aleksić, freska kralj milutin

3
240 Милена Репајић, МА Докторанд, истраживач-сарадник Одељење за Историју, Филозофски факултет Универзитет у Београду [email protected] Влада Станковић, Краљ Милутин (1282–1321), Фреска, Београд 2012, 164. стр. У оквиру едиције биографија издавачке куће „Фреска“ објављена је 2012. године монографија Владе Станковића о краљу Стефану Урошу (II) Милутину, прва савремена студија посвећена овом владару и његовом добу на српском језику. Влада Станковић је ванредни професор византологије на Филозофском факултету универзитета у Београду. Његова истраживачка делатност је усмерена на периоде средње и позне Византије (913. век), као и на српско-византијске односе, пре свега у 12. и 13. веку. До сада је објавио три монографије: „Цариградски патријарси и цареви Македонске династије“ (2003), „Комнини у Цариграду. Еволуција једне владарске породице (10571185)“ (2006) и „Манојло Комнин, византијски цар (11431180)“ (2008), те бројне научне радове у најпрестижнијим домаћим и светским часописима. У последње време, значајно за тему ове монографије, бави се историјским делом Георгија Пахимера, а особито сликом Срба и Бугара у том делу. Студија се састоји из предговора, четири велике целине („Пре доласка на престо“, „Краљ Стефан Урош (II) Милутин“, „Други период Милутинове владавине (12991321)“, „Ко је био краљ Милутин?“), опсежне библиографије, индекса имена и сажетка на енглеском језику. Свака од целина даље је подељена на тематско-хронолошка потпоглавља. Аутор најпре даје осврт на српску историју 13. века, време Милутиновог деде и стричева (Стефана Првовенчаног, Радослава и Владислава), са посебним нагласком на владавину његовог оца Уроша, која је утрла пут преображају који је Милутиново доба донело. Посебна пажња у првом делу монографије посвећена је преговорима о браку принца Милутина са византијском принцезом Аном, ћерком Михаила VIII Палеолога, а потом и владавини његовог брата Драгутина (12761282) и проблему Милутиновог доласка на престо. Сама владавина краља Милутина подељена је на две целине – прву, пре великог преокрета у његовој политици 1299. и другу, после 1299. и коначног окретања ка Византији, а наглашена је управо та прекретница и краљеви мировни преговори са византијским царем Андроником II БИГ IV (2013) 233–252

Post on 14-Jul-2016

7 views

Category:

Documents


4 download

DESCRIPTION

uživajte

TRANSCRIPT

240

Милена Репајић, МАДокторанд, истраживач-сарадникОдељење за Историју, Филозофски факултетУниверзитет у Београду[email protected]

Влада Станковић, Краљ Милутин (1282–1321), Фреска, Београд 2012, 164. стр.

У оквиру едиције биографија издавачке куће „Фреска“ објављена је 2012. године монографија Владе Станковића о краљу Стефану Урошу (II) Милутину, прва савремена студија посвећена овом владару и његовом добу на српском језику. Влада Станковић је ванредни професор византологије на Филозофском факултету универзитета у Београду. Његова истраживачка делатност је усмерена на периоде средње и позне Византије (9–13. век), као и на српско-византијске односе, пре свега у 12. и 13. веку. До сада је објавио три монографије: „Цариградски патријарси и цареви Македонске династије“ (2003), „Комнини у Цариграду. Еволуција једне владарске породице (1057–1185)“ (2006) и „Манојло Комнин, византијски цар (1143–1180)“ (2008), те бројне научне радове у најпрестижнијим домаћим и светским часописима. У последње време, значајно за тему ове монографије, бави се историјским делом Георгија Пахимера, а особито сликом Срба и Бугара у том делу.

Студија се састоји из предговора, четири велике целине („Пре доласка на престо“, „Краљ Стефан Урош (II) Милутин“, „Други период Милутинове владавине (1299–1321)“, „Ко је био краљ Милутин?“), опсежне библиографије, индекса имена и сажетка на енглеском језику. Свака од целина даље је подељена на тематско-хронолошка потпоглавља. Аутор најпре даје осврт на српску историју 13. века, време Милутиновог деде и стричева (Стефана Првовенчаног, Радослава и Владислава), са посебним нагласком на владавину његовог оца Уроша, која је утрла пут преображају који је Милутиново доба донело. Посебна пажња у првом делу монографије посвећена је преговорима о браку принца Милутина са византијском принцезом Аном, ћерком Михаила VIII Палеолога, а потом и владавини његовог брата Драгутина (1276–1282) и проблему Милутиновог доласка на престо. Сама владавина краља Милутина подељена је на две целине – прву, пре великог преокрета у његовој политици 1299. и другу, после 1299. и коначног окретања ка Византији, а наглашена је управо та прекретница и краљеви мировни преговори са византијским царем Андроником II

БИГ IV (2013) 233–252

241

Палеологом. У закључном поглављу писац се осврнуо на Милутинову личност, његову ктиторску делатност и улогу „светог краља“ у политици и идеологији његових наследника, Стефана Дечанског и Стефана Душана.

Значај монографије „Краљ Милутин“ за домаћу науку вишеструк је и у неким аспектима, слободно би се могло рећи, револуционаран. Иако је издање намењено и широј читалачкој публици, студија без сумње има изузетну научну вредност и у пуном смислу речи је истраживачки пројекат, будући да је ова тема у домаћој историографији недовољно истражена упркос консензуcу који у научним круговима постоји око немерљивог значаја Милутинове владавине као прекретнице у српској средњовековној историји. Домаћа медиевистика већ је читаво столеће оптерећена претераним пијететом према великим именима историографије, пре свега, али не и искључиво, Константину Јиречеку и Георгију Острогорском, те се ставови и закључци већ деценијама некритички преузимају. Без намере да оспори значај који су поменути научници имали у проучавању историје Византије и средњовековне Србије, Влада Станковић указује на неопходност укључивања српске византологије и медиевистике у савремене научне токове и преиспитивање устаљених мишљења. Друга велика бољка српске историографије јесте затвореност, делимично условљена политичком изолацијом деведесетих година, а другим делом свесним самозатварањем, задржавањм некаквог „ексклузивног права“ на ову област студија, и извесним неповерењем према радовима о националној историји средњег века који настају изван домаће научне средине.

Аутор је за биографију краља Милутина искористио логичан, али парадоксално, веома иновативан приступ: његов живот и владавину посматрао је у ширем балканском, медитеранском и европском контексту, а саме изворе у оквиру контекста њиховог настанка. Поред тога, штуре информације које извори различите провенијенције (српске, византијске и западне) доносе, посматране су у односу на целину дела у коме се налазе, са посебном пажњом посвећеном структури списâ, те ставовима и циљевима писаца који су их саставили. Управо су извори трећа болна тачка српске медиевистике, с обзиром на то да су издања српских наративних извора (пре свега житија) неадекватна и веома често направљена на основу малог узорка не увек срећно одабраних рукописа (више пута је у делу поменут проблем Даничићевог издања „Живота краљева и архиепископа српских“ Данила II, које има значајне недостатке, а важно је напоменути и чињеницу да је настало у 19. веку). На другој страни, византијски извори се најчешће употребљавају кроз едицију „Византијски извори за историју народа Југославије“, издање које је настало са добром наменом, али је веома

Прикази / Reviews

242

ограничене употребне вредности и неминовно упућује на парцијално и изоловано посматрање епизода везаних за српску средњовековну историју.

Станковић у „Краљу Милутину“, дајући целовит биографски приказ овог значајног владара, преиспитује уврежена мишљења у науци користећи нека занемарена истраживања његове биографије, али пре свега веома подробно и детаљно анализирајући изворе у целости, пре свега историју Георгија Пахимера, затим „Животе краљева и архиепископа српских“ архиепископа Данила II (о чијој структури даје веома интересантна нова тумачења) и „Посланичко слово“ Теодора Метохита. Оваквим приступом дао је нове одговоре на кључне проблеме Милутинове биографије и предочио нову перспективу за сагледавање: а) сабора у Дежеву 1282. и фактичке тровласти краљева Милутина и Драгутина и краљице-мајке Јелене, те краљичиног порекла и реевалуације њене улоге у политичком животу Србије с краја 13. и почетка 14. века; б) питања хронологије и опсега Милутинових освајања; в) комплексног проблема склапања брака са Симонидом као потврде мировног уговора и новог правца у односима са суседном Византијом; г) веома важног и замршеног питања краљевих бракова у контексту балканске и шире европске политике, а нарочито веридбе са Аном, ћерком Михаила VIII Палеолога (1269–70), која је у науци била нарочито обојена тенденциозним извештајем Георгија Пахимера. Уз то, аутор даје правце и за нову перспективу посматрања његових претходника, пре свега оца, краља Уроша, и његове „антивизантијске“ оријентације, али и породичног карактера власти првих Немањића. Решавајући многа од ових питања на другачији начин, аутор наглашава да пут преиспитивања носи собом и одређену истраживачку искреност, која се огледа и у јасном признању да је неке проблеме немогуће у потпуности решити, и отвара читав низ нових питања за будућа истраживања Србије Немањића, указујући на правац у којем би та истраживања требало да се крећу. У томе је, дугорочно, и највећи значај ове студије за будућност српске медиевистике, и византологије, од које је она неодвојива.

БИГ IV (2013) 233–252