Novi jezik leviceThe Guardian | 17/10/2013

Poinjem od jednog oseanja, od utiska, koji je moda lian, moda neopravdan, ali koji ipak imam zbog informacija kojima raspolaem: to je oseanje opte politike nemoi. Ovo to se trenutno dogaa u Grkoj jeste neka vrsta koncentrata ovog oseanja. Naravno, hrabrost i taktika inventivnost progresivnih i antifaistikih demonstranata budi nadu. tavie, takve stvari su potpuno neophodne. Da li su nove? Ne, ni sluajno. To su nepromenjive odlike svakog pravog masovnog pokreta: egalitarizam, masovna demokratija, smiljanje slogana, hrabrost, brzo reagovanje Sve smo te stvari ve videli, izvedene sa istim poletom radosnim i uvek pomalo napetim u maju ezdeset osme u Francuskoj. Nedavno smo ih videli na trgu Tahrir u Egiptu. Naravno, iste stvari su se verovatno deavale u vreme Spartaka ili Tomasa Mincera. Da krenemo onda, uslovno, od druge poetne take. Grka je zemlja sa vrlo dugom istorijom, od univerzalnog znaaja. To je zemlja iji otpor uzastopnim ugnjetavanjima i okupacijama ima posebnu istorijsku uestalost. To je zemlja gde je komunistiki pokret, ukljuujui i oblik oruane borbe, bio vrlo snaan. Zemlja gde ak i danas mladi slue za uzor, uvajui tradiciju masovnog i istrajnog otpora. Zemlja gde su, nesumnjivo, klasine reakcionarne sile vrlo dobro organizovane, ali u kojoj isto tako postoji odvaan i bogat resurs velikih narodnih pokreta. Zemlja gde svakako deluju zastraujue faistike organizacije, ali i leviarska partija sa, kako se ini, solidnom izbornom i borbenom bazom. Dakle, sve se u ovoj zemlji nastavlja kao da nita ne moe da zaustavi potpunu dominaciju kapitalizma, osloboenog sopstvenom krizom. Kao da, pod komandom ad hoc komisija i servilnih vlada, drava nema drugog izbora nego da sledi divljake anti-narodne dekrete evropske birokratije. Pri tom, u svetlu pokrenutih pitanja i njihovih evropskih reenja, pokret otpora vie lii na taktiku odlaganja nego na istinsku politiku alternativu. To je velika lekcija ovog vremena, koja nas poziva ne samo da svom snagom podrimo hrabrost grkog naroda, nego i da im se pridruimo u promiljanju onoga to se mora misliti i raditi da se ova hrabrost ne pretvori, iz oaja, u beskorisnu hrabrost. Jer zanimljiva je pre svega u Grkoj, ali i drugde, posebno u Francuskoj oigledna nesposobnost progresivnih snaga da prisile na ak i najmanji ustupak ekonomske i dravne sile koje se trude da ljude bezrezervno izloe novom (istina davnanjem i fundamentalnom) zakonu sveobuhvatnog liberalizma. Ne samo to progresivne sile ne napreduju i to ne uspevaju da postignu makar ogranien uspeh, nego i sile faizma rastu, pa se jo u vetaki stvorenom okviru ksenofobije i rasistikog nacionalizma sada postavljaju kao predvodnici protivljenja dekretima evropskih administracija. Meni neto govori da se osnovni uzrok ove nemoi ne temelji na inertnosti ljudi, nedostatku hrabrosti ili veinskoj podrci nunom zlu. Mnogi primeri su nam pokazali da resursi za otar i masovan narodni otpor postoje. Meutim, iz ovih pokuaja nije se izrodilo nikakvo novo promiljanje politike u masovnom obimu, nikakav novi renik nije proizaao iz retorike protesta, a sindikalni efovi su nas konano ubedili da moramo da saekamo izbore.Mislim da je danas re o tome da je veina politikih kategorija koje aktivisti pokuavaju da koriste za promiljanje i menjanje nae trenutne situacije, po svemu sudei, nefunkcionalna. Posle irokih gibanja ezdesetih i sedamdesetih, uli smo u veoma dugaak kontrarevolucionarni period ekonomski, politiki i ideoloki. Ova kontrarevolucija je sutinski unitila uverenje i snagu koji su nekada mogli da poveu svest ljudi sa najelementarnijim izrazima emancipacijske politike reima kao to su, da navedemo samo nekoliko nasuminih primera, klasna borba, generalni trajk, revolucija, masovna demokratija, i mnoge druge. Kljuna re, komunizam, koja je dominirala na politikoj sceni od poetka 19. veka, i sama je osuena na neku vrstu istorijske infamije. To to se jednaina komunizam je totalitarizam ini toliko prirodnom i opteprihvaenom samo pokazuje koliko su revolucionari ozbiljno podbacili tokom katastrofalnih osamdesetih. Naravno, ne moemo izbei otru kritiku u ta su se pretvorile komunistike partije na vlasti, naroito u Sovjetskom Savezu. Ali ova kritika bi trebalo da bude naa. Ona treba da podstie nae teorije i prakse, pomaui im da napreduju, a ne da dovodi do nekog tmurnog odricanja, izbacivanja politikog deteta sa istorijskom prljavom vodom. To je dovelo do zaprepaujueg stanja stvari: po pitanju istorijske epizode od presudnog znaaja za nas, mi smo prihvatili, praktino bezrezervno, stanovite naih neprijatelja. A oni koji to nisu uinili samo su sauvali staru alosnu retoriku, kao da se nita nije dogodilo.Od svih pobeda naeg neprijatelja, ova simbolika pobeda je jedna od najvanijih.U vreme starih komunizama, podsmevali smo se onome to smo zvali langue de bois: isprazan jezik kliea uplje rei i pompezni pridevi.Naravno, naravno. Ali postojanje zajednikog jezika znai i postojanje zajednike ideje. Efikasnost matematike u nauci a ne moe se osporiti da je matematika velianstven langue de bois ima veze sa injenicom da ona formalizuje naunu ideju. Sposobnost da brzo formalizuje analizu date situacije i taktike posledice posledice te analize. Ovo nije nita manje znaajno u politici. To je znak strateke vitalnosti. Danas je jedna od najveih prednosti zvanine demokratske ideologije upravo injenica da joj na raspolaganju stoji jedan langue de bois kojim govore svi mediji i svaka naa vlada bez izuzetka. Ko bi poverovao da su termini kao to su demokratija, slobode, ljudska prava, ujednaen budet, reforme i tako dalje, neto vie od elemenata sveprisutnog langue de bois? Upravo smo mi, mi militantni bez strategije emancipacije, oni koji ve dugo boluju od afazije! I nee nas spasiti saoseajni i neizbeni jezik pokretnike demokratije. Dole ovo ili ono, zajedno emo pobediti, napolje, otpor!, pobuna je pravo Tako se mogu trenutno okupiti kolektivni afekti i taktiki je to vrlo korisno ali pitanje jasne strategije ostaje potpuno nerazjanjeno. Takav jezik je previe siromaan za ozbiljnu diskusiju o buduem emancipacijskom delovanju.Klju politikog uspeha svakako se krije u sili pobune, u njenom opsegu i smelosti. Ali i u njenoj disciplinovanosti i u proglasima za koje je sposobna proglasima koji se tiu pozitivne strateke budunosti i koji otkrivaju novu mogunost koja je do sada bila zatrpana neprijateljskom propagandom. Zbog toga postojanje orkanskih narodnih pokreta samo po sebi ne prua politiku viziju. Ono to uvruje jedan pokret na osnovu linih oseanja uvek je negativnog karaktera: to su one stvari koje proizlaze iz apstraktnih negacija, kao to su dole kapitalizam, ili zaustavite otputanja, ili ne tednji ili dole evropska trojka, koje nemaju nikakvog drugog efekta osim to vezuju pokret negativnom slabou njegovih emocija; to se tie konkretnijih negacija, budui da je njihova meta precizna i poto mogu da okupe razliite slojeve stanovnitva, poput dole Mubarak za vreme Arapskog prolea, one zaista mogu da postignu rezultat, ali nikad ne mogu da konstruiu politiku tog rezultata, kao to danas vidimo u Egiptu i Tunisu, gde reakcionarne verske partije ubiru plodove pokreta sa kojim nisu zaista povezane. Jer svaka politika postaje disciplinovano sprovoenje onoga to predlae, a ne onoga to negira ili odbacuje. Politika je aktivno i organizovano uverenje, misao u akciji koja otvara nesluene mogunosti. Slogani kao to je otpor! svakako su primereni za okupljanje razliitih pojedinaca, ali oni stvaraju rizik da takav skup postane samo vesela i poletna meavina istorijske egzistencije i politike krhkosti, koja se pretvara, im neprijatelj doe k sebi (jer on je politiki, diskurzivno i vladalaki bolje pripremljen), u produbljeno i sterilno ponavljanje neuspeha. U irenju negativnog afekta otpora neemo pronai ono to nam je potrebno da iznudimo znaajno uzmicanje reakcionarnih sila koje danas pokuavaju da rasture svaki oblik misli i delovanja koji odbija da krene za njima. To emo pronai u zajednikoj disciplini jedinstvene ideje i sve iroj upotrebi homogenog jezika.Rekonstrukcija takvog jezika je presudan imperativ. Sa tim na umu pokuao sam da ponovo predstavim, redefiniem i reorganizujem sve to se oslanja na re komunizam. Re komunizam oznaava tri osnovne stvari. Prvo, oznaava analitiko zapaanje prema kojem je u dananjim dominantnim drutvima sloboda, iju demokratsku fetiizaciju svi dobro znamo, u potpunosti podreena vlasnitvu. Sloboda nije nita drugo nego sloboda da se doe do svih moguih proizvoda bez unapred odreene granice, dok se mo da radi ta eli meri iskljuivo razmerama takvog sticanja. Neko ko je izgubio svaku mogunost da neto stekne zapravo nema nikakvu slobodu, to je bilo oigledno, na primer, u sluaju skitnica koje su engleski liberali nastupajueg kapitalizma veali bez ikakvog kolebanja. Upravo zato Marks u Manifestu istie da se sve odredbe komunizma, u principu, mogu svesti na samo jednu: ukidanje privatnog vlasnitva. Dalje, komunizam oznaava istorijsku hipotezu prema kojoj nije neophodno da slobodu odreuje vlasnitvo i da ljudskim drutvima upravlja stroga oligarhija monih privrednika i njihovih slugu u politici, policiji, vojsci i medijima. Mogue je drutvo u kojem preovlauje, kako Marks kae, slobodno udruivanje, gde je produktivni rad kolektivan, gde vremenom nestaju sve velike suprotnosti izazvane nejednakostima (izmeu intelektualnog i manuelnog rada, izmeu sela i grada, izmeu mukaraca i ena, izmeu uprave i radnika itd), i gde se o odlukama koje se tiu svih pitaju svi. Trebalo bi da tretiramo ovu egalitarnu mogunost kao princip misli i delovanja, i da od nje ne odustajemo. Na kraju, komunizam oznaava potrebu za meunarodnom politikom organizacijom. On tei da u ljudima pokrene inventivno miljenje, da konstruie, na nain neukaljan postojeim stanjem, postojeu silu u svakoj datoj situaciji. Cilj je da ova sila bude sposobna da usmeri realnost u pravcu propisanom spajanjem principa i aktivne subjektivnosti svih koji imaju volju da transformiu datu situaciju.Tako re komunizam oznaava potpuni proces u kome se sloboda oslobaa svoje neegalitarne potinjenosti vlasnitvu. To to se nai neprijatelji tako uporno bore protiv ove rei pokazuje injenicu da oni ne mogu da izdre taj proces, koji bi zaista unitio njihovu slobodu, iju normu odreuje vlasnitvo. Ako je to ono to nai neprijatelji iznad svega preziru, onda nae ponovno otkrivanje mora da pone odatle. Da li su nas ove verbalne vebe odvele daleko od Grke i konkretne urgentnosti situacije? Moda. Meutim, politika [une politique] uvek predstavlja spajanje discipline ideja sa iznenaenjem okolnosti. Moja elja je da Grka bude, za sve nas, univerzalno mesto tog spoja.

Alain Badiou, The Guardian, 03.10.2013.Preveo Ivica PavloviPeanik.net, 17.10.2013.