skole i pravci

Strukturalizam – u EvropiĐorđe Boţović

Škole i pravci u lingvistici

17. 10. 2014.

Razvoj lingvistike od XIX veka

• pozitivizam, istoricizam

▫ uporedna gramatika, mladogramatičari

• nestrukturalna lingvistika

▫ lingvistička geografija i srodne metode

• strukturalizam

▫ Ferdinand de Saussure (Evropa)

▫ Leonard Bloomfield (Amerika)

Strukturalna lingvistika

• evropski strukturalizam

▫ Ferdinand de Saussure i ţenevska škola

▫ praški lingvistički serkl/kruţok

▫ funkcionalna lingvistika

▫ kopenhaška škola (glosematika)

• američki strukturalizam

▫ distribucionalizam, tagmemika i dr.

Ferdinand de Saussure

• švajcarski lingvista, “otac”

moderne opšte lingvistike

• začetnik laringalne teorije

u indoevropeistici

• začetnik strukturalizma

i strukturalnog metoda

Laringalna teorija

• Saussure (1878) objašnjava prevoj vokala u praindoevropskom jeziku rekonstruisanjem dodatnog glasa koji se, po njemu, nalazio u susedstvu vokala i tako fonetski uticao na njihovu boju i duţinu.

▫ Kada je hetitski jezik dešifrovan početkom XX veka, u njemu je i potvrđeno postojanje upravo takvog glasa.

▫ Danas je prihvaćena rekonstrukcija serije od tri laringala (*h1, *h2, *h3) u praindoevropskom.

Preteče strukturalizma

• Saussure se obrazovao u mladogramatičarskom duhu, poznavao je učenje o arbitrarnosti jezika američkog filologa W. D. Whitneya i, naročito, učenje o jeziku progresivnih slavističkih škola, posebno Baudouina de Courteney.

▫ Od 1906. Saussure je u Ţenevi drţao predavanja iz opšte lingvistike u kojima je razvio strukturalni pristup u lingvistici, ali sâm nije napisao nijedan rad o tome. Tek nakon smrti 1916. objavljene su kao knjiga (Kurs opšte lingvistike) pod njegovim imenom beleške s predavanja njegovih studenata.

Cours de linguistique générale

• Jezik je, prema Saussureu, uređeni sistem.

▫ (cf. mladogramatičarsku ideju o glasovnim zakonima)

• Jedinice u sistemu dobijaju značenje jedino uopoziciji (razlici) jednih prema drugima. Ono što čini jezik kao sistem zapravo jesu te oprekeili razlike (vrednosti) između elemenata sistema.

▫ To je i začetak strukturalnog metoda, kojim se jezik opisuje tako što se proučavaju opozicije između njegovih jedinica na različitim nivoima.

Cours de linguistique générale

• Osnovni pojam Saussureove teorije jezika jeste jezički znak (signe linguistique).

▫ Saussure se i zalaţe za novu nauku o znakovimauopšte, semiologiju, čija bi i lingvistika, kao nauka o jezičkim znakovima, bila samo jedan deo.

▫ Znak se sastoji od oznake ili označitelja (signifié), s jedne strane, i označenog (signifiant), s druge strane. Samo zajedno oni čine jezički znak, koji je mentalna reprezentacija nekog dela stvarnosti.

▫ Veza između oznake i označenog je automatska, ali i arbitrarna, proizvod je društvene konvencije.

Cours de linguistique générale

“sosir”

Cours de linguistique générale

• Kao jezički znak, i jezičku delatnost (langage) kao takvu, po Saussureu, takođe čini dijalektička opozicija (dihotomija) između jezika kao sistema (langue) i govora kao svih konkretnih realizacija toga sistema (parole).

▫ Znakovi, kao apstraktne mentalne reprezentacije, pohranjeni su i organizovani u jeziku (langue), ali realizuju se kroz govor (parole). Kako je govor (parole), prema Saussureu, uvek individualan, neuređen, haotičan i sl., on ne moţe biti predmet lingvistike, već je to jezik kao sistem (langue).

Cours de linguistique générale

• Jezički elementi – znakovi – organizovani su u jeziku po dvema osama (nizovima). To je treća Saussureova dihotomija, između sintagmatskihodnosa (odnosa in praesentia) i asocijativnih(paradigmatskih, in absentia) odnosa između znakova u jeziku.

▫ Drugim rečima, nije sam spoj oznake i označenog dovoljan da kao znak po sebi prenosi značenje, već se značenja uspostavljaju i kroz oprečne odnose između znakova, bilo sintagmatske ili asocijativne.

Cours de linguistique générale

... ...

... jeste italijanski ...

Saussure je bio švajcarski lingvist.

Gilliéron će biti francuski biolog

... ... ... ...

Cours de linguistique générale

• Konačno, Saussure razlikuje i dva lingvistička pristupa jeziku, jedan koji naziva internim(unutrašnjim) i drugi koji naziva eksternim(spoljašnjim) pristupom.

▫ Spoljašnji pristup obuhvata različita sociološka, kulturološka, etnografska i sl. tumačenja jezičkog fenomena, i kao takav, prema Saussureu, nije od presudnog interesa za samu nauku o jeziku. Za nju je, po njemu, vaţniji interni pristup, koji opisuje i apstrahuje jezik kao entitet sam za sebe i sam po sebi, sam jezik kao objekat proučavanja.

Cours de linguistique générale

• Poslednja, ali ne i najmanje vaţna, Saussureova dihotomija tiče se perspektive posmatranja jezičkog fenomena. Jezik se, kao ističe Saussure, moţe posmatrati bilo dijahronijski (kroz vreme, dakle istorijski), bilo sinhronijski (kao sistem za sebe u datom trenutku).

▫ Saussure se zalaţe za sinhronijski, interni pristup jeziku kao sistemu znakova. Tako strukturalna lingvistika pravi radikalan raskid s dotadašnjom istoricističkom (dijahronijskom) praksom u jezičkim istraţivanjima.

Cours de linguistique générale

sinhronijski presek

dijahronijska perspektiva

Ženevska škola

• Saussureovi studenti u Ţenevi, među kojima su najznačaniji predstavnici Charles Bally i Albert Sechehaye, koji su i priredili na osnovu beleţaka Kurs opšte lingvistike (1916) za objavljivanje, jedno vreme su predstavljali i ženevsku školustrukturalne lingvistike.

▫ Charles Bally se naročito bavio stilističkim proučavanjima u duhu strukturalizma.

Praška škola

• Najznačajniju recepciju Saussureova teorija je imala u okviru tzv. praškog lingvističkog kruga(serkla, kružoka), čiji su najvaţniji predstavnici Nikolaj Trubeckoj i Roman Jakobson.

▫ “Praţani” se još nazivaju i školom funkcionalne lingvistike, jer su se bavili značenjskim aspektima jezika u duhu strukturalizma. Naročito su razvili fonološke studije. Trubeckoj se bavio definisanjem foneme kao jedinice čijom se supstitucijom unosi razlika u značenju, kao i analizom alofonije (tj. distribucije glasova u realizaciji fonema).

Binarizam Romana Jakobsona

• U okviru praške škole, najviše u radu Romana Jakobsona, razvija se i teorija o distinktivnim obeležjima.

▫ Svako jezičko obeleţje koje svojim prisustvom ili odsustvom, odnosno supstitucijom, unosi razliku u značenju jeste distinktivno obeleţje. Obeleţja u jeziku su binarna – ili su prisutna (+) ili nisu (-). Binarnim opozicijama mogu se, tako, definisati i jezički fenomeni. Izraz je markiran ako sadrţi (+) distinktivno obeleţje, i kao takav je u binarnoj opoziciji sa nemarkiranim, koji ga ne sadrţi (-).

Jakobsonove funkcije jezika

• Jakobson je (u radu Lingvistika i poetika, 1960) definisao i šest osnovnih funkcija jezika, koje po njemu slede iz strukture samog jezičkog čina.

▫ 1) kontekst >>> referencijalna funkcija

▫ 2) pošiljalac >>> emotivna funkcija

▫ 3) poruka >>> estetska (poetska) funkcija

▫ 4) primalac >>> konativna funkcija

▫ 5) kanal >>> fatička funkcija

▫ 6) kôd >>> metajezička funkcija

Jakobsonove funkcije jezika

2. pošiljalac 4. primalac

1. kontekst

5. kanal

6. kôd

3. poruka

1. referencijalna f-ja

6. metajezička f-ja

Funkcionalizam Andréa Martineta

• Funkcionalni pristup se razvija i u Francuskoj, naročito u radu Andréa Martineta.

▫ Marinet ističe da jezički znak treba proučavati s naročitim obzirom na njegove jezičke funkcije.

▫ Najvaţnija Martinetova teorija jezika jeste teorija o dvostrukoj artikulaciji jezika. Jezik je uređen kao sistem značenjskih jedinica koje se organizuju u pojmovne iskaze (prva artikulacija), a koji se zatim realizuju kroz sistem formalnih jedinica za njihovo označavanje (druga artikulacija).

Formalizam vs. funkcionalizam

• Strukturalizam je ujedno inspirisao dve krajnosti u pristupu jeziku – tzv. funkcionalne i formalne pristupe.

▫ Funkcionalizam (praška škola, Martinet) proističe iz ideje strukturalizma da su međusobne opreke između jedinica u sistemu funkcionalne, tj. da se opozicijama u sistemu pre svega stvara značenje.

▫ Formalizam (kopenhaška škola), s druge strane, ističe strukturiranost samog jezičkog sistema, tj. ideju strukturalizma da je jezik autonoman sistem apstraktnih znakova, čije funkcije stoga nisu bitne.

Kopenhaška škola

• Najvaţniji predstavnik kopenhaške lingvističke škole jeste Louis Hjelmslev, čija je teorija jezika poznata pod nazivom glosematika.

▫ Hjelmslevljeva teorija jezika izloţena je u knjizi Prolegomena teoriji jezika (1943). Glosematika podrazumeva krajnje formalističko proučavanje logičke strukture jezika. Takođe, glosematičari teţe da pronađu univerzalne, opšte karakteristike formalne strukture svakog jezika, u čemu su i preteče kasnije univerzalne gramatike Chomskog.

Strukturalizam u Evropi (rezime)

• Ferdinand de Saussure i ţenevska škola

▫ jezički znak: označitelj vs. označeno

▫ jezička delatnost: jezik (langue) vs. govor (parole)

▫ odnosi između jezičkih jedinica: sintagmatski vs. asocijativni (paradigmatski)

▫ pristupi proučavanju jezika: interni (unutrašnji) vs. eksterni (spoljašnji)

▫ perspektiva sagledavanja jezičkog fenomena: dijahronijska vs. sinhronijska

Strukturalizam u Evropi (rezime)

• funkcionalističke škole

▫ praška škola – fonološke studije Trubeckog, Jakobsonov binarizam i teorija distinktivnih obeleţja, Jakobsonove funkcije jezika

▫ Martinetova teorija dvostruke artikulacije

• formalističke škole

▫ kopenhaška škola – Hjelmslevljeva glosematika

▫ (američki strukturalizam)

Osnovna literatura

• Milka Ivić, Pravci u lingvistici, tom I, poglavlje “Strukturalna lingvistika” (izuzev “Škola američke lingvistike”).

• August Kovačec, “Ferdinand de Saussure i strukturalizam”, u Uvod u lingvistiku, prir. Zrinjka Glovacki-Bernardi, Školska knjiga, Zagreb, 2001, str. 75-153.