даница јовановић

MАРИНА СТОЈАНОВИЋ VIII-3

Даница Јовановић

БИОГРАФИЈА

Даница Јовановић рођена је 4. јануара 1886 год. у Бешки, а преминула је 12. септембра 1914 год. у Петроварадину.

Била је прва Бешчанка која је завршила факултет и једина српска сликарка која је у то време могла да се подичи придевом „академска”

Од најранијих дана је сањала да постане

сликарка. Жеља јој се коначно остварила,

кад је у марту 1914. године дипломирала на

Женској сликарској академији у Минхену и

стекла звање академске сликарке.

СУДБИНА ЈОЈ ИПАК НИЈЕ БИЛА НАКЛОЊЕНА. ИЗ МИНХЕНА ЈЕ

УСКОРО МОРАЛА ДА СЕ ВРАТИ У РОДНУ БЕШКУ, ЈЕР ЈЕ ЈУЛА

1914. ГОДИНЕ ИЗБИО ПРВИ СВЕТСКИ РАТ.

Позната по

родољубивим

осећањима, ухапшена

је, заједно с још

неколико угледних

мештана, и након

преког суда стрељана на

Петроварадинској

тврђави 12. септембра.

У скромној сеоској кући

у Бешки остале су њене

слике и успомена коју је

до последњег дана

живота чувала њена

мајка Милева.

Пут у свет

ЈОШ КАО ДЕТЕ, ДАНИЦА ЈОВАНОВИЋ ИЗБЕГАВАЛА ЈЕ КУЋНЕ

ОБАВЕЗЕ И, СКРИВАЈУЋИ СЕ ОД СТАРИЈИХ, НА СВЕМУ ШТО ЈОЈ ЈЕ

БИЛО ПОГОДНО ЗА ТО, ЦРТЕЖОМ ИЗРАЖАВАЛА СВОЈЕ УТИСКЕ

СВЕТА. КАД СЕ 1899. ГОДИНЕ ОБНАВЉАЛА БЕШЧАНСКА ЦРКВА,

УПОЗНАЛА ЈЕ МЛАДОГ СТУДЕНТА СЛИКАРСТВА СТЕВАНА

АЛЕКСИЋА, ТЕК ПРИСТИГЛОГ ИЗ МИНХЕНА, КОЈИ ЈЕ ПОМАГАО

ОЦУ ДУШАНУ. ЧЕТРНАЕСТОГОДИШЊА ДЕВОЈЧИЦА, ОПСЕДНУТА

ЖЕЉОМ ДА СЕ УСАВРШИ „У СЛИКАРСКОЈ ВЕШТИНИ”, ТЕК 1903.

УСПЕЛА ЈЕ ДА ОДЕ У НОВИ САД И УПИШЕ ВИШУ СРПСКУ

ДЕВОЈАЧКУ ШКОЛУ.

КАО ПТИЦА, МАЛА И ПЛАВА

Радост због доласка у Минхен и уписа на Академију убрзо је помутила вест о смрти добротворке Дане

Јовановић. Бригу о школовању преузела је кћерка Лазе Дунђерског и супруга сенатора Стевана Јовановића,

Олга, а Даница је добила стипендију и од Петроварадинске имовне опћине. Заштитништво

Олге Јовановић претвориће се у брижно пријатељство које ће Даници у најтежим тренуцима

помоћи да истраје. После смрти оца и сестре Љубице 1912, као и сестре Зорице 1913. године, Даница, сама у

Минхену, доживљава тешке тренутке. „Била је страсно заљубљена у сликарство. Као да је сада

видим како у минхенској Пинакотеци копира Рубенсову ’Отмицу’: блондинка, малецна растом, са ’ужасно много пегица’. Веома интелигентна. Изванредно

ведар тип човека, без трунке мрачности. Није била лепа... ни привлачна... Била је Српкиња. Сва. И само

то.”

Преко Саве

ПОСМАТРАЈУЋИ ФОТОГРАФИЈУ ДВОРЦА УТОНУЛОГ

У ФРАНЦУСКИ ПАРК, ОКРУЖЕНОГ РИБЊАЦИМА И

ПРОСТРАНИМ ПОЉИМА, МОЖЕМО

ПРЕТПОСТАВИТИ ДА ЈЕ ТО БИО ЈЕДАН ОД

НАЈСПОКОЈНИЈИХ РАЗДОБЉА У ЊЕНОМ ЖИВОТУ.

ЊЕН ПОВРАТАК У МИНХЕН ПОКЛАПА СЕ С

ПОЧЕКОМ ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА, У КОЈИ СУ,

КАО ДОБРОВОЉЦИ, ОТИШЛИ ЊЕНЕ КОЛЕГЕ

СЛИКАРИ И МНОГИ БЕШЧАНИ. О РАТУ ЈЕ МОГЛА ДА

СЕ ОБАВЕСТИ ПРЕКО ФИЛМСКИХ ЖУРНАЛА КОЈИ

СУ ПРИКАЗИВАНИ У МИНХЕНСКИМ БИОСКОПИМА,

АЛИ И ПРЕКО ИЛУСТРОВАНИХ НОВИНАРСКИХ

РЕПОРТАЖА У КЊИГАМА ЈАШЕ ТОМИЋА И

„ИЛУСТРОВАНОЈ РАТНОЈ ХРОНИЦИ”.

Фотографије коњичког

пуковника Драгутина

Андоновића приказивале су кулу

Леке капетана, Везиров мост,

мост код Љум куле, албанске

планине прекривене снегом.

Аустроугарско држављанство

вероватно је и овај пут било

препрека да се Даница отисне

пут крајева у којима се

ратовало, али је она ипак те

пределе забележила на својим

сликама: Мост код Љум куле и

Везиров мост, неколико сељака

и сељанки у ношњама „из Старе

Србије”, изглед Призрена,

ЈОШ ЈЕДНОМ ЈЕ СЛИКАРСТВОМ ПОДРЖАЛА ИДЕЈУ

НАЦИОНАЛНОГ ОСЛОБОЂЕЊА. САСВИМ СИГУРНО ЈЕ

ТОГ ЛЕТА 1913. ГОДИНЕ ПРЕЛАЗИЛА САВУ И СЛИКАЛА

СЕЉАКЕ И СЕЉАНКЕ ИЗ ПОСАВИНЕ, ПОСЕЋИВАЛА

РОДБИНУ У БЕОГРАДУ, ПОКЛАЊАЛА СЛИКЕ.

ЊЕНО КРЕТАЊЕ ДОДАТНО ЗАМАГЉУЈЕ ЧИЊЕНИЦА

ДА ЈЕ ПОЧЕТКОМ ЛЕТА, ПРЕД ПОВРАТАК КУЋИ ИЗ

МИНХЕНА, У ПОЛИЦИЈСКИ КАРТОН КАО ОДРЕДИШТЕ

УПИСАЛА ПАРИЗ.

Неколико дана касније јавила се Аркадију Варађанину из Бешке, што сасвим сигурно значи да до Париза никад није стигла. Такође је познато да је у августу 1914. године, кад је рат већ био у јеку, прелазила у Београд, о чему сведочи њена слика срушеног савског моста. Као аустроугарски поданик који често прелази границу на Сави и крстари Србијом у жељи да добије запослење, морала је да пробуди сумње власти.

.

ЊЕНА МЛАДОСТ И ОБРАЗОВАЊЕ БИЛИ СУ

СЛАБА ГАРАНЦИЈА ЛОЈАЛНОСТИ, ТАКО ДА ЈЕ

ЊЕНО КРЕТАЊЕ И РАНИЈЕ БИЛО ПРЕДМЕТ

ПАЖЊЕ МАЂАРСКИХ АГЕНАТА, ТЕ СЕ ОНА

КОНАЧНО, ТОГ КОБНОГ СЕПТЕМБАРСКОГ

ДАНА, НАШЛА МЕЂУ ШЕСТОРО БЕШЧАНА

КОЈЕ СУ АУСТРИЈСКИ ВОЈНИЦИ УХАПСИЛИ И

КАО ТАОЦЕ ОДВЕЛИ У ПЕТРОВАРАДИН.

ДАНИЦА ЈОВАНОВИЋ ИМАЛА ЈЕ СВЕГА

ДВАДЕСЕТ СЕДАМ ГОДИНА КАД СУ ПУЦЊИ У

РАНО ЈУТРО 12. СЕПТЕМБРА 1914. ГОДИНЕ

ПРЕКИНУЛИ ЊЕН ЖИВОТ У ШАНЦУ НА

ПЕТРОВАРАДИНСКОЈ ТВРЂАВИ.

ДЕЛА

Sećanje na Danicu Jovanović čuva Legat

Angeline i Milana Grulovića u

Beški, Galerija Matice srpske i Spomen-

zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu,

kao i Narodni muzej u Beogradu.

КРАЈ