garaže i njegova lovina je ponovo imala teškoća sa otvaranjem teških harmonika-vrata. Koristeći kombi kao zaklon, Majk se tiho pomerio duž njegovog boka sve dok nije bio samo dva koraka daleko od Arapina koji je sada glasno psovao. Prosudivši da mu se bolja prilika neće ukazati, Majk okrenu hekler-koh u ruci kako bi snažno udario drškom Arapina po glavi, ali dok je to činio, Arapin se okliznuo na zemlji i posrnuo napred. Drška Majkovog pištolia tresnu Arapina po leñima umesto po glavi. Covek iz Hamasa bio je obučen da se nosi sa iznenadnim napadima s leña, pa je smesta pao na kolena. Snažno se oduprevši unazad, on odiže Majka u vazduh. Majk se instinktivno otkotrlja po zemlji ispred ulaza u garažu, s oružjem u ruci, i vide blagovremeno kako Arapin vadi svoje oružje. Tup. Tup. Tup. Prigušena 45-ica je zvučala neverovatno glasno kada je Majk ispalio tri brza hica u sledu. Obuka u Lengliju nije bila uzaludna. Arapin se uhvati za grudi i pištolj mu se bezopasno otkotrlja ispod kombija. Majk je gledao kako njegova lovina pada gotovo usporenim pokretom na pod garaže, u liptanju krvi, sa vidnom mržnjom u očima koja je sve više jenjavala. Majk Mekinon mirno odvuče telo u zadnji deo garaže i uveze kombi unutra. Pokupi tri utrošene čaure i stavi ih u džep. Uz pomoć malog mikrofona i slušalice koje je dobio od momaka iz podruma, Majk je čuo kako i poslednji prebacivač zauzima svoje mesto. Pošto je otvorio vrata starog sefa ,,čab“, pregledao je sadržinu. Bio je tu samo jedan koverat, a jedina oznaka spolja bila je napisana debelim crnim flomasterom: fl. Đorño Feliči je sledio Majka Mekinona s druge strane uličice. Operativac Hamasa bi trebalo da bude više nego ravnopravan takmac Amerikancu, pomislio je, ali odlučio je da se za svaki slučaj približi. Načas je Feliči izgubio dva čoveka iz vidokruga, iza kombija. Onda je začuo tri hica iz prigušene 45-ice i znao je da je ostao bez Hamasovca. Odlučivši da ne napadne Amerikanca u zatvorenom prostoru, Feliči je sačekao. Dok je agent CIA ulazio kombijem u garažu, Feliči je nisko čučao. Prošao je pored garaže i zauzeo zaklon iza parkiranih kola. Petnaest minuta kasnije, agent CIA se pojavio sa plastičnim omotom u ruci. Feliči je posmatrao kako se njegova meta brzo obazire oko sebe, pre nego što je pošla uličicom prema svojim kolima. Feliči izvuče beretu i tiho krenu za njim.

253

Majk Mekinon je začuo zvuk i smesta posegnuo za pištoljem dok se okretao prema njegovom izvoru. Jedan jedini metak pogodi ga meñu oči i on se nemo sruši na stazu. ČETRDESET PETO POGLAVLJE Jerusalim Josi će biti izvanredan premijer, Davidetc, rekla je Alegra dok obojicu. Oni ultraortodoksni Jevreji i naseljenici kipe od besa. Dok su se David i Alegra kucali čašama kako bi nazdravili miru, dva mladića zauzeta razgovorom blizu ulaza u Numero Venti prekinuše priču i odstupiše kako bi propustili unutra prelepu devojku. Vašfe Hatib uñe sa mnogo samopouzdanja u prepuni restoran i poñe prema Davidu i Alegri. Eli izañe iza šanka. Već ju je jednom video, i nije ga podstakla upadljiva devojčina lepota, već njegova dugogodišnja obuka i šesto čulo koje mu je govorilo da nešto nije sasvim u redu; niko od njegovih gostiju nikoga nije očekivao i svi stolovi bili su zauzeti. „Mogu li da vam pomognem?tc, upita Eli s učtivim osmehom kada ju je kucnuo po ramenu. Dok se okretala, starom konobaru nije promakao kratkotrajni izraz brige u devojčinim tamnim očima. Ona stavi ruku u džep i Eli ugleda žicu. Instinktivno obrnu devojku i uhvati je obema rukama, ali bilo je prekasno. Vašfe pritisnu dugme za detonaciju bezmalo dva kilograma šalitre. Eksplozija eksera, dima i smrtonosnih staklenih krhotina raznese restoran, a udarni talasi odjeknuše gromoglasno meñu starim kamenim zidovima. „Alegra!“ David zatrese glavom i zatetura se na noge. Krv mu je kuljala iz duboke posekotine na glavi. Alegra je bila bliža devojci i sada je nepomično ležala u lokvi krvi. U daljini se čuo tako poznat zvuk nailazećih sirena, koji će preneti najnovije vesti širom sveta. „Počinjemo ove vesti“, započe Džeraldina, ,,još jednim tragičnim bombaškim napadom u Jerusalimu, i prvi izveštaji ukazuju na to da je pet osoba poginulo i još desetak ranjeno, od kojih su neke u kritičnom stanju.“ To bi obično bila samo još jedna statistika na koje je svet postao imun usled puke učestalosti, ali ovog puta je bombaški napad za metu imao člana porodice

254

premijera Kaufmana i snimci su prikazivali bolničare hitne pomoći koji na kolicima guraju ranjene, na poprištu razaranja i u jezivim crvenoplavim rotacionim svetlima. Slika se pretopila u ulaz u bolnicu Hadaš u Ein Karemu, sa bledim licem vidno potresenog Toma Švajkera u prvom planu. „Tome, šta tamo ima novo?“ Uprkos ličnim vezama sa Davidom i Alegrom, Tomov glas bio je miran i odmeren. „Još jedna šokantna tragedija za narod Jerusalima usled bombaškog napada na jedan od najpopularnijih restorana, Numero Venti započe Tom. „Žrtava ima mnogo, a meñu njima su i premijerov sin, doktor David Kaufman, i jedna od najistaknutijih svetskih naučnica na polju arheološke DNK, doktorka Alegra Baseti.“ „Ima li vesti o njihovom zdravstvenom stanju?“ „Izgleda da doktoru Kaufmanu ukazuju pomoć zbog posekotina i poderotina, ali doktorka Baseti je još u operacionoj sali i za sada nema nikakvih vesti o njoj.“ U Rimu je državni sekretar, kome je bombaški napad prethodno već bio najavljen, netremice gledao izveštavanje uživo i bes mu je buknuo na pominjanje ženinog imena. „Tome, hoće li se ovo odraziti na mirovni proces?“ „Koliko god tragično bilo, Džeraldina, mislim da neće. Maločas je premijer Kaufman dao izjavu u tom smislu. Evo dela onoga što je imao da kaže.“ Premijer Izraela ušao je u bolničko predvorje i sa tužnim izrazom lica klimnuo glavom predstavnicima medija koji su ga čekali. „Večeras smo zajedno pretrpeli još jednu tragediju u onome što već vrlo dugo prepoznajemo kao ciklus krvoprolića i nasilja. Želim da prenesem najdublje saučešće onima koji su izgubili svoje najbliže u ovom besmislenom napadu na nedužne ljude. Želim da oni koji su za to odgovorni znaju da ovo samo osnažuje našu odlučnost da doñemo do pravednog mira. Za obe strane.“ U skladu sa vizijom Josija Kaufmana bilo je to što je mogao, čak i usred lične tragedije, da izbegne osvetničke pogrde kakve je koristila prethodna administracija. „Želim da svi Izraelci znaju da je predsednik Palestine Ahmed Sartavi bio meñu prvima koji su me pozvali i izjavili mi saučešće upućeno narodu Izraela.“ „Kako će se to odraziti na mirovni proces, premijeru?“ Pitanje je postavio Tom Švajker. On je upoznao izraelskog državnika i počeo da mu se divi, ali teška pitanja su se i dalje morala postavljati.

255

„Pre dve nedelje, predsednik Sartavi i ja objavili smo nacrt našeg mirovnog sporazuma. Danas se nije dogodilo ništa što bi izmenilo našu odluku i obe strane su veoma blizu postizanja sporazuma. Ovaj sporazum omogućava uspostavljanje palestinske države, i odreñuje rokove povlačenja naših naseljenika iz pojasa Gaze i sa Zapadne obale, na teritoriju samog Izraela. Veoma sam svestan bola koji će to prouzrokovati nekim Izraelcima, ali najvažnije je da svoju zemlju zadržimo sa granicama dogovorenim pre 1967. godine, kao i Palestinci svoju; a preseljenje naseljenika obavljaće se uz veoma veliku finansijsku podršku i poreske olakšice. Sporazum takode navodi nadoknadu za bezmalo osamsto hiljada palestinskih izbeglica koji će moći da se vrate u novu zemlju Palestinu. Uspostavili smo Zajedničko veće za upravu nad Starim gradom Jerusalimom sa garancijama za verske slobode i pristup, uz priznanje izraelske prestonice Jerušalajima na mestu sadašnje prestonice u Zapadnom Jerusalimu i priznanje palestinske prestonice A1 Kuds u Istočnom Jerusalimu. Takoñe smo se dogovorili o rokovima za rušenje zida koji se, kao i njegov parnjak u Berlinu, pokazao kao greška i jabuka razdora." Mnogi novinari bili su opčinjeni tim trenutkom. Imali su osećaj da prisustvuju stvaranju istorije. ,,A sada“, reče Josi završavajući intervju, „znam da ćete uvažiti moju želju da u ovom slučaju ne odgovaram na pitanja. Veoma rado ću to učiniti sledeći put.“ Niko nije postavio niti jedno pitanje premijeru Kaufmanu dok je izlazio iz sobe pune novinara, što je bio znak poštovanja prema pravom državniku. ,,Je li bilo ikakve meñunarodne reakcije na predlog tog sporazuma, Tome?“ „Kaufmanov i Sartavijev plan je vizionarski, Džeraldina. Nije to samo mirovni sporazum, već ima i mnogo širi kontekst. Na stotine miliona dolara za odbranu sada će moći da se usmeri u najzamašniji investicioni program u istoriji Bliskog istoka, a ako uspeju da stvore stabilno okruženje, obojica su sigurni da će ih meñunarodna zajednica podržati, pogotovo Evropska unija. Stvoriće se na hiljade radnih mesta u vodoprivredi, meñunarodnoj železnici, gradnji kanala, puteva, projektima odsoljavanja, obrazovanja i zdravstvene zaštite. Premijer Kaufman i predsednik Sartavi imaju viziju da sve države Bliskog istoka rade zajedno i da imaju članove u konsultativnom veću koje će po obliku biti nalik na Evropsku uniju. Evropske zemlje su već iskazale veoma jaku podršku, naročito Francuska i Nemačka, mada su Sjedinjene Države manje oduševljene i izgleda da su rezervisane u proceni. Najzanimljivija je jaka podrška koja dolazi iz Katoličke crkve.“

256

,,Od pape?“ ,,Ne baš, ali i dalje sa veoma visokog nivoa, od kardinala i patrijarha Venecije, Đovanija Donelija. Priča se da je kardinal Doneli prihvatio poziv da prisustvuje mirovnoj ceremoniji koja će se održati kod Damask kapije.“ „Profesor Kaufman svakako uliva nadu ljudima, Tome, ali da li je neko prihvatio odgovornost za najnoviji bombaški napad?“ „Jeste, Džeraldina. Hamas je brzo izdao saopštenje u tom smislu, zapretivši daljim napadima, mada im se to može obiti o glavu. Čak i Palestinci žele da vide Kaufmanov i Sartavijev uspeh. „Tome, hvala ti što si nam se pridružio u emisiji Od meñunarodnog dopisnika. sada, prelazimo na nuklearnu pretnju u Severnoj Koreji... Petroni je cepteo od besa( Pokušao je da umiri kovitlac misli i suzbije začetke panike koju godinama nije osetio. Izvadio je beretu gepard kratke cevi i prislonio obraz uz prijatno hladan metal. Doneli je još bio veoma živ, a možda i ona žena. Preostali primerak Svitka Omega još je bio izvan domašaja, a Petroni je znao da se novinareva istraga o Lonerganu zahuktava. Makar je zdravlje drhtavog matorog pontifeksa sve gore, razmišljao je on; i ako ništa drugo, Donelijeva poseta Bliskom istoku mogla se otkazati uz objavu u smislu da nije ispoštovan vatikanski protokol. Ako već nije mogao da ga ukloni odmah, držaće ga dalje od očiju javnosti. Donelijevo prisustvo na potpisivanju meñunarodnog mirovnog sporazuma sa tim muslimanima, pomislio je Petroni ogorčeno, bilo bi vrsta meñunarodnog priznanja koje bi moglo da okrene konklavu u njegovu korist. Petroni stegnu beretu još jače. Mrzeo je kada ne kontroliše stvari, mrzeo je to strasno, a sada je bio odlučniji nego ikada da doñe do željenih rezultata. ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE Tel Aviv Kada se vratio u svoj hotel u Tel Avivu, Đordo Feliči je odgledao reprizu razgovora Toma Švajkera i voditeljke N-a u emisiji Od meñunarodnog dopisnika. Još nije bilo nikakvih vesti o zdravstvenom stanju italijanske naučnice. Prisetio se trenutaka kada su ti prpošni sisići bili na meti njegovog snajpera. Šteta bi bilo da preživi, ali najava Donelijevog prisustva mirovnoj ceremoniji dala je Feličiju novu

257

ideju. Pokušavao je da nañe rešenje da ukloni kardinala Donelija, a da ga istovremeno ne uhvate, i taj plan bi mogao da upali. Ako kardinal pogine usled napada na premijera Izraela, neizbežna istraga ostaće usredsreñena na smrt premijera Kaufmana. Donelijeva smrt će moći da se otpiše kao nesrećni slučaj. Đorño je znao da Jusuf Sartavi duboko mrzi Izraelce, ali je li to dovoljno za ubistvo izraelskog premijera, zajedno sa Donelijem? Od svih zemalja sveta, Izrael je svakako bio meñu onima gde je najteže bilo izvršiti atentat. Feliči uze svoj mobilni i ukuca šifru tajnog telefona kardinala i državnog sekretara, očekujući da kardinal bude mračno raspoložen. Nije se razočarao. ,,Petroni!“ „Lorenco, ovde Đorño Feliči. Upravo sam video objavu da je kardinal Doneli pozvan u Jerusalim na ceremoniju potpisivanja mirovnog sporazuma, reče on ne pomenuvši to da je došao do Svitka Omega. ,,To je poziv na koji on neće moći da se odazove, Đorño. Sveti otac to nije odobrio, a ja pogotovo neću. Petroni je pomodreo od besa i reči su mu šištale preko telefonske linije. ,,Ja bih predložio da dozvolite da se ta poseta održi, Lorenco", odgovori Đorño ravno. ,,Na taj način ću moći da angažujem one čija nam je podrška potrebna kako bismo obavili ono ?to nam je potrebno. Petroni nije odmah odgovorio. Bio je priteran uza zid i nije to nikako mogao da izmeni. „Sudeći po dosadašnjim rezultatima vašeg truda, Đorño, izgleda da nemam drugog izbora, odgovori Petroni kiselo i zalupi slušalicu. Đordo se osmehnu. Petroni će biti koristan kao papa, ali ako ne bude, na spisku P3 postojali su i drugi. U meñuvremenu, bio je neizmerno zadovoljan time što je mogao da pusti beskrupulozno ambicioznog Petronija da se još malo krčka u neznanju o lokaciji Svitka Omega. David je stigao na treći sprat ogromne bolnice Hadaš i pokucao na vrata male spoljne kancelarije. ,,Za mene, doktore Kaufman? Nije trebalo! Sestra na odeljenju osmehnula se zgodnom posetiocu. Glava mu je bila lako previjena i držao je u ruci tuce ruža. David joj uzvrati osmehom. „Kako joj je? „Jutros mnogo bolje. Još je malo uzdrmana, pa ćemo je zadržati na posmatranju još jednu noć, ali trebalo bi da sutra već budete u mogućnosti da je vodite kući. „Znam da nije vreme posete, ali da li bih mogao do nje? „Naravno."

258

David poñe hodnikom za sestrom. Jedan agent obezbeñenja iz Šin Beta sedeo je neupadljivo u blizini privatne Alegrine sobe. Najava onog što dolazi, pomisli David tužno. Alegrino lice bilo je u modricama i prekriveno malim posekotinama. Ruke su joj bile u zavojima, baš kao i stopala. Na svu sreću, ozlede su joj izgledale mnogo gore nego što su to zapravo bile. Ipak, uspela je da se osmehne Davidu dok je posmatrala kako stavlja ruže u vazu. Kada je završio s tim, poljubio je njene nepovreñene usne. „Davide, ruže su divne. Čak ni ja nisam mislila da si toliko romantičan", našali se ona, a onda se uozbilji. „Kako je Elijeva porodica?“, upita ona. „Možemo li ikako da im pomognemo?“ Alegru je srce bolelo zbog Elija, spasao joj je život. „Razgovarao sam s njegovom ženom“, odgovori David tiho. „Trudi se da se izbori koliko god može. Sigurna si da i dalje želiš da učestvuješ u ovome?“ Alegra se odiže sa jastuka i nagnu prema Davidu, uzevši ga za ruku. ,,Da si jedan od onih koji hoće da se nasiljem bore protiv nasilja i da misliš da ne postoji drugi način, možda bih se i predomišljala. Svim srcem verujem u mir koji ti, Josi i Ahmed pokušavate da postignete. Isto tako znam da te mnogo volim i ne želim da te pustim tek tako da mi odeš.“ Davidove oči su se zamaglile dok je gledao u Alegru koja mu se osmehivala. Biće dovoljno vremena da joj kaže za provalu na univerzitetu kada se u potpunosti bude oporavila. ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE Nablus Jusuf Sartavi se otimao nekome ko ga je gušio i držao priko- vanog za tle. Pokušavao je da se oslobodi i dvaput je jeknuo pre nego što se probudio, sav u znoju. Suze su mu ponovo potekle posle preživljavanja masakra porodice. Jusuf pogleda na časovnik. Četiri sata. Jutrom se uglavnom budio u to doba, i pošto je znao da više neće moći da zaspi, skuvao bi malo kafe i još jednom razmislio o bratovljevoj kapitulaciji pred nevernicima. Jedanaesti septembar je pokazao za šta

259

je islam sposoban, hvaljen nek je Alah. Sada su mu izgledi za postizanje mira s Izraelcima mučili dušu, ali mirovni sporazum nije bio jedino što ga je mučilo. Morao je da se nañe sa Đorñom Feličijem i tome se nije radovao. Jusuf je znao da Feliči neće biti naročito blagonaklon zbog zabrljane krañe svitka ili preživele naučnice, ali plan za novinara je bio spreman, a sa naučnicom će pokušati ponovo. Jusuf je predložio da se sastanu u parku gde niko neće moći lako da ih prisluškuje, a u sastanku u senci Kneseta bilo je i fine ironije. „Moje mušterije u Rimu veoma su nezadovoljne zbog gubitka Svitka Omega reče Feličimračno. Pošto je svitaksadabio u njegovim rukama, Đorño Feliči nije nameravao da isplati ništa od vatikanskog novca. Jusufovo mršavo, osunčano lice i tamne oči ostali su nedokučivi. „ A izgleda da su još nezadovoljniji time što za sada niste uspeli da uklonite italijansku naučnicu.“ ,,To nije laka meta. Ona je sada deo premijerove svite, mada je naša devojka došla veoma blizu i naučnica sledeči put neće imati toliko sreće.“ „ A da li držite novinara pod nadzorom?a „Njegova SIM kartica je sada u identičnom telefonu punom eksploziva. Ako bude neophodno, novinara ćemo lako ukloniti." Đorño Feliči posprdno šmrknu. „Ugovor za Svitak Omega neće biti isplaćen sve dok ga ne isporučite, ali postoji način da se iskupite i prilika da obezbedite još više sredstava za svoju stvar.“ Jusuf je slušao dok mu je Feliči opisivao detalje novog ugovora o italijanskom kardinalu. „Ali postoji jedan uslov“, upozori ga Feliči. ,,To mora da se izvede kao deo napada na mirovnu ceremoniju i izraelskog premijera.“ Jusuf nije odmah odgovorio. Iako Đorño Feliči to nije znao, Jusuf je već dugo razmišljao o atentatu na premijera Josija Kaufmana, uključujući i mogućnost uništenja mirovne ceremonije, i već je pripremio začetke plana. Sve do sada nedostajala su mu kritična sredstva da obezbedi njegov uspeh. „Takav ugovor bio bi ekstremno težak i vrlo skup“, reče Jusuf, znajući da ne treba da pita zbog čega nevernici hoće atentat na jednog od svojih sveštenika. „Obezbeñenje će biti veoma veliko. Oblast oko Damask kapije biće zatvorena gore od aerodroma Ben Gurion. Sa odgovarajućim eksplozivom mogao bih da sprovedem bombaša samoubicu kroz kordon, ali sumnjam da bi bombaš samoubica stigao dovoljno blizu glavne grupe pre nego što bi ga ubili. Pogibija samo nekoliko izraelskih vojnika bila bi neuspeh.“

260

„Laki avion?“, upita Feliči. Jusuf odmahnu glavom. „Razmišljao sam o tome. Imamo pilota koji je više nego voljan da se osveti za ženinu smrt, ali njega čuvam za neki drugi dan. Damask kapija suviše je dobro čuvana za to. Naš avion bi mogao da poleti jedino iz Libana ili Jordana. Oko Jerusalima je zona zabranjenog leta i čim naš čovek skrene s odobrenog plana leta, izraelski F-16 će ga skinuti sa neba.“ Jusuf je gotovo prosiktao te reči, a onda je zastao, sa zamišljenim izrazom na licu. Pošto se njegov brat sada pridružio nevernicima, Jusuf je odlučio da ga ubije ako mu se ukaže prilika za to. Ovaj plan bi mogao i to da postigne, ali Jusuf je znao da će morati da bude blizu, što znači da će i sam možda poginuti.Isto tako je znao da će njegov plan biti uspešan samo ako doñe do odgovarajućeg eksploziva, eksploziva koji je veoma teško pronaći. A sada, hvaljen nek je Alah, možda postoji ta mogućnost i možda će Jusuf steći sebi mesto u raju. ,,I dalje može da se izvede“, reče on konačno, ,,ali biće to operacija veoma visokog rizika. Postoji potreba za znatnom nadoknadom.“ ,,Naravno“, odgovori Đorño. „Šta imate na umu?“ „Treba mi najmanje šest kilograma semteksa.“ „Mora li baš da bude semteks?“ Jusuf klimnu glavom. ,,To je jedini eksplozivkoji bih mogao da unesem, ali čak i tako mom planu će biti potrebno izvesno doterivanje, reče ne obrazlažuči to dalje. „Semteks je ekstremno stabilan i teško ga je slučajno aktivirati. Može se oblikovati u praktično svaki željeni oblik, što će u ovom slučaju biti od kritične važnosti. Najvažnije je to što ne odaje nikakav miris tako da psi tragači ne mogu da ga nanjuše.“ „Može li se uopšte otkriti?“, upita Đorño, zadivljen profesionalnošću svoje palestinske veze, razmišljajući već unapred o tome kako da reši problem unosa eksploziva u Izrael. ,,Da, ako ga obaspete neutronima. Oprema za to je veoma skupa i teško da će biti tamo, osim ako Izraelci ne budu imali dojavu, čak ni kad je posredi mirovna ceremonija.“ „Koliko su vaši planovi bezbedni od provale?“ „Ovaj plan je posebno smišljen tako da za njega zna samo onaj ko mora. Vi ste saznali njegove grube obrise zato što bez vas ne mogu da doñem do semteksa“, odgovori Jusuf hladno.

261

Đorño Feliči je Palestinca poznavao samo preko šifrovanih poruka, ali počeo je prema njemu da oseća sve veće poštovanje. „Ima li još nešto?“, upita on. „Dvadeset miliona dolara. Plus troškovi, plativo unapred“, odgovori Jusuf. ,,To je veoma veliki iznos, druškane.“ ,,U skladu sa veoma velikim rizikom", odgovori Jusuf, bezizražajnog lica. „Hamas se ne razlikuje od ostalih organizacija. Ako mislimo da nastavimo s borbom, potrebna su nam sredstva za to.“ ,,I italijanska naučnica će verovatno biti na mirovnoj ceremoniji?“, upita Feliči, vrativši se na prvobitnu metu. ,,U prvom redu“, odgovori Jusuf. „Moguće je da i nju uhvatimo u mrežu“, dodade, pročitavši Đordove misli. Pre nego što je Đorño Feliči pošao za Rim, ostavio je šifrovanu poruku kardinalu Petroniju. Semteks će morati da obezbedi jedna od vatikanskih firmi koja proizvodi eksplozive, kako bi bio isporučen u crnoj diplomatskoj torbi. Jerusalim „Veliki ustupak", reče David dok je mahao svima koji su im poželeli sreću u bolničkom predvorju i pratio Alegru do državnog automobila koji ih je čekao. „Onslou je dobio slobodan dan.“ „Rekao si to gotovo setno“, prekori ga Alegra. ,,Pa, pola dana. Uzećemo ga kad se odvezemo do mene.“ „Do nas!“, šapnu Alegra i ćušnu ga laktom u rebra. „Kako se osećaš? Rekao bih da si se sasvim oporavila“, reče David dok je masirao dijafragmu. ,,Pa, donekle“, odgovori ona sa prepoznatljivim osmehom. Posle ručka su se odvezli prema Starom gradu i pošli kod biskupa O’Hare. „Kuda to idemo?“, upita Alegra, kada je shvatila da ne voze prema gori Skopus. „Sve će ti se razotkriti“, reče David s čudnim izrazom na licu. Na vratima ih je sačekala neodoljiva sestra Katarina. „Davide! Alegra! Uñite, uñite. Drago mi je što ste dobro, Alegra.“ Reči su sustizale jedna drugu dok ih je vodila uz stepenice. ,,Alegra! Patrik pozdravi Alegru raširenih ruku. „Svi smo se razboleli od brige. Sestra Katarina i ja smo danas bili u bolnici, ali rekli su nam da ste dobro. Strašno mi prija što vas vidim na nogama.“

262

„Imala sam mnogo sreće, Patriče, i hvala vam. Izgleda da još nije nastupilo moje vreme“, dodade s osmehom. „Mada sam malo zbunjena zbog toga što se nalazimo ovde iako nas čeka toliko posla.“ Alegra pogleda Davida upitno. „Smem li, Patriče?“ ,,Da budemo sigurni, Davide. Ovde je bilo sasvim bezbedno.“ David pfide velikoj slici na zidu i blago je odiže, pa je spusti na pod, otkrivši drevni zidni sef. Okrenu kombinaciju i izvadi dva velika omota koja je Alegra smesta prepoznala. „Samo dva?“, upita ona, sa izrazom zabrinutosti na licu. „Jevanñelje po Tomi i Svitak Omega“ ,,Ne razumem. Šta se dogodilo sa Isaijinim svitkom?“ „Onog jutra pred bombaški napad pozvao me je Josi. Jedna njegova veza iz Mosada dojavila mu je da je moguće da su svici u laboratoriji pod nadzorom, pa sam zamolio Patrika za pomoć i upoznao ga sa svime.“ „Đovani i ja smo tako često razgovarali o Svitku Omega> Alegra“, reče Patrik, ,,i on mi je rekao šta se desilo Jovanu Pavlu I. Fragmenti ne bi nikada bili bezbedni u sefu univerziteta, jer naprosto previše ljudi ima pristup laboratorijama.“ „Onaj laboratorijski asistent nemirnih očiju?“, upita Alegra kada se okrenula prema Davidu. David klimnu glavom. „Pronaden je mrtav u jednoj garaži u Tel Avivu, zajedno sa nekim agentom CIA. Obojicu su nadzirala kola Mosada, ali u njih je udario kamion kada su prošla na crveno. Ko god sada ima omot sa Isaijinim svitkom, misli da ima Omegu.“ „Dakle, za ovim traga više grupa“, primeti Alegra. ,,Da, i sve dok one misle da je to kod nas, posmatraće nas neprestano. Obeležio sam omot simbolom omege, ali morao sam nešto da stavim unutra, nešto što će ih zavarati maksimalno dugo, pa sam zato žrtvovao kopiju Isaije. Nadali smo se da će Mosad doći do nje, ali... Pa, izgleda da nijedna služba obezbeñenja nije savršenau, reče on sa prizvukom razočaranosti u glasu, ,,ali makar je original Isaije još u Svetilištu knjige" Alegra se osmehnu. „Vas dvojica ste pravi zavereniciC, reče ona. „Ovo je verovatno poslednje mesto na kojem bi iko pomislio da ih traži. ,,U prethodnom životu bio sam jedan od Nabukodonosorovih uhodac, reče Patrik kroz kikot. „Voleo bih da se zadržim tu sa vama, ali imam sastanak preko puta, reče on i pokaza glavom prema crkvi Svetog groba. „Mada jedva čekam da saznam šta se to nalazi u Svitku Omega“

263

,,To će potrajati neko vreme, Patriče", reče David. „Hvala što ste nam stavili na raspolaganje svoj salon. „Zanimljivo je to što više grupa pokušava da se dokopa ovoga, reče Alegra posle Patrikovog odlaska. „Mada mislim da znam ko čini jednu od njih. David klimnu glavom. „Petroni i njegovi momci. Moguće je da nas još posmatraju, pa ćemo da izmajmunišemo tako da izgleda kao da i dalje radiš na nekim fragmentima u laboratoriji, mada ako misle da Omega više nije kod nas, neko vreme će nas ostaviti na miru. „Koliko će trebati da se fragmenti Omege sastave?u „Teško je to proceniti, ali pošto su svici sada razdvojeni, zadatak će nam biti daleko lakši. Josi mi kaže da planiraju da održe mirovnu ceremoniju za dva meseca, što je i dalje dosta pre Lonerganovog povratka, pa se nadam da ćemo do tada već biti blizu rešenja. „Da li treba da vratimo ostale fragmente u riznicu? ,,Za to ima dosta vremena. Radije bih sačekao dok ne budemo u stanju da vratimo tri komada Svitka Omega koji su bili zalepljeni za poklopac kutije i da to obavimo odjednom. Imam jednog prijatelja koji se bavi restauracijom starih knjiga i pergamenata. Jedna od njegovih veština sastoji se u tome da kopira dokumenta tako da izgledaju staro. U ovom slučaju veoma staro. „Imaš veoma zanimljive prijatelje, reče Alegra i zakoluta očima. ČETRDESET OSMO POGLAVLJE Jerusalim Mediji su imali tu vest već gotovo dva meseca. Ubistvo Majka Mekinona bilo je neprijatno kako za Izrael, tako i za Sjedinjene Države, a CIA je kategorično poricala da je Mekinon imao ikakvo ovlašćenje da se umeša u ono što je sada ličilo na krañu neke izraelske starine. Mosad nije hteo da prihvati ništa od toga. Na kraju su došli do kompromisa. Pod uslovom da ime „čoveka pedesetih godinace i njegova povezanost sa CIA ne budu obelodanjeni, sve jogunastiji mediji mogli su da izveste o dvostrukom ubistvu u uličici nedaleko od Jehuda ha Jamita i objave spekulacije o Svitku Omega koje su se nedeljama vrzmale po Jerusalimu i Tel Avivu. Odbrambeni ureñaji vredni četiri milijarde dolara su donekle kupili

264

saradnju, čak i kad su Izraelci posredi. Prvi izveštaj pojavio se na naslovnoj strani Džeruzalem posta, zajedno sa izveštajem o operaciji grla pape Jovana Pavla II i njegovom sve gorem zdravlju. Lov za Svitkom Omega se nastavlja Policija u Tel Avivu zbunjena je pljačkom na Hebrejskom univerzitetu koja se odigrala pre nekoliko nedelja, i naknadnim dvostrukim ubistvom u uličici nedaleko od Jehuda ha Jamita, priznao je danas policijski zvaničnik zadužen za taj slučaj, glavni inspektor Amos Raviv. U drskom prepadu na jednu univerzitetsku laboratoriju, osumnjičeni operativac Hamasa, koji je vozio kombi sa oznakom jedne lokalne sigurnosne kompanije, ukrao je sef preuzevši ga tobože radi popravke. Ubijeni vozač kombija pronañen je u garaži blizu luke Stari Jafo, zajedno sa još jednim muškarcem, navodno pedesetih godina, čije ime još nije objavljeno. nU ovoj fazi još nemamo nikakvu predstavu o tome šta je to u sefu moglo da interesuje Hamas“, rekao je inspektor Raviv, priznavši da kolaju glasine o tome da se unutra možda nalazio Svitak Omega. Hebrejski univerzitet je odbacio te glasine kao besmislene izmišljotine. „Koliko mi znamo, sef je bio prazan", rekao je glasnogovornik Hebrejskog univerziteta, porekavši da univerzitet ima ikakve veze sa Svitkom Omega. Rokfelerov muzej je odbio da pruži bilo kakav komentar. „Trenutno nemamo nikakvih značajnih tragova pa se obraćamo svima koji su bilo šta videli, da se jave“, rekao je glavni inspektor Raviv. Asošiejted pres. Odbijanje direktora Rokfelerovog muzeja da „pruži bilo kakav komentar“ usmerilo je pažnju medija na ono što bi muzej mogao da krije i zabrinuti Žan-Pjer La Fransi telefonirao je kardinalu Petroniju da bi ga o tome obavestio. „I ovde nas zovu, eminencijo, i ukoliko neko nešto ne kaže, ovaj pritisak neće proći.“ „Prepustite to meni“, reče Petroni ledeno. Lonergan je dovoljno dugo bio odsutan, odluči on. Došlo je vreme da debeli akademik prestane da glavinja po svetu i da se vrati i radi ono za šta je plaćen, da štiti interese crkve. Petroni pozvoni svom ličnom sekretaru. ,,Eminencijo?“, odgovori otac Tomas. „Znamo li gde se nalazi monsinjor Lonergan?“ „Na turneji negde u Evropi, drži predavanja. Moguće u Firenci.“

265

,,’Moguće’ nije dovoljno, oče Tomase. Ustanovite to i pozovite ga.“ Državni sekretar isključi interkom nervoznim brzim pokretom. Firenca Na II Museo Archeologico u italijanskom gradu Firenci Derek Lonergan je zaključio svoje predavanje o Svicima s Mrtvog mora. „Ponavljam da nema nikakve sumnje, reče on podignute brade i gotovo zatvori oči, ,,da Svici s Mrtvog mora potiču iz perioda od dve stotine godina bre Hristovog roñenja. ,,Gomila od osamnaest ljudi učtivo je aplaudirala, a onda su se jedno po jedno izvinili i ostavili monsinjora Lonergana u rukama nesrećnog direktora, koji je na kraju uspeo da ga smesti u taksi i pošalje u njegov hotel na obali reke Arno, okrenut Ponte Vekiju. „Šankeru, sipajte mi trostruki viski. Moram da podmažem glasne žice, reče Lonergan dok je sedao na barsku stolicu i glasno podrignu. Više ljudi koji su sedeli u belim foteljama raštrkanim u elegantnom enterijeru glavnog bara hotela Lungarno podiglo je obrve. „Certamente, Signor odgovori šanker. ,,Vi ste pevač?, upita on s osmehom, i izgovor engleskog nije mu bio savršen, ali daleko je bio bolji od Lonerganovog italijanskog. „Pobogu, čoveče. Zar ste svi vi ovde poludeli? Držao sam predavanje veoma brojnoj i zadovoljnoj publici o tajnama Svitaka s Mrtvog mora. Čuli ste za Lonerganova predavanja? Veoma su slavna. ,,A! Monsinjor Lonergan. „Glavom i bradom. „Stigla je poruka za vas. Dereku Lonerganu nije palo na pamet da ga je šanker možda prepoznao samo zahvaljujući imenu napisanom u telefonski dostavljenoj poruci koja je glasila: „Hitno i smesta se vratite u Jerusalim. La Fransi. „Lei e va bene, Signor? upita šanker sa zabrinutim izrazom na licu.

266

ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE Jerusalim Dan mirovne ceremonije osvanuo je lep i topao, i Kohatekov inženjer zvuka proveo je ceo dan u nadgledanju priprema. Bilo je kasno popodne i Jusuf je stajao naslonjen na skelu i zagledao popravljenu Damask kapiju kojoj je pristup sada branila izraelska vojska, bez uobičajenih tenkova i oklopnih kola. Na veliku žalost nekih oficira, premijer je naredio da „svačiji život mora da se poštuje“ i primenjena je nova politika najmanje primene sile. I pored toga, nisu svi bili za mirovni sporazum i minimalno prisustvo još je bilo vidljivo. Svaka stolica, sto, sanduk s opremom, pa čak i poljski toaleti podvrgnuti su strogom pretresu koji su obavile stotine običnih vojnika, odreda za pronalaženje bombi i pasa tragača. Na svim ulazima postavljeni su nizovi magnetometara i mladi izraelski vojnici nervozno su čuvali kontrolna mesta. Tuda će morati da proñu svi koji budu hteli da prisustvuju ceremoniji, osim ministara i njihove svite i proverenih visokih zvanica. Već su se formirali dugi redovi. Čak i sa svim tim obezbeñenjem, Jusuf je znao da odlučan napad može da uspe i klimnuo je glavom mladom Palestincu koji je bio na njegovom platnom spisku. Lažna dokumenta su prošla proveru i Jusuf je posmatrao kako se mladić zavlači za upravljač viljuškara. Najednom se viljuškar zanese unazad u pult za govornike, onaj na čijoj su prednjoj strani bili specijalno postavljeni motivi. Glasno struganje privuče pažnju svih u okolini i Jusuf pojuri prema nesrećnom vozaču, zamahujući pesnicom. „Jebote, idiote glupi!“, opsova on. „Gledaj šta si uradio!“ Jusuf je zurio u razbijene ostatke pulta sa izrazom očajanja na licu. Brzo mu se pridružiše dva izraelska oficira, od kojih je jedan bio general-major Avrahim Mišal, čovek zadužen za bezbednost mirovne ceremonije. „Imate li drugi?“, upita general Mišal. ,,Da, ali nemamo mnogo vremena. Bar ovo nije oštećeno“, odgovori Jusuf i preñe dlanovima preko simbola Izraela i Palestine. „Može li se obezbediti pratnja, generale?“, upita on. „Skladište nam je u Zapadnom Jerusalimu, a nisam siguran da ćemo drugi moći blagovremeno da dovezemo zbog saobraćajne gužve.“

267

General-major Mišal se obrati mladom kapetanu koji je stajao kraj njega. „Nañite ovom čoveku kamion i dovezite zamenu ovamo što je pre moguće.“ Sat kasnije, Jusuf je posmatrao kako vojnici na kontrolnom punktu na drumu za Nablus zaustavljaju izraelski vojni kamion sa rezervnim pultom privezanim pozadi. Usledio je kratak razgovor izmeñu kapetana u kabini kamiona i vojnika koji je bio na dužnosti na kontrolnom punktu, a onda je vojnik mahnuo da kamion može da proñe. Jusufu je trebalo dvadeset minuta da ponovo pričvrsti nacionalne simbole i poveže novi mikrofon sa sistemom na podijumu ispod Damask kapije. Njegov glas razleže se nad Starim gradom Jerusalimom. „Proba... proba... proba...“ Zadovoljan, on isključi mikrofon. „Sve u redu?“, upita general Mišal, prišavši sa mesta gde je stajao i posmatrao kako gomila ispunjava prostor ispred drevne kapije. „Dobro je, hvala, i hvala vam za pratnju. Ne verujem da bismo stigli sa zamenom bez toga“, odgovori Jusuf. „Drago mi je što sam mogao da pomognem“, reče general Mišal s osmehom. Dešifrovanje Svitka Omega potrajalo je dva mukotrpna meseca i sada je preostalo samo deset delova. U popodne mirovne ceremonije, David i Alegra su se skockali za to veče i pošli kod Patrika. „Jeste li videli članak u Džeruzalem postu o ubistvima i sefu, od pre nekoliko dana?“ upita Patrik. „Čudo da je toliko trebalo da to dospe u novine.“ „Verovatno zbog tog Amerikanca. Tom mi kaže da je on bio agent CIA i da postoji nareñenje da se mediji ne obaveštavaju, što celu stvar čini još mutnijom." „Članak je prilično nejasan“, reče Alegra. „Tek treba da ga identifikuju, a posle onoga što se desilo sa Jovanom Pavlom I, ne bi me iznenadilo da vatikanske gorile imaju neke veze s tim.a „Nevolja je u tome što je to ponovo podstaklo veliko medijsko interesovanje za Svitak Omega, pa se nadam da oni koji misle da su ga se dokopali neće previše podrobno da zagledaju to što imaju, reče David, smestivši još jedan fragment. Još samo četiri. Poruke o Magdaleninim brojevima i DNK već su bile vrlo jasne. Upozorenje je bilo gotovo potpuno. ,,I dva otkrovenja ismejaće treće, reče on prevevši sa jezika koine, „mada će sva otkrovenja Avramova biti. „Izgleda da je Josi bio u pravu kada je govorio o sukobu civilizacija, primeti Patrik mračno. „Ali, samo što nije pola sedam, možda je bolje da ovo ostavimo za sutra.

268

,,Da, reče David nevoljno. „Dok se odšetamo tamo i proñemo kroz obezbeñenje, orkestar će biti sasvim zagrejan. Ovo je čekalo dve hiljade godina, pa može da sačeka još jedan dan. Davidov mobilni zazvoni i on ga uze sa stola. „David Kaufman. Alegra je instinktivno znala da nešto nije sasvim u redu, pa je napeto sačekala da on prekine vezu. ,,To je bio Hafiz, reče on dok su mu misli jurcale. „Upravo je dobio poruku u kojoj stoji da Lonergan treba da stigne iz Evrope kasnije večeras. Ide u muzej pravo s aerodroma i direktor ga čeka u devet. Hafizu su rekli da ostane na dužnosti ako im zatreba. ,,Pa on treba da se vrati tek za mesec dana!“ „Sledeće nedelje je trebalo da održi predavanje u Londonskom arheološkom društvu. Lonergan ni za živu glavu ne bi propustio takvu tezguc, primeti Patrik. ,,Da ne pominjemo prekovremeni rad. U pet sati je obično već u baru, reče Alegra, shvativši da im vreme ističe. ,,To može da znači samo jedno, reče David. „Neko mu je naredio da se vrati i kladim se da je razlog onaj članak o Svitku Omega“ „Lonergan će se zabrinuti zbog mogućnosti da su fragmenti potekli iz njegovog sanduka i, ako već ide pravo u muzej, proveriće da li su tamo pre sastanka sa direktorom, reče Alegra. ,,U pravu si, bolje da sam vratio tamo Jevanñelje po Tomi kada smo dobili tri duplikata fragmenta Omege. Sada je malo kasno, reče žalosno David, ,,ali ne smemo to rizikovati. Moraću da sada vratim Jevanñelje po Tomi u sef. Nadam se da Lonergan neće previše podrobno da pretražuje svoj sanduk. ,,A ceremonija, Davide? Propustićemo je! „Idi ti sa Patrikom. Ja ću vam se kasnije pridružiti. „Vala nećeš. Idem i ja s tobom. Ako na vreme uñemo u sef, možda ćemo moći malo kasnije da stignemo i na ceremoniju. „ A spoljne bezbednosne patrole?, upita Alegra kada su se uvezli na parkiralište muzeja. „Moraćemo da rizikujemo, reče David. Alegra pretrnu kada se patrolno vozilo zaustavi iza njih na parkiralištu.

269

Rim Kardinal Petroni uključi televizor. Dve vesti dominirale su u svetskim medijima: papino sve slabije zdravlje i mirovna ceremonija u Jerusalimu. Petroni je posmatrao kako TV mreža rekapitulira dogañaje iz prošlog meseca, sa snimkom ambulantnih kola koja prevoze bolnog pontifeksa na rimsku kliniku Gemeli. Pontifeks je slabašno mahnuo sa nosila, a Petroni je posprdno frknuo. Kada se papino disanje pogoršalo, tako da je bila neophodna traheotomija, Petroni je odobrio vatikanske izveštaje za medije, pripremljene tako da ohrabre vernike. Sada, u papskom stanu neposredno iznad njega, stari papa je pretrpeo srčani udar i otkazali su mu bubrezi. Petroni se razljutio zato što je papski lekar za sebe čuvao stvarno stanje papinog zdravlja, ali sada je papino stanje bilo neizlečivo i preostalo mu je možda još nekih četrdeset osam sati života. Petroni je dozvolio sebi da se zadovoljno osmehne. Imajući u vidu legendarnu pontifeksovu tvrdoglavost, ovaj bi mogao da opstane još malo duže, ali traženje njegove ostavke više neće biti neophodno. Petroni je naložio nevoljnoj kancelariji za odnose sa medijima da pripreme obaveštenje ,,za slučaj da Gospod pozove papu sebi“ i to je sada bilo spremno za potpis. Petroni se nagnu napred na stolici dok su prizori osvetljenih prozora papskog stana bledeli, da bi ih zamenila zlatna kupola Omarove džamije. N je, zajedno sa svetskim medijima, pokrivao tekuću mirovnu ceremoniju u Jerusalimu. Meñunarodni novinari dobili su mesta na vrhu starog Zida, s jedne strane, a Tom Švajker je objašnjavao dogañaje koji su doveli do potpisivanja i nove nade za budućnost. Ali ne i za tebe, razmišljao je Petroni. Njegova veza iz Vašingtona obavestila ga je da je Švajkerova istraga Lonerganove prošlosti dosegla čak do FBI-ja i Petroni je rekao Feličiju da preñe na izvršenje sledećeg nivoa, koji će biti obavljen istovremeno sa atentatom na Donelija. Jerusalim Kamere koje su pokrivale dogañaj bile su smeštene na nekoliko mesta blizu prednje strane podijuma. Predsednik Ahmed Sartavi govoriće u ime nove države Palestine, a kao svešteno lice, govoriće i u ime muslimana u Palestini, sa podrškom jerusalimskog imama na podijumu. Premijer Josi Kaufman govoriće u ime države Izrael, a kao jevrejski vernik, govoriće i u ime jevrejske vere, uz podršku glavnog jerusalimskog rabina. Kardinal Đovani Doneli, patrijarh Venecije, dodaće i podršku hrišćanstva, treće velike vere Avramove. Đovani će govoriti prvi, zatim Ahmed, pa Josi. Tri lidera, tri državnika, tri čoveka s vizijom. Kada se govori

270

okončaju, preći će za sto kraj pulta, gde će premijer Izraela i predsednik Palestine potpisati sporazume koje će im dodati Đovani. U Jerusalimu/je okupljen Filharmonijski orkestar i hor za mir, sa meñunarodno priznatim izraelskim dirigentom Levijem Majerom. U orkestru od sto četrdeset članova bili su najbolji muzičari, Jevreji, muslimani i hrišćani, ikada okupljeni u istoriji muzike. Marijanu su sproveli do njenog mesta kraj onog koje je bilo rezervisano ža Josija na zvaničnom podijumu. Filharmonija za mir, sa horom od trista članova pozadi, bila je smeštena devet metara iznad nje, na platformi sagrañenoj oko kamenih bedema Damask kapije. Levi Majer podiže palicu i moćna reflektorska svetla pronañoše sitnog Izraelca na dirigentskom podijumu. Na Petronijevom ekranu, kamere su prikazale u krupnom planu Levija, sa izrazom usredsreñenosti na licu, dok mu je lahor mrsio srebrnastosedu kosu. Kamere se odaljiše kako bi prikazale široki kadar orkestra i hora. Poput dirigenta, i članovi orkestra bili su odeveni u smokinge i večernje haljine, što je simbolizovalo mir. Iza njih bile su boje hora: sleva, trećina hora bila je u mantijama plavetnim kao izraelska Davidova zvezda; zdesna, blistavo zelena boja predstavljala je univeržalnu boju islama; a izmeñu njih bila je bela boja hrišćanstva. Hor je predstavljao nadu, mir i toleranciju poruku velikih Proroka iz istorije. Zamašni zvuci Betovenove Horske mise u C duru posegnuli su u noćnu tamu, preko doline Kidron do Maslinove gore, odjekujući oko tržnica i sokaka Starog grada i preko parkova i vrtova Novog grada. Muzika je zalebdela preko Golgote gde je Hrist proveo svoje poslednje sate, odbila se od Zapadnog zida Nemijinog velikog drugog hrama koji je odbio da se preda Rimljanima, i zapljusnula veliku Omarovu džamiju gde se Muhamed uspeo u nebo. Kardinal Doneli priñe svom sedištu na podijumu i crvena odora mu zašušta na lahoru. Namignu Marijani dok je sedao kraj nje. Izgledala je opušteno, smireno i prelepo u tom istorijskom trenutku. Rim ,,Petroni!“ Nervoza u glasu kardinala i državnog sekretara bila je oštra kada se javio na poziv svog sekretara. „Znam da ne želite da vas iko uznemirava, eminencijo, ali na prvoj vezi je Ešton Luis iz Stejt departmenta u Vašingtonu. Rekao je da je hitno.“ Strpljivi otac Tomas zvučao je nervozno. Hitne poruke zapovednika malteških vitezova nisu se smele ignorisati.

271

Kardinal Petroni isključi interkom bez odgovora i pribra se. „Eštone, baš mi je drago što vam čujem glas. Kako vam mogu pomoći?“, upita Petroni, ne skidajući pogled sa izveštaja o dogañajima u Jerusalimu. „Mislio sam da treba da znate, Lorenco, da administracija gleda na mirovni proces u Jerusalimu s izvesnim oprezom. Kaufman je učinio previše ustupaka muslimanima, a jevrejski lobi ovde je razjaren zbog podrške u preseljenju naseljenika, naročito sa Zapadne obale. Sledeći izbori su još daleko, ali veliki broj republikanskih senatora se unervozio.“ Dok je kardinal Petroni slušao, njegov okretni um već je formirao plan. „Sasvim se slažem, Eštone, muslimanifria se ne sme dozvoliti da preuzmu kontrolu, i veoma sam vam zahvalan. Kada dolazite u Rim? Moramo otići zajedno na večeru.“ Kardinal Petroni spusti slušalicu i ustade od stola, duboko zamišljen. Još otkad je onaj prevarant Muhamed pokušao da prisvoji Hristovu ulogu u svetu i sebe proglasio glasnikom božjim, zli sledbenici islama pokušavali su da utrnu jedinu pravu veru. Sada to pokušavaju ponovo, a mirovni proces u Jerusalimu predstavlja jasnu opasnost. U stvarnosti to je priklanjanje islamu koje nikada ne sme ojačati. Donevši odluku, Petroni ukuca prethodno programirani broj zapovednika malteških vitezova u studiju Na u Njujorku. „Danijele, ovde Lorenco. Kako ste?“ „Dobro sam, Lorenco, mada se svi molimo za papu. Zvuči vrlo ozbiljno?" „Plašim se da je tako, Danijele. On je bio divan voña i biće ga veoma teško zameniti. Mada, bitka se mora nastaviti i to je i pravi razlog za ovaj poziv. Mirovni proces u Jerusalimu nas je sve ovde veoma zabrinuo.c „Potpuno se slažem, Lorenco. Izgleda da činimo velike ustupke islamskom zlu.“ Deset minuta kasnije, Petroni je bio siguran da će priča dobiti na težini. Sve što bude podgrevalo meñusobno klanje muslimana i Jevreja može biti samo od koristi jedinom pravom putu. Zadovoljan, on se skrasi da posmatra kako napreduje njegova intervencija u ceremoniji. Petroni je povratio vlast, ili je tako makar mislio. Jerusalim Marijana je pogledala na sat, sada već manje opuštena. „Gde li su se David i Alegra zadržali?", šapnu ona Đovaniju.

272

„Stići će oni već“, uzvrati joj on šapatom. „Patrik mi reče da imaju nešto veoma hitno da završe, ali doći će čim uzmognu. I muzika vam govori da ne treba da se brinete“, dodade on ohrabrujuće. „Baš je veličanstveno.“ Đovani se osmehnu. „Bog je znao šta radi kada je poverio dirigentsku palicu Leviju Majeru“, reče on kada se glas jedne od zaista velikih svetskih sopranistkinja, Mišel Ortega, razlegao jasno iznad Damask kapije. Kada su orkestar i hor stigli do finala, uz sve gromoglasniji pljesak publike koja je sedela, kao i hiljada koje su se tiskale na drumu za Nablus, premijer Josi Kaufman i predsednik Ahmed Sartavi uñoše sa strane Damask kapije okrenute prema Starom gradu. ,,Za ovih sto i pedesetak hiljada godina koliko smo na ovoj planetiK, započe Đovani kada je pljesak zamro, „borili smo se i ubijali jedni druge, samo da bismo završili jedan rat i otpočeli sledeći. Ponekad se čini da nismo ama baš ništa naučili iz lekcija istorije, ali ja sam ovde večeras kako bih vam rekao da su iza mene dva velika lidera koji shvataju svu uzaludnost ubijanja svoje braće i sestara." Jusuf je treptao dok je prstom opipavao mali predajnik skriven u džepu. Iz senki kontrolnog pulta kraj podijuma sa jedne strane Damask kapije, zurio je u brata koga se odrekao. Njih dvojica nisu razgovarali od onog sudbonosnog dana kada su sahranili porodicu. „Ovi ratovi su se prečesto vodili u ime vere i kulture, reče Đovani. ,,A kao hrišćanin mogu da vam kažem da Hrist to nije imao na umu. On nije smatrao da su vera i kultura jednog čoveka bolje od vere i kulture drugog, niti da treba da se borimo do smrti kako bismo to dokazali. Prorok Muhamed je takoñe bio čovek velike tolerancije i pravdea, nastavi Đovani. „Njemu se pripisuje da je rekao: ako drugima želiš ono što želiš sebi, onda postani musliman, iz čega je nastalo Zlatno pravilo. Nažalost, muslimani se u medijima ipak često predstavljaju kao teroristi ili fanatici. Imao sam i tu privilegiju da upoznam mnoge čudesne ljude i žene jevrejske vere, vere koja zajedno sa islamom i hrišćanstvom deli jednog oca, Avrama. Toliko se često ponašamo kao neka loša porodica, svañamo se oko njegovog nasleña, oko onoga što mislimo da nam pripada. Postoje neki odani jevrejskoj veri koji tvrde da je Avram samo njihov, kao i da su božji blagoslov i Zemlja namenjeni samo jevrejskom narodu. Postoje neki muslimani koji tvrde da je Avram uzor samo za islam; a neki pripadnici moje vere kazali bi da je obećanja data Avramu ispunio samo Hrist.a Đovani se osmehnu. „Nije ni čudo što je Avram

273

poprilično zbunjen.a Smeh odjeknu meñu drevnim zidovima. „Kao i svi dobri očevi, i Avram je bio sve to za svu svoju decu. Bilo bi veoma čudno da se Bog, pošto je stvorio muslimansko dete u Bagdadu, hrišćansko dete u Bogoti ili jevrejsko dete u Berlinu, okrene i zatvori kapije Carstva za dve trećine te dece zato što se nisu rodila u odgovarajućoj kulturi.a Đovani je bio uobičajeno smeo u svojoj potrazi za većim mirom i tolerancijom. Znao je da će ovaj komentar biti dočekan tihim besom u Vatikanu, ali bilo je to zapanjujuće javno priznanje jednog kardinala da ne postoji samo jedan put do Omege, do večnosti. Jusuf Sartavi je slušao. Bio je skeptičan, ali ga je ovaj čovek isto tako dirnuo. Jusuf je stoti put opipao osigurač, dok je instinktivno verovao tom hrišćanskom svešteniku, a zbog toga ga je još više zbunjivalo zbog ^ega bi nevernik hteo njegov atentat. ,,Ja znam“, zaključi Đovani, ,,da bi Avram, Muhamed i Hrist zajedno aplaudirali ovom mirovnom sporazumu kao prekretnici u istoriji civilizacije. Kao okretanju leña ubijanju i krvoproliću, okretanju prema toleranciji i prepoznavanju vrednosti različitih kultura i religija. Kao potezu prema pravdi i miru.“ Dok su svetla obasjavala osmehnutog italijanskog kardinala, gomila je ustala na noge i nagradila ga aplauzom na otvorenoj sceni. Napetost je rasla u studiju vesti N-a u Njujorku. ,,Ne možemo to pustiti, Danijele! To će izbaciti mirovni proces iz koloseka pre nego što uopšte otpočne“, protivila se žestoko Džeraldina. Piljila je u urednika informativnog programa i pitala se kako je taj odvratni prcvoljak mogao da bude tako dobro obavešten. „Možda niste primetili, gospoñice Rašmor, ali vi ne donosite odluke o tome šta će ova stanica emitovati. Ja to činim“, reče on ledeno, očiju prodornijih nego obično. „Javnost ima prava to da zna i mi ćemo to emitovati. Sada. Ima li Švajker primerak?“, upita on, okrenuvši se prema sekretarici. Ona klimnu glavom, zabrinuta zbog žestine sastanka. U Jerusalimu, predsednik Ahmed Sartavi otpočeo je svoje obraćanje skupu. „Veliki sam dužnik viziji i mudrosti njegove eminencije, kardinala Đovanija Donelija, kao i mog prijatelja, premijera Kaufmana“, započe Ahmed. Jusuf je posmatrao kako njegov brat izražava podršku mirnom suživotu kao jedinoj alternativi ubijanju. Njegov brat podsticao je Zapad da stane iza široke vizije Josija Kaufmana i obezbedi podršku i investicije za bliskoistočnu ekonomsku zajednicu. To i Đovanijeve reči o jalovosti ubijanja braće prizvalo je davno zaboravljeno

274

sećanje, sećanje na branje maslina i snove o budućnosti. Rastrzan i zbunjen, Jusuf izvadi ruku iz džepa. ,,Za Palestince i Palestinke“, zaključi Ahmed, ,,to će značiti jednakost i pravdu. Palestina će biti zemlja koju ne karakteriše ni bezbožni sekularizam, niti fanatično podržavanje religije, već pravda i sloboda izbora. Podsetio bih one koji bi želeli da svoju volju nametnu svima drugima“, reče on, u jasnom upozorenju militantnom kraju spektra, ,,da u zemljama gde su ekstremisti težili da nametnu svoju volju, rezultati po islam bili su katastrofalni. Prisećam se onoga što je veliki prorok Muhamed, neka u miru počiva, imao da kaže o nasilju. Za vas koji to možda još ne znate, dozvolite da citiram Kuran: Ne protivite se sledbenicima ranijih otkrovenja, osim na najljubazniji mogući način ukoliko oni ne smeraju zlo i govorite: ’Mi verujemo u ono što nam je odozgo podareno, baš kao i u ono što je podareno vama; jer naš Bog i vaš Bog jedan je isti, i njemu se predajemo’ Dok je aplauz zamirao, premijer Josi Kaufman ustade da održi govor. „Mnogo godina sam veliki prijatelj s kardinalom Donelijem i dužnik sam mu zbog ukazivanja smernica, pronicljivosti i mudrosti. Isto tako sam dužnik svom prijatelju i susedu, predsedniku Ahmedu Sartaviju, za njegovo voñstvo i strpljenje u proteklih nekoliko nedelja. To me podseća na dan kada smo, pre nekoliko godina, nas trojica otišli da ribarimo i kada je kardinal Doneli, koji je tada bio sveštenik u seocetu Mar Ot, primetio da su na istom malom brodu jedan hrišćanin, jedan Jevrejin i jedan musliman, a u opasnosti su samo ribe.“ Kako je Josijev govor hvatao ritam, gomila je primala raspoloženje i poruku o tome da konačno možda postoji stvarna mogućnost za mir. „Prisetio sam se takoñe reči jedne Izraelke, premijerke Golde Mejr“, nastavi Josi. „Pre pedesetak godina, u noći kada su Ujedinjene nacije odobrile novu državu Izrael, ona je bila ministarka u prvoj vladi Davida Ben Guriona. Nedaleko od mesta gde se obratila skupu sličnom ovom koji se okupio večeras, rekla je: ’Ovo nije sve što ste želeli. I nije sve što smo želeli, ali krenimo napred u duhu kompromisa i mira.’ Onomad, kao i večeras, Izraelci i Palestinci bili su suiočeni sa jednostavnim izborom. Sa izborom da priznaju snagu 1 dostignuća obe kulture i pravo da mirno postoje kao dobri susedi, ili da odluče da nastave sa ubijanjem naše dece i porodica. Nažalost, onomad, svi smo krenuli u rat i od tada pa do danas neprestano se ubijamo. Večeras biramo mir.a

275

Jusuf Sartavi je slušao visokog, otmenog Izraelca i bio je pod utiskom integriteta ovog premijera. Zapitao se nije li došlo vreme da Izraelci i njihovi pomagači iz SAD zaista misle ono što govore; možda ovog puta može da se ukaže prilika da Palestinci žive normalno. Možda posle svih ovih godina mržnje prema Izraelcima, i on može da počne da oprašta i zaboravlja. Možda je Ahmed ipak bio u pravu što je prihvatio miran put. On se okrenu i vide da prenos na Arapskom kanalu na nizu televizora u kontrolnoj prostoriji prekida emitovanje N-a uživo. „I pre nego što je večeras u Jerusalimu potpisan mirovni sporazum, dok ceremonija iza mene i dalje traje, raste pritisak na Belu kuću da odustane od obaveze podrške preseljenja jevrejskih naseljenika iz onoga što je, makar po imenu, sada zemlja Palestina." Jusuf je posmatrao i bes je u njemu narastao dok je autoritativni izveštaj Toma Švajkera bio pokrivan arapskim simultanim prevodom i dok je tekst išao na kajronu u dnu ekrana. „Jevrejski lobi“, nastavio je Tom, „prigovorio je tome da se dolari američkih poreskih obveznika troše na razvoj Arapa i pozvao je Sjedinjene Države da nastave da obezbeñuju milijarde dolara koje Izrael namerava da utroši na američko naoružanje i vojnu opremu kako bi se borili protiv militantnih Palestinaca na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze. Glasnogovornik Bele kuće rekao je da je američka vlada zagovornik pravednog mira na Bliskom istoku, ali odbio je da komentariše obezbeñenje velikog iznosa za vojnu pomoć koji je Izrael tražio.“ ,,A šta je sa jevrejskim naseljenicima, Tome?“, upita Džeraldina, pročitavši to u scenariju koji je dobila od Danijela. „Džeraldina, ima izveštaja“, odgovori Tom, navodeći izvore svog urednika informativnog programa, ,,da je Bela kuća izložena pravoj vatri snažnog jevrejskog lobija i hrišćanske desnice u Sjedinjenim Državama kako bi izvršila pritisak na izraelsku vladu da ova dozvoli naseljenicima da nastave život na palestinskoj zemlji, pogotovo onima na Zapadnoj obali.“ „Zar to neće minirati mirovni sporazum, Tome?“ ,,Po svemu sudeći, hoće. To će značiti da će palestinska država postojati samo imenom. U stvarnosti, zemlja Palestina sastojaće se od niza izolovanih palestinskih gradova i kantona okruženih desetinama jevrejskih naselja i puteva.“ „ A ulaganja u region?“ „Uprkos podršci evropskih zemalja, Sjedinjene Države tek treba da ukažu na to da će obezbediti ikakvo finansiranje, ali ovdašnji analitičari sugerišu da ukoliko

276

Sjedinjene Države ne obezbede snažnu podršku Kaufmanovom i Sartavijevom mirovnom sporazumu, mržnja prema Zapadu će jednostavno ponovo isplivati na površinu.“ „Tome, hvala ti što si nam se pridružio. Vraćamo se sada direktnom prenosu mirovne konferencije.“ Jusuf Sartavi je pogledao izraelskog premijera koji je privodio govor kraju i njegova mržnja prema nevernicima i njegovom bratu ponovo se razbuktala. „Ovo je novi početak“, reče Josi, ,,ali samo početak. Ni ja niti predsednik Sartavi ne potcenjujemo poteškoće koje nas čekaju. Biće razmirica. Kada smo pregovarali o uslovima ovog sporazuma, na našoj strani bilo je nekih koji su smatrali da smo previše toga dali. Na strani predsednika Sartavija bilo je drugih koji su smatrali da Izrael nije dao dovoljno. Izbor je jasan. Da bi mir bio pravedan, obe strane moraju pristati na kompromis.“ Zaglušen besom, Jusuf nije čuo ništa od toga. Nije video ni svog brata koji je sedeo izmeñu Marijane i Đovanija. Video je samo predsednika koji se prodao nevernicima koji su ponovo pokazali svu svoju podlost. Jusufovu proračunatu hladnoču konačno su savladala osećanja. Zaboravio je da ukuca šifru mobilnog telefona Toma Švajkera i nije sačekao da se tri mete okupe oko stola. Prkosno je podigao pesnicu. „Hvaljen nek je AlahC, viknu on i pritisnu dugme predajnika. Jusuf Sartavi umro je ubeñen da ga čeka mesto u raju. Ekipa iz produkcije N-a gledala je preneraženo i s nevericom kako se apokaliptična eksplozija razleže podijumom sa zvanicama. Delovi tela i stolice poleteše u vazduh. Boje orkestra i hora raštrkaše se u zadnjem delu bine kada se pljusak metala i stakla sruči na ono što je preostalo od publike. Posle snažnog praska eksplozije, skup prekri jeziva tišina smrti i čuo se samo zvuk pucketanja plamenova i iskrenja električne opreme. Tada poče zapomaganje i pozivi u pomoć deca su jecala, ljudi dozivali svog Boga i molili da ih poštedi. Užasno opečeni i ranjeni ljudi nekako su uspevali da se usprave i počnu da beže, u panici, pokušavajući da umaknu od poprišta razaranja. Gazili su po telima i jezive krike izranjavljenih ljudi prekrilo je prodorno zavijanje sirena. Konvoji ambulantnih kola jurili su prema pokolju kod Damask kapije. Semteks i pet hiljada kugličnih ležajeva skrivenih u oplati pulta bili su potpuno razorni. Kardinal Petroni je ravnodušno posmatrao kako kamere prikazuju nešto nalik na bojište. Tragao je za dokazom da su Doneli i Basetijeva mrtvi. Kamere su snimale

277

ekipe hitne pomoći koje su mahnito radile oko podijuma sa zvanicama. Jedna ekipa trčala je sa nosilima do ambulantnih kola i Petroni ugleda Donelijevo obličje poprskano krvlju. Stegnuto se osmehivao sve dok se telo na nosilima nije pomerilo. Doneli očigledno još nije bio mrtav i Petronijev osmeh zameni jarosno režanje. Komentatori su zanemeli kada je škripa metala po kaldrmi objavila da su stigli glomazni tenkovi. Vazduh ispuni preteći zvuk bojnih helikoptera. Posle toliko godina prakse, izraelska komanda smesta je prionula na posao. „Dobro veče, Hafize“, rekao je David ranije kada je stari službenik obezbeñenja izašao iz kola. „O, to ste vi, doktore Kaufmane. Dobro veče, doktorka Baseti“, reče on i nakrivi kapu. „Dobro veče, Hafize“, reče Alegra mirnim glasom. „Da li želite da pogledate u aktovku?“, upita David. Alegra priguši u sebi glasan uzdah. Zar je poludeo? „Mogli bismo da vratimo te hemijske olovke i spajalice, znate!“, isceri se David vragolasto Hafizu. „Ne, u redu je, doktore Kaufmane. Izvinite što sam vam smetao, ali moramo znati ko je tu. Mislio sam da ćete biti na ceremoniji.“ „I krenuli smo tamo, Hafize. Samo treba da uzmem nešto iz kancelarije“, odgovori David kao iz puške. „Najzad se ukazala prilika za mir. Teško mi je i da poverujem u to“, reče stari Palestinac s toplim osmehom dok se vraćao svojim kolima. „Mislila sam tamo da si šenuo“, reče Alegra dok su išli prema trezoru. „Sreća prati hrabre“, odgovori David i nabaci crnu krpu na sigurnosnu kameru. Spustio se sa ispusta ispod kamere i pošao prema vratima trezora. Posle manje od jednog sata, fragmenti Jevanñelja po Tomi bili su ponovo bezbedni u staroj kutiji od maslinovog drveta povrh nekih komadića papira koje je David dodao zbog debljine. Izvršivši zadatak, David i Alegra izašli su iz muzejskih dubina, ali smesta su shvatili da je nešto krenulo strašno po zlu. Nebo je bilo puno helikoptera i udari elisa prolamali su se kroz noć. Oblak dima visio je iznad Damask kapije, a kakofonija sirena odjekivala je gradom. „Davide, ne!“, Alegra prinese šaku ustima. ,,Hodi“, reče on tiho.

278

Vojnik na kontrolnom punktu uperi pušku i David zaustavi Onsloua. ,,Ne smete... “ Vojnik prepozna Davida i prekinu rečenicu. „Izvinite, gospodine, na ceremoniji je eksplodirala bomba.“ „Ima li vesti o žrtvama?“ Vojnik odmahnu glavom. David se udalji od barikade i zaputi prema bolnici Hadaš, iza kola hitne pomoči koja su jurila punom brzinom. Dok su se zaustavljali pred bolnicom, kola hitne pomoći pred njima naglo su stala uz škripu točkova. Dva bolničara iskočiše napolje, a još dvojica jurnuše da ih dočekaju. Devojčica na nosilima nije bila još ni šiparica. Glava joj je bila uvijena krvavim zavojem, ali krv joj je curila po licu koje je sada bilo veoma bledo, dok je život isticao iz nje. Dežurni lekari zatrpani poslom učiniće sve što mogu, ali biće prekasno da spasu mnoge od onih koji su sada pristizali u beskrajnom nizu. U celom tom haosu Davida i Alegru konačno dočeka dežurna sestra. „O, doktore Kaufmane, nisam vas primetila. Izvinite što ste čekali.“ ,,U redu je“, odgovori blago David. „Jesu li moji roditelji ovde? Ima li ikakvih vesti?“ „Samo trenutak, doktore Kaufmane. Dovešću načelnika.“ Alegra uze Davida za ruku. Oboje su znali da stara sestra ne bi zvala načelnika u ovakvim trenucima da vesti nisu bile loše. Načelnik se pojavi i povede Davida i Alegru hodnikom u privatnu čekaonicu. Lorenco Petroni je još bio prikovan za direktan prenos N-a. Tom Švajker se pojavi na ekranu i Petroni se pomeri napred na stolici. Đorño Feliči očigledno nije uspeo da ukloni novinara, ali trenutno ga je više interesovala sudbina Donelija i Basetijeve. „Šokantna tragedija, Đžeraldina. Nasilje je ponovo odnelo prevagu nad mirom.“ „A žrtve?“ „Glasnogovornici vlade kažu samo da su premijer Kaufman i njegova žena Marijana u operacionoj sali i da se lekari bore da ih spasu. Izgleda da je palestinski predsednik Ahmed Sartavi u ozbiljnom, ali stabilnom stanju. I on je ovde u bolnici kod Ein Karema, kao i kardinal Doneli.“ „Ima li vesti o zdravstvenom stanju kardinala Donelija, Tome?“ „Začudo, izgleda da njegove ozlede nisu ozbiljne i kažu da mu je zdravstveno stanje zadovoljavajuće. On je bio najdalje od mesta eksplozije bombe. Smatra se da je eksploziv bio skriven u pultu za govornike koji je zamenjen neposredno pred

279

početak ceremonije. Izraelski premijer je bio za pultom kada je bomba aktivirana.“ „Niko nije prihvatio odgovornost?“ „Nijedna teroristička grupa još nije prihvatila odgovornost, mada mi moje veze javljaju da su Izraelci sada usredsreñeni na brata palestinskog predsednika Jusufa Sartavija. On je radio za Kohateky kompaniju odgovornu za logistiku i zvuk na ceremoniji. Poginuo je u eksploziji, tako da je moguće da nikada nećemo saznati do koje mere je bio umešan u sve ovo.“ Kardinal Petroni isključi televizor, usana stisnutih u tanku, bezbojnu liniju. Feliči je odredio cenu u ugovoru na dvadeset pet miliona dolara, plativo unapred, što je Petroni prikrio kao vatikanski budžet za pomoć Južnoj Americi, a još ništa nije isporučio. Đorño Feliči će morati mnogo toga da objasni. PEDESETO POGLAVLJE Rim Avantir „Izjava za medije, eminencijo." Monsinjor Servini, šef vatikanske kancelarije za štampu, predade značajnu izjavu kardinalu Petroniju. Svet je čekao dok je Petroni proveravao svaku reč: Sveti otac preminuo je večeras u 21.37 u svom stanu... U 20.00 započela je Misa za nedelju božanske milosti u sobi svetog oca, koju je držao... Poslednji sati svetog oca bili su propraćeni neprekidnim molitvama onih koji su mu pomagali do trenutka pobožne smrti... Lorenco Petroni je proverio hoće li izjava biti precizna i efektna pre nego što ju je vratio vidno rastrojenom monsinjoru Serviniju. „Objavite to“, bilo je sve što je Petroni rekao, i zavalio se u naslon fotelje, razmišljajući o budućnosti sa izvesnim iščekivanjem. Čak i posle nekoliko sastanaka, neki kardinali Kurije koje je predvodio ostareli, ali nepokolebljivi kardinal Kastiljone, morali su da budu uvereni u potrebu za papinom ostavkom. Petroni je imao nekoliko osnova za taj zahtev, uključujući i obavezu da se dobro Svete crkve stavi iznad svega ostalog, kao i potrebu da se svetom ocu dopusti malo mira u sve slabijem zdravlju, ali ništa nije vredelo. Čak ni

280

Petronijevo ne baš suptilno podsećanje na ogromnu štetu koja može nastati po crkvu bez osobe koja bi njome upravljala ukoliko pontifeks utone u komu nije bilo dovoljno da se Kastiljone predomisli. Petroni je zadovoljno omirisao vazduh. Glasovi Katiljonea i njegovih spletkaroša neće biti neophodni. Tvrdoglavi stari papa konačno je umro. Petroni pozvoni ocu Tomasu čim je monsinjor Servini izašao. „Možete početi sa pozivima po spisku koji sam vam dao.“ „Svakako, eminencijo. Ubrzo zatim, crveni telefon na Petronijevom stolu tiho zazvoni. „Kardinal Frič u Berlinu, eminencijo." „Hans! iegehtsV upita Petroni, obrativši se kardinalu i nadbiskupu berlinskom njegovim maternjim jezikom, više kako bi mu polaskao, nego iz ljubaznosti. „Zehrgut Zehrgutl Ovde vesti nisu tako dobre, Hans. Iako ovo nije neočekivano, opet će odjeknuti kao šokantna vest, baš kao i za sve nas ovde, ali želeo sam da vas lično pozovem pre nego što bude objavljeno. Sveti otac je preminuo pre manje od jednog sata, u 21.37 po našem vremenu.. . Kardinal Petroni je obeležavao jedno po jedno ime sa spiska od 194 kardinala crkve koji mu je stajao na stolu. Jedan po jedan, bili su lično obavešteni o velikom bolu državnog sekretara zbog toga što je papa preminuo. Poslednji poziv bio je za Danijela Kirkpatrika. „Kirkpatrik." ,,Lorenco. „Ovde je veoma tužan dan, Danijele. Vaša emisija imala je baš onaj pravi ton i želeo sam lično da vam se zahvalim, kao i za vaš izveštaj o bombaškom napadu u Jerusalimu, dodade Petroni, podvukavši stvarni razlog svog poziva. „Hvala, Lorenco, veoma ste ljubazni što se javljate u ovako tužnom trenutku. II Papa će svima mnogo nedostajati, što već ne mogu da tvrdim za neke od tih Arapa u Jerusalimu. Nikada ne veruj Arapinu, pogotovo ne muslimanu. „Potpuno se slažem, Danijele, ti s ñavolom tikve sade. „Mada je kardinal Doneli izgleda pružio punu podršku, odgovori Danijel Kirkpatrik zbunjen zbog toga što je tako visoki predstavnik jedine prave vere mogao da se prikloni religiji terorista. „Razlog više za moj poziv, Danijele.“ Nekoliko minuta kasnije, kardinal Petroni spustio je slušalicu. Baš kao što je bio siguran za prilog o mirovnoj ceremoniji, Petroni je bio siguran da će i priča štetna

281

po Donelija biti objavljena. Imajući u vidu Donelijeve izjave iz Jerusalima, priča je bila krajnje uverljiva, sve da se naknadno ustanovi i da nije tačna. Sve je bilo u podešavanju vremena i informacija će biti objavljena neposredno pre nego što se svi kardinali ne zaključaju u konklavu, kako oni lojalni Doneliju ne bi imali vremena da je opovrgnu ni na koji način. Petroni se osmehnu. Praktično je mogao da opipa ključeve sv. Petra u džepu. Jerusalim Džeraldina je pošla natrag u sobu za vesti i okrenula novi broj mobilnog koji su joj dali za Toma. „Novi broj, Tome?“ „Stari mi je dosadio", reče on ne pomenuvši da je tehničar koji mu je pregledao mobilni ustanovio da je ovaj pun semteksa. „Počećemo sa uobičajenom podlogom, reče ona, ,,a onda ćemo preći na tebe.“ Njih dvoje proñoše kroz standardni uvod za vesti i pet minuta kasnije Džeraldina je bila u etru sa Tomom, koji je deset miliona gledalaca izveštavao o najnovijim podacima vezanim za eksploziju bombe. „Dobro došli ponovo u naš direktan izveštaj o najnovijem bombaškom napadu u Jerusalimu“, započe Džeraldina. „Ubrzo ćemo stupiti u vezu sa našim dopisnikom Tomom Švajkerom koji treba da nas upozna sa, koliko razumemo, važnom objavom.“ Cetiri najviša pripadnika nove Liberalne stranke pravde, uključujući i starijeg predstavnika stranke i potpredsednika vlade Gideona Vizela, uñoše jedan za drugim u kancelariju načelnika turobno raspoloženi i izjaviše saučešće. Gideon pogleda najpre kolege, a zatim i Davida. „Nadam se da nemaš ništa protiv, Davide, ali održali smo neformalan sastanak i imamo za tebe jedan predlog. U njegovim starim očima videla se mešavina tuge zbog onoga što se dogodilo i nade za budućnost. David klimnu glavom. ,,Na meni je da trenutno preuzmem rukovodenje vladom. Opozicione stranke su spremne da to podrže i neće insistirati na ostavci kabineta, tako da će nam to privremeno omogućiti nekakvu stabilnost. Ja sam se slagao sa svim onim što je tvoj otac zastupao, ali star sam i više sam navikao da radim iza scene nego pred reflektorima i kamerama. Zakazali smo sastanak za mesec dana, tako da imamo odgovarajući period za memorijalne službe i razmišljanje, ali imamo nameru da te

282

kandidujemo na izborima kako bi zamenio oca kao premijer Izraela. Sudeći po reakcijama onih sa kojima smo imali prilike da razgovaramo, biće to jednoglasno." Kada ih je delegacija ostavila same u načelnikovoj kancelariji, Alegra je zagrlila Davida i držala ga je dugo, dugo. David joj je nemo plakao na ramenu. „Tako će mi nedostajati, šapnu on. Alegra mu obrisa oči i David se mračno osmehnu. „Hvala ti“, reče on. „Shvataš da će ti se život nepovratno promeniti.“ ,,Uz tebe sam do kraja, Davide. Nikada nisam bila ni u šta sigurnija u životu“, reče ona očiju zamagljenih od suza. ,,Pa, mediji nas čekaju. Plašim se da ćemo oboje morati na to da se naviknemo.“ Doktor David Kaufman i doktorka Alegra Baseti zauzeli su mesta kraj Gideona Vizela ispred ogromne gomile novinara koja se okupila ispred glavnog ulaza u bolnicu. David je progovorio prvi, i to je bio značajan trenutak koji izraelskom narodu nije promakao. ,,Sa velikom tugom objavljujem smrt svog oca, premijera Izraela, profesora Josija Kaufmana, i majke Marijane, koja mu je četrdeset tri godine bila žena“, reče David i zastade kako bi se pribrao. „Ostao sam bez velikog oca i divne majke“ reče on, „a Izrael je izgubio dvoje svojih veoma istaknutih gradana. Posle prikladnog perioda članovi Liberalne stranke pravde okupiće se kako bi izabrali novog lidera ove velike države. Sada nije vreme za političke izjave, ali ubrzo će se saznati pa bih radije da to čujete od mene. Zatraženo je da istupim napred i načelno sam pristao na to. Skrušen sam i počastvovan verom, poverenjem i saučešćem koje mi je večeras ukazanp i nadam se da ću, vremenom, moći da zaslužim poverenje većine izraelskog naroda. U meñuvremenu, čovek velikog integriteta i vizije, zamenik predsednika vlade Gideon Vizel, preuzeće svakodnevno upravljanje kabinetom. Ukazali smo mu potpunu podršku i odanost. Najzad“, reče David, „molio bih za smirenost i hladnu promišljenost pre nego što donesemo bilo kakav zaključak o večerašnjem zverstvu. Svestan sam, a siguran sam da su svesni i mnogi meñu vama, da je brat palestinskog predsednika umešan u ovaj napad. Nadam se da će istraga sve to razjasniti, ali što se tiče palestinskog predsednika, želim da znate da sam upoznao Ahmeda Sartavija i da delim očevo mišljenje o njemu kao o lideru i čoveku mira. Nadam se da ćemo moći ovo da prevaziñemo i da krenemo napred kako bismo ispunili viziju mog oca o miru i napretku za dva velika naroda.

283

David Kaufman je imao više opravdanja od bilo kog drugog Izraelca da pozove na masovnu odmazdu, ali se ipak zalagao za mir. David je nameravao da vodi druge sopstvenim primerom. Alegra i David pokucaše na vrata Đovanijeve sobe na sedmom spratu velike bolnice. „Avanti! Avanti!u Đovani je bio poduprt jastucima. Njegov umoran osmeh dobrodošlice brzo je zgasnuo. „Davide, tako mi je žao. Zaista mi je bilo zadovoljstvo i privilegija što sam poznavao vaše roditelje. „Hvala, Đovani, osmehnu se David smrknuto. „Vaš otac me je neprestano zaprepašćivao. Posle svega što je pretrpeo u holokaustu, bio je i dalje u stanju da to iskustvo primenjuje na način koji bi trebalo da preokrene postupanje prema Palestincima. On je bio istinska nada za mir na ovim prostorima." „Nadam se da ću i ja biti u stanju da činim isto“, odgovori David. „On je bio izvanredan uzor.“ „Kako si?“, upita Alegra blago, očiju punih brige. ,,Dobro“, odgovori Đovani tužno. „Očito još nije kucnuo moj cas. „Kada vas otpuste iz bolnice, morate doći da boravite kod nas“, zahtevao je David. „Obećavam vam da tajna služba neće biti previše upadljiva. Alegra i ja imamo da vam pokažemo nešto veoma važno.“ Pre nego što je Đovani mogao da odgovori, na televizoru koji je tiho radio u pozadini pojavi se glasnogovornik Vatikana. „Sveti otac je umro večeras u 21.37 u svom stanu...“ Đovani, Alegra i David, zajedno sa milionima širom sveta, posmatrali su s tugom kako Vatikan potvrñuje da je papa preminuo. „Prvi opšti skup kardinala održaće se u ponedeljak 4. aprila, u 10 sati pre podne, u Dvorani Bolonja u Palati apostola“, zaključio je glasnogovornik.

284

PEDESET PRVO POGLAVLJE Rim Srećno, eminencijo“, reče Vitorio dok je pružao Đovaniju aktovku sa zadnjeg sedišta starog fijata. Đovani se osmehnu. „Prijatelju, postoji jedna stara izreka: ’ko uñe kao papa, izañe kao kardinall Osim toga, ima mnogo više onih koji su kvalifikovaniji od mene, i to nije posao koji bih želeo. Pustićemo da o tome odluči Sveti duh, non e veroVc Đovani je otključao svoj apartman u novoj zgradi za smeštaj sveštenstva koji je sagrañen u domu Santa Marta u okviru Vatikana po nalogu Jovana Pavla II, i odložio aktovku. Seo je za svoj mali sto kako bi čitao iz brevijara, a onda se prošetao u večernjoj tišini. Ubrzo više neće imati tu slobodu. Svi kardinali biće zaključani daleko od spoljnog sveta sve dok novi pontifeks ne bude izabran. Dok je Đovani hodao vekovnim vrtovima, upustio se u razgovor sa Svetim duhom, zatraživši da ga ovaj vodi da on i njegove kolege kardinali izaberu papu koji je po volji Duha, možda nekoga nalik na Jovana XXIII, čoveka iz naroda, čoveka koji bi mogao da preokrene sve zablude i neuspehe crkve koju je Đovani toliko voleo. Promene neće biti lako prihvaćene u crkvi koja je vekovima bila ukorenjena u dogmu onih koji su sopstvenu politiku i moć stavljali iznad istine i stvarne Hristove poruke. Kada jednom bude objavljena, istina će biti svetionik toliko očajnički potreban civilizaciji. Kada se sve ovo okonča, pomisli on, otkrovenja u Svitku Omega možda će postići ono što Jovan XXIII nije mogao. Čim je Vatikan objavio smrt pape Jovana Pavla II, Tom se prijavio da pokriva postupak iz Rima. Dan posle najveće sahrane koju je svet video, umorni Tom Švajker se još jednom pripremio za novi izveštaj uživo. „Idemo sada uživo u Rim, kako bismo čuli šta Tom Švajker misli o papskoj konklavi za izbor naslednika trećeg najduže vladajućeg pontifeksa u istoriji papstva.u „Dobro veče, Džeraldina. Bila je to duga vladavina, mada ne i lišena kontroverzi. Mediji koji su izveštavali o papinoj smrti bili su puni hvale za ovog papu i sve do sada, vrlo malo novinara bilo je spremno da objavi bilo šta loše.“ „Mračna strana, Tome?“ Tom klimnu glavom. „Mislim da je tako. Tokom devetodnevne žalosti za ovim papom, šezdeset hiljada Afrikanaca umreće od side pod papstvom koje je

285

promovisalo apsurdnu zamisao da kondomi izazivaju tu bolest. To znači da će svakog dana umreti više od šest i po hiljada Ijudi, pa onda možeš da zamisliš šta neke od medicinskih ekipa koje se bore protiv te bolesti misle o takvoj dogmi.“ „ A još jedno pitanje je celibat?“ „Baš tako. Pogotovo u prvih hiljadu godina ove crkve, katolički sveštenici ženili su se bez ikakvih problema. I naravno“, dodade Tom, pokušavajući da iz glasa odstrani ogorčenost, „ovaj papa je učinio jako malo toga da odstrani rak pedofilije iz redova sveštenstva. Tek kada su mediji koji su izveštavali o zlostavljanju dece u Bostonu digli glas, nešto je bilo preduzeto. Čak i tada, kardinal koji je bio primoran da odstupi dobio je visoku funkciju i prostrani stan ovde u Rimu, a bio je i jedan od onih koji su slavili misu za mrtvog papu, tako da je teško poverovati da je Vatikan naročito zabrinut zbog pedofilije.“ „Hoće li se to promeniti sa sledećim papom, Tome?“ „Imajući u vidu to da je ovaj papa imenovao mnogo više kardinala od ijednog svog prethodnika, postoje mnogi koji predlažu da novi papa bude nalik njemu, možda još konzervativniji. „Neki Italijan?“ „To je teško predvideti, mada je jedan od glavnih kandidata svakako sadašnji kardinal i državni sekretar Lorenco Petroni, tvrdi konzervativac i ne baš veliki ljubitelj Vatikana II.“ „Ima li dovoljno veliku podršku, Tome?“ „Doktrina veli da izbor ne vrši toliko skup kardinala, koliko Sveti duh. Ima 194 kardinala, od kojih je njih 117 mlañih od osamdeset godina i time podobnih za glasanje. Od njih 117, samo su dvadeset trojica italijanski kardinali. Da bi jedan Italijan bio izabran, mora da ima podršku znatnog broja iz ostatka evropskog bloka, kao i iz dva druga bloka, poput Afrike ili Centralne ili Južne Amerike. Tokom konklave nijedan kardinal ne sme da izañe niti da na bilo koji način komunicira sa spoljnim svetom i svi telefoni moraju biti isključeni osim onog u sobi kamerlenga, kardinala koji se brine o svetovnim pitanjima, za hitne slučajeve. Čak su i prozori zapečaćeni.“ „Ima li tu nekih neočekivanih kandidata, Tome?“ „Ima onih koji govore da je krajnje vreme da za papu bude izabran neko iz zemalja Trećeg sveta i tu postoje jedan ili dva istaknuta kandidata, mada će njih konzervativci verovatno blokirati. Tu je još jedan Italijan čije bi ime moglo da ispliva na površinu, Đovani Doneli, trenutno patrijarh Venecije. On je veoma

286

progresivan i privukao bi liberale, ali po svemu sudeći, konzervativci bi mu se snažno usprotivili.“ „ A ako ne budu mogli da se dogovore?“ ,,To se već dešavalo, ali pre nego što je umro, papa Jovan Pavle II uveo je novo pravilo. Ako nijedan kandidat ne uspe da privuče dve trećine glasova i ako tako bude sve do tridesetog kruga glasanja, onda će biti izabran kandidat sa prostom većinom glasova.“ ,,To je bio Tom Švajker sa izveštajem o papskoj konklavi u Rimu. A sada, domaće vesti.. Lorenco Petroni je priredio raskošan prijem za italijanski i afrički blok u svom prostranom stanu s druge strane Tibra, treći takav prijem za isto toliko večeri. Njegovi planovi dobro su se odvijali. Pošto je poslednji primerak Svitka Omega bio bezbedno zaključan u specijalnom pretincu Tajnog arhiva, ili je on makar tako mislio, a Feliči je i dalje bio siguran da će na kraju i žena i novinar biti uklonjeni, Petroni je uživao u sjaju moći koja mu se smešila. Iako je Doneli preživeo eksploziju bombe u Jerusalimu, Petroni je bio siguran da će, uz pomoć malteškog viteza u Njujorku, ključevi sv. Petra pripasti njemu; a kada mu jednom budu u džepu, svaka istraga u Vatikanskoj banci biće obustavljena. Sutra uveče je red na stare kardinale. Petroni će iskoristiti taj skup kako bi priznao jedinstveni doprinos osamdesetogodišnjaka Svetoj crkvi. Laskanje je uvek bilo veoma korisno. „Naravno, papina nova pravila o glasanju omogućuju neke interesantne ishode, Agostino", reče Petroni uglañeno, uputivši primedbu kardinalu Da Silvi iz Luande. „Imate li nekog kandidata na umu, Lorenco?“ „Nekog jakog, Agostino, i mada postoje brojni dobri afrički kandidati, vreme za to će verovatno biti sledeći put. Ali treba nam kandidat koji može da promoviše stvar crkve u Africi, a njemu će trebati dobar državni sekretar. Neko poput vas, Agostino. Šampanjac?a, Lorenco Petroni stisnu šaku kardinala Da Silve i priñe sledećem gostu, kardinalu Fjoreliju iz italijanskog bloka. „Vitorio, baš mi je drago što se ponovo vidimo. Come staiV* „Molto bene, grazie. Koga vi podržavate, Lorenco?“, upita Vitorio, kome je više ležala politika konklave. ,,Ne bi trebalo da spekulišemo, a II Papa je obavio izvanredan posao, ali bilo bi dobro da ponovo vidimo kako se jedan Italijan brine o crkvi. Neko ko može ponovo uspostaviti oprobane i dokazane vrednosti.“

287

Kardinal Fjoreli se osmehnu. ,,Ko vam je na umu, Lorenco?“ „Niko posebno, ali ko god bude odabran, trebalo bi da ima nekog poput vas za državnog sekretara, Vitorio. To je težak posao, a nema mnogo sposobnih kao što ste vi. Šampanjac?“ Dok je sunce zalazilo iznad Tibra i dok je Đovani šetao vatikanskim vrtovima u razgovoru sa Svetim duhom, kardinal Petroni je prišao svom sledećem gostu, kardinalu i nadbiskupu Pariza. „Naravno, Žan-Pjere, papina nova pravila...“ Njujork „Jedan minut, Džeraldina." Voditeljka N-a sede pravo i srknu malo vode. Iznenadi se kada podiže pogled i ugleda Danijela Kirkpatrika koji je prilazio desku za vesti. Prilog je imao naslov „Najnovija vest iz Rima“. „To ne smeiiio objaviti, Danijele!“ prošišta Džeraldina. „Dan pre konklave!“ „Dvadeset sekundi, Džeraldina.u „Možemo i hoćemo, reče Danijel Kirkpatrik ledeno. „Vi ne donosite takve odluke, osim ako ne želite da vam nañem zamenu koja će pročitati sledeće vesti. I sve vesti ubuduće?tc „Deset sekundi... i uživo.. . Na kraju vesti, Džeraldina se okrenula prema trećoj kameri i potrudila da bude što profesionalnija. „Vatikan je objavio istragu nad patrijarhom Venecije, kardinalom Đovanijem Donelijem, zbog njegovih izjava na prekinutoj mirovnoj ceremoniji u Jerusalimu, i govora koji je održao o veri i nauci, pri čemu je doveo u pitanje katoličku doktrinu o postanju. U kardinalu Doneliju su neki videli mogućeg kandidata za papu na ovonedeljnoj konklavi u Rimu. Vatikanski glasnogovornik rekao je da nije prikladno komentarisati detalje istrage sve dok ona ne bude završena. Tvrdnje kardinala Donelija da je Avramova obećanja mogao da ispuni i Muhamed jednako kao i Hrist, glasnogovornik Vatikana opisao je kao ’nekorisne’. Zna se da je Doneli takoñe široko kritikovan unutar crkve zbog dovoñenja Biblije u pitanje na osnovu tvrdnje da je život začet pod morem, te da su prva živa bića bile bakterije. Za jedan sat uslediće najnovije vesti. Džeraldina se osmehivala, ali samo dok se crveno svetlo na trećoj kameri nije ugasilo. Jerusalim „Davide! Pa to je nečuveno. Prepoznaje se rukopis onog govnara Petronija!

288

Bila je to Alegrina strana koju David nije bio u prilici često da vidi. Čak je usvojila i neke Davidove živopisnije izraze. „Namerno su to objavili neposredno pred početak konklave." „Mislim da si u pravu“, saglasi se David, „ali nisam siguran da možemo mnogo toga da uradimo u vezi s tim.“ Alegra prkosno odmahnu glavom. Oči su joj ljutito sevale dok je uzimala slušalicu i okretala broj Patrika O’Hare. Na telefon se javila sestra Katarina. „Hvala vam, sestro Katarina. Biću tamo u pola devet“, reče ona sa izrazom frustriranosti na licu. „Patrik će prenoćiti u Vitlejemu, ali posetiću ga ujutro. Ipak, biće prekasno“, reče ona rezignirano. „Konklava počinje sutra. Taj gad Petroni ostavio je to za poslednji minut.“ Tom Švajker se probudio iz dubokog sna i posegnuo za mobilnim, ali ovaj je prestao da zvoni pre nego što je stigao da se javi. Zazvonio je ponovo. Ko god to bio, hoće sa mnom sada da razgovara, pomisli on donekle iznervirano. Verovatno Danijel Kirkpatrik. Tom je odavno zaključio da je Konjosav po svemu sudeći pobegao sa časa geografije kada su predavali o vremenskim zonama. ,,Švajker“, javi se on, i ne pogledavši broj na ekranu. „Izvinite što vas uznemiravam, gospodine Švajkeru, ali mislio sam da treba ovo da čujete što je pre moguće.“ Tom sede pokušavajući da prepozna glas. „Ko je to?“ „Zovem se Henk Petersen, gospodine Švajkeru. Pre nego što je ubijen, moj prijatelj Majk Mekinon poslao mi je neobičan paket. Otisci na čaši za viski bili su odlični, i mislio sam da treba da znate da se podudaraju s otiscima izvesnog oca Rorija Kortnija. On je robijao u Montani zbog fizičkog napada krajem pedesetih godina. U njegovom dosijeu postoji i veliki broj naznaka da je bio umešan u pedofiliju. Niko nikada nije podigao nijednu tužbu protiv njega, mada je katolička crkva obavila internu istragu kojom je rukovodio biskup Petroni u Vatikanu. Kortni je ubrzo zatim nestao. Nisam siguran je li vam ovo od ikakve pomoći, ali ako ste bili Majkov prijatelj, ovo je najmanje što mogu da učinim. Ako ikada doñete u Vašington, potražite me.“ „Mnogo vam hvala, i svakako ću to uraditi.“ ,,Gadovi!u, opsova Tom Švajker besno pošto je isključio telefon, kada su njegove sumnje u vezi s ožiljkom bile potvrñene. Biskup Petroni je sada kardinal Petroni i državni sekretar, pomisli on ogorčeno. On pogleda na časovnik dva ujutro. Patrik

289

O’Hara je verovatno jedini kome može da veruje. On odluči da ga pozove već sledećeg jutra. PEDESET DRUGO POGLAVLJE Rim Na kraju mise, titravi soprani izdigli su se iznad baritona u horu dok su proganjajući zvuci Tu es Petrus Ti si Petar Đovanija Pjerluiñija da Palestrine odzvanjali ogromnom bazilikom sv. Petra, a 115 kardinala koji su stigli u Rim da biraju naslednika Jovana Pavla II ulazili su dvojica po dvojica u Sikstinsku kapelu, koja će ubrzo biti odsečena od spoljnog sveta. Postavljen je poseban dimnjak, kao i drevna peć u kojoj će se spaljivati listići, zajedno sa hemijskim svećama koje će obojiti dim. Crno će značiti da nijedan kandidat nije dobio dve trećine plus jedan glas, što je bila većina neophodna za izbor. Bela će značiti da je neki kandidat dostigao kritičan broj od sedamdeset osam glasova. Pod Mikelanñelovom freskom postanja, šest redova stolova i stolica stajalo je u po tri kolone na svim stranama kapele. Na jednom kraju, blizu oltara, bili su postavljeni stolovi za kontrolore i brojače glasova. nExtra omnesc naloži kamerlengo na latinskom. Bilo je to nareñenje svim pomoćnicima, uključujući i dva lekara, da izañu iz Sikstinske kapele, mada neće smeti da odu dalje od doma Santa Marta. U skladu s protokolom, šefovi vatikanskih ministarstava, uključujući Petronija, bili su suspendovani sa svojih dužnosti, izuzev petorice: kamerlenga, kardinala vikara Rima, glavnog ispovednika, kardinala i nadsveštenika sv. Petra, te generalnog vikara vatikanskog grada-države. Đovani zauze svoje mesto u drugom redu s desne strane. Zaintrigiralo ga je kada je saznao da je pod istragom, ali nije bio zaista iznenañen. Nije to prvi put da Sveta crkva žestoko reaguje na svakoga ko dovede u pitanje nepogrešivost doktrine. Na svakom stolu bio je primerak Universi Dominici Gregis Vascelo stado našega Gospoda, revidirana pravila pape Jovana Pavla za izbor njegovog naslednika. Đovani se obazre oko sebe. Kardinal Tuku iz Kenije uputi mu širok osmeh, kao i kandidat koga je Đovani podržavao, kardinal Mediči iz Ekvadora. Đovani se

290

nadao, zarad crkve, da će izbori trajati kratko, ali ako potraju dva ili tri dana, makar će imati priliku da se ispriča sa mnogim starim prijateljima. Kamerlengo, kardinal Moneti, nizak, ćelav i mršav čovek, podiže ruku zatraživši tišinu. „Pomolimo se“, započe kardinal Moneti: Svemogući Bože, mi tvoje sluge molimo te za smernice ovako okupljeni u tvoje ime. Podari nam mudrosti dok razmatramo ko meñu nama treba da preuzme zastrašujuće odgovornosti naslednika Petra, na čijem je kamenu tvoja Sveta crkva osnovana, kroz Hrista Gospoda našeg, amin. „ Aminc, pridruži se Đovani horu svojih kolega. „Ponovo vas podsećam, eminencije, objavi kamerlengo, ,,na zakletvu koju ste položili kako biste sledili pravila ovih izbora, kako biste u potpunosti verno poštovali tajnovitost u pogledu svega što se odnosi na izbor rimskog pontifeksa i što se dogodi na ovom mestu izbora, a ako budete izabrani, da branite prava Svete stolice. Šest kardinala izabrano je da pomaže kamerlengu u sprovoñenju izbora tri kardinala nadzornika i tri kardinala revizora sa zadatkom da nadziru nadzornike i kamerlengo im je klimnuo glavom da raspodele izborne listiće. Đovani se zahvalno osmehnu i uze mali pravougaoni list papira sa ispisanim rečima na latinskom: 9,Eligo in summum pontificemu „Biram vrhovnog sveštenika." Poštujući stara uputstva da prikriva rukopis, napisao je na svom listiću ime kardinala Rodrigeza Medičija i presavio ga. Stao je u red pred oltarom držeći listić iznad glave. Đovani stavi svoj listić na nafornjak iznad putira i kleknu kraj oltara, pomolivši se nemo za prisustvo Svetog duha, pa ustade i reče: „Pozivam za svedoka Hrista Gospoda koji će biti moj sudija, za glas koji dajem onome za koga mislim da pred Bogom treba da bude izabran“, a onda nakrenu nafornjak tako da njegov listić upadne u putir. Kada su svi glasali, prvi nadzornik prekrio je putir nafornjakom i protresao ga kako bi se listići pomešali, a kada su se nadzornici, koje su proveravali revizori, uverili da u putiru ima samo sto petnaest listića, započelo je prebrojavanje glasova. Prvi kardinal nadzornik pročitao je ime na prvom listiću i dodao ga drugom nadzorniku koji je to ponovio. Treći kardinal nadzornik pročitao je ime naglas kako bi ga čuo čitav skup.

291

„Kardinal Lorenco Petroni“, objavi treći kardinal nadzornik i probuši karticu kroz reč „/igo“, a onda je nataknu na konac na kojem će završiti svi glasovi da bi bili spaljeni ili, ukoliko papa bude izabran, sačuvani njemu za uspomenu. „Kardinal Đovani Doneli.“ Đovani zavrte glavom, ali se osmehnu. Pa i ne smeta ako dobije koji glas. „Kardinal Rodrigez Mediči.“ „Kardinal Lorenco Petroni.“ „Kardinal Danijel Tuku.“ „Kardinal Đovani Doneli.“ Na kraju prvog glasanja, kamerlengo pročita rezultate: „Kardinal Lorenco Petroni, četrdeset dva glasa.“ Kardinal Petroni jedva primetno klimnu glavom. „Kardinal Đovani Doneli, trideset dva glasa.“ Oči kardinala Petronija poprimiše tvrd izraz. Doneli. Objava o istrazi je očigledno imala nekakvog učinka, ali nije bila dovoljna i Petroni se upitao ko bi to mogao da glasa za njega. Petroni odluči da ponovo podstakne strahove od jeresi i dugog papstva za vreme pauze za ručak. „Kardinal Danijel Tuku, dvadeset četiri glasa.“ Kardinal Petroni klimnu glavom Kenijcu. To je bilo otprilike onoliko koliko je i računao. Ponovo će morati da aktivira stav „još ne“ kada je posredi Treći svet i on razmisli o tome na koji način bi mogao da priviiče glasove Tukua i njegovih Afrikanaca na svoju stranu. Blok od dvadeset četiri glasa, zajedno sa još dva ili tri preletača, doneće mu najmanje sedamdeset i dovesti ga prijatno blizu čarobne brojke od sedamdeset osam. Petroni je znao da sledeće glasanje obično sve reši kada se jednom kandidat približi, jer drugi kardinali pohrle da se nañu na pobedničkoj strani. „Kardinal Rodrigez Mediči, dvadeset dva glasa.ct Petroni ponovo klimnu glavom u znak potvrde tog rezultata. Latinoamerički blok kardinala Liberasiona teže je mogao da privuče, ali već je sačinio spisak onih koji bi mogli da budu ranjivi. Ostali glasovi bili su raštrkani, po dva ili tri, i kamerlengo je naložio da se listići spale svećom kako bi iz dimnjaka mogao da se vine crni dim. Jerusalim „Mora da postoji nešto što bismo mogli da uradimo, PatričeM, reče Alegra, i dalje razjarena, kada ju je Patrik O’Hara primio u svom salonu.

292

„Moram da se složim s vama, Alegra, sve to je očigledno Petronijevo maslo, ali problem je u tome što su kardinali, kada jednom konklava započne, odsečeni od spoljnog sveta.t „Na šta je Petroni nesumnjivo računao kada je to ovako tempirao, reče Alegra ogorčeno. „Posaditi seme sumnje u umove onih koji nisu sigurni u svog kandidata, kako bi se osiguralo da sam Petroni pobedi, da bi potom ustvrdio kako je posredi bio nesporazum.“ „Žao mi je što vas prekidam, biskupe O’Hara", reče sestra Katarina sa vrata. „Tom Švajker zove iz Rima, da ga zamolim da se javi kasnije?“ ,,Ne, ne, ionako smo se našli izmeñu čekića i nakovnja, sestro Katarina. Uzeću poziv u radnoj sobi, ali čaj možete poslužiti ovde.“ Prošlo je bezmalo petnaest minuta pre nego što se Patrik vratio, ali koračao je čilo, a u očima mu je bio vragolasti bes. „Tom mi se javio u vezi s ličnim poslom, ali ja sam se potrudio da pokrenem i pitanje sinoćne objave i on je jednako besan kao i mi“, reče Patrik. „Ima razloga da veruje da se Petroni, u vreme kada je bio biskup u Vatikanu, bavio prikrivanjem umešanosti crkve u pedofiliju.“ Patrik nije izneo detalje optužbi. Tom Švajker to nije rekao, ali Patrik je imao dovoljno iskustva da bi osetio kako je kod novinara posredi i nešto lično, pa je rekao Tomu da su mu njegova vrata uvek otvorena. U Tomovom odgovoru osećala se zahvalnost koja je pojačala Patrikove sumnje. „Tom mi kaže da je u Njujorku došlo do žestoke rasprave neposredno pre emitovanja te vesti. Samo nekoliko sekundi pre početka emisije, voditeljka N-a dobila je papir na kojem je pisalo ’Najnovija vest iz Rima’. Kada je bolje pogledala datum, videla je da je informacija stigla iz Petronijeve kancelarije pre gotovo nedelju dana.“ „Znači da postoji veza izmeñu Petronija i urednika informativnog programa u N-u“, reče Alegra. „Tom je siguran da postoji.“ ,,To, znači, isključuje svaku mogućnost da Tom pokrene priču koja ukazuje na to da vreme objavljivanja optužbe ima političku pozadinu.“ Alegra je bila sve ljuća. „ Ali to ne sprečava nas da objavimo optužbe protiv Petronija“, reče Patrik. „Pozvao sam jedinu osobu u konklavi koja je povezana sa spoljnim svetom, kamerlenga. Ovo je na dugom štapu, ali Tom je pristao da nas podrži. Kamerlengo

293

je potpuno razjaren, ali ja sam mu rekao da je priča već dospela u medije i da ne bi izgledalo dobro ako bi se kasnije ispostavilo da je odbio da se vidi sa nama. Da bismo imali više kredibiliteta, dao sam mu Tomov broj ukoliko bude želeo da proveri. Morao sam malo da mu zavrćem ruku, ali na kraju je krajnje nevoljno pristao da nas sasluša." Italijanka u Alegri izbi na površinu. Ona spusti šolju, nagnu se i zagrli Patrika. „Patriče, divni ste!“ „Nemojte se mnogo nadati, Alegra, upozori je Patrik. „Samo je pristao da se vldi sa nama. Kurija može biti vrlo tvrdoglava. Hoće li David poći?“ ,,Ne vidim zašto ne bi“, reče Alegra odlučno. „Izbori su tek za šest nedelja. Svakako može ličnim poslom da se izvuče iz zemlje, a da se sve ne raspadne bez njega. Ako Petroni bude izabran za papu, to neće biti samo korak unazad za katoličku crkvu“, reče ona s vatrom u tamnim očima. „Imajući u vidu ono što je u Svitku Omega, to bi moglo da ubrza odbrojavanje za uništenje.“ Rim Dok su izlazili iz Sikstinske kapele na ručak, kardinal Petroni je uspevao da prikrije nervozu, ali kako je ručak odmicao, tako je njegova nervoza rasla. Petroni je morao da razgovara zasebno sa kardinalom Rodrigezom Medičijem i kardinalom Danijelom Tukuom, ali obojica su već dvadeset minuta bili zaokupljeni meñusobnim razgovorom. Pauza za ručak se bližila kraju i Petroni je čekao na priliku, frustriran zbog toga što je morao da ćaska sa kardinalima koji mu nisu bili neophodni. Da je Petroni znao da Mediči i Tuku razgovaraju o njegovom preteranom samopouzdanju, bio bi doveden do pravog očajanja i osećaja da mu moć polako klizi kroz elegantne prste. „Polaskan sam podrškom koju sam dobio, Danijele“, reče Rodrigez Mediči, „ali porazgovaraću sa nekolicinom onih koji me podržavaju kako bih video postoje li izgledi da svi stanemo iza jednog kandidata. Veoma mi je jasna jedna stvar Petronijev izbor bi bio sasvim katastrofalan. Besramno je vodio kampanju prošle nedelje i kao papa bi unazadio crkvu za sto godina. Možda vam se sada čini da je teško privoleti Kuriju da promeni mišljenje o kondomima. Pod Petronijem biste bili izopšteni na samu pomisao o tome.u Danijel Tuku se smrknuto osmehnuo. ,,Da, i mislim da bi izgledi za treći Vatikanski koncil bili ravni nuli. A šta je s ovom istragom nad Đovanijem?“ ,,U tome se vide Petronijevi prsti, Danijele, to svakako i sam uviñaš.“

294

,,Da, ali mogu li to uvideti i ostali?“ Kada su se vratili u kapelu, kamerlengo je pročitao rezultate glasanja u drugom krugu. „Kardinal Lorenco Petroni, četrdeset osam glasova.“ Kardinal Petroni je prikrivao hladan bes. U drugom krugu je dobio još bednih šest glasova. Glasanje se nije odvijalo povoljno po njega. Nešto nije bilo u redu. „Kardinal Đovani Doneli, četrdeset dva glasa.“ Đovani zavrte glavom. Oni blizu njega čuli su kako tiho kaže: „Molim te, Bože. Ne. Molim te, ne.“ Kardinal Salvatore Bruno, koji je sedeo pravo naspram njega, samo se osmehnuo i klimnuo Đovaniju glavom u znak ohrabrenja. Dok je kardinal Petroni delio okolo šampanjac i kavijar, Đovanijev stari mentor nije sedeo dokon u vreme priprema za konklavu i tiho je gradio Đovanijevu kandidaturu meñu ostalima koji su takoñe veoma cenili briljantnog mladog kardinala. Glasova za kardinala Tukua i kardinala Medičija bilo je manje, za šta su uglavnom bili odgovorni upravo njih dvojica, i oni su se zaverenički zgledali. Pitali su se je li to poljubac smrti za Petronija, ili će on moći da zadrži svoju poziciju u sledećih dvadeset osam krugova kako bi izgurao prostu većinu. Misli kardinala Petronija zahuktale su se u istom smeru. Još jednom je iz dimnjaka Sikstinske kapele izbio oblak crnog dima dok se avion na letu broj 401 iz Tel Aviva spuštao na pistu rimskog meñunarodnog aerodroma Leonardo da Vinči. „Mislim da sam pogrešio profesiju“, šapnuo je Patrik O’Hara Alegri dok su išli za Davidom i agentima Šin Beta kroz privatne vratnice, gde im je italijanski carinik mahnuo da proñu bez zadržavanja. „Buongiorno, Signor, Signora. Benvenutti a Roma“ „Ima to svojih prednosti“, saglasi se Alegra. ,,I bolje što je tako!“ Čekala su ih dva automobila i, uprkos tome što je David rekao da je posredi privatna poseta i zahtevao da se sve bavi bez mnogo gužve, pošli su sa neizbežnom pratnjom karabinjera. „Bar nigde u blizini nema medija“, reče David Alegri dok su pratili policajce u prvim kolima, sa Patrikom koji ih je sledio u drugim. „Daj im malo vremena“, reče Alegra cinično. „Budi poštena“, reče David. „Godinama nisu imali u javnosti nekog tako fotogeničnog kao što si ti. Možda je Golda Mejr bila velika državnica, ali nije bila za ulje na platnu.“

295

,,Davide!“, šapnu Alegra i nakrivi glavu prema vozaču i agentu Šin Beta na prednjim sedištima. Nije morala da se brine, jer su na licima agenata iz jedinice za lično obezbeñenje bili osmesi širi od Davidovog. „Misliš li da će mediji u Jerusalimu saznati da te nema?“ „Najstrašniji istraživački novinar u Jerusalimu upravo treba da nam se pridruži u Vatikanu. Ostalima je saopšteno da je posredi hitna porodična stvar.“ „Pretpostavljam da je to donekle i istina, Đovani je svakako deo porodice. Kada ćemo pokrenuti drugo pitanje?“, upita ona i podiže obrve prema diplomatskoj aktovki koju David nije ispuštao iz ruku otkad su napustili Izrael. U njoj je bio neprocenjivi Svitak Omega. „Posle konklave, ako budu mogli da se brzo odluče. Ako ne budu to mogli, moraćeš da ostaneš.“ „Nadajmo se da će moći da donesu odluku“, reče Alegra, spusti ruku na Davidovo koleno i nagnu se da ga poljubi. „Mnogo ti hvala za ovo.“ ,,Ma, ima da mi platiš“, reče David smesta. „Grozan si!“ Pola sata kasnije, stražar Švajcarske garde na kapiji sv. Ane stade u stav mirno. Otac Tomas ih uvede u prostranu čekaonicu državnog sekretara. „Kamerlengo se izvinjavau, reče on uglañeno, ,,ali kasniće nekoliko minuta. Mogu li vam ponuditi malo kafe? Čaja?“ „Možda je pristao da se sastane sa nama“, upozori Patrik kada se otac Tomas povukao, ,,ali nesumnjivo je besan na pomisao da prekida konklavu. Moraćemo da improvizujemo.“ Ubrzo zatim, strahovi Patrika O’Hare su se obistinili. „To nikako ne dolazi u obzir, biskupe 0’Hara!“ Oči karñinala Monetija su plamtele i boja lica mu se najednom podudarila s bojom skerletne kapice koja mu je delimično pokrivala ćelavu glavu. „Sve i da su te optužbe protiv kardinala Petronija istinite, u šta veoma sumnjam, Sveti duh donosi odluku o ovim izborima, a ja svakako neću delovati kao provokator u korist vas ili bilo koga drugoga.“ Kardinal Moneti se okrenu Davidu. Podsećao je Alegru na besnog terijera. „Žao mi je što vam ne mogu biti od veće pomoći, doktore Kaufmane, mada moram priznati da sam pomalo zbunjen zbog toga što mogući budući premijer Izraela dopušta da bude tako blisko umešan u tako neukusne optužbe. Ako se išta sazna o ovome“, reče on naglašeno, ,,to bi vas moglo koštati izbora.“

296

„Kada sam odlučio da danas doñem ovamo, to sam učinio samo zbog jednog“, odgovori David mirno. „Zbog istine. Da budem otvoren, eminencijo, katolička crkva je isuviše dugo prikrivala takve stvari i u mnogim slučajevima istina je bila za crkvu manje značajna od njenog imidža i politike. Pošto sam to rekao, poštujem vašu odluku. Ali molim da i vi poštujete moju.“ „Otac Tomas će vas ispratiti“, odgovori kardinal Moneti hladno. ,,A sada izvinite, ali moram da prisustvujem konklavi.“ „Gde li samo njega nañoše?“, upita Tom kada su, na užas telohranitelja, odlučili da se pridruže gomili koja se okupila na Trgu svetog Petra u nadi da će videti da iz dimnjaka Sikstinske kapele izbija beli dim. Đovani je izašao iz Sikstinske kapele i povukao se u svoju sobu da se pomoli u pauzi izmedu dva gla^anja. Isprva je bio donekle zbunjen, ali pošto je njegovo ime bilo pročitano zapanjujućih četrdeset dva puta, najpre se zabrinuo, a zatim i uzbunio. Kleknuo je, uzburkanih misli. Šta ako ga izaberu? To je bilo nezamislivo. Tešila ga je pomisao da je Petroni prolazio jednako dobro kao on i da će možda posle sledećeg kruga glasanja proći neko od njegovih prijatelja, Rodrigez Mediči ili Danijel Tuku. Svaki od njih, znao je to, bio bi izvanredan papa. Kardinal Tuku je tiho ćaskao sa nekim kardinalima iz afričkog bloka. „Dobro ga poznajem, prijatelju, briljantnog je uma iblagog srca. A što se drugog pitanja tiče, koliko uopšte pažnje treba da pridajemo medijskim objavama koje su podešene tako da se emituju dan pre konklave?“ S druge strane prostorije, Rodrigez Mediči takoñe je tiho razgovarao sa nekim svojim kolegama iz Azije. Deo italijanskog bloka tiho je slušao Salvatorea Bruna. Ubrzo zatim, gomila na Trgu svetog Petra zaklicala je kada su oblaci belog dima izbili iz dimnjaka Sikstinske kapele. „Pobogu, Davide“, uzviknu Alegra i dograbi Davida za mišicu. „Odlučili su! Molim te, Bože, samo da nije Petroni!“ Bila je to umolnica Bogu sa kojim dugo nije razgovarala. U Sikstinskoj kapeli kamerlengo je objavio rezultate trećeg kruga glasanja. „Kardinal Rodrigez Mediči, jedan glas.“ Đovani je do kraja ostao uz svog kandidata. „Kardinal Lorenco Petroni, dvanaest glasova.“ „Kardinal Đovani Doneli, sto dva glasa.“ Đovani je bio potpuno smeten. Kardinal Salvatore Bruno ozareno ga je gledao s druge strane kapele. Dok je upravnik skupa kardinala prilazio centralnim prolazom

297

kapele, Đovaniju se vratiše reči njegovog starog mentora. „Ako vam ponude ključeve sv. Petra, prihvatite ih. Biće to s dobrim razlogom." „Prihvatate li kanonski izbor za vrhovnog sveštenika?" Đovani je čuo te reči izdaleka i odgovor mu je zastao u grlu. „Prihvatamtc, reče on. ,,I kojim imenom želite da vas zovu? Đovani odgovori bez oklevanja: „Jovan XXIV. Ceremonijalmajstor radosno ubaci čak šest sveća sa listićima i rimskom II Capo di Fuoco Vigilare moglo se oprostiti što je pomislio da je Mikelanñelova neprocenjiva freska ugrožena kada je još belog dima izbilo iznad Pjace San Pjetro. Kada je kardinal ñakon izašaonaglavnibalkonSv. Petraiobjavioreči»Habemuspapam prepunim Trgom sv. Petra ponovo se prolomilo klicanje. „Imamo papu! Papu Jovana XXIV! Na pominjanje naslednika omiljenog JovanaXXIII, slavnogpo onome „sonofa bruttoklicanje gomile doseglo je vrhunac. Kada je Alegra videla da Đovani stupa na balkon Sv. Petra, oči joj se napuniše suzama. Đovanijev sekretar Vitorio takoñe obrisa suzu. Znao je da je njegova voljena crkva u dobrim rukama, dok se činilo da toplina Đovanijevog osmeha ispunjava trg. PEDESET TREĆE POGLAVLJE Rim Papa Jovan XXIV je sutradan klečao u molitvi u svojoj lič- noj kapeli, tražeći smernice i podršku. Zadatak koji mu je bio poveren bio je strahovito težak i Đovani se osećao krajnje usamljeno. Duh se osmehnuo. Kada se osovio na noge i prekrstio, pošao je natrag u svoju radnu sobu na trećem spratu Palate apostola, gde ga je čekao Vitorio. Njih dvojica su dobro sarañivali i uprkos protivljenju kardinala Petronija, odmah posle izbora, Đovani je unapredio Vitorija u monsinjora i zamolio ga da ostane u Rimu kao njegov lični sekretar. ,,Da li je izraelska delegacija potvrdila ručak?“, upita Đovani. Značajni dogañaji u proteklih nekoliko dana zaokupili su mu pažnju i stigao je da se privatno sastane s

298

Alegrom, Davidom, Patrikom i Tomom Švajkerom na samo nekoliko minuta. Pored radosti zbog mogućnosti da se ispričaju, tih nekoliko minuta bili su strahovito važni. Sadržaj Svitka Omega neprestano mu je bio u mislima. „Izraelska delegacija potvrñena je za 12.30, svetosti, a papski lekar, profesor Martines, doći će da vas pregleda u 11.30." Đovani zakoluta očima i isceri se. „Izgleda da medicinski pregledi idu u rok službe. Da sam iole u boljoj kondiciji, bio bih opasan, ali možete pitati profesora Martinesa da li bi voleo da nam se pridruži za ručkom, a voleo bih da i vi budete prisutni. Svitak Omega će vrlo brzo biti dostupan javnosti. „Hvala, svetosti." Đovanijevo papstvo biće poznato po ophoñenju prema najbližima kao prema članovima porodice. „Kada želite da se vidite s kardinalom Petronijem?“ ,,Da najpre to otkačimo, Vitorio“, reče Đovani i oči mu se smrknuše. „Jeste li pročitali moje beleške o Vatikanskoj banci? „Nisam bio siguran smem li, svetosti. U sefu su.“ Đovani se osmehnu setivši se Albina Lućanija, čoveka od koga je toliko toga naučio. ,,Ni vi ni ja nismo navikli na vatikansku politiku, Vitorio, ali moraćemo ovde da primenjujemo ista pravila kao i u Veneciji. Važno je da budete upoznati sa svim dešavanjima ovde, pa se malo uključite kada budete imali vremena“, reče Đovani blago. Đovanijev savet je gotovo do u reč bio isti onaj koji je njemu dao papa Jovan Pavle I. „Pre nego što pozovete kardinala Petronija, neka do mene doñe zapovednik Švajcarske garde, molim vas.“ „Naravno, svetosti, a kada budete imali malo vremena, kardinali Kurije pripremili su govor za vas, koji izražava smernice vašeg papstva. Nalazi se na vašem stolu.“ Đovani se smrknuto osmehnu. „Izgleda da ću morati da se naviknem na to, Vitorio.“ „Možda ćete poželeti da ga izmenite“, reče Vitorio. Pošto ga je pročitao, Vitorio je znao da će biti tako. Đovani je sedeo za svojim radnim stolom i čitao govor koji su mu pripremili kardinali Kurije. „Važno je nastaviti delo Jovana PavlaII... Svetacrkvasemoraodupretisekularizmuiliberalizmu savremenog društva... Držati se jedinog pravog puta... Svetionik u tami savremenog doba...“ Vitorio je bio u pravu. Bućkuriš kurijskih klišea smišljen tako da zadrži zatečeno stanje. Đovani najednom oseti svu samoću svoje funkcije. Makar će Patrik ostati tu

299

nekoliko dana. On je bio rezonator, čovek u dodiru sa ljudima i stvarnošću. Onda se Đovani osmehnu na iznenadnu pomisao. Možda i postoje izvesne male prednosti u tome što je izabran za vrhovnog sveštenika. Umešnost ljudi kao što je Patrik O’Hara bila je neprocenjiva. Skupu kardinala će dobro doći oni koji su i dalje u dodiru sa vernicima, a on sada može da uradi nešto u vezi sa tim. Đovani ustade, priñe prozoru i zagleda se iznad trga. loš je bio pun ljudi, ali da je po željama kardinala Kurije, on bi bio zatvorenik, zauvek zaključan u svom stanu, dok mu kardinali kontrolišu svaki korak. Pa, čekaju ih loše vesti. Ako je Jovan XXIII mogao da nenajavljenlunja okolo sa svojim ljudima, moći će to i Jovan XXIV. Misli mu prekinu Vitorijevo kucanje na vratima kancelarije. „Stigao je kardinal Petroni, svetosti.“ „Zamolite ga da uñe, Vitorio“, reče Đovani tiho. »Certamente, svetosti.“ Vitorio nije mogao da se seti kada je video Đovanija toliko zabrinutog. „Svetosti, moje čestitke od sveg srca. Svi smo oduševljeni.“ Petroni se nakloni, jedva primetno. „Preći ću pravo na stvar, kardinale Petroni. Sedite, molim vas“, reče Đovani i pokaza na jednu od fotelja oko niskog stočića za kafu na jednom kraju kancelarije. Đovanijev ton bio je leden, ali pod kontrolom. Petroni sede, jedva skrivajući bes zbog toga što mu je naredio da sedne neko ko mu je, sve do juče, bio podreñen. „Kada sam večerao sa papom Jovanom Pavlom I poslednje večeri koju je proveo ovde, rekao mi je da je otpustio svog državnog sekretara i da ćete vi biti razrešeni dužnosti sledećeg jutra. Jedan od razloga, siguran sam da ste toga veoma svesni, bilo je to što je Vatikanska banka već dugo bila upletena u kriminalne aktivnosti.“ ,,To je nečuveno, svetosti. Potpuna izmišljotina!“ U Petronijevim zmijskim očima ogledao se oprez, kao da se susreo sa mungosom. ,,Ne verujem, kardinale Petroni. Sinoć, uprkos poteškoćama da dopre do zabačenih krajeva Amazona, moj sekretar je pronašao monsinjora Paskvalea Garibaldija. Naložio sam mu da se vrati u Rim kako bi bio unapreñen u biskupa i otpočeo opsežnu istragu ranijih aktivnosti banke. U zavisnosti od sadržine tog izveštaja, možda ću morati sve da predam italijanskim vlastima i La Guardia di Finanza.“ „To je potpuno nepotrebno, svetosti. Ja mogu da sprovedem svaku istragu bez potrebe da se monsinjor Garibaldi dovodi iz Perua.“ Sada se u Petronijevom glasu čuo prizvuk očajanja,

300

„Pre nego što ste ga poslali u Peru“, nastavi Đovani značajno, „monsinjor Garibaldi je otkrio neke nepravilnosti u računima, uključujući i isplatu deset miliona dolara za ono što smo papa Jovan Pavle I i ja poznavali kao kopiju Svitka Omega“ ,,To je nečuvena optužba!“ prošišta Petroni i lice mu izgubi boju. „Izgleda da je pritisak funkcije za vas već prevelik. Đovani je zadržao ledeni stav, odlučan daprimora Petronija da se ovog puta suoči sa prošlošću. „Monsinjor Garibaldi mi je takode rekao da je pre odlaska preduzeo tu predostrožnost i fotokopirao neka ključna dokumenta koja će doneti sa sobom natrag iz Perua. Petroni je otvorio usta, ali nije se začuo nikakav zvuk. „Sinoć sam takoñe naredio Švajcarskoj gardi da otpečati Tajni arhiv. Naložio sam opsežnu pretragu i siguran sam da će u malo poznatim delovima biti pronañena makar jedna kopija Svitka Omega. Takoñe će se možda pronaći i kopija velikog Isaijinog svitka koja je iznesena sa Hebrejskog univerziteta u kovertu obeleženim simbolom omege. A ako se to desi, izraelska policija i CIA će nesumnjivo poželeti da vas ispitaju u vezi sa umešanošću u dvostruko ubistvo u Tel Avivu. Ako to budu zahtevali od nas, u potpunosti ćemo sarañivati i stavićemo vas na raspolaganje. Đovani je dugo i podrobno razmišljao o tome da li da suoči Petronija sa silovanjem Alegre, ali to se moglo poreći i, ukoliko Alegra ne bude htela da to pokrene, zaključio je da ostalo pruža više nego dovoljno dokaza za podizanje ozbiljne krivične prijave. „Takoñe sam dobio uznemirujući izveštaj od biskupa O’Hare. Nesumnjivo ste svesni toga da je on ovde, u Rimu?“ Đovani malo podiže jednu obrvu, ali ostade bez odgovora. Lice kardinala i državnog sekretara sada je bilo pepeljasto. „Otac Lonergan, koga svakako poznajete i kao oca Kortnija, pozvan je u Rim i zatražio sam da biskup O’Hara vodi istragu o mogućoj umešanosti Vatikana u pribavljanju njegovog novog identiteta, te ćemo i tu potpuno sarañivati sa FBI-jem. Unapreñujem biskupa O’Haru u kardinala i on će preuzeti dužnost državnog sekretara, od ovog trenutka. Razrešeni ste svih svojih dužnosti.K Papa Jovan XXIV ustade, pride stolu i pozvoni Vitoriju. „Sve dok istrage ne budu okončane, Švajcarska garda je obaveštena da ste u kućnom pritvoru i da ne smete napustiti Vatikan. Predlažem da, za dobro Svete

301

crkve, ozbiljno razmislite o tome da napustite sveštenstvo. Ako to ne učinite, bez obzira na ishod krivičnih prijava koje će nesumnjivo biti podignute protiv vas, preduzeću potrebne korake da budete razrešeni. I neka vam se Bog smiluje za ono što ste počinili. PEDESET CETVRTO POGLAVLJE Rim Otac Vitorio uveo je „izraelsku delegaciju‘c u ličnu trpezariju pape Jovana XXIV i ubrzo zatim Đovani je stigao sa papskim lekarem, profesorom Vinćencom Martinesom. ,,Alegra!ct Odbacivši u potpunosti papski protokol, Đovani oduševljeno poljubi Alegru u oba obraza. „Benvenuta di nuovo. Dobro došla ponovo!ce „Davide! Patriče! Tome! Đovani je poželeo svim svojim gostima dobrodošlicu na veoma nezvaničan način pre nego što ih je upoznao sa profesorom Martinesom. Vitorio se osmehivao. Ako ništa drugo, ovo papstvo biće zabavno. ,,I pripremili ste Svitak Omega reče Đovani, prišavši mestu gde je dokument bio izložen na dugačkom stolu na jednom kraju sobe. „Sad mi je jasno otkud onoliko stražara Švajcarske garde u hodnicima, reče on i namignu Vitoriju, primivši čašu s vinom od jedne sestre. „Mada, ako je već ovako dugo čekao, može da sačeka i da se završi ručak. Za stara vremena!, reče Đovani, osmeha ispunjenog toplinom sada, pošto je obavio ružan prepodnevni posao. „Razmaziše me ovde, dodade on. „Koliko sam do sada stigao da vidim, vino je izvanredno. A tek hrana, reče Đovani i žalosno protrlja trbuh. „Otkad te poznajem, nisi nabacio ni gram sala, zadirkivala ga je Alegra. Patrik podiže pogled prema tavanici i slegnu ramenima. Njegov osmeh govorio je sve. Posle ručka, grupica je privukla stolice dugačkom stolu. „Svitak Omega započe David, „napisao je Mehalava, učitelj iz kumranske zajednice Esena. Pisao ga je u periodu izmeñu 20. i 40. godine nove ere, a te datume potvrñuje i Alegrino datiranje ugljenikom. Đatumi su veoma značajni."

302

Đovani se osmehnu. Znao je šta će uslediti. „Obuhvata godine u kojima je Isus oblikovao sopstvenu filozofiju", reče on, ,,kao i razdoblje njegovog propovedanja i raspeća?“ „Tačno, i mislim da ste već svesni toga, svetosti, da se Svitak Omega sastoji iz tri dela: Magdaleninih brojeva; porekla DNK; i strašnog upozorenja za civilizaciju", nastavi David. „Kao što ćemo videti, sva tri dela sadrže meñusobno povezane poruke. Magdalenini brojevi potiču iz književnog sredstva poznatog pod nazivom gematrija. Pošto se brojevi u jezicima poput grčkog i hebrejskog predstavljaju slovima, a ne ciframa, autori mnogih drevnih tekstova bili su u mogućnosti da ugrade tajna značenja do kojih se može doći samo pridavanjem vrednosti slovima kako bi se došlo do svetih brojeva. Broj od kojeg Vatikan najviše strepi jeste 153, i on je kodiran u Svitku Omega. Mada“, reče David pogledavši Đovanija, „možda je tačnije reći da je to broj od kojeg je Vatikan nekada strepeo.“ „Dakle, pronašli ste ga“, reče Đovani, osmehujući se Alegri. Oboje su pamtili Roselijev zadatak i malu plažu blizu Marateje. „Svitak Omega beleži neobičnu frazu koja se ponavlja u Knjizi otkrovenja“, nastavi David. „Taj pasus prevodi se kao: T videh kako Sveti grad, Novi Jerusalim, sa nebesa spusti Bog, kao nevestu nakićenu za svog muža’“ Đovani klimnu glavom. „Novi Jerusalim. Poznat još kao Hristova nevesta, simbol novog neba i nove zemlje.“ „Gematrija za tu frazu iznosi ukupno 1224“, reče David. „Gematrija za Isusa je 8. Kada podelimo 1224 sa 8 dobijemo 153. Drugim rečima, ta neobična fraza u kojoj su i ’Hrist’ i ’Hristova nevesta’, predstavljena je brojevima 8 i 153. Kada ispitamo gematriju za r May8ar]vri, ’Magdalena’, ustanovimo da je zbir brojeva 153.“ Tom tiho zviznu. „Dakle, Marija Magdalena je zaista bila Hristova nevesta.“ ,,Dac, saglasi se David. „Trag je elegantno posejan u Bibliji i Knjizi otkrovenja.c ,,I podjednako elegantno u Jevanñelju po Luki“, dodade Đovani smireno. „Kada učenici nemaju sreće u ribarenju na Tiberijskom moru, Hrist im kaže gde da zabace mreže, a Luka, u naizgled neobičnoj izjavi, beleži da su po izvlačenju mreže pronašli tačno 153 ribe. „Ribe predstavljaju žetvu čovečanstva koje je, u širem smislu, isto tako Hristova Nevesta, primeti Alegra, prisetivši se vragolaste duhovitosti profesora Roselija i njegove primedbe da se Vatikan najviše plaši broja 153 zato što ovaj možda ima nekakve veze s „ribama i gradovima koji padaju s neba. „Mada će za crkvu to biti

303

teško, dodade ona, pitajući se kako će Đovani postupati sa Svitkom Omega, ne kao Đovani, već kao papa Jovan XXIV. Đovani joj se osmehnu i, kao da joj čita misli, nastavi raspravu. „Prisećam se primedbe Jovana XXIII kada je ovaj inicirao Vatikan II i uporedio svoj aggiornamento obnovu crkve sa otvaranjem prozora bazilike sv. Petra. Svitak Omega je kao jak zrak svetla koji sija kroz kupolu i obasjava tamnije kutke bazilike. Obnavlja lepotu vere sa ravnotežom u ženskom principu, dodade on, lica energičnog zbog mogućnosti koje su se ukazale. ,,Ne iznenañuje me što čujem da su tri poruke u Svitku Omega povezane. Našli smo se u kritičnom istorijskom trenutku i podozrevam da nam Svitak Omega saopštava da treba da promenimo kurs. ,,Za mnoge ljude potvrda zajednice Hrista i Marije Magdalene neće biti ništa zemljotresno, primeti Patrik mudro. „Mnogi veoma cenjeni naučnici već su došli do tog zaključka, ali stotine miliona hrišćana zapitaće se je li istina sve ono što su naučili da veruju, i mnogi od njih jednostavno to neće prihvatiti. „Moraćemo to postepeno da im približimo, reče Đovani i pogleda značajno Toma, „usredsredivši se na samo značenje. Novi Jerusalim Hrist i Marija Magdalena predstavljaju ravnotežu muškog i ženskog u hrišćanstvu koja je, kada to potražimo, prisutna i u drugim verama, kao jin i jang u taoizmu i Šekina, ženski aspekt Boga, u judaizmu.“ Tom i Vinćenco su izgledali donekle zbunjeno, pa Alegra još malo pojasni ono što je Đovani govorio. ,,To znači da je žena veoma bitan deo duhovnosti i vere, te da podjednako doprinosi zamisli o svetoj zajednici kojaje uroñeno svojstvo čovečanstva. Uravnoteženje muškog i ženskog u verskim učenjima stvara moć sklada, vraća Zemlju prirodnoj ravnoteii i ispunjava božansku težnju u svima nama za potpunim sjedinjenjem, za postizanjem celovitosti." ,,Pretpostavljam, priseti se Đovani, ,,da ženska ravnoteža u ovo doba izranja na površinu dok se svet tetura na ivici provalije, pa otud i povezanost s upozorenjem. U ekstremnom slučaju, suočeni smo sa uništenjem usled sudara tumačenja vera kojima dominira muški princip, ali nadvladaće nas i druge neravnoteže na planeti. Zla savremenog sveta uzdižu se do nivoa katastrofe zato što je pažnja usmerena samo na jednu stranu jednačine, mušku. Nesklad se iskazuje u ekološkim katastrofama, proganjanju manjina, drastičnom porastu siromaštva i posvemašnjem nemiru. Jednostavno rečeno, prvobitnim očevima crkve pretio je ženski princip, a

304

naše prihvatanje njihove dogme nanelo je neprocenjivu štetu. Tako dugo zanemarivanje ženske strane jednačine pokrenulo je ljudsku i ekološku propast." „Potiskivanje ženskog principa, dodade Alegra, ,,i nedostatak priznanja jedinstva muškog i ženskog, ili Hrista i Marije Magdalene, takoñe odražava isključivanje seksualnosti iz verskog života. Ona se načas priseti vožnje sa Đovanijem kada su se vraćali iz Marateje. ,,To isključivanje je izopačenje, poricanje i duboko ozleñivanje naše osnovne prirode. „ A posledice toga vide se u tragičnom porastu seksualnih skandala sa sveštenstvom, koji razdiru crkvu, dodade David. Tom se nelagodno promeškolji. Patrik uhvati Davidov pogled i odmahnu glavom. David promeni pravac. „U osnovi, razrešenje tog nesklada uspostaviće toleranciju u čovečanstvu. Alegra potvrdno klimnu glavom. ,,A postoji i veza izmeñu opasnosti prihvatanja dogme koja se uči napamet, poput dogme o priči postanja, i druge poruke u Svitku Omega o DNK, o stvarnom poreklu života.“ Kao što je toliko puta činio u životu, ali sada poslednji put, Lorenco Petroni je zurio iznad Pjace San Pjetro i preko Tibra prema svom stanu. Ključevi sv. Petra trebalo je da pripadnu njemu. On je crkvi dao dušu, krio je ljude poput Dereka Lonergana i štitio doktrinu. Kako bi samo moćna ekipa bili on i P3 da je zaseo na Petrov presto. Vatikan II mogao se preobratiti i sveštenstvo bi ponovo steklo moć. Vatikanska banka bi postala centar finansijske moći vredan poštovanja. Da je Feliči bio iole sposoban, Svitak Omega bi sada bio bezbedan u Tajnom arhivu, umesto Isaijinog svitka. „Kako nisi mogao da raspoznaš razliku?“, kipeo je on, dok su mu beskrvne usne bile razvučene u režanju. Sitne kapi pljuvačke skupljale su mu se na ivicama usta. ,,Gadovi!“ Petroni je penio od besa. Dok ga je prekrivala magla očajanja, Lorenco Petroni je otključao gornju fioku radnog stola i uzeo malu beretu gepard iz kožne futrole koja je stajala kraj njegove crne knjige u kožnom povezu. „Jednog dana“, izgovorio je ogorčeno, „shvatiće da postoji samo jedan pravi put do Omege.“ „Drugi deo Svitka Omega bavi se poreklom DNK“, nastavi Alegra. „ Ako se dobro sećam, za DNK se nije čak ni znalo sve do sredine prošlog veka?“ Tom je izgledao zbunjeno.

305

„Malo pre toga na našoj planeti“, reče Alegra. „Zapravo, otkrivena je 1869, deset godina posle objavljivanja Porekla vrsta. Fridrih Mišer, švajcarski biolog, otkrio ju je u ćelijama gnoja na bačenim zavojima, mada ako ćemo pošteno nije shvatio njen značaj. To je usledilo kasnije, ili ranije, u zavisnosti od toga na kojoj ste planeti u vasioni.“ Đovani se osmehnu. Znao je da je Alegrin um jedan od najprefinjenijih koje je ikad upoznao i bio je ushićen svim onim što je ta briljantna italijanska naučnica postigla otkad ju je upoznao na milanskoj Stazione Centrale. „Ser Frensis Krik, dobitnik Nobelove nagrade za otkriće molekularne strukture DNK, objavio je knjigu o poreklu života zbog koje je bio oštro kritikovan. U njoj je postulirao da je molekularna struktura DNK tpliko složena da nije bilo dovoljno vremena da se razvije od samog početka“, reče ona. „Krik je pretpostavio da je ona potekla iz neke naprednije civilizacije, iz jedne od milijardi galaksija poput naše koje čine vasionu, i da je ovamo stigla raketnim vozilom ili svemirskom letelicom.“ Alegra stavi crtež vodoničnog i fosfodiestričnog vezivanja spirale DNK na sto. „Krikovom gledištu su se mnogi žestoko suprotstavljali, naročito u okviru crkve, pošto je to neposredno bilo u suprotnosti sa biblijskom pričom o postanju. Tokom devedesetih godina prošlog veka Majkl Drosnin objavio je Biblijski kod kojim je opisao delo izraelskog matematičara Elijahua Ripsa. Rips je otkrio skrivene kodove u Tori, koje je Josi Kaufman otkrio prekopirane u Svicima s Mrtvog mora. U dokumentu starom tri hiljade godina Rips je pronašao reči spirala DNK’ i ’DNK je stigla vozilom’ Drosnin je zaključio da to vozilo tek treba da se pronañe, ali je sigurno negde u blizini Mrtvog mora „Josi nije bio tako siguran u to“, reče David. ,,Za početak, on je mislio da je posredi više vozila.“ „Sve i da je samo jedno stiglo do drevnih mora na Zemlji, to bi objasnilo kombinovanje DNK s aminokiselinama u praiskonskoj čorbi svetskih okeana pre četiri milijarde godina“, reče Đovani, pomislivši ponovo na svoju propoved u San Marku. „Baš tako“, saglasi se Alegra, ,,i kao što će to David prevesti, Svitak Omega sve to sasvim jasno predočava.“ David pride drugom delu Svitka Omega i pročita sa jezika koine. „I došle su kao zvezde s neba, zakopale se u veliki pesak pustinje, čelične kočije sa semenom života.“

306

„Dakle, Eseni su pronašli vozilo?“, upita profesor Martines. David klimnu glavom. „Svitak Omega beleži to otkriće i, kako na to prevod ukazuje, potvrñuje da je bilo više vozila. Kao DNK, svako je nosilo i crtež strukture kiseline i mapu odredišta, što objašnjava esenske modele, uključujući i desetu planetu koju smo mi tek nedavno otkrili. To bi isto tako moglo da znači da naša galaksija nije jedina koja je bila ciljana.“ ,,Tu poruku ćemo prenebregnuti na sopstvenu štetu“, primeti Đovani. „Mislim da je vrlo moguće da je život na ovoj planeti u našim rukama, ali ako nastavimo sadašnjim kursom i uništimo planetu, na kosmičkom planu ta greška neće imati velike posledice. Druge civilizacije mudrije od nas nastaviće dalje i zauzeti naše mesto.“ „Još ima vremena da se poslušaju ta upozorenja“, naglasi Alegra, ,,i da se popravi šteta koja je već naneta. Pretpostavljam da postoji veza izmeñu DNK elemenata Svitka Omega i ravnoteže ženskog elementa. Postoji otprilike tri milijarde osnovnih parova u ljudskoj DNK organizovanih u dvadeset tri para hromozoma. Svi mi imamo dvadeset dva para, ali kritičan dvadeset treći par uvek je drugačiji, dva X hromozoma za žene i X i Y hromozomi za muškarce. Ta delikatna ravnoteža je deo ustrojstva kosmosa od samog početka i Svitak Omega u delu koji osvetljava poreklo DNK sadrži i suptilnu poruku svaka izmena te ravnoteže na kraju će dovesti do našeg uništenja.“ „Mnogim ljudima to će biti malo preterano“, primeti Tom. Skeptično preispitivanje svega bilo mu je uroñeno. ,,A mnogi ljudi su zatvorili svoj um za sve što je van njihovog iskustva, Tome“, reče Alegra odlučno. „Krik je istakao da je vasiona toliko ogromna, da je van poimanja mnogih meñu nama. Naša galaksija sama sadrži možda sto milijardi zvezda. Milijarde sunaca poput našeg daju energiju planetama koje kruže oko njih. Samo u našoj galaksiji“, naglasi Alegra, ,,a postoji najmanje još deset milijardi galaksija, što znači na bilione planeta. Zar ozbiljno pretpostavljamo da je medu svima njima naša planeta jedina na kojoj postoji život, ili da smo najnapredniji meñu svima?“ Alegra je govorila žustro, a onda je nastavila blažim tonom. „Pre manje od četiri stotine godina, jedan od najbriljantnijih naučnika koje je naš svet ikada video, usudio se da ustvrdi da Zemlja nije, kako je to crkva tvrdila, središte božje vasione. Pretpostavio je da se ona okreće oko Sunca. To je toliko razbesnelo Vatikan da je papa Urban VIII tog naučnika bacio u zatvor.“ Alegra se osmehivala, ali u očima joj je bio izazov za Toma, ukoliko ovaj poželi dalju raspravu.

307

Đovani se isćeri. „Galileo Galilej, 1633. godine. Žao mi je što moram da kažem da je Vatikanu trebalo više od trista pedeset godina da se izvini Galileu. Dana 28. decembra 1991. konačno smo izdali obaveštenje za štampu sa priznanjem da je on bio u pravu, mada ste u pravu i vi, i to obojet, dodade Đovani diplomatski. „Mnogi ljudi zatvoriće svoj um za ovo, a najviše će ih biti u crkvi. Kada zatvorimo um, time zatvaramo i mnogobrojne puteve saznanja. „To je naročito opasno kada vam budem rekao zbog čega su Eseni zabeležili svoje upozorenje za našu civilizaciju, dodade David zlokobno, ali ne nastavi. Zvuk jednog jedinog pucnja koji se oglasio sa sprata niže bio je zaglušujući. Profesoru Martinesu bilo je potrebno nešto više od jednog minuta da stigne do kancelarije kardinala i državnog sekretara, gde ga je dočekao omamljeni otac Tomas. „Njegova eminencija... Upravo je počinio.,Otac Tomas pritrča susednim vratima. Čak je i tako iskusan psihijatar kao što je bio profesor Martines morao da se ukopa u mestu pred prizorom koji je zatekao. Mozak Lorenca Petronija, ili ono što je od njega ostalo, kapao je sa zida spram prozora iznad Pjace San Pjetro. Autopsijom će se ustanoviti da je hitac prošao kroz nepce. Petronijevo telo ležalo je kraj radnog stola na kraljevski plavom tepihu, a u blizini je bila bereta gepard kalibra 38. Nedostajao mu je potiljak. Vinćenco Martines je čuo kako otac Tomas povraća u kupatilu državnog sekretara. Profesor Martines zatvori dvokrilna vrata kancelarije državnog sekretara i sačeka oca Tomasa. Nekoliko kaluñerica i jedan ili dva sveštenika, preneraženih lica, okupilo se napolju. „Mislite da možete ostati ovde?“, upita profesor Martines oca Tomasa kada je ovaj izašao iz kupatila. „Moramo obezbediti da neko vreme niko ne ulazi ovamo.“ Otac Tomas je mogao samo da mu odgovori klimanjem glave. PEDESET PETO POGLAVLJE Hindukuš Vetar je bio lak, ali na velikoj visini nije bilo toplote pod suncem kasnog popodneva koje je obasjavalo granit i sneg na severozapadnoj granici i Tiriš Miru.

308

U pećinskom kompleksu, doktor Husein Tretjakov predao je još jednu smrtonosnu bombu u aktovki Abdulu Baširu, koji je sada razgledao putnu mapu Sidneja. „Došlo je do male izmene u našim planovima“, reče Bašir tiho. „Odlučio sam da udarim nevernike onako kako to najmanje očekuju. Prvo će biti napadnut Sidnej, a za njim Mančester i Čikago. Dok budu zauzeti tim napadima, u panici koja zavlada udarićemo na Njujork i London. Sidnej je naročito ranjiv. Bacićemo bombu iz vazduha i imamo odličan izbor okolnih aerodroma koji ne podležu proveri. Plan leta imaće standardni vektor prema obližnjem aerodromu u predgrañu Benkstaunu. Naš avion neće morati da skrene sa kursa sve do minut pred poslednji nalet.“ „Kontrola leta će primetiti to odstupanje?“, odvaži se Tretjakov. „Naravno, ali tada će već biti prekasno. Za nekoliko kratkih minuta naša letelica će se naći iznad centralne poslovne oblasti. Za razliku od Amerikanaca, australijski nevernici ne patroliraju borbenim avionima iznad svojih gradova, tako da neće moći da nas spreče. Kakav će biti učinak vazdušnog udara nad tim gradom?, upita Abdul Bašir. „Slično kao u Njujorku i LondomT, odgovori Husein, „mada će vazdušni udar naneti veću štetu zgradama i infrastrukturi. Izračunao sam da će, ukoliko bomba eksplodira iznad grada, nekih dvesta hiljada ljudi poginuti u eksploziji, a još stotine hiljada umreće od opekotina i zračenja. Most Sidnejske luke iskriviće se i pući, a zgrade i ljudi oko nulte tačke će ispariti." „Gubitak tolikih života je žalostan, reče Bašir konačno, ,,ali to će poslati upozorenje ostatku sveta da nećemo stajati mirno dok naše žene i decu arogantno kolju u Iraku, Palestini i Kašmiru, te u bezbroj drugih zemalja gde su nevernici poslali svoje vojne mašine. Husein klimnu glavom, dok mu se srce i dalje cepalo od sećanja na ženu i kćerke. „Napad na Hirošimu i Nagasaki doneo je kraj Drugog svetskog rata, primeti Bašir. „Vreme je da i mi učinimo isto. Uz božju volju, Muhamed, neka počiva u miru, i islam će prevladati. Dok se vraćao u papin stan, profesor Martines se prisećao svoje ranije dijagnoze i podozrenja. Kada se ponovo obreo u obedovaonici, tiho je iskazao svoje strahove. „Ponekad je teško zaključiti da li neko spada u kategoriju psihopate, svetosti, osim ako bolesnik nije voljan da se podvrgne psihološkom testiranju i posmatranju kod relevantnih medicinskih stručnjaka. Simptomi obuhvataju nesposobnost da se povežu sa drugima, harizmatično i šarmantno ponašanje i nedostatak kajanja ili odgovornosti za svoje postupke. Oni nesposobni za ljubav često je zamenjuju

309

očajničkom borbom za vlast. Mnogo godina sam to podozrevao, a ništa nisam učinio“, zaključi profesor Martines tužno. ,,Ne možete kriviti sebe za to, Vinćenco", reče Đovani blago. „Duša Lorenca Petronija bila je veoma izmučena. Meñutim, on nije bio vaš pacijent, niti je tražio vašu pomoć. Nek mu je laka zemlja. Znamo li šta izaziva to stanje? ,,Ne baš, mada je to često povezano sa traumama iz detinjstva. Dosta istraživanja vrši se i u vezi sa genetskim uticajem, a javljaju se i pitanja sukoba prirode i vaspitanja da li se takav tip ljudi raña ili nastaje. To je veoma teško pitanje.” Profesor Martines se izvinio kako bi prisustvovao uklanjanju tela kardinala Petronija i započeo organizovanje forenzičkog istraživanja i ispitivanja. ,,Da li da ovo obavimo unutar kuće, svetosti?“, upita Vitorio, imajući u vidu veliko interesovanje medija koje će izazvati Petronijevo samoubistvo. ,,Ne, Vitorio, nećemo ovo zataškavati. Pripremite jednostavno obaveštenje za medije da će njegova smrt biti podvrgnuta autopsiji i policijskom izveštaju, nezavisno od Vatikana." „Smem li da predložim“, ponudi Tom, ,,da uključite i nešto u smislu da izražavate saučešće porodici kardinala Petronija, te da sve do završetka nezavisne istrage spekulacije o razlozima koji stoje iza smrti kardinala i državnog sekretara neće biti od pomoći. Neće ih to zadržati predugo, ali daće vam malo vremena da udahnete.“ ,,Hvala“, reče Đovani zahvalno. „Očigledno će mi trebati obuka za komunikaciju s medijima.“ „To možemo da sredimo“, reče Tom i dopusti sebi da se suvo osmehne. Đovani se okrenu Davidu i na licu mu se videla sva težina onoga što je pretpostavljao da će čuti. „Hteli ste da objasnite poslednji deo Svitka Omega“ reče on. ,,U Svitku Omega Eseni su zabeležili tajanstvenu poruku iz civilizacije koja je poslala DNK i koja glasi: ’kako bi se život mogao nastaviti i posle nuklearnog napada’", reče David. ,,Ja mogu to da prihvatim", dodade Alegra, „mada je zanimljivo to da su brojne neobjašnjene eksplozije zabeležene stotinama hiljada svetlosnih godina daleko u svemiru. Nekoliko vodećih naučnika ubeñeno je da to nisu supernove, već nešto pre nalik na nuklearne eksplozije.“ ,,U drugoj galaksiji?" upita Tom.

310

Alegra klimnu glavom. ,,To je svakako moguće. Možda su pokušavali da nas upozore, pored toga što su poslali DNK u daleke galaksije, uključujući i našu, u nadi da će život moći da se nastavi." „Svitak Omega se upušta još dalje“, reče David, „sa strašnim upozorenjem za nas, bez obzira na to da li je umešana neka druga civilizacija. Sada je pretnja nuklearnog napada po nas veoma stvarna.“ On priñe poslednjem od tri dela Svitka Omega i poče da čita: ,,I dva će otkrovenja ismejati treće, mada će sva otkrovenja poteći od Avrama. Treće će imati alfu na brdu Hira, ali omegu u Tirih Miru, i u početku će treće pobediti prvo i drugo, ali na kraju će civilizacija biti uništena." „Muhamed i A1 Kaida“, reče Tom tiho. „Alfa i omega islama.“ ,,A dva otkrovenja koja ismevaju treće?“ Otac Vitorio je izgledao zbunjeno. „Pre nego što je Muhamed dobio od Boga otkrovenja iz ruku anñela Gavrila, na osnovu kojih je napisao Kuran“, objasni Alegra, „Jevreji su ismevali Arape. Al-Lah, što na arapskom znači ’Bog’, poslao je mnoštvo proroka Jevrejima i hrišćanima, ali nijednog Arapima i, pošto Arapi nisu primili otkrovenja na svom jeziku, Jevreji i hrišćani su tvrdili da ih Bog nije uvrstio u svoje namere.“ Tom klimnu glavom. „A dva otkrovenja će ismejati treće. Još to radimo“, dodade on smrknuto. „Mnogi zapadnjaci, naročito Amerikanci, nemaju pojma kako funkcioniše islamski um.“ „ A brdo Hira i Tirih Mir?“ upita otac Vitorio. „Brdo Hira se nalazi nekoliko kilometara od Meke“, reče David. ,,U mesecu ramazanu, od vremena kada je Muhamed bio u svojim ranim četrdesetim godinama, on se peo na Hiru, i tamo je i primio svoje prvo otkrovenje od Boga, od anñela Gavrila, na svom maternjem jeziku. Da bi došao do pećine, morao je da se popne na brdo Hira, a potom da se uzvere preko vrha.“ ,,Ja sam bio na brdu Hira“, reče Tom. „Muhamedova pećina je na vertikalnoj strani planine i veoma je zabačena. Tavanica pećine spušta se prema malom otvoru pozadi, i ako pogledate, odatle možete videti Kabah u daljini.“ „Bili ste i na Tirih Miru?“, upita David. Tom klimnu glavom. „Tirih Mir je najviši vrh u Hindukušu, na severozapadnoj granici Pakistana s Avganistanom, tamo gore, kod Everesta. Ta oblast je isto tako poznata po tome što ju je jako teško nadzirati. Mnogi krajevi su izvan nadležnosti centralne ili lokalnih vlasti, što objašnjava tako velike poteškoće Sjedinjenih Država u hvatanju Bin Ladena. Sve da ga i uhvate, postoji još stotinu njih koji će zauzeti njegovo mesto.“

311

,,To upozorenje je veoma jasno“, reče Đovani, veoma ozbiljnog lica. „Ako ne zaustavimo ovo ludilo i tvrdnje da Bog zbog nečega favorizuje jednu veru u odnosu na druge, ludilo za koje je moj poziv kriv već vekovima, uništićemo usput sami sebe.“ „Slažem se“, reče Tom. ,,Po onome što mi je rekao MajkMekinon o A1 Kaidi, oni nameravaju da izvrše nuklearni napad koji će potpuno uništiti najveće zapadne gradove čim budu spremni za to.“ Patrik je bio veoma tih i sve je to upijao. Konačno je progovorio. ,,A ne pomaže ni to što se Džordž Buš šepuri okolo kao da izvršava božju volju.“ On zastade i pogleda Đovanija, ponovo sa vragolastim izrazom u očima. „Mada, pošto sam sada ja zadužen za spoljnu politiku, svetosti, zadržaću takve misli za sebe.“ „Ali Patrik je u pravu“, reče David ozbiljnije. „Jedan od ključeva za ovo jeste uključivanje umerenjaka u priznanje svih vera. Sinoć sam razgovarao s Ahmedom. Zahvalio mi se zbog uzdržanosti Izraela posle bombaškog napada na Damask kapiju, i obojica smo ubeñeni da možemo ostvariti ovaj mirovni sporazum. To će biti prvi veliki korak.“ „Svetosti, problem je u tome kako sa ovim kratkoročno da se nosimo?“, nastavi Patrik, zagledan u Svitak Omega. „Mediji će likovati“, dodade i namignu Tomu. ,,To na kraju zavisi od Davida i Alegre“, reče Đovani. „Pristao sam da učestvujem u svakoj objavi i nameravam to da poštujem do kraja.“ On se okrenu Tomu. „Pored konferencije za štampu, na kojoj će poruke verovatno biti pogrešno protumačene, šta mislite o tome da me intervjuišete kako bih izneo svoja gledišta, licem u lice?“ ,,To se u branši zove ekskluziva, svetosti, i mislim da bi prikladan odgovor s moje strane bio: ’Je li papa katolik?’ Ipak, pitanja će biti teška“, dodade on. „Šta biste rekli ako bih vas pitao da li verujete da je Isus bio oženjen Marijom Magdalenom?“ Đovani se osmehnu. „Razmisliću o tome, mada bi moj prvi odgovor bio da mnogi naučnici dolaze do tog zaključka i da naša vera uvek mora biti zasnovana na istini umesto na dogmi, pa je stoga ta tema vredna rasprave.“ Tom podiže obrvu i nagnu glavu u nemom gestu poštovanja zbog Đovanijevog odgovora. „ A kad bih vas upitao o tome da li je DNK poslala neka naprednija civilizacija?“ „Vidim da se ovde igramo prvog osnovne", odgovori Đovani. „Kao naučnik upuštao sam se u neverovatno zapetljanu biohemiju, ali oduvek sam osećao da iza izuzetne strukture prirode stoji mistični Duh stvaranja vredan strahopoštovanja.

312

Mnogi ljudi će ovo odbaciti sve dok ne bude dokazano. Moj um je otvoren i radije ništa ne bih odbacio dok ne bude osporeno." Tom je izgledao zadovoljno. Intervju je imao potencijala da bude prava bomba. „A upozorenje?“ „Upozorenje, poput onih kod Isaije i Danila, jeste strašno, a pretnja je stvarna. Ukoliko moćne hrišćanske države ne izmene pravac i prihvate vrednost drugih vera, te aktivno ne sarañuju kako bi te vere razumeli i prihvatili, plašim se da će pretnja biti ostvarena. U našoj moći je da izmenimo smer kojim sada idemo i koji vodi uništenju. To ću pomenuti i na kraju svoje svečane inauguracije za dva dana, a nadam se da ćete moći da se zadržite kako biste i vi prisustvovali.“ ,,Da, i biće mi velika čast da vas intervjuišem, mada mislim da vam obuka u veštini ophoñenja sa sedmom silom praktično i nije potrebna“, reče Tom s osmehom. Dve noći kasnije, kada su se vratili u svoj hotelski apartman, Alegra i David su pogledali reprizu Đovanijeve inauguracije na N-u. Na kraju emitovanja, papa Jovan XXIV se pojavio na balkonu iznad Pjace San Pjetro. Đovani je raširio ruke i toplinu njegovog osmeha osetili su svi dole na trgu. „Sada je neophodna filozofija velikih svetskih vera“, reče Đovani, „više nego u bilo kom drugom trenutku u istoriji čovečanstva. Prave poruke Hrista, Muhameda, Avrama, Bude i drugih imaju izuzetnu rezonancu i sličnosti. Ljubav i tolerancija prema bližnjem, bez obzira na veru, pol ili rasu.a Duh se osmehnuo. „Fanatici i fundamentalisti na svim stranama, uključujući hrišćanstvo, moraju biti ubeñeni da insistiranje na jednom putu i vlasništvu nad istinom koje isključuje druge u svetu tako predivno raznolikom kao što je naš, znači insistiranje na putu koji može dovesti samo do uništenja civilizacije. Istina će nas osloboditi. Sledimo svoje raznolike puteve u miru umesto u ratu. Jer ne postoji", zaključi Đovani, „samo jedan put koji vodi do Omege.“

313

O piscu:

Adrijan d’Aže je roñen u Sidneju i pohañao je Mušku gimnaziju u Severnom Sidneju i Kraljevski vojni koledž Dantrun (na predmetu Primenjene nauke). Diplomirao je i služio u kontraobaveštajnoj službi 1967, da bi kasnije bio

prekomandovan u pešadiju i služio u Vijetnamu kao poručnik, gde je stekao Vojnički krst. Njegova služba u australijskoj vojsci obuhvatala je i komandovanje pešadijskim bataljonom kao i funkciju direktora združenih odbrambenih operacija. Godine 1990. unapreñen je u brigadira kao šef za odnose sa javnošću u oružanim

snagama.

Godine 1994. d’Aže je postao član Order of Australia zahvaljujući dostignućima u komunikaciji. Poslednja funkcija bila mu je funkcija šefa za odbrambeno

planiranje u obezbeñenju Olimpijskih igara održanih 2000. godine u Sidneju, uključujući i odbranu od hemijskih, bioloških i nuklearnih pretnji.

U oktobru 2000. Adrijan je napustio vojsku i posvetio se spisateljskom pozivu,

preselivši se u Italiju da dovrši Svitak Omega. Diplomirao je i teologiju sa najvišim ocenama, a studije je započeo kao odani hrišćanin, da bi studije završio „bez čvrsto

odreñene vere“. Adrijan trenutno radi kao istraživač i izučavalac u Centru za arapske i islamske studije (Bliski istok i Centralna Azija) na australijskom

Narodnom univerzitetu, a dovršava i studije nauke o vinu.