tit koliander - put podviznika

Т и т К о л и а н д е р – П у т П о д в и ж н и к а

ТИТ КОЛИАНДЕР

ПУТПОДВИЖНИКА

2 | Т и т К о л и а н д е р – П у т П о д в и ж н и к а

ГЛАВА ПРВАО чврстој и трајној решености

ГЛАВА ДРУГАО недовољности човекових снага

ГЛАВА ТРЕЋАО врту срца

ГЛАВА ЧЕТВРТАО тихој и невидљивој борби

ГЛАВА ПЕТАО одрицању од себе и очишћењу срца

ГЛАВА ШЕСТАО искорењивању жеље за угодношћу

ГЛАВА СЕДМАО преношењу љубави од себе ка Христу

ГЛАВА ОСМАО стражењу да се побеђено зло опет не појави

ГЛАВА ДЕВЕТАО побеђивању света

ГЛАВА ДЕСЕТАО гресима других и о твојим сопственим

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТАО унутрашњој борби као средству

ГЛАВА ДВАНАЕСТАО послушности

ГЛАВА ТРИНАЕСТАО напредовању у дубину

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТАО смирености и стражењу

ГЛАВА ПЕТНАЕСТАО молитви

ГЛАВА ШЕСНАЕСТАО молитви

ГЛАВА СЕДАМНАЕСТАО молитви

ГЛАВА ОСАМНАЕСТАО молитви

ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТАО телесним и умним радњама које прате молитву

ГЛАВА ДВАДЕСЕТАО посту

ГЛАВА ДВАДЕСЕТПРВАО избегавању свега неумереног

ГЛАВА ДВАДЕСЕТДРУГАО коришћењу материјалних ствари

ГЛАВА ДВАДЕСЕТТРЕЋАО тмурним временима

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТАО једном тумачењу приче о Закхеју

ГЛАВА ДВАДЕСЕТПЕТАО Исусовој молитви

ГЛАВА ДВАДЕСЕТШЕСТАО бесценом бисеру

ГЛАВА ПРВАО чврстој и трајној решености

Ако желиш да спасеш своју душу и задобијеш живот вечни, прени се из учмалости, осени секрсним знаком и реци: "у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин."

Вера се не стиче размишлљањем, већ делањем. О томе шта је Бог не уче нас ни речи, нимудровања, већ опит. Да бисмо проветрили просторију, потребно је да отворимо прозор; да бисунчеви зраци допрли до нас, морамо изаћи из куће. Тако је и са задобијањем дара вере: ниједанциљ се не постиже удобно седећи и чекајући на одговор од Светих Отаца. Нека нам Блудни Синпослужи као пример: И уставши отиде (Лк. 15:20).

Ма колико да су тешки ланци којима си прикован за овај свет, никад није прекасно. Није безразлога написано да је Аврааму било седамдесет и пет година када је кренуо, и да ће најамниккоји дође у једанаести час примити исту плату као онај који је дошао у први час.

Нити је икада сувише рано. Никад није прерано да се започне са гашењем шумског пожара;зар би радије да ти душа остане опустошена и нагорела?

Приликом крштења примио си заповест да водиш невидљиву борбу против непријатељадуше; започни ту борбу одмах. Превише си већ одуговлачио; утонуо си у немар и духовну лености протраћио много драгоценог времена. Зато мораш почети изнова: допустио си да се чистота којуси примио на крштењу укаља.

Устани, дакле; али одмах, без оклевања. Не одлажи остварење своје намере до "вечерас"или "сутра", или "касније, кад завршим ово што сада радим." То одлагање може имати кобнепоследице.

Онога тренутка кад у себи то решиш, том својом одлуком показаћеш да си напустио старогачовека и да си спреман да започнеш нови живот, са новим циљем и новим начином живљења.Устани, дакле, без страха и реци: Господе, помози ми да почнем! У овом тренутку ти јенајпотребнија Божја помоћ.

Држи се чврсто своје решености и не гледај више уназад. Нека ти као упозорење послужипример Лотове жене, која се осврнула за собом и постала слан камен (1 Мој.19:26). Ти си одбациостарога човека; одбаци сада и љуштуру која лежи на путу. Као Авраам, и ти си чуо гласГоспода: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти Јапоказати (1Мој. 12:1). Од сада па надаље, сва твоја пажња мора бити усредсређена управо на туземљу.

ГЛАВА ДРУГАО недовољности човекових снага

Свети Оци једногласно поручују: прво што мораш вазда имати на уму то је да се никада, ниу ком случају, не ослањаш на себе. Борба која ти сада предстоји изузетно је тешка, а све твојељудске снаге недовољне да у њој устрајеш. Будеш ли се на њих осланјао, одмах ћеш бити оборенна земљу и нећеш више имати жељу да наставиш борбу. Само Бог ти може подарити победу којутолико желиш.

Оваква одлука о неослањању на себе и сопствене моћи представља, за многе, озбиљнупрепреку још на самом почетку. Та препрека се мора савладати, иначе нема никаквог изгледа дасе иде даље. Како може човек да прима савете, поуке и помоћ ако верује да све зна, да све можеи да му уопште нису потребни савети? Ниједан трачак светлости не продире кроз такав зидсамозадовољности. Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни, вели пророкИсаија (Иса. 5:21), а апостол Павле упозорава: Не сматрајте сами себе мудрим (Рим. 12:16).Господ је Царство Небеско открио безазленима, док је оно сакривено од мудрих и разумних (Мат.11:25).

садржај

Морамо се, стога, ослободити превелике вере у себе. Често је она тако чврсто укорењена унашим срцима да ни не схватамо у којој мери она влада њиме. Управо је наш егоизам, окренутостпрема себи и наше самољубље узрок свим нашим тешкоћама, разочарањима и патњи душе и тела.

Погледај, дакле, себе и види у којој мери робујеш жељи да угађаш себи и само себи. Твојаслобода спутана је оковима самољубља и ти, као поробљени мртвац, луташ тако од јутра домрака. "Сада ћу да једем", "сада ћу да устанем", "сада ћу да прочитам новине." Зауларенопседнутошћу собом, биваш ношен од тренутка до тренутка, а чим се нешто препречи на том твомпуту, у теби се распаљује и расте негодовање.

Завириш ли у дубине своје свести, наићи ћеш на исти призор. Он се може лако препознатипо непријатном осећању које те спопада када ти неко противуречи. То је суштина ропства у комеживимо. Јер, где је Дух Господњи, онде је слобода (2 Кор. 3:17).

Може ли ишта добро изаћи из тог непрестаног кружења око сопственог ја? Није ли намГоспод заповедио да љубимо ближњег свог као самога себе, а да изнад свега љубимо ГосподаБога? Но, да ли тако чинимо? Нису ли наше мисли ипак стално обузете само сопственом срећом?

Буди уверен да ништа добро не може произићи из тебе самог. Ако би се пак, некимслучајем, у теби родила мисао несебична, можеш бити сигуран да она не долази од тебе, већ одсамог Извора доброте и да је као таква дата теби: таква мисао је дар од Животодавца. Тако исто,способност спровођења добре мисли у дело није твоја, већ ти је одозго, од Свете Тројицедарована.

ГЛАВА ТРЕЋАО врту срца

Нови живот који си управо започео често се пореди са вртом. Земља коју вртлар обрађуједар је од Бога, баш као и семе, сунчева топлота, киша и енергија која је потребна за раст биљке.Међутим, сам рад у врту поверен је вртлару.

Ако земљорадник жели богату жетву, мора рано да рани и касно да леже, да плеви,проветрава, наводњава и прска, јер је обрађивање земље пропраћено многим опасностима којеугрожавају жетву. Он мора непрекидно да ради, да непрестано бди, да буде стално на опрезу,увек приправан; али жетва на крају ипак зависи од природних услова, то јест од Бога. Врт којисмо почели да обрађујемо и да над њиме бдимо је ливада нашег срца, а жетва - вечни живот.

Вечни, јер је независан и од времена и од простора, као и од било којих других услова; то јеистински слободан живот, живот љубави, милости и светлости у коме не постоје границе природе,и управо због тога је вечан. То је живот духован, у једној посве духовној равни: станје битисања.Он почиње овде, у овом животу, и нема краја, и ниједна сила овога света не може га изнудити;може се наћи једино у човечјем срцу.

Осуђуј себе, вели свети Исак Сирин, и непријатељ ће одступити чим се приближиш. Помирисе сам са собом, па ће се са тобом помирити и небо и земља. Труди се да уђеш у скривену одајусвога срца и видећеш одају небеску, јер је то једна иста одаја, када улазиш у једну, видиш ихобе. Степенице које воде у Царство су у теби самоме, скривене у души. Одбаци бреме греха иугледаћеш у себи узлазну стазу која ће ти омогућити усхођење.

Небеска одаја о којој говори овај светитељ је други назив за живот вечни. Назива се још иЦарство Небеско, Царство Божје, или једноставно: Христос. Живети у Христу значи обитавати увечном животу.

ГЛАВА ЧЕТВРТАО тихој и невидљивој борби

Сада када знамо место на коме се мора водити борба коју смо управо започели, као и штанам је циљ и где се он налази, схватамо и зашто се та борба назива невидљивом. Она се одвија усрцу, у тишини, дубоко у нама; и ту наилазимо на још једну веома важну ствар, коју свети Оци

садржај

стално истичу: усне нека су ти запечаћене овом тајном! Јер, ако се отворе врата од сауне, сватоплота одлази и лековитост паре нестаје. Према томе, никоме не говори ништа о твојојноворођеној намери. Ништа не говори о новом животу који си започео, ни о опиту, ни о ономе штосе надаш да ћеш добити. Све што се догађа у теби, тиче се само и једино Бога и тебе. Изузетакможе бити једино твој духовник или исповедник.

Ово тиховање је неопходно, јер свако ћаскање о сопственим бригама потхрањује сујету иповерење у себе. А управо је то оно што мора, пре свега, да се искорени! У тиховању расте нашеповерење у Њега који нас и без речи слуша. Твој задатак је да Му се приближиш, у Њега полажисвоје надање: ти си усидрен у вечности, а у вечности не постоје речи.

Од сада надаље, почећеш да схваташ све што ти се дешава, велике ствари као и мале, свешто ти је послато од Бога као помоћ у тој борби. Он једини зна шта је теби потребно и шта ти удатом тренутку треба: недаћа или успех, искушење или пад. Ништа се не дешава случајно, и изсвега што се догоди може се понешто научити; то одмах схвати у срцу, јер на тај начин растеповерење у Господа кога си одлучио да следиш.

Ево још једног упутства које нам светитељи нуде на нашем путешествију: потребно је дасебе видиш као дете које тек почиње да учи да изговара гласове и да прави прве, несигурнекораке. Сва мудрост овога света и све вештине које можда поседујеш потпуно су безвредне уборби која те очекује, као што је безвредан твој друштвени положај и цела твоја имовина.Имовина која се не користи за служење Господу је терет, а знање које не укључује срце јебесплодно и стога опасно, јер је умишљено. Такво знање назива се голим, јер нема топлине нитиљубави. Мораш стога одбацити све своје знање и постати луд да би био паметан, просјак да бибио богат, слабић да би био снажан.

ГЛАВА ПЕТАО одрицању од себе и очишћењу срца

Сада, тако разоткривен, мали и беспомоћан, прелазиш на најтежи од свих подухватаљудских: да победиш сопствене себичне жеље. Твоја борба, у крајњој линији, зависи управо од"самогоњења", јер докле год преовлађује твоја себична воља, не можеш се чистим срцем молитиГосподу: "да буде воља Твоја." Ако ниси у стању да одгониш осећање сопствене величине, нећешимати удела у истинској слободи, где влада само једна воља.

Ево велике тајне светитеља: не тражи слободу и биће ти дата.Речено је: земља рађа трње и шибље. Човек обрађује земљу у зноју свога лица, са муком;

земља и човек су исто, од земље је човек и саздан. Свети Оци саветују да се почне са малимстварима јер, како каже свети Јефрем Сирин, не може се угасити велики пожар ако ниси научиода гасиш малу ватру. Ако желиш да се ослободиш велике муке, кажу свети Оци, угуши ситнежеље. Немој мислити да се једна може одвојити од друге - све те ситне жељице нанизане су једнана другу, као неки дугачак ланац или мрежа.

Не може се човек ухватити у коштац са великим пороцима које је тешко савладати као и салошим стеченим навикама, а да у исто време не савлађује мале, "безазлене" слабости: жељу заслаткишима, многоглагољивост, радозналост, сплеткаренје... На концу, све наше жеље изникле суна једној заједничкој основи, а то је наша необуздана навика да угађамо само и једино себи.

Мора се сломити та живост воље. Од човековог пада до данас, воља је послушна искључивосопственом "ја." Из тог разлога је наша борба управљена против воље, а морала би се започетибез оклевања и водити неуморно: ако ти се јави жеља да нешто приупиташ, немој! Ако ти се пијекафа, попиј само једну шољу! Ако те "нешто тера" да погледаш на сат, уздржи се! Ако ти се иде угосте, остани код куће!

То је гоњење себе; на овај начин можемо, с Божјом помоћи, ућуткати глас сопствене воље.Можда се питаш: да ли је све ово заиста потребно? Свети Оци ти одговарају питањем: да ли

ти заиста мислиш да можеш напунити посуду чистом водом, а да претходно ниси просуо стару,прљаву и устајалу?

садржај

Или, желиш ли заиста да у дом примиш драгог госта, док ти је гостинска соба пуна разногђубрета и отпадака? Не, онај који се нада да ће видети Господаочишћава себе, као Он што јечист (1Јн. 3:3).

Чистимо и ми своје срце! Избацимо из њега сво прашњаво смеће које се тамо наталожило,орибајмо прљави под, оперимо и отворимо прозоре, да би кроз њих ушла светлост и свеж ваздуху просторију коју припремамо за Господа као светилиште. Обуцимо се, затим, у чисту одећу, да сена нама не би задржао стари, устајали вонј и да не бисмо били "напоље истерани" (Лк. 13:28).

И нека ово постане наш свакодневни труд, из часа у час.На тај начин, ми само чинимо оно што нам је Господ заповедио преко Свога светог апостола

Јакова, који вели: "Очистите руке, грјешници, поправите срца ваша, дводушни" (4:8). А апостолПавле нам поручује да "очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа" (2 Кор 7:1). Јер, какокаже сам Христос, "изнутра, из срца људскога, излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе,лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова злаизнутра излазе, и погане човека" (Мк. 7:21-23). Зато, Он говори и фарисејима: "очисти најпреизнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте" (Мат. 23:27).

И док тако следимо упутства како да се изнутра очистимо, морамо стално имати на уму да ниу једном тренутку не чистимо своје срце ради нас самих. Гостинску собу ми не уређујемо радисопственог уживања, већ да би госту у њјој било угодно. Хоће ли му бити пријатно, питамо се,хоће ли остати? Свака наша мисао управљена је нјему.

Затим се повлачимо, остајемо у позадини и не очекујемо никакву награду за свој труд.Три врсте природе постоје у човеку, као што објашњава Никита Ститат: телесни човек, који

хоће да живи само ради сопственог уживања, чак и на штету других; природни човек, који би даугоди и себи и другима, и духовни човек, који жели да угађа само Богу, макар на своју штету.

Прва је нижа од човекове природе, друга је уобичајена, а трећа је изнад саме природе, онавећ представља живот у Христу.

Духовни човек размишља на духован начин; он полаже своју наду у то да ће једнога даначути глас ангела који се радују због једнога грјешника који се каје(Лк. 15:10), при чему је тајгрешник он сам. Тако и ти треба да осећаш и надајући се истоме треба да се трудиш, јер нам јеГоспод заповедио да будемо савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мат. 5:48) и даиштемо најпре Царство Божје и правду његову (6:33).

Стога не дај себи одмора, нити мира док у себи не угушиш онај део којим влада телеснаприрода. Нека ти то постане циљ: да изнађеш сваки наговештај животињског у себи и да габеспоштедно изгониш из себе. Јер тијело жели против духа, а Дух против тијела (Гал. 5:17).

Али, ако те спопадне страх да од силног труда око сопственог спасења не постанешправедан у сопственим очима, или ако се бојиш да ће те надвладати гордост, добро испитај себе исхвати да човек који се боји да ће постати горд и почети да види себе као праведника, пати оддуховног слепила, јер не види колико он заправо јесте горд и колико он већ умишља да је великиправедник.

ГЛАВА ШЕСТАО искорењивању жеље за угодношћу

Речено је да само мали број људи проналази узани пут који води у живот вечни и да јепотребно много труда да се прође кроз ту узану капију. Јер вам кажем, многи ће тражити да уђу инеће моћи (Лк. 13:24).

Објашњење овога може се наћи управо у нашој невољности да осуђујемо себе. Мождауспевамо да на неки начин победимо неке своје велике и озбиљне грехове и пороке, али ту сезаустављамо. Малим жељама допуштамо да слободно ничу како им је воља. Ми нисмо преварантини лопови, али волимо да оговарамо; нисмо алкохоличари, али зато пијемо кафу и чај и пушимо,кад год нам се прохте. И наше срце је једнако пуно сопствених хтења: корење није ишчупано ими лутамо унаоколо уплетени у коров који је изникао из тла нашег самосажаљења.

садржај

Устреми се на ту своју склоност ка самосажаљењу, јер је она корен свакога зла које теспопада. Да ниси тако пун самосажаљивости, врло брзо би увидео да смо сами криви за зло којенас спопада, јер одбијамо да схватимо да је то у суштини за нас добро. Сажаљивањем самога себепомрачује ти се вид. Самилост осећаш само према себи и, као резултат тога, видици ти сезатварају. Твоја лјубав закључана је у теби самоме. Ослободи је, па ће и зло отићи од тебе.

Потискуј своје погибељне слабости и жеље за угодностима, нападај их са свих страна! Згазисвоју сласт за уживањем, не дај јој места ни да дише. Буди строг према себи; не допусти својојплоти да уступи пред митом које непрестано тражи. Јер, свака страст јача уколико се понавља,али изумире ако се не потхрањује.

Али пази да се не догоди да, забравивши улазна врата злу, у исто време не отшкринешзадња врата, на које оно може вешто да се поново увуче, само у другом облику.

Какву корист имаш ако, рецимо, одлучиш да спаваш на тврдом душеку, али се затоизлежаваш у врелој купки? Или, ако покушаваш да оставиш пушење, али допушташ своме језикуда оговара? Или, ако успеш да обуздаш свој језик, али наставиш да читаш узбудљиве романе?Или можда оставиш романе, али се препушташ маштаријама и "севдаху?"

Све су то различити облици једне те исте ствари: твоје незасите жеље за задовољењемсопствене потребе за угодношћу.

Мораш да започнеш са искорењивањем те жеље да будеш окружен пријатним стварима, дати буде удобно, да будеш задовољан. Мораш да научиш да волиш и трпиш тугу, бол, сиромаштво,тежак живот. Мораш да научиш да у тишини следиш заповести Господње: да не изговараш празнеречи, да се не дотерујеш и украшаваш, да будеш послушан претпостављеноме, да не гледаш сажељом у срцу на жене, да се не гневиш, и још много тога. Јер све те заповести нису нам дате дабисмо се ми понашали као да оне не постоје, већ да бисмо их испуњавали: да је другачије,милостиви Господ нас не би оптеретио њима. Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрече себе (Мат16:24), вели нам Господ, препуштајући нама, и нашој вољи, нашем сопственом нахођењу да сеодрекнемо себе.

ГЛАВА СЕДМАО преношењу љубави од себе ка Христу

Владика Теофан пита: Ако изађемо ван себе, кога сусрећемо? Он сам одмах и одговара:сусрећемо Бога и свога ближњега. Управо због тога је самоодрицање основни предуслов зачовека који тражи спасење у Христу: само на тај начин се средиште човековог бића можепомерити од себе ка Христу, који је у исто време и Бог и наш ближњи.

То значи да се сва пажња, старање и љубав којом у садашњем тренутку засипамо себесасвим природно и на нама неприметан начин преноси на Бога, а самим тим и на наше ближње.Једино је тако могуће да лева рука не зна шта ради десна, и једино тада милостињу дајемо утајности (Мат. 6:3-4).

Док се то не догоди не можемо бити испуњени свакога знања, да можемо и једни другепоучавати (Рим. 15-14) на стваран, наматеријалан начин. Наши покушаји по том питању сусигурно лажни и неискрени, јер су наши сопствени и долазе од наше жеље да угодимо себи.Посебно је важно да то разумемо, јер у супротном можемо врло лако изгубити правац на том путулажне предусретљивости и сујетне добронамерности која неизбежно води у жабокречинузадовољства самим собом.

Према томе, уздржи се од посећивања хуманитарних базара, чланства у добротворнимдруштвима и политичким странкама. Бављенје многим стварима (многобрижје) је, у свимоблицима, у суштини - отров. Погледај унутар себе, подробно испитај себе и приметићеш дамноге од тих такозваних "жртви" израстају из потребе да се утиша сопствена савест, то јест, изтвоје незауздане потребе да самом себи угодиш.

Не, Бог љубави, мира и свецеле жртве не пребива усред галаме и ужурбане активности којесе предузимају ради угађања својим потребама, чак и ако то бива под маском добротворног рада.

садржај

Постоји начин на који то може и да се провери: ако ти је душевни мир поремећен, ако сипотиштен или можда чак помало и љут у случају да си из неког разлога спречен да учиниш добродело које си намеравао, знаћеш засигурно да ти је извор био блатњав.

Можда се питаш, зашто? Искуснији одговарају: на спољашње препреке и сметње наилазисамо онај који није сопствену вољу потчинио Божјој, јер је за Бога било каква препреканезамислива. Истински несебично дело није моје, већ Божје. За такво дело не постоје сметње.Једино моји лични планови, моје сопствене жеље - да учим, радим, одмарам се, једем, да учинимдобро свом ближњем, могу наићи на некакве "спољашње околности" које ми се препречују, и тадасе жалостим. Али за човека који је пронашао узани пут који води у живот, то јест ка Богу, постојисамо једна сметња, а то је његова сопствена, грешна воља. Ако он жели нешто да учини, али мусе не да да то оствари, како онда може да се жалости? Јер он нема никакве своје намере (Јаковљ.4:13-16).

Не заваравај се. Хришћанин је дужан да као што Он поживје и сам тако живи (1 Јн. 2:6), каоОнај који је рекао: "Не тражим вољу своју но Оца који ме је послао" (Јн. 5-30), као Онај који серодио у слами, постио четрдесет дана, бдио у молитви у дугим ноћима, исцељивао болесне ибесомучне, који није имао место где да склони главу Своју и који је на крају допустио да Гапљују, туку и разапну на Крст.

Размисли колико си ти далеко од свега тога. Постављај себи стално изнова питање: јесам липробдео у молитви једну једину ноћ? Јесам ли правилно постио макар један дан? Јесам ли истераоједног злог духа из свог живота? Јесам ли без опирања дозволио да ме вређају и ударају? Јесамли заиста разапео тело? (Гал. 5:24). Нисам ли ишао за сопственом вољом?

Све ово имај стално на уму.Јер, шта је самоодрицање? Онај који се заиста одриче себе не поставља питање: јесам ли

срећан? Или: хоћу ли бити задовољан? Сва питања те врсте отпадају од тебе ако се заистаодрекнеш себе, јер при самоодрицању ти се у исто време одричеш и своје жеље за земаљскомсрећом.

Ова тврдоглава жеља за личном срећом узрок је немиру и подељености која влада у твојојдуши. Одрекни је се и делај против ње; остало ће ти се и без труда дати.

ГЛАВА ОСМАО стражењу да се побеђено зло опет не појави

Када први пут однесеш победу над самим собом, можеш помислити: на добром сам путу! Но,не сматрај да си достигао врлину, већ благодари Богу, јер је Он тај који ти је дао моћ; не радуј сепрекомерно, но брзо настави борбу. Иначе, побеђени грех може поново да заживи и да тенападне и савлада одстрага. Упамти: Израиљци од Бога примише заповест: отјерајте од себе свекоји живе у оној земљи (4.Мој. 33:52), да бисмо и ми на њиховом примеру учили.

Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо одјутарнје кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамоизвесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и видиспоља није толико важно. Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи ступањборбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема.

И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека итруд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати птицеод ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може у једномједином залогају прогутати плод твојих многих трудова.

Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање.Ако си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмањепривлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај осеби, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да ниси

садржај

за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само потхрањујеобузетост собом.

Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нитибило која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш.Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.

Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији.Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш својезнање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Несупротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада неуздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини послушности, аса њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.

Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују.Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току дана иимаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и привлачи пажњусвојом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но, истински смерног човеканико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов.3:1), јер је за свет он једна обична "нула."

Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4:20),шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су нестали,отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога прељуботворнг и грешног;јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу своју (Мк 8:34-38)? Тешко вамакад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6:26).

ГЛАВА ДЕВЕТАО побеђивању света

Св. Василије Велики каже: човек се не може приближити познању истине док му је срцеузнемирено. Морамо, зато, избегавати све што нам узбуркује срце, изазива сметеност, узбуђујенас, острашћује, или узнемирава. Морамо се што је могуће више ослободити од сваке бриге ибављења сујетним стварима. Када служимо Господу, не смемо се бринути и узнемиравати замного, већ вазда држати на уму да је само једно потребно (Лк. 10:41).

Да бисмо се окупали, потребно је прво да свучемо са себе одећу. Тако је и са срцем: оно семора ослободити од спољњег, световног омотача, да би Онај који омива срца имао к њемуслободан приступ. Благородни сунчеви зраци не могу допрети до коже уколико је прво неразоткријемо и не скинемо одећу са себе. Тако је и са исцељујућом и животодавном силом Духа.

Свуци, дакле, одећу. Ускраћуј себи све што доприноси уживању, удобности и забави, свешто уљуљкује и мази чула, али тако да нико око тебе то не примети. Који није са мном, противмене је (Мат. 12:30), оно што се не изгради, руши се. Сљушти са себе своје свакодневене потребеи навике друштвеног понашања. Учини то тихо, неупадљиво, са чврстом намером, не исувишенагло, али темељито. Постепено одсеци што је могуће више уза које те везују за спољни свет:позиве, концерте, личну својину, а нарочито све што је у свијету: похоту тјелесну и похоту очију,и надменост живљења, јер све то није од Оца, него је од свијета(1Јн. 2:16).

Шта је, дакле, свет? Не треба да замишљаш свет као нешто грешно, нити као нештоопипљиво. Свет је, објашњава Св. Макарије Египатски, омотач сачињен од тамних пламенова којиокружују срце и одсецају га од Дрвета Живота. Свет је све оно што нас заробљавазадовољавањем наших чула, онај део нас који није познао Бога (Јн. 17:25).

Према томе, свету припадају наше жеље и пориви. Св. Исак Сирин их набраја овако:склоност ка богатству, стицању и поседовању разних ствари; нагон за телесним уживањима;тежња за почастима, која је корен завидљивости; жеља да се осваја и да се одлучује;гордељивост због славе коју доноси власт; склоност ка дотеривању и допадању; потреба запохвалама; брига за телесно благостање. Све то је свет, и све се те жеље на варљив начинмешају и сједињују у нама како би нас заробиле тешким оковима.

садржај

Ако желиш да се ослободиш тих окова, посматрај себе у светлу наведених жеља и јасно ћешвидети против чега све мораш да се бориш да би се приближио Богу. Јер, пријатељство премасвијету је непријатељство према Богу и који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божјипостаје (Јаковљ. 4:4). Широк поглед са врха планине се постиже само ако се напусти узанадолина и сва уживања и светске ствари везане за њу. Нико не може два господара служити (Мат.6:24), и немогуће је пребивати у исто време на врху планине и у њеном подножју.

Да би себи олакшао пењање на тој узбрдици и да би лакше одбацио свој тешки терет, честопостављај себи оваква питања: идем ли ја на овај концерт, или у биоскоп, зарад добра ближњегасвога, или зарад мога уживања? Да ли на овој коктел-забави ја уистину разапињем своју плот?Ако одем на ово туристичко путовање, или ако купим ту и ту ствар, јесам ли тиме распродао својеимање и поделио сиромасима? Да ли изнуравам своје тијело и савлађујем га (1 Кор.9:27) тимешто ћу се извалити на кауч да прочитам новине? Питања се могу мењати и додавати нова већпрема твојим навикама и њиховом односу према ономе што нам налаже Свето Јеванђеље. У сваковреме имај на уму да онај који је вјеран у најмањем и у многом је вјеран (Лк.16:10). Не бој себола који прати ову борбу, он ти помаже да се уздигнеш из уске долине у којој си живеоугађајући чулима, чинећи вољу тела и помисли (Еф.2:3).

Таква питања постављај самоме себи без милости, стално и без престанка. Али пази:постављај их једино себи, а никада, чак ни у мислима, другоме. Чим такво питање усмериш одсебе, ближњему твоме, уместо ка себи, ти си себе ставио у положај судије, а самим тим си одмахи себе осудио. Отео си сам себи оно што си трудом и уздржавањем задобио, начинио си једанкорак напред, али десет уназад. Тада имаш разлога да плачеш над својом тврдоглавошћу, наднеуспехом да се поправиш, над својом гордошћу.

ГЛАВА ДЕСЕТАО гресима других и о твојим сопственим

Сада када си постао свестан сопствене беде, своје недовољности и зла у себи, као Цариникпризиваш Господа (Лк.18:13): Господе, милостив буди мени грешноме. И додајеш: гле, много самгори и од цариника, јер не могу да одолим, а да са презиром не погледам на фарисеја, гордим сеу срцу и у себи говорим: "Хвала Ти што нисам као он!"

Ипак, по речима светитеља, сада када си спознао таму која ти обавија срце и слабост тела,у теби слаби жеља да над ближњим својим изричеш суд. Из дубине сопственога мрака спознајешнебеску светлост која у свему створеноме јасно сија: не можеш уочавати грехе код других док сутвоји сопствени греси толико велики. Јер тек приликом ревносног стремљења ка савршенству тиси први пут у стању да спознаш своје несавршенство. И тек када спознаш своје несавршенство,можеш да почнеш да се усавршаваш. Савршенство, дакле, произилази из слабости.

Сада ти је дато оно што Св. Исак Сирин вели да је обећано онима који осуђују себе, анепријатељ твој бежи брзином којом се ти приближујеш.

О каквом непријатељу овде говори свети Отац? Наравно, о истом оном који је једном давноузео обличје змије и који од тада вазда у нама побуђује незадовољство, нестрпљивост,непромишљеност, гнев, завист, страх, тескобу, многобрижје, мржњу, малодушност, потиштеност,лењост, тугу, сумњу, а нарочито оне особине које нам загорчавају сам живот, а чије се коренјеналази у самољубљу и самосажаљењу.

Ко је тај који ће од другога захтевати послушност, ако схвата да сам нема послушностипрема Господу? Има ли такав човек разлога да се смућује, да постане острашћен и нестрпљив,ако се ствари не онако како би он желео? Такав човек је вежбањем научио себе да ништа ни нежели, а ако неко нема жеља, онда се све, заправо, и одвија према његовим жељама, објашњаванам Авва Доротеј. Његова се воља подудара са Божјом, и шта год буде искао, даће му се (Мк.11:24).

Да ли се уопште може завидети човеку који не уздиже себе, већ напротив, види своје стањеи налази да је сваки други човек далеко више достојан славе и почасти него што је он? Да ли су

садржај

страх, тескоба и многобрижје могући за онога који, као разбојник на Крсту зна да, шта год му седогодило, он само прима по својим делима као што је заслужио (Лк.23:41)? Леност напуштатаквог човека, јер је он непрестано разобличава у себи. Потиштеност не налази места у њему, јеркако се може бацити на земљу оно што већ лежи на земљи? Мржња је у таквог човека уперенаискључиво према злу у сопственом животу које га спречава да види Господа, он мрзи насопствени живот (Лк.14:26). Али тада је сасвим јасно: такав човек је већ испитао и видео како јеблаг Господ (Пс. 33:8); Господ је тај који га држи и подупире. Љубав таквога човека стално растеу ширину, а са њоме расте и његова вера.

Такав човек је у миру сам са собом и, како каже Св. Исак Сирин, са њиме су у миру и небо иземља. Он сакупља плодове смирења. Али, ово се догађа само на тесном путу на коме их је малооних који га налазе (Мат.7:14).

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТАО унутрашњој борби као средству

Одбацивањем спољашњих окова, одбацујеш и унутрашње. Док се ослобађаш спољнихбрига, твоје се срце ослобађа унутрашњег бола. Из овога је је јасно да је та тешка борба којуводиш сам са собом само једно средство којим се долази до циља. Као таква, она није ни добра нилоша, а светитељи често ту борбу упоређују са леком који прописује лекар. Ма колико болно биловођење те борбе, она и даље остаје само средство којим се задобија поновно оздрављење.

Увек имај на уму да уздржавање није никаква врлина. Је ли врлина када човек сопственомнепажњом упадне у дубоку јаму у неком напуштеном руднику, па се прихвата мотике и лопате, неби ли се избавио одатле? Није ли сасвим природно да користи у ту сврху оруђе које му је дато однеког ко има више власти над њиме, да би се избавио од мрака и загушљивог ваздуха? Када не битако поступио, зар не би то била глупост?

Из овог примера можеш се научити мудрости. Оруђе је оно што нам је дато ради нашегспасења: јеванђељске заповести и Свете Тајне, које су крштењем дароване сваком Хришћанину.Уколико их не употребљаваш, не могу ти бити ни од какве користи. Али ако их користиш каковаља, оне ће ти отворити пут ка слободи и светлости.

Кроз многе нам невоље валја ући у Царство Божје (Дап. 14:22). Морамо, као заточенисужањ, да се одрекнемо многих прилика за одмор, сан и разоноду; као тај сужањ, и ми морамостражити и користити сваки тренутак док други спавају или се баве овосветским ситницама. Неиспуштајмо лопату и мотику из руку, а то су за нас, заправо, молитва, пост, бдење и рад, дабисмо држали све што нам је Господ Исус Христос заповедио (Мат.28:20). Ако је срцу мрска таквачврста дисциплина, морамо употребити сву снагу своје воље како бисмо срце приморали да сеповинује, уколико желимо да будемо слободни.

Какву награду сужањ сада добија? Добија ли он уопште икакву награду?Његова награда је труд. Награда се састоји из љубави према слободи коју осећа, из наде и

вере захваљујући којима је и добио оруђе за рад. Заједно са тим трудом расту вера, нада иљубав: што је човек марљивији и што мање штеди себе, награда је већа. Свестан је тога да јесамо сужањ међу сужњима, и у сопственим очима не раздваја себе од својих другова: грешник јемеђу грешницима на кугли земљиној. Но док они, препустивши сами себе безнађу, спавају или секартају да им брже прође време, он ради. Пронашао је благо, али га је сакрио у пољу(Мат.13:44); он у себи носи царство Божје: љубав, наду и веру да ће једнога изаћи напоље, насвеж ваздух. Он за сада, наравно, истинску слободу види само у огледалу (1Кор.13:12), но унадању своме он је већ слободан човек. Јер се надом спасосмо (Рим. 8:24). А нада која се видиније нада, додаје апостол да бисмо правилно разумели о чему се ради. Када сужањ једномдостигне слободу и види је лицем у лице, тада он више није сужањ међу сужњима на земљи. Онсе тада налази у свету слободе: слободе у којој је створен Адам и која нам је враћена крозХриста.

Као овај сужањ, ми смо већ слободни у свом надању, али пуноћа спасења се не налази унашем земаљском животу, већ изван њега. Тек тамо ћемо моћи да кажемо: спашен сам. Јер јеиспуњење заповести: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мат.5:48) људима

садржај

немогуће овде на земљи. Зашто нам је, онда, дата та заповест? Светитељи нам одговарају: затода бисмо започели свој рад у садашњем тренутку, али вазда са погледом упртим у вечност.

Циљ слободе човека није у њему самоме, нити у другом човеку, већ у Богу, учи нас владикаТеофан.

Јер вапај слободе гласи: покајте се! А позив који нам је дат, јесте: ходите к мени сви којисте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мат. 11.28). Уморни - од каквог рада? Рада на свомпривременом благостању? Натоварени - чиме? Земаљским бригама и старањем? Ни најмање,одговарају нам светитељи, јер ево шта Господ даље говори: узмите јарам мој на себе и научите сеод мене, јер Ја никада нисам размишљао о свом привременом благостању и никада нисам бионатоварен бригама светским док сам на землји ходио...

Какву плату добијају сви који се труде око свог спасења и који су натоварени бременомотпора који им због њиховог труда пружа свет, како у њима самима, тако и споља? Какву ћеплату примити они који Христов јарам узму на себе и живе онако како је Он живео, који не уче одљуди, ни од анђела, ни из књига, већ од самога Господа, од Његовог живота, Његове светлости иделовања дубоко у њима, они који, као и Он, могу за себе да кажу: кротак сам и смирен у срцу,немам високо мишљење ни о себи, нити о ономе што говорим и радим? Они ће наћи мир душамасвојим. Сам Господ ће их одморити. Биће им дата слобода од искушења, брига, понижења,пакости, страха, немира, и свега осталог што узнемирава срце човеково.

Ово објашњење које нам је дао Св. Јован Лествичник шири се од Хришћанина доХришћанина. Искуство нам увек изнова открива да је јарам Христов благ и бреме Његово лакоонима који Њега љубе.

Но, само онај који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мат.10:22), а не онај који на том путуодустане или га савлада леност. Ово обећање се не односи на таквог човека.

Зато не смемо посустајати. Морамо бити чврсти, непоколебљиви, напредовати непрестано уделу Господњем, знајући да труд наш није узалуд у Господу(1Кор.15:58). Када једном почнемо,не смемо престајати да чинимо дела достојна кајања. Одмарати се од тога исто је што и одустати.

ГЛАВА ДВАНАЕСТАО послушности

Послушност је још једно неопходно оруђе у борби против наше себичне воље. Послушношћуодсецамо телесне удове како бисмо лакше могли радити помоћу духовних, каже Св. ЈованЛествичник. И опет, послушност представља смрт воље, но из ње тада израста смерност.

Имај на уму да си својом слободном вољом себе предао у ропство, и нека те крст који носишоко врата подсећа на то: путем ропства ти ходиш према истинској слободи. Има ли роб својувољу? Нема: он се мора научити послушности.

Можда ћеш запитати: послушност - према коме? Светитељи одговарају: слушајте старјешинесвоје и повинујте им се (Јевр.13:17). Ко су моје старешине, питаш се? Где да их потражим, данас,када је тако тешко наићи на правог путеводитеља? А Свети Оци нам одговарају: Света Црква је иово предвидела. Зато нам је Она, још од времена апостола, подарила учитеља који превазилазисве друге учитеље и који нас може дотаћи на сваком месту, где год се ми налазили и у којим годусловима живели. Живели ми у селу или у граду, у браку или девствено, у сиромаштву илиизобиљу, тај је учитељ увек са нама, а ми увек имамо прилику да покажемо своју послушностпрема њему. Желиш ли да знаш ко је он? Име му је пост.

Богу наш пост није потребан. Нису Му потребне чак ни наше молитве. Не може серазмишљати о Савршеноме као о некоме коме било шта може недостајати, а што бисмо ми,створења Његова, могла да Му пружимо. Нити је Њему потребно било шта наше, но ипак, каковели Св. Јован Златоусти, ради нашег спасења Он нам допушта да Му приносимо жртве.

Највећа жртва коју можемо принети Господу, то смо ми сами. То не можемо учинити ако сепретходно не одрекнемо сопствене воље. То се постиже послушношћу, а послушност се стиче

садржај

вежбањем. Најбољи начин вежбања је онај који нам је дала наша Света Црква, прописавши нампосне дане и вишедневне постове.

Поред поста, има и других прилика када можемо да се вежбамо у послушности. Сусрећемосе са њима свакодневно, на сваком кораку, потребно је само да их препознамо. Гле, супруга тиговори да понесеш капут, учини јој по вољи, послушај је. Колега са посла те моли да идеш кућињеговим путем; пођи, вежбај се послушности. Мало дете тражи од тебе пажњу и друштво; коликоможеш, удовољи његовим жељама, и то је послушност. Ни искушеник у манастиру нема толикоприлике да испољи послушност колико ти имаш у сопственом дому, на послу, у односима саближњима.

Послушност руши многе препреке. Док ти се срце вежба у непружању отпора, постижешслободу и мир. Испољиш ли послушност, бодљикаво жбуње се савија пред тобом. Тада љубавдобија отворен простор у коме може да се креће. Послушношћу сламаш свој понос, своју жељу заопирањем, своју овосветску мудрост, своју тврдоглавост, све оно што те држи заробљеним утврдој чаури. Докле год пребиваш у тој чаури, ти не можеш срести Бога љубави и слободе.

Зато дакле, научи да се радујеш када ти се укаже прилика да покажеш послушност.Непотребно је да такву прилику тражиш, јер на тај начин можеш лако пасти у извештаченупонизност која те може одвести у прелесно задовољство сопственом праведношћу. Можеш битисиуран да ће ти бити дато онолико прилика за послушност колико ти је потребно, и то таквих којесу за тебе најбоље. Но, приметиш ли да си пропустио једну такву прилику, осуђуј себе; понео сисе као морнар који није искористио добар ветар да би стигао у своју луку.

Ветар не брине да ли га је морнар искористио или не, али за морнара, тај ветар јенеопходан како би стигао у своју луку. Тако треба да размишљаш о послушности, као и о свимдругим средствима која су ти од Свете Тројице дата.

ГЛАВА ТРИНАЕСТАО напредовању у дубину

Све ово што споља почиње да на нама бива уочљиво води нас ка унутрашњим покретимакоји се догађају дубоко у нама, као када љуштимо лук и скидамо слојеве један за другим, па накрају доспемо до саме средине лука, до срца из којега се према светлости дана пробија новиизданак.. Тамо, у најдубље смештеној одаји твога бића, угледаћеш небеску одају; према Св.Исаку Сирину, те две одаје су једна.

Сада, када се трудиш да сиђеш у најдубљи део себе, постаћеш свестан, осим свог правоглица, онога што Св. Исихије Јерусалимски назива мрачним лицима "мислених црнаца", онога штоСв. Макарије Египатски упоређује са змијом која се тамо угнездила и својим уједом ранила онајнајважнији за живот део твоје душе. Ако си успео да усмртиш ту змију, каже он, можеш сехвалити чистотом својом пред Богом; али ако ниси, смерно се, као грешник који потребује милост,поклони, и помоли Богу за све оно што се у теби дубоко крије.

Како онда ми који никада нисмо упознали сопствено срце, уопште и да започнемо овај рад?Стојимо напољу; но покуцајмо, као што Господ заповеда, постом и молитвом: куцајте и отворићевам се (Мат. 7:7). Куцати значи делати, а ако стојимо чврсто у речи Господњој, у сиромаштву, усмерности, у свему што нам налаже Јеванђеље, ако обдан и обноћ лупамо на духовна врата Боганашег, добићемо оно што тражимо. Ко хоће, може да избегне из мрака и заточеништва и изиђе наслободу кроз ова врата. Тада има пред собом пут који води ка духовној слободи, могућност дадостигне до самога Христа, Цара Небескога, поручује Св. Макарије.

садржај

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТАО смирености и стражењу

Онај ко се подвизава унутрашњом борбом, у сваком тренутку треба да поседује четириствари: смиреност, крајњу пажњу, супротстављање (помислима) и молитву. Ради се осавлађивању, с Божјом помоћу, "мислених црнаца", о избацивању истих кроз капију срца исламању оних који би да разбију дјецу твоју о камен(Пс.137:9).

Смиреност је неопходна, јер горд човек заувек остаје изопштен из заједнице са Богом.Пажња је потребна како би се одмах запазио непријатељ, као и да би се срце чувало од порока.Воља за супротстављањем се мора успоставити истог тренутка када се препозна лукавинепријатељ. А пошто без мене не можете чинити ништа (Јн.15:5), поље на коме се ова борбаодвија јесте молитва.

Ево малог примера који ти може помоћи да све ово разумеш:Пажња ти омогућава да откријеш непријатеља који се прикрада вратима твога срца. То може

бити, на пример, искушење да о своме ближњем помислиш нешто ружно. Воља засупротстављањем се истог трена буди у теби и ти одбацујеш злу помисао, али већ следећегтренутка искушење ти се враћа у облику самозадовољне мисли: баш сам то добро урадио! И оношто је изгледало као твоја победа постаје срамни пораз. Недостајала ти је, дакле, смиреност.

Но, ако предаш борбу Господу твоме, тежња ка самоуздизању ће те напустити и постаћешслободан. Исто тако, ускоро ћеш увидети да нема моћнијег оружја од Имена Господњег.

Овај пример ти показује да се ова борба мора водити без предаха. Зле мисли надиру каобујица и морају се што пре зауздати. Све су то огњене стријеле нечастивога о којима говориапостол (Ефес. 6:16), које непрестано лете ка теби.. Зато једнако непрестан мора бити и нашвапај Господу. Наша борба није борбапротив крви и тијела, него против поглаварстава, и власти,и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју (Ефес. 6:12).

Напад помисли представља почетак греха, уче нас светитељи. За нападомследи разговор, или присаједињење, када се дубље упуштамо у оно из чега се искушење састоји.Трећи корак је слагање, а четврти - почињени грех. Ове четири етапе могу да се догоде једна задругом великом брзином, али исто тако могу да се одвијају споро, тако да се међу њима можеуочити граница. Напад (помисао) куца на врата као путујући трговац. Ако га пустимо у кућу, онзапочиње своју причу о роби коју продаје, и тешко га је отарасити се, чак и ако увидимо да муроба није квалитетна. Тада следи наш пристанак на његову понуду, и на крају долази докуповине, често и против наше воље. Дозволили смо да нас заведе оно што је послато однечастивога.

О нападима, пророк Давид каже: јутром затирем све безбожнике по земљи (Пс.100:8), јерне живи у дому мојем који ради лукаво (100:7). А о пристајању на саблазан, Мојсије вели: немојхватати вјере с њима ни с боговима њиховијем (2Мој.23:32). И први стих првог Псалма говори оистој ствари: Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко.... Стога је од највеће важности санепријатељима разговарати на вратима (Псалам 126:5).

Но када се на вратима налази огромна руља и када знамо да се сам сатана претвара уанђела свјетлости (2 Кор. 11:14), свети Оци нас саветују да чувамо своје срце у чистоти од свихпорива, осећања и маштања било какве врсте. Човек сам не може разликовати зле од добрихпорива, то може само Бог. Зато ми са пуним поверењем тај посао препуштамо Њему, знајућида ако Господ неће чувати града, узалуд не спава стражар (Пс. 126:1).

Ипак, на теби је да се чуваш да не буде какво неваљалство у срцу твоме (5 Мој.15:9) и дапазиш да ти срце не постане тржница на којој се све и свашта окупља у непрестаном метежу, сведок потпуно не изгубиш контролу над оним што се догађа. На таквом месту лопови и разбојницидрже главну реч, а никада анђео мира који ти је потребан. Мир, а са њиме и сам Господ мира,бежи са таквог места.

Зато нам Он говори преко Свог апостола: очистите руке, грјешници, поправите срца ваша,дводушни (Јаковљ. 4:8); а и Сам нас учи: пазите, бдите и молите се(Мк. 13.33). Јер ако Он дође инађе да су срца наша нечиста и омамљена тешким сном, рећи ће нам: не познајем вас (Мат.25.12). Час је увек ту, ако не овог тренутка, онда следећег, ако не следећег, онда овог. Јер као и

садржај

Царство Божје, и судњи час се налази увек присутан у нашим срцима.Стога, ако стражар не бди,неће ни Господ бдети, а ако Господ неће чувати града, узалуд не спава стражар. Стражимо,дакле, на вратима срца, не престајући никада да дозивамо Господа у помоћ.

Никада не усмеравај свој поглед ка непријатељу. Никада не ступај у разговор са оним комесе никако не можеш супротставити. Захваљујући хиљадама година старом искуству, непријатељпознаје све замке којима те може онеспособити у тренутку. Стој на сред ливаде твога срца и држисвој поглед уперен ка висинама, тада је срце заштићено са свију страна у исто време. Тада самГоспод шаље анђеле Своје да чувају срце истовремено с десна и с лева, спреда и одстрага.

Ово значи: ако те спопадне искушење, не смеш га посматрати као нешто о чему требаразмишљати, премишљати и одмеравати разлоге за и против. Ако тако будеш чинио, прљаш срцеи губиш време, а то је већ победа за непријатеља. Уместо тога, без најмањег оклевања, окрени сеГосподу и реци: Господе, смилуј се мени грешном. Што брже скренеш своје мисли од искушења,то брже стиже помоћ.

Никада не буди сигуран у себе. Никада не доноси одлуке, помишљајући на овај или сличанначин: "могу ја то, биће све у реду." Немој никада имати поверења у сопствену моћ и снагу да сеодупреш било малим, било великим искушењима. Напротив, овако размишљај: "сигурно ћу пасти,чим ме искушење нападне." Самоувереност је опасан савезник. Што мање снаге приписујеш себи,то чвршће стојиш. Признај своју слабост, своју потпуну немоћ да се одупреш и најситнијем мамцуђавољем. Тада ћеш, на своје запрепашћење, открити да он нема никакву власт над тобом. Јер акоси прихватио Господа за прибежиште, зло те неће задесити (Пс. 90). Једино зло које Хришћанинаможе задесити је грех.

Ако осетиш грижу савести што си касније ипак пао, ако си пун самопрегора, жалостиш се иобећаваш себи да то "никад више нећеш учинити", то је сигуран знак да си на погрешном путу:рањено ти је самопоуздање.

Онај који се не узда у себе са благодарним чуђенјем ће се запитати како то да није јошниже пао, захвалјује Богу што му је послао помоћ на време, јер би иначе и далје лежао на землји.Такав човек се брзо подиже и започинје молитву трикратним Слава Теби Боже.

Када се спотакне, размажено дете наставља да дуго лежи на земљи и јадикује. Оно захтевапажњу, саосећање и тражи да га сви мазе као накнаду за бол. Када паднеш, ма колико те болело,не показуј то и не јадикуј, као неваљало дете. Устани и поново се прихвати борбе. Онај који себори бива и рањен. Само анђели никада не падају.

Но, моли се Богу да ти опрости и да ти не допусти да поново будеш непажљив.Немој следити пример Адамов и приписивати кривицу жени, ђаволу нити било којој прилици

споља. Разлог твоме паду лежи у теби: када је Господар дома био одсутан, пустио си лопове иразбојнике да уђу у кућу и да је опустоше како им је воља. Моли Бога да се то не догоди поново.

Једом су питали неког монаха: шта радите тамо у манастиру? Монах је одговорио: падамо идижемо се, падамо и дижемо се и опет падамо и опет се дижемо.

Јер не прође ни неколико минута живота, а да човек барем једном не падне. Моли се, зато,Богу да се смилује на све нас.

Моли се за опроштај и за благодат Божју, моли се за милост као што се моли злочинацосуђен на смрт и памти да смо једино благодаћу спасени (Ефес. 2:5). У слободи и благодати тинемаш никаквог удела. Размишљај о себи као о одбеглом робу који клечи пред својим господароми моли да буде помилован. Нека таква буде твоја молитва, ако хоћеш да послушаш Св. ИсакаСирина и да у себи збациш бреме греха, да би пронашао стазу која води узбрдо и која тиомогућава пењање ка висинама.

ГЛАВА ПЕТНАЕСТАО молитви

Из свега овога следи да је молитва твоје прво и неупоредиво најважније средство борбе.Научи се молитви и победићеш сва поглаварства зла која те икада могу напасти.

садржај

Молитва је једно, а вера друго крило којима летимо према небесима. Са једним само криломне може се летети: молитва без вере беспредметна је, исто као и вера без молитве. Ако ти је вераслаба, корисно ти је да вапијеш: Господе, дометни ми вере! Таква молитва ретко остајенеуслишена. Семе горушичино, учи нас Господ, узраста у велико дрво.

Човек који жели сунце и свеж ваздух отвара прозор. Сами себе бисмо лагали када бисмоседели иза навучених завеса и застора и говорили: нема светлости, нема ни дашка ваздуха! Некати овај пример јасно покаже какво је делање молитве. Божја сила, или благодат, увек је и насваком месту доступна свакоме, али нико неће добити благодат, а да је пре тога не пожели и дасе према тој жељи не понаша.

Молитва је делање,рад; молити се значи бити делотворан. Свака делотворност захтевавежбање. Страни језик се учи кроз говор, молитва се учи молитвом.

Без молитве се не можеш надати да ћеш наћи оно што тражиш. Молитва је почетак и основБоготражења. Прва искра светлости пали се молитвом; молитва ти открива први наговештај оногашто тражиш и буди и одржава у теби жељу да у том тражењу устрајеш.

По речима св. Јована Лествичника, молитва је темељ на коме почива свет, а један другисветитељ је рекао да је васељена слична посуди на којој стоји Црква Христова, а Цркву држимолитва. Молитва је општење и налажење човека са Богом. Она је мост којим телесни човек, сасвим искушењима, иде ка духовноме човеку, који има слободу. Она је зид одбране против туге,оружје којим се побеђује сумња, она уништава сваку невољу и зауздава гнев. Молитва је хранадуши и светлост уму, у садашњем тренутку она носи радост будућега века. Онај који се истинскимоли не ишчекује Страшни Суд, већ сама молитва за њега представља, сада и у овоме тренутку,пресуду, суд и престо Судијин.

Молитва и стражење су једно исто, јер се на вратима срца стоји са молитвом. Будно окосместа примећује и најманји покрет у видном пољу - исто је и са срцем које је утврђено умолитви.

Ово можеш видети и на примеру паука. Паук седи на средини своје мреже и чим осети инајтананији њен дрхтај који је изазвала сићушна мува, он се устремљује на њу и убија је. Тако имолитва: она стражи у дубини твога срца и чим осети мали трептај, зна да је непријатељ ту иуништава га.

Напустити молитву исто је што и напустити стражу. Капија је тада отворене за свенепријатељске хорде које пустоше и пљачкају све благо које смо сакупили. Пљачкашу нијепотребно много времена за овакво пустошење: гнев, на пример, може у једном једином тренуткуда однесе сав твој труд.

ГЛАВА ШЕСНАЕСТАО молитви

Из претходног поглавља видимо да под молитвом свети Оци нису подразумевали повременумолитву, јутарње и вечерње правило, нити благодарења пре и после јела, за њих је молитваимала значење непрестане молитве, живота испуњеног молитвом. Молите се без престанка (1Сол.5:17) је заповест коју требамо да схватимо сасвим дословно.

Када се овако посматра, молитва је наука над наукама и уметност над уметностима. Уметникради са иловачом, бојама, речима или музичким тоновима и према својој способности дајематеријалу с којим ради облик, пуноћу и лепоту. За онога који се моли материјал је жива природачовечја. Молитвом је он обликује, даје јој пуноћу и лепоту, прво у самоме себи, а затим и удругима.

Научник изучава створени свет и природне појаве, а молитвеник корача ка Створитељуцелокупне твари. Љубав његову не подстиче топлина, већ благородни извор топлине; не животнефункције, већ источник живота, не његово сопствено "ја", већ извор свести тога "ја", Творац тога"ја."

садржај

Уметник и научник морају да уложе много рада и труда пре но што достигну зрелост у свомраду и никада не достижу онај степен умећа коме стреме. Када би само чекали на Божансконадахнуће сваки пут када би се латили свог рада, никада не би научили ни основне ставке свогапосла. Виолиниста, на пример, мора марљиво да вежба како би продро у тајне свог тананогинструмента. А колико је тек тананије људско срце од било ког инструмента!

Приближите се Богу и он ће се приближити вама (Јаковљ. 4:8). На нама је да почнемо.Учинимо ли један корак ка Господу, Он ће учинити десет према нама, Он који је угледао БлудногСина док је овај још био подалеко, сажалио се на њега, потрчао му у сусрет, загрлио га ипољубио (Лк.15:20).

Ако имало желиш да се Богу приближиш, мораш једном сам начинити тај први, климавикорак. Не очајавај због свог неспретног почетка; не попуштај пред осећањем стида инесигурности, немој устукнути пред ругалачким смехом непријатеља који ће покушавати да теубеди да је твоје понашање смешно и да је све то плод нечије маште, те стога беспредметно. Знајда непријатељ ни од чега толико не страхује, као од молитве.

Жеља за читањем код малог детета се развија оном брзином којом дете учи да чита; штовише говоримо страни језик, то га боље познајемо и више волимо. Уживање у неком послу растеса степеном стручности. Стручност се постиже вежбом. Вежба постаје пријатнија што смостручнији у том послу.

Немој мислити да је са молитвом другачије. Немој чекати на некакво Божанско надахнуће умолитви. Човек је створен за да би се молио у истој мери у којој је створен да би говорио имислио, но баш је за молитву нарочито створен: јер га је Господ Бог поставио у врту Едемском, дага ради и да га чува (1 Мојс.2:15). А где ћеш другде наћи Едемски врт, до у своме срцу?

Као Адам, и ти треба да плачеш за Едемским вртом из којег си протеран због својенеуздржљивости. Обучен си у смоквино лишће и хаљине од коже (1 Мојс.3:21), то јест упропадљиво тело које се мучи. Између тебе и узаног пута који води до Дрвета Живота налазе семрачни пламенови жеља за земаљским благом; само ономе који савлада ове жеље биће дато даједе од дрвета живота које је у рају (Откр.2:7).

Како је тешко задобити такву победу! Адам је прекршио само једну од Божјих заповести, ати сваког дана и свакога часа кршиш сваку постојећу заповест, каже св. Андреј Критски. Из тебесе, као из окорелог, непоправљивог злочинца, молитва мора непрестано уздизати како би моглада достигне висине.

Окорели злочинац често и није свестан своје кривице; он се са њом сродио. Тако је и нама.Не дозволи да те уплаши отврдлост твога сопственог срца. Молитва је та која ће га постепеноомекшати.

ГЛАВА СЕДАМНАЕСТАО молитви

Човек који одлучи да започне редовне јутарње гимнастичке вежбе обично тако чини, незбог тога што већ има физичку кондицију какву жели, већ да би је стекао, јер је нема. Тек каданешто стекнемо, могуће нам је да се старамо да то и одржимо, а дотле се наше старање састоји изтога да то нешто задобијемо.

Стога, започни своје вежбе и не очекуј од себе ништа. Ако имаш ту срећу да спаваш сам усоби, моћи ћеш сасвим дословно и без тешкоћа да пратиш упутства наведена у Православноммолитвенику:

"Пренувши се из сна и прибравши, устани без лености и пре сваког дугог дела, стани сатрепетом пред Свевидећег Цара и, закрштавајући се, реци:

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.Затим постој мало ћутећи, док се не утишају сва твоја чула и мисли твоје не оставе све

земно. Затим, начини три поклона, и са духовном пажњом почни да се молиш овако:Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога."

садржај

Затим, настави да изговараш молитве по реду, прво молитву Светоме Духу, затимпоклоњење Светој Тројици, па молитву Господњу "Оче Наш." То су молитве које предстојечитавом јутарњем правилу. Боље је са пажњом и у миру прочитати само неколико јутарњихмолитава, него нестрпљиво и у журби прочитати цело правило. На овим молитвама почивасаборно искуство Цркве, кроз њих улазиш у молитвену заједницу са осталим верујућим људима,Хришћанима. Ниси сам: ћелија си у телу Цркве, телу Христовом. Кроз те молитве научићеш сетрпљењу које је неопходно не само за тело, већ и за срце и за ум, тим молитвама се гради вера.

Исправна и савршена молитва је она у којој и наша мисао и наше осећање усвајају речимолитве; стога је приликом молитве неопходна крајња пажња. Не допусти мислима својим далутају, опет и опет их зауздавај, увек се врати на оно место на коме ти је молитвена пажњапопустила. На исти начин можеш читати и Псалтир, поготову ако немаш молитвеник. На тај начинсе учиш стрпљењу и пажњи.

Човек који стоји поред отвореног прозора чује све звуке који допиру са улице, и немогућему је да их одстрани. Ипак, он може да гласовима са улице поклони своју пажњу, а може и да ихуопште не примећује. И човека који се моли стално опседа читава бујица неприкладних мисли,осећања и утисака. Прекинути овај прилив упорних мисли исто је толико немогуће као прекинутипродор свежег ваздуха у отворену просторију. Ипак, до нас је да ли ћемо обратити пажњу на тепомисли или не. Светитељи кажу да се и то учи вежбањем.

Када се молиш, ти сам мораш тиховати. Не смеш искати од Бога задовољење својихземаљских жеља, већ говорити: "Да буде воља Твоја." Не приличи да Бога користиш као"посилног." Ти сам ћути, нека молитва говори..

Молитва, каже св. Василије Велики, мора имати четири елемента: поклоњење Богу,благодарење, исповедање грехова и прозбу за спасење.

Приликом молитве немој се старати о неким својим личним стварима, нити се молити за такошто, већ ишти најприје Царство Божје, и правду Нјегову, и ово ће ти се све додати (Мат. 6:33).

Онај који не може да потчини своју вољу, а самим тим ни своју молитву и да учини да се оваподудара са вољом Божјом, наићиће на многе препреке у свом труду и стално ће упадати унепријатељску заседу. Обузимаће га незадовољство, гнев или нерасположење, биваће збуњен,нестрпљив, или забринут, а у таквом стању нико не може да пребива у молитви.

Молитва која се приноси Богу док човек има било каквог разлога да осуђује свогаближњега, нечиста је молитва. Постоји само једна особа коју онај који се моли сме и мора даосуђује, а то је он сам. Без самоосуђивања, твоја је молитва безвредна, исто као и кад у срцусвоме осуђујеш некога. Можда се питаш: како се ово постиже? Одговор је: молитвом.

Нека те не плаши суша која у теби влада. Животодавни дажд долази с Неба, а не саиспуцале земље твоје која рађа само трње и коров (1 Мојс.3:18). Немој чекати на неко "станје"екстазе, усхићења, или било каквог душевног заноса обремењеног твојим земаљским жељама.Трпите и тугујте и плачите (Јаковљ.4:9). Имај на уму своју смртност и вапи Господу за милост.Остало зависи од Њега.

ГЛАВА ОСАМНАЕСТАО молитви

Молитва се не завршава јутарњим правилом. Она треба да траје целог дана, без обзира натешкоће које тога дана наиђу. Владика Теофан саветује почетнике да изаберу један кратакмолитвени стих из Псалтира, на пример: Господе, похитај да ми помогнеш; Боже, саздај у меничисто срце; Благословен јеси, Боже,или било који други. Псалтир нуди велики избор таквих, мањеили више кратких молитви. Касније, како дан пролази, можеш држати ову молитву у уму ипонавлјати је што је могуће чешће, у себи, шапатом, или најболје наглас, кад си сам и нико те нечује. У аутобусу, у лифту, на послу, за време јела, стално, чим ти се укаже прилика, понављајмолитву и сву своју пажњу усредсреди на садржај њених речи. Тиме ти читав дан бива испуњен

садржај

све до читања вечерњег правила из молитвеника у неком тренутку мира пред одлазак наспавање.

Оваква молитва погодна је и за оне који немају прилику за самоћу која је потребна завршење јутарњег и вечерњег правила, јер се она може изговарати на било ком месту и било кад.У таквим случајевима је унутрашња усамљеност замена за спољашњу која недостаје.

Важно је често понављање: честим замасима крила, птица може да се вине у облаке; пливачмора понављати исте покрете руку безброј пута да би допливао до обале. Ако птица престане далети, мора се задовољити да живи у магли, а испод пливача у мору вреба мрачна и опаснадубина.

Моли се овако из сата у сат, из дана у дан, не посустај. Моли се једноставно, без заноса, безроптања и без икаквих питања: не брини се о сутрашњем дану (Мат. 6:34). За све ћеш добитиодговор када за то дође време.

Аврам је послушао Господа и кренуо у непознату земљу и није у знатижељи упитао: "какваје то земља, Господе, коју ћеш ми Ти показати?" Једноставно је пошао тамо: тада пође Аврам, каошто му каза Господ (1 Мојс. 12:4). И ти тако учини. Аврам је са собом понео све благо које бешестекао, тако уради и ти. Све што имаш, цело своје биће понеси са собом на своје путешествије; засобом не остављај ништа што би могло да веже твоју наклоност за земљу коју управо напушташ,земљу многобожачку.

Ноју је било потребна стотина година да сагради ковчег; стабло по стабло, балван по балвандовлачио је на место градње. Тако и ти чини: из дана у дан, стрпљиво и у тишини слажи балванна балван на своју грађевину, и не распитуј се много за своје окружење. Памти да је Ноје биоједини човјек својега вијека који по вољи Божјој свагда живљаше (1 Мојс. 6:9), а то значи,молитвено. Замисли само гужву, мрак, смрад у коме је морао да живи док није могао да изиђе насвеж ваздух и да Господу сагради жртвеник. Свеж ваздух и жртвеник наћи ћеш у себи самоме,објашњава Св. Јован Златоусти, али само када сопственом вољом прођеш узаном стазом којом је иНоје прошао.

Овако чини све што ти Бог заповеда да чиниш (1 Мој. 6:22), и гради сваком молитвом ипрозбом (Ефес. 6:18) мост који те одводи од твога телесног "ја" и од твојих на све странерасејаних овоземаљских старања, ка пуноћи Духа. Са доласком Јединога у твоје срце, ишчезавасвако множество, каже Василије Велики. Дани твоји постају цели, чувани руком Онога Који цеосвет држи у десници Својој.

ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТАО телесним и умним радњама које прате молитву

Важно је, када се молиш на описани начин, да не дајеш слободу сопственом телу. Молитва укојој се тело не мучи, а срце не плаче, налик је неуобличеном плоду, вели Св. Исак Сирин; таквамолитва нема душу. Она у себи носи семе самодовољности и гордости, која прелешћује срце даповерује како се оно налази, не само међу позванима, већ и међу оно мало изабраних (Мат.22:14).

Чувај се такве молитве, она је корен многих грехова. Јер ако ти је срце везано за свет, иблаго твоје остаће тек само светско благо, чак и ако ти будеш убеђен да си својим телеснимрукама загрлио само небо. Твоја радост у том случају постаје нечиста, изражена неуздржањем инагоном да много причаш и поучаваш друге, да приводиш људе вери без благослова Цркве.Тумачиш Јеванђеље следећи свој плотски разум, не подносиш да те било ко у томе исправља,упадаш у ватрене препирке у којима браниш свој став, а све због тога што си пропустио дакротиш своје тело и тиме смирујеш срце.

Истинска радост је тиха и непрекидна, па нам и Апостол поручује: радујте се свагда (1 Сол.5:16). Она исходи из срца које плаче због окретања свог и целог света од истините Светлости;истинска радост постоји једино у болу срца. Речено је: блажени који плачу (Мат. 5:4) и блаженикоји плачете сада, свим својим телесним бићем, јер ћете се насмијати духовним (Лк. 6:21).

садржај

Истинска радост је радост утехе, радост која се изнедрује из познања сопствене слабости имилости Божје, радост којој није потребан смех зуба да би се исказала.

И о овоме размишљај: и човек који је везан за ствари земаљске се радује, али се исто такои жалости и узнемирава око њих: ум таквог човека је подложан сталним непрекидним променама.А радост Господара твога (Мат. 25:21) је довека, јер је Бог непроменљив.

Стога, када постом и подвижничким животом обуздаваш плот своју, у исто време обуздавај исвој језик. Причљивост (многоглагољивост) је велики непријатељ молитве. Бујица речи стоји напуту речима молитве. Због тога ћемо за сваку празну ријеч коју будемо изрекли дати одговор удан Суда. (Мат. 12:36). Када желимо да нам је соба чиста, у њу не уносимо прашину са улице;стога и ти срце своје држи у чистоти од оговарања и сваког празнословљења о догађајима данакоји је минуо.

Језик је ватра, а помисли само како малена ватра велике ствари запали (Јаковљ. 3:5-6). Акопламену одузмемо кисеоник, угасиће се; ако својим страстима не даш да дишу, оне ће сепостепено угушити. Ако се у теби разгори гнев, ћути и нека се то на твојој спољашњости непримети. Исповест твоју може чути само Господ. Тако, већ на самом почетку, гасиш упаљенубакљу. Ако те саблажњавају греси других, покри их, као Сим и Јафет наготу свога оца, хаљиномћутања (1 Мој.9:23), тиме ћеш умртвити своју жељу да судиш пре него што се разбукти гнев утеби. Као што чаша држи воду, тако се и ћутање може испунити молитвеном пажњом.

Но, није језик једино што мора обуздавати човек који се вежба у стражењу. Такав морачувати себе (Гал. 6:1) у свакој ствари, и његова се пажња мора протезати све до највећих дубинанјеговог бића. Дубоко у теби налазе се небројени магацини у којима се комешају сећања, мисли имаштања која мораш обуздати. Немој узбуркивати сећања, да ти блато у којима она леже не бипрекрило молитву; немој се ваљати у прљавштини својих старих грехова. Не буди као псето којесе враћа на своју бљувотину (Прич. 25:11). Не допуштај уму своме да се задржава на личнимстварима које би у теби могле да изазову нечисту жељу или да ти пробуде машту. Ђаволовомиљени терен за борбу је управо машта, јер кроз машту нас он увлачи у разговор и општење санјим, убеђује нас на пристанак и покреће на делање. У том свету мисли он сеје сваку сумњу ибригу, покушава да те зароби логичким поступком мисли и доказима, неплодоносним питањима иодговорима које сам себи дајеш. Све то одбијај речима Псалмопојца: идите од мене,безаконици! (Пс. 119:115).

ГЛАВА ДВАДЕСЕТАО посту

У твом стражењу помоћи ће ти пост који није ни изнад, ни испод твојих могућности. ОБожанским стварима се не размишља са пуним стомаком, кажу подвижници. Чак инајједноставније тајне Свете Тројице скривене су од оних који су добро ухрањени. Сам Христоснам је дао пример својим дугим постом: пре него што ће победити искушење ђавола, постио јечетрдесет дана. Јесмо ли ми ишта бољи од Њега? Гле, анђели приступише и служаху му (Мат.4:11). Анђели чекају и теби да приступе.

Св. Јован Лествичник каже да пост раслабљује говорљивост. Пост ослобађа и даје криласастрадалној љубави, он је стража нашој послушности, уништава зле мисли и искорењујеокамењеност срца. Пост је рајска капија: ускраћивањем хране стомаку, срце се смирује. Онај којипости, моли се трезвеног ума, а ум неуздржаних испуњен је нечистим маштањима и мислима.

Пост је израз љубави и вере у коме се зарад небеских жртвују земаљска добра. Великимделом наше мисли су обузете преживљавањем и задовољавањем стомака и ми желимо да сетаквих мисли ослободимо. Пост је пут ка ослобађању од себичних жеља и неопходан ослонац уборби против њих. Уз молитву, пост је један од најбогатијих дарова људском роду, кога брижљиводрже и чувају они који су само једном пробали нјегову благодат.

Док постимо, у нама расте благодарност према Њему који је људима даровао могућностпоста. Пост отвара врата ка пределима које смо једва наслутили: живот и све што се око нас

садржај

догађа видимо у новој светлости, а време које хита добија нови, задивљујући и богати смисао.Бдење узроковано пипањем и сударањем у мраку наших мисли сада замењује бдењепросветљености; тескобно трагање замењено је тихим прихватањем, благодарношћу и смирењем.наизглед огромни, нерешиви проблеми сада се отварају као зрели цветни пупољци: са молитвом,постом и бдењем, можемо покуцати на било која врата.

У овоме налазимо одговор зашто Свети Оци пост често користе као јединицу мере: онај којимного пости, велику љубав има, а ономе који велику љубав имаопраштају се многи гријеси (Лк.7:47). Онај који много пости, много и добија.

Свети Оци препоручују "умерен" пост: не треба постом прекомерно изнуривати тело, јертиме и душа трпи. Не треба ни одједанпут започети пост - за све је потребно вежбање, а свакотреба да узме у обзир своју природу и посао којим се бави. Онај који бира храну коју ће јести,чини тако себи на осуду, јер је сва храна дар од Бога; ипак, препоручљиво је избегавати онухрану која поспешује апетит и тежину тела: јаке зачине, месо, опојна пића и свакостомакоугађање. Што се осталог тиче, кажу Свети Оци, може се јести све што није скупо и што јеприступачно. Под "умереним", они подразумевају један оброк дневно, и то лаган, да се стомак неби презаситио.

ГЛАВА ДВАДЕСЕТПРВАО избегавању свега неумереног

Добро је позната ствар да човек који сувише ревносно вежба свирање клавира добија грч упрстима, као и неко ко сувише дуго држи перо у руци. Обесхрабрен и потиштен, клавириста илиписац, који су до сада били пуни наде, морају да прекину свој труд, а нерад изазива многе лошеутицаје.

Из овог примера можеш извући поуку. Пост, послушање, уздржавање, бдење и молитва свизаједно чине саставне делове вежбања и само вежбања. А свако вежбање треба предузиматиискрено, смирено узимајући у обзир сопствене снаге (Лк. 14:28-32), без претеривања у било комтренутку. Будите, дакле, цјеломудрени и трезвени у молитвама, поручује нам свети апостолПетар, а кроз њега и сам Господ (1Пт.4:7).

Пијанство није увек проузроковано алкохолом или неким другим опојним средствима. Истоје толико опасно пијанство које долази од превеликог самопоуздања и неразумне ревности.Разузданим полетом израженим кроз све што је неумерено и раскошно, оно сеје своје семе на тлонавике. Изданак који израста из њега је нездрав; он доноси плодове као што су замор,нетрпељивост, самооправдавање. Пази: од највеће је важности да не скрећемо ни надесно, ниналијево (5 Мој.5:32), да се ни најмање не ослањамо на сопствене снаге.

Ако у себи не нађемо богате плодове љубави, мира, радости, умерености, смирености,простоте, усправности, вере и трпљења, сав наш труд је узалудан, вели Св. Макарије Египатски.Овај труд се приноси ради жетве, али та жетва припада Господу.

Стражи, дакле, над собом и расуђуј. Приметиш ли да постајеш нетрпељив и раздражљив,мало олакшај свој терет. Роди ли се у теби жеља да са презиром гледаш на друге, да ихукореваш, поучаваш или дајеш примедбе, на погрешном си путу: онај који се одриче себе, немашта да приговара другоме. Ако помислиш да те људи или околности "ометају" у подвизавању, знајда свој подвижнички пут ниси схватио како ваља: све што на први поглед изгледа каоузнемиравајућа околност, дато ти је, заправо, као прилика да се вежбаш у дуготрпељивости ипослушности. Смиреног, кротког човека нико и ништа не може узнемирити, он може само даузнемирава савести других. Зато, буди неприметан, скривај се. Иди у клијет своју и затвори вратасвоја (Мат.6:6), чак и када се, из нужде, нађеш у великом и бучном друштву људи. Ако ти овопонекад буде тешко да издржиш, изиђи, отиди било куда где можеш да будеш сам и завапи запомоћ Господу из све душе своје. Он ће те чути.

Свети Амвросије саветује: увек мисли о себи као о неком точку. Што лаганије точакдодирује земљу, то се лакше напред котрља. Не размишљај, не говори, не брини о земаљским

садржај

стварима више него што ти је потребно. Али имај на уму и то да точак који сасвим лебди уваздуху не може да се котрља.

ГЛАВА ДВАДЕСЕТДРУГАО коришћењу материјалних ствари

Људи су сачињени од душе и од тела, и у нашем делању ово двоје се не могу раздвојити.Нека ти дакле, и тело служи: Христос је знао наше слабости и нас ради користио је речи, покрете,па чак и Своју пљувачку, као и земљу. Нас ради допустио је да Његова снага излази из скутаЊегове халјине (Мат. 9:20; 14:36), из убруса или појаса апостола Павла (Д.ап. 19:12) и из сениапостола Петра (Д.ап. 5:15).

Тако и ти, ослњај се на све што је од земље као на штап сећања на тескобни ход по узаномпуту. Нека те белина снега, плаветнило неба, око инсекта које се светлуца као драгуљ, врелинапламена, сва твар коју чулима упијаш, нека те све то подсећа на Творца; но најпре користи свешто ти Света Црква нуди као помоћ у извршавању заповести: да дајеш уде своје да служе правдиза освећење (Римљ. 6:19): пре свега, Свето Причешће и друге тајне, као и Свето Писмо. Црква тидаје и свете иконе Мајке Божје, анђеле и светитеље, молитве пред њима, свеће, тамјан, освећенуводу, сјај одежди и појање. Прими све ово и користи са благодарношћу за своје узрастање у вери,за умножавање врлина и духовно благостање на твом путу.

Изливај слободно своју љубав према Сведобром Богу љубави, целивај Крст и иконе,украшавај их цвећем. Када би се зло уништавало ћутањем, тада би и добро имало места да дише.Када се оно што се с љубављу даје, с љубављу и прима, домет љубави расте и шири се, а то јециљ твог подвига. Што већа река, веће је и ушће.

Као ослонац у борби, користи и своје тело. Ослаби га, нека не буде зависно од земаљскихпрохтева. Нека и оно има удела у твоме труду. Ти желиш да се научиш кротости, нека и тело твојебуде кротко и смирено, нека се клања до землје. Падај на колена, лицем ка земљи, колико годпута можеш у самоћи, али после тога одмах устани, јер након пада следи враћање Христу.

Знак Крста увек чини с пажњом, јер и то је молитва без речи. У једном кратком тренутку,без празних речи, Крсно знамење јасно изражава твоју вољу да имаш удела у Христовом животу,да разапињеш своју плот и да са вољом, без роптања, примаш све што ти је од Свете Тројицепослато. Осим тога, знак Крста је моћно оружје против злих духова. Користи то оружје често и сарасуђивањем.

Кућа се никада не гради док се прво не сазидају потпорни стубови. Само јак човек немапотребу за ослонцем са стране. Но, да ли си ти јак? Ниси ли ти најслабији међу слабима? Ниси лијош увек дете?

ГЛАВА ДВАДЕСЕТТРЕЋАО тмурним временима

Време се менја - од облачног ка сунчаном, од ведрог ка кишном. Тако је и са људскомприродом. Мораш очекивати да ће понекад тамни облаци закрити сунце. Чак су и светитељиимали своје мрачне тренутке, часове, дане, па и године. Говорили су тада да су "од Богаостављени", како би у своју свест урезали сазнање да су сами од себе, без Његове помоћиуистину бедни. Оваква мрачна времена, када нам се чини да је све бесмислено, глупо и залудно,када нас нападају сумње и свакојака искушења, неминовна су. Али чак се и такви тренуци могуискористити за добру жетву.

Следећи пример Св. Марије Египатске може нам помоћи да превазиђемо тешке тренуткемрака. Она је четрдесет осам година живела у зајорданској пустињи и када су је спопадалаискушења, када су је сећања на њен пређашњи грешни живот у Александрији мамила да напустипустињу у коју је својом вољом отишла, легла би на земљу, вапила Богу за помоћ и није се дизала

садржај

док јој се срце не би смирило. Прве године јој беху тешке; понекад је морала овако да лежи и понеколико дана; но после седамнаест година стекла је мир.

Када наиђу овакви дани, повуци се у тишину. Не подлежи искушењу да излазиш у друштво,не тражи забаву. Немој жалити себе, немој тражити утеху ни у чему, већ се усрдно моли Господуовако: Боже, похитај да ме избавиш, Господе да ми помогнеш (Пс. 70:1)! Затворен сам и не могуизаћи (Пс. 88:8). Праву помоћ не можеш очекивати од другог извора. Немој бацати у воду све штоси до сада стекао зарад случајне добити. Сада је тренутак када се испитује дуготрпељивост твојаи истрајност. Издржиш ли овај испит, заблагодари Богу који ти даде снагу за то. Не издржиш ли,одмах се подигни, помоли се за милост и помисли: добио сам оно што сам заслужио. Сам тај пад јетвоја казна. Исувише си се ослањао на себе, и сада си у прилици да видиш чему те је то одвело.Сада имаш искуство - не заборави да заблагодариш за њега.

ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТАО једном тумачењу приче о Закхеју

Као Закхеј, и ти си се сада попео на дрво да би видео Господа (Лк. 19). Ниси то учинио ниснагом својих мисли, нити на неки мистични, умни начин. Људско си биће и имаш тело: каоЗакхеј, користио си снагу својих удова и плод који је земља дала да би се издигао изнад тла. Акоси то учинио са разумевањем и смиреним расуђивањем, свестан тежине свога тела, но без страха,мудро, не гледајући на страну, имао си ту благодат да, изнад глава гомиле људи, то јест, изнадтвојих овосветских жеља, на тренутак угледаш Њега кога си тражио.

Приметио си, сада пошто си стекао јаснију спознају о сопственој грешности, да те више непривлаче забаве и друштвени живот; дато ти је да на тренутак видиш свога унутрашњег човека,онаквог какав он уистину јесте. Можда ти се чини да је до сада твоје срце личило на чун -орахову љускицу коју су водене струје носиле тамо-амо, без циља, без кормилара; а да сада, насву срећу, твој пут има и циља и смисла. Но не заборављај никада да си ти и даље иста таорахова љускица на отвореном мору; ако си правилно пловио, сада си тек у могућности давидиш колико је заиста слабашан и мали твој чун.

Ако само покажемо добру намеру, сам Господ ће нам бити путеводитељ, каже ВладикаТеофилакт Охридски. Христос говори Закхеју: сиђи брзо (дакле, унизи се), јер ми данас ваљабити у дому твоме (Лк. 19:5). Дом се овде може схватити као срце човеково. Заиста, вели Господ,попео си се на дрво и победио један део својих овосветских прохтева, јер си желео да Ме видиш,тј. пожелео си да Ме осетиш кад пролазим твојим срцем. Али сада похитај да се унизиш, да сесмириш, како не би и даље седео на дрвету мислећи да си бољи од других, јер у срцима ништихЈа обитавам. И сиђе брзо, и прими га радујући се (Лк.19:6).

Закхеј, први међу цариницима, прими тада Христа, и одмах раздаде сва своја блага.Половину својих добара даде сиромасима, а другу половину потроши да би четвороструко вратиоонима које је оштетио. Јер, и ово је син Авраамов (Лк. 9:9), и он је чуо глас Господа свога иотишао из своје земље и од рода својега и из дома оца својега (1 Мој.12:1), у коме су владалестрасти и самољубље.

Закхеј је знао да се срце које прима Христа мора испразнити од свега осталог: да оно моражртвовати сва она блага на незаконит начин стечена - похоту тјелесну и похоту очију и надменостживљења (1 Јов.2:16). Схватио је да је онај који је на земљи богат - сиромах на небу, јер битиматеријално богат исто је што и бити духовно сиромашан, по речима Св. Јована Златоустог.

Колико је немогуће сјединити болест и здравље, толико је немогуће помирити љубав ибогатство, вели Св. Исак Сирин; јер онај који љуби ближњег свог, безусловно поклања сва својаблага: таква је природа љубави. А без љубави нема уласка у Царство Небеско. Ово је схватио иЗакхеј.

Што мање имаш, то ти је живот једноставнији. Сав сувишак је избачен, срце се скупља окосвога средишта и мало-помало покушава да уђе у сопствену срж, у којој се налази лествица којаводи ка небу. Тада и молитва постаје једноставнија. Молитве се окупљају у самој средини срца и

садржај

продиру кроз њу. Тамо, у дубинама срца, остаје једина молитва, једина прозба која је потребна:прозба за милост.

Јер шта друго може грешник, и то први међу њима (1 Тим.1:15) желети, осим да се Господсмилује на њега? Има ли он ишта свога што би могао дати? Има ли он сопствене снаге, сопственевоље, било шта своје? Може ли ишта сам предузети? Зна ли ишта? Постоји ли ишта што би он,који ништа не поседује, могао да назове својим?

Такав грешник ништа не поседује, осим греха, а грех је ништавило, оно што не постоји. Грехје празнина, мрак, непоседовање. Тамо пребива грешник, у том ништавилу.

Тако грешник види себе, и што мање поседује, богатији је: испражњена одаја која се налазидубоко у њему није више крцата стварима пропадљивим, већ је испуњена пунотом, светлошћу ипотврдом вечног живота - лјубављу и милошћу. У дому његовом сада као гост обитава Господ.

Али како може овај грешник икада да заслужи да га посети Господ? Како може уопште и дазамисли да ће Господ погледати на њега у том мраку у коме се налази? Ма колико покушавао дасе очисти, ма колико велика била његова борба и труд, ма колико следио Јеванђељске заповестии држао постове, бдео и стражио, одрицао се свега Господа ради, грешник види себе како опетизнова запада у нерасположење и свадљивост, леност и недостатак љубави, неблагодарост инестрпљивост, и свакојаки други порок и грех који се замислити може. Како уопште може, онда,да очекује да ће Господ ући у такву одају?

Зато се моли: Господе, помилуј. Смилуј се не мене, грешног. Јер, заиста сам покушавао дачиним што сам био дужан чинити: орао сам земљу свога срца, чувао сам стадо које тамонапаса (Лк. 17:7-10), но ја сам само убоги слуга Твој и без Тебе не могу чинити ништа. Стога,смилуј се на мене и испуни ме благодаћу Твојом.

Вера расте уз труд и рад (Лк.17:5), а с молитвом човек добија снагу за тај труд. Стога сумолитва и рад чврсто повезани, све док се једног дана не слију и не постану једно. Тада ће радпостати молитва, а молитва рад. То је оно што светитељи називају молитвом срца, духовнимделањем, Исусовом молитвом.

ГЛАВА ДВАДЕСЕТПЕТАО Исусовој молитви

Египатски пустињак, свети Авва Исаија, за Исусову молитву каже да је огледало ума исветилник савести. Неко је ову молитву упоредио са тихим, непрестајућим гласом у кући: свакилопов који се прикраде таквој кући одмах брзо бежи кад чује да је у кући неко будан. Кућа јесрце, лопови - зле помисли. Молитва је глас онога који стражи. Али сада стражар више нисам ја,већ Христос.

Духовно делање отелотворује Христа у нашој души. Ово подразумева непрестано сећање наГоспода: скривамо га дубоко у себи, у души својој, у срцу, у свести. Ја спавам, а срце је мојебудно (Пјес. 5:2): ја спавам, повлачим се, али срце је моје постојано у молитви, то јест у вечномеживоту, у Царству Небеском, у Христу. Цело моје биће је чврсто укорењено у свом Источнику.

Средство којим се ово постиже је молитва: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј мегрешног. Понављај је гласно, или у себи, полако, са пажњом, из срца ослобођеног, што је могућевише, од свега непримереног. А непримерено је не само свако занимање за светске ствари, већ исвака помисао на услишење молитве, свако очекивање одговора, унутрашнјег виђења, кушањеБожје моћи, свакојака романтичарска сањарења, свака љубопитљивост и маштање. Једноставности простота је једнако важан услов за ову молитву као и смиреност (смерност), уздржљивост телаи душе и све што припада невидљивој борби.

Нарочито се почетник мора чувати свега што показује ма и најнеприметнију тежњу камистицизму. Исусова молитва је делање, практичан рад и средство помоћу кога се човекприпрема да прими и користи силу - Божју благодат, која је, иако скривена, стално присутна усвакој крштеној души, како би та душа могла да донесе плодове. Молитва је та која оплођује овусилу у човековој души и то је њена једина сврха. Она је као маљ који разбија љуску, нјен је

садржај

ударац тежак и болан. Стога, заборави на сваку мисао о угодности, заносу, анђеоским гласовима:ка Царству Небескоме постоји само један пут, а то је Крсни пут. Висити прикован за дрво страшноје мучење. Немој ни ти очекивати ништа друго.

Распео си своје тело приковавши га чврсто једноставним и једноличним начином живота, истрогом само-дисциплином: и твој мисаони живот и машта морају бити подвргнути једнако строгомнадзору. Прикуј и нјих чврсто речима молитве, Светог Писма, Псалама и делима Светих Отаца. Недопуштај машти да лута како јој је воља. Оно што људи називају "крилима мисли" обично је самобесциљно лепршање по свету привида. Чим ти мисли нису заузете послом, окрени их опет камолитви.

Постарај се да ти и машта и мисао буду послушни као добро издресирани пас, коме ниједозвољено да јури около, лаје, претура по кантама за ђубре и ваља се у прашини. На потпуноисти начин би требало увек да дозовеш себи и своје мисли и машту, и то мораш чинити безбројпута у сваком минуту који пролази. Ако то не радиш, онда си као коњ кога јаше час један јахач,час други, каже Св. Антоније, све док, збуњен и исцрпљен, не липше.

Ако ли сувише снажно маљем удараш у орахову љуску, смрвићеш и плод. Зато ударајопрезно. Не прелази одмах на Исусову молитву. У почетку буди уздржан, а и касније, и користи идруга молитвена правила. Не буди нестрпљив и не мисли да можеш са достојном пажњомизговорити макар и једно "помилуј ме грешног." Твоја молитвена пажња ће сигурно битиподељена и расипаће се - на крају крајева, ипак си људско биће. Једино анђели на небесимаједнако гледају лице Оца небескога (Мат.18:10), а твоја земаљска плот има своје сопственежеље. Не ишчуђавај се претерано ако у почетку потпуно заборавиш на молитву и не мислиш нању сатима, па чак и данима. Схвати то једноставно и природно: ти си као неискусан морнар којије толико заокупљен и брине о другим стварима да је заборавио да прати ветар. Не очекуј ништаод себе. Но не очекуј ништа ни од других.

Сабраност мисли је једно, расејаност друго. Правилна молитва ће твојим мислима датијасноћу. Човек који се моли види и примећује све око себе онако како јесте; то је могуће самокроз молитву, која на све баца продорно јасну светлост на све.

Дух делује у оном подручју чистоте које се дубоко у теби налази. Докле год постојаношириш ово подручје слободе срца, и твој духовни човек ће расти у теби.

Молитва даје унутрашњи мир, смирену опуштеност у болу, љубави, благодарности,смерности. Ако си, насупрот томе, напет и раздражљив, у добром расположењу или у дубокомочају, ако осетиш горчину или снажан порив да нешто одмах урадиш, ако доживиш стање заносаили опијеност чула, као при слушању лепе музике, ако осетиш неку врсту узвишеногзадовољства, те си задовољан и собом и целим светом, знај да си на погрешном путу. Сувише сисе ослањао на себе. Одмах нареди повлачење и окрени се оном самоосуђивању које је јединаполазна тачка за сваку истинску молитву.

Анђео светлости увек доноси мир, мир кога демони мрака настоје по сваку цену да узмуте.На тај начин, уче нас Свети Оци, можемо увек препознати зле силе и разликовати их од добрих.

ГЛАВА ДВАДЕСЕТШЕСТАО бесценом бисеру

Лишен свакога знања, немајући ниједне добре мисли нити дела, без сећања на прошлост ибез жеља за будућност, непотребан као похабана крпа, безосећајан као камен на путу, изгриженкао црвоточна печурка у шуми, смртан као риба на сувом и тужан до суза због оваквог свогбедног стања, тако треба да стојиш пред Свевишњим у молитви, пред Судијом и Творцем твојим,Спаситељем и Господом твојим, Духом Истине и Животодавцем; и као Блудни Син да измуцаш издубине сопствене немоћи: Оче, сагријеших небу и Теби и више нисам достојан назвати се синомТвојим (Лк. 15:21). Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.

садржај

Своју немоћ знаш и сада лежиш као зрно прашине пред Свевишњим, а из твоје беде растељубав према ближњима као према створенјима Божјим, која у себи носе светлост Његову. Знашда их Он, Недокучиви, види и гледа, и то је довољан разлог да и ти све своје дајеш за нјих.

Чудесна ствар се догодила: што си дубље залазио у сопствено срце, све си више излазио изсебе. Спољни услови твога живота остали су исти: и даље обављаш кућне послове и стараш се одеци, идеш на посао, примаш плату и плаћаш порез. Чиниш све што припада твом спољашњемживоту будући да си део друштва у коме живиш, и које не можеш да оставиш. Али ти си у себичврсто решио да даш једно, како би примио друго.

... А ако Тебе имам, шта још да тражим? Ништа, одговара Св. Јован Лествичник, само да семолим без престанка и да у тишини будем уз Тебе. Неко робује богатству, неко почастима, а некостицању новца. Моја једина жеља је да будем уз Господа.

Молитва је, заједно са самоодрицањем које иде уз њу, постала твоја стварност. Од сада панадаље, једино што за тебе има стварну вредност јесте да по вољи Божјој свагдаживиш (1Мој.6:9), а у то су укључени сви догађаји земаљски, као и небески. За онога који у себиноси Христа нема смрти, нити болести, нити земаљских прохтева; он је већ закорачио у вечниживот, а тај живот обухвата све.

Ноћу и дању небеско семе клија у твоме срцу и расте, а да ти и не знаш. Земља твога срцасама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу (Мк. 4:27,8).

Светитељи нам говоре о незалазној светлости. Ова светлост није од очију, већ од срца којеникада не престаје да ходи у чистоти и целомудрености. Ова светлост оставља иза себе таму инепрестано тежи пуноти дана. Њена трајна особина је непрестано обнављање чистоте. То јесветлост вечности, светлост неугасива, која просијава кроз копрену времена и твари. Носветитељи никада не кажу да је та светлост њима дата, већ да се даје онима који су очистилисвоја срца из љубави према Господу, на узаном путу којим су слободном вољом пошли.

Тај узани пут нема краја: нјегова је особина - вечност. Тамо је сваки трен нови почетак -садашнјост садржи будућност: дан Суда; садашњост уклјучује и прошлост: стварање света; јер јеХристос безвремено присутан свугде, и у аду и на небу. Доласком Јединога, нестаје свакамножина у времену и у простору. Све се догађа истовремено, сада и овде и свугде, у дубини срца.У срцу ћеш, дакле, пронаћи оно што си тражио: дубину, висину и ширину Крста: Спаситеља иСпасење.

Стога, ако желиш да душу своју спасеш и задобијеш живот вечни, из тренутка у тренутак сеподижи из своје учмалости и говори: помози ми, Господе, да поставим добар почетак, у име Оца иСина и Светога Духа. Амин.

tit koliander - put podviznika

Documents

prospecto tit secohi

proyecto tit@

autokamp - kostrena · 2019. 7. 5. · put Žuknica put put...

2.2. vodoopskrbna mreža i odvodnja · 2018-08-07 ·...

3.plan parcelacije nivelacije i...

1.a. korištenje i namjena površina · 2018-08-07 ·...

planificadordeproyectos - tit@

univlora.edu.al · (grupi,titulli,kapitulli) fonde nga te...

pag - cesta - košljun sluŽbena obalna crta ......put put...

put kova^ka dolina - Žabljakzabljak.me/docs/1398234222-02 -...

presentación tit@

cronica tit@

4.2. način gradnje · 2018-08-07 · crnopalj put put...

folleto tit@

tit cursuri

tit essalud

tit coliander

4.a. - grad-vinkovci.hr ppug... · vojni kanal put =djuhe...

presentacion tit@

prema ts kotlovnica · zemljani put zemljani put zemljani...