FIKAndzo; jul 2014.

naslov: Paranoia Agent (妄想代理人 Mōsō Dairinin)

režija: Satoši Kon (今 敏 Kon Satoshi)

studio: MADHOUSE

epizoda: 13

godina: 2004.

Umorni ste od beskonačnog kliktanja po

internetu? Osećate bolove i težinu u svojim

prstima? Pa, imate sreće! Paranoia Agent će

vam olakšati prst za samo 13 epizoda! Sada

konačno možete da ga podignete i stavite na

čelo.

Evo i uputstva: Misterija-histerija tu

je. U gradu Tokiju desio se incident. Tsukiko

Sagi, poznata dizajnerka, udarena je! (Da, i

bukvalno.) Napadač je klinac na rolerima sa

zlatnom bejzbol-palicom. Angažovani su

detektivi: Keiči Ikari i Mitsuhiro Maniva, da

otkriju identitet klinca-palica tog. No,

klinja ne čeka da ga nađu, već nove žrtve

nađe on! Na čiju će stranu prevagnuti

teg-nečeg?

Kao što smo u skoro svaki svet Mijazaki-

jevih filmova uveženi nekim prevoznim sred-

stvom (bilo automobilom, avionom ili

mlad-jelenom), tako i Paranoia Agent počinje

već viđenim tranzicijama maga japanske ali i

svetske animacije - Satoši Kona. Nasumično

izabran lik, tačnije, izabrani nasumičan lik

deli svoje misli sa nama (#prstinamnačelima),

dok pored njega ne prođe drugi nasumičnjak i

kamera ne isprati njegovo kretanje do npr.

voza koji tutnjeći odnosi treću osobu zajedno

sa njenim rečima. Upravo te reči otvaranja

nose u sebi sažetu sliku sveta, kao i pro-

bleme koje će naši junaci rešavati (ako ništa

– bar pokušavati da ih reše). Dakle, šta rade

Konovi likovi? Bave se. Teme kojima se bave

obično su jako vezane za ljudsku psihu, svet

snova, kritiku društva... I kroz sva Konova

dela provlači se osećaj da su nastala iz

audio zapisa u kojima je snimao sebe dok

bunca u snu! Ali su ta buncanja suptilno

ekranizovana – nikako nisu glupa, prazna,

neosnovana i uvredljiva. Ona konstatuju nešto

i istražuju mogućnosti, opcije i akcije posle

konstatacije.

Paranoia Agent je takva jedna konstataci-

ja (sastav) od 13 rečenica u kojoj svaka ima

svoj poseban smisao i značenje, a u priču ih

povezuje ništa drugo do jedan veznik: Shōnen

Bat (klinac sa palicom). Naime, on napada

samo ljude koji su u mentalno-psihičkom

ćorsokaku. Prva žrtva mu je Sagi Tsukiko, di-

zajnerka najpopularnijeg ružičastog plišanog

psića u Japanu: Maromi-ja. Pritisnuta od

strane šefova da požuri u kreiranju sledećeg

hita, ona prolazi kroz pakao u mislima,

tražeći spas. I gle, tu Palica Spasić sevnu

svojim oružjem. Svoj jadan opis napadača daje

u ruke dvojici sposobnih? detektiva koje će

ovaj neverovatan slučaj dovesti do ivice

razuma, pa čak preko i nazad. Jedan od njih

je iskusni veteran (Ikari), a drugi je

(ne-baš-tako) mlada nada (Maniva). U jurnjavi

za tim osnovcem, oni ispitaše i staro i

mlado, prevrnuše i nebo i zemlju i svuda beše

traga i glasa Shōnen Bat-u no za rešenje

zagonetke fališe im još nešto... Možda je to

bilo proročanstvo ludog čičice koji je tuđom

krivicom završio u bolnici. Završio je on i

na Mesecu, na kraju većine epizoda, kao

spiker koji najavljuje sledeću. Njegova uloga

u seriji je ono što je serija sama za nas –

pokazatelj: ništa manje, i ništa više (zato

je valjda stavljen na Mesec: jer vidi sve nas

ostale iz samo njemu mogućeg ugla). On je taj

koji uperi prstom na žrtvu u fazonu Poslednje

ekskurzije: „Ti si sledeći!”. Kasnije će se

pojaviti i psychic-sidekick koji je dosta

mlađi, pa i vidi i čuje. E sad, da bi se neki

problem uopšte mogao rešiti, mora se prvo na

njega uperiti, mora se imenovati, definisati,

a od znati do delati čudan je put! Kojom

stazom će naši protagonisti krenuti? Ko su

protagonisti, prvo? Kako će znati da ta staza

jeste/nije pogrešna? I da li je za naziranje

rešenja i razmršavanje ove psiho-detektivske

zavrzlame potrebno ispitati samo druge? Koga

još treba (pre)ispitati?

Sve su to pitanja čiji će odgovor biti tek

još jedno dobro pitanje*. Ako nam odgledana

serija nije dala konačan prosti ili prošireni

odgovor na nešto, već mudro pitanje, bar malo

će nas čvrknuti po glavi.

Paranoia Agent udara macole.

Gledalac ovde nije samo onaj koji gleda,

već onaj koji vidi. Serija veoma jasno poka-

zuje ono što želi, iako je način pripovedanja

konfuzan: epizode nas šetaju s mesta na mesto

a (uvek novi) likovi nas vuku za nos. S druge

strane, da nije takvog pripovedanja, izgrad-

nja misterije do kulminacije ne bi bila

uspešna. Možda je to Satošijev recept za

remek-dela. Naizgled zbunjujuća i nekonven-

cionalna postavka stvari sa jasnom porukom

koja se čita između redova. Po svemu sudeći

ravnoteža između dva pomenuta je veoma bitna.

Da je preterao sa šetanjem i vučom, pitanje

je šta bi se desilo s predviđenom porukom. On

ne ismeva društvo već ga kritički oslikava sa

taman-dozom ozbiljnosti i rečitosti. Iako su

poruke jako direktne, spor metabolizam serije

(prividno dugi, statični kadrovi i scene

pojedinih likova zamišljenih nad tuđim rečima

– pre ih ima mnogo no što su dugi) ublažava

gromkost konteksta i pomaže u shvatanju

(praćenju) datog materijala indirektno. Naš

poznati ilustrator Dobrosav Bob Živković kaže

da u bioskop ne ide da bi saznao neku istinu

o životu koju dotad nije znao, već ide,

svesno, kako bi odlutao u drugi svet,

različit od ovog uobičajenog, usvakodnev-

njenog. Paranoia Agent se trudi da nam ukaže

na probleme našeg, stvarnog sveta, kroz

lako-za-varenje oneobičavanje drugog, ne-

stvarnog. Po tome je i ironičan, ali uspešno.

Baš u konstantnom poređenju ta dva, u toj

sličnoj razlici, javlja se prostor za utisak

–ono što ovde traje i dugo posle 13. epizode.

*Ovo bi trebalo da bude hint za uspešno struktuiranje buduće kvalitetne anime serije - pitanja odgovorena pitanjima

Likovi su glavni nosioci radnje (ma-

štakažem) ali trik je u njihovom nošenju.

Priča je pravolinijska (kada kažem pravo-

linijska podrazumeva se i da ide u

beskonačnost) ali samo iz perspektive Shōnen

Bat-a; celokupna slika je sačinjena od niza

isečaka manjih priča različitih likova kojima

je posvećena, svakom, po jedna epizoda.

Njihove individualne pričice se na momente

dodiruju s prolaznom Bat-ovom perspektivom i

upravo ta dodirivanja su interesantni

pokretači daljih događaja. Ma koliko PA ne

bio popularan naslov na blještavoj sceni

animacije, njegova umetnička vrednost je

ogromna zato što je, u odnosu na tu istu

scenu, veoma pametno postavljen.

Da li je na radost ili žalost, ali jedina

mana koju oštroočni gledalac (u ovom slučaju,

ja) primećuje jeste različit stil crtanja

određenih likova u pojedinim epizodama –

verovatno su ih crtali različiti animatori.

Osim toga, kakvoća je iznad proseka koji se

da očekivati od serijala ove dužine. Animaci-

ja je odlična, posebno u ključnim epizodama.

Muzička podloga je savršena (retka, ali tačna

- monolozi, dijalozi, razgovori, ogovaranja i

umne tišine/buke ovde vode po minutaži).

Najzad, svršio bih isticanjem glavnog

kvaliteta ovog anime-a: činjenica da kroz

bavljenje individualnim problemima (onim

koji muče (ne)običnog pojedinca), ukazuje na

novi – kolektivni, i tako povezuje svest

likova, pa i nas gledalaca (sada već vide-

laca) u jednu kolektivnu svest. To je,

složićete se, u bilo kom vremenu i mestu,

zlata vredno

S sumnjom, Filip Marinković