Депенденцијални модел у настави српскогa као страног језика*

САЖЕТАК: У овом раду аутор показује због чега сматра да је депенденцијални модел (граматика зависности „подупрта” модуларнo-процедуралним приступом) примерен настави српскога језика као страног. У уводном делу се дају основни постулати теорије валентности (и трима валенцама - логичкој, семантичкој и синтаксичкој). У централном делу рада на примеру глагола позајмити и његовог немачког еквивалента показују се предности примене теорије валентности у настави српског као страног. У завршном сегменту прилога аутор указује на још неке аспекте које модерна лингвистика истиче као релевантне за прецизнији опис глаголâ, а који би се, такође, могли узети у обзир приликом глотодидактичке разраде теорије валентности (примењене на српски језик).КЉУЧНЕ РЕЧИ: граматика зависности/депенденцијална граматика, валентност, синтакса, српски као Ј2

УВОДНаучна сазнања у области глотодидактике, како матерњих тако и страних језика, сразмерно се брзо – посебице од друге XX половине века – увећавају.1 Потреба за знањем једног или, чешће, већег броја страних језика допринела је разради методичких/дидактичких модела, који се, фаворизовањем једних односно других критеријума, параметара и глотодидактичких аспеката (потреба), фокусирају (примарно) на нпр. граматичку, комуникативну или неку другу компетенцију. С обзиром на такве циљеве, развиле су се (традиционална) граматичка, и (модерна) комуникативна, потом граматичко-комуникативна, те функционална метода поучавања неког језика као страног, доводећи у коначници до функционално-појмовно-искуственог приступа учењу страног језика (коју су осмислили експерти Савета Европе за културну сарадњу). Уважавајући достигнућа поменуте методе (боље казано, поменутих метода), ми ћемо се у овом раду задржати само на једном (може се рећи – превалентно) граматичком сегменту наставе српскога као страног језика – на питању моделовања (устројавања) српске (просте) реченице (с финитним гл. обликом) и централне улоге коју глагол (предикат) има у том процесу.

Тенијерова депенденцијална синтакса, првобитно изразито теоријски усмерена ка изучавању реченице (на класичним структуралистичким основама), недуго затим је нашла примену и у различитим методичко-дидактичким моделима (изучавања и поучавања језика као страног/другог). Како су се достигнућа депенденцијалне теорије множила, а њена апликативност расла, постајало је јасно да принцип оверености/неоверености минималног реченичничног модела, који и граматика зависности (теорија валентности) заступа, може значајно користити и у лингводидактици неког језика (у нашем случају - српскога) као другог/страног (Ј2).

1* Овај прилог представља унеколико измењену и дорађену верзију реферата прочитаног на Конгресу слависта Србије септембра 2009. године. Pад је настао у оквиру пројекта Стандардни српски језик: синтаксичка, семантичка и прагматичка истраживања (178004) (руководилац: др Владислава Ружић) који финансира Министарство за науку и технолошки развој РС.

? Радује што се сада и код нас појављују књиге (зборници) и монографије посвећене методици наставе српскога као страног језика. Издвајамо нпр. Савремене тенденције у настави језика и књижевности (прир. Ј. Вучо) и Српски као страни језик у теорији и пракси (гл. ур. М. Дешић), где се ова проблематика у бројним радовима аргументовано образлаже, али и где налазимо подстицајне идеје како за даља истраживања, тако и за њихову примену у самој настави српског као страног језика.

1

Најбитнији увид овог (валенцијског) синтаксичког усмерења јесте да глагол отвара место другим допунским (комплементским) реченичним члановима – било посредно, било непосредно,2 другим речима, глагол (предикат) регира обавезне и факултативне допуне. Петровић (1989: 5) пише да „под глаголском допуном подразумевамо, сходно устаљеној пракси, сваку семантичко-синтаксичку категорију у виду именске лексеме, синтагме или реченице чија је реализација условљена значењем глагола”, тј. да се „комплементима на морфосинтаксичком плану сматрају пре свега именске (номиналне) речи у одређеним облицима чија је појава условљена првенствено значењем управних глаголских речи” (Ружић 2006: 136).3

Управо уважавајући овај став, концепцију синтаксичке моноцентричности спрам (дотад доминантне субјекатско-предикатске) бицентричности, те базирајући се на ономе што је у теорији валентности већ постигнуто, покушаћемо да објаснимо због чега примену депенденцијалног модела сматрамо примереном у настави српског као страног језика.

АНАЛИЗАДа бисмо одговорили овом захтеву рада – прво ћемо разјаснити шта се (у

овом раду) подразумева под валенцом (и зависношћу), имајући у виду да је од Тенијерових синтаксичких испитивања учињен драматичан помак и да је теорија умногоме и детаљније синтактизирана и додатно семантизирана (док се у рецентнијем периоду, премда нешто „стидљивије”, теорија настоји, сасвим оправдано, отворити и према прагматици). За нас је важан Хелбигов и Бонциов појам тродимензионалне валентности – логичке, семантичке и синтаксичке. Док је синтаксичка валенца најбазичнија (у првим радовима депенденцијалиста), а семантичка валенца у процесу разраде модела придодата (синтаксичкој), дотле је логичка најапстрактнија (и, отуд, најуниверзалнија) и везана, пре свега, за менталне аспекте (вид. на пример Петронијевић 1981, Самарџија 1986 и 1988, Житињска 2006). Сходно томе како се ванјезички ентитети и односи рефлектују и остварују у језику и кроз језик, може се претпоставити да логичка валенца посредује између стварности и синтаксичко-семантичке речечничне конфигурације. Управо у томе се

2 М. Ивић долази до истог закључка у својој анализи просте реченице ([1983] 32008: 136), констатујући да бисмо „минималну српскохрватску реченицу (S) персоналног карактера могли [...] схематски описати на следећи начин: S = (Subj. +) Pred [...], док би схематски опис минималне имперсоналне реченице изгледао овако: S = Pred”. Увиђамо, а и ауторка бележи, централно место у моделирању реченице нашег језика (с граматичког становишта) припада искључиво предикату, а не субјекту или пак равноправно субјекту и предикату, или, другим речима, „предикату припада хијерархијски прво место” (Исто).

3 Исп. и Петровић (1992: 120) где се каже да се под појмом допуне или комплемента обухватају „зависне конституентне допунске падежне конструкције са глаголом (именицом, придевом) као управним делом”. Петровић разликује граматичкосемантичке (С1) од лексичкосемантичких допуна (С2) и на крају, на основу функционалноструктурног и семантичког принципа, типологизује четири врсте комплемената: допунски објекат, допунски адвербијал, допунски агентив и допунски предикатив. (Јасно је да нас интересују у овом раду граматичкосемантичке допуне.) Поред овог рада, требало би истаћи и радове М. Самарџије (1986 и 1988) који је детаљно представио систем допунских конструкција у хрватскосрпском језику.

2

уочава и начин на који комплементи попуњавају празна места аргументског потенцијала неког глагола (погледајмо како би, поједностављено, та три нивоа – логички, семантички и синтаксички – изгледали схематски приказани на примеру глагола 'дати'; нав. према Житињској 2006: 4)4:

4 ? Скрећемо пажњу на сродан приступ и у оквиру функционалне граматике Симона Дика (и других функционалиста) који разматрају улогу предиката и тзв. нуклеусних предикација, такође прихватајући да је у основи структуре подлежуће клаузе (underlyinд clause) предикација (predication). Дик (1989: 67) разликује предикацију на три нивоа: нуклеусна/језгрена предикација (nuclear predication), главна/сржна предикација (core predikaction) и екстендирана предикација (extended predication). Прва, нуклеусна/језгрена предикација састоји се од предиката с аргументима, другу, сржну предикацију конституише претходна, нуклеусна предикација с додатним оператором, док трећа, екстендирана предикација инкорпорира претходну (сржну) уз додатне операторе и сателите. Схематски би то изгледало овако (према Дику 1989: 67):

π2 ei: [[[π1 pred (arg)n] (σ1)n] (σ2)n] (ei)?

_nuclear______core_______

__________extended_____________

Тако се и у оквиру функционализма долази до предикатског оквира (predicate frame) који се готово уопште не разликује од онога који се може наћи у радовима депенденцијалиста. Нпр. за глагол «дати» Дик наводи следеће оквир:

datiV (x1: <anim> (x1))Ag (x2)Go (X3: <anim> (x3)) Rec

У овоме је спецификовано неколико података (Дик 1989: 68-69): облик предиката, синтаксичке категорије предиката (глаголски : именски), квантитативна валенца (број аргументата који оформљиују тзв. нуклеусну предикацију), квантитативна валенца (врсте аргумената класификоване према семантичким улогама и селекционим рестрикцијама аргумената).

ванјезичка реалност

САДРЖАЈ

Д А Т И

НЕШТО НЕКО НЕКОМЕ

језички систем: гласовни подсистем

ФОНОЛОШКА РЕАЛИЗАЦИЈА - ЛОКУЦИЈА

логички предикат с аргументимаP (x, y, z) дати (дете, отац, књига)

3

језички систем: синтаксичко-семантички интерфејс

Према Дебском и Житињској (и другим ауторима), повезаност и међуусловљеност усвајања нових речи и усвајања реченичних образаца (односно глаголских валенцијских карактеристика) добродошла је у настави страних језика. Морфосинтаксичка правила у садејству с познавањем значења лексичких јединица дају далеко боље резултате (исп. Житињска 2006: 5).5 Стога је и задатак лектора да повеже наставне активности везане за богаћење лексичког фонда с вежбама посвећеним реченичном устројству – полазници се морају оспособити да новоусвојене лексеме реализују у реченичној структури. Геце (нав. према Житињској 2006) сматра да је најуспешнији онај наставни метод који је базиран управо на таквом модуларном приступу – усвајања лексема и реченичних образаца – јер олакшава, с једне стране, интернализацију јединица лексикона и, с друге стране, аутоматизацију граматичких правила.6

Упориште за овакав модел налазимо и у најновијим резултатима когнитивистичких истраживања. Наиме, имамо на уму, пре свега, процедурални приступ менталним процесима. Иако се ова метода примарно везује за анализу продукције и рецепције текста и, шире посматрано, за когнитивне процесе, држимо да одређени аспекти овог проседеа оправдавају примену вербоцентризма у настави српског језика као страног/другог (и подупиру у теоријском смислу

5 Исп. Житињска (2006: 5): „Sollte nun also der Fremdsprachenerwerbsprozess eingehender in Betracht gezogen werden, lässt sich bei dem Lernvorgang ein unmittelbarer Zusammenhang zwischen dem Aneignen von Wortbedeutungen und dem Erlernen von syntaktischen Konstruktionen verzeichnen, d.h. grammatisch-syntaktisches Wissen kann nur auf der Grundlage bzw. im Zusammenhang mit lexikalischem Bedeutungswissen gelernt werden, kaum aber unabhängig von der Lexik. Der Lernende eignet sich ″neue Wortlexeme und ihre kombinatorischen Potenzen [an] und kann sie dann identischen Potenzen (Realisierungsstrukturen) zuordnen, die er bei den zuvor gelernten Wörtern kennen gelernt hat“.

6 Више о томе у Житињска (2006: 5): „Der Lernprozess, der auf eine solche kompakte Einbeziehung beider Wissensschätze ausgerichtet ist, erleichtert eine Identifizierung der Bedeutungen, desgleichen Konstruktionen und verhilft zur Systematisierung des erworbenen fremdsprachlichen Wissens. Er beruht nämlich auf einem ausschlaggebenden Prinzip, welches besagt, vergleichbare Bedeutungen wollen ähnlich konstruiert sein, d.h. sie gehören in komparable syntaktische Konstruktionsmodelle, weil sie gleiche Valenzeigenschaften aufweisen. Mit anderen Worten tendieren die sinnverwandten Verben, vornehmlich durch Analogiebildung, zu gleichen Satzbauplänen, was als eine echte Lernhilfe befunden wird, von der dann im Unterricht Gebrauch gemacht werden sollte.“

4

семантичка реализација

дете – /дати/ – оцу – књигу

агенс реципијенс објекат

(доминантно архисемско обележје)хум+ хум + хум-

синтаксичка реализација

субјекат – предикат – објекат индирек. – објекат

морфосинтаксичка структура

Nnom – Vtranz – Ndat – Nacc

депенденцијални приступ). Стога у опсег оваквог промишљања теме улази и питање енциклопедијског знања, интеракцијског знања, па чак и знања о глобалном текстуалном моделу (Хајнеман & Фивегер 1991: 68). Експериментално је доказано (асоцијативним тестовима) да „појмовно знање није сачувано ('ускладиштено') изоловано (од других) у меморији” (Исто, 68), другим речима, да између појмова постоје одређени (тешњи или лабавији) односи који конструишу својеврсну семантичку мрежу, с два типа односа (релација): (а) унутарпојмовне релације (релације између обележја у оквиру једног појма) и (b) међупојмовне релације (релације између различитих појмова).

Имајући све речено у виду, нас би, свакако, примарно занимале међупојмовне релације. Предност овог приступа је што повезује, с једне стране, енциклопедијско знање (концептуалне оквире и призоре) а с друге – језичку реализацију. Тако се развија идеја о глобалној схеми. Наравно, то је и једна од идејних поставки когнитивне психологије (односно когнитивне лингвистике) и филморов(ск)е (дубинске) падежне теорије, која уводи појмове фрејмова [frame], скрипата [script] и сценарија [scenario], но нама је особито значајна јер повезује теорију валентности с широм енциклопедијском и когнитивном позадином.7

Како ми схватамо везу између валенце и модуларно-процедуралног модела и да ли је потребно (и корисно) на тај начин ширити (и развијати) дидактички приступ? Или је ипак било довољно повезати само одређено лексичко-семантичко поље и синтаксичку валенцу? Уверени смо да се и инкорпорирање шире когнитивне позадине у овакав приступ може показати корисним и употребљивим. Синтаксичка (и семантичку) валенца, реченични обрасци и новоусвојене (научене) лексеме повезују се на фону шире сцене (коју партиципанти у комуникација, одн. ученици у настави „црпу” из енциклопедијског знања, социокултурног модела итд.) – а везу између тих феномена објашњава модуларно-процедурални модел. Ако прихватимо да се „упоредива лексичка значења реализују у сличним/идентичним

7 Представљамо како изгледа процедурални метод за појам УЧЕЊЕ по Кликсу (нав. у Хајнеман & Фивегер 1991: 70). Дакле, УЧЕЊЕ подразумева постојање вршиоца радње - ученици (супкласификовано), затим објекат учења – (на пример) језик (суперкасификација) и то грчки (супкласификација), а све помоћу одређених средстава – књиге (или видео рекордера, компјутера), затим на одређеном месту – школа/зграда и с одређеним циљем (стицање знања језика/овлдавање језиком). Тако се повезују семантичко поље (когнитивне/менталне активности) и глаголска валенца, али се уједно и шири читав интегративни спектар (другим) повезаним и асоцираним пољима (за шта су заслужни управо процедурално-когнитивни процеси).

jезик

ГРЧКИ језички уџбеник КЊИГА

обј инстр1 наставно средство УЧЕЊЕ инстр2 РЕКОРДЕР лок фин хт ЗГРАДА-ШКОЛА ЗНАЊЕ моћи УЧЕНИЦИ

страни језик људи

5

конструкцијским моделима, јер имају сличне/идентичне валенцијске потенцијале” (Житињска 2006: 5), онда то заправо значи да повезујемо, на једној страни, полазникову иманентну логичку валенцу (коју поседује захваљујући матерњем језику) базирану на односима између логичког предиката (функтора) и његових аргумената (празних места за допуне), затим, енциклопедијско и интеракцијско знање, а томе се додају лексеме одређеног семантичког поља, које би, по почетној хипотези, требало да се реализују у истим/сличним морфосинтаксичким конструкцијама. Тако се активирају (различита) знања која је полазник интернализовао преко свог матерњег језика и културе и потом пореде (и интегришу) с новостеченим знањима. Дебски (нав. према Житињска 2006: 5) констатује да лектор/предавач нове лексеме и њихов комбинаторички потенцијал објашњава тако што их моделира у реченици. Проширивање знања наступа када се нова граматичка правила и новоусвојене лексеме хармонизују у (минималним) сентенцијалним формама, усавршавајући и богатећи полазникову лексичку и граматичку компетенцију. Без тога би правила „лебдела у ваздуху” – констатује он – остајући посве неупотребљива.8

Претходно речено се може јасније сагледати на једном примеру: узмимо глаголску лексему која припада семантичком пољу посесије и, прецизније, његовом субпољу промене поседовног односа (нем. Besitzwechsel), нпр. глагол позајмити (посудити). Овај глагол подразумева постојање неког ко [Agsub] позајмљује, затим постојање неког од кога се позајмљује [Agsuper] (који даје), те постојање самог објекта [Objposs] који се позајмљује. [Глагол позајмити1, у овој анализи, посматрамо искључиво у семантичкој реализацији где први актант (исказан субјекатском допуном) позајмљује нешто од некога . Другу семантичку реализацију глагола позајмити2, у којој први актант (исказан субјекатском допуном) некоме позајмљује нешто, неће се овде анализирати.] Дакле, у реченичном обрасцу српскога језика фигурирају субјекат-бенефактор (реципијент), затим посесор-давалац и предмет/објекат посесије (посесум).9 Уколико ситуацију упоредимо с немачким језиком,10 налазимо такође идентичну и логичку и семантичку валенцу – то значи да и за матерњег говорника немачког језика концепт

8 Исп. Житињска (2006: 5): „[…] Die Erweiterung seiner Grammatikkenntnisse erfolgt, indem er neue Regeln mit Wörtern als ihren kombinatorischen Domänen erwirbt, sonst, d.h. ohne ihre Domänen erlernt, würden die Regeln 'in der Luft schweben', da sie ohne ihre Bezugswörter nicht verwendet werden können“.

9 Свакако да наведена семантичка одређења треба прихватити врло условно и упрошћено (но то ипак није у несагласју с потребама овога рада, јер нам тренутно није циљ да детаљно опишемо семантичке улоге, него само да наговестимо како би се семантичка валенца могла приказати). Тако под бенефактором (реципијентом или бенефицијентом) подразумевамо партиципанта који „профитира” или „губи” („не профитира”) у радњи описаној глаголом. Примарни посесор (давалац предмета) је допуна исказана предлошким генитивом (и означава актанта од кога се узима, тј. позајмљује неки предмет), док је објекат посесије исказан беспредлошким акузативом. (У нашој анализи реченичног моделовања задржавамо се искључиво на активној дијатези, док пасивну не узимамо у разматрање.)

10 Узимамо у разматрање немачки језик јер је аутор овога рада имао највише искуства у настави српског језика као страног управо у средини где је немачки матерњи језик полазника. То значи да је до интерференције између немачке и српске морфосинтаксе врло често долазило, и да су студенти према реченичним моделима свог матерњег језика «обликовали» реченице српског језика.

6

ПОЗАЈМИЦЕ11 исказан нпр. глаголом (sich) (aus)borgen,12 опет уз нужне симплификације, подразумева три члана (иста као и у српском језику), другим речима, да су логичка и семантичка валенца кореспондентне (у прототипичном случају у позицији агенса-бенефактора и посесора-даваоца налазе се именице с обележјем хум+ или инстит[уција]/уст[анова]+, док је у позицији објекта посесије, најчешће, именица с обележјем жив-, материј[ално]+). Разлика се, међутим, региструје на структурнограматичком нивоу, тј. у домену морфосинтаксе: док се лева (субјекатска) допуна, и прва десна (објекатска) допуна остварују у истим падежним облицима у српском и немачком (номинатив и акузатив), дотле трећа допуна (примарни посесор) има различиту морфолошку реализацију (предлошки генитив : предлошки датив).

Нпр.: Анаnom је позајмила књигуacc од њeprep. дen. Annanom hat das Buchacc von ihrprep. dat дeborдt.

Онnom мора да позајми новацacc од свог синаprep. дen.Ernom muss (sich) Geldacc bei seinem Sohn рrep. dat borдen.

Када се полазник који учи српски језик упознао са (морфосинтаксичким) карактеристикама глагола позајмити (тако ће матерњи говорник немачког уочити због чега је реченица коју је изрекао *Ја сам позајмио паре од другурrep.dat // из библиотецирrep.dat погрешна), лако ће моћи даље да на основу (поменутих) међупојмовних релација (пре свега парадигматских, али и синтагматских) алтернира допуне из првобитне реченице (на пример, уместо речи књига, сада се могу употребити друге именице које логички и семантички задовољавају поменуте услове – свеска, белешке, скрипте; лопта; цеде, деведе и сл.).

Отуда је јасно због чега нам се чини да учење нових лексемских јединица (дакле, богаћење фонда речи) и рекцијских карактеристика српских глагола лектор/наставник треба да припреми на такав начин да се оно остварује (по могућству) симултано а не (увек) сукцесивно, истодобно омогућујући полазницима да продукују (граматички) оверене реченице. Даље, наставник би требало с ученицима/студентима да обрађује и увежбава како се понашају други глаголи13

неког лекичкосемантичког (суб)поља (као у нашем случају у оквиру потпоља промене поседе),14 потом где је сличност реченичних образаца тих других глагола с

11 Свакако да концепт ПОЗАЈМИЦЕ овде узимамо крајње «огољено», тј. без детаљније анализе (и бројних других аспеката), јер се у овом примеру ограничавамо на показивање (базичних) валенцијских релација глагола позјамити, а не бавимо се темељном анализом овога концепта.

12 Према речничкој натукници – sich etwas bei/von jemandem borgen sich etwas дeben lassen, das man für eine bestimmte Zeit (meist kostenlos) benutzen darf ≈ (sich) etwas leihen 13 ? Наравно, број тих глагола мора зависити од језичког нивоа на ком се полазник налази као и од употребне вредности тих лексема (предност би требало да имају фреквентније и прагматички оптерећеније лексеме).

14 На пример, наведимо само неке најфреквентније, који би припадали овом семантичком потпољу - заменити-замењивати; изнајмити1-изнајмљивати; опремити-опремати; опскрбити-опскрбљавати; поверити-поверавати; поклонити-поклањати; позајмити1-позајмљивати; послати-слати; потрошити-трошити; препустити-препуштати; продати-продавати и променити-мењати // добити-добијати; изнајмити2-изнајмљивати; наследити-наслеђивати;

7

реченичним моделом какав показује нпр. глагол позајмити а где су разлике, затим где су сличности/разлике с еквивалентима тих глагола у матерњим језицима полазника итд.

ЗАКЉУЧАК

Верујемо да депенденцијални модел у настави српског језика као страног може бити успешан и адекватан за савладавање (морфо-)синтаксичког градива. Наше је искуство показало да је у настави српског језика као страног навођење и учење само глаголâ, без њихових валенцијских, односно пре свега рекцијских обележја, недовољно, тачније функционално недостатно. Студенти би уместо српске синтаксе употребљавали своју матерњу (немачку) синтаксу „адаптирајући” глаголске допуне према интернализованим обрасцима немачког језика. Иако су знали семантику глагола (и њихове конјугацијске карактеристике), коначни резултат није био задовољавајући – реченица би била неграматична управо због рекцијске интерференције и преузимања морфосинтаксичких обележја рекције матерњег језика. Стога смо у настави уз сваки глагол наводили и (минималан) реченични образац који он конституише.15

Сматрамо, такође, да депенденцијални модел може бити и детаљније елабориран. Имамо ту у виду неколико спецификација – прво, потребно је навести која су семантичкa обележја (пре свега рестрикције – semantic constraints) значајна за лексеме у аргументској позицији. Затим, ваљало би одредити који би додатни параметри глаголске супкатегоризације могли бити значајни за полазнике (а све у циљу бржег и успешнијег учења синтаксичких модела и конструкција). То значи да би требало водити рачуна и о неким специфичнијим синтаксичким и семантичким обележјима глагола (наравно у складу с нивоом учења језика и потребама полазника/студената), па би се тако могли навести и следећи подаци: да ли је глагол подложан деагентизацији, инверзији, подизању субјекта, субјектској односно објекатској контроли, те подизању негације (нпр. из семантичког субпоља промене поседовног односа сви су глаголи подложни деагeнтизацији, али практично ниједан подизању субјекта; такође, многи имају могућност инверзије, тј. ротације допуна). То су готово сви параметри које модерна лингвистика истиче као релевантне за глаголску (пот)класификацију.

Уза све наведено, наши би стручњаци (посебно они који се баве српским као страним) требало да обрате пажњу и на прагматичке аспекте валенце,16 тј. да на

опљачкати-пљачкати; отети-отимати; позајмити2-позајмљивати; примити-примати; узети-узимати и унајмити-унајмљивати // размењивати-разменити, мењати се итд.

15 Наравно да навођење количине података и варијанти које глагол може реализовати зависи од нивоа курса и знања полазника. Према томе, и то се свакако узимало у обзир приликом разраде и примене депенденцијалног модела у настави српскога као страног.

16 Иако смо у уводном делу рада напоменули да се у рецентнијем периоду јавља (нешто) веће интересовање за прагматичке аспекте валенце, са жаљењем се може констатовати да питање прагматичке валенце, још откад је у нашој средини о њему писао Ј. Ђукановић, није до сада уопште било предмет било каквог систематичнијег истраживања и да се Ђукановићево тадашње запажање може готово слободно и данас цитирати (1991: 193) – „Што се тиче треће, прагматичке димензије валентности, она данас још није свестрано проучена и углавном се своди да могућност говорника да

8

основу својих увида и искуства препознају одређене комуникативне ситуације које кондиционирају појаву („уобичајеног“) испуштања допуна (које су информативно-прагматички редунднатне у тим исказима). Наравно, за то је потребно далеко опсежније истраживање, али, за оне који уче српски, то би било веома корисно.

Све то би, сматрамо, посебно користило лекторима српског језика, јер би пружило солидан увид у то како функционише наш глаголско-синтаксички систем, а самим тим, омогућило и полазницима да (кроз вежбе које ће лектор осмислити, базирајући се на реченом) лакше и брже савладају основе српске синтаксе.

ЛИТЕРАТУРА:

Дик, Симон [Dik, Simon C.] (1989). The Theory of Functional Grammar (Part I: The Structure of the Clause). Dordrecht: Foris Publications.Житињска, Малгожата [Małgorzata Żytyńska] (2006). Logische Prädikate und die Satzstruktur. Synonyme Verben und ihre Valenz. Deutsche Grammatik im europäischen Dialoд. Krakau. (приступљено на адреси: http://www2.rz.hu-berlin.de/linguistik/institut /syntax/krakau2006/beitraege/zytynska.pdf)Зомерфелт, Карл-Ернест & Херберт Шрајебер [Sommerfeldt, Karl-Ernst & Herbert Schreiber] (1996). Wörterbuch der Valenz etymoloдisch verwandter Wörter. Tübingen: Max Niemeyer Verlag.Ивић, Милка (32008). Лингвистички огледи. Београд: Библиотека XX век.Московљевић, Јасмина (2008). Огледи о глаголској поткатегоризацији. Београд: Чигоја штампа.Павликовска-Асендрих, Елжбијета [Elżbieta Pawlikowska-Asendrych] (2006). Ein Vorschlag zu einem Lexikoneintrag in einem didaktisch-orientierten Valenzwörterbuch deutscher und polnischer Verben. Deutsche Grammatik im europäischen Dialoд. Krakau. (приступљено на адреси: http://www2.rz.hu-berlin.de/linguistik/institut/syntax/ krakau2006/ beitraege/pawlikowska _asendrych.pdf)Петровић, Владислава & Коста Дудић (1989). Речник глагола са граматичким и лексичким допунама. Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Завод за издавање уџбеника.Петровић, Владислава (1992). Прилог класификацији допунских конструкција у српскохрватском језику. ЗбМСФЛ 35/2. Нови Сад: 115-131.Петронијевић, Божинка (1981). Анализа валентности глагола мишљења у немачком и српскохрватском. Живи језици 23/1-4. Београд: 30-46.Ружић, Владислава (2006). Допунске реченице у савременом српском језику. ЗбМСФЛ 49/1. Нови Сад: 123-217.Самарџија, Марко (1986). Допуне у сувременом хрватском књижевном језику. Радови завода за славенску филологију 21. Загреб: 1-33.Савремене тенденције у настави језика и књижевности (2007) (приредила Јулијана Вучо). Београд: Филолошки факултет.Самарџија, Марко (1988). Раздиоба глагола. Радови завода за славенску филологију 23. Загреб: 35-47.

са одређеног прагматичког аспекта конкретне комуникације слободно бира и одлучује хоће ли неку допуну да реализује или неће“.

9

Скривенер, Џим [Jim Scrivener] (1998). Learninд Teachinд. A дuidebook for Enдlish Lanдuaдe Teachers. Oxford: Macmillan Heinemann.Српски као страни језик у теорији и пракси (2007) (гл. ур. Милорад Дешић). Београд: Филолошки факултет – Центар за српски као страни језик.Хајнеман, Волфганг & Дитер Фивегер [Heinemann, Wolfgang & Dieter Viehweger] (1991). Textlinдuistik – Eine Einführunд. Tübingen: Max Niemeyer Verlag.

STRAHINJA STEPANOVDependency Grammar in teaching Serbian as a foreign language

SUMMARY: In this work, the author deals with the status and the role of dependency grammar/theory of valence in teaching Serbian as a foreign language. The author shows that this approach is well suited for teaching foreign languages and that it can be used in the acquisition of Serbian as a second language.

KEY WORDS: Dependency Grammar, Theory of Valence, Serbian as foreign language

10