rastko petrović - ljudi govore

Rastko Petrovic - Ljudi govore

iz uvoda:

"Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja. Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo umeni ono što je danas naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma uopšte. Prve reči koje su mi dolazile zapisao sam istoga časa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u duvandžinici preko puta. Zatim, ne mogući odoleti potrebi da sačuvam sve što se javljalo u meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.Mislim da je ona značajna, po svojoj novosti oblika, po onome što sadrži. Ja sam i suviše zadovoljan što je napisana da bih želeo reći drugo šta o njoj. Kud i kamo kompleksnija, kud i kamo prostija od svega toga, ona ne nosi usebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani ni jednu estetiku."

Ljudi govore (Rastko Petrović)Zemlja: ŠpanijaŠta: knjigaNaziv: Ljudi govoreAutor: Rastko Petrović

Opis: Dva putovanja na jedno malo ostrvo koje se nalazi na jednom jezeru u Španiji. Šetnje ostrvom, razgovori sa ribarima, razmišljanja o putovanju i o pisanju. Životne priče nekoliko ljudi sa ostrva, onako kako su ih oni ispričali piscu tokom njegovih šetnji. Knjiga zapravo i nema toliko veze sa samom Španijom, koliko sa putovanjem (i životom) uopšte.

Evo i jednog dela predgovora izdanju iz 1931. godine:

"Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja. Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma uopšte. Prve reči koje su mi dolazile zapisao sam istoga časa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u duvandžinici preko puta. Zatim, ne mogući odoleti potrebi da sačuvam sve što se javljalo u meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela (...)"