glacijalna erozija
Post on 01-Nov-2014
232 Views
Preview:
TRANSCRIPT
ГЛАЦИЈАЛНА ЕРОЗИЈА
Глацијална ерозија или егзарација представља
геоморфолошки процес изграђивања облика у рељефу
механичким радом ледника. Кретањем ледене масе преко
топографске површине ледници одадиру подлогу преко
које се крећу и стварају карактеристичне облике рељефа,
који се издвајају као глацијални облици.
Они могу бити ерозивни и акумулативни.
Ерозивни глацијални облици постају глацијалном
коразијом, а акумулативни нагомилавањем еродованог
стеновитог и растреситог материјала који се назива
моренски материјал.
• Области које се данас налазе под снежним и леденим
покривачем захватају око 17 мил. км2. Највеће
глацијалне области су на Антарктику (15,2 мил. км2) и
Гренланду (1,7 мил. км2). Под леденим покривачем у
Европи данас се налази 130.000 км2.
• Просторе развоја глацијалног процеса одређује снежна граница. То је висинска зона изнад које је биланс инсолације и радијације негативан, тј. количина топлоте коју Земља прима од Сунца је мања од количине топлоте коју Земља емитује. Због тога се све атмосферске падавине јављају у чврстом агрегатном стању. Снег и лед се задржавају током вишегодишњег, па и вишевековног, периода.
• Положај снежне границе зависи од више фактора. Основни фактор је географска ширина, тј. климатски појас. У оквиру истог климатског подручја постоје велика варирања висине снежне границе. Њен положај је условљен експозицијом падине, односно њеним положајем или изложеношћу ка северу или ка југу. Граница се мења и са сезонским колебањима температуре, с повећањем или смањењем влажности.
• Доња снежна граница је појас у коме се могу отопити све
количине снега које падну. Изнад ње, количине снега које
падају су веће од оних које могу да се отопе, а испод ње
мање од оних које би могле да се отопе. Дакле, изнад доње
снежне границе количина падавина у облику снега се стално
повећава, све до горње снежне границе.
• Појас између доње и горње снежне границе у коме се одвија
стално нагомилавање снега назива се хионосфера.
• Ово је посебно важно за питање генезе ледника. Под
притиском наслага дебелих од 30 до 50 m почиње
прекристализација доњих слојева снега и настаје зрнасти
снег. Прекристалисали зрнасти снег назива се снежаник. У
литератури се веома често користи и немачки термин фирн.
• Даљим повећавањем притиска, услед гомилања новог снега,
снежаник прелази у лед.
• Проучавања ерозивних процеса који су модификовали Земљину површину пружила су прве индикације промена климатских услова током времена. То посебно долази до изражаја у проучавању ледених доба на Земљи. На основу карактеристика изотопа кисеоника и концентрације СО2 који су анализирани у леденим наслагама Гренланда и Антарктика, одређене су температуре у анализираним природним условима и добијене веома значајне климатске информације о последњих 160.000 година
• Промене климатских услова могуће је утврдити и проучавањем еволуције биљних и животињских врста, а посебно на основу њихових остатака – фосила. Фосили биљака и животиња се користе у реконструкцији праеколошких услова, укључујући и климатске у којима су они живели. За ове анализе користи се метода угљеника С – 14.
• С обзиром на положај снежне границе и простор захваћен глацијалним процесом, издвајају се два главна подручја развоја глацијалног процеса: поларне области и подручја високих планина.
• 1837. год у Швајцарској у малом месту Нешател, Луј Агасиз је у природњаком друштву одржао предавање на коме је изнео мисљење да је велики део Европе некада био под леденим покривачем. Данас је та теорија позната као ‘’Нешателско предавање’’.
• У то време научници нису били спремни да прихвате ову теорију, иако су теорије о глацијацији биле изношене и раније. Како су поларна и високопланинска истраживања напредовала све више геолога и геоморфолога почело је да прихвата схватање да је Европа некада била под ледним покривачем. 60-их година прошлог века глацијална теорије је била опште прихваћена.
• Постоји велики број хипотеза о природним факторима промена климе у прошлости, али се све оне могу сврстати у неколико група: смањена количина енергије коју емитује Сунце, неједнака расподела честица космичке прашине у простору, промена концентрације СО2 у атмосфери, учестале и снажне вулканске ерупције, вертикална кретања Земљине коре.
• Најзначајнија је астрономска хипотеза која промене климе објашњава изменама елемената Земљине путање око Сунца и премештањем Земљине осе ротације (паралакса). На основу мерења ексцентрицитета еклиптике Јохана Кеплера, најпре Адемар, а затим Крол и Миланковић поставили су основе ове хипотезе. Миланковић је математички дошао до поузданих доказа да осунчаност Земље у основи зависи од три елемента: ексцентрицитета еклиптике, прецесије и нагиба Земљине осе. Ексцентрицитет еклиптике периодично се мења током 100.000 година, прецесионо кретање за 22.000 година, а промена нагиба Земљине осе ротације за 41.000 година.
• Дакле, Плеистоцено ледено доба наступило је као
последица општег захлађења на Земљи почетком
квартара, пре 1,8-2 милиона година. До тада влажна и
топла клима која је владала током плиоцена, смењена је
хадном и сувом. Просечне годишње температуре
снизиле су се за 5-6 степени.
• Међутим, хладна клима није владала током читавог
леденог доба. Осетна климатска колебања условила су
наизменично смењивање хладних глацијала и топлих
интерглацијала. И унутар самих глацијала постојала су
раздобња нешто хладније климе (стадијали) раздвојена
периодима топлије климе (интерстадијали).
• Морфолошка класификација ледника заснована је на њиховим спољашњим цртама-облику, величини, топографском положају. Постоје два основна типа глацијације: регионална и планинска. Регионална захвата области великих географских ширина у којима је снежна граница у нивоу мора или у његовој непосредној близини.
• Планинска глацијација се јавља на високим планинама изнад снежне границе. Под планинском глацијацијом налази се свега 1,5 % од укупне површине ледника на Земљи.
• Основни морфолошки тип ледника ове глацијације је долински ледник.
• Снежанички ледници су ледници у цирковима. Они су практично сведени на снежаничку масу и отапају се на излазу из циркова. То је последица близине снежне границе.
• Висећи ледници имају леднички језик, али је његова дужина мала. Они се завршавају на одсецима планинских страна где се отапају због близине снежне границе.
• Регенерирани ледници се јављају испод планинских одсека на којима се ломе и стропоштавају висећи ледници. Нагомилавањем ледницких маса у подножју одсека ствара се нови леднички језик који се креће кроз валов.
• Суподински ледници постају у подножју планинских венаца спајањем већег броја долинских ледника. Ледничке масе срастају у јединствен ледник велике ширине, који се пружа и шири дуж планинске суподине.
• Посебан тип ледника планинске глцијације су платоски
ледници.Они с јављају на високим платоима и висијама
Скандинавије и Норвешке. Ледене масе су овде
нагомилане у облику веома пространог јединственог
снежаника, који се назива Ајсфелд (ледено поље).
Појава различитих типова ледника и њихова
морфолошка разноликост последица је климатске
зоналности на Земљи.
• У класификацији ерозивних облика издвајају се микро и
макро облици. Микро облици су углачане стеновите
површине, стрије, комчићи… Макро облици су цирк и
валов. Цирк је пространо удубљење у облику
амфитеатра на планинским странама изнад снежне
границе.
• Валов је ледничка долина кроз коју се креће ледник.
• У акумулативне облике спадају бочне и чеоне морене,
терминални басени, озови, друмлини, зандри, ератични
блокови.
Ератички блок
Валови - фјордови
Матерхорн
Фосилни глацијални рељеф Србије
• Дуго се сматрало да Балканско полуострво није
било захваћено плеистоценом глацијацијом.
Међутим, Јован Цвијић је први утврдио трагове
глацијације на Шар-планини и Рили у Бугарској.
На основу тога је утврђено да је на Балканском
полуострву у току плеистоцена била изражена
локална планинска глацијација. Према
досадасњим проучавањима несигурни
глацијални трагови су пронађени на Старој
планини и Копаонику, док сасвим поуздани на
Проклетијама, Шари...
• Глацијација на Проклетијама је била најјача, биле су скоро потпуно прекривене снежаницама и ледницима. По количини плеистоценог снега и леда Проклетије су на Балканском полуострву на другом месту. Постојала су четири велика ледника: Плавски, у долини Лима, Пећки, у долини Пећке бистрице, Дечански, у долини Бистрице и Рожајски у долини Ибра. Највећи је био Плавски чија је дужина премашила 35 км, ширина 4 км, а дебљина 200 м.
• Фосилни глацијални трагови запажају се на Шари. Највећи део Шаре између Луботена и Враца био је под ледницима. Р. Николић је детаљније пручавао глацијацију Шаре и нашао 40 циркова и 16 циркних језера на висинама од 1950 до 2440 м. Највећи ледник на Шари био је Сиринићски, који се кретао долином Лепенца све до Штрпца. Његова дужина износила је 6-7 км, на основу морена у Сиринићској Жупи код Штрпца.
Проклетије
Шар планина
top related