SadrajI

12345

II123456

III12345

IV12345

EpilogPOGOVOR

AMIN MALUF

UBILAKIIDENTITETI

Prevela sa francuskogVESNA CAKELJI

PAIDEIABeograd 2003.

Naslov originalaAmin Maalouf

Les Identites meurtrieresCopyright by Editions Grasset & Fasguelle, 1998

IzdavaPAIDEIA, Beograd

severijan, lena & Miss Smila

Andreju RudijuTareku Zijadu

Otkako sam napustio Liban 1976. da bih se nastanio u Francuskoj, kolikoli su me samo puta upitali, sa najboljim namerama na svetu, da li seoseam vie Francuz ili vie Libanac. Vazda odgovaram isto: I jednoi drugo! Ne iz neke potrebe za Jednakou ili pravinou, ve zato tobih lagao odgovorivi drugaije. Ono to ini da sam ja ja, a ne nekodrugi, jeste to to sam time na razmei dve zemlje, dva ili tri jezika, viekulturnih tradicija. Upravo to definie moj identitet. Da li bih bioautentiniji ako bih sebi amputirao jedan deo samoga sebe?

Onima koji mi postave to pitanje objanjavam dakle, strpljivo, da samroen u Libanu, da sam tamo iveo sve do svoje dvadeset sedme godine,da mi je arapski maternji jezik, da sam najpre u arapskom prevodu otkrioDimu i Dikensa i Guliverova putovanja, i da sam u svom planinskom selu,selu svojih predaka, doiveo prve deije radosti i uo neke prie koje ekasnije biti nadahnue za moje romane. Kako bih mogao to dazaboravim? Kako bih ikada mogao da se otuim od svega toga? Ali, sdruge strane, ivim ve dvadeset dve godine na tlu Francuske, pijemnjenu vodu i njeno vino, moje ruke svakoga dana miluju njeno starokamenje, piem svoje knjige na njenom jeziku, i ona nikada vie nee zamene biti strana zemlja.

Pola Francuz, dakle, a pola Libanac? Nipoto! Identitet se nerasporeuje, on se ne deli ni na polovine ni na treine, niti se razvrstavapo pregracima. Ja nemam vie identiteta, imam jedan jedini, sainjen odsvih tih elemenata koji su ga oblikovali, prema posebnom doziranjukoje nikada nije isto od jedne osobe do druge.

Ponekad, kad zavrim objanjavanje, u hiljadu pojedinosti, iz kojihtano razloga potpuno prihvatam sve svoje pripadnosti u celini, neko miprie mrmljajui, sa rukom na mom ramenu: ,,U pravu ste to takogovorite, ali u najveoj dubini svoje due, ta zapravo oseate? Ovouporno propitivanje dugo mi je mamilo osmeh. Danas se vie ne smeim.Zato to mi se ini da ono obelodanjuje jedan pogled koji je meu ljudimaveoma rasprostranjen, a u mojim oima i opasan. I kada me pitaju ta sam,,u najveoj dubini svoje due, to podrazumeva da u najveoj dubinisvakog oveka postoji jedna jedina pripadnost koja neto znai, nekakvanjegova duboka istina, njegova sutina, odreena jednom zasvagdapo roenju i koja se vie nee menjati; kao da ostalo, sve ostalo, njegovivotni put slobodnog oveka, njegova steena uverenja, njegovesklonosti, njegov lini senzibilitet, njegovi afiniteti, njegov ivot na kraju

krajeva, ne znai nita. A kada podstiemo nae savremenike da potvrdesvoj identitet, kao to danas esto inimo, time im zapravo kaemo damoraju pronai u dubini svoje due tu takozvanu sutinsku pripadnost,koja je esto verska ili nacionalna ili rasna ili etnika, i njome gordo vitlatipred tuim nosom.

Ko god zahteva sloeniji identitet biva marginalizovan. Mladi roen uFrancuskoj od roditelja Aliraca nosi u sebi dve oigledne pripadnosti, itrebalo bi da bude u stanju da ih prihvati i jednu i drugu. Kaem dve, dabi moje rei bile jasne, ali sastavni delovi njegove linosti mnogo subrojniji. Bilo da je re o jeziku, o verovanjima, o nainu ivota, oporodinim odnosima, o umetnikim ili kulinarskim sklonostima,francuski, evropski, zapadnjaki uticaji meaju se u njemu sa arapskim,berberskim, afrikim, muslimanskim uticajima... Obogaujue ioplemenjujue iskustvo ukoliko se taj mladi osea slobodan da gadoivljava u svoj njegovoj punoi, ukoliko se osea ohrabren da prihvatisvu njegovu raznovrsnost; i obrnuto, njegov ivotni put moe da postanetraumatian ako ga svaki put kad se izjasni kao Francuz neki budu gledalikao izdajnika, tavie, kao otpadnika, i ako svaki put kada istakne svojeveze sa Alirom, s njegovom istorijom, njegovom kulturom, njegovomreligijom, naie na nerazumevanje, na sumnjiavost ili na neprijateljstvo.

Situacija je jo delikatnija s druge strane Rajne. Pomiljam na sluajnekog Turina roenog pre trideset godina blizu Frankfurta, koji jeoduvek iveo u Nemakoj, iji jezik govori i pie bolje nego jezik svojihoeva. U oima usvojenog drutva, on nije Nemac; u oima rodnogdrutva, on nije pravi Turin. Po logici zdravog razuma bilo bi mogue daon s punim pravom istie tu dvostruku pripadnost. Ali danas mu nita uzakonima ni u mentalitetima ne omoguuje da harmonino prihvati svojsloeni identitet.

Uzeo sam prve primere koji su mi pali na pamet, Mogao sam danavedem i mnoge druge. Sluaj neke osobe roene u Beogradu od majkeSrpkinje i oca Hrvata. Sluaj ene Hutu udate za Tutsija, ili obrnuto.Sluaj Amerikanca iji je otac crnac a majka Jevrejka...

No, to su doista osobeni sluajevi, pomislie neki. Pravo govorei, neverujem. Tih nekoliko osoba koje sam naveo nisu jedine koje imaju sloenidentitet. U svakom oveku susreu se mnogostruke pripadnosti koje sekatkada meusobno suprotstavljaju i primoravaju ga na veoma bolneizbore. Za neke, stvar je oigledna na prvi pogled; za druge, treba uinitinapor i sagledati stvari poblie.

Ko u dananjoj Evropi ne primeuje razdor, koji e se oiglednoprodubljivati, izmeu svoje pripadnosti jednom viestruko sekularnom

narodu francuskom, panskom, danskom, engleskom... i svojepripadnosti kontinentalnoj celini koja se gradi? A koliko Evropljana oseatakoe, od Baskije do kotske, snanu i duboku pripadnost jednoj oblasti,svome narodu, svojoj istoriji i svome jeziku? Ko u Sjedinjenim AmerikimDravama moe pak zamisliti svoje mesto u drutvu ne pozivajui se nasvoje korene afrike, panske, irske, jevrejske, italijanske, poljske ili nekedruge?

To znai, priznajem, da su prvi primeri koje sam izabrao po neemuposebni. Svi se odnose na bia koja nose u sebi pripadnosti to se, danas,estoko sukobljavaju; bia koja su na neki nain granina, kroz kojaprolaze linije etnikih, verskih ili drugih lomova. Zbog same te situacije,koju se ne usuujem da nazovem povlatenom, njima je namenjenauloga da tkaju veze, da izglauju nesporazume, da urazumljuju jedne,smiruju druge, da ublaavaju potekoe, izmiruju... Njihova vokacija je dabudu spone, mostovi, posrednici izmeu razliitih zajednica, razliitihkultura. I upravo zbog toga njihova dilema je bremenita znaenjem: akote osobe ni same ne mogu da prihvate svoje mnogostruke pripadnosti,ako ih neprestano prozivaju da izaberu tabor, ako im izriito zapovedajuda se vrate u redove svoga plemena, onda smo s pravom zabrinuti okofunkcionisanja ovoga sveta.

Prozivaju ih, zapovedaju im, kao to rekoh. Ko im zapoveda? Nesamo fanatici i ksenofobi svih boja, ve vi i ja, svako od nas. Upravo zbogtog ustaljenog naina miljenja i izraavanja, tako duboko ukorenjenog usvima nama, zbog tog uskogrudog, iskljuivog, verski zatucanog,simplicistikog poimanja koje svodi celokupni identitet na jednu jedinupripadnost, proglaavanu sa strau.

Eto tako se fabrikuju koljai, doe mi da vrisnem! Jedna malo naglaizjava, priznajem, ali koju nameravam da obrazloim na stranicama toslede.

IMOJ IDENTITET,

1Spisateljski ivot nauio me je da zazirem od rei. One koje mi se inenajjasnije esto su najvarljivije. Jedan od tih lanih prijatelja1 upravo jeidentitet. Svi mi verujemo da znamo ta, znai ta re, i ukazujemo joj idalje poverenje ak i kada ona, neosetno, stane da izvre svoje znaenje.

Nije mi ni na kraj pameti da iznova i iznova redefiniem pojamidentiteta. To je primordijalno pitanje filozofije jo od Spoznaj samogasebe!, od Sokrata, pa sve do Frojda, preko tolikih drugih uitelja; da bihse danas iznova uhvatio s njim u kotac, trebalo bi mi vie strunosti negoto imam, a i mnogo vie smelosti. Zadatak koji sam sebi odredioneuporedivo je skromniji: pokuau da shvatim zato toliki ljudi danasine zloine u ime svog verskog, etnikog, nacionalnog ili nekog drugogidentiteta. Je li tako bilo jo od pamtiveka, ili pak u nae vreme postojeneki specifini razlozi za to? Moje rei katkada e delovati isuvieelementarne. Stoga to bih eleo da vodim svoju misao najspokojnije,najstrpljivije, najasnije mogue, ne pribegavajui nikakvoj vrsti argonaniti ijednoj varljivoj preici.

U onome to se uobiajeno naziva lina karta nalazimo ime, prezime,datum i mesto roenja, fotografiju, nabrojane izvesne fizikekarakteristike, potpis, ponekad i otisak prsta itav niz oznaka kojeukazuju, bez mogunosti brkanja, da je nosilac tog dokumenta Taj i taj, ida ne postoji, meu milijardama drugih ljudskih bia, nijedna jedinaosoba sa kojom moemo da ga zamenimo, makar to bio njegov dvojnik ilinjegov brat blizanac.

Moj identitet, to je ono to ini da nisam identian ni sa jednomdrugom osobom.

Tako definisana, re identitet je relativno precizan pojam koji ne bitrebalo da izaziva nedoumice. Je li zaista potrebno dokazivati nadugo inairoko kako bi se utvrdilo da ne postoje i da ne mogu da postoje dvaidentina bia? ak i ako bi se sutra uspelo, ega se pribojavamo, ukloniranju ljudskih bia, i sami ti klonovi bili bi identini, u krajnjojliniji, samo u trenutku svog roenja; ve sa prvim koracima u ivotu,

postali bi razliiti.Identitet svake osobe sainjen je od mnotva elemenata, koje se

oigledno ne ograniava na one zabeleene u matinim knjigama. Postoji,naravno, za veliku veinu ljudi, pripadnost jednoj veroispovesti; jednojnacionalnosti, ponekad dvema; jednoj etnikoj ili jezikoj grupi; jednojiroj ili uoj porodici; jednoj profesiji; jednoj ustanovi; izvesnoj drutvenojsredini... No lista je jo mnogo dua, virtuelno neograniena: moemooseati veu ili manju pripadnost nekoj pokrajini, nekom selu, nekojetvrti, nekom klanu, nekom sportskom ili strunom timu, nekoj grupiprijatelja, nekom sindikatu, nekom preduzeu, nekoj partiji, nekomudruenju, nekoj parohiji, nekoj zajednici osoba koje imaju iste strasti,iste seksualne sklonosti, iste fizike nedostatke, ili koje trpe ista tetnadejstva.

Sve te pripadnosti oigledno nemaju isti znaaj, u svakom sluaju ne uistom trenutku. Ali nijedna nije potpuno beznaajna. To su sastavnidelovi linosti, moglo bi se gotovo rei geni due, pod uslovom dapreciziramo da veinom nisu uroeni.

Ako se svaki od ovih elemenata moe ustanoviti kod velikog brojapojedinaca, nikada ne nalazimo istu kombinaciju kod dve razliite osobe,i upravo to ini bogatstvo svakog bia, njegovu sopstvenu vrednost, to jeono to ini da je svako bie posebno i potencijalno nezamenljivo.

Deava se da jedan dogaaj, srean ili nesrean, pa ak i neki sluajnisusret, ima veu teinu u naem oseanju identiteta nego pripadnosthiljadugodinjem nasleu. Zamislimo sluaj nekog Srbina i nekeMuslimanke koji su se upoznali pre dvadeset godina u nekomsarajevskom kafiu, koji su se zavoleli, a zatim venali. Nikada vie oninee moi da imaju isto vienje svoga identiteta kao neki potpuno srpskiili potpuno muslimanski par, Njihov pogled na veru, kao i na domovinu,nee vie biti isti, Svako od njih nosie uvek u sebi pripadnosti koje su muroditelji zavetali po roenju, ali nee ih vie sagledavati na isti nain,nee im vie pridavati isti znaaj.

Ne naputajmo jo Sarajevo. Ostanimo tamo, u mislima, zbog jednezamiljene ankete. Posmatrajmo, na ulici, jednog oveka od nekihpedesetak godina.

Oko 1980, taj ovek bi se po svoj prilici izjasnio: ,,Ja sam Jugosloven!,ponosito, ali bez emocija; ispitan malo detaljnije, verovatno bi preciziraoda ivi u Republici Bosni i Hercegovini i da potie, uzgred, izmuslimanske porodice.

Isti taj ovek, da smo ga sreli dvanaest godina kasnije, kada je divljaorat, bez sumnje bi odgovorio spontano, i energino: ,,Ja sam musliman!

Moda bi ak pustio i propisanu bradu. Mora da bi smesta dodao da jeBonjak, i ne bi bio mnogo oduevljen ako bismo ga podsetili da senekada ponosno izjanjavao kao Jugosloven.

Danas bi se na ovek, ispitan na ulici, najpre izjasnio kao Bonjak, azatim kao musliman; upravo je poao u damiju, naglasio bi; ali istietakoe da njegova zemlja ini deo Evrope, i da se nada kako e onajednog dana pristupiti Uniji,

Ako tu istu osobu pronaemo na istom mestu kroz dvadeset godina,kako li e hteti da se definie? Koju e od svojih pripadnosti istai na prvomesto? Evropljanin? Musliman? Bosanac? Neto drugo? Balkanac,moda?

Neu se uputati u pravljenje prognoza. Svi ti elementi uistinu ine deonjegovog identiteta; Taj ovek je roen u muslimanskoj porodici; posvome jeziku pripada Junim Slovenima koji nekada behu ujedinjeni uokviru iste drave, a danas vie nisu; on ivi na jednoj zemlji koja as beeotomanska, as austrijska, i koja je imala udela u velikim dramamaevropske istorije. U svakoj epohi, ova ili ona od njegovih pripadnosti dote mere se naduvala, ako tako mogu da kaem, da je pomraila sve ostalei da se poistovetila sa celokupnim njegovim identitetom. Mora da su mupriali, celoga ivota, svakojake bajke. Da je proleter i nita drugo. Da jeJugosloven i nita drugo. A, u skorije vreme, da je musliman i nitadrugo; mogli su ak i da ga ubede, tokom nekoliko tekih meseci, da imavie toga zajednikog sa ljudima iz Kabula nego sa onima iz Trsta!

U svakome dobu nalo se ljudi koji su smatrali da postoji jedna jedinaglavna pripadnost, toliko nadmona u svim prilikama u odnosu na ostaleda se s punim pravom moe nazvati identitet. Za jedne, to je nacija, zadruge religija, ili stale. Ali dovoljno je malo osmotriti razliite sukobekoji se odvijaju irom sveta da bismo ustanovili kako nijedna pripadnostne prevladava na apsolutan nain. Tamo gde se ljudi oseaju ugroeni usvojoj veri, ini se da religijska pripadnost saima celokupan njihovidentitet. Ali ako je ugroen njihov maternji jezik i njihova etnika grupa,onda se divljaki bore protiv svoje brae po veri. I Turci i Kurdi sumuslimani, ali razlikuju se po jeziku; je li njihov sukob time manje krvav?Hutu su katolici kao i Tutsi, a govore i istim jezikom, no je li ih to spreiloda se meusobno masakriraju? esi i Slovaci su takoe katolici, je li tofavorizovalo njihov zajedniki ivot? Sve ove primere navodiminsistirajui na injenici da ako u svakom trenutku postoji odreenahijerarhija meu elementima koji sainjavaju identitet svake osobe, onanije nepromenljiva, ona se menja s vremenom i sutinski modifikuje

ponaanje.Pripadnosti koje su vane u svaijem ivotu nisu uostalom uvek one, na

glasu kao najvanije, koje se odnose na jezik, boju koe, nacionalnost,stale ili veru. Uzmimo sluaj jednog italijanskog homoseksualca u vremefaizma. Za njega je taj specifian aspekt njegove linosti imao odreenogznaaja, mogu da zamislim, ali ne vie od njegove profesionalneaktivnosti, njegovih politikih opredeljenja, ili njegovih verskih ubeenja.Onda se najednom na njega obruava represija dravnog aparata, i onosea da mu preti ponienje, deportacija, smrt izabravi ovaj primer, jase oigledno pozivam na izvesne knjievne i filmske reminiscencije. Tajovek, dakle, koji nekoliko godina ranije bee patriota, a moda inacionalista, otada vie ne moe da se raduje posmatrajui defileitalijanskih trupa, i nesumnjivo mu dolazi da poeli njihov poraz.Njegove seksualne sklonosti poele su, zbog proganjanja, da prednjaepred njegovim ostalim pripadnostima, zasenivi ak i nacionalnupripadnost koja je, meutim, dostigla u to vreme svoj paroksizam. Morada se tek posle rata, u jednoj tolerantnijoj Italiji, na ovek ponovo osetiou potpunosti Italijanom.

esto identitet koji obznanjujemo slepo oponaa u negativnomsmislu identitet naeg protivnika. Jedan Irac katolik razlikuje se odEngleza najpre po svojoj religiji, ali suoen sa monarhijom isticae da jerepublikanac, a ako ne zna dovoljno gelski2, govorie barem engleski nasvoj nain; jedan katoliki voa koji bi se izraavao sa oksfordskimakcentom delovao bi gotovo kao odmetnik.

Nalo bi se tu jo na desetine primera da oslikaju sloenost katkadavedru, katkada traginu mehanizama identiteta. Izneu nekolicinu nastranicama koje slede, neke ukratko, druge malo detaljnije; naroito onekoji se odnose na regiju iz koje dolazim Bliski istok, Mediteran, arapskisvet, i pre svega Liban. To je zemlja u kojoj je ovek neprestano u situacijida se pita o svojim pripadnostima, o svom poreklu, o svojim odnosima sadrugima, i o mestu koje moe da nae pod suncem ili u senci.

2Deava mi se ponekad da obavim ono to bih nazvao svojim ispitomidentita, kao to neki obavljaju svoj ispit savesti. Budui da moj cilj nije verovatno je jasno da pronaem u sebi samom nekakvu sutinskupripadnost u kojoj bih mogao da se prepoznam, ja zauzimam upravosuprotan stav: kopam po svome seanju da istisnem to vei brojelemenata svoga identita, sakupljam ih, ream ih, nijednoga se neodriem.

Potiem iz jedne porodice poreklom sa arapskog juga, vekovimaukorenjene u libanskim gorama, koja se potom ratrkala, uzastopnimseobama, na razne strane zemaljske kugle, od Egipta do Brazila, i odKube do Australije. Gordila se time to je oduvek bila u isti mah arapska ihrianska, verovatno jo od II ili III veka, to jest mnogo pre pojaveislama, pa ak i pre nego to se Zapad preobratio u hrianstvo.

injenica da sam hrianin i da mi je maternji jezik arapski, koji je svetijezik islama, jedan je od temeljnih paradoksa koji su skovali moj identitet.Govoriti tim jezikom za mene znai tkati veze sa svima onima koji gasvakodnevno koriste u svojim molitvama i koji ga, u velikoj veini, znajuslabije nego ja; kada se ovek nae u Centralnoj Aziji, i kada sretne kakvuuenu starinu na pragu neke timuridske medrese3, dovoljno je da mu seobrati na arapskom pa da se ovaj oseti na prijateljskoj zemlji i progovoriiz due, kako se nikada ne bi odvaio da uini na ruskom ili engleskom.

Taj jezik je ono to nam je zajedniko, to vee njega i mene i vie odmilijardu drugih bia. S druge strane, moja pripadnost hrianstvu bilo daje duboko religiozna ili samo socioloka, o tome nije re gradi, i sama,jednu znaajnu vezu izmeu mene i priblino dve milijarde hriana usvetu. Mnogo toga me deli od svakog hrianina, kao i od svakog Arapinai svakog muslimana, ali postoji isto tako sa svakim od njih izvesnaneporeciva srodnost, u jednom sluaju verska i duhovna, u drugomjezika i kulturna.

To znai da je biti istovremeno Arapin i hrianin veoma specifinasituacija, izrazito manjinska, i koju nije uvek lako prihvatiti; ona duboko itrajno obeleava osobu; poto je re o meni, ne poriem da je bila

presudna u veini odluka tokom mog ivota, ukljuujui i odluku danapiem ovu knjigu.

I tako, razmatrajui odvojeno ta dva elementa svog identiteta, oseamse bliskim, bilo po jeziku bilo po veri, dobroj polovini oveanstva;uzimajui upravo ta dva kriterijuma istovremeno, bivam suoen sasvojom specifinou.

Mogao bih da doem do istog zapaanja sa drugim pripadnostima: toto sam Francuz delim sa ezdesetak miliona osoba; to to sam Libanacdelim sa osam do deset miliona osoba, raunajui i dijasporu; ali to tosam istovremeno i Francuz i Libanac, sa koliko osoba to delim? Sanekoliko hiljada, najvie.

Svaka od mojih pripadnosti vee me za veliki broj ljudi; meutim, tosu pripadnosti koje uzimam u obzir brojnije, moj identitet se pokazujespecifiniji.

Ako bih se malo vie udubio u svoje poreklo, morao bih precizirati dasam roen u srcu zajednice zvane grko-katolika, ili melkitska, kojapriznaje autoritet pape ostajui verna izvesnim vizantijskim obredima.Posmatrajui izdaleka, ova pripadnost je samo jedan detalj, jednazanimljivost; posmatrajui izbliza, to je odluujui aspekt mogaidentiteta: u zemlji kao to je Liban, gde su se najmonije zajednice dugoborile za teritoriju i za prevlast, lanovi izrazito manjinskih zajednica kaoto je moja retko su posezali za orujem, i prvi su kretali u izgnanstvo. Jasam, sa svoje strane, oduvek odbijao da se upliem u taj rat koji samsmatrao besmislenim i samoubilakim; ali taj sud, taj rezervisani pogled,to odbijanje da uzmem oruje, sve to i te kako ima veze sa mojompripadnou jednoj marginalizovanoj zajednici.

Melkit, dakle. Meutim, ako bi se neko, jednoga dana, pozabaviotraganjem za mojim imenom u matinim knjigama roenih koje su uLibanu, bojim se, ustanovljene po principu verske pripadnosti ne binaao pomen moga imena kod melkita, ve u matinoj knjiziprotestanata. Iz kojeg razloga? Bilo bi predugako za priu. Zadovoljiuse time da ovde kaem kako u mojoj porodici behu dve suparnike versketradicije, i da sam celog svog detinjstva bio svedok tih razdiranja; svedok,a ponekad ak i ulog: naime, bio sam upisan u francusku kolu jezuitskebrae, zato to mojoj majci, ubeenoj katolikinji, bee stalo da me otrgneod protestantskog uticaja koji je tada prevladavao u mojoj porodici saoeve strane, u kojoj su se deca tradicionalno usmeravala ka amerikim iengleskim kolama; upravo zbog tog sukoba postadoh frankofon, kaoposledica toga dooh da se nastanim, za vreme rata u Libanu, u Pariz ane u Njujork, Vankuver ili London, i poeh da piem na francuskom.

Da li da niem i druge pojedinosti svoga identiteta? Da li da govorim osvojoj baki Turkinji, o njenom muu maronitu iz Egipta, i o svom drugomdedi, koji je umro mnogo pre mog roenja, a za kojeg mi kau da beepesnik, slobodni mislilac, moda slobodni zidar, i u svakom sluajuestoki antiklerikalac? Da li da se vratim sve do svog ukunstrica koji prvibee preveo Molijera na arapski i prvi ga postavio na daske jednogotomanskog pozorita?

Ne, ovo e biti dovoljno, ovde bih se zaustavio i upitao bih vas: kolikoljudi slinih meni moe da podeli sa mnom ovih nekoliko disparatnihelemenata koji su oblikovali moj identitet i trasirali, u velikim linijama,moj ivotni put? Veoma malo. Moda ak i niko. Naravno, upravo natome elim da insistiram: zahvaljujui svakoj od mojih pripadnosti,uzetih odvojeno, imam izvesnu srodnost sa velikim brojem meni slinih;zahvaljujui istim tim kriterijumima, uzetim zajedno, imam svojsopstveni identitet, koji se ne poklapa ni sa jednim-drugim.

Malo ekstrapolirajui, kaem: sa svakim ljudskim biem imam nekezajednike pripadnosti; ali nijedna osoba na svetu ne deli sa mnom svemoje pripadnosti, pa ak ni veliku veinu njih; meu desetinamakriterijuma koje bih mogao da niem, dovoljna bi bila samo nekolicina dabude jasno ustanovljen moj specifian identitet, razliit od bilo ijegdrugog, bio to identitet mog sopstvenog sina ili moga oca.

Pre nego to sam se latio pisanja prethodnih stranica, dugo samoklevao. Je li bilo potrebno da se ba toliko raspiem, na samom poetkuove knjige, o svom sopstvenom sluaju?

S jedne strane, bee mi stalo da saoptim, sluei se primerom koji mi jenajbliskiji, na koji nain, sa nekoliko kriterijama pripadnosti, moemoistovremeno istai svoje veze sa sebi slinima i svoju specifinost. S drugestrane, jasno mi je da to dalje odmiemo u analizi nekog specifinogsluaja, vie se izlaemo riziku da neko pobije da je ba taj sluajspecifian.

Konano, bacio sam se u vatru, uveren da nijednoj osobi dobre voljekoja bi se potrudila da obavi svoj sopstveni ispit identita ne bi trebalomnogo da otkrije kako je, u istoj meri kao ja, specifian sluaj. Vascelooveanstvo sainjeno je od samih specifinih sluajeva, ivot je stvaralacrazliitosti, i ako postoji reprodukcija, ona nikada ne dela identino.Svakoj osobi, bez ijednog izuzetka, podaren je sloen identitet; bilo bi jojdovoljno da sebi postavi nekoliko pitanja pa da izbiju na videlo nekizaboravljeni lomovi i neoekivana grananja, te da ona otkrije da jesloena, jedinstvena, nezamenljiva.

To je upravo ono to karakterie svaiji identitet: sloen, jedinstven,

nezamenljiv, poto se ne moe pomeati ni sa jednim drugim. Akoinsistiram na ovome, inim to zbog onog uobiajenog naina razmiljanja,jo i sad toliko rasprostranjenog, a u mojim oima i veoma tetnog, premakome bi trebalo, da bismo potvrdili svoj identitet, jednostavno da kaemoja sam Arapin, ,,ja sam Francuz, ja sam crnac, ,,ja sam Srbin, ,,jasam musliman, ja sam jevrejin; onaj koji rea svoje mnogobrojnepripadnosti, kao to sam ja uinio, smesta je optuen da eli da rastvorisvoj identitet u bljutavoj orbi u kojoj bi se stopile sve boje. Meutim, janastojim da izrazim upravo neto suprotno. Ne to da su sva ljudska biaista, ve da je svako razliit. Nema sumnje da je neki Srbin drugaiji odnekog Hrvata, ali svaki Srbin takoe je drugaiji od bilo kojeg drugogSrbina, a svaki Hrvat je drugaiji od bilo kojeg drugog Hrvata. A ako seneki libanski hrianin i razlikuje od nekog libanskog muslimana, ja nepoznajem dva libanska hrianina koji su identini, niti pak dvamuslimana, da ne govorim kako na svetu ne postoje dva identinaFrancuza, dva Afrikanca, dva Arapina, ili dva Jevrejina. Osobe nisumeusobno zamenjive, i esto uoimo kod dva brata koji su iveli u istomokruenju, u okrilju jedne iste ruandske ili irske ili libanske ili alirske ilibosanske porodice, razlike koje su naizgled minimalne ali koje ine danjihove reakcije na politikom, verskom planu, ili u svakodnevnomivotu, budu suta suprotnost; koje e ak uiniti od jednoga od njihubicu, a od drugoga oveka dijaloga i pomirenja.

Sve to sam upravo izrekao, malo ljudi bi ak i pomislilo da izriitoospori. Ali svi se mi ponaamo kao da je drugaije. Obuhvatamonajrazliitije ljude istim nazivom, jer nam je tako lake, pripisujemo imzloine, kolektivna dela, kolektivna miljenja, takoe jer nam je tako lake Srbi su poklali..., Englezi su opustoili..., Jevreji su zaplenili...,Crnci su popalili..., Arapi odbijaju... Hladnokrvno izriemo sudove oovoj ili onoj populaciji koja je navodno radna, spretna ili lenja,uvredljiva, podmukla, gorda ili tvrdoglava, a katkada se tozavrava u krvi.

Znam da nije realno oekivati od svih naih savremenika da preko noipromene svoje navike u izraavanju. Ali ini mi se vanim da svako odnas postane svestan injenice da njegove rei nisu nevine, i da doprinoseovekoveenju predrasuda koje su se pokazale, kroz celu istoriju, opake iubilake.

Jer upravo na pogled esto zatvara druge u njihove najuepripadnosti, i upravo ih na pogled takoe moe i osloboditi.

3Identitet nije dat jednom zasvagda, on se gradi i preobraava celogaivota. Mnoge knjige su to ve kazale i podrobno obrazloile, ali nije naodmet da opet podvuemo sledee: elementi naeg identiteta koji su vepo roenju u nama nisu brojni nekoliko fizikih karakteristika, pol, bojakoe... ak ni u ovome, uostalom, nije sve uroeno. Iako drutvenookruenje oigledno nije ono to odreuje pol, ono ipak odreuje smisaoove pripadnosti; roditi se kao devojica u Kabulu i Oslu nema istoznaenje, ena ne doivljava na isti nain svoju enskost, niti bilo kojidrugi element svoga identiteta.

Kad je re o boji koe, mogli bismo iskazati slinu opasku. Roditi se crnu Njujorku, u Lagosu, u Pretoriji ili u Luandi nema isto znaenje, moglibismo gotovo da kaemo kako nije u pitanju ista boja koe, saidentitetskog stanovita. Za neko dete koje ugleda svetlost dana uNigeriji, najvaniji element njegovog identiteta nije to to je crno a nebelo, ve to to je Joruba, na primer, a ne Hausa. U Junoj Africi, crna ilibela boja koe i dalje je znaajan element identiteta; ali etnikapripadnost Zulu, Khosa, itd. barem je isto toliko znaajna. USjedinjenim Amerikim Dravama potpuno je beznaajno to to sipotomak nekog Jorube a ne Hause; ali je zato kod belaca Italijana,Engleza, Iraca ili drugih etnika pripadnost odluujua za identitet.Sem toga, osoba koja bi meu svojim precima imala i belce i crnce bila biviena kao crna u Sjedinjenim Amerikim Dravama, dok bi u JunojAfrici ili u Angoli bila viena kao meanac.

Zato je pojam rasnog meanja u nekim zemljama uvaen, a u drugimanije? Zato je etnika pripadnost u nekim drutvima odluujua, a udrugima nije? Mogli bismo da pruimo, za svaki od ovih sluaja, raznamanje-vie uverljiva objanjenja. Ali nije to ono to me zaokuplja u ovojetapi. Pomenuo sam ove primere samo da naglasim injenicu da ak niboja koe, ni pol, nisu apsolutni elementi identiteta... Utoliko pre sviostali elementi postaju jo relativniji.

Da bismo odvagali ta je istinski uroeno meu elementima identiteta,evo jedne misaone igre koja je izvanredan pokazatelj: zamislite neko

dojene koje bi bilo iupano iz svoje sredine u samom trenutku roenja ipotom smeteno u sasvim drugaije okruenje; uporedite onda razliiteidentitete koje bi ono moglo da stekne, bitke koje bi moralo da vodi, ione kojih bi bilo poteeno... Treba li da preciziramo da ono ne bi imalonikakvo seanje na svoju izvornu veru, ni na svoj narod, ni na svojjezik, i da bi mu se moglo desiti da se estoko bori protiv onih koji bitrebalo da su njegovi?

Toliko je jasno da je ono to odreuje pripadnost jedne osobe datojgrupi prevashodno uticaj drugoga; uticaj blinjih roditelja, sunarodnika,brae po veri koji nastoje da je prisvoje, i uticaj onih s druge strane kojiine sve da je iskljue. Svako od nas mora sebi da prokri put izmeuputeva na koje ga guraju i onih koje mu brane ili na kojima mu posipajutrnje pod noge; on nije odmah on sam, i ne zadovoljava se time dapostane svestan onoga to je, ve postaje ono to je; ne zadovoljava setime da postane svestan svoga identiteta, ve ga stie korak po korak.

Uenje poinje veoma rano, jo od ranog detinjstva. Hotimino ili ne,njegovi ga oblikuju, obrauju, utuvljuju mu u glavu porodina verovanja,obrede, stavove, obiaje, maternji jezik naravno, a zatim strahove, tenje,predrasude, mrnje, kao i raznorazna oseanja pripadnosti inepripadnosti.

Veoma rano takoe, u kui kao i u koli ili u susednoj ulici, dolazi doprvih aoka. Drugi mu stavljaju na znanje, reima, pogledima, da jesiromaan, ili epav, ili nizak, ili idikljao, ili tamnoput, ili suvie plav, iliobrezan, ili neobrezan, ili siroe te bezbrojne razlike, neznatne iliogromne, koje iscrtavaju obrise svake linosti, grade ponaanje, miljenje,strahove, ambicije, koji se esto pokazuju izuzetno stvaralakim, ali kojikatkada trajno ranjavaju.

Rane su te koje odreuju, u svakoj ivotnoj etapi, stav oveka premasvojim pripadnostima i hijerarhiju meu njima. Ako su nas gnjavili zbognae vere, ako su nas poniavali ili ismejavali zbog boje koe ili zbogakcenta ili zbog zakrpane odee, to neemo zaboraviti. Neprestano saminsistirao sve do sada na injenici da je identitet sainjen odmnogobrojnih pripadnosti; ali neophodno je insistirati isto tako nainjenici da je on jedan, i da ga doivljavamo kao celinu. Identitet nekeosobe nije dodavanje autonomnih pripadnosti jedne na drugu, to nijeneki pavork, to je crte na zategnutoj koi; dotaknemo li samo jednupripadnost, cela osoba uzdrhti,

esto smo skloni, uostalom, da se prepoznamo u onoj svojojpripadnosti koju najvie napadaju; ponekad, kada oseamo da nemamosnage da je branimo, prikrivamo je, te ona ostaje u dnu naeg bia,

uurena u tami, ekajui da uzvrati udarac; ali bilo da je prihvatamo ilije pak krijemo, bilo da je diskretno ili buno obznanjujemo, upravo snjom se poistoveujemo. Pripadnost koja je u pitanju boja koe, vera,jezik, stale... tada preplavi ceo identitet. Oni koji je dele oseaju sesolidarni, okupljaju se, mobiliu se, meusobno se ohrabruju, svaljujukrivicu na one preko puta. Za njih, potvrda svoga identiteta nunopostaje in hrabrosti, oslobodilaki in...

U okrilju svake ranjene zajednice prirodno se pojavljuju kolovoe.Ostraeni ili proraunati, oni dre ekstremistike govore koji stavljajumelem na rane. Oni kau da ne treba prositi potovanje od drugih, kojeim ovi duguju, ve da im ga treba nametnuti, Obeavaju pobedu iliosvetu, uspaljuju duhove, i katkada se slue krajnjim sredstvima o kojimasu neki od njihove povreene brae mogli samo u potaji da sanjaju. Odsada je dekor postavljen, rat moe da pone. ta god da se desi, drugimora da su to zasluili, mi se jasno seamo svega to smo zbog njihtrpeli jo od pamtiveka. Svih zloina, sveg zlostavljanja, svih ponienja,svih strahota, imena, datuma, cifara.

I zato to sam iveo u jednoj zaraenoj zemlji, u jednoj gradskoj etvrtikoju je bombardovala susedna etvrt, zato to sam proveo jednu ili dvenoi u podrumu koji bee pretvoren u sklonite, sa svojom mladomtrudnom suprugom i siniem, sluajui eksplozije izvana, a unutrahiljade glasina o pretnji novog napada kao i hiljade neproverenih pria ozaklanim porodicama pouzdano znam da strah moe da gurne bilo kojuosobu u zloin. Da se u mom kraju istinski zbio masakr umesto tih lanihglasina, da li bih umeo dugo da zadrim istu hladnokrvnost? Da sam utom sklonitu morao provesti mesec dana umesto dan ili dva, da li bihodbio da uzmem oruje koje bi mi gurnuli u ruke?

Vie volim da ne postavljam sebi previe ova pitanja. Imao sam sreeto nisam bio izloen tekom iskuenju, imao sam sree to sam veomarano izaao sa svojima iz te klanice a da niko nije bio povreen, imao samsree to sam sauvao neokaljane ruke i bistru svest. No kaem sree,da, jer su se stvari mogle odvijati sasvim drugaije da sam, na poetkurata u Libanu, imao esnaest godina umesto dvadeset i est, da samizgubio neko drago bie, da sam pripadao nekoj drugoj drutvenojsredini, nekoj drugoj zajednici...

Nakon svakog novog etnikog masakra, pitamo se, s punim pravom,kako ljudska bia uspevaju da poine takve grozote. Takva razularenostnam izgleda neshvatljiva, a njena logika nam se ini nejasna. Tadagovorimo o ubilakom ludilu, o krvoednom, predakom, naslednomludilu. U izvesnom smislu, to je zaista ludilo. Kada se neki ovek, inae

zdrav duhom, preko noi preobrazi u ubicu, to je zaista ludilo. Ali kada ihje na hiljade, na milione ubica, kada se ta pojava ponavlja iz zemlje uzemlju, u okrilju razliitih kultura, kod sledbenika svih moguih vera kaoi kod onih koji ne ispovedaju nijednu, rei ludilo nije dovoljno. Ono toolako nazivamo ubilakim ludilom zapravo je sklonost naih blinjihda se pretvore u koljae kada osete da je njihovo pleme ugroeno.Oseanje straha ili nesigurnosti ne podlee uvek racionalnomrazmatranju, deava se da ono bude preterano, pa ak i paranoino; ali odtrenutka kada se jedna populacija uplai taj realni strah treba razmatratipomnije nego realnu pretnju.

Ne smatram da ova ili ona etnika, verska, nacionalna ili drugapripadnost ini ljude sklonima zloinu. Dovoljno je da se prisetimo raznihdogaanja ovih poslednjih godina pa da ustanovimo da svaka ljudskazajednica, ako se imalo oseti poniena ili ako joj je opstanak imalougroen, biti sklona da proizvodi ubice, koji e poiniti najgora zlodela savrstim uverenjem da su u pravu i da zasluuju Nebo i divljenje svojihblinjih. U svakome od nas postoji Gospodin Hajd; sutina je u tome daspreimo sticanje uslova za roenje udovita.

Ne bih se usudio da pruim neko sveobuhvatno objanjenje za svemasakre, a kamoli da predloim neki udotvorni lek. U pojednostavljenaobjanjenja verujem jo manje nego u pojednostavljene identitete. Svet jesloena maina koja se ne rastavlja rafcigerom. to ne treba da nasspreava da posmatramo, da nastojimo da shvatimo, da spekuliemo, dadiskutujemo, i da ponekad sugeriemo ovaj ili onaj pravac razmiljanja.

Onaj koji je provuen poput filigrana s kraja na kraj ove knjige mogaobi da se formulie ovako: ako se ljudi svih zemalja, svih stalea, svihverovanja tako lako preobraavaju u koljae, ako fanatici svakojake feletako lako uspevaju da se nametnu kao branioci identiteta to je zato toplemenska koncepcija identiteta, koja jo uvek prevladava u celomsvetu, pogoduje jednom takvom zastranjivanju; koncepcija nasleena odsukoba iz prolosti, koju bi mnogi od nas odbacili kada bi je poblieispitali, ali koju i dalje odobravamo po navici, zbog pomanjkanja mate ilizbog ravnodunosti, doprinosei tako, i bez svoje elje, dramama koje enas sutra iskreno uzdrmati.

4Ve na poetku ove knjige govorim o ubilakim identitetima ovajnaziv ne ini mi se preterano otrim utoliko to koncepcija kojuosuujem, ona koja svodi identitet na jednu jedinu pripadnost navodiljude na pristrasno, sektako, netolerantno, zapovedniko, a ponekad isamoubilako ponaanje, i pretvara ih suvie esto u ubice, ili u pristaliceubica. Njihova vizija sveta je iskrivljena i izvitoperena. Oni koji pripadajuistoj zajednici su nai, hoemo da budemo solidarni s njihovomsudbinom ali dozvoljavamo sebi da ih tiraniemo; ako ih ocenimomlakima onda ih osuujemo, teroriemo ih, kanjavamo ih kaoizdajnike i otpadnike. to se tie drugih, onih s druge strane, nikadane nastojimo da se stavimo na njihovo mesto, dobro se uvamo da se nezapitamo nisu li oni moda, u ovome ili onome pitanju, ipak malice upravu, izbegavamo da nas smekaju njihovi vapaji, njihove patnje,nepravde ije su bili rtve. Jedino se uvaava stanovite naih, koje jeesto meu onim najmilitantnijim, najdemagokijim, najostraenijim uzajednici.

Naprotiv, onda kada budemo poimali svoj identitet kao da je sainjenod mnogobrojnijih pripadnosti, nekih vezanih za etniku istoriju a drugihne, nekih vezanih za versku tradiciju a drugih ne, onda kada budemovideli u sebi samima, u svojim sopstvenim korenima na svojoj ivotnojputanji, razne pritoke, razne doprinose, razna meanja, razne suptilne iprotivrene uticaje, gradie se jedan drugaiji odnos sa drugima, poputonoga to se gradi sa svojim sopstvenim plemenom. Ne postoje vieprosto mi i oni dve vojske u ratnom stroju spremne za sledeisukob, za sledeu odmazdu. Od sada postoje s nae strane osobe skojima imam, konano, veoma malo toga zajednikog, i postoje snjihove strane osobe s kojima mogu da oseam neverovatnu bliskost.

No da se vratimo na prethodni stav, lako je zamisliti na koji nain onmoe da gurne ljude u najgore krajnosti: ako imaju oseaj da drugipredstavljaju pretnju za njihovu etniku grupu, njihovu religiju ilinjihovu naciju, sve ono to bi mogli da naprave da bi otklonili tu pretnjuini im se savreno legitimnim; pa ak i kada na kraju poine masakre,

ubeeni su da je to neophodna mera da bi se sauvali ivoti njihovihblinjih. I kako svi oni koji ih okruuju dele ovo oseanje, koljai estoimaju mirnu savest, i ude se kada uju da ih nazivaju zloincima.Zloinci, taman posla, ne mogu to oni biti, zaklinju se, poto samo nastojeda zatite svoju staru majku, svoju brau i sestre, te svoju decu.

Ovo oseanje da dejstvuju kako bi obezbedili opstanak svojih blinjih,da ih nose njihove molitve, i da se nalaze u situaciji nune odbrane, akone trenutno a onda barem na dugi rok, zajedniko je obeleje svih onihkoji su poslednjih godina, na raznim mestima kugle zemaljske, odRuande do bive Jugoslavije, poinili najuasnije zloine.

Nije re o nekoliko izolovanih sluajeva, svet je prepun ranjenihzajednica, koje jo i danas trpe progone ili pamte stare patnje; i kojesanjaju o osveti. Ne moemo ostati neosetljivi na njihovu golgotu,moemo samo saoseati sa njima u elji da slobodno govore svoj jezik, dabez bojazni ispovedaju svoju veru ili da sauvaju svoje tradicije. Ali izsaoseanja katkada lako skliznemo u preveliku popustljivost. Onima kojisu patili zbog kolonijalne arogancije, rasizma, ksenofobije, opratamopreterivanja u njihovoj sopstvenoj nacionalistikoj aroganciji, u njihovomsopstvenom rasizmu i u njihovoj sopstvenoj ksenofobiji, i samim timpostajemo ravnoduni prema sudbini njihovih rtava, barem sve dotledok krv ne potee potocima.

Jer nikada ne znamo gde prestaje legitimna afirmacija identiteta, a gdepoinje zadiranje u tua prava! Nisam li maloas govorio o tome da je reidentitet zapravo lani prijatelj? Ona u poetku odraava jednulegitimnu tenju, a onda najednom postane instrument rata. Skliznue izjednog smisla u drugi je neprimetno, gotovo prirodno, i svi ponekad sebidozvolimo da nas ono obmane. Osuujemo neku nepravdu, branimoprava nekog naroda koji pati, a sutradan se naemo u ulozi sauesnika unekom krvoproliu.

Svi pokolji koji su se dogodili poslednjih godina, kao i veina krvavihsukoba, vezani su za sloene i veoma stare identitetske dosijee;ponekad, rtve su odvajkada beznadeno iste; ponekad se odnosi obrnu,jueranji krvnici postanu rtve, a rtve se preobraze u delate. Trebapomenuti da i same ove rei imaju smisla samo za spoljne posmatrae; zaone koji su direktno umeani u ove identitetske sukobe, za one koji supatili, za one koji su trpeli strah, postoje jednostavno ,,mi i ,,oni,nepravda i osveta, i nita drugo! ,,Mi smo nuno, i po definiciji, nevinertve, a ,,oni su nuno krivi, jo odavno krivi, ta god danas da trpe.

A kada se na pogled, hou da kaem pogled spoljnih posmatraaumea u ovu nastranu igru, kada dodelimo jednoj zajednici ulogu

jagnjeceta, a drugoj ulogu vuka, mi zapravo i ne znajui unapredproglaavamo nekanjivost zloina jedne strane. Videli smo ak, unedavnim sukobima, kako su neke grupacije inile zlodela nad svojimsopstvenim narodom, zato to su znale da e meunarodno javnomnjenje spontano osuditi njihove protivnike.

Ovom obliku popustljivosti moe se dodati i jedan drugi, isto tolikozlosrean. Sreemo ga kod veitih skeptika koji, posle svakog novogidentitetskog pokolja, polete da izjave kako je tako bilo jo s poetkaIstorije i kako bi bilo iluzorno i naivno nadati se da e se stvari promeniti.Etniki masakri ponekad se tretiraju, svesno ili ne, kao kolektivni zloiniiz strasti, koji su dodue za aljenje, ali su razumljivi i u svakom sluajuneizbeni, jer su inherentni ljudskoj prirodi...

Taj stav doputanja pokolja ve je prouzrokovao mnogo tete, arealizam na koji se poziva ini mi se bespravno prisvojen. To daplemenska koncepcija identiteta u dananje vreme, jo uvek prevlaujeu celom svetu ne samo kod fanatika, to je, naalost ista istina. Ali mnogekoncepcije su prevladavale vekovima, a danas vie nisu prihvatljive, kaoto je prirodna nadmo mukarca u odnosu na enu, hijerarhija meurasama ili pak, to nam je bliskije, aparthejd i razne segregacije. Dugo setakoe smatralo da je muenje normalno u sprovoenju pravde, aropstvo se dugo javljalo kao neka ivotna stvarnost, koju se ni velikiumovi prolosti nisu usuivali da dovedu u pitanje.

Potom su nove ideje polako uspele da se nametnu: ideja da svaki ovekima prava koja valja potovati; ideja da ene moraju da imaju ista pravakao mukarci; ideja da priroda takoe zasluuje da bude sauvana; idejada postoje interesi zajedniki svim ljudskim biima, u sve brojnijimoblastima okruenje, mir, meunarodne razmene, borba protiv velikihpoasti; ideja da moemo ili ak moramo da se upliemo u unutranjeposlove zemalja kada osnovna prava ljudske jedinke nisu potovana...

Ovim hou da kaem da ideje koje su prevladavale tokom cele Istorijenisu nuno one koje bi trebalo da preovlauju u decenijama koje dolaze.Kada se pojavljuju nove stvarnosti, imamo potrebu da preispitamo svojestavove, svoje obiaje; ponekad, kada se te stvarnosti pojavljuju suviebrzo, nai mentaliteti vidno zaostaju, i naemo se u situaciji da se borimoprotiv poara polivajui ih zapaljivim proizvodima.

U eri mondijalizacije, sa ovim ubrzanim, vrtoglavim meanjem, kojenas sve obuhvata, nova koncepcija identiteta namee se hitno! Nemoemo se zadovoljiti time da nameemo milijardama dezorijentisanihljudskih bia izbor izmeu preteranog ispoljavanja svoga identiteta i

gubitka svakog identiteta, izmeu integrizma i dezintegracije. No upravoto podrazumeva koncepcija koja jo preovlauje u ovoj oblasti. Ako naisavremenici ne budu ohrabrivani da prihvate svoje mnogobrojnepripadnosti, ako ne budu mogli da pomire svoju potrebu za identitetomsa iskrenom otvorenou prema razliitim kulturama, rastereenomraznih kompleksa, ako se budu oseali primorani da izaberu izmeuporicanja sopstvenog bia i poricanja drugoga, biemo u situaciji daformiramo legije krvolonih luaka, legije propalica.

Ali hteo bih naas da se vratim na neke primere koje sam naveo nasamom poetku knjige: ako neki ovek koji je po majci Srbin a po ocuHrvat uspe da prihvati svoju dvostruku pripadnost, on nikada nee uzetiuee ni u jednom etnikom masakru, ni u jednom ienju; ako seneki ovek, po majci Hutu a po ocu Tutsi, oseti sposobnim da prihvati ovedve pritoke koje su ga donele na svet, on nikada nee poiniti klanjaniti genocid; a onaj mladi francuski Alirac koga sam pomenuo ranije,kao i onaj mladi nemaki Turin, nikada se nee nai na strani fanatikaako uspeju da ive spokojno svoj sloeni identitet.

No pogreili bismo gledajui u ovim primerima samo ekstremnesluajeve. Danas svuda gde jedne pored drugih ive ljudske grupacijekoje se razlikuju po veri, po boji koe, jeziku, etnikoj pripadnosti, ilinacionalnosti, svuda gde se razvijaju napetosti, manje ili vie stare, manjeili vie estoke izmeu imigranata i lokalnog stanovnitva kao i izmeubelaca i crnaca, katolika i protestanata, Jevreja i Arapa, hinduista i sika,Litvanaca i Rusa, Srba i Albanaca, Grka i Turaka, anglofonih i frankofonihKanaana, Flamanaca i Valonaca, Kineza i Malajaca... da, svuda, usvakom podeljenom drutvu, nalazi se izvestan broj mukaraca i ena kojiu sebi nose protivrene pripadnosti, koji ive na granici izmeu dvesuprotstavljene zajednice, izvestan broj bia koja su na neki nainispresecana, linijama etnikih, verskih ili drugih lomova.

Mi nemamo posla sa aicom marginalaca, njih je na hiljade, namilione, i njihov broj nee prestati da raste. Pograninici po samomsvom roenju, ili po sluajnostima na svom ivotnom putu, ili pak posvojoj slobodnoj volji, oni mogu uticati na dogaanja i uiniti da kantarpretegne na ovu ili onu stranu. Oni meu njima koji e u potpunosti moida prihvate svoju raznolikost sluie kao relej izmeu razliitihzajednica, razliitih kultura, i igrae na neki nain ulogu cementa usrcu drutva u kome ive. Naprotiv, oni koji ne budu mogli da prihvatesvoju sopstvenu raznolikost nai e se ponekad u redovima najotrovnijihidentitetskih ubica, ostrvljujui se na one koji predstavljaju jednu stranu

njihovog sopstvenog bia za koju bi hteli da bude zaboravljena. Nekakvamrnja sebe ije smo mnogobrojne primere videli kroz Istoriju...

5Moje su rei bez sumnje rei iseljenika i pripadnika manjine. Ali ini mise da odraavaju jedan senzibilitet koji sve vie i vie dele naisavremenici. Nije li svojstveno naoj epohi to to je; od svih ljudinapravila, na neki nain, doseljenike i manjince? Svi smo mi prisiljeni daivimo u jednom svetu koji ne nalikuje mnogo na teritoriju sa koje smopotekli; svi moramo da uimo druge jezike, druge govore, druge kodove;i svi imamo utisak da je na identitet, onakav kakvim smo ga zamiljalijo od detinjstva, ugroen.

Mnogi su napustili rodnu grudu, a mnogi drugi, iako je nisu napustili,vie je ne prepoznaju. Bez sumnje zahvaljujui, delimino, jednoj trajnojkarakteristici ljudske due koja je prirodno sklona nostalgiji; ali izahvaljujui injenici da nas je ubrzana evolucija naterala da za tridesetgodina preemo ono to su prelazile brojne generacije.

Zato status emigranta nije vie samo status jedne kategorije ljudiiupanih iz rodne sredine, ve je poprimio uzornu vrednost. Upravo jeemigrant prva rtva plemenske koncepcije identiteta. Ako postoji jednajedina pripadnost koja vredi, ako je apsolutno potrebno izabrati, onda jeemigrant rascepljen, raspoluen, osuen da izda bilo svoju rodnudomovinu, bilo svoju usvojenu domovinu, i tu izdaju e neizbenodoivljavati sa gorinom, sa besom.

Pre nego to ovek postane useljenik, on je iseljenik; pre nego todoemo u neku zemlju, morali smo napustiti neku drugu, a oseanjajedne osobe prema zemlji koju je napustila nikada nisu jednostavna. Akosmo otili, znai da je bilo stvari koje smo odbacili represiju,nesigurnost, siromatvo, odsustvo perspektive. Ali to odbacivanje esto jepraeno oseanjem krivice. alimo to smo napustili neke bliske ljude,kuu u kojoj smo odrasli, tolike prijatne uspomene.

Meutim, neke veze istrajavaju, jezik ili religija, muzika takoe,praznici, kuhinja, verni pratioci u izgnanstvu.

Uporedo, oseanja koja nas veu za prihvatnu zemlju nisu nimalomanje dvosmislena. Ako smo u nju doli, uinili smo to nadajui seboljem ivotu za sebe i svoje blinje; ali ovo oekivanje udvostrueno je

bojazni pred nepoznatim tim vie to smo uhvaeni u nepovoljan odnossnaga; plaimo se da ne budemo odbaeni, ponieni. vrebamo svaki stavkoji odaje prezir, ironiju ili saaljenje.

Prva spontana reakcija nije u tome da pokaemo ravnodunost, ve daproemo neprimeeni. Tajni san veine doseljenika je da ih smatraju zadecu usvojene zemlje. Oni najpre podleu iskuenju da imitiraju svojedomaine, a ponekad u tome i uspevaju. Najee, ne uspevaju. Nemajudobar akcenat, niti dobru nijansu koe, ni ime ni prezime ni neophodnepapire, te njihova sitna lukavstva brzo bivaju provaljena. Mnogi znaju dane vredi ak ni pokuavati i prikazuju se prema tome, iz ponosa i prkosa,razliitijim nego to stvarno jesu. A neki pak treba li na to podseati? idu jo i mnogo dalje, te njihova frustracija zavrava u brutalnomosporavanju zakona.

Ako se toliko zadravam na duevnim stanjima doseljenika, to nije samozato to mi je ta dilema lino bliska. inim to i stoga to u toj oblasti, vienego u drugima, identitetske tenzije mogu da dovedu do najpogubnijihiskliznua.

U mnogim zemljama u kojima danas ive jedno pored drugogaautohtono stanovnitvo, nosilac lokalne boje, i drugo stanovnitvo koje jestiglo nedavno, a batinik je drugaijih tradicija, ispoljavaju se napetostikoje vidno utiu na svaije ponaanje, na drutvenu atmosferu, napolitike rasprave. Tim vie je neophodno da osmotrimo ta takodramatina pitanja pogledom mudrosti i smirenosti.

Mudrost je trnovit put, uzak prolaz izmeu dve provalije, izmeu dvekrajnje koncepcije. to se tie imigracije, prva od ovih krajnjih koncepcijaje ona koja doivljava prihvatnu zemlju kao belu stranicu na kojoj bisvako mogao da pie ono to mu se svia, ili, jo gore, kao niiju zemljuna kojoj bi se svako mogao smestiti sa svim svojim prtljagom, nepromenivi nita u svome ponaanju i svojim navikama. Druga krajnjakoncepcija je ona koja doivljava usvojenu zemlju kao ve ispisanu iodtampanu stranicu, kao zemlju iji su zakoni, vrednosti, verovanja,kulturne i ljudske karakteristike ve vrsto ustanovljeni jednom zasvagda,a doseljenici tome treba samo da se prilagode.

Obe koncepcije izgledaju mi u istoj meri nerealne, jalove i tetne.Nisam li ih moda predstavio suvie karikaturalno? Ne verujem,naalost. Uostalom, ako pretpostavimo da jesam, smatram da nijebeskorisno praviti karikature, one omoguavaju svakome da odmeriapsurdnost svoje pozicije ako ga je ova dovela do krajnjih posledica; nekie istrajati u svojoj tvrdoglavosti, dok e zdravorazumski ljudi

napredovati za jedan korak ka sigurnom terenu sporazuma, shvativi daprihvatna zemlja nije ni bela stranica, ni dovrena stranica, ve da je tostranica koja se upravo ispisuje.

Njena istorija mora da se potuje i kada kaem istorija, kaem to kaozaljubljenik u Istoriju, za mene taj pojam nije sinonim zaludne nostalgijeili oboavanja prolosti, on obuhvata, ba naprotiv, sve ono to seizgradilo tokom vekova, pamenje, simbole, institucije, jezik, umetnikadela, stvari za koje se moemo s punim pravom vezati. U isto vreme,svako e se sloiti s tim da budunost jedne zemlje ne moe biti prostoproduenje njene istorije bilo bi ak tuno da jedan narod, bilo koji, vieoboava svoju istoriju nego svoju budunost; budunost koja e seizgraditi u izvesnom duhu kontinuiteta, ali uz duboke preobraaje, i uzznaajne spoljne doprinose, kao to bee sluaj u velikim trenucimaprolosti.

Nisam li samo nabrojao opteprihvaene oiglednosti? Moda. Alipoto napetosti istrajavaju i pogoravaju se, znai da te istine nisu nidovoljno oigledne ni intimno priznate. Ono to nastojim da izvuem iztih tmina nije konsenzus, ve jedan kod ponaanja, ili barem neka vrstabranika za jedne i za druge.

Za jedne i za druge, insistiram. Neprestano postoji, u pristupu kao toje moj, zahtev za reciprocitetom koji je u isti mah briga zajednakopravnou i briga za efikasnou. Upravo u tom duhu bih eleoda kaem, najpre jednima: to se vie budete proimali kulturomprihvatne zemlje, vie ete moi da je proimate sopstvenom kulturom;zatim drugima: to vie neki doseljenik bude oseao da je njegovakultura potovana, vie e se otvoriti za kulturu prihvatne zemlje.

Dve jednaine koje formuliem u jednom istom dahu, zato to ,,sedre nerazdvojno, kao nogari amlice. Ili, da se izrazim jo prozainije,kao uzastopne klauzule nekog ugovora. Jer, istinu govorei, re je upravoo tome, o jednom moralnom ugovoru koji postaje tim bolji to su muelementi vie precizirani za svaki pojedinani sluaj: ta je to to u kulturiprihvatne zemlje ini deo minimalnog prtljaga koji bi svaka osoba valjaloda prihvati, a ta moe da bude s punim pravom osporeno ili odbijeno?Isto pitanje vai i kada se odnosi na izvornu kulturu doseljenika: kojekomponente te kulture zasluuju da budu prenete u usvojenu zemlju kaodragocen miraz, a koje bismo koje obiaje? koje navike? morali ostavitiu garderobi?

Ova pitanja treba postaviti, i neka svako uini napor i porazmisli onjima sluaj po sluaj, ak i ako razliiti odgovori koje bismo mogli pruitinikada ne budu potpuno zadovoljavajui. Ja koji ivim u Francuskoj, ne

elim da se upustim u nabrajanje svega onoga, iz naslea ove zemlje, tobi morali da prihvate oni koji bi hteli u njoj da stanuju; svaki element kojibih mogao da navedem, bilo da je re o nekom republikanskom naelu, onekom vidu naina ivota, o nekoj znaajnoj osobi ili o nekomsimbolinom mestu, da, svaki element, bez izuzetka, mogao bi da budeopravdano osporen; ali bilo bi pogreno iz toga zakljuiti da se sveodjednom moe odbaciti. To to je neka stvarnost nejasna, neuhvatljiva ipromenljiva ne znai da ona ne postoji.

Kljuna re i ovde je reciprocitet: ako prihvatam usvojenu zemlju, akoje smatram svojom, ako procenim da ona od sada ini deo mene a jainim deo nje, i ako se ponaam dosledno, onda imam pravo dakritikujem svaki od njenih aspekata; paralelno, ako me ta zemlja potuje,ako priznaje moj doprinos, ako smatra da sam ja, sa svojim osobenostima,od sada deo nje, onda ona ima pravo da odbije neke vidove moje kulturekoji bi mogli da budu inkompatibilni sa njenim nainom ivota ili saduhom njenih institucija.

Pravo na kritikovanje drugoga se stie, zasluuje. Ako prema nekomepokazujemo neprijateljstvo ili prezir, i najmanja opaska koju budemoizneli, bila ona opravdana ili ne, izgledae kao agresija, koja e ga nagnatida se ukruti, da se zatvori u sebe, i teko e moi da ga navede da sepopravi; ako, naprotiv, nekome iskaemo svoje prijateljstvo, simpatiju iuvaavanje, ne samo na reima ve jednim iskrenim stavom koji e onkao takav i doiveti, onda sebi moemo dozvoliti da kod njegakritikujemo ono to smatramo da je podlono kritici, a uz malo sree one nas i sasluati.

Nisu li mi moda, dok sam ovo govorio, na pameti bile rasprave poputone koja se u raznim zemljama zapodenula oko islamskog vela? Nije tosutina moga govora. Ipak sam ubeen da bi takve probleme bilo lakereiti ako bi odnosi sa doseljenicima bili zamiljeni u drugaijem duhu.Kada oseamo da na na jezik gledaju s prezrenjem, da je naa veraizvrgnuta ruglu, a naa kultura devalorizovana, reagujemo koopernoistiui znake svoje razliitosti; kada oseamo, naprotiv, da smopotovani, kada oseamo da imamo svoje mesto u zemlji u kojoj smoizabrali da ivimo, onda reagujemo drugaije.

Da bismo odluno ili ka drugome, treba da nam budu rairene ruke iuzdignuto elo, a rairene ruke moemo imati samo ako imamo visokouzdignuto elo. Ako, sa svakim korakom koji nainimo, imamo oseaj daizdajemo svoje blinje i da poriemo sebe, od pribliavanja drugomenema nita; ako onaj iji jezik uim ne potuje moj sopstveni, sluenjenjegovim jezikom prestaje da bude gest otvaranja, ono postaje in

pokornosti i potinjenosti.

Ali vratimo se na tren noenju takozvanog islamskog vela, ne sumnjamda je tu re o paseistikom i retrogradnom ponaanju. Mogao bih potankoda izloim zato vidim stvari tako, kroz prizmu mojih uverenja i uzpodseanje na razne epizode iz istorije arapsko-muslimanskog sveta iduge borbe njegovih ena za emancipaciju. No to bi bilo beskorisno,pravo pitanje nije u tome. Pravo pitanje nije u tome da saznamo da li jeovde re o sukobu izmeu arhaizma i modernosti, ve da saznamo zatoje, u istoriji naroda, modernost ponekad odbaena, zato nije uvek vienakao napredak, kao dobrodola evolucija.

U promiljanju o identitetu, ova zapitanost je sutinska, danas vie noikada. A primer arapskog sveta je, u tom pogledu, meu najreitijima.

IIKADA MODERNOST

1Svima onima koje arapski svet fascinira, zavodi, brine, uasava iliintrigira preostaje samo da sebi postavljaju, s vremena na vreme, izvestanbroj pitanja.

Zato te marame, ti adori, te tune brade, ti pozivi na ubistvo? emutoliko ispoljavanje arhainosti, nasilja? Je li sve to uroeno tim drutvima,njihovoj kulturi, njihovoj veri? Je li islam nespojiv sa slobodom, sademokratijom, sa pravima mukarca i ene, sa modernou?

Normalno je da takva pitanja budu postavljena, i ona zasluuju boljeodgovore od onih uproenih koje suvie esto na njih dajemo. Na obestrane, moram to da kaem izraz koji mi je drag, bie da ste to zapazili.Da, na obe strane. Ne mogu da sledim one koji uporno ponavljaju, juekao i danas, jedne te iste stare predrasude neprijateljske prema islamu, asebe smatraju ovlaenima da svaki put kada iskrsne neki revoltirajuidogaaj izvuku iz njega konane zakljuke o prirodi nekih naroda injihovih religija. U isto vreme, ne oseam se prijatno kad ujem zamornaopravdanja onih koji ne trepnuvi ponavljaju kako sve to se deavaproistie iz nekakvog alosnog nesporazuma, kako je religija sutatolerancija; svaka ast njihovim motivacijama, ja ih ne stavljam na istiplan sa onima koje cede mrnju, ali njihov govor me ne zadovoljava.

Kada je neko kanjivo delo poinjeno u ime neke doktrine, ova zbogtoga, ma kakva bila, ipak ne snosi krivicu, ak i ako se ne smatra da joj jeto delo potpuno strano. S kojim pravom bih mogao da tvrdim, na primer,da talibani iz Avganistana nemaju nita sa islamom, da Pol Pot nemanita sa marksizmom, niti Pinoeov reim sa hrianstvom? Kaoposmatra, zaista moram konstatovati da je re, u svakom od ovihsluajeva, o jednoj moguoj upotrebi dotine doktrine, sigurno ne jedinoj,niti najrairenijoj, ali koja ne moe biti otklonjena nervoznim udarcemnadlanicom. Kada se dogodi neko iskliznue, isuvie je lako proglasitikako je ono bilo neizbeno; kao to je krajnje apsurdno nastojanje dadokaemo kako ono nikada nije ni moralo da se dogodi i kako je u pitanjupuki nesreni sluaj. Ako se i desilo, znai da je postojala izvesnaverovatnoa da se desi.

Za onoga ko se nalazi unutar jednog sistema verovanja, savreno jeopravdano da kae kako se prepoznaje u odreenom tumaenju doktrine,a ne u nekom drugom. Neki muslimanski vernik moe oceniti da jeponaanje talibana u suprotnosti ili nije u suprotnosti sa pismom iduhom vere. Ja koji nisam musliman, i koji sebe uostalom odlunopostavljam van svakog verskog sistema, ja se ne oseam nimalosposobnim da razluim ta je u saglasnosti sa islamom a ta nije. Imamsvoje elje, svoje izbore, svoje stanovite, naravno. Uz to sam neprestanosklon da govorim kako se takvo i takvo preterivanje u ponaanju postavljanje bombi, zabrana muzike ili legalizacija ekscizije4 ne uklapau moje vienje islama. Ali moje vienje islama nema nikakvog znaaja.ak i da sam doktor Zakona, najpoboniji i najueniji, moje miljenje nebi okonalo nijednu nesuglasicu.

Uzalud uranjamo u svete knjige, konsultujemo njihove tumae,sakupljamo argumente; uvek e biti razliitih, protivrenih tumaenja.Oslanjajui se na iste knjige, moemo da se slaemo sa ropstvom ili pakda ga osuujemo, da slavimo ikone ili da ih spaljujemo, da zabranjujemovino ili da ga toleriemo, da propovedamo demokratiju ili teokratiju svaljudska drutva umela su da pronau, tokom vekova, svete zapovedi kojesu navodno opravdavale njihove obiaje u datom trenutku. Trebalo je dvedo tri hiljade godina da hrianska i jevrejska drutva koja se pozivaju naBibliju ponu sebi da govore kako bi se ,,ne ubij moglo primeniti i nasmrtnu kaznu; za sto godina objanjavae nam da se to samo po sebipodrazumeva. Tekst se ne menja, na pogled je taj koji se menja. Ali tekstdeluje na stvarnosti sveta samo putem naeg pogleda. Koji se u svakojepohi na nekim reenicama zaustavlja, a preko drugih prelee ne videiih.

Iz tog razloga niemu ne slui, ini mi se, da se pitamo ta istinski kaehrianstvo, islam, ili marksizam. Ako traimo odgovore, a ne samopotvrdu predrasuda pozitivnih ili negativnih, koje ve nosimo u sebi, netreba se udubljivati u sutinu doktrine, ve u ponaanje kroz Istoriju onihkoji se na nju pozivaju.

Je li hrianstvo, po svojoj sutini, tolerantno, puno potovanja premaslobodama, sklono demokratiji? Ako bismo pitanje sroili ovako, bilibismo primorani da odgovorimo sa ne, Zato to je dovoljno pregledatinekoliko istorijskih knjiga i ustanoviti da su, svih ovih poslednjihdvadeset vekova, ljudi inili masovna muenja, proganjanja imasakriranja u ime religije, i da su se najvii crkveni autoriteti kao iporazna veina vernika slagali sa trgovinom crnim robljem, sa

potinjavanjem ena, sa najgorim diktaturama, kao to je Inkvizicija.Znai li to da je hrianstvo, po svojoj sutini, despotsko, rasistiko,retrogradno i netolerantno? Nipoto, dovoljno je pogledati oko sebe iustanoviti da se ono danas dobro slae sa slobodom izraavanja, sapravima oveka i sa demokratijom. Da li bi trebalo iz ovoga zakljuiti dase sutina hrianstva promenila? Ili pak da je demokratski duh koji gaanimira ostao skriven devetnaest vekova da bi se otkrio tek sredinom XXveka?

Ako imamo elju da shvatimo, trebalo bi, oigledno, pitanja postavitidrugaije: da li je, u istoriji hrianskog sveta, demokratija bilapermanentan zahtev? Odgovor je jasno ne. No da li je demokratija ipakmogla da se uspostavi u drutvima koja proistiu iz hrianske tradicije?Odgovor je, ovde, jasno ,,da. Kada, gde i kako se dogodila ta evolucija?Na ovo pitanje koje imamo pravo da postavimo, slino sroeno, uodnosu na islam odgovor ne moe biti tako kratak kao za prethodna, aliono je od onih na koja moemo pokuati da odgovorimo razumno;zadovoljiu se ovde da kaem da je uspostavljanje jednog drutva kojepotuje slobode bilo progresivno i nepotpuno i, u pogledu Istorije uzete ucelini, krajnje pozno; da su Crkve, ako su i uvaile ovu evoluciju,uglavnom pre sledile taj pokret, sa vie ili manje rezerve, nego to su gasame podstakle; i da je osloboditeljski poriv esto dolazio od osoba koje subile izvan okvira religijske misli.

Moje poslednje rei mogle su pruiti zadovoljstvo onima koji ne nosereligiju u srcu. Meutim, oseam obavezu da ih podsetim da se najveepoasti XX veka u pogledu despotizma, progona, unitenja svake slobodei svakog ljudskog dostojanstva ne mogu pripisati verskom fanatizmu, vesasvim drugaijim fanatizmima koji su se postavljali kao estoki napadaireligije to je sluaj staljinizma ili koji su joj okretali lea to je sluajnacizma ili nekoliko drugih nacionalistikih doktrina. Istina je da verskifanatizam, poevi od sedamdesetih godina, kao da uzima dvostrukezalogaje da bi nasitio, usudio bih se tako da kaem, svoj deficit strahota,ali ostaje i dalje daleko od oekivanog.

XX vek nas je verovatno nauio da nijedna doktrina nije sama po sebi,nuno oslobodilaka, sve one lako mogu da iskliznu, sve mogu da buduizopaene, sve imaju okrvavljene ruke, komunizam, liberalizam,nacionalizam, svaka od velikih religija. pa ak i svetovnitvo. Niko nemaiskljuivo pravo na fanatizam i niko nema, obrnuto, iskljuivo pravo naovenost.

Ako elimo sagledati ova toliko osetljiva pitanja na jedan nov i koristannain, treba imati, u svakoj etapi ispitivanja, istanan oseaj za

ravnopravnost. to znai, ni neprijateljstvo, ni preterana predusretljivost,a naroito ne nepodnoljiva nadmenost koja je izgleda postala za neke, naZapadu i drugde, druga priroda.

2Oko Mediterana se dotiu i suoavaju, vekovima, dva civilizacijskaprostora, jedan na severu, drugi na jugu i na istoku. Neu da se suvieraspriam o genezi ove deobe, ali nikada nije beskorisno podsetiti,govorei o Istoriji, da sve ima svoj poetak, razvoj i, konano, kraj. Urimskoj epohi, sve ove pokrajine, koje su odonda postale hrianske,muslimanske ili jevrejske, pripadale su istom carstvu; Sirija nije bilamanje rimska nego Galija, a Severna Afrika je zasigurno bila, ukulturnom pogledu, mnogo vie grko-rimska nego Severna Evropa.Stvari su se radikalno promenile sa uzastopnom pojavom dva osvajakamonoteizma. U IV veku, hrianstvo postaje zvanina religija RimskogCarstva; nakon to su zadivljujue proneli svoju novu veru,propovedanjem, molitvama i primerom svetih muenika, hriani upotpunosti pribegoe oruju vlasti da bi uvrstili svoj autoritet i totalno senametnuli, stavivi van zakona antiku rimsku religiju, progonei njeneposlednje privrenike. Naskoro je hrianski svet mogao da prione uzgranice Carstva, ali ove poslednje postajale su sve nesigurnije; Rim jemorao jo od V veka poeti da propada pod naletima varvara, kako sugovorili stari udbenici.

Vizant, prestonica Istoka, preive jo oko hiljadu godina, ali njegovpokuaj da obnovi Carstvo bee kratkoga daha: Justinijan je uspeo ujednom trenutku da povrati dobar deo naputenih teritorija, u Italiji, upaniji, u Severnoj Africi... Jalov trud. Njegov poduhvat pokazao seoajnikim, njegovi generali ne behu u mogunosti da odbrane nanovoosvojene provincije, i kada je umro, 565. godine, jedna stranica beeprevrnuta, jedna iluzija bee mrtva. Veliko Rimsko Carstvo nije seobnovilo. Verovatno nikada vie Mediteran nee biti ujedinjen podjednom vlau. Verovatno nikada vie stanovnici Barselone, Liona, Rima,Tripolija, Aleksandrije, Jerusalima i Konstantinopolja nee upuivatisvoje molbe jednom zajednikom suverenu.

Pet godina kasnije, 570. godine, rodio se Muhamed, Mahomed, Prorokislama. Izvan granica Carstva, ali ne tako daleko. Izmeu njegovogrodnog grada, Meke, i gradova rimskoga sveta kao to su Damask ili

Palmira, neprestano su se kretali karavani tamo-amo; ili su do iranskogsasanidskog carstva5, rimskog rivala koga su i samog potresali udnigrevi.

Neu da objanjavam mistini i religijski fenomen koji sadri porukaislama, ija pojava podlee kompleksnim i neuhvatljivim zakonima, alisigurno je da je, s politikog stanovita, tada postojala praznina pogodnaza raanje jedne nove stvarnosti. Prvi put nakon vie od est vekova istose tako moe rei, po merilu ljudskog pamenja, jo od pamtiveka tamovie ne bee senke velikog Rima. Mnogi narodi postadoe slobodni isiroii.

Ta praznina ili bi moda trebalo rei to usisavanje vazduha koja jeomoguila germanskim plemenima da se raire po Evropi i skroje sebiteritorije koje e se kasnije nazvati Saksonija ili Franaka kraljevina,omoguila je takoe plemenima iz Arabije da ostvare, izvan svoje rodnepustinje, zapaen izlazak, Beduini, koji su dotada iveli na rubu Istorije,uspeli su da za nekoliko desetina godina postanu gospodari ogromneteritorije koja se protee od panije do Indije. A sve to na neverovatnosreen nain, uglavnom potujui druge i ne preterujui uneopravdanom nasilju.

Nije mi ni na kraj pameti da predstavim ovo osvajanje kao nekimiroljubivi pohod. Ili da opiem muslimanski svet kao neki rajtolerancije. Ali ponaanje se ocenjuje kroz prizmu svoga vremena. I nemanikakve sumnje da se islam tradicionalno prilagoavao, na zemljama kojeje kontrolisao, prisustvu sledbenika drugih jednoboakih religija.

emu hvaliti toleranciju iz prolosti ako je sadanjost takva kakva je,rei e moji neistomiljenici. U izvesnom smislu, dajem im za pravo.

Jadna je uteha saznanje da islam bee tolerantan u VIII veku, ako danasimamo poklane svetenike, intelektualce izbodene noem i turisteizreetane mitraljezom. Priseajui se prolosti, ja ni na koji nain nenastojim da prikrijem uase koje nam sadanjost svakodnevno baca u lice,depee i slike koje dolaze iz Alira, Kabula, Teherana, Gornjeg Egipta iliiz drugih krajeva. Moj cilj je sasvim drugaiji, i vie volim da ga izloimjasno kako bi se znalo na ta smeram: ono protiv ega se borim i uvek use boriti, to je ideja prema kojoj bi s jedne strane postojala jedna religija hrianska predodreena za sva vremena za nosioca modernizma,slobode, tolerancije i demokratije, a s druge druga religija muslimanskazavetovana od svog postanja na despotizam i nazadnjatvo. To jepogreno, to je opasno, i to pomrauje jednom dobrom delu oveanstvasvaku perspektivu budunosti.

Nikada se nisam odrekao vere svojih otaca, zahtevam pravo na tupripadnost takoe, i ne oklevam da priznam uticaj koji je imala na mojivot. Ja, koji sam roen 1949. godine, upoznao sam, u sutini, samo jednurelativno tolerantnu Crkvu, otvorenu za dijalog, sposobnu da sebepreispita, i mada ostajem indiferentan na dogmu i skeptian premazauzimanju izvesnih stavova, vidim u toj pripadnosti koju su mi prenelijedno obogaenje i otvaranje, a ni u kom sluaju neko kastriranje. ak se ine pitam da li u oima Crkve prolazim za vernika, jer u mojim oimavernik je jednostavno onaj koji veruje u neke vrednosti koje bih saeo ujednu jedinu: dostojanstvo ljudskoga bia. Ostalo su samo mitologije, ilinadanja.

Svim ovim elim da kaem da mi se Crkva danas ini posetljiva. Dasam roen sto godina ranije, verovatno bih joj okrenuo lea, smatrajuida je neizleivo tvrdokorna u opiranju ideji napretka, ideji slobode, i da seopredelila jednom zasvagda u korist verske zatucanosti i suprotstavljanjasvakoj promeni. Zato je vano proceniti ponaanje ljudi i institucija uistorijskoj perspektivi. Uasnut sam, kao i mnogi drugi, onim to danasvidim i ujem u muslimanskom svetu. Ali isto tako me rastuuju oni kojimi izgledaju isuvie sreni to mogu da proglase kako ono to se dogaaodgovara prirodi islama, i da se to nee promeniti.

Nijedna religija nije liena netolerantnosti, i ako bismo izveli bilans ovedve suparnike religije, ustanovili bismo da islam nije tako loepredstavljen. Da su moji preci bili muslimani u nekoj zemlji koju suosvojile hrianske trupe, umesto to su bili hriani u zemlji koju suosvojile muslimanske trupe, ne mislim da bi mogli nastaviti da iveetrnaest vekova u svojim gradovima i selima, zadravi svoju veru. ta jebilo, zapravo, sa muslimanima iz panije? A sa muslimanima sa Sicilije?Nestali, svi do poslednjeg, masakrirani, primorani na izgnanstvo ili silompokrteni.

Postoji u istoriji islama, od samih njegovih poetaka, upeatljivasposobnost za zajedniki ivot sa drugima. Krajem prologa veka,Istambul, prestonica glavne muslimanske sile, brojao je u svomstanovnitvu veinom nemuslimane, uglavnom Grke, Jermene i Jevreje.Da li bismo mogli da zamislimo u istoj epohi jednu dobru polovinunehriana, muslimana ili jevreja, u Parizu, Londonu, Beu ili u Berlinu?Jo i danas, mnogi Evropljani bili bi okirani da zauju u svojimgradovima poziv mujezina.

Ne donosim nikakav sud, samo konstatujem da je postojala, tokommuslimanske istorije, duga praksa koegzistencije i tolerancije. I urno

dodajem da mi tolerancija nije dovoljna. Ne elim da me toleriu,zahtevam da me smatraju za punopravnog graanina ma kakva bila mojaverovanja. Bilo da sam hrianin ili jevrej u nekoj veinski muslimanskojzemlji, ili musliman meu hrianima i jevrejima. Pa ak i kada se nepozivam ni na jednu religiju. Ideja prema kojoj su zajednice Knjige, tojest Biblije, morale da budu stavljene pod zatitu muslimana, danas vienije prihvatljiva; re je o inferiornom statusu, koji nikada nije biopoteen ponienja.

Ali treba porediti ono to je uporedivo. Islam je ustanovio protokoltolerancije u jednoj epohi u kojoj hrianska drutva nisu tolerisala nita.Vekovima je taj protokol bio, u celome svetu, najnapredniji vidkoegzistencije. Moda to bee u Amsterdamu, sredinom XVII veka, ilimalo kasnije u Engleskoj, kada poe da se pomalja jedan drugi stav, bliinaoj aktuelnoj koncepciji slobode svesti; tako je krajem XVIII veka ovekkao Kondorse mogao da propoveda u Francuskoj emancipaciju Jevreja;a tek u drugoj polovini XX veka, i to nakon poznate strahote, situacijaverskih manjina usred hrianske Evrope konano se znaajno, i moemose nadati trajno, poboljala.

Protokol tolerancije koji bee na snazi u muslimanskim zemljamanije odgovarao, otada, novim normama. Je li bio dopunjen, obnovljen,prilagoen novim prilikama? Sutinski, nije. Mogli bismo ak rei danaela tolerancije, umesto da budu revalorizovana u smeru saglasnom saoekivanjima naih savremenika, behu katkada prepravljena na njihovutetu. Tako da se muslimanski svet, nakon to je vekovima bio na vrhuncutolerancije, naao na njenom repu. Ali ovaj preokret odnosa moralnihsnaga izmeu severa i juga Mediterana je skoranji, sasvim skoranji, inije tako potpun kao to izgleda verujemo.

I ovde dva miljenja zasluuju da budu opovrgnuta. Ono koje smatra, sobzirom na globalno pozitivan istorijski bilans muslimanskog sveta upogledu tolerancije, da su aktuelni ekscesi samo prolazni preokreti; i onokoje se, obrnuto, zasniva na aktuelnoj netoleranciji pravei od ponaanjaiz prolosti obinu uspomenu koja nema svrhe. Oba stava ine mi seapsurdnim. Po meni, Istorija jasno pokazuje da, islam nosi u sebiogromne potencijale koegzistencije i plodne interakcije sa drugimkulturama; ali novija Istorija pokazuje takoe da je regresija mogua, i dabi ti potencijali jo dugo mogli ostati upravo na nivou mogunosti.

Ii u ak i malo dalje, moda pojednostavljujui, ali ne mnogo: akobismo pravili komparativnu istoriju hrianskog sveta i muslimanskogsveta, otkrili bismo s jedne strane jednu religiju koja je dugo bilanetolerantna i nosila u sebi oiglednu tenju ka totalitarizmu, ali koja se

malo-pomalo preobrazila u religiju otvorenosti; i s druge strane jednureligiju koja je nosila u sebi sklonost ka otvaranju, ali koja je malo-pomaloskrenula ka netolerantnom i totalitarnom ponaanju.

Mogli bismo da nagomilavamo primere, da podsetimo na sudbinukatara, zatim na sudbinu hugenota ili Jevreja, da objasnimo kako sepostupalo, u svakom od dva jednoboaka sveta, sa onima koji behusmatrani za jeretike ili izmatike ili nevernike... Ali ova knjiga nijeistorijski spis, jo manje zbirka paradoksa. Jedno jedino pitanje mezaokuplja otkako poredim ova dva itinerera: zato je evolucija bila takopozitivna na Zapadu, a tako razoaravajua u muslimanskom svetu? Da,preciziram i insistiram: zato je Zapad koji ima tako dugu tradicijunetolerancije, koji je uvek imao muke da ivi zajedno sa ,,Drugim, umeoda izgradi drutva koja potuju slobodu izraavanja, dok muslimanskisvet, koji je dugo praktikovao saivot, danas deluje kao tvravafanatizma?

3Mora da ste shvatili da ne odobravam opte miljenje tako raireno naZapadu, koje olako vidi u muslimanskoj religiji izvor svih boljki od kojihpate drutva to se na nju pozivaju. Ne verujem ni da je moguerazdvojiti jedno verovanje od sudbine njegovih sledbenika, kao to samve imao priliku da kaem. Ali ini mi se da se suvie esto preuveliavauticaj religija na narode, dok se, naprotiv, zanemaruje uticaj naroda nareligije.

Ovo vai, uostalom, za sve doktrine. Ako se s pravom pitamo ta jekomunizam uinio od Rusije, isto je toliko uputno da se zapitamo ta jeRusija uinila od komunizma, i koliko bi evolucija ove doktrine kako binjeno mesto u Istoriji, kako bi njen uinak u raznim oblastima zemaljskekugle bili drugaiji da je ona trijumfovala u Nemakoj, u Engleskoj ili uFrancuskoj, a ne u Rusiji ili u Kini. Zacelo moemo zamisliti da bi bilonekog Staljina rodom iz Hajdelberga, iz Lidsa ili iz Bordoa, ali isto takomoemo zamisliti da Staljina uopte ne bi bilo.

Na isti nain, mogli bismo se zapitati ta bi bilo sa hrianstvom da nijetrijumfovalo u Rimu, da nije bilo zasaeno u zemljite natopljenorimskim pravom i grkom filozofijom, koje danas vidimo kao stubovezapadnjake civilizacije, premda su oboje dostigli vrhunac mnogo prepojave hrianstva..

Podseajui na ove oiglednosti, nipoto ne nastojim da poreknemzasluge moje brae po veri sa Zapada, ve hou jednostavno da kaem daako je hrianstvo oblikovalo Evropu, Evropa je takoe oblikovalahrianstvo. Hrianstvo je danas ono to su od njega napravila evropskadrutva. Ona su se preobrazila, materijalno i intelektualno, preobrazivi isvoje hrianstvo sa sobom. Koliko li se puta katolika crkva osetilauzdrmanom, izdatom, otro pritisnutom! Koliko li se puta isprsila,trudei se da uspori promene koje su joj izgledale protivne veri, dobromvaspitanju i boijoj volji! esto je gubila; pa ipak, i ne znajui, zapravo jedobijala. Primorana da se svakoga dana preispituje, suoena sa jednomslavodobitnom naukom koja kao da je prkosila Svetom pismu, suoena sarepublikanskim, laikim idejama, sa demokratijom, suoena sa

emancipacijom ena, sa drutvenim ozakonjenjem predbranihseksualnih odnosa, sa jadanjem izvan braka, sa kontracepcijom, suoenasa hiljade i hiljade avoljih novotarija, crkva bi se uvek najpre ukrutila,pre no to se pokori sudbini, pre no to se prilagodi.

Je li samu sebe izdala? Toliko puta smo u to poverovali, a i sutra e opetbiti prilika koje e nas navoditi na tu pomisao, Istina je, meutim, da jezapadnjako drutvo tako oblikovalo, sa hiljadu finih poteza malimdletom, jednu Crkvu i jednu religiju sposobne da prate, ljude uizvanrednoj avanturi koju danas ive.

Zapadnjako drutvo izumelo je Crkvu i religiju koje su mu potrebne.Upotrebljavam re potrebne u najpotpunijem smislu te rei, to jestukljuujui, naravno, potrebu za duhovnou. Celo drutvo u tome jeuestvovalo, sa svojim vernicima i svojim nevernicima, i svi oni koji sudoprineli evoluciji mentaliteta doprineli su takoe evoluciji hrianstva. Ijo uvek doprinose, poto se Istorija nastavlja.

U muslimanskom svetu takoe, drutvo je neprestano stvaralo jednureligiju po svojoj slici. Koja, uostalom, nikada nije bila ista, ni u jednojepohi, ni u jednoj zemlji. U vreme kada su trijumfovali Arapi, u vremekada su oni imali oseaj da je svet njihov, tumaili su svoju veru u duhutolerancije i otvorenosti. Behu se upustili, na primer, u jedan velikipoduhvat, prevodei grko naslee, kao persijsko i indijsko, to jeomoguilo uzlet nauke i filozofije; u poetku se zadovoljie time daoponaaju i prepisuju, a potom se usudie da uvode novine, uastronomiju, u agronomiju, u hemiju, u medicinu, u matematiku. Ali i usvakodnevni ivot, u umee kuvanja, odevanja, eljanja, ili pevanja; biloje ak i gurua mode, od kojih je najuveniji ostao Zirijab6.

To nije bila samo kratka epizoda. Od VII do XV veka bilo je u Bagdadu,u Damasku, u Kairu, u Kordovi, u Tunisu, velikih uenjaka, velikihmislilaca, darovitih umetnika; a bilo je jo i velikih i lepih dela u Isfahanu,u Samarkandu, u Istambulu, sve do XVII veka, pa i dalje. Arapi ne behujedini koji su doprineli ovom pokretu. Jo od svojih prvih koraka islam sebee otvorio bez ikakvih ograda prema Irancima, Turcima, Indijcima,Berberima; nesmotreno, kau neki, poto se Arapi naoe preplavljeni, teveoma brzo izgubie mo usred carstva koje behu osvojili. A islam jepropovedao upravo otkup u univerzalnosti. Katkada bi se neki klanturkmenskih ratnika stumbao sa stepa Centralne Azije; doavi predkapije Bagdada, ti ljudi bi izgovorili formulu preobraenja nema Bogasem Alaha, a Muhamed je Njegov prorok i vie niko ne bi imao pravoda ospori njihovu pripadnost islamu, a sutradan bi traili svoj deo vlasti,

ak i preterujui u revnosti kao to esto ine preobraenici. Sa gleditapolitike stabilnosti, ovaj stav se ponekad pokazivao poguban; ali sakulturnog gledita, kakvo izvanredno obogaenje! Od obala Inda pa svedo Atlantika, najumnije glave mogle su se razvijati u krilu arapskecivilizacije. Ne samo meu sledbenicima nove religije; za prevode su seesto obraali hrianima, koji su imali bolje znanje grkog, a znaajno jeda je Majmonid izabrao da pie na arapskom Vodi zalutalih, jedan odspomenika jevrejske misli7.

Ne nastojim da kaem da je taj islam, koji sam upravo naslikao ugrubim potezima, jedini bio istinit. Niti da je njegova doktrinareprezentativnija od talibanske, na primer. Stavie, nisam hteo danaslikam neki poseban islam, preleteo sam u nekoliko redaka vekove ikrajeve u kojima se ovaplotilo hiljade i hiljade slika islama. Bagdad u IXveku jo je kipeo od ivota; Bagdad u X veku bee postao mrzovoljan iverski zatucan i tuan. Kordova je u X veku bila, naprotiv, u svomnajveem procvatu; poetkom XIII veka bee postala bastion fanatizma;poto su katolike trupe napredovale, i naskoro je trebalo da je sedoepaju, poslednji branioci nisu vie hteli da toleriu disonantneglasove.

To ponaanje mogli smo posmatrati i u drugim epohama, pa i u naoj.Svaki put kada se osetilo sigurnim muslimansko drutvo umelo je daispoljava otvorenost. Slika koju islam prua u tim davnim vremenima niu emu ne nalikuje na karikature dananjice, Ne nastojim da kaem daondanja slika bolje odraava izvorno nadahnue islama, ve jednostavnoda ta religija, kao i svaka druga religija, kao i svaka druga doktrina, nosi usvakoj epohi belege vremena i mesta. Drutva sigurna u sebe oslikavaju seu poverljivoj, vedroj, otvorenoj religiji; drutva kojima manjkasamopouzdanje oslikavaju se u bojaljivoj, zatucanoj, smrknutoj religiji.Dinamina drutva oslikavaju se u dinaminom, novatorskom,kreativnom islamu; nepomina drutva oslikavaju se u nepominomislamu, buntovnom na najmanju promenu.

Ali ostavimo malo te suprotnosti, u krajnjoj liniji simplicistike, izmeudobre i loe religije, da bismo se otisnuli u preciznije definicije.Evocirajui uticaj drutava na religije, pomiljam na primer na injenicuda kada muslimani Treeg sveta estoko svaljuju krivicu na Zapad, to nijesamo zato to su muslimani i to je Zapad hrianski, to je takoe zato tosu siromani, potinjeni, izvrgnuti ruglu, i to je Zapad bogat i moan.Napisao sam takoe. Ali mislio sam nadasve. Jer promatrajuimilitantne islamistike pokrete dananjice, lako nasluujem uticajtreesvetizma ezdesetih godina, kako u govoru tako i u metodama; s

druge strane, uzalud tragam po istoriji islama, ne nalazim im nikakvogoevidnog pretka. Ti pokreti nisu neki isti proizvod muslimanskeistorije, oni su proizvod nae epohe, njenih tenzija, njenih izvitoperenosti,njene prakse, njenog beznaa.

Ne raspravljam ovde o njihovoj doktrini, nije mi stalo da saznam je liona u saglasnosti sa islamom ili ne, ve sam rekao ta mislim o toj vrstipitanja. Samo kaem da vidim dosta jasno u emu su ti pokreti proizvodnae poremeene epohe, a manje vidim u emu bi to oni bili proizvodmuslimanske istorije. Kada sam posmatrao ajatolaha Homeinija,okruenog svojim uvarima Revolucije, koji je traio od svog naroda dase oslanja na sopstvene snage, koji je optuivao velikog Satanu izaklinjao se kako e zbrisati svaki trag zapadnjake kulture, nisam mogaosebe da spreim da ne pomislim na starog Mao Cedunga iz Kulturnerevolucije, okruenog Crvenom gardom, koji je optuivao velikog tigraod papira i obeavao kako e zbrisati svaki trag kapitalistike kulture.Neu dodue ii dotle da ustvrdim kako su oni bili identini, ali ustanoviosam brojne slinosti meu njima, dok, naprotiv, ne vidim nijedan lik uistoriji islama koji me podsea na Homeinija. tavie, ma koliko tragao,ne vidim ni u istoriji muslimanskog sveta ni najmanji pomenuspostavljanja nekakve islamske republike, niti dolazak islamskerevolucije...

Ono protiv ega ovde ustajem je taj obiaj koji smo stekli na Severukao i na Jugu, kod dalekih posmatraa kao i kod revnosnih pristaa dasvrstavamo svaki dogaaj koji se odvija u svakoj muslimanskoj zemlji urubriku islam, dok u igru ulaze mnogi drugi faktori koji mnogo boljeobjanjavaju ta se deava. Moete da proitate deset debelih tomova oistoriji islama od njegovog postanja, i nita neete shvatiti od onoga to sedeava u Aliru. Proitajte trideset stranica o kolonizaciji i dekolonizaciji,shvatiete mnogo bolje.

4No, zavravam ovu kratku digresiju i vraam se na svoje poetne rei:esto se pridaje previe znaaja uticaju religija na narode i njihovuistoriju, a premalo uticaju naroda i njihove istorije na religije. Uticaj jereciproan, znam; drutvo oblikuje religiju koja, povratno, oblikujedrutvo; zapaam ipak da nas izvestan uobiajeni nain razmiljanja vodido toga da vidimo samo jedan aspekt ove dijalektike, to osobitoiskrivljuje perspektivu.

Kada je re o islamu, neki nikada ne oklevaju da ga proglaseodgovornim za sve drame koje su doivela i jo uvek doivljavajumuslimanska drutva. Ovom vienju ne zameram samo to to jenepravedno, zameram mu i to to ini dogaaje u svetu totalnonerazumljivim.

Vekovima smo govorili sline stvari o hrianstvu, pre nego to smootkrili da je konano sposobno da se modernizuje. Uveren sam da e seisto desiti i sa islamom. No savreno razumem da mnogi u to sumnjaju. Iverujem da e biti potrebno jo vremena, mnogo vremena, modanekoliko generacija, pre nego to budemo mogli imati dokaz da tapredstava koja nam se prikazuje, u Aliru, u Avganistanu, svuda pomalo,sastavljena od nasilja, arhainosti, despotizma, represije, nije nita vieinherentna islamu nego to su se inkvizitorske lomae ili monarhijaboijeg prava pokazale neodvojive od hrianstva.

Ideja prema kojoj je islam uvek bio faktor imobilizma toliko jeukorenjena u glavama da se jedva usuujem da je napadnem. Meutim,treba to uiniti. Jer kada se jednom taj aksiom postavi, ne moe se nikuddalje: ako se pomirimo s milju da islam nepovratno osuuje svojesledbenike na nedelovanje, i poto se ti isti sledbenici koji ine skoroetvrt oveanstva nikada nee odrei svoje religije, budunost naeplanete izgleda veoma tuna. to se mene tie, ne prihvatam ni osnovniaksiom ni zakljuak.

Da, naravno, bilo je imobilizma. Izmeu XV i XIX veka, dok je Zapadgrabio napred krupnim koracima, arapski svet je tapkao u mestu. Religijaje nesumnjivo imala u tome nekog udela, no ini mi se da je ona pre

svega bila rtva toga. Na Zapadu, drutvo je osavremenilo religiju; umuslimanskom svetu, stvari se nisu odvijale na isti nain. Ne stoga to tareligija nije bila osavremenljiva za to ne postoji dokaz ve stoga tose samo drutvo nije osavremenilo. Zbog islama, rei e mi neki. To jetranje ispred rudu. Da li je Evropu modernizovalo hrianstvo? Ne bihsada da tvrdim kako je modernizacija izvrena protiv religije, ali bilo birazumno priznati da ova nije bila njena lokomotiva, da je u stvari celovreme pruala jedan esto estok otpor, i da je trebalo da polet u koristpromena bude buran i silovit i neprestan da bi se taj otpor ublaio i da bise religija prilagodila.

Tog destabilizujueg i spasonosnog poleta nikada nije bilo u okriljumuslimanskog sveta. To fantastino prolee ljudske kreativnosti, tatotalna revolucija, nauna, tehnoloka, industrijska, intelektualna imoralna, taj dugi rad malim dletom ostvaren u narodima u potpunompreobraaju, koji su svakodnevno neto izumevali i inovirali, koji suneprestano pretumbavali istine i uzdrmavali mentalitete, to nije nekiobian dogaaj, on je jedinstven u Istoriji, on je utemeljivaki dogaajsveta, onakvog kakvog ga danas poznajemo, a desio se na Zapadu naZapadu i nigde drugde.

Zato na Zapadu, a ne u Kini, ne u Japanu, ne u Rusiji, ne u arapskomsvetu? Je li do te mutacije dolo zahvaljujui hrianstvu ili uprkoshrianstvu? Istoriari e jo dugo suprotstavljati svoje teorije o tome, alijedina stvar o kojoj je teko raspravljati je sama injenica: raanje, naZapadu, tokom poslednjih vekova, jedne civilizacije koja je postala za ceosvet referentna civilizacija, kako na materijalnom tako i naintelektualnom planu, u toj meri da je sve druge marginalizovala, preteiim iezavanjem.

Od kojeg trenutka je ova prevlast zapadnjake civilizacije postalavirtuelno nepovratna? Jo od XV veka? Ne pre XVIII? Sa mog stanovitato nema znaaja. No sasvim je izvesno, i glavno je, da je jednoga danajedna odreena civilizacija uzela u svoje ruke uzde planetarne zaprege.Njena nauka postala je nauka, njena medicina postala je medicina, njenafilozofija postala je filozofija, i taj pokret koncentracije i standardizacijevie se nije zaustavljao, naprotiv, samo se ubrzava, irei se u svimoblastima i po svim kontinentima u isti mah. Insistiram, i opet insistiram:ovo je dogaaj bez ijednog presedana u Istoriji. Zacelo je bilo u prolostitrenutaka kada je ova ili ona civilizacija egipatska, mesopotamska,kineska, grka, rimska, arapska ili vizantijska izgledala naprednija odsvih ostalih. Ali ono to se pokrenulo u Evropi tokom poslednjih vekovaje potpuno drugaiji fenomen. Ja ga sebi predstavljam kao neku vrstu

oplodnje. To je jedino poreenje koje mi pada na pamet: mnogobrojnispermatozoidi kreu se ka jajnoj eliji, i jedan od njih uspeva da probijemembranu; u istom trenutku, svi ostali pretendenti su odbaeni; odsada, postoji jedan otac, jedan jedini, i na njega e da lii dete. Zato ona ne neki drugi? Je li postojala neka superiornost tog pretendenta uodnosu na njegove susede, njegove takmace? Je li bio najzdraviji, je linajvie obeavao? Nuno ne, to se ne moe dokazati. Raznorazni faktorisu u pitanju, neki vezani za dostignua, drugi za okolnosti, ili za sluaj...

Ali ne izgleda mi to najznaajnije u ovom poreenju, ve ono to sledi.Pitanje nije u tome da saznamo zato asteka ili islamska ili kineskacivilizacija nije uspela da postane dominantna civilizacija svaka je imalasvoje tegobe, svoje slabosti, svoje nesree. Vanije je da saznamo zato susve ostale civilizacije, kada je civilizacija hrianske Evrope steklanadmo, poele da slabe, zato su sve bile marginalizovane, tako da todanas izgleda nepovratno, Bez sumnje ovo je samo poetak odgovora zato to je oveanstvo od sada imalo tehnika sredstva za planetarnudominaciju. Ali ostavimo po strani re dominacija, kaimo radne:oveanstvo bee zrelo za izleganje jedne planetarne civilizacije; jaje beespremno da bude oploeno, oplodila ga je Zapadna Evropa.

Tako da je danas pogledajmo oko sebe Zapad posvuda. UVladivostoku kao i u Singapuru, u Bostonu, Dakaru, Takentu, Sao Paolu,Numei, Jerusalimu i Aliru. Ve pola milenijuma, sve to trajno utie naideje ljudi, ili na njihovo zdravlje., ili na njihov pejza, ili na njihovsvakodnevni ivot, delo je Zapada, Kapitalizam, komunizam, faizam,psihoanaliza, ekologija, elektricitet, avion, automobil, atomska bomba,telefon, televizija, informatika, penicilin, pilula, prava oveka, ali i gasnekomore... Da, sve to, srea sveta i njegova nesrea, sve to je dolo saZapada.

Gde god da ivimo na ovoj planeti, svaka modernizacija od sada jepozapadnjaenje. Tu tendenciju tehniki napredak samo naglaava iubrzava. Svuda pomalo nalazimo, dodue, spomenike i dela koji nosepeat specifinih civilizacija. Ali sve novo to je stvoreno bilo da je re ozgradama, o institucijama, o oruu znanja ili o nainu ivota sve je poslici Zap