VIKONT DE BRAELON IVIKONT DE BRAELON

ALEKSANDAR DIMAVIKONT DE BRAELON I

VIKONT DE BRAELON

ALEXANDRE DUMASLE VICOMTE DE BRAGELONNE

Prevod R. Dimitrijevi i D. Marodi, 1955.

Priredio Ivan KalnakVrac, 2009.

ALEKSANDAR DIMA

VIKONT DE BRAELONI

VIKONT DE BRAELON

5IPISMO

Sredinom maja 1660. godine, u devet sati ujutru, kad je ve toplo sunce upijalo rosu sa utoga eboja u zamku Bloa, jedna mala grupa konjanika od tri oveka i dva paa vraala se u grad preko mosta. Kod onih koji su etali obalom ovo nije izazivalo nikakav naroiti utisak; oni ih samo pozdravie prinosei ruku elu, a zatim izrazie ovu misao na najistijem francuskom jeziku koji se govori u Francuskoj:

Evo, kraljev brat se vraa iz lova.I to je bilo sve.Meutim, dok su se konji peli uz strmi nagib koji vodi

od reke u zamak, nekoliko duanskih momaka pribliie se poslednjem konju o ijem su sedlu visile razne ptice, prive-zane za kljun.

Ugledavi ih, radoznalci ispoljie svoj prezir prema tako mravom plenu sa prostakom iskrenou, i posle meusob-nog raspravljanja o slabim stranama lova u letu vratie se svojim poslovima. Samo jedan od ovih radoznalaca, debeo i bucmast mladi vesele naravi, zapita zato se Gospodin1, koji ima mogunosti da se i na drugi nain zabavlja, zahva-ljujui svojim velikim prihodima, zadovoljava ovako bednom razonodom:

Zar ne zna odgovorie mu da je Gospodinova glavna razonoda da provodi vreme u dosadi?

Veseli mladi slee ramenima, to je jasno izraavalo ovu misao: U tom sluaju, vie volim to sam siromah i nezna-lica, nego da sam princ.

I svako nastavi svoj posao.1 Gospodin Titula koju je u ono doba u Francuskoj nosio kraljev mlai brat, brat kralja Luja XIII, Gaston

Jean-Baptiste de France, duc dOrlans, (16081660). Posle smrti Luja XIII titulu Gospodina dobio je Filip, brat Luja XIV, pa je tako Gaston bio Veliki Gospodin (Le Grand Monsieur), a Filip Mali Gospodin (Le Petit Monsieur). Mazaren je 1652. proterao Gastona u Bloa i posle njegove smrti, 1660, Filip je po-stao jedini Gospodin i vojvoda od Orleana.

6Meutim Gospodin produi svoj put sa izrazom na licu tako tunim i tako gospodstvenim u isti mah da bi svakako izazvao divljenje posmatraa, da ih je bilo, ali graani Bloa nisu mogli da oproste Gospodinu to je izabrao ovaj tako veseli grad da u njemu provodi svoju dosadu do mile volje; i svaki put kad bi sreli preuzvienog princa kome je bilo do-sadno, sklanjali bi se, zevajui, ili bi se povlaili u kuu da bi izbegli uspavljujui uticaj toga izduenog, vrlo bledog lica, toga izgubljenog pogleda, toga izraza bez ivota. Tako je uva-eni princ bio skoro siguran da e naii na puste ulice, kad god bi se odluio da kroz njih proe.

Meutim, to nepotovanje od strane stanovnika Bloa bilo je za veliku osudu, jep je Gospodin bio posle kralja, a moda ak i pre kralja, najvii plemi u kraljevini. I zaista, bog koji je podario Luju XIV, vladajuem kralju, sreu da bude sin Luja XIII2, podario je Gospodinu ast da bude sin Anrija IV3. Ovaj znak poasti koje je Gaston Orleanski4 uka-zao gradu Bloa, time to je u njemu drao svoj dvor u starome zamku Skuptine stalea, nije dakle bio, ili bar nije trebalo da bude, manji razlog da se taj grad time ponosi.

Ali ovome velikom princu je bilo sueno da, ma gde se nalazio, vrlo slabo pobuuje panju i divljenje sveta. On se sa tim pomirio i navikao na to.

2 Luj XIII (16011643), kralj Francuske i Navare (16101643), sin Anrija IV.3 Anri IV od Francuske i Enrike III od Navare (Henri IV, roen kao: Henri de Bourbon, 15531610) je kralj

Navare (15721610) i kralj Francuske (15891610) prvi kralj iz burbonske dinastije. Odrastao je kao protestant, i uestvovao je u verskom ratu na njihovoj strani. Kralj Navare je postao 1572. Avgusta iste godine Anri se oenio Margaritom Valoa, sestrom kralja arla IX. Ovaj in, koji je trebao da bude simbol pomirenja izmeu protestanata i katolika, pretvorio se u brutalni masakr protestanata u Vartolomejskoj noi. Sa Margaretom nije imao dece, i od nje se razveo 1599. Druga ena mu je 1600. postala Marija Medii. Anri je prvi plemi protestantskog (kalvinistikog) porekla koji je stigao do francuskog prestola. Da bi bio prihvaen kao kralj, morao je da pree na katolianstvo. Najznaajniji akt njegove vladavine je Natski edikt iz 1598, kojim je zagarantovana sloboda veroispovesti za protestante, ime je okonan period verskih ratova. Ubio ga je verski fanatik Fransoa Ravajak 14. maja 1610. u Parizu. Nasledio ga je sin Luj XIII.

4 Brat Luja XIII; uzimao je uea u svim zaverama protiv njegovog prvog ministra, kardinala Rieljea; bio je upleten u mnoge intrige za vreme Fronde i stoga prognan u Bloa, gde je iveo sve do svoje smrti.

7To mu je moda davalo onaj izraz spokojne dosade. Ranije je Gospodinov ivot bio veoma ispunjen. Kad neko pristane da se dvanaestorici njegovih prijatelja odrube gla-ve to mora da mu stvori izvesne brige i nevolje. Meutim, otkako je Gospodin de Mazaren doao na vlast nisu nikome odrubili glavu i tako Gospodin nije imao ime da ispunjava svoje vreme, a to se odraavalo i u njegovom raspoloenju.

ivot jednoga princa je bio dakle vrlo sumoran. Posle kratkog jutarnjeg lova po obalama Bevrona ili u everniskoj umi Gospodin bi prelazio preko Loare, odlazio da rua u ambor, bilo da je gladan ili ne, i grad Bloa ne bi sve do idu-eg lova nita uo o svome vladaru i gospodaru.

Eto to se tie dosade izvan zidova zamka. to se pak tie dosade u samom zamku, o njoj emo dati pojam itaocu ako bude hteo da prati sa nama malu povorku na konjima i da se popne do velianstvenog predvorja zamka.

Gospodin je jahao malog konja lepog izgleda, lepo opre-mljenog, koji je imao sedlo od crvene flandrijske kadife i uzengije starinskog oblika; konj je bio utocrvene dlake. Gospodinova dolama od zatvoreno crvene kadife inila je celinu sa ogrtaem iste boje, sa opremom konja, i samo se po toj crvenoj opremi princ mogao razlikovati od svoja dva pratioca, od kojih je jedan bio odeven u ljubiasto odelo, a drugi u zeleno. Onaj levo, u ljubiastom, bio je konjuar; onaj desno, u zelenom, prinev vrhovni lovac.

Jedan od paeva nosio je dva sokola na jednoj motki, drugi lovaki rog u koji je ravnoduno dunuo kad su stigli na dvadesetak koraka od zamka. Svi oni koji su okruivali ovoga ravnodunog princa radili su nemarno sve to je tre-balo uraditi.

Na taj znak, osam straara koji su se etali na suncu po etvrtastom dvoritu dotrae da prihvate njihove halebarde, i Gospodin sveano ue u zamak.

8Kad on nestade u dnu pokrivenog predvorja, etiri odr-panka koji se behu popeli od etalita do zamka iza grupe konjanika, pokazujui jedan drutome ptice koje su visile o sedlu, razioe se, raspravljajui sada oni o onome to su videli; a zatim kada oni odoe, ulica, trg i dvorite, ostadoe pusti.

Gospodin sjaha utei, ue u svoje odaje, gde mu njegov sobar presvue odelo; i kako Gospoa5 nikoga jo ne bee poslala da primi nareenje za ruak, Gospodin se oprui na divan i zaspa slatko.

Osam straara koji behu shvatili da je njihova sluba za taj dan zavrena, ispruie se na kamene klupe, na suncu; konjuari odoe u konjunice za svojim konjima, i osim ne-koliko veselih ptica, koje su plaile jedne druge svojim pi-skavim cvrkutanjem u bokorima eboja, reklo bi se da ceo zamak spava kao i Gospodin.

Najedanput usred ove tako prijatne tiine odjeknu jasan, nervozan smeh, zbog ega nekoliko kopljanika utonulih u podnevni san otvorie jedno oko.

Ovaj smeh je dolazio sa jednoga prozora zamka koji je u ovom trenutku bio obasjan suncem; a ovaj je prozor bio obuhvaen u irokom uglu koji pre podne ocrtavaju u dvo-ritima preseci odaka.

Mali balkon od izrezanog gvoa, isturen preko toga pro-zora, bee iskien saksijama crvenog eboja i jagorevine i jednim ranim ibom rue, ije je divno zeleno lie bilo pro-arano crvenim listiima koji su nagovetavali skori procvat rua.

U sobi koju je ovaj prozor osvetljavao, video se etvrtast sto, pokriven starinskom tkaninom iz Harlema sa krupnim cvetovima: na sredini toga stola zemljana posuda sa dugim

5 Titula koju je u ono doba u Francuskoj nosila kraljeva snaha, supruga kraljevog brata. Margareta, Marguerite of Lorraine (16151672), druga Gastonova supruga, od 1632.

9grliem punim perunika i urevka; na svakom kraju toga stola jedna devojka.

Dranje ovih mladih devojaka bilo je udnovato; ovek bi pomislio da su uenice, pobegle iz manastirskog zavoda za vaspitanje. Jedna od njih sa laktovima na stolu, sa perom u ruci, ispisivala je slova na listu fine holandske hartije; druga, kleei na stolici, to joj je omoguavalo da se nagne licem i poprsjem preko naslona do sredine stola, gledala je svoju drugaricu kako pie. Otuda toliko galame i toliko ale, toliko smeha, jedan glasniji od drugog, koji bee uplaio ptice na eboju i naruio san Gospodinove strae.

Poto smo kod opisivanja linosti, oprostie nam se, na-dam se, i ova dva poslednja opisa u ovom poglavlju.

Ona koja se bee nagnula preko stolice, to jest ona bu-na, vesela, bila je lepa, mlada devojka od devetnaest do dva-deset godina, mrke puti, tamne kose, sjajnih oiju, koje su sijale ispod otro izvajanih obrva i naroito sjajnih zuba koji su blistali kao biser ispod usana rumenih kao koral.

Svaki njen pokret izgledao je kao neka aljiva igra; ona nije bila samo puna ivota, iz nje je izbijala ivotna radost.

Ona druga, koja je pisala, gledala je svoju drugaricu svo-jim plavim oima, jasnim i vedrim, kao to je toga dana bilo nebo. Njena pepeljavo plava kosa uvijena izvanredno uku-sno, padala je u uvojcima mekanim kao svila niz njene se-defaste obraze; ona je prelazila preko hartije rukom koja je bila lepa, ali po ijoj se mravosti videlo da je devojka sasvim mlada. Kad god bi njena drugarica prsnula u smeh ona bi lju-tito podizala svoja bela ramena, zanosna i divna, ali kojima je nedostajala snana raskonost i oblina koju bismo eleli da vidimo kod ovakvih miica i ovakvih ruku.

Montale! Montale! izgovori ona najzad glasom bla-gim i umilnim kao pesma Suvie se glasno smejete; smeje-te se kao mukarac; ne samo da ete privui na sebe panju

10

gospode straara, nego neete uti ni Gospoino zvono, kada Gospoa bude zvala.

Mlada devojka koja se zvala Montale i koja nije presta-jala da se smeje i da mae rukama dogod je trajalo ovo pre-koravanje, odgovori:

Lujza, vi sada ne izraavate svoju misao, draga moja; vi znate da su gospoda straari, kako ih vi nazivate, tek za-spali i da ih ni top ne bi probudio; vi znate da se Gospoino zvono uje sa mosta u Bloa i da u ga prema tome uti i ja kada me moja sluba bude pozvala kod Gospoe. Vama je neprijatno to se ja smejem dok vi piete; vi se bojite da se gospoa de Sen-Remi, vaa mati, ne popne ovde, kao to ona to ponekad ini kada se suvie smejemo; da nas ne iznena-di i da ne vidi taj ogroman list hartije na kome ste za etvrt sata napisali samo ove rei: Gospodine Raule. Prema tome, vi ste u pravu, draga moja Lujza, jer posle tih rei, gospodi-ne Raule, mogu se staviti tolike druge, tako znaajne i tako opasne, da bi gospoa de Sen-Remi, imala pravo da praska. Nije li tako, recite?

I Montale se sve slae smejala i nastavljala svoje nesta-no zadirkivanje.

Plavokosa devojka se naljuti ozbiljno; ona iscepa list na kome su zaista bile ispisane lepim rukopisom ove rei, Gospodine Raule, i zguvavi hartiju svojim drhtavim prsti-ma, baci je kroz prozor.

De! De! ree gospoica de Montale Evo nae ja-gnjece, nae pametno i posluno dete, naa golubica, poi-nje da se ljuti! Ne plaite se Lujza; gospoa de Sen-Remi nee doi, a kada bi i naila znate da ja imam dobar sluh; a uostalom ega tu ima nedozvoljenog pisati starom prijatelju sa kojim ste u prijateljstvu dvanaest godina, naroito kada pismo poinje ovim reima: Gospodine Raule?

Dobro, neu mu pisati ree mlada devojka.

11

Ah, zaista, time e Montale biti mnogo kanjena! povika, smejui se i dalje, crnomanjasta podsmeljivica. Hajde, hajde, drugi list hartije i zavrimo brzo pisanje. Uh! Sad ba zvono zvoni! Ah, bogami, briga me! Gospoa e ekati, ili e za ovo pre podne ostati bez svoje poasne gospoice!

I zaista neko se zvono ulo; ono je objavljivalo da je Gospoa obuena i da eka Gospodina koji joj je u salonu davao ruku i odvodio je u trpezariju.

Poto bi se ova formalnost obavila sa velikim ceremoni-jalom, dvoje suprunika bi dorukovali zajedno; zatim od-lazili svako na svoju stranu i nalazili se u vreme ruka, koji je bio uvek u dva sata.

Kad zvono zazvoni, otvorie se vrata na odajama iz kojih se unosilo jelo, a koje su se nalazile u levom krilu, i kroz njih prooe jedan za drugim dva upravitelja trpezarije, a za nji-ma osam kuhinjskih momaka koji su nosili, na ogromnom posluavniku jela pokrivena srebrnim zvonima.

Jedan od ovih upravitelja trpezarije, koji je izgleda bio stariji po zvanju, dodirnu utei svojom palicom jednog od straara koji je hrkao na klupi; njegova je dobrota ila ak tako daleko da je ovom bunovnom oveku stavio u ruku ha-lebardu koja je stajala uspravljena uza zid kraj njega; zatim, ne traei nikakvo objanjenje, vojnik doprati do trpezarije Gospodinovo jelo; napred su ili jedan pa i dva upravitelja trpezarije.

Svuda gde su jelo pronosili, straari su pozdravljali voj-nikim pozdravom.

Gospoica de Montale i njena drugarica pratile su sa svo-ga prozora sve pojedinosti ovoga ceremonijala na koji su one svakako bile navikle. Uostalom, one su gledale samo zato sa toliko radoznalosti da bi bile sigurnije da ih niko nee uzne-miriti. I stoga, kada su kuhinjski momci najzad proli, one

12

se vratie svome stolu, i sunce, koje u okviru prozora bee obasjalo za jedan trenutak ova dva ljupka lica, sada je samo obasipalo svojom svetlou eboj, jagorevinu i ip rue.

Svejedno! ree Montale, ponovo sedajui na svoje mesto Gospoa e dorukovati i bez mene.

Oh! Montale, biete kanjeni odgovori ona druga mlada devojka, sedajui polako na svoje mesto.

Kanjena! Ah, da, to jest, bie mi uskraena etnja; ja nita drugo i ne tr aim nego da budem kanjena. Ii u et-nju u onim velikim koijama, naginjati se stalno kroz pro-zor, zaokretati as levo as desno po izlokanim putevima po kojima se prelazi jedna milja za dva sata; zatim pri povrat-ku izbiti pravo na bono krilo zamka gde se nalazi prozor Marije de Medii, tako da Gospoa nikada ne propusti a da ne rekne: Neverovatno da je kraljica Marija ovuda pobe-gla! etrdeset sedam stopa visine! Mati, dva princa i tri princeze! Ako je to neka razonoda, Lujza, traim da budem kanjena svakog dana, naroito kada se moja kazna sastoji u tome da ostanem sa vama i da piem ovako interesantna pisma kao to je ovo koje mi piemo.

Montale! Imamo i dunosti koje treba da vrimo. Lako je vama govoriti, srce moje, vama koju ostavljaju

da radi ta hoe na ovome dvoru. Vi ste jedina koja uiva-te zadovoljstva koja on prua, a nemate ovde nikakve du-nosti; vi koja ste vie nego ja Gospoina poasna dama, jer Gospoa prenosi na vas naklonost koju osea prema vaem ouhu; tako da vi ulazite u ovu turobnu kuu kao ptica u ovu kulu, udiui, kljucajui cvee i semenje, a nemate nikakve obaveze, ne morate da radite nita to vam je dosadno. I vi meni govorite o dunostima koje treba da ispunjavamo! Zaista, lepa moja lenjivice, koje su te vae dunosti, osim da piete tome lepome Raulu? A ja vidim da vi i to ne inite i tako i vi, izgleda mi, prenebregavate svoje dunosti.

13

Lujza se uozbilji, nasloni na svoju ruku i ree tonom pu-nim iskrenosti:

Imate li srca da mi prebacujete moj udoban ivot? Vi imate ta da oekujete od budunosti; vi pripadate dvoru; kralj, ako se oeni, pozvae Gospodina k sebi; videete veli-anstvene sveanosti, videete kralja, za koga kau da je tako lep, tako draestan.

A sem toga videu Raula, koji se nalazi kraj gospodina Princa6 dodade obeenjaki Montale.

Jadni Raul! uzdahnu Lujza. Sada je trenutak da mu piete, draga lepotice; hajde,

ponite iznova ono uveno Gospodine Raule, koje je onako padalo u oi u zaglavlju pocepanog lista.

Tada joj prui pero i ljupkim osmehom bodrila je njenu ruku, koja brzo ispisa pomenute rei.

Sada? upita mlaa od ovih dveju devojaka. Sada napiite ono to mislite, Lujza odgovori

Montale. Jeste li vi sasvim sigurni da ja neto mislim? Vi mislite na nekoga, a to je isto, ili bolje rei to je jo

gore. Mislite, Montale? Lujza, Lujza, vae su plave oi duboke kao more koje

sam videla u Bulonju prole godine. Ne, varam se, more je verolomno; vae su oi duboke kao ovo nebesko plavetnilo iznad naih glava.

Pa lepo, poto tako dobro itate iz mojih oiju, recite mi ta mislite, Montale.

Pre svega, ne mislite Gospodine Raule; vi mislite dra-gi moj Raule.

Ah!

6 Gospodin Princ (Prince de Conde) knez iz pobone linije Burbona, uveni francuski vojskovoa za vlade Luja XIII i Luja XIV. Istakao se za vreme Fronde kao protivnik dvorske stranke.

14

Ne crvenite zbog takve sitnice. Moj dragi Raule, re-kli smo, vi me preklinjete da vam piem u Pariz gde vas za-drava sluba kraj gospodina Princa. Kako mora da vam je tamo dosadno kada traite razonode u seanju na jednu malovaroanku

Lujza odjednom ustade. Ne, Montale, ree ona smeei se ne, ja nita od

svega toga ne mislim, evo ta ja mislim.I ona odvano uze pero i napisa sigurnom rukom sle-

dee rei:Bila bih vrlo nesrena kada bi vaa molba da dobijete

od mene neki znak seanja bila manje usrdna. Sve me ovde podsea na nae najranije godine, koje su tako brzo ali tako prijatno protekle, da nikada druge nee u mome srcu moi da zamene njihovu dra.

Montale, koja je gledala kako pero prelee preko hartije i itala natrake dok je njena prijateljica pisala, prekide je tapui rukama.

Divno! ree ona To je iskrenost, to je srdanost, to je stil! Pokaite tim Parianima, draga moja, da je Bloa grad u kome se ljudi lepo izraavaju.

On zna da je za mene odgovori mlada devojka Bloa bio raj.

To sam i ja htela rei, a vi se izraavate kao aneo. Zavravam, Montale.I mlada devojka ustvari produi:Kaete da mislite na mene, Gospodine Raule; zahvalju-

jem vam; ali to me ne iznenauje, mene, koja znam koliko su puta naa srca slono kucala.

Oh! Oh! ree Montale pazite jagnje moje, vi ra-sipate svoje runo, a tamo ima kurjaka.

Lujza je ba htela da odgovori kada trk nekoga konja odjeknu ispod predvorja zamka.

15

ta je to? ree Montale, pribliivi se prozoru. Boga mi, neki lep konjanik!

Oh! Raule! uzviknu Lujza, koja bee uinila isti po-kret koji i njena prijateljica, i bleda i uzdrhtala klonu pored svoga nedovrenog pisma.

To je vet dragan, asne mi rei! uzviknu Montale I koji stie u pravi as!

Sklonite se, preklinjem vas! proaputa Lujza. Ne mari! On mene ne poznaje, pustite me da vidim

zato je doao.

IIGLASNIK

Gospoica de Montale je bila u pravu, mladi konjanik je lepo izgledao.

Bio je to mladi od dvadeset i etiri do dvadeset i pet go-dina, visok, vitak, u krasnom odelu kakvo su nosili vojnici u to doba, i koje mu je divno stajalo. Na nogama je imao izme levkastog oblika, a te noge su bile takve da bi ih poelela i gospoica de Montale, da je bila preobuena u muko ode-lo. Jednom od svojih lepih i snanih ruku on zaustavi konja usred dvorita, a drugom podie eir sa dugim perima koja su zaklanjala njegovo ozbiljno i u isto vreme naivno lice.

Kad se zau topot konja, straari se probudie i brzo sko-ie na noge.

Mladi saeka da mu jedan od njih prie i, nagnuvi se prema njemu glasom jasnim i razgovetnim koji se odlino uo sa prozora iza koga su se krile one dve devojke, ree:

Glasnik za njegovo kraljevsko visoanstvo! Oho! povika straar Gospodine oficire, jedan

glasnik!

16

Ali je ovaj dobri vojnik tano znao da se nee pojaviti ni-kakav oficir, jer je jedini koji bi se mogao pojaviti, stanovao na kraju zamka u jednom malom stanu prema vrtu. Zato on brzo dodade:

Plemeniti gospodine, oficir obilazi strau, ali poto on nije tu, mi emo obavestiti gospodina de Sen-Remija, upra-vitelja dvorca.

Gospodina de Sen-Remija! ponovi konjanik, pocr-venevi.

Vi ga poznajete? Pa da Molim vas obavestite ga da bi to pre bio pri-

javljen kod njegovog visoanstva. Izgleda da je hitno ree straar kao za sebe, ali se

nadao da e dobiti odgovor.Glasnik potvrdi klimanjem glave. U tom sluaju nastavi straar otii u sam da po-

traim upravitelja dvorca.Mladi meutim sjaha s konja, i dok su ostali vojnici ra-

doznalo posmatrali svaki pokret ovog divnog konja na kome je on dojahao, ovaj vojnik se vrati i ree:

Oprostite, plemeniti gospodine, vae ime, molim? Vikont de Braelon, od strane njegovog visoanstva

princa de Konde.Vojnik se duboko pokloni, i kao da mu je ovo ime pobed-

nika kod Rokroa i Lansa dalo krila, on ustra uz stepenice i ue u predsoblje.

Gospodin de Braelon nije imao vremena ni da privee konja za gvozdenu ogradu na stepenicama, a gospodin de Sen-Remi ve dotra sav zadihan, pridravajui svoj veliki trbuh jednom rukom, dok je drugom razmahivao po vazdu-hu, kao ribar veslom po talasima.

Ah, gospodine vikonte, vi u Bloa! povika on Pa to je divno! Dobar dan, gospodine Raule, dobar dan!

17

Moje duboko potovanje, gospodine de Sen-Remi. Kako e gospoa de Laval hou da kaem gospoa

de Sen-Remi, biti srena da vas vidi. Hodite, Njegovo kra-ljevsko visoanstvo rua. Treba li ga sad uznemiravati? Je li stvar ozbiljna?

I jeste i nije, gospodine de Sen-Remi, ali bi ipak jedan trenutak zakanjenja mogao da stvori izvesne neprijatnosti njegovom kraljevskom visoanstvu.

Ako je tako, ogreimo se o nareenje, gospodine vi-konte. Hodite. Uostalom, Gospodin je danas divno raspolo-en, a pored toga vi nam donosite i vesti, zar ne?

Vane, gospodine de Sen-Remi. I dobre, pret postavljam? Odline. Onda hodite brzo, pourite! povika on, doterujui

usput svoje odelo.Drei eir u ruci, Raul poe za njim, malo uplaen zbog

sveanog zveckanja svojih mamuza po parketu ovih ogro-mnih dvorana.

im je uao u dvorac, na prozoru iz dvorita se opet po-javie one dve mlade devojke, i po njihovom ivom aputanju se videlo da su uzbuene; uskoro se one odluie na neto, jer jedna se skloni sa prozora, ona crnomanjasta; druga ostade iza balkona sakrivena iza cvea, i paljivo posmatrae kroz granje stepenice uz koje se gospodin de Braelon popeo, ula-zei u zamak.

Meutim, ovaj mladi koji je bio predmet tolike rado-znalosti i dalje je iao za upraviteljom dvorca. Uurbani ko-raci, miris vina i mesa, zveket kristala i posua, dadoe mu na znanje da je stigao.

Paevi, sluge, oficiri, okupljeni u odaji iz koje se unosilo jelo, i koja se nalazila ispred trpezarije, doekae doljaka sa utivou uvenom u tom kraju; neki od njih su poznavali

18

Raula, skoro svi su znali da dolazi iz Pariza. Moglo bi se rei da je njegov dolazak prekinuo sluenje za jedan trenutak.

I stvarno, kad jedan pa, koji je punio au njegovom vi-soanstvu, u zveckanje mamuza u susednoj sobi, okrete se kao kakvo dete i ne primeti da i dalje sipa, ali, ne u prinevu au ve na arav.

Gospoa koja nije bila tako zamiljena kao njen dini suprug, primeti tu paevu rasejanost.

ta je to! ree ona. ta je to! ponovi Gospodin ta se dogaa?Gospodin de Sen-Remi, koji bee promolio glavu kroz

vrata, iskoristi taj trenutak. Zbog ega me uznemiravate? ree Gaston uzimajui

debelo pare najvee semge koja je ikad plivala u Loari i bila ulovljena izmeu Pembefa i Sen-Nazera.

Zato to je stigao glasnik iz Pariza, ali u ga uvesti tek kad Vae visoanstvo zavri ruak; imamo vremena.

Iz Pariza! povika princ, ispustivi svoju vilju-ku Glasnik iz Pariza, kaete? A od ije strane dolazi taj glasnik?

Od strane gospodina Princa ree brzo upravitelj dvorca.

Znamo da su tako nazivali gospodina de Kondea. Glasnik gospodina Princa? ree Gaston sa zabrinu-

tou koja nije izmakla nijednom od prisutnih i prema tome poveala optu radoznalost.

Njegovom visoanstvu se moda uini da se vratilo vre-me onih blaenih zavera, kad ga je uzbuivala kripa vra-ta, kad je u svakom pismu bila po neka dravna tajna, kad se svaka poruka ticala veoma mrane i zamrene spletke. Moda se i ovo veliko ime gospodina Princa irilo pod svo-dovima dvorca Bloa, dostiui razmere neke utvare.

Gospodin odgurnu svoj tanjir.

19

Da jo ne uvodim glasnika? upita gospodin de Sen-Remi.

Jedan Gospoin pogled ohrabri Gastona i on odgovori: Naprotiv, uvedite ga odmah. Kad je re o njemu, ko

je on? Jedan plemi iz ovoga kraja, gospodin vikont de

Braelon. A da, vrlo dobro! Uvedite ga, Sen-Remi, uvedite.A kad Gospodin izgovori ove rei sa uobiajenom ozbiljno-

u, on na izvestan nain pogleda ljude koji su ga sluili, i svi, paevi, oficiri, titonoe, spustie ko salvet, ko no, ko pehar i u neredu sa velikom urbom uputie se u susednu odaju.

Ova mlada vojska se razdvoji u dva reda kad Raul de Braelon, ispred koga je iao gospodin de Sen-Remi, ue u trpezariju.

Ovo nekoliko trenutaka to je ostao sam, poto su se ostali uklonili, omoguili su Gospodinu da svom licu da tajanstven izraz. On se ne okrete i saeka da upravitelj dvorca dovede glasnika pred njega.

Raul se zaustavi kod donjeg kraja stola da bi bio izmeu Gospodina i Gospoe. Sa toga mesta on se duboko pokloni Gospodinu, ponizno Gospoi, zatim se uspravi i ekae da ga Gospodin oslovi.

Princ je sa svoje strane ekao da vrata budu potpuno za-tvorena; nije hteo da se okrene da to proveri, jer mu to nje-govo dostojanstvo nije dozvoljavalo, ali je paljivo sluao da bi uo kljocanje brave, jer bi onda mogao da se nada da e bar prividno tajna biti sauvana.

Kad su se vrata zatvorila, Gospodin pogleda vikonta de Braelona i ree:

Izgleda da dolazite iz Pariza, gospodine? Ovog asa sam stigao, Vae visoanstvo. Kako je kralj?

20

Zdravlje Njegovog velianstva kralja je odlino, Vae visoanstvo.

A moja snaha? Njeno velianstvo kraljica majka stalno ocea bolo-

ve u grudima, ali se ipak od pre mesec dana osea izvesno poboljanje.

Zato su mi kazali da dolazite od strane gospodina Princa? Svakako su se prevarili.

Ne, Vae visoanstvo: gospodin Princ mi je naloio da predam ovo pismo Vaem Kraljevskom visoanstvu i da ekam odgovor.

Raula je malo uznemirio ovaj hladan i uzdran doek, njegov glas je neosetno postao sasvim tih.

Princ zaboravi da je on uzrok ovoj tajanstvenosti i po-novo ga obuze strah.

On primi uznemirena pogleda pismo Princa de Kondea, skide peat kao to bi to uinio sa kakvog sumnjivog omota, i da niko ne bi mogao da primeti na njegovom licu kako ono deluje na njega dok ga ita, on se okrete.

Gospoa je pratila sa uznemirenou koja je bila skoro isto toliko velika kao i prineva, svaki pokret svoga uzvie-nog supruga.

Raul, miran, malo slobodniji jer nije bio vie predmet panje svojih domaina, ne pomae se sa svog mesta i po-smatrae kroz otvoren prozor koji je bio prema njemu, vrtove i kipove u njima.

Ah! povika najednom Gospodin sa radosnim osme-hom Evo prijatnog iznenaenja i jednog divnog pisma od gospodina Princa! Evo, Gospoo.

Sto je bio isuvie irok da bi Gospodinova ruka mogla da dopre do Gospoine. Raul pohita da im pritekne u pomo; on to uini sa usrdnou koja oara Gospou, i ona ljubazno zahvali.

21

Vama je bez sumnje poznata sadrina ovog pisma? ree Gaston Raulu.

Da, Vae visoanstvo. Gospodin Princ mi je prvo pre-dao usmenu poruku, zatim se njegovo visoanstvo predomi-slilo i napisalo pismo.

Lep rukopis, ree Gospoa ali ja ne mogu da proitam.

Hoete li da proitate Gospoi, gospodine de Braelone ree vojvoda.

Da, proitajte, gospodine, molim vas.Raul poe da ita, a njegovo visoanstvo je ponovo pra-

tilo vrlo paljivo. Pismo je glasilo:Vae visoanstvo,Kralj odlazi na granicu; saznali ste sigurno da e

Njegovo velianstvo da sklopi brak; kralj mi je uinio ast odredivi mi da se staram o njegovom konaitu za vreme ovog putovanja, a kako znam koliko bi se Njegovo velian-stvo radovalo da provede jedan dan u Bloa, usuujem se da zatraim od Vaeg kraljevskog visoanstva dozvolu da oznaim kao konaite zamak u kome ono ivi. Ako meutim ova iznenadna molba moe da stvori Vaem kraljevskom visoanstvu izvesne nezgode, molio bih ga da mi to porui po glasniku koga aljem, gospodinu vikontu de Braelonu, koji je u mojoj slubi. Pravac moga puta zavisie od odluke Vaeg kraljevskog visoanstva, a ako ne budem mogao da se zadrim u Bloa, odrediu za to Vandom ili Romoranten. Usuujem se da se nadam da e Vae kraljevsko visoanstvo primiti moju molbu kako treba i shvatiti je kao izraz moje bezgranine odanosti i moje elje da joj uinim prijatnost.

Ovo je velika prijatnost za nas ree Gospoa, koja je za vreme itanja vie puta pogledala u svog supruga, da bi videla ta misli. Kralj kod nas! povika ona moda malo glasnije nego to je trebalo da bi tajna bila sauvana.

22

Gospodine, ree sad njegovo visoanstvo uzimajui re zahvaliete gospodinu Princu de Konde i izraziete mu svu moju zahvalnost za zadovoljstvo koje mi ini.

Raul se pokloni. Koga dana stie Njegovo velianstvo? nastavi princ. Visoanstvo, kralj vrlo verovatno stie veeras. A kako bi saznali da je moj odgovor bio negativan? Imao sam nalog, Vae visoanstvo, da pojurim natrag

u Boansi i izdam protivnareenje glasniku, koji bi se odmah vratio da to saopti gospodinu Princu.

Njegovo velianstvo je dakle u Orleanu? Jo blie, Vae visoanstvo. Njegovo velianstvo mora

da je ve u ovom trenutku u Menu. Da li ga dvor prati? Da, Vae visoanstvo. Sad se setih, zaboravio sam da vas upitam kako je

gospodin kardinal. Njegovu preuzvienost izgleda da dobro slui zdravlje,

Vae visoanstvo. Svakako ga prate njegove neake? Ne, visoanstvo, njegova preuzvienost je naredila

gospoicama de Manini da otputuju u Brua. One idu le-vom obalom Loare, a dvor desnom.

ta! I gospoica Marija de Manini naputa dvor? upita Gospodin, ija uzdrljivost poinjae da slabi.

Naroito gospoica Marija de Manini odgovori obazrivo Raul.

Brz osmeh, neprimetan ostatak njegove stare sklonosti ka zamrenim spletkama, ozari bledo prinevo lice.

Hvala, gospodine de Braelon ree tada Gospodin. Moda neete hteti da odnesete Gospodinu Princu poruku koju bih eleo da vam dam, da zna da mi je njegov glasnik bio vrlo prijatan, ali ja u mu to lino rei.

23

Raul se pokloni da bi zahvalio Gospodinu na asti koju mu ukazuje.

Gospodin dade znak Gospoi koja udari u zvonce koje je bilo desno od nje.

im je gospodin de Sen-Remi uao u odaju uoe i ostali.

Gospoo, ree Gospodin njegovo velianstvo mi ini ast dolazei da provede jedan dan u Bloa; nadam se da kralj, moj neak, nee imati da se kaje za blagonaklonost koju ukazuje mome domu.

iveo kralj! uzviknue sa burnim oduevljenjem ofi-ciri na slubi a gospodin de Sen-Remi pre svih ostalih.

Gaston obori glavu sa velikom potitenou. Celog svog ivota je morao da slua, ili bolje rei da podnosi ovaj uzvik: iveo kralj! koji ga je mimoilazio. Kako ga due vremena nije uo odmorio je ui, a evo sad se pojavljuje pred njim, kao novo i jo bolnije izazivanje, mlae, jae, blistavije kraljevstvo.

Gospoa razumede koliko pati ovo bojaljivo i nepover-ljivo srce; ona ustade od stola, Gospodin uini to isto nesve-sno, a svi njegovi dvorani, iji je agor liio na zujanje pela u konici, opkolie Raula, obasipajui ga pitanjima.

Gospoa primeti ovu ivost i pozva gospodina de Sen- -Remija.

Nije vreme da se pria, ve da se radi ree ona gla-som srdite domaice.

Gospodin de Sen-Remi pouri da rasturi krug koji oficiri behu nainili oko Raula i ovaj uspe da doe do predsoblja.

Nadam se da ete se pobrinuti za ovog plemia do-dade Gospoa, obraajui se gospodinu de Sen-Remi.

Ovaj potra odmah za Raulom. Gospoa nam je naloila da vam damo da se potkre-

pite ovde, ree on a pored toga ima u zamku i soba za vas.

24

Hvala, gospodine de Sen-Remi, odgovori Braelon ali vi znate koliko urim da izrazim svoje potovanje gos-podinu grofu, svome ocu.

To je istina, to je istina, gospodine Raule, molim vas da ga u isto vreme uverite u moje duboko potovanje.

Raul se najzad oslobodi ovog starog plemia i nastavi svoj put.

Kako je prolazio ispod trema, drei konja za uzde, jedan enski glas ga zovnu sa mrane staze.

Gospodine Raule! ree glas.Mladi se okrete iznenaen i vide jednu crnomanjastu

devojku koja bee stavila prst na usta i pruila mu ruku.Ova mlada devojka mu je bila nepoznata.

IIISASTANAK

Raul uini jedan korak prema mladoj devojci koja ga je zvala.

A moj konj, gospoo? ree. Velike mi tekoe! Iziite; u prvome dvoritu ima jed-

na upa, priveite tamo svoga konja i doite brzo. Pokoravam se, gospoo.Raulu nije trebalo ni etiri minuta da izvri ono to mu

je bilo reeno; on se vrati do sporednih vrata, gde je u pomr-ini ponovo video svog tajanstvenog vou koji ga je ekao na poetku nekih zavojitih stepenica.

Imate li dovoljno hrabrosti da poete za mnom, gospo-dine vitee lutalice? upita mlada devojka podsmevajui se Raulu zbog toga to se on jednoga trenutka bee kolebao.

Umesto odgovora, on potra za njom uz mrane stepe-nice. Oni se tako popee tri sprata, ona napred, on za njom,

25

dodirujui rukama, kada je traio ogradu, njenu svilenu ha-ljinu koja je dodirivala obe strane zida du stepenica. Kadgod bi se Raul spotakao, njegov bi vo uzviknuo strogo Pst! i pruao mu meku i namirisanu ruku.

Tako bi se ovek mogao popeti do osmatranice zamka a da ne oseti umor ree Raul.

to znai gospodine da ste vrlo radoznali, vrlo uzne-mireni; ali umirite se, stigli smo.

Mlada devojka gurnu jedna vrata koja odjednom snano osvetlie odmorite stepenita na ijem se vrhu pojavi Raul, drei se za ogradu.

Mlada devojka je i dalje ila, a on za njom; ona ue u jednu sobu, Raul uini to isto.

Tek to je upao u zamku, on u jedan glasan uzvik, okre-te se i vide dva koraka od sebe, onu lepu, plavokosu mladu devojku, plavih oiju, belih ramena, kako stoji sklopljenih ruku i zatvorenih oiju, a koja maloas bee izgovorila nje-govo ime kada ga je ugledala.

On je opazi i nazre u izrazu njenih oiju toliko ljubavi, toliko cpee, da kleknu na kolena nasred sobe, i sada on a-patom izgovori Lujzino ime.

Ah! Montale! Montale! uzdahnu ona Veliki je to greh nekoga tako prevariti.

Ja! Zar sam ja vas prevarila? Da, rekla si mi da silazi da sazna novosti, a dovodi

gospodina ovde gore. Morala sam to da uinim. Kako bi bez toga dobio pi-

smo koje ste mu vi pisali?I pokaza prstom pismo koje je jo lealo na stolu. Raul prie

da ga uzme. Lujza, koja je bila bra, prui ruku da ga zadri.Raulova ruka dodirnu tu toplu i drhtavu ruku; uze je u

svoje, prinese je sa dubokim potovanjem do svojih usana i spusti na nju poljubac blag kao dah.

26

Za to vreme, gospoica de Montale bee uzela pismo, briljivo ga triput savila, kao to to ine ene, i sakri ga u svoja nedra.

Ne bojte se Lujza ree ona; gospodin nee doi da ga uzme odavde, kao to ni pokojni kralj Luj XIII nije uzimao pisamca iz nedara gospoice de Otfor.

Raul pocrvene, videi da se dve devojke smee, i ne pri-meti da je Lujzina ruka ostala u njegovoj.

Tako! ree Montale Oprostite mi Lujza to sam vam dovela gospodina; vi gospodine, nemojte se vie ljutiti na mene to ste poli za mnom i to ste se sastali sa gospo-icom. Dakle, poto smo se pomirili, razgovarajmo kao stari prijatelji. Predstavite me, Lujza, gospodinu de Braelonu.

Gospodine vikonte, ree Lujza sa svojom drae-snom ozbiljnou i svojim bezazlenim osmehom ast mi je da vam predstavim gospoicu Or de Montale, poasnu damu njenog kraljevskog visoanstva Gospoe, a pored toga i moju prijateljicu, moju odlinu prijateljicu.

Raul pozdravi sveano. A zar mene Lujza, neete da predstavite gospoici

ree on? Ah! Ona vas poznaje! Ona zna sve!Zbog ovih naivnih rei Montale se nasmeja, a Raul uz-

dahnu od sree, jep ih je ovako protumaio: ona zna za nau veliku ljubav.

Pravila utivosti su zadovoljena, Gospodine vikonte ree Montale; evo naslonjae i recite nam brzo novost koju nam donosite sa takvom urbom.

Gospoice, to vie nije tajna. Kralj, koji odlazi u Poatje, zadrae se u Bloa da poseti Njegovo kraljevsko visoanstvo.

Kralj ovde! uzviknu Montale pljeskajui rukama Videemo dvor! Shvatate li vi to, Lujza? Pravi pariski dvor! Oh, boe moj! Ali kada e to biti, gospodine?

27

Moda veeras, gospoice; sutra sigurno. Montale ui-ni jedan ljutit pokret.

Nemamo vremena ni da se udesimo! Nemamo kad ni da spremimo haljine. Mi smo ovde staromodne kao Poljakinje! Liiemo na portrete iz doba Anrija IV! Ah! gospodine, kakvu nam ravu vest vi donosite!

Gospoice, vi ete uvek biti lepe. To je neduhovito! Da, mi emo biti uvek lepe zato

to nas je priroda stvorila prilino lepim; ali emo biti sme-ne, zato to nas je moda zaboravila Naalost, smene! Da ja pred svetom izgledam smena, ja?

Pred kim to? ree naivno Lujza. Pred kim? Vrlo ste udni draga moja! Zar se meni

postavlja takvo pitanje? Pred svetom znai pred svima; pred svetom znai pred dvoranima, vlastelom, pred svetom, znai pred kraljem!

Izvinite draga prijateljice, ali ako su ovde svi navikli da nas vide ovakve kakve smo.

Slaem se; ali to e biti neto drugo i mi emo biti smene ak i za Bloa, jer pored nae, videe i parisku modu i shvatie da mi izgledamo po modi iz Bloa! To je oajno!

Uteite se, gospoice! Ah, marim ja! U stvari, briga me za one kojima se ne

budem dopala! ree Montale pomireno. To bi bili veliki probirai odgovori Raul, veran svo-

me propisnom nainu udvaranja. Hvala, gospodine vikonte. Govorili smo dakle da kralj

dolazi u Bloa? Sa celim svojim dvorom. Hoe li doi i gospoice de Manini? Upravo one, ne. Ali, poto kralj, kau, ne moe da ivi bez gospoice

Marije?

28

Gospoice, kralj e morati da ivi bez nje. Gospodin kar-dinal tako hoe. On svoje neake alje u izgnanstvo u Brua.

On, licemer! Pst! ree Lujza stavljajui prst na svoje rumene

usne. Kojeta! Niko ne moe da me uje. Kaem da je stari

Mazarino Mazarini licemer koji gori od elje da naini od svoje neake kraljicu Francuske.

Ali ne, gospoice, poto gospodin kardinal, naprotiv, eni Njegovo velianstvo infantkinjom Marijom Terezijom.7

Montale pogleda Raula u lice i ree mu: Zar vi Pariani, verujete u te prie? Ta idite, mi smo

ovde u Bloa bolje obaveteni od vas. Gospoice, poto kralj odlazi dalje od Poatjea i ide u

paniju, poto su odredbe branoga ugovora utvrdili don Luj de Haro i njegova preuzvienost, vi valjda shvatate da to vie nije ala.

Ali pretpostavljam da je kralj, kralj. Nesumnjivo, gospoice, ali je i kardinal kardinal. Zar kralj nije ovek? Zar on ne voli Mariju de Man ini? Oboava je. Pa lepo! Oenie se njome; mi emo imati rat sa

panijom, gospodin Mazaren e potroiti nekoliko miliona koje je utedeo; nai plemii e izvesti nekoliko smelih pod-viga protiv smelih Kastiljaca i mnogi od njih e nam se vratiti sa lovorovim vencem, a mi emo im staviti venac od mirte na glavu. Eto kako ja shvatam politiku.

Montale, vi ste ludi, svako vas preterivanje privlai, kao plamen leptira.

Lujza, vi ste tako razumni, da nikada neete voleti. Oh! uini Lujza sa blagim prekorom Razumite

jednom Montale! Kraljica majka eli da oeni svoga sina 7 Marie-Thrse of Austria (163883), erka panskog kralja Filipa IV

29

infantkinjom; zar da kralj ne poslua svoju majku? Da li pri-lii jednom kraljevskom srcu kao to je njegovo da daje rav primer? Kada roditelji zabranjuju ljubav, odagnajmo je!

I Lujza uzdahnu; Raul, oseajui se nelagodno, obori po-gled. Montale poe da se smeje.

Ja nemam roditelje ree ona. Vi svakako imate vesti o zdravlju gospodina grofa de

la Fer ree Lujza posle jednog uzdaha koji je reito otkri-vao koliko pati.

Ne, gospoice, odvrati Raul jo nisam posetio svoga oca; poao sam njegovoj kui kada me je gospoica Montale zadrala; nadam se da je gospodin grof dobro. Vi niste uli nita neprijatno, nadam se.

Hvala bogu, nita, gospodine Raule!Tu nastade tajac; dva bia koja su ila za jednom istom

milju razumela su se potpuno, iako nisu izmenila nijedan pogled.

Oh! Boe! uzviknu odjednom Montale Neko se penje

Ko to moe biti? ree Lujza ustajui vrlo uzne-mirena.

Gospoice, ja vam mnogo smetam; bio sam bez sum-nje vrlo nametljiv promuca Raul, oseajui se veoma nelagodno.

Neki teak korak ree Lujza. Ah, ako je to samo gospodin Malikorn, odvrati

Montale ne uznemiravajmo se.Lujza i Raul se pogledae, pitajui se ko je taj g. Malikorn. Budite spokojni, nastavi Montale on nije

ljubomoran. Ali, gospoice ree Raul. Razumem vas pa ta! On ume isto tako da uva taj-

nu kao i ja.

30

Gospode boe! uzviknu Lujza koja bee nasloni-la svoje uho na odkrinuta vrata Poznajem korake svoje majke!

Gospoa de Sen-Remi! Gde da se sakrijem! ree Raul, traei pogledom gospoicu de Montale koja i sama bee pomalo izgubila glavu.

Da, ree ona da, raspoznajem i kripu njenih ci-pela. To je naa uvaena majka! Gospodine vikonte velika je teta to prozor gleda na poploano dvorite, i to sa visine od pedeset stopa.

Raul baci unezveren pogled na balkon, Lujza ga uhvati za miice i zadra ga.

Ta ba sam luda! ree Montale Zar nemam orman za sveane haljine? Izgleda kao da je samo za to i stvoren.

Bilo je krajnje vreme, gospoa de Sen-Remi pela se bre nego obino; stigla je na odmorite ba u trenutku kada je Montale, kao u neoekivanim scenama na pozornici, zatva-rala orman, pritiskujui celom snagom vrata.

Ah! uzviknu gospoa de Sen-Remi Vi ste tu Lujza?

Da, gospoo odgovori ona, blea nego da su je uhvatili u nekom velikom zloinu.

U redu! U redu! Izvolite sesti gospoo ree Montale, nudei naslo-

njau gospoi de Sen-Remi, i nametajui je tako da bude okrenuta leima prema ormanu.

Hvala gospoice Or, hvala; hajdemo brzo keri, hajdemo.

Gde emo gospoo? Pa kui; zar ne treba da spremite svoju sveanu

haljinu? Molim? upita brzo Montale, pretvarajui se da je izne-

naena i bojei se da Lujza ne kae neto nepromiljeno.

31

Zar vi ne znate za novost? ree gospoa de Sen- -Remi.

Kakvu novost, gospoo, mogu da saznaju dve devojke u ovom golubarniku?

ta! Nikoga niste videli? Gospoo, vi govorite u zagonetkama i muite nas kao

da smo na eravici! uzviknu Montale koja, uplaena to vidi Lujzu da sve vie bledi, nije znala ta da radi.

Najzad ona uhvati jedan reit pogled svoje drugarice, jedac od onih pogleda koji bi i zid razumeo. Lujza je pokazi-vala svojoj drugarici eir, nesreni Raulov eir koji se e-purio na stolu.

Montale brzo prie, epa ga levom rukom, sakri ga iza lea i prihvati ga desnom, razgovarajui i dalje.

Eto! ree gospoa de Sen-Remi Stigao nam je neki glasnik i javlja da kralj uskoro dolazi ovamo. E pa, gos-poice, morate biti lepe!

Brzo, brzo! uzviknu Montale poite sa gospoom svojom majkom, Lujza, a mene ostavite da spremim svoju sveanu haljinu.

Lujza ustade, mati je uze za ruku i povue za sobom na stepenite.

Hajde ree ona.I dodade sasvim tiho: Zato dolazite kod Montale, kada znate da vam to

zabranjujem. Gospoo, ona je moja prijateljica. Uostalom, tek to

sam stigla. Nikog nisu pred vama sakrili? Gospoo! Videla sam muki eir, kaem vam: eir onog ugur-

suza, onog nevaljalca! Gospoo! uzviknu Lujza.

32

One lentine Malikorna! Jedna dvorska gospoica da se drui sa piii!

I glasovi se izgubie u dubinama malih stepenica.Montale nije propustila nijednu re od ovoga razgovora

koji joj je odjek vraao kao kroz levak.Ona slegnu ramenima, i videi Raula koji bee izaao iz

svoga skrovita i sluao kao i ona, ree: Jadna Montale! rtva prijateljstva! Jadni Malikorn!

rtva ljubavi!Ona uuta videi Raulov tragikomian izraz; njemu je

bilo krivo to je za jedan dan saznao tolike tajne. Ah, gospoice, ree kako da vam zahvalim na

vaoj dobroti? Jednoga dana izveemo obraun, odgovori ona

a sad, idite oprezno, gospodine de Braelone, jer gospoa de Sen-Remi ne prata lako, i ako ne bude uvala tajnu to bi moglo dovesti do pretresa u mome stanu, to bi bilo vrlo neprijatno za nas sve. Zbogom

Ali, Lujza Kako u znati? Idite, idite! Kralj Luj XI znao je dobro ta radi kada

je izmislio potu. Oh! ree Raul. A nisam li i ja tu, ja, koja vredim vie od svih pota u

kraljevini? Brzo po konja! Jer ako se gospoa de Sen-Remi vrati da mi oita lekciju, ne treba da vas zatekne ovde.

Ona bi to sigurno kazala mome ocu, zar ne? pro-aputa Raul.

I on bi vas izgrdio! Ah, vikonte, vidi se dobro da dola-zite sa dvora: plaljivi ste kao i kralj. Doavola! Ovde u Bloa mi se lake liavamo tatinog pristanka! Pitajte Malikorna.

Poto je to rekla, ova luckasta mlada devojka uhvati Raula za ramena i izbaci ga iz sobe; on kradom pree ispod

33

predvorja, nae svoga konja, uskoi u sedlo i odjaha kao da su ga osam Gospodinovih straara gonili u stopu.

IVOTAC I SIN

Raul poe putem koji je vodio iz Bloa do kue grofa de la Fer, putem koji mu je bio dobro poznat i drag.

italac e nas osloboditi ponovnog opisivanja ove kue. On je jednom u njoj bio sa nama; on je poznaje. Samo to su od poslednje nae posete sivi zidovi postali jo tamniji, a ope-ka dobila skladnije tonove bakarne boje; drvee je poraslo, a neko od njih koje je nekad irilo svoje tanke grane iznad bunja bee sada naraslo, lisnato i bujno i bacalo je daleko ispod svojih velikih grana sa cvetovima i plodovima debeo hlad za prolaznika.

Izdaleka Raul opazi iljati krov, dve kulice, golubarnik u brestovima i jata golubova koji su bez prestanka obletali oko kupastog krova od opeke, ne odvajajui se od njega, i liili na drage uspomene koje se viju oko srene due.

Kad se priblii, on u kripu ekrka koji je kripao pod teretom velikih kofa; izgledalo mu je da uje kako tuno curi voda koja se ponovo sliva u bunar, tuan um, sumoran, sve-an, koji uju dete i pesnici sanjalice, koji Englezi nazivaju srlash, arapski pesnici gasgachau, koji mi Francuzi, koji bi-smo eleli da budemo pesnici, moemo samo opisno da pre-vedemo: um vode koja pada u vodu.

Be vie od godinu dana Raul ne bee doao da poseti svoga oca. Proveo je sve to vreme kod gospodina Princa.

I zaista, posle svih uzbuenja koje je izazvala Fronda8, iju smo prvu fazu pokuali ranije da opiemo, Luj de Konde 8 Graanski rat koji je u Francuskoj voen za vreme maloletstva Luja XIV, izmeu dvorske stranke (Ana

Austrijska i Mazaren) i Vrhovnog suda. Jedan od glavnih razloga Fronde bila je Mazarenova rava finansijska politika.

34

se javno, sveano i iskreno pomirio sa dvorom. Za sve vreme dok je trajao rascep izmeu gospodina de Kondea i kralja, g. Princ, koji je jo ranije zavoleo Braelona, uzalud je nudio ovome zvanja koja mogu da zasene jednog mladog oveka. Grof de la Fer, uvek veran svojim naelima potenja i privr-enosti kralju, koja je jednog dana izloio svome sinu u grob-nici Sen-Deni, grof de la Fer je ta zvanja stalno odbijao u ime svoga sina. I umesto da vikont poe za g. de Kondeom kad se ovaj pobunio protiv kralja, on se pridruio g. de Tirenu koji se borio za kralja, a docnije, kad je izgledalo da g. de Tiren naputa kralja on je napustio g. de Tirena, kao to je to uinio i sa g. de Kondeom. Pridravajui se ovog jednog pravca u ivotu, a kako je izmeu Tirena i Kondea mogao da pobedi samo onaj koji je bio na strani kralja, to je Raul, ma kako da je bio jo mlad, imao ve deset pobeda u toku svog slubovanja, a nijedan poraz zbog koga bi njegova hrabrost i njegova savest imale da trpe.

Raul je dakle, po elji svoga oca, istrajno i sa slepom pokornou sluio kralja Luja XIV, uprkos svih tih stalnih prelaenja iz jednog tabora u drugi, za koje moemo rei da su bila neizbena u to doba.

Kad je g. Konde ponovo bio u milosti, iskoriavao je sve, a pre svega svoje pomilovanje, i zatraio mnogo to ta, to mu je i uinjeno, a izmeu ostalog, zatraio je Raula. Grof de La Fer, koga je uvek rukovodio njegov zdrav razum, pustio je Raula da ponovo stupi u slubu princa de Kondea.

Godinu dana bee proteklo otkako su se otac i sin posled-nji put rastali; nekoliko pisama je ublailo, ali ne i izleilo bol nanesen Raulovim odlaskom. A videli smo da je Raul ostavio u Bloa i drugu ljubav osim sinovlje.

Ali treba mu odati priznanje: Raul bi po izvrenoj poruci pohitao domu svoga oca, okretao bi se bez sumnje, ali se ne bi zaustavio nijedan trenutak; pa ma video Lujzu kako mu

35

iri ruke, da se nisu umeali sluaj i gospoica de Montale, ova dva zla duha koja su ga navela na zlo.

Stoga je Raul, prelazei prvi deo svoga puta, mislio sa a-ljenjem na ono to je bilo ranije i sa im se tako brzo rastao, to jest na svoju dragu; prelazei drugi deo sporije nego to je eleo, na prijatelja koga e ponovo videti.

Raul naie na otvorena vrata od vrta i potera svog konja glavnom stazom, ne obraajui panju na jednog starca u vu-nenom ljubiastom pletenom odelu, sa irokom pohabanom kapom, koji je mlatarao srdito rukama.

Ovaj starac koji je plevio jednu leju niskih rua i belih rada, ljutio se to konj tri po lepo poravnjenim stazama, posutim peskom.

On se ak usudi da izrazi svoje nezadovoljstvo jednim snanim Hr! na koje se konjanik okrete. Sad se sve izmeni; jer im ugleda Raulovo lice, starac se uspravi i potra u prav-cu kue, mrmljajui neto s vremena na vreme, to je izgle-dalo kod njega kao vrhunac prevelike radosti. Raul stie do tala, predade svoga konja jednom mladom slugi i ustra uz stepenice sa urbom koja bi jako obradovala njegovog oca.

On proe kroz predsoblje, trpezariju i salon i ne nae nikog; najzad stie do vrata sobe g. de La Fer, zakuca nestr-pljivo i ue skoro i ne ekajui da uje re: Slobodno! koju izgovori jedan ozbiljan i u isti mah blag glas.

Grof je sedeo za jednim stolom prekrivenim hartijama i knjigama. To je bio jo uvek onaj blagorodni i lepi plemi kakav je nekad bio, ali su vremenom i njegova blagorodnost i lepota dobile neeg dostojanstvenijeg i izrazitijeg. Bledo elo bez bora ispod duge kose koja je bila vie seda nego crna, prodoran i blag pogled ispod mladiskih trepavica, tanki, jedva prosedi brkovi oko lepih i pravilnih usana kao da nikad nisu muile velike strasti, prav i vitak stas, besprekorna ali mrava ruka, eto kakav je jo bio ovaj uveni plemi koga su

36

tolika slavna usta hvalila kad je nosio ime Atos. U tom tre-nutku je popravljao jedan rukopis koji je od poetka do kraja bio ispisan njegovom rukom.

Raul uhvati oca za ramena, zagrli ga, poe da ga ljubi tako neno, tako brzo, da grof nije imao ni vremena ni snage da se oslobodi njegovog zagrljaja i da prikrije svoja oinska oseanja.

Vi ovde, vi ovde Raule? Je li to mogue? Ah, gospodine, kako sam srean to vas opet vidim. Vi mi niste odgovorili vikonte. Imate li odsustvo kad

ste doli u Bloa, ili se neka neprijatnost dogodila u Parizu? Hvala bogu, gospodine, odgovori Raul, stiavajui

se postepeno samo su se dogodile srene stvari; kralj se eni, kako sam ve imao ast da vam javim u svom posled-njem pismu, i polazi za paniju. Njegovo velianstvo e proi kroz Bloa.

Da poseti Gospodina? Da, g. grofe. Ali bojei se da ga ne iznenadi, ili da mu

uini naroitu prijatnost, g. Princ je mene poslao da to javim i da pripremim konak.

Jeste li videli Gospodina? upita grof ivo. Imao sam tu ast. U zamku? Da, gospodine odgovori Raul, odvraajui pogled

jer bez sumnje bee osetio da u grofovom ispitivanju ima jo neeg osim radoznalosti.

Ah, zaista, vikonte ? estitam vam.Raul se pokloni. Ali vi ste jo nekoga videli u Bloa? Gospodine, video sam Njeno kraljevsko visoanstvo

Gospou. Vrlo dobro. Ali ja ne mislim na Gospou.Raul sav pocrvene i nita ne odgovori.

37

Vi me, izgleda, ne ujete, g. vikonte? ponovi g. de La Fer, ne unosei vie nervoze u svoje pitanje, samo njegov pogled postade stroi.

Vrlo dobro sam vas uo, gospodine odgovori Raul i ako traim kako da odgovorim ne znai da traim neku la, vi to dobro znate, gospodine.

Ja znam da vi nikad ne laete i zato se udim da vam treba tako mnogo vremena da biste mi odgovorili: da ili ne.

Mogu da vam odgovorim samo ako sam vas dobro ra-zumeo, a ako sam vas dobro razumeo vi ete ravo primiti moje prve rei. Svakako vam se ne svia, gospodine grofe, to sam video

Gospoicu de La Valijer, zar ne? Na nju ste mislili, ja to dobro znam, gospodine grofe

ree Raul sa neiskazanom blagou. A ja vas pitam da li ste je videli? Gospodine, nisam ni pojma imao, kad sam ulazio u za-

mak, da gospoica de La Valijer moe da bude tu; tek kad sam se vraao, poto sam predao svoju poruku, sluaj je hteo da se sastanemo. Imao sam ast da joj izrazim svoje potovanje.

Kako se zove taj sluaj koji je udesio da se sastanete? Gospoica de Montale, gospodine. Ko je ta gospoica de Montale? Jedna mlada devojka koju nisam poznavao, koju ni-

kad nisam video. Ona je Gospoina poasna dama. Gospodine vikonte, neu ii dalje sa ovim ispitivanjem,

jer ve prebacujem sebi da sam isuvie oduio. Savetovao sam vam da izbegavate gospoicu de La Valijer i da se viate sa njom samo kad vam ja to dozvolim. Oh, ja znam da ste mi vi kazali istinu, da niste nita preduzimali da biste se pribli-ili njoj. Sluaj nije bio na mojoj strani, ne mogu vas za to da okrivljujem, zadovoljiu se samo onim to sam vam ve rekao u vezi sa tom gospoicom. Ja joj nita ne prebacujem, bog mi

38

je za to svedok, ali ja ne elim da odlazite u njihovu kuu. Jo jednom vas molim, moj dragi Raule, da to upamtite.

Moglo bi se rei da se Raulov pogled, koji je bio tako ist, tako vedar, zamaglio kad je uo ove rei.

A sad, prijatelju moj, ree grof sa blagim osmehom i svojim uobiajenim glasom govorimo o neem drugom. Vraate li se odmah na dunost?

Ne, gospodine, danas ostajem sa svima vama. Sreom, g. Princ mi nije dao nikakvu drugu dunost osim one koja je i odgovarala mojim eljama.

Kako je kralj? Odlino. A g. Princ? Kao i uvek, gospodine.Grof bee zaboravio Mazarena: to je bila njegova stara

navika. Pa lepo, Raule, poto sad samo meni pripadate, i ja u

vama da posvetim ceo svoj dan. Poljubite me jo jednom jo jednom u vaem ste domu, vikonte Ah, evo naeg sta-rog Grimoa! Hodite, Grimo, g. vikont hoe i vas da zagrli.

Starac ne saeka da mu se to ponovi; on potra rairenih ruku prema Raulu, koji mu poe ususret.

Hoete li sada da preemo u vrt, Raule? Pokazau vam nov stan koji sam spremio za vas kad budete dolazili na od-sustvo, i dok budemo razgledali ono to je zasaeno ove zime i ili da pogledamo ona dva jahaa konja koja sam zamenio, vi ete mi priati o naim prijateljima iz Pariza.

Grof zatvori svoj rukopis, uze pod ruku mladia i pree sa njim u vrt.

Grimo gledae tuno kako odlazi Raul ija je glava skoro dodirivala gornji deo vrata, i gladei svoju sedu bradicu, on izgovori ovu re punu dubokog smisla:

Porastao!

39

VOVDE E SE GOVORITI O KROPOLIJU, O KROPOLU I

O JEDNOM VELIKOM NEPOZNATOM SLIKARU

Dok je grof de La Fer razgledao sa Raulom nove zgrade koje je kupio, nai e nam itaoci dozvoliti da ih vratimo u grad Bloa da bi prisustvovali neuobiajenoj ivosti koja je zatalasala ceo grad.

Naroito se u gostionicama osetila posledica vesti koju je doneo Raul.

I zaista, bila je to velika briga kako da se smeste u Bloa kralj i njegov dvor, a to e rei sto konjanika, deset koija, dve stotine konja, isto toliko slugu koliko i gospodara; gde da nae konak sav taj svet, svi ti plemii iz okoline koji e moda stii kroz dva, tri sata, im se vest bude poela da iri iz sredita iz koga je potekla, kao to se iri krug kada se u vodu nekog mirnog jezera baci kamen.

Bloa, koji je jutros, videli smo, bio tako tih, kao najmir-nije jezero, na vest o kraljevom dolasku ispuni se odjednom guvom i grajom.

Sve sluge iz zamka, pod nadzorom slubenika dvorca, pooe u grad po namirnice i deset kurira odjahae u trku ka lovitima ambora po divlja, ka ribnjacima Bevona po ribu, i u staklare evernija po cvee i po voe.

Iz ostava za nametaj izvlaeni su dragoceni ilimovi, lusteri sa velikim pozlaenim karikama; itava vojska siro-maha istila je dvorita i prala kamena lica kua, dok su nji-hove ene sa livada s one strane Loare, donosile pune ruke zelenila i poljskog cvea. Ceo grad, da ne bi izostao u ovom utrkivanju velikog ienja, ulepavao se uz pomo silnih etaka, metli i vode.

Voda iz oluka u gornjem gradu, nadola usled ovog ne-prekidnog pranja, pretvarala se u itave reke u donjem delu,

40

i sitna kaldrma, koja je ponekad, moramo rei, bila vrlo blat-njava, sada je, ista i oprana, blistala na blagom suncu.

I naposletku, pripremala se muzika, praznile se fioke; kod trgovaca kupci su se otimali o vosak, o trake, o kianke za maeve; domaice su nabavljale hleb, meso, kolonijalnu robu. Veliki broj graana, ije su kue bile krcate kao da tre-ba da izdre opsadu, i koji nisu vie imali nikakva posla, ve behu obukli sveana odela i odlazili su prema gradskim ka-pijama da prvi objave ili da prvi vide dolazak svite. Dobro su znali da e kralj stii tek predvee, a moda tek idueg jutra. Ali ta je ekanje ako ne neka vrsta ludila, a ta je ludilo ako ne preterana nada?

U donjem delu grada, na nepunih sto koraka od zamka Stalea izmeu etalita i zamka, u dosta lepoj ulici koja se tada zvala Stara ulica i koja je zaista morala biti vrlo stara, dizala se jedna iroka i zdepasta starinska zgrada sa iljatim balkonom, tri prozora sa ulice na prvom spratu, dva na dru-gom i jednim okruglim prozoretom na treem.

Na stranama toga trougla nedavno je bila dograena jed-na dosta velika etvorougaona zgrada, koja je smelo zako-raila na ulicu, prema ondanjim vrlo slobodnim obiajima gradnje. Otuda je ulica bila na tom mestu ua za jednu e-tvrtinu, ali je zato kua bila ira za polovinu. Zar to nije bila dovoljna naknada?

Prema predanju, u ovoj kui sa iljatim kalkanom, sta-novao je u doba Anrija III jedan savetnik zemaljskih stalea, kod koga je po prianju jednih, kraljica Katarina dolazila u posetu, a po prianju drugih ga je ona tu zadavila. Ma kako da je bilo, ova dobra gospa je morala obazrivo prelaziti pre-ko praga ove zgrade.

Posle savetnikove smrti, koji je umro zadavljen ili pri-rodnom smru, svejedno, kua je bila prodana, zatim napu-tena, najzad je ostala izdvojena od ostalih kua u ulici. Tek

41

sredinom vladavine Luja XIII, neki Italijan, koji je pobegao iz kuhinja Marala dAnkr9, bee se nastanio u ovoj kui. Tu je otvorio malu gostionicu u kojoj su gotovljene tako izvrsne makarone da su sa deset milja unaokolo dolazili da ih tu ku-puju ili jedu.

Ugled gostionice poticao je otuda to je kraljica Marija Medii dok je bila, kao to znamo, zatoena u zamku Stalea, jednom poslala da joj donesu te makarone.

To je bilo ba onog dana kad je pobegla kroz onaj uveni prozor. inija sa makaronama ostala je na stolu i kraljevska usta behu ih se samo dotakla.

Zahvaljujui tim dvema okolnostima, jednom davljenju i jednoj iniji makarona, jadnome Kropoliju palo je na pamet da svojoj gostionici da visokoparan naziv. Ali u ono vreme nije bilo zgodno biti Italijan, a i njegovo siromatvo, koje je on briljivo krio, nije mu dozvoljavalo da se mnogo istie.

Posle smrti Luja XIII, 1643. godine, oseajui da e skoro umreti, on pozva svoga sina, mladog kuvarskog pomonika koji je mnogo obeavao, i sa suzama u oima dade mu savet da dobro uva tajnu makarona, da svoje ime pofrancuzi, da se oeni Francuskinjom, i najzad kada sesa politikog hori-zonta podignu oblaci koji su ga tada pokrivali ovaj slikovit izraz koji se danas mnogo upotrebljava u otmenom Parizu i u Skuptini, bio je ve u modi da narui kod oblinjeg kovaa lepu firmu na kojoj e jedan uveni slikar, koga mu je on preporuio, naslikati dva kraljiina portreta sa ovim natpisom unaokolo: Kod Mediija.

Posle ovih saveta ia Kropoli je imao jo samo toliko snage da pokae rukom svome mladom nasledniku jedan kamin, ispod ije kamene ploe bee zakopano hiljadu zlat-nika od po deset franaka, a zatim izdahnu.9 Maral dAnkr (Konini) italijanski pustolov, najuticajnija linost za vreme maloletstva i u poetku

vladavine Luja XIII. Vrio je velike zloupotrebe dravne vlasti i usled toga je bio veoma omraen. Ubio ga je zapovednik kraljeve garde u dogovoru sa Lujem XIII.

42

Kropoli sin, kao hrabar ovek, podneo je gubitak pre-dajui se bojoj volji, a dobitak bez razmetanja. Poeo je da navikava svoje goste da ne izgovaraju tako zvuno krajnje slovo i njegovog imena, tako da su svi, da bi mu uinili za-dovoljstvo, poeli da ga zovu g. Kropol, to je zvualo kao isto francusko ime.

Zatim se oeni, imajui ba tada zgodnu priliku, jednom mladom Francuskinjom u koju je bio zaljubljen i od ijih je roditelja izvukao pristojan miraz kad im je pokazao ta je naao ispod kamene ploe kamina.

Poto je izvrio ova dva naloga, poe da trai slikara koji je trebalo da naslika firmu.

Slikara je brzo naao.To je bio jedan stari Italijan, takmac Rafaela i Karaija,

samo nesrean takmac. Govorio je da pripada venecijanskoj koli, bez sumnje stoga to je veoma voleo boje. Njegove sli-ke, od kojih nikad nijednu nije prodao, zamarale su pogled na odstojanju od sto koraka i nimalo se nisu dopadale gra-anima, tako da je najzad prestao da slika.

Stalno se hvalisao da je ukrasio svojim slikama kupatilo supruge marala dAnkra i alio to je to kupatilo izgorelo prilikom maralovog ubistva.

Kropoli je bio naklonjen svome zemljaku Pitrinu. Tako se umetnik zvao. Moda je i video uvene slike u kupatilu. U svakom sluaju, gajio je prema tome Pitrinu takvo potova-nje, pa ak i takvo prijateljstvo, da ga je uzeo k sebi.

Zahvalni Pitrino, hranjen makaronama, izneo je na glas ovo nacionalno jelo jo u doba starog Kropolija koji je i izu-meo taj nain gotovljenja i svojim neumornim jezikom ui-nio je znaajne usluge kui Kropoli.

Zalazei u godine ostao je privren sinu isto kao i ocu, i malo po malo postajao je neka vrsta nadzornika kue u kojoj je zbog svog velikog potenja, zbog svoje poznate umerenosti

43

u piu i jelu, zbog svoje neporonosti koja je ula u poslo-vicu, i hiljadu drugih vrlina koje smatram da je nepotrebno da ovde nabrajam, stekao sebi doivotno mesto u njihovom domu, sa pravom vrenja nadzora nad poslugom. Sem toga on je bio taj koji je probao makarone, da bi se odrao isti ukus, onaj koji je stara tradicija zahtevala; moramo rei da nije dozvoljavao da se stavi nijedno zrno bibera vie, nijed-na trunka parmezana manje. Veoma se obradova kad mu Kropoli sin poveri svoju tajnu i kada mu stavi u dunost da naslika uvenu firmu.

Moglo se videti kako revnosno pretura po nekoj staroj kutiji, u kojoj pronae kiice, pomalo izglodane od pacova, ali jo upotrebljive, boje u skoro sasuenim beikama, la-nenog ulja u jednoj boci i jednu paletu koja je nekad pripa-dala Broncinu, koji je bio bog u slikarstvu kako je govorio u svome uvek mladalakom oduevljenju stari italijanski umetnik.

Pitrino nije znao ta e od radosti to mu se vraa slava umetnika.

On uini ono isto to i Rafael bee uinio: izmeni svoj nain i naslika po Albanovom uzoru dve enske figure, koje su vie liile na boginje nego na kraljice. Ove dve uvaene gospe behu na firmi tako draesne, pruale su ushienom pogledu toliko mnotvo krinova i rua, to je bio zadivljujui rezultat Pitrinovog novog naina slikanja; one su imale poze sirena, tako slobodne i tako draesne da je glavni optinski kmet kada su mu dozvolili da vidi ovo veliko delo u dvorani Kropoli, odmah izjavio da su ove gospe isuvie lepe, isuvie draesne da bi mogle da se nalaze na jednoj firmi i da budu izloene pogledima prolaznika.

Njegovo kraljevsko visoanstvo Gospodin, reko-e Pitrinu koji esto dolazi u na grad, ne bi bio zadovo-ljan da vidi svoju slavnu majku tako malo odevenu, i on bi

44

vas poslao u podzemnu tamnicu, jer ovaj slavni princ, nije ba uvek meka srca. Izbriite ili sirene ili natpis, inae vam zabranjujem isticanje firme. To je u vaem interesu gazda Kropole, i u vaem plemeniti gospodine Pitrino.

ta da se na ovo odgovori? Trebalo je zahvaliti kmetu na njegovoj ljubaznosti i to Kropol i uini.

Ali Pitrino osta turoban i razoaran.Tano je oseao ta e se dogoditi.Tek to je kmet otiao, Kropol skrsti ruke i ree: Pa lepo majstore, ta emo sada? Skinuemo natpis ree tuno Pitrino. Imam ovde

odlinu crnu boju, to e biti gotovo za tili as i zameniemo Medie nimfama10 ili sirenama,11 kako god hoete.

To ne, ree Kropol tako volja moga oca nee biti ispunjena. Moj otac je polagao na

Polagao je na figure. Polagao je na natpis. Dokaz da je polagao na figure jeste u tome to je traio

da lie, a one i lie odvrati Pitrino. A kada ne bi liile ko bi ih poznao da nema natpisa?

Danas, kada iz pamenja graana Bloa blede pomalo uspo-mene na ove uvene linosti, ko bi poznao Katarinu i Mariju da nije ovih rei: Kod Mediija.

A moje figure? ree Pitrino oajan, jer je oseao da je mladi Kropol u pravu. Ja neu da propadne plod moga rada.

Ja neu da vi idete u zatvor, a ja u podzemne tamnice.

Izbriimo Medii ree Pitrino preklinjui. Ne odgovori odluno Kropol. Pala mi je na pa-

met jedna ideja, jedna izvanredna ideja Vaa e se slika 10 Kod starih Grka nia enska zemaljska boanstva, obino veoma lepe i nene devojke.11 Po grkoj mitologiji, morska boanstva sa enskim glavama a ptijim telom i nogama. Svojim lepim

pevanjem privlaile su brodare da idu za njima i da skau u more, gde bi se podavili.

45

pojaviti, i moj natpis isto tako Ne znai li Medii na itali-janskom lekar?

Da, u mnoini. Vi ete otii da naruite kod kovaa drugu tablu za fir-

mu, na njoj ete naslikati est lekara i napisaete ispod toga: Kod Mediija to je vrlo lepa igra rei.

est lekara! Nemogue! A moja kompozicija? uzvi-knu Pitrino.

To je vaa briga, ali e biti onako kako ja hou, i tako mora da bude. Moje e makarone da zagore

Ovaj je razlog bio presudan; Pitrino se pokori. On na-slika firmu sa est lekara i natpisom; kmet odobri i dade dozvolu.

Firma je doivela u gradu izvanredan uspeh, to doka-zuje da se poezija nikada nije svidela malograanima, kao to ree Pitrino.

Kropol, da bi uteio svoga domaeg slikara okai u svojoj spavaoj sobi nimfe sa prethodne firme, zbog ega je gospoa Kropol crvenela kad god bi ih pogledala dok se svlaila.

Eto kako je kua sa kalkanom dobila firmu; eto kako je gostionica Kod Mediija, poto se njen gazda obogatio, morala da se proiri doziivanjem one etvorougaone zgrade koju smo opisali, eto kako je postala u Bloa gostionica koja je dobila to ime, iji je gazda bio Kropol, a njen domain sli-kar, maestro Pitrino.

VINEPOZNATI

Otpoinjui ovako rad, i sa ovakvom firmom kao pre-porukom, gostionica gazda Kropola je bila na putu stvarnog blagostanja.

46

Kropol nije oekivao neko ogromno bogatstvo, ali se mo-gao nadati da e udvostruiti onih hiljadu zlatnika koje mu je otac ostavio u naslee, da e prodajom kue i imanja doi jo do hiljadu zlatnika i da e najzad moi sreno iveti kao imuan graanin.

Kropol je bio pohlepan na novac, i kad je uo za dolazak Luja XIV bio je lud od radosti.

On, njegova ena, Pitrino i dva kuhinjska momka odmah pohvatae sve golubove, svu ivinu, sve zeeve i u dvoritu gostionice Medii se zau kreanje i skikanje kao nekad u Rami.

U tom trenutku kod Kropola je bio samo jedan putnik.To je bio ovek koji je mogao imati najvie trideset godi-

na, lep, visok, ozbiljan, ili tanije reeno, svaki mu je pogled i pokret odavao setu.

Imao je odelo od crne kadife sa ukrasima od gagata; beo okovratnik, kakav imaju najstroi puritanci, isticao je mrku i finu kou njegovog mladalakog vrata, mali plavi brkovi jed-va su pokrivali njegovu nervoznu i prezrivu usnu.

Kad je govorio sa ljudima gledao ih je pravo u oi, dodue sasvim prirodno ali i vrlo slobodno, tako da je cjaj njegovih plavih oiju postajao neizdrljiv i mnogi su se pogledi oba-rali pred njegovim, kao to biva u dvoboju sa maem slabi-jeg protivnika.

U to vreme, kada su se ljudi koje je bog stvorio jednakim, delili, zahvaljujui predrasudama, na dve sasvim odvojene klase, plemie i puane, kao to je prirodno da se dele na dve rase, crnu i belu, u to vreme, kaemo, onaj koga smo opi-sali u kratkim potezima, morao je biti smatran za plemia, pripadnika najbolje rase. Dovoljno je bilo pogledati njego-ve duge, tanke i bele ruke iji su se svaki mii, svaka vena, videli ispod koe pri najmanjem pokretu, i iji bi zglavkovi pocrveneli pri svakom nervoznijem grenju.

47

Taj plemi bee stigao sam kod Kropola. Ne dvoumei se, i nerazmiljajui ak, uzeo je najbolje sobe, koje mu je gostioniar pokazao u cilju da to vie zaradi, to e jedni rei da je za osudu, a drugi da je pohvalno, ako polaze od toga da je Kropol bio dobar fiziognom i da je umeo da oceni ljude na prvi pogled.

Te su sobe zauzimale celo lice ove stare kue na tri ugla: to su bili na prvom spratu jedan salon, sa dva prozora, jedna mala soba pored njega i jo jedna iznad nje.

Meutim, otkako je stigao, ovaj plemi skoro nije ni oku-sio jelo koje mu je donoeno u sobu. Obratio se gazdi samo sa nekoliko rei da bi ga obavestio da e stii jedan putnik po imenu Pari, i da ga treba odmah pustiti da se popne.

Posle toga nije progovorio ni rei, to je skoro uvredilo Kropola koji je voleo drueljubive ljude.

Ovaj plemi bee ustao rano onog dana kad poinje ova pria, priao prozoru svoga salona, seo na ivicu i naslonio se na ogradu, gledajui tuno i uporno oba kraja ulice, bez sumnje oekujui dolazak putnika, na koga je skrenuo pa-nju gazdi.

Tako je video kad je Gospodin, koji se vraao iz lova pro-ao sa svojom malom pratnjom, a zatim je ponovo uivao u dubokoj tiini grada, sav zanesen svojim iekivanjem.

Najedanput se razmilee siromasi koji su odlazili u po-lja, glasnici koji su polazili na put, istai ulica, snabdevai dvora, trgovaki momci zbunjeni i brbljivi, teretna kola, ber-beri koji su odlazili kod svojih muterija, i paevi na slubi; ova buka i ova graja ga iznenadie, ali on nita ne izgubi od svoje hladne i uzviene dostojanstvenosti, koja i orlu i lavu daje onaj miran i prezriv pogled usred vike i trke lovaca i radoznalaca.

Uskoro kreanje rtava koje su klali u dvoritu za ivinu, urni koraci gospoe Kropol po malim drvenim stepenicama,

48

tako uzanim i po kojima koraci tako odjekuju, sitan hod Pitrina koji je tog jutra jo puio pred vratima hladnokrvno kao kakav Holananin, sve to zaudi i uznemiri putnika.

Kako se bee digao da se raspita ta se dogaa, vrata se na njegovoj sobi otvorie. Nepoznati pomisli da mu dodovo-de putnika koga je oekivao sa tolikim nestrpljenjem.

On poe sa izvesnom urbom prema vratima koja su se otvorila.

Ali umesto lica koje se nadao da e videti, pojavi se gazda Kropol, a iza njega, iz tame na stepenicama, dosta ljupko lice gospoe Kropol, ali koje je radoznalost inila prostim; ona baci iz potaje pogled na lepog plemia i ieze.

Kropol prie nasmejan, drei kapu u ruci i klanjajui se prilino duboko.

Gospodine, ree Kropol doao sam da vas upitam kako je. treba li da kaem vae gospodstvo, ili gospodin grof, ili gospodin markiz ?

Recite gospodin i kaite brzo ta hoete odgovori nepoznati onim oholim tonom koji ne trpi dugo prianje.

Doao sam da se raspitam kako je gospodin proveo no i da li gospodin ima nameru da zadri i dalje ove sobe.

Da. Gospodine, dogodilo se neto sa im nismo raunali. A ta to? Njegovo velianstvo Luj XIV danas dolazi u na grad

i tu ostaje jedan, a moda i dva dana.Velika zauenost pojavi se na licu nepoznatog. Kralj Francuske dolazi u Bloa? Ve je na putu, gospodine. Jo jedan razlog da ostanem tu ree nepoznati. Vrlo dobro, gospodine, no da li gospodin zadrava i

dalje sve sobe?

49

Ne razumem vas. Zato bih danas imao manje nego jue?

Zato, gospodine, vae gospodstvo e mi dozvoliti da mu to objasnim, to nije bilo potrebno jue, kad ste izabra-li svoje sobe, da odredim ma kakvu cenu zbog koje bi vae gospodstvo pomislilo da sam to uradio procenjujui unapred njegovo imovno stanje dok danas

Nepoznati pocrvene. On odmah pomisli da nasluuju da je siromah i da ga vreaju.

Dok danas, nastavi on hladno vi ste procenili? Hvala bogu, gospodine, ja sam otmen ovek. Iako sam

gostioniar, ima u meni plemike krvi; moj otac je bio u slu-bi kod pokojnog g. marala dAnkra. Neka mu bog da rajsko naselje!

Ja vam to ne osporavam, gospodine; eleo bih samo da saznam i to odmah, zbog ega mi postavljate ova pitanja.

Vi ste, gospodine, isuvie pametni da ne biste razu-meli da je na grad mali, da e dvor da ga preplavi, da e kue biti prepune sveta, i da e prema tome cene soba biti vrlo visoke.

Nepoznati opet pocrvene. Postavite svoje uslove, gospodine ree on. Postavljam ih vrlo savesno, gospodine, to hou samo

potenu zaradu, i zato to hou da zaradim, a da ne budem neuljudan i prost izlaui vam to elim Meutim, vi imate vie soba, a sami ste

To je moja stvar. Oh, svakako, i ja ne teram gospodina!Krv jurnu nepoznatom u lice; on baci na jadnog Kropola,

potomka oveka koji je bio u slubi g. marala dAnkra, pogled koji bi ga saterao ispod uvene ploe na kaminu da ga nije vrsto zadravalo na tom mestu pitanje njegove koristi.

50

elite li da odem? ree on Izjasnite se, ali samo brzo.

Gospodine, gospodine, vi me niste razumeli. inim ovo sa mnogo obazrivosti, ali se ravo izraavam, a moda i gospodin koji je stranac, kao to primeujem po njegovom naglasku

Nepoznati je, zaista, izgovorio iz grla slovo ,,r to je glav-na odlika engleskog izgovora, a to se oseti ak i kod ljudi tog naroda koji govore i najistijim francuskim jezikom.

Kako je gospodin stranac, kaem, moda on ne ulazi u svu taninu moga govora. Mislim da bi gospodin mogao da ustupi jednu ili dve od triju soba u kojima stanuje, usled ega bi cena bila mnogo manja, a moja savest mirnija; stvar-no, vrlo je neprijatno nerazumno podizati cenu sobama, kad moemo za njih da traimo umerenu.

Koliko traite za njih od jue? Jedan zlatnik, gospodine uraunavajui i vau hranu

i hranu za vaeg konja. Dobro, a ta traite za njih od danas? Tu je tekoa! Kralj stie danas; ako dvor stigne vee-

ras na konak, nova cena se rauna od danas. Prema tome tri sobe, po dva zlatnika svaka, staju est zlatnika. Dva zlatnika, gospodine, to nije bogzna ta, a est zlatnika je mnogo.

Nepoznati, koji je bio crven kao to smo videli, sad jako preblede.

On hrabro izvue iz svog depa jednu kesu na kojoj je bio izvezen grb i briljivo je sakri u ruci. Ta kesa je bila to-liko tanka, spljotena i prazna da to ne izmae Kropolovom pogledu.

Nepoznati izrui sadrinu u svoju aku. U kesi su bila tri zlatnika po dvadeset franaka, to je predstavljalo vrednost od est zlatnika, a toliko je gostioniar traio za to vee.

Meutim, Kropol je zahtevao ukupno sedam zlatnika.

51

On dakle pogleda nepoznatog kao da je hteo da mu kae: a ostatak?

Ostaje jo jedan zlatnik, zar ne, gazda gostioniaru. Da, gospodine, aliNepoznati pretrai po depu svojih akira i isprazni ga.

U njemu su bili jedna lisnica, jedan zlatan klju i neto sitnog novca, od koga napabiri jedan zlatnik.

Hvala, gospodine ree Kropol. Sad jo moram znati da li gospodin ima nameru da ostane jo i sutra u ovim sobama, jer u ih u tome sluaju zadrati za gospodina, a ako gospodin ne namerava da ostane, dau ih ljudima njegovog velianstva koji e stii uskoro.

U pravu ste, ree nepoznati, posle dosta dugog u-tanja ali kako ja nemam vie novaca, kao to ste mogli vi-deti, i poto ja dalje zadravam ove sobe, moraete prodati ovaj dijamant u gradu, ili ga zadrati kao zalogu.

Kropol je tako dugo posmatrao dijamant, da se nepo-znati pouri da kae:

Vie bih voleo da ga prodate, gospodine, jer on vredi tri stotine zlatnika. Neki Jevrejin Ima li Jevreja u Bloa? Dae vam dve stotine ili moda sto pedeset zlatnika. Uzmite koliko vam bude dao, pa makar vam on ponudio i onoliko koliko traite za svoje sobe. Idite!

Oh, gospodine! povika Kropol, postien zbog ovog iznenadnog uniavanja, do koga sad njega bee doveo nepo-znati svojim plemenitim i nesebinim odricanjem, kao i svo-jim nepokolebljivim strpljenjem koje je pokazao pred tolikim sitniarenjem i sumnjienjem Oh! Gospodine, nadam se da u Bloa ne kradu, kao to vi izgleda mislite, i ako dijamant vredi koliko vi kaete

Nepoznati oinu jo jednom Kropola pogledom svojih plavih oiju.

52

Verujte mi, gospodine, ja se u to ne razumem! po-vika ovaj.

Ali se zlatari u to razumeju, pitajte njih ree nepo-znati. Mislim da smo sad svrili svoje raune, zar ne, gos-podine domaine?

Da, gospodine, i to na moje veliko aljenje, jer se bo-jim da nisam uvredio gospodina.

Ni najmanje odgovori nepoznati, sa onom dosto-janstvenou svojstvenom svemonima.

Ili da nije izgledalo da sam eleo da oderem jednog otmenog putnika Treba imati u vidu, gospodine, da je to bilo iz nude.

Ne govorimo vie o tome, i molim vas ostavite me samog.

Kropol se duboko pokloni i ode sav zbunjen, to je bio dokaz da ima dobro srce i da ga zaista grize savest.

Nepoznati zatvori vrata, i kad ostade sam, pregleda do-bro svoju kesu u kojoj je bio jedan dijamant cela njegova imovina,

On jo jednom pretrese svoje depove, hartije iz svoje lisnice i uveri se da e se uskoro nai u potpunoj bedi.

Tada on podie oi k nebu, potpuno miran, iako oajan, obrisa drhtavom rukom nekoliko kapi znoja koje su curile niz njegovo otmeno elo i obori pogled na zemlju, taj pogled koji je nekad bio pun boanske dostojanstvenosti.

Bura je bila daleko od njega, moda se on bee pomolio bogu iz dubine due svoje.

On prie prozoru, ponovo zauze svoje mesto na balkonu i tu ostade nepomian, utei, ne mislei i ne oseajui ni-ta, sve dok se nebo ne zamrai i dok ne poee da pronose ulicom prve buktinje, koje su bile znak da treba osvetliti sve prozore u gradu.

53

VIIPARI

Dok je nepoznati gledao radoznalo te buktinje i paljivo svu tu huku, gazda Kropol ue u njegovu sobu sa dvojicom slugu koji postavie sto.

Stranac ne obrati na njih nikakvu panju.Tada Kropol, pribliivi se svome gostu, apnu mu sa

dubokim potovanjem. Gospodine, dijamant je procenjen. A! ree putnik. Pa? Pa eto, gospodine, draguljar njegovog kraljevskog vi-

soanstva daje za njega dve stotine osamdeset zlatnika. Je su li ve kod vas? Smatrao sam da treba da ih uzmem; ali ipak postavio

sam uslov da gospodin, ako eli moe da uzme natrag svoj dijamant kada doe do novca dijamant e mu biti vraen.

Nikako; rekao sam vam da ga prodate. Posluao sam vas, ili bar donekle, jer mada ga nisam

konano prodao, primio sam za njega novac. Zadrite koliko vam dugujem. Gospodine, kad ba zahtevate, ja u vas posluati.

Plemi se tuno osmehnu. Stavite novac na tu krinju ree on, pokaza rukom

i okrete se.Kropol spusti dosta veliku kesu iz koje uze za sebe ono-

liko koliko mu je stranac dugovao za sobe. Sada, ree on gospodin mi nee uiniti naao

da ne veera Ve je odbio da rua, a to je velika uvreda za kuu Mediija. Vidite, gospodine, veera je iznesena na sto i usuujem se da dodam da lepo izgleda.

Nepoznati zatrai au vina, uze nekoliko zalogaja hleba ali se ne odmae od prozora dok je jeo i pio.

54

Iza jednoga odreda musketara i gusto zbijene povorke plemia, nailazila je nosiljka gospodina kardinala Mazarena. etiri crna konja vukla su je, kao kakve koije.

Paevi i ljudi iz kardinalove pratnje ili su iza nje.Zatim su dolazile koije kraljice majke; na prozorima su

bile njene poasne dame, a plemii iz njene pratnje jahali su s obe strane koija.

Iza njih se pojavi kralj na lepom konju saksonske rase sa velikom grivom. Mladi princ je pozdravljao okreui svoje otmeno i lepo lice osvetljeno buktinjama koje su nosili nje-govi paevi, prema prozorima odakle su dolazila najoduev-ljenija klicanja.

Uz kralja, ali dva koraka iza njega, princ de Konde, gos-podin Dano i dvadeset drugih dvorana praeni svojom po-slugom i svojim prtljagom, zavravali su ovu velianstvenu povorku.

Raspored ove sjajne sveanosti bio je vojniki. Samo ne-koliko dvorana, i to oni najstariji, nosili su putniko odelo; skoro svi su bili u ratnikoj opremi. Mnogi su imali metalni okovratnik i bivolji rog kao u doba Anrija IV i Luja XIII.

Kada kralj proe ispod njega, nepoznati, koji se bee na-gnuo preko ograde na prozoru, da bi bolje video, i koji bee zaklonio lice rukom, oseti da ga u srcu neto gui i da bi mo-gao da zaplae od silne zavisti.

Opijali su ga zvuci trube, zanosilo ga je klicanje naroda; u ovom moru svetlosti, buke i sjajnih prizora, uini mu se u jednom trenutku, da mu se muti svest.

Da, on je kralj! proaputa on sa toliko oajanja i bola u glasu, da je taj glas morao dospeti i do bojeg prestola.

Zatim pre nego to se bee prenuo iz svojih tunih sanja-rija, sva ta buka, sav taj sjaj behu iezli.

Na uglu ulice ispod stranevog prozora uli su se jo samo s vremena na vreme, neskladni i promukli glasovi: iveo kralj!

55

Gorelo je jo i est svea koje su drali stanovnici krme Medii, i to: dve Kropol, jednu Pitrino i svaki kuhinjski mo-mak po jednu.

Kropol je neprestano ponavljao: Kako kralj lepo izgleda i kako lii na svoga slavnog

pokojnog oca! Samo je lepi govorio je Pitrino. I kako ponosito izgleda! dodavala je gospoa

Kropol, koja je ve izmenjivala svoje opaske sa svojim suse-dima i susetkama.

Kropol je dopunjavao ove razgovore svojim linim pri-medbama, a nije ni primetio da je jedan starac, koji je iao peice vukui za uzdu jednog mladog irskog konja, pokua-vao da se probije kroz gomilu ena i ljudi koji su stajali ispred krme Medii.

Ali se u tom trenutku zau s prozora stranev glas. Postarajte se, gospodine gostioniaru, da ljudi mogu

da stignu do vae kue.Kropol se okrete, tek tada opazi starca i naini mu

prolaz.Prozor se zatvori.Pitrino pokaza put oveku koji je stigao i uao ne pro-

govorivi ni rei.Stranac ga je ekao na stepenitu; on zagrli starca i po-

vede ga da sedne, ali se ovaj usprotivi. Oh, ne, nikako ne, milorde! ree on. Ja da sedim

u vaem prisustvu! Nikada! Pari, uzviknu plemi preklinjem vas vi koji do-

lazite iz Engleske iz takve daljine! Ah! U vaim godinama ne bi trebalo da podnosite takav zamor kakav mora da pod-nosi onaj koji slui meni. Odmorite se

Pre svega treba da vam saoptim odgovor, milorde.

56

Pari preklinjem te, ne govori nita jer da je vest dobra, ti bi drukije poeo svoj govor. Ti okolii, znai da su vesti rave.

Milorde, nemojte se preterano uznemiravati. Nadam se da jo nije sve izgubljeno. Treba imati volje, istrajnosti, a naroito treba mirno podnositi svoju sudbinu.

Pari, odgovori mladi ovek ja sam doao ovde sam, proavi kroz hiljadu zamki i hiljadu opasnosti; veruje li u snagu moje volje? Pripremao sam ovaj put deset godina, uprkos svih saveta i svih prepreka: veruje li u moju istraj-nost. Prodao sam veeras poslednji dragi kamen svoga oca, jer nisam imao ime da platim konak i gostioniar je hteo da me izbaci.

Pari uini pokret koji je izraavao njegovu srdbu, na koji mladi odgovori stisnuvi mu ruku i nasmeivi se na njega.

Imam jo dve stotine sedamdeset i etiri zlatnika i smatram da sam bogat; ja ne gubim nadu Pari: veruje li da se mirim sa sudbinom?

Starac podie k nebu svoje drhtave ruke. Hajde, ree stranac ne taji nita od mene: ta se

dogodilo? Moja e pria biti kratka, milorde; ali za ime boje

nemojte tako drhtati. Drhtim od nestrpljenja, Pari. Hajde, reci ta ti je ka-

zao general? Pre svega, general nije hteo da me primi. Mislio je da si nekakav pijun? Da, milorde, ali ja sam mu napisao pismo. Pa? Primio ga je i proitao, milorde. Da li je to pismo tano izraavalo moj poloaj, moje

zemlje?

57

O, da ree Pari, sa tunim osmehom Ono je tano izraavalo vae misli.

Onda, Pari? Onda mi je general vratio pismo po svome autantu i

saoptio mi je da ako se sutradan budem jo nalazio na po-druju koje je pod njegovim zapovednitvom, naredie da me uhapse.

Da te uhapse, proaputa mladi ovek da uhapse tebe, moga najvernijeg slugu!

Da, milorde. Meutim, ti si stavio potpis Pari! Punim imenom, milorde, a autant me je poznavao

kad sam bio u Sent-Dejmsu12 dodade starac uzdiui i u Vajt-Holu13.

Mladi ovek sae glavu, zamiljen i turoban. To je on uinio pred svojim ljudima, ree on po-

kuavajui da obmane samoga sebe Ali kriom bez sve-doka ta je uinio? Odgovori.

Naalost, milorde, samo mi je poslao etiri konjanika koji su mi dali ovoga konja na kome ste videli da sam doja-hao. Ovi su me konjanici dopratili u najveoj urbi do malog pristanita Tenbi, ukrcali me, ili bolje rei ubacili me u ribar-ski brod koji je plovio za Bretanju, i evo, stigao sam.

Oh! uzdahnu mladi ovek, grevito stegnuvi ner-voznom rukom svoje grlo i uguujui jecaj Pari, je li to sve, je li to zaista sve?

Da, milorde, to je sve.Posle ovog Parijevog kratkog odgovora, nastade dugo

utanje; samo se uo po parketu korak mladog oveka, koji je besno hodao gore, dole.

Starac pokua da promeni predmet razgovora, jer je on navodio na vrlo turobne misli.12 Kraljevska palata sagraena za vreme Henrija VIII.13 Kraljevska palata koja je izgorela 1697. godine.

58

Milorde, ree on kakvu sam to galamu uo dola-zei ovamo? Ko su ti ljudi koji su vikali iveo kralj! O kome je kralju re i zato je sve tako osvetljeno?

Ah! Pari, ti zna, ree ironino mladi ovek to francuski kralj dolazi u posetu svome gradu Bloa; sve su te trube njegove, svi ti konji pokriveni zlatom izatkanim pokri-vaima njegovi su, svi ovi plemii imaju maeve koji slue njemu. Ispred njega je ila njegova mati u koijama raskono ukraenim zlatom i srebrom! Srena majka! Njegov ministar ubira za njega milione i vodi ga bogatoj verenici. Stoga je sav ovaj narod veseo, voli svog kralja, laska mu svojim klicanjem i vie: iveo kralj, iveo kralj!

Dobro, dobro, milorde! ree Pari, koji se vie plaio ovog novog razgovora nego preanjeg.

Ti zna produi nepoznati da moja mati, da moja sestra, dok se sve ovo ini u ast kralja Luja XIV, nemaju vie novaca, nemaju vie hleba; ti zna da u ja kroz petnaest dana biti bedan i osramoen kada cela Evropa bude sazna-la ovo to si maloas ispriao! Pari ima li primera da se ovek moga porekla

Milorde, za ime boga! U pravu si, Pari, ja sam kukavica, i ako ja sam nita

ne uinim za sebe, ta oekujem od boga? Ne, ne, imam dve ruke, Pari, imam tebe

I udari snano rukom svoju miicu i otkai ma koji je visio na zidu.

ta hoete da uradite, milorde? ta hou da uradim, Pari? Ono to svi u mojoj porodici

rade: moja mati ivi od tueg milosra, moja sestra prosi za moju majku; imam tamo negde brau koja isto tako prose za sebe; ja, najstariji, uradiu isto to i oni, idem da prosim milostinju!

59

I izgovorivi ove rei koje presee naglo nervoznim i stranim smehom, mladi ovek opasa svoj ma, uze sa kri-nje svoj eir, zatrai da mu Pari privrsti za rame crni ogrta koji je nosio za sve vreme puta, i stegnuvi obe ruke stareve, koji ga je gledao pun zebnje, dodade:

Dobri moj Pari, naredi da ti se naloi vatra, pij, jedi, spavaj, budi srean; budimo vrlo sreni, moj jedini prijatelju: bogati smo kao kraljevi!

On pesnicom udari po kesi sa zlatnicima, koja lupi o ze-mlju, i poe ponovo da se smeje onim tunim smehom koji je toliko uplaio Parija. I dok je cela kua vikala, pevala, spre-mala se da doeka i smesti putnike, on kradom izae kroz veliku dvoranu na ulicu, gde ga starac, koji bee stao na pro-zor, uskoro izgubi iz vida.

VIIIKAKAV JE BIO LUJ XIV U SVOJOJ

DVADESET I DRUGOJ GODINI

Videli smo iz opisa koji smo pokuali da damo, da je ulazak kralja Luja XIV u Bloa bio buan i velianstven, zbog ega je, izgleda, mladi kralj bio zadovoljan.

Kad kralj stie ispred predvorja zamka Stalea, on tu zatee njegovo kraljevsko visoanstvo vojvodu Gastona od Orleana, okruenog njegovim oficirima i plemiima; voj-vodino lice, koje je po prirodi ve bilo prilino dostojan-stveno, za ovu sveanu priliku bee dobilo naroiti sjaj i dostojanstvenost.

Gospoa, obuena u najsavrenije odelo, oekivala je svog neaka na jednom balkonu iz dvorita. Sve prozore sta-roga zamka, koji je u obine dane bio pust i sumoran, sad su krasile gospoe u raskonim haljinama i buktinje.

60

Zalupae doboi, zasvirae trube, odjeknue uzvici iveo kralj! kad Luj XIV pree prag zamka u kome se Anri III pre sedamdeset godina bee posluio mukim ubistvom i iz-dajom da bi sauvao za sebe i svoje potomstvo krunu koja je pretila da sklizne sa njegove glave i da pripadne drugoj porodici.

Svi pogledi se zadrae sa